Sei sulla pagina 1di 11

STANKOVIĆ

ĐORĐE
437/15
SPU Akademija Umetnosti

Đorđe Stanković 437/15

[ KLASIČNA SONATA]
STANKOVIĆ ĐORĐE 437/15 [ KLASIČNA SONATA]

Uvod:

Pojedini elementi klasičnog stila poput melodije,harmonije, načinu izgradnje


oblika i drugim nagovešteni su još u baroku.
Pojam klasika upotrebljava se za period od otprilike 1720. do 1800., čak iako se
njegove granice preklapaju sa barokom i romantičarskim periodom.

Dok su 1720-ih godina barokni stilovi odumirali u Italiji bili su i dalje veoma
aktuelni u Franciskoj, Engleskoj i Nemačkoj.

Za definisanje perioda rane klasike koriste se i pojmovi poput rokokoa, galantnog


stila1 i empfindsam (nem. osećajni).
Ovi stilovi se razlikiju od baroknog po tome što su slobodniji od strogog
kontrapuntskog pisanja kako u obliku tako i u kombinacijama akorada,
neočekivanim harmonskim obrtima, hromatikom, nervoznim ritmičkim figurama i
rapsodično slobonijom melodijom nalik na govor.

Često se pojam klasika upotrebljava za zrele stilove kompozitora kasnijeg 18. veka
Hajdna i Mocarta ali ne treba zanemariti kompozitore iz sredine 18. veka koji su
im prethodili ili posmatrati ih samo kao njihove preteče.

Promene tokom ovog perioda se manifestuju pojavom oblika koji vode klasičnoj
sonati puput Skarlatijevog sonatnog oblika, italijanske operske uvertire, solističkog
koncerta, kamernih kompozicija u kojima se više ne koristi basso kontinuo.

1
Fr. galant, široko upotrebljavana reč u 18. veku, podrazumevala je sve što je moderno, lepim, šik,lakim i
prefinjenim.
SPU Akademija Umetnosti | 2
STANKOVIĆ ĐORĐE 437/15 [ KLASIČNA SONATA]

PERIOD PRETKLASIKE

U baroku, sonata je podrazumevala ciklično delo za malu grupu instrumenata,


najčešće trio fakture, ali ciklična forma u baroku nema izrazitu postojanost – broj i
redosled stavova slobodno variraju.

U klasici, pojam ima različita značenja za različite kompozitore. Pojam je


označavao i formalni postupak komponovanja koji je prvi postavio nemački
teoretičar Hajnrih Kristof Koh (Heinrich Chritoph Koch 1749-1816).

Pre ustaljivanja forme klasične sonate i sonatnog oblika do koga dolazi u zrelom
delu perioda klasicizma kod Hajdna a potom i Mocarta bitno je da pomenemo
kompozitore u čijim delima ova pojava predhodi. Ovim prvenstveno mislimo na
sonatni oblik Domenika Skarlatija.

Domeniko Skarlati (Domenico Scarlatti, 1685-1750) sin Alesandra Skarlatija


rođen je u Napulju u poznatoj muzičkoj porodici. Radio je prvo u Italiji a potom
napušta Italiju 1720. ili 1721. godine i odlazi na dvor portugalskog kralja. Kada se
njegova učenica, portugalska infantkinja udala za španskog princa Ferdinanda
1729. godine Skarlati odlazi za njom u Madrid gde ostaje do kraja života u službi
španskog dvora.
Najvažniji doprinos je ostvario u svojim jednostavačnim sonatama za čembalo, čiji
je mali broj štampan za vreme njegovog života. Svoju prvu zbirku sonata za
čembalo (nazvane essercizi, vežbe ital.) objavio je 1738, ali je veći deo njegovih
555 sonata nama poznat preko prepisanih kopija iz njegovog vremena.

Mnoge Skarlatijeve jednostavačne sonate još uvek imaju tipičnu formu baroknog
dvodela. Imaju dva odseka, oba se ponavljaju (kao u baroknom dvodelu), i dok se
prvi završava na dominanti ili u paralelnom duru dotle drugi modulira dalje i
konačno se vraća na toniku.

SPU Akademija Umetnosti | 3


STANKOVIĆ ĐORĐE 437/15 [ KLASIČNA SONATA]

Nov element je uvođenje drugog tematskog materijala (što nije svojstveno u


baroknom dvodelu) na dominanti i repriziranje tog drugog materijala u osnovnom
tonalitetu.

Većina Skarlatijevih sonata nakon 1745. godine pojavljuju se u rukopisima u


parovima. Svaki par sadrži sonatu od dva stava, uvek u istom tonalitetu (ponekad
jedan može biti u duru a drugi u molu), nekad sličnih a nekad kontrastnih
raspoloženja.

Skarlatijeva dela označavaju vrhunac umetnosti sviranja na čembalu, on je stvorio


autohton čembalistički idiom gotovo bez modela, tako da nije imao sledbenike, sa
izuzetkom nekoliko iberijskih kompozitora, pre svega Katalonca Antonija Solera
(Antonio Soler, 1729-1783.). Takođe, unapredio je tehniku sviranja na čembalu,
njegova tehnika ima virtuozna obeližja poput velikih intervalskih skokova, sviranja
ukrštenim rukama, briljantnih pasaža, brze repeticije tona i specifičnu upotrebu
non legata.

Drugi značajan muzički centar u Nemačkoj bio je Berlin, u kojem su dominirali


Bahovi sinovi – Karl Filip Emanuel Bah (Carl Philipp Emanuel Bach, 1714-1788.)
bio je jedan od najuticajnih kompozitora svoje generacije. Među njegovim delima
su oratorijumi, pesme, simfonije, koncerti i kamerna muzika, ali najbrojnije i
najvažnija su njegova dela za instrumenta sa dirkama. Godine 1742. je objavio
zbirku od 6 sonata (Pruske sonate) a 1744. drugu zbirku od šest sonata
(Virtemberg sonate). Njegov omiljeni instrument sa dirkama nije čembalo več
klavirkord koji je imao mogućnosti ta delikatna dinamička nijansiranja.

U svom stvaralaštvu težio je jednom novom, ekspresivnom izrazu koji postiže


upotrebom snažnih i jakih kontrasta, hromatikom i čestim promenama
raspoloženja. Ovaj stil ima pandan u nemačkoj književnosti gde je poznat pod
nazivom Sturm und Drang (Bura i prodor) a u muzici je češće nazvan „osećajni
stil“.

SPU Akademija Umetnosti | 4


STANKOVIĆ ĐORĐE 437/15 [ KLASIČNA SONATA]

SONATNO-SIMFONIJSKI CIKLUS I SONATNI OBLIK

Neophodno je da razlikujemo sonatni ciklus i sonatni oblik.

Sonatni ciklus predstavlja kompoziciju od tri ili četiri stava, veliki broj solističkih
sonata i skoro svi koncerti imaju trostavačan ciklus sa rasporedom stavova brz –
lagan - brz. Četiri stava ima većina simfonija i kamernih dela, ali i mnoge sonate, i
tada je raspored stavova brz – lagan – menuet (ili skerco kod Betovena) – brz.
Težište u ovom ciklusu je u prvom stavu koji je pisan u sonatnom obliku. Dva
unutrašnja stava ciklusa, lagani i menuet (skerco) predstavljaju dve epizode. Jedna
je lirskog, a druga igračkog ili humorističkog karaktera. Finalni stav je najčešće
vedar, lak i pun pokreta. Odnosi stavova su sve zavisniji, a ciklus postaje nedeljiva
celina: izvođenje nekog stava pojedinačno nije nemoguće ali nema ni pravi
smisao.

Sonatni oblik počiva na sukobu dveju tema koje kontrastiraju tonalno i po


karakteru. U ranoj fazi razvoja oblika tonalni kontrast tema je bio čak značajniji od
tematskog jer harmonija u klasicizmu igra konstruktivnu ulogu muzičkog oblika
što se ističe u prvim stavovima Hajdnovih simfonija.

Osnovna podela sonatnog oblika je u tri dela:

 Ekspozicija (obično ponovljena) u kojoj se nalazi prva tema ili grupa tema na
tonici; druga, čessto lirska tema ili grupa tema na dominanti ili u paralelnom
duru ukoliko je stav u molskom tonalitetu i završnu, često kadencirajuću
temu takođe na dominanti ili u paralelnom duru. Različite teme su
povezane odgovarajućim prelazima fragmentarne strukture ili mostom.
 Razvojni deo u kojem se motivi ili teme iz ekspozicije predstavljaju u novim
vidovima ili kombinacijama i u toku kojeg se događaju modulacije u
relativno udaljene tonalitete.

SPU Akademija Umetnosti | 5


STANKOVIĆ ĐORĐE 437/15 [ KLASIČNA SONATA]

 Repriza u kojoj se materijal iz ekspozicije ponavlja originalnim redosledom


ali u kojoj su sve teme u osnovnom tonalitetu; nakon reprize može da usledi
i koda (Ital.coda, rep).

U ekspoziciji teme stupaju u konflikt, iz čega se rađa razvojni deo (razvoj


dramskog zbivanja) da bi najzad došlo do raspleta – reprize obe teme, sada
„pomirenih“ u osnovnom tonalitetu.

Ovaj opis sonatnog oblika je očito apstraktan, i posevno se oslanja na tonalnu


shemu i melodijsko-tematske ideje. Tako shvaćen, on odgovara mnogim sonatnim
stavovima kasne klasike i 19. veka, ali mnogo je njih koji svojim kreativnim
putevima odstupaju od njega.

Shema ekspozicije:

2
Shema ekspoziije je preuzeta sa inteneta
SPU Akademija Umetnosti | 6
STANKOVIĆ ĐORĐE 437/15 [ KLASIČNA SONATA]

DOBA ZRELOG KLASICIZMA: HAJDN I MOCART

Franc Jozef Hajdn (Franz Joseph Haydn, 1732-1809), je rođen u malog gradu
Rorau, nadomak austrijsko-mađarske granice. Značajni preokret u njegovom
životu je 1761. kada stupa u službu princa Paula Antona Esterhazija u kojoj sa
povremenim prekidima ostaje do kraja svog života.

Hajdn je bio veoma plodonosni kompozitor sa impozantnim opusom od 108


simfonija, velikim brojem koncerata za klavir, violinu, violončelo i druge
instrumente, gudačkih trija, violinskih kompozicija , 77 gudačkih kvarteta, tri
oratorijuma, misa, rekvijema i drugih duhovnih dela kao i preko dvadeset opera i
komada sa muzikom.
Klavirske sonate

Prema Hobokenovom (Hoboken) popisu Hajdnovih dela, postoji 950


instrumentalnih dela od čega 283 nosi naziv sonata, što znači da je gotovo
četvrtina Hajdnovog nasleđa posvećena ovom obliku.

Hajdn je napisao veliki broj klavisrskih sonata od koga je danas pouzdano


utvrđeno 49. Nastale su uglavnom kao instruktivna literatura. Hajdnove sonate,
izgrađene su po istim linijama razvoja kao i simfonije i kvarteti.

Istaknuta među sonatama kasnih 1760-ih i ranih 1770-ih je br 44 u ge molu, u


prvom stavu Hajdn vešto koristi početne ideje u prelaznim odsecima, II temi i
završnoj grupi ekspozicije. Prisutna je velika ritmička i fakturna raznovrsnost i
delikatni hromatizam stava koji odaju tendencije „osećajnog stila“.

Hajdnove poslednje sonate među kojima je br.52 u Es duru zaslužuje posebnu


pažnju. Napisana je 1794. godine za Klementijevu učenicu, i virtouza Terezu
Jansen Bartoloci i objavljena je u Engleskoj oko 1800 pod nazivom „Grand Sonata
for the Piano Forte“. Počinje u maniru francuske uvertire, punim akordima u
sinkopiranom ritmu i u potpunosti iskorišćava mogućnosti novog klavira.

SPU Akademija Umetnosti | 7


STANKOVIĆ ĐORĐE 437/15 [ KLASIČNA SONATA]

Volfgang Amadeus Mocart (Wolfgang Amadeus Mozart, 1756-1791), rođen u


Salcburgu gde ostaje do 1781. godine kada odlazi u Beč da proširi svoje vidike i
mogućnosti koji nije mogao u provincijskom Salcburgu. Već kao mali je
okarakterisan kao „čudo od deteta“ i postaje virtuoz već u ranom detinjstvu.

Tokom svog, na žalost, prerano završenog života već u 35 godini ostavio je veliki
broj dela.
Komponovao je instrumentalnu muziku kao i opere i crkvenu muziku. Među
instrumentalnom muzikom ostavio je 54 simfonije, 27 koncerata za klavir,18
sonata za klavir kao i veliki broj sonata i koncerata za violinu i duvačke
instrumente. Neke od najpoznatijih Mocartovih opera su: Otmica iz Saraja,
Čarobna frula, Figarova ženidba, Don Đovani i dr.

Klavirske sonate

Prve sonate Mocart je zapisao u leto 1774. godine, pre tog doba on je
improvizovao slična dela po potrebi tako da je iz ranog perioda sačuvano svega
nekoliko kompozicija za klavir. Sonate KV3 279 – 284 su pisane u tonalitetima po
kvintnom krugu počev od D naniže do Es što nam govori da su ova dela bez
sumnje bila zamišljena objavljivanju u jednoj zbirci. Ali od svih, Mocart je objavio
samo poslednju. Naredni ciklus sonata pojavljuje se tek 1777-1778. godine.
Među ovim sonatama ističe se sonata KV 331 (=300)4 po svom prvom stavu u
formi varijacija i svom finalu. Finale, alla turca imitira muziku turskih vojnih
sastava (u ovo doba turska tematika je bila popularna u Beču).
Posle ovog niza sonata nastaje još relativno mali broj dela i to uglavnom
pojedinalno, Mocart je bio više okrenut složenijim formama, te se sonati obraća
samo izuzetno.

3
Ludvig fon Kehel (Ludwig von Kochel) popisivač Mocartovih radova
4
Novi Kehelovi brojevi koji su rezultat novih istraživanja su dati u zagradama
SPU Akademija Umetnosti | 8
STANKOVIĆ ĐORĐE 437/15 [ KLASIČNA SONATA]

Mocartove teme, više nego Hajdnove imaju izrazit melodijski profil. Iako izgledaju
kao da se razvijaju spontano i prirodno, ipak pokazuju dokaze brižljivog
oblikovanja i doterivanja. Fraze teme su najčešće balansirane periodično, ali je
druga rečenica često proširena.

Posebnu pažnju među Mocartovim klavirskim delima zaslužuje Fantazija u ce-


molu KV 475 i Sonata u ce-molu KV 457. Fantazija predskazuje Šubertove klavirske
sonate svojim melodijama i modulacijama, dok će sonata biti modela za
Betovenovu Patetičnu sonatu. Ova dela su okrenuta budućnosti i pokazuju
romantičarski aspekt Mocartove prirode.

Neophodno je da naglasimo da su Mocartove klavirske sonate u bliskoj vezi sa


njegovim sonatama za klavir i violinu.

SPU Akademija Umetnosti | 9


STANKOVIĆ ĐORĐE 437/15 [ KLASIČNA SONATA]

LUDVIG VAN BETOVEN (LUDWIG VAN BEETHOVEN, 1770 – 1827), rođen u


Bonu, prva teorijska znanja stekao je sa Kristijanom Gotlibom Nefeom (Christian
Gottlieb Neefe, 1748 – 1798), a potom se usavršava kod Hajdna i Salijerija.
Betoven je ostavio značajna dela među kojima su: 9 simfonija, 5 klavirskih
koncerta, 32 klavirske sonate, kao i veliki broj sonata za violinu, klavir i violinu i
druge instrumente. Takođe napisao je i veliki broj kamernih dela, nekoliko
vokalnih dela i dve opere.

Klavirske sonate

Proučavanju Betovenovih klavirskih sonata daje se najznačajnije mesto u


sveukupnoj istoriji sonate. Određenje Betovenovih sonata kao klasičnih nije
oprečno opštem uverenju da Betovenovo delo stilski duboko zalazi u
romantičarsku epohu. Betovenovo klasvirsko stvaralaštvo hronološki se
nadovezuje na Hajdnovo i Mocartovo. Sonate iz prvog stvaralačkog perioda
tematski, sadržajno i formalno bliže su klasicizmu.

Betoven je svoje prve tri klavirske sonate posvetio Hajdnu. Odista, teme i njihov
tretman odaju dug mladog kompozitora starijem, ali sve njegove sonate imaju
četiri stava umesto uobičajena tri. U drugoj i trećoj sonati Beoven je zamenio
Menuet Skercom što je praksa kojoj će ostati dosledan.

Sonata op.7 u Es duru je prva koju je Betoven nazvao Grande Sonate i prva koja je
publikovana samostalno. Posebno je karakteristična zbog svojih pauza u Largo
con gran espressione i neprestanim arpeđima koji se javljuju u minore triju trećeg
stava.

Patetična sonata op. 13 (fr. Sonate pathetique, 1799), Grave uvod se pojavljuje
dva puta u prvom stavu, a tema rondo finala jasno podseća na drugu temu prvog
stava. Ove odlike najavljuju međustavačne veze u Betovenovim kasnijim delima.
Neke harmonske odlike ranih dela, kao i Betovenova česta upotreba oktava i
guste, pune fakture u pisanju za klavir, možda su inspirisane klavirskim sonatama
Mucija Klementija (Muzio Clementi, 1752-1832).
SPU Akademija Umetnosti | 10
STANKOVIĆ ĐORĐE 437/15 [ KLASIČNA SONATA]

Betoven je komponovao 10 klavirskih sonata u pet godina između 1800. i 1805.


Među njima su op. 26 u As duru, sa herojskim posmrtnim maršem koji sledi iza
skerca. Sa karakterističnim nazivom Marcia funebre sulla morte d’um eroe, ovaj
stav je može razumeti kao direkta preteča laganog stava Eroike.
Druga je popularna kao Mesečeva sonata, prvi stav Adagio sostenuto uslovljava
podnaslov dela quasi una fantasia, što je karakteristično i za prvu sonatu što nam
govori da je koncepcija sonatnog ciklusa shvaćena vrlo slobodno.

Među sonatama drugog perioda najpoznatije su dve: Aurora ili Valdštajn (op. 53,
1804), Apasionata (op. 57, 1805). Obe imaju tri stava i obe prate model sonatni
oblik, rondo ili varijacije. U prvom stavu Valdštajn sonate Betoven je uspeo da da
Ce duru mračan i turoban prizvuk uz pomoć gustih akorada u niskom registru nad
koja figura u visokom registru desne ruke odgovara kao sev munje.

Poslednjih pet klavirskih sonata pisao je od 1816. do 1821. (op. 101, 106, 109,110
i 111). Zakoračio je duboko u romantizam donoseći sintezu baroknih i klasičnih
iskustva kroz sintezu sonate i fuge.
Posebno mesto među poznim delima ipak pripada monumentalnoj Hamerklavir
sonati, čije izvođenje traje 37 minuta. Fuga traje 17 minuta i direktno naglašava
koncept finala Devete simfonije.

Sonata op. 111 ima samo dva stava – Alegro u konciznoj sonatnoj formi i Adađo
molto.

Neophodno je da naglasimo da je Betoven u svojim klavirskim sonatama razvija


ideje za svoje simfonije i često se mogu naći pojedini motivi iz sonata u
simfonijama.

SPU Akademija Umetnosti | 11