Sei sulla pagina 1di 8

1.

SVOJSTVA JEZIKA

Treba razlikovati jezik u opstem smislu I pojedine jezike:

U opstem smislu: jezik je moc govora, sposobnost svih ljudi da medjusobno opste u okvirima svojih
zajednica.
U pojedinacnom: pojedinacni jeyici (specificna ostvarenja ove opste sposobnosti) nisu nasledni, nego se
moraju uciti iz generacije u generaciju unutar zajednica koje se njima sluze.

Svojstva jezika:
1. Jezik je sistem: yato sto su njegovi elementi povezani; on je organizovana Celina ciji delovi stoje u
medjusobnim odnosima, obrazujuci strukturu, a u toj strukturi mesto I uloga pojedinih delova odredjeni
su odnosom prema drugim sastavnim delovima.

2. jezik je sistem znakova: jer pociva na principu simbolizacije.


Dok se druga ziva bica sluze znakovima, jedino ih covek I proizvodi.
Konvencionalni znakovi (drustveno ustanovljeni) pripadaju podvrsti znakova – simbolima.

Formalno-funkcionalna obelezja:

1. Jezik je viseslojna, hijerarhijski ustrojena struktura u kojoj jedinice nizeg reda obrazuju jedinice viseg
reda.
On je dvostruko artikulisan sistem –jer se u njemu razlikuju plan sadrzaja I plan izraza, odnosno:
plan jedinica sa nekim znacenjem (reci) I plan jedinica bez samostalnog znacenja (glasovi).
Dakle: stvari o kojima se u nekom jeziku govori su ostvarene u njegovim recima (*prva artikulacija),
a te reci su dobijene slaganjem jedinica druge vrste, pa je to druga artikulacija.

*Gramatika: pravila koja doyvoljavaju kombinacije nekih jedinica, a iskljucuju druge.

2. Jezik je izrazito produktivan: omogucuje neprekidno stvaranje novih iskaza, I moze da saopstava
neograniceno mnostvo novih misaonih sadrzaja.

3. Jezik ima svojstvo dislokacije: izmestanja u prostoru I vremenu; nije vezan za neposredni kontekst.

4. Prenosi se I usvaja kulturnim putem: dakle, mora iznova da se uci u svakoj generaciji.
Posledica ovoga je neprekinuti lanac promena u jeziku od jednog pokoljenja do drugog.

U najsirem smislu: jezik je svaki sistem znakova koji sluzi komunikaciji izmedju ljudi, zivotinja I masina.

Semiotika/semiologija – opsta nauka o tipovima, strukturi I funkcionisanju znakovnih sistema.

Razliciti “semioticki” jezici: obuhvataju I sisteme zivotinjske komunikacije, kao I sve one kojima se sluze
ljudi u svrhu opstenja, ukljucujuci I odnos covek-masina.

Tu spadaju svi formalizovani jezici, kao I svojevrsni znakovni sistemi (npr. U slikarstvu, scenografiji,
heraldici, filmu, ikonografiji…)
Prirodni ljudski jezici: najvazniji podskup semiotickih jezika. To su istorijski izrasli opsti sistemi verbalne
komunikacije unutar ljudskih zajednica.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

2. PODELA JEZICKIH FUNKCIJA

1.Komunikativna funkcija – osnovna funkcija jezika.

2.Kognitivna funkcija

3.Kulturna funkcija: sluzi za belezenje dogadjaja, za usmeno predanje, za istorijske zapisnike I hronike,
za utvrdjivanje zakonika, drzavnih sporazuma/ugovora.
Ovako jezik objedinjuje pripadnike savremenih generacija I deluje kao spona izmedju mnogih pokolenja.
Na ovoj funkciji pociva kultura svake zajednice.

4. Simbolicka funkcija: jezik postaje merilo grupnog identiteta, simbol etnicke, nacionalne I verske
pripadnosti.
!Ne treba mesati ovu funkciju sa simbolickim (znakovnim) karakterom jezika,jer:

Za jezik se vezuju snazne kolektivne emocije. Zato jezici, u odredjenim istorijskim I politickim
okolnostima lako postaju znamenja nacionalne emancipacije I objekti nacionalisticke manipulacije.
Uloga zajednickog jezika, kao vazne kohezione sile unutar jedne jezicke zajednice ima svoje nalicje u
istovremenom podizanju ograda prema zajednicama drugog jezika.

Simbolicka vrednost jezika proistice iz uloge kao znaka raspoznavanja I razgranicenja.

5. Estetska funkcija: dolazi do izrazaja u rasponu od gukanja deteta u kolevci, preko brzalica I
razbrajalica, do igre sa pesmom, narodne I umetnicke poezije I knjizevnosti uopste.

6. Magijska funkcija: zasnovana na verovanju u sustinsku I sudbinsku vezu izmedju reci I onoga sto one
oznacavaju.
Npr. U obicajima I obredima magije I religije, kroz verbalni tabu (da se ne prizovu sile zla), dodole (kao
sredstvo prizivanja kise), bajalice, kletve, molitve…

U savremenom drustvu: verovanje recima koje simbolizuju pojave i osecanja do kojih je ljudima posebno
stalo (ljubav, dete, majka, porodica,dom).
U politickoj i ratnoj propagandi: reci poput nacija, domovina, sloboda, odbrana itd. .

7.Kontaktna funkcija: uspostavlja se kontakt sa sagovornikom, posle cega moze doci do primene jezika u
nekoj drugoj funkciji (ova funkc. Je najuocljivija pri pozdravima: dobar dan, zdravo..)
*u funkciji odrzavanja kontakta: kad god zastanemo da proverimo da li nas neko razume, prati, da li nas
dobro cuje.

8.Metajezicka funkcija: jezik o jeziku; javlja se kad trazimo i dobijamo objasnjenje neke nama nepoznate
reci ili konstrukcije. Zastupljena je u ukrstanju dijalekata i stilova, u prevodjenju…

9.Funkcija olaksanja: kad sluzi kao ventil za otpustanje nabijene emocionalne ili nervne energije (uzvici,
svadja, psovke)

10.Izvodjacka funkcija: kada se samim jezickim iskazom izvodi cin koji se njime oznacuje.
POSEBAN VID PODELE FUNKCIJA: PREMA ELEMENTIMA GOVORNE SITUACIJE

1. Predmetna (referencijalna) funkcija: ide uz usmerenje na predmet o kojem se govori


2.Emotivna funkcija: izrazavanje radosti, ljutnje, straha..
3. Direktna (usmerivacka) funkcija: orijentacija na primaoca poruke
4.Kontaktna: veza izmedju posiljaoca i primaoca informacije
5. Metajezicka funkcija: orijentacija na upotrebljeni jezik
6. Poetska funkcija: kada je najvaznije kako se nesto kaze (npr. Recitovanje pesme)

EVOLUCIJA JEZIKA

Polazi se od pretpostavke da je homo sapiens tokom celog svog postojanja (poslednjih 100.000 godina)
posedovao jezik.

Anatomski i fizioloski gledano, covekovi preci imali su neke osnovne preduslove za razvoj govora (u vidu
govornih organa – dijafragma, pluca…)

Bitnu pokretacku ulogu imao je silazak covekovih predaka na zemlju i prelazak na dvonozan hod. Time
su ruke i vilice oslobodjene za druge radnje, a i drugi organi su prilagodjeni uspravnom polozaju.

Jezik se razvio i zato sto su nastale i komunikacijske potrebe. Tako evolucija jezika oznacava prelaz sa
ekspresivnog izrazavanja (putem signala) na visu simbolicku delatnost, dirigovanu novim mozdanim
funkcijama i organizovanu strukturom jezika.

Filogeneza: evoluzija jezika u okviru vrste.


Imala je vise paralelnih izvorista, ili je pak potekla od jednog jedinstvenog izvora.

Prva situacija: podrazumeva da je filogeneza ostvarena nezavisno i (manje-vise) istovremeno u razlicitim


grupacijama covelolikih bica (poligeneza).

Druga situacija: podrazumeva da se ona najpre zacela kod jedne grupacije (monogeneza), [a tek potom i
kod ostalih, medjusobnim dodirima i prenosenjem.

Zbog ovih razlicitih teorija javlja se i problem objasnjenja jezickih univerzalija (zajednickih strukturalna
obelezja)

NASTANAK I RAZVOJ PISMA

Govor kao ostvarenje jezika moze se odvijati u medijumu zvuka (govorenje), ili putem grafickih znakova
na cvrstoj povrsini (pisanje).

Posto svaki pojedinac prvo nauci da govori, pa tek onda da pise, moglo bi se reci da je pismo sekundaran
pratilac govora.

Medjutim, na pismu pociva cela civilizacija na nasoj planeti.

Razvijena pisma kojima covek danas raspolaze su vise od graficke predstave govora: ona poseduju i
izvesnu meru samostalnosti.
Pismo je nastalo iz potrebe da se neke stvari zabeleze, i njegov razvoj trajao je hiljadama godina.
Daleke pretece pisma su npr. Vezivanje cvora na maramici, rezovi na stapu (kao podsetnik).
Blize pretece su slike i crtezi preistorijskog coveka.

Prema tome na sta se odnosi pisani znak:


1.Prvu fazu predstavlja
-piktografsko (slikovno) pismo.
-ideografsko (pojmovno) pismo – belezi i apstraktne pojmove. Krug, npr. Oznacava sunce, a kasnije stoji
i kao simbol svetlosti, toplote, dana…

-simbol: kada znak nije vise slika: npr. Znakovi za brojeve (1,2,3..) su svojevrsni ideogrami.
-logografsko pismo: kada pisani znaci pocnu da simbolizuju jedinice odredjenih jezika.
Daljom fonetizacijom dolazi do predstavljanja glasovnih skupova u pojedinim recima nekog jezika.

-Druga faza:
-silabicko (slogovno) pismo: simboli predstavljaju slogove odredjenog jezika.
-alfabetsko (glasovno) pismo: najsavrseniji oblik pisma.

Fizicki svet se prelama kroz jezik i tako prelomljen se odrazava u pismu. Tome je ova evolucija doprinela.

Najvaznija pisma starog sveta: sumersko klinasto i egipatsko hijeroglifsko, kinesko.

*Kinesko pismo: kombinuje ideografski, logografski i silabicki princip.


*Arapsko: prelazni oblik izmedju silabickog i alfabetskog.

Alfabetski sistem prvu put ostvaren u severnosemitskom konsonantskom pismu, a usavrsen u grckom,
dodavanjem znakova za vokale. Odatle se rasirio po svetu posredstvom latinskog.

Prve slovenske azbuke: izradili Cirilo i Metodije. Koriscena je i glagoljica, bosancica, arabica.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

JEZICKI ZNAK

Kako u osnovi svih znakova lezi zamenjivacka, predstavljacka funkcija, u jeziku se ona manifestuje kao
odnos neke forme i njoj pridruzenog znacenja.

Ovaj odnos je konvencionalne prirode (drustveno ustanovljen) jer ne odrazava nikakvu nuznu vezu
izmedju onoga cime se oznacuje i onog sto oznacuje.

Sustina jezika obuhvata formu sadrzaja i formu izraza. Dakle, pojam i njegova yvucno-graficka
predstava cine gorepomenutu dvostruku artikulaciju.

Jezicki znak: spoj nekog jezicki uoblicenog pojma i odgovarajuce zvuvne i graficke predstave.
Postoji asocijativna povezanost oznacenog i oznacitelja: pojam “vrata” izaziva u nama zvucno-graficku
predstavu odgovarajuce reci, i obrnuto, ova predstave nam u svest odmah doziva njoj pridruzeni pojam

Jez. znak je apstraktna jedinica, jer ni sa jedne strane nije odredjen fizickim kvalitetima: u oznaceno ne
ulaze konkretni predmeti, nego pojmovi o njima, a u oznacitelj ne ulaze pojedine fizicke realizacije datog
sleda znakova ili slovanego nasa akusticna/vizuelna predstava tog sleda.
Diferencijalna priroda jezickog znaka: njegova razlicitost od ostalih znakova u sistemu datog jezika.
Jezicki znaci ulaze u slozene medjusobne odnose, obrazujuci znakovne sisteme.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

SINTAKSA

Sintaksa proucava pravila kombinovanja reci u recenice, kao i odnose iymedju elemenata recenicne
strukture.
Bavi se procesima izgradjivanja konstrukcija, kao i analizom ostvarenih konstrukcija.

Analiza diskursa i lingvistika teksta: bave se kombinovanjem samih recenica i ustrojstvom


nadrecenicnih celina.

Rec: najniza jedinica koja stuoa u gramaticke odnose sa takvim jedinicama, gradeci kostrukcije na
razlicitim stepenima.

Prvi takav stepen je sintagma.

Jedinice koje izrazavaju predikaciju: po pravilu se zovu ‘recenice’, ali posto mnoge recenice ne
obuhvataju oba glavna elementa predikacije, ili sadrze ne jednu nego vise tih veza, onda se za jednu
subjekatsko-predikatsku vezu upotrebljava termin “klauza”.

Npr. Slozene recenice se sastoje iz vise klauza.


Ybog tog ucestvovanja u strukturi slozene recenice, klauza je kao sintaksicka jedinica niza od recenice.

Funkcionalno, glavni delovi klauze su subj. i predikat.


Pojmovno, glavni delovi su tema (ono o cemu se govori), i komentar (ono sto se o tome kaze).
Subjekat se najcesce podudara sa temom, a predikat sa komentarom.

Po sintaksickom statusu, klauze se dele na nezavisne i zavisne.

Zavisne se dalje, po funkciji, mogu deliti na imenicke, pridevske, priloske,


a po znacenju: na vremenske, mesne, nacinske, uzrocne, dopusne…

Recenica: najvisa jedinica sintakse i gramaticke organizacije jezika.

Ako sadrzi samo jednu klauzu, recenica je prosta, a ako sadrzi vise, onda je slozena.

Kada su te klauze u naporednom odnosu koordinacije (sintaksicki su ravnopravne, i svaka od njih bi


mogla da funkcionise i samostalno), onda kazemo da je recenica naporedno slozena.

Ako su klauze u odnosu subordinacije (nisu ravnopravne, samo jedna od njih bi mogla da stoji
samostano), kazemo da je recenica zavisno slozena.

Recenice bez predikacije:

-izrazi bez subjekta, imperativi: Grmi./Dodji!


-vokativi: Vlado!
-aforizmi: Sto pre, to bolje.
-fragmenti: Npr. Kad na pitanje “kuda ides?” odgovorimo “Kuci”, ili izrazi: “Oho!”,”Nije nego!”..
Recenice prema funkciji:

-izjavne (potvrdne/odricne), upitne, zapovedne i uzvicne.

Red reci: odnosi se na redosled sintaksickih jedinica

Kongruencija: formalna usaglasenost medjusobno povezanih delova recenice u gramatickim


kategorijama.

Rekcija (pojava upravljanja) - kad upotreba jedne reci namece izbor oblika druge reci (npr. Glagol traziti
trazi imenicu u akuzativu).

Elipsa: izostavljanje razlicitih elemenata recenice, radi izbegavanja ponavljanja ili isticanja onog sto je u
iskazu novo.
Takve recenice su elipticne.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

SINTAKSICKE KONSTRUKCIJE

Sve jedinice iznad nivoa reci su kontrukcije (gledano iznutra, sa stanovista njihovog sastava.

Ali, gledano spolja (sa stanovista njihove uloge u vecim konstrukcijama) sve su jedinice.
Dakle: prvi pogled se tice trukture, a drugi funkcije.

Opsti princip: elementi koji stoje ejdan do drugog teze da jedan sa drugim udju u konstrukciju,
obrazujuci jediniu viseg reda

Na ovom principu uzajamnog privlacenja bliskih elemenata izgradjen je strukturalisticki metod


konstituentne analize.

Pored podele prema nivoa sint. Strukture (sintagma,klauza,recenica), konstrukcije se mogu deliti i prema
tipu (vrsti gramaticke veze izmedju njihovih konstituenata).
Najopstija podela prema tipu (koja se moze primeniti na sve jezike) jeste na:
-endocentricne (unutrasnje) i
-egzocentricne konstrukcije

Kod endocentricnih, bar jedan konstituent pripada istoj sintaksickoj klasi,a kod drugog tipa to nije slucaj
– cela konstrukcija nije svodljiva na bilo koji konstituent.

Podvrste:

Endocentricne konstr. Se dalje dele na:


-podredjene (naporedne): imaju upravni izavisni konstituent, ili vise jednih ili drugih

Ezgocentricne mogu biti:


-upravljacke: jedan od konstituenata upravlja drugim (osvojiti/prvu nagradu,na/takmicenju..(
-povezivacke: jedan konstit. Sluzi kao spona (npr. Je/umoran, postaje/hladno..)
-predikacione: konstit. Su u odnosu subjekta i predikata

Podela prema tipu ukrsta se sa podelom prema nivou:


Imenicke, pridevske i priloske sintagme su uvek endocentricne, predloske su uvek egzocentricne, a
glagolske mogu da budu i jedno i drugo.
Klauza je uvek egzocentricna, a slozena recenica endocentricna – naporedna kada je naporedno slozena,
a podredjena kada je zavisno slozena.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

SINTAKSIČKE FUNKCIJE

Uloge koje neka jedinica igra u nekoj konstrukciji.


Često: uloga koju manja konstrukcija ima u strukturi veće konstrukcije.

Ekvivalencija: jednako ponašanje jedinica u većim konstrukcijama.

Npr. “vredni Pera” i “naš omiljeni i vredni Pera” imaju istu funkciju (subjekta).

Eksponent: jezički oblik ili jedinica koja se javlja kao predstavnik nee kategorije ili funkcije.
Npr. morfema “i” u reči Konj+i, kao znak za množinu – tj. eksponent kategorije broja.

A Pera, vredni Pera i naš omiljeni i vredni Pera su eksponenti funkcije subjekta, a glagolske jedinice su
eksponenti funkcije predikata.

Funkcionalni elementi u strukturi klauze, odnosno: članovi rečenice.


Dele se na: primarne, sekundarne i nezavisne.

1.Primarni: osnovni elementi, neophodni da bi se uopšte govorilo o klauzi. To su subjekat i predikat.


Subjekat- imenička reč ili konstrukcija koja prethodi glavnom glagolu u klauzi i sa njim je povezana.

Predikat: glagol u ličnom obliku; glagoli nepotpune predikacije, koji obično traže dopunu u vidu
predikativa. Gramatičko-semantička priroda glagola određuje da li će on sam biti dovoljan za
izgrađivanje predikacije, ili mu treba dopuna.

Prelazni glagoli zahtevaju izražen objekat: imeničku reč/konstrukciju koja se slaže sa subjektom i
glagolom; najčešće označava primaoca ili cilj radnje.

Obj. može biti direktni i indirektni: prema neposrednom, tj. posrednom dejstvu radnje na primaoca.

*Sve navedene vrste dopuna ubrajaju se u primarne elemente klauze, kao gramatički obavezni delovi
konstrukcije.

2.Sekundarni: nisu neophodni za osnovnu strukturu klauze, ali služe kao modifikatori i povezivači
primarnih elemenata.
To su: odredbe atributivnog karaktera (određuju imenske reči), ili adverbijalnog karaktera (kada
određuju glagolske reči/celu klauzu).

U funkciji modifikatora mogu se naći razne vrste reči i sintagmi, kao i klauza (relativne, zavisne klauze…)
Povezivači: veznici, ali ponekad i predlozi, zamenice, prilozi i sl.

3.Nezavisni: reči/konstrukcije bez neposredne gramatičke veze sa drugim elementima (npr. “Oho”,
majko, mađutim, osim toga…)
Ova tri tipa mogu biti:
-prosti – kada se samo po jedna reč ili konstrukcija nalazi u datoj funciji.
-složeni – ako se kao eksponent neke funkcije javi više međusobno povezanih jedinica/konstrukcija.

*Ergativni jezici (basijski, gruzinski, eskimski..) – kod njih je objekat prelaznog glagola u istom padežu
kao i subjekat neprelaznog glagola – apsolutivu,
a subjekat prelaznog glagola je u drugom padežu – ergativu.

Svi jezici, bez obzira na tip strukture, imaju načina da istaknu novu informaciju, a potisnu već poznati deo
obaveštenja (putem akcenta, reda reči, elipse…)