Orhan

Pamuk

ŽENA CRVENE KOSE

bojana888


Posvećeno Asli






„Edip oceubica, suprug rođene majke, Edip odgonetač Sfingine zagonetke! Šta nam kazuje
tajanstveno trojstvo ovih sudbonosnih dela? Postoji drevno, naročito persijsko narodno verovanje da
se mudar mag može roditi samo iz rodoskvrnuća.”
Niče, Rođenje tragedije1


EDIP: Gde se može otkriti krivici davnoj taj već izgubljeni trag?
Sofokle, Car Edip2


„Jednako kao i sina bez oca, niko ne privija na grudi oca bez sina.”
Firdusi, Šahnama


I DEO


Želja mi je, u stvari, bila, da postanem pisac. Ali je sled događaja koje ću opisati presudio da se
bavim geologijom i postanem preduzimač. Neka moji čitaoci ne misle da je sve gotovo, i da su
zbivanja ostala u prošlosti, budući da sam se latio pripovedanja. Što se više prisećam, sve dublje
uranjam u sve što se dešavalo. Imam stoga osećaj da ćete i vi zajedno sa mnom biti uvučeni u tajne
onoga što zajednički nazivamo očevi i sinovi.
Godine 1985. živeli smo u stanu iza Bešiktaša, u blizini palate Ihlamur. Otac je držao skromnu
apoteku koja se zvala „Život”. Jednom nedeljno apoteka je radila i noću, i otac bi tada dežurao do
jutra. Tih noći, kada je otac bio na dežurstvu, ja bih mu odnosio večeru. Voleo sam da stojim u
apoteci i udišem miris lekarija dok moj visoki, vitki i naočiti otac večera pored kase. I danas, posle
trideset godina, sa svojih četrdeset i pet, još uživam u mirisu starinskih apoteka sa drvenim vitrinama.
Apoteka „Život” nije imala mnogo mušterija. Tih noći, kad je dežurao, otac je vreme
prekraćivao gledajući televiziju preko malog portabl televizora koji je tada bio u modi. Ponekad bih
ga zaticao i u tihom razgovoru s prijateljima koji bi svraćali do njega. Ugledavši me, njegovi
prijatelji i partijski drugovi, prekidali bi razgovor, prokomentarisali bi da sam i ja simpatičan i
zgodan, na oca, i postavljali uobičajena pitanja: u koji razred idem, volim li školu, šta ću biti kad
porastem.
Nisam se zadržavao u apoteci, jer sam primećivao da otac postaje uznemiren pored svojih
partijskih drugova, te bih uzeo praznu manjerku i vraćao se kući prolazeći ispod bledih uličnih
svetiljki i platana. Majci kod kuće ne bih spominjao da je u apoteci bio neki od očevih prijatelja
zagriženih za politiku. Da se ne bi brinula strahujući da će se ponovo uvaliti u nevolje ili nas opet
naprečac napustiti i otići, i da se ne bi ljutila na njega i njegove prijatelje.
Primećivao sam, međutim, i da politika nije bila jedini razlog rasprava između mojih roditelja.
Ponekad bi dugo bili posvađani i skoro da reč ne bi progovarali između sebe. A možda se uopšte i
nisu voleli. Slutio sam da se ocu dopadaju druge žene i da se i on mnogima od njih sviđa. Ponekad bi
majka nagovestila da postoji neka druga žena tako da i ja to shvatim. Svađe mojih roditelja veoma su
me rastuživale i sebi sam zabranio da ih se sećam i mislim na njih.
Oca sam poslednji put video kad sam mu odneo jelo u apoteku jedne večeri. Obične jesenje
večeri - bio sam u prvom razredu gimnazije. Otac je pratio vesti na televiziji. Potom se poslužio
jelom koje je stavio na pult, a ja sam se postarao za dva kupca, od kojih je jedan tražio aspirin, a
drugi vitamin C, i odložio novac u staru kasu koja se otvarala uz dopadljiv zvuk nalik zvuku zvonca.
Kad sam polazio kući, osvrnuo sam se i uputio poslednji pogled prema ocu: mahnuo mi je s vrata,
smešeći se.
Ujutru nije došao kući. To mi je rekla majka kada sam se popodne vratio iz škole. Mora da je
plakala, jer su joj podočnjaci bili natečeni. Pomislio sam da su oca pokupili iz apoteke i odveli u
Političko odeljenje kao prošli put. Tamo bi ga mučili, batinali po tabanima, davali mu elektrošokove.
 Sedam ili osam godina ranije, otac je isto tako bio nestao, a kući se vratio posle otprilike dve
godine. No majka se nije ponašala kao onda kad su oca mučili na saslušanju u policiji. Bila je ljuta na
njega i, kad bi ga spomenula, rekla bi; „Zna on dobro šta je uradio!”
A majka se, međutim, bila zaista potresla kada su jedne noći, neposredno posle vojnog udara,
vojnici bili pokupili tatu iz apoteke; govorila je da je moj otac junak i da treba da se ponosim njime.
Dežurala je u apoteci umesto njega zajedno s pomoćnikom Madžitom. Ponekad sam i ja oblačio
Madžitov beli mantil. Naravno, trebalo je da postanem naučnik kad porastem, kako je želeo otac, a ne
apotekarski pomoćnik.
Kod ovog očevog nestanka, majka se uopšte nije zanimala za apoteku. Nije spominjala ni
Madžita ni drugog pomoćnika niti šta će biti s apotekom. I to me je navodilo na pomisao da se tata
ovog puta izgubio iz nekog drugog razloga. Ali šta je uopšte to što nazivamo mišlju?
Već sam tada spoznao da mi misli dolaze na um katkad s rečima, a katkad u slikama. Ponekad
neku zamisao nisam mogao ni da pojmim iskazanu rečima... Ali bi mi se slika nečega, kako na
primer trčim dok kiša lije kao iz kabla, ili šta pritom osećam, odmah pojavila pred očima. Nekad pak
nešto bih mogao da zamislim verbalno, a da mi nikada ne uspe da to vidim kao prizor: crnu svetlost,
majčinu smrt ili beskraj, recimo.
A može biti da sam ipak još bio dete; uspevao sam da tu i tamo odagnam misli na ono što ne
želim. Ponekad se, međutim, dešavalo upravo suprotno i nikako nisam mogao da izbijem iz glave
sliku ili reč o kojima nisam bio voljan da razmišljam.
Otac nam se dugo nije javio. Ponekad čak nisam uspevao ni da se setim njegovog lika. Tada mi
je bilo kao da na trenutak nestane struje i sve je iščezavalo pred mojim očima.
Jedne sam večeri išao sam prema palati Ihlamur. Vrata apoteke „Život” behu zaključana i na njih
udaren crni katanac, kao da se više nikada neće otvoriti. Neki je glas dopirao iz vrta palate Ihlamur.
Nije prošlo mnogo i majka je saopštila da nam je finansijska situacija rđava i da nema ništa ni
od apoteke ni od oca. Ja osim bioskopa, doner-sendviča i stripova, drugih troškova nisam imao. Od
kuće do moje gimnaziju Kabataš išao sam pešice. Neki moji drugovi su preprodavali i iznajmljivali
stare crtane romane. No ja nisam imao želju da, kao oni, vikendom sačekujem kupce džedžeći na
sporednim vratima bioskopa na Bešiktašu, ili po zavučenim uličicama.
Leto 1985. godine proveo sam u čaršiji na Bešiktašu iza pulta knjižare Deniz. Važan deo mog
posla bio je da jurim kradljivce knjiga koji su skoro svi odreda bili đaci. S vremena na vreme smo
autom gazde Deniza išli na Džagaloglu u nabavku knjiga. Dopao sam se gazdi, koji je zapazio da
odlično pamtim imena pisaca i nazive izdavačkih kuća i dozvoljavao mi da knjige odnosim kući da ih
pročitam i posle ih vratim natrag. Tog leta pročitao sam mnogo knjiga; omladinske romane, Put u
središte zemlje Žila Verna, odabrane priče Edgara Alana Poa, zbirke pesama, istorijske romane koji
opisuju avanture osmanskih junaka kao i neku studiju o snovima. Jedan napis toj knjizi zauvek će mi
promeniti život.
U to vreme su u knjižaru dolazili i pisci, prijatelji knjižara Deniza. Upoznavajući me s njima,
gazda bi im obično govorio da ću u budućnosti postati pisac. Ja sam mu bio izlanuo tu svoju
maštariju. A ubrzo sam i sam počeo da je pod njegovim uticajem uzimam za ozbiljno.


Ipak, moja mama nije bila zadovoljna iznosom koji mi je knjižar davao. Ono što sam zarađivao
od stajanja za pultom trebalo je barem da pokrije troškove pripreme za upis na fakultet. Posle očevog
nestanka mama i ja smo postali odlični prijatelji. A moju rešenost da postanem pisac dočekivala je
smehom kao da je posredi šala. Najpre je trebalo da se upišem na dobar fakultet.
Kada sam se jednog dana vratio iz škole, instinktivno sam pogledao u orman i fioke u
roditeljskoj sobi i video da nema očevih košulja i stvari. Ali se još osećao miris njegovog duvana i
kolonjske vode. Mama i ja oca gotovo i da nismo pominjali, kao da se njegova slika pred našim
očima ubrzano brisala.
Početkom leta, kada sam završio drugi razred gimnazije, preselili smo se iz Istanbula u Gebze.
Trebalo je da tu besplatno stanujemo u sporednoj zgradi kuće s baštom tetkinog muža. Ako u prvoj
polovini leta budem radio na poslu koji će mi teča pokazati i prikupim novac, posle jula meseca
mogao bih da radim kao prodavac u knjižari Deniz na Bešiktašu i istovremeno krenem na kurs i
pripremim se za prijemni ispit za upis na fakultet sledeće godine. Gazda Deniz, koji je znao da mi je
žao što smo napustili Bešiktaš, rekao mi je da, ako želim, mogu za letnjih noći da spavam u knjižari.
Posao koji mi je našao teča bio je da čuvam njegov povrtnjak i zasade trešanja i bresaka u zaleđu
Gebzea. U povrtnjaku sam ugledao jednu čardakliju i ispod nje stari sto i pomislio da ću imati
napretek vremena da sedim i čitam, ali sam se prevario. Bila je sezona trešanja i bučne drske vrane u
jatima su kidisale na grane, a deca i radnici koji su radili na velikom gradilištu na susednoj parceli
dolazili su da kradu voće i povrće.
U dvorištu pored povrtnjaka kopao se bunar. Ponekad bih odlazio tamo i posmatrao majstora
koji je dole ašovom kopao bunar i dvojicu šegrta koji su gore izvlačili i istovarali zemlju koju on
iskopa.
Šegrti su obema rukama držali i okretali drveni čekrk koji je prijatno cvileo i u kolica sa strane
istovarali kofu punu zemlje koju je majstor slao odozdo. Dok bi zatim pomoćnik mojih godina
odvozio kolica da istovari zemlju, drugi stariji visoki šegrt doviknuo bi u pravcu bunara „Stiglooo!”
i spuštao kofu naniže majstoru.
Majstor je tokom dana retko izlazio gore. Prvi put sam ga video dok je pušio za vreme podnevne
pauze. Bio je visok, stasit, vitak poput mog oca. Ali ne i smiren i nasmejan kao on, već srdit. Često je
prekorevao pomoćnike. Pošto im se ne bi dopalo da budem svedok grdnji, nisam se mnogo primicao
bunaru dok je majstor bio gore.
Jednog dana, sredinom juna, pored bunara su se začuli veseli povici i pucnji. Prišao sam i
pogledao: u zdencu se pojavila voda, vlasnik zemljišta poreklom iz pokrajine Rize, koji je već čuo
novost, dotrčao je i ispalio metak iz pištolja u vazduh od sreće. Osetio sam slatkast miris baruta.
Vlasnik imanja je podelio bakšiš majstoru i šegrtima. Nameravao je da bunar koristi za gradilišta
koja će kasnije postaviti na tom placu. Gradska voda još ne beše stigla do iza Gebzea.
 U potonjim danima nisam čuo majstora da je grdio pomoćnike. Jednim zaprežnim kolima
doteran je cement u džakovima i nešto armature. Majstor je jednog popodneva betonom obložio
bunarski otvor i odozgo stavio gvozdeni poklopac. Pošto su svi bili raspoloženi, još više sam im se
približio.
Jednog drugog popodneva išao sam onamo pomišljajući da kod bunara nema nikoga. Između
stabala maslina i trešanja, međutim, iskrsnuo je majstor Mahmut. U ruci je imao deo elektromotora
koji je spustio u bunar.
„Momče, vidim da te zanima ovaj posao!” rekao mi je.
Pomislio sam na junake iz romana Žila Verna koji na jednom kraju sveta ulaze, a izlaze na
drugom.
„Idem na kopanje bunara u zaleđu Kučukčekmedžea. Ovi pomoćnici prestaju da rade, kako bi
bilo da povedem tebe?”
Kada je opazio da sam se zbunio, rekao je da je dnevnica dobrog bunarskog pomoćnika četiri
puta veća od dnevnice čuvara povrtnjaka. Posao bi nam bio gotov za deset dana; odmah bih se vratio
kući.
Majka je kod kuće to odbacila: „To nipošto ne dozvoljavam! Ti nećeš biti bunardžija. Ima lepo
da studiraš.”
Ali ja sam sebi već bio uvrteo u glavu da na brzinu zaradim. Uporno sam govorio majci da ću za
dve nedelje moći da zaradim ono što sam zaradio za dva meseca u tečinom povrtnjaku i da ću tako
moći da odvojim više vremena za prijemni ispit, za pripremnu nastavu i čitanje knjiga koje
priželjkujem. Čak sam i pripretio svojoj jadnoj majčici:
„Ako mi ne dozvoliš, ja ću pobeći.”
„Ako dečko hoće da radi i zaradi, nemoj da mu suzbijaš želju”, rekao je teča. „Raspitaću se ko je
taj majstor za bunare.”
U mom odsustvu sastali su se on, majka i bunardžija majstor Mahmut u kancelariji mog teče
advokata u opštinskoj zgradi. Sporazumeli su se da će u bunar silaziti drugi pomoćnik a ne ja. Teča
mi je rekao kolika će mi biti dnevnica. Kod kuće sam u tatin stari mali kofer stavio košulje i par
gumenih patika za fizičko.
Kada onog kišnog dana nikako nije dolazio kamionet koji je trebalo da nas pokupi i odveze do
mesta gde ćemo da kopamo, mama je nekoliko puta zaplakala u našem jednosobnom stanu koji je
prokišnjavao; govorila mi je da odustanem, da ću joj mnogo nedostajati, da pravimo grešku zbog
besparice.
„Nikada se neću spuštati u bunar”, uzvratio sam, dok sam dignute glave, poput oca koji kreće na
suđenje, odlučno ali vedro izlazio iz kuće s torbom u ruci.
Kamionet je čekao na praznom prostoru iza velike stare džamije. Majstor Mahmut, koji me je s
cigaretom u ustima ugledao da se primičem, sa smeškom je poput kakvog učitelja odmerio moju
odeću, korake, tašnu u ruci.
„Uđi, sedi, idemo sada”, rekao je. Seo sam između majstora i vozača biznismena Hajrija, koji je
naručio da se iskopa bunar. Za vreme puta, sat vremena skoro da nismo progovarali.
Prelazeći most preko Bosfora, pažljivo sam gledao dole na Istanbul s moje leve strane, prema
mojoj gimnaziji Kabataš i pokušavao da vidim poznate zgrade na Bešiktašu.
„Ne brini, posao će biti gotov očas posla”, oglasio se majstor Mahmut. „Stići ćeš i na pripremni
kurs.”
Dopalo mi se to što su majka i teča pominjali moje muke; imao sam poverenja u njega. Pošto
smo prešli most preko Bosfora, zaglavili smo se u istanbulskom saobraćaju. Uspeli smo da izađemo
iz grada tek kada nam je sunce na zalasku, tik naspram nas uperilo svoje plamteće zrake u oči.
Nek današnjeg čitaoca ne zbunjuje to što kažem „da izađemo iz grada”. Istanbul je tada imao pet,
a ne petnaest miliona stanovnika kao danas, kada vam ovo pripovedam. Pošto bi se izašlo malo izvan
gradskih zidina, kuće bi se proređivale, postajale bi manje i siromašnije, a smenjivale bi se fabrike,
benzinske pumpe i poneki hotel.
Pošto smo neko vreme išli duž pruge, dok se smrkavalo, odvojili smo se od glavnog puta. Prošli
smo i jezero Bujukčekmedže. U nekoliko mahova video sam čemprese; groblja, betonske zidove,
potpuno prazna polja... No većinom se ništa nije videlo i, premda sam pažljivo gledao, nisam mogao
da razaberem gde se nalazimo. Nekad bismo videli u narandžastom svetlu prozora poneku porodicu
za večerom, a nekad bismo ugledali neonske svetiljke kakve fabrike. Onda smo se popeli uzbrdicom.
U jednom trenutku u daljini je sevnulo i nebo se razdanilo, ali kao da munje nisu obasjale zemlju i
pusta mesta kroz koja smo prolazili. Katkad sam na svetlosti kojoj nisam znao izvor gledao
beskrajnu jalovu zemlju, parcele bez drveća i ljudi, da bih ih potom izgubio u tmini.
Posle dužeg vremena zaustavili smo se u nekoj nedođiji. Pomislio sam da se stari kamionet
pokvario, pošto naokolo nije bilo ni svetla, ni svetiljki ni kuća.
„Pomozi da ovo spustimo”, zamolio je majstor Mahmut.
Spustili smo daske, delove čekrka, posuđe, dva madraca vezana kanapom, stvari u grubim
plastičnim kesama, alat za kopanje. Kada se šofer pozdravio rečima „Srećan rad” i udaljio se svojim
kamionetom, uplašio sam se shvativši da smo u mrklom mraku. Negde napred je sevalo, ali iza nas je
bilo vedro i zvezde su sijale punim sjajem. Još dalje mogao sam da vidim svetla Istanbula koja su se
odbijala od oblaka poput žute magle.
Zemlja je bila vlažna od kiše i mestimično mokra. Na ravnom tlu potražili smo i pronašli sebi
jedno suvo mesto. Tu smo smestili stvari.
Majstor se latio postavljanja šatora uz pomoć motki koje smo istovarili iz kamiona. Ali mu
nikako nije polazilo za rukom. U noći se behu izgubili konopci koje je trebalo zategnuti i klinovi
koje je trebalo zabosti, a u mojoj duši sve je postalo mrtav čvor u mraku. „Drži tamo, ne ovde”,
dovikivao je majstor Mahmut.
Čuli smo huk sove. Pomislio sam da možda nije neophodno da postavljamo šator pošto je kiša
stala, ali osetio sam poštovanje prema odlučnosti svog majstora. Teško šatorsko krilo što je mirisalo
na vlagu padalo je po nama poput noći i neprestano se njihalo.
Mnogo posle ponoći uspeli smo da dignemo šator, prostremo dušeke i legnemo. Kišni oblaci se
behu razišli i počela je jedna sjajna zvezdana noć. Zaspao sam čim sam se spustio na ležaj.


Kada sam se probudio, bio sam sam u šatoru. Jedna pčela je zujala. Ustao sam i izašao napolje.
Sunce je već bilo tako visoko da su me oči zabolele od svetlosti.
Nalazio sam se na jednoj povisokoj zaravni. Teren se s moje leve strane spuštao, postepeno
prelazeći u ravnicu što se više išlo prema jugoistoku i Istanbulu. Niže su bile jedna-dve njive pod
kukuruzom i iz daljine se činile zelenim i žućkastim, te pšenična polja, utrine i stenje, jalovo
zemljište. U ravnici su se videle kuće neke omanje kasabe i džamija, ali kako mi je neki breg po
sredini sužavao vidik, nije bilo jasno koliko je veliko to mesto.
Gde je bio majstor Mahmut? Po zvuku trube koji je doneo vetar, shvatio sam da su zgrade boje
olova na rubu kasabe u stvari kasarna. Sasvim u pozadini bile su modre planine. U jednom trenutku
kao da je čitav svet utonuo u duboku tišinu nastalu od sećanja. Bio sam zadovoljan što sam tu, daleko
od Istanbula, od svih, što sam zarađujem za život.
Iz ravnice između kasabe i kasarne dopro je zvuk sirene voza. Kada sam pažljivo pogledao na tu
stranu, ugledao sam kompoziciju što ide prema Evropi. Voz se malo približio našoj praznoj ravnici i
elegantno napravivši krivinu, zaustavio se na stanici.
Nedugo potom, ugledao sam majstora Mahmuta koji je stigao iz kasabe. Najpre je išao sve uz
put, da bi potom prešao prazne parcele i njive praveći prečice gde je put vijugao.
„Doneo sam vodu”, reče mi. „Hajde, pripremi mi čaj.”
Dok sam ja kuvao čaj na malom rešou ajgaz, onim jučerašnjim kamionetom stigao je vlasnik
imanja, gospodin Hajri. Iz stražnjeg prtljažnika sišao je mladić nešto stariji od mene. Iz razgovora
sam shvatio da je momak po imenu Ali neko koga je vlasnik imanja zaposlio da radi kod njega i da
će se on spuštati u bunar umesto pomoćnika iz Gebzea, koji je u poslednjem trenutku odustao od
dolaska.
Majstor Mahmut i gazda Hajri su dugo hodali gore-dole. Parcela mestimice gola, mestimice
prekrivena kamenom i travom imala je više od deset dunuma. 3 Lak vetrić duvao je iz pravca kojim
su se kretali da smo čak i onda kada su stigli do najudaljenijeg dela čuli kako gazda i bunardžija
raspravljaju, nemoćni da donesu odluku. Kasnije sam im se primakao. Proizvođač tekstila gospodin
Hajri želeo je da na toj pustoj zemlji podigne fabriku za pranje i bojenje platna. Bilo mu je potrebno
obilje vode za taj posao za koji su se otimali veliki izvoznici tekstila.
Gospodin Hajri je taj plac bez struje i vode pazario vrlo jeftino. Ako tu nađemo vodu, bogato će
nas nagraditi. Kad voda poteče, njegovi poznanici iz sveta politike tu će dovesti struju. A onda će
gospodin Hajri podići pravu fabriku, čije nam je planove jednom doneo i pokazao, s radionicama za
bojenje platna, prostorijama za pranje, skladištima, elegantnom upravnom zgradom, pa čak i
kantinom. U pogledu majstora Mahmuta uviđao sam razumevanje i zanimanje za gospodina Hajrija,
mada smo obojica u suštini bili zainteresovani za poklone i nagrade koje nam je zemljoposednik
obećao ako se pojavi voda.
 „Nek vam Bog pomogne i da vam snage rukama i pažnje očima”, poželeo nam je gospodin
Hajri, kao da u ratni pohod ispraća osmansku vojsku. Dok se kamionet gubio iz vida, on je
provirivao kroz prozor i mahao nam.
Pošto noću nisam mogao da zaspim od majstorovog hrkanja, izvukao sam glavu kroz obod
šatora. Svetla kasabe se nisu videla; nebo je bilo modro, ali kao da je sjaj zvezda svet bojio u
narandžasto. A i mi kao da smo se na tom svetu trudili da zaspimo u mraku sedeći na titanskoj
narandži. Da li je bilo ispravno da umesto uzdizanja na nebo i dosezanja zvezdanog sjaja zamišljamo
kako ulazimo u utrobu zemlje na kojoj sada počivamo?


Tada se još nisu koristile mašine za sondiranje. Vešte bunardžije su hiljadama godina po osećaju
pronalazile odakle će se na nekom terenu pojaviti voda i gde će kopati bunar. Majstor Mahmut je
sigurno znao kako su slatkorečivi i blagoglagoljivi stari majstori. Ali nije uzimao za ozbiljno neke
šarlatane među njima koji su uzimali rašlje u ruke, išli gore-dole po terenu i čitali molitve. Osećao je
da pripada poslednjoj generaciji jedne hiljadugodišnje profesije. To je bio razlog što se nije pravio
važan kada je o tome reč, već je bio skroman. „Gledaćeš rastresitost, vlažnost, crnilo zemlje”, rekao
je u razgovoru sa mnom. „Videćeš gde je zemljište nisko, gde je kamenito, stenovito, gde se uzdiže i
spušta, gde je senovito i osetićeš vodu ispod njega”, govorio mi je jednom drugom prilikom u želji
da me nauči i osposobi. „Onde gde ima drveća i zelenila, zemlja je gusta i vlažna, razumeš? Obratićeš
pažnju, ali ni u šta nećeš olako poverovati.”
Zato što je zemlja u isti mah slojevita, poput nebesa koja imaju sedam svodova. (U nekim
noćima sam gledajući zvezde na nebu osećao mračni svet ispod nas.) Na primer, dva metra ispod
guste crne zemlje mogla bi da se pojavi glinasta, vodonepropusna, suva, rđava zemlja ili pesak. Stare
bunardžije koje su se upinjale da naslute mesto gde treba tražiti vodu bile su prinuđene da razumeju
jezik zemlje, trave, insekata, pa čak i ptica, da idući odozgo osete sloj stenja ili gline odozdo.
Te veštine doprinele su da neki stari majstori za kopanje bunara poveruju da imaju natprirodne
moći i intuiciju, poput srednjoazijskih šamana, i da tvrde da razgovaraju sa bogovima i demonima iz
podzemlja. U te koještarije, za koje moj otac nije davao pet para kada sam bio mali, hteo je da veruje
puk željan da jeftino dođe do vode. Znam da se s tim iluzijama i dalje traga za mestom na kome treba
otvoriti bunar po dvorištima bednih kućeraka na Bešiktašu. Viđao sam s kakvim se poštovanjem
prema bunardžiji odnose u tim kućama, kao da je lekar koji sluša pluća bolesne bebe, dok u stražnjem
dvorištu obraslom bršljanom po kome šetaju kokoške osluškuje zemlju da odredi gde će kopati
bunar.
„Uz božju pomoć, posao će biti gotov za najviše dve nedelje i ja ću ovde na deset-dvanaest
metara pronaći vodu”, rekao je majstor Mahmut onog prvog dana.
Sa mnom je razgovarao otvorenije, jer je Ali bio gazdin čovek. To mi se sviđalo i osećao sam
se ravnim s majstorom u poslu.
Majstor Mahmut je sledećeg jutra označio mesto gde će kopati bunar. To nije bila lokacija na
kojoj je vlasnik zemljišta prema planovima za fabriku želeo da se otvori zdenac. Bila je u sasvim
suprotnom pravcu, na drugom kraju parcele.
Zbog navike čuvanja političkih tajni, moj otac me nije uključivao u važne stvari koje je radio i
nije me pitao za mišljenje. A majstor Mahmut je donoseći odluku gde će kopati bunar najpre sa
mnom podelio misli. Objasnio mi je da je posredi težak teren. To mi je baš prijalo i dopalo mi se. Ali
potom se povukao u sebe i sam odlučio, a da mene ništa nije pitao niti je išta obrazlagao. Prvi put sam
tako osetio njegovu moć nada mnom. Tako što sam uživao u tom saosećanju i bliskosti koje od oca
nikada nisam doživeo i u isti mah u trenutku se naljutio na njega.
Majstor Mahmut je zabio kolac u zemlju. Zašto je posle tolikog razmišljanja i hodanja po terenu
odabrao to mesto? Po čemu se ono razlikovalo od drugih? Ako budemo neprekidno udarali ašovom
u zemlju, hoće li će se negde zasigurno pojaviti voda? Želeo sam da ta pitanja postavim majstoru, ali
shvatao sam da neću moći, Bio sam dete; on nije bio moj drug, čak ni otac, bio je moj majstor. Ja sam
bio taj koji je u njemu našao drugog oca.
Za kolac je vezao uže; na drugi kraj užeta postavio je šiljat ekser. Rekao je da je konopac dug
jedan metar. Na tom mestu kamen ne bi održao zid; trebalo je da zid bunara napravi od betona.
Debljina betonskog zida će biti dvadeset-dvadeset pet centimetara. Držeći neprestano uže zategnuto,
počeo je da crta krug prečnika dva metra. U stvari, nije opcrtavao krug nego je ekserom označavao
tačke na tlu. Potom smo ih Ali i ja pažljivo spojili i napravili krug.
„Krug jednog bunara treba da bude sasvim pravilan”, rekao je majstor Mahmut. „Ako krug ima
neku manu, ivicu, ćošak, zid se neće držati i srušiće se!”
Tako sam prvi put čuo za strah od obrušavanja. Počeli smo da ašovima i lopatama kopamo
unutrašnjost kruga. Majstor je kopao, a ja sam nekad kopao ašovom a nekad iskopanu zemlju
lopatom ubacivao u Alijeva ručna kolica. Obojica smo jedva stizali majstora. „Nemoj mnogo da
puniš kolica, bolje da ih brzo ispraznim i odmah vratim nazad”, govorio je Ali ponekad zadihan.
Kada smo se nas dvojica šegrta za kratko vreme umorili i usporili, majstor Mahmut je počeo sa
strane da skuplja komade zemlje koje je odvalio njegov budak koji se neprekidno spuštao i dizao.
Kada bi se gomila dobrano nakupila, majstor bi bacao budak, legao pod udaljenu maslinu i čekao nas
pušeći cigaretu. Još u prvim satima prvog dana nas dvojica pomoćnika shvatili smo da je naš posao
da postižemo ritam majstora, da pažljivo gledamo sve što on radi, da se prema tome ponašamo, da
hitro izvršavamo naređenja i slušamo.
Ošamutio me je rad sa ašovom i lopatom na suncu čitav bogovetni dan. Po zalasku sunca bacio
sam se na krevet a da nisam bio u stanju da pojedem ni zdelu čorbe od sočiva. Ruke su mi bile
nažuljane od lopate, a potiljak izgoreo na suncu.
„Navići ćeš se, gospodičiću, navići”, dobacio je majstor Mahmut ne skidajući pogled s malog
televizora koji se trudio da uključi.
Peckao me je zato što sam bio suviše nežan, i nisam navikao da radim fizičke poslove, ali ja sam
bio srećan zbog onog „gospodičiću”. Zato što je moj majstor tom rečju prihvatao da potičem iz
gradske, intelektualne porodice - znači neće mi dati isuviše težak posao, očinski će me štititi - a i zato
što sam osetio da me razume i vodi računa o meni.


Naselje udaljeno petnaest minuta vožnje od bunara koji smo kopali bila je kasaba Ongoren sa
6.200 stanovnika, kao što je i pisalo ogromnim belim slovima na plavoj tabli na ulazu. Kada smo
prva dva dana bez prestanka kopajući stigli do dubine od dva metra, spustili smo se u Ongoren
drugog poslepodneva, jer nam je bio potreban materijal.
Najpre nas je Ali odveo stolaru u kasabi. Pošto posle dva metra dubine više nije bilo moguće da
lopatom izbacujemo zemlju iz bunara, trebalo je da postavimo čekrk, kao što se radi kod svih bunara.
Ali dasaka koje je majstor Mahmut doterao gazdinim kamiončićem nije bilo dovoljno. Stolar se
interesovao ko smo i šta radimo, majstor je odgovorio da smo bunardžije. Saznavši gde se nalazimo,
rekao je: „A, gore, na visoravni.”
Kada smo narednih dana silazili u kasabu „sa visoravni”, majstoru Mahmutu je prešlo u naviku
da povremeno svrati kod stolara, baš kao i kod bakalina kod koga je kupovao cigarete, prodavca
duvana s naočarima i gvožđara koji je radio do kasno. U danima u kojima smo kopali bunar, voleo
sam da uveče zajedno s majstorom silazim u Ongoren, da sa njim šetam ulicama, sedim na klupi
parkića sa čempresima i borovima, za stolovima kakve kafane postavljenim na ulicu, na vratima
nekog dućana ili u prohladnom ćošku na stanici.
Nesreća Ongorena bila je u tome što ga je preplavila vojska. U Drugom svetskom ratu tu je bila
ulogorena, takoreći zaboravljena, jedna velika pešadijska brigada za odbranu Istanbula od napada
Nemaca preko Balkana i Rusa preko Bugarske. Četrdeset godina kasnije, veliki broj vojnika bio je
najveći izvor prihoda i nevolja kasabe.
Većina lokala u centru prodavala je stvari poput razglednica, čarapa, žetona za telefon, piva za
vojnike koji vikendom imaju „izlaz u grad”. Na mestu u narodu poznatom kao Sokak s restoranima u
kome su bile ćevabdžinice i restorani otvoreni jedan do drugog za istu masu sveta, neprestano je
dežurala žandarmerija. Kako su se s večeri praznila ta mesta, male poslastičarnice i kafane, preko
dana, a naročito vikendom, dupke pune vojnicima, mi smo uveče viđali jedan sasvim drukčiji
Ongoren. Žandarmerija je tada stišavala nedisciplinovane vojnike iz garnizona, ljude koji su vikali iz
sveg glasa, pa čak i svakog iole bučnijeg i svako mesto za zabavu koje je pravilo preveliku buku i
smesta smirivala ako bi među vojnicima došlo do tuče.
Jedan-dva hotela otvorena pre trideset godina za porodice vojnika i posetioce, dok je još bilo
mnogo stanovnika garnizona, behu se ispraznili kada je postalo lakše otići i doći iz Istanbula. Ali,
koji nam je pokazao kasabu onog prvog dana, rekao nam je da su se neki od njih pretvorili u
polutajne javne kuće. Ti hoteli nalazili su se na Staničnom trgu. Od tog prvog dana zavoleli smo
Stanični trg sa narandžastim svetiljkama na kome su bili mala Ataturkova bista, poslastičarnica
„Zvezda” čiji je sladoledžija dobro radio, PTT i kafana Rumelija.
Alijev tata je radio kao noćni čuvar u jednom skladištu na kome su stajala građevinska vozila
nekog rođaka gospodina Hajrija, u jednom od sokaka koji su vodili na stanicu. Kasno poslepodne Ali
nas je odveo i kod majstora kovača.
Majstor Mahmut je novcem koji je dobio od gazde, gospodina Hajrija, dao da se iseče nova
građa i odabrao metalne stege za povezivanje delova čekrka. Kupio je četiri vreće cementa, mistriju,
eksere i kanap. Ali taj kanap nije bio onaj koji će da spušta u bunar. Čvrsto uže potrebno za spuštanje
u bunar stajalo je smotano na valjku čekrka koji smo doneli iz Gebzea.
Sav taj materijal stavili smo na jedna zaprežna kola koja je poručio neko iz kovačke radnje i
uredio da se doteraju. Dok su gvozdeni točkovi konjske zaprege strahovito kloparali kaldrmisanim
ulicama, mislio sam na to da će mi ovdašnji dani brzo proći i da ću se uskoro vratiti najpre majci u
Gebze, a zatim u Istanbul. Sećam se i da sam se pitao koliko li je star taj konj, s kojim sam ponekad
išao naporedo, gledajući njegove umorne crne oči.
Bili smo na Staničnom trgu. Otvorila su se neka vrata. Na ulicu je izašla jedna sredovečna žena u
farmerkama. Okrenula se i prekorno doviknula: „Gde ste se zadržali?”
Na otvorenim vratima, pred koja smo u tom trenutku stigli konj i ja, pojavio se najpre jedan
mlad muškarac, možda pet-šest godina stariji od mene, i jedna visoka crvenokosa žena, može biti
njegova starija sestra. Žena je u sebi imala nešto posve posebno i privlačno. Možda je ona sredovečna
žena u farmerkama bila majka crvenokosoj ženi i njenom mlađem bratu.
„Odmah ću da nađem”, viknula je lepa crvenokosa žena majci i ponovo ušla u kuću i izgubila se.
Ali, pre nego što će ući, ta Žena Crvene Kose je na trenutak zadržala pogled na meni i konju za
mnom. Na njenim prekrasnim, punim usnama zapazio sam setan osmejak, kao da je na meni ili na
konju videla nešto neobično. Bila je visokog stasa. Dok se smešila, na licu joj se pojavio mio i nežan
izraz.
„E, hajde!...” čulo se kako joj dovikuje majka, baš kad smo nas četvorica, dakle majstor Mahmut,
dva pomoćnika i konj, prolazili pored nje. Na njenom licu videlo se nestrpljenje zbog Žene Crvene
Kose, a nas nije ni primetila.
Kada je naša zaprega sa svojim teretom izašla iz Ongorena, prestala je kaldrma i stišala se buka
točkova. Stigli smo uzbrdo do naše prostrane zaravni, i činilo mi se kao da smo stigli u neki sasvim
drugi svet.
Oblaci se behu razišli, pomolilo se sunce te je i jalovo tlo bez trave oko nas dobilo boju. Iz
kukuruzišta su na put koji je kroz njih vijugao, poskakujući, izbijale kreštave crne vrane i, čim bi nas
osetile, širile krila i uzletale. Primećivao sam da su modre uzvisine u pravcu Crnog mora postajale
nekako čudno plavičaste i da su retki šumarci između sivih i žućkastih parcela u ravnici iza njih
zelene boje. Sve je bilo lepo - visoravan na kojoj kopamo bunar, ceo svet, zamagljene kuće u daljini,
drhtave topole, vijugava pruga - a delićem duše osećao sam da me je to blaženo osećanje obuzelo
zahvaljujući lepoj crvenokosoj ženi koju sam netom video na vratima njene kuće.
Zapravo, lice joj nisam baš dobro video. Zbog čega se raspravljala s majkom? Njeno držanje je
ostavilo utisak na mene. Njena crvena kosa je na svetlosti imala neobičan odsjaj. Na trenutak me je
pogledala, kao nekoga koga dobro poznaje, odavno, kao da pita šta radim tu i, baš tada su nam se oči
srele. Gledali smo se kao da oboje tragamo za davnim sećanjem, kao da prebiramo po uspomenama.
Tonući u san, video sam zvezde i trudio se da prizovem lik te Žena Crvene Kose, kako sam je
nazvao.


Sutradan, dakle četvrtog dana otkako smo započeli posao, postavili smo čekrk koji smo doneli
sa sobom, uz pomoć tek kupljenih dasaka i opreme. Na oba kraja čekrka izlazila je osovina sa po
jednom ručicom, čiji je jedan kraj bio deblji a drugi uži i o koju se obmotava uže, te unakrsno
postavljene štafle na kojima je stajao i postolje na koje se lako spušta kofa koju ćemo izvlačiti. Da
bismo lakše razumeli kako da tačno sastavimo delove, majstor Mahmut je sa za mene zapanjujućim
talentom običnom olovkom na hartiji skicirao detaljnu sliku čekrka:

Ali i ja smo okrećući čekrk sa obe strane izvlačili kofu koju je naš majstor dole punio zemljom.
Bila je veća od kofe za vodu. Tako bi otežala kada bi se do vrha napunila zemljom da smo nas
dvojica pomoćnika s mukom okretali ručice. Bila je potrebna izuzetna snaga, ali i veština da se kofa
kad dođe gore na naš nivo uhvati za ivicu i nadnese nad postolje, da se konopac malčice olabavi i
kofa postavi na dasku a da se ne skida sa prstena i kuke. Kada bismo izvukli punu kofu i bezbedno je
smestili na postolje, na trenutak bismo se Ali i ja pogledali, da bez reči potvrdimo da je dobro, i
odahnuli.
Potom bismo nas dvojica pomoćnika na brzinu lopatama odvadili malo iz kofe u ručna kolica i
kada bi postala manje teška, hvatali je sa obe strane i izručili. Dok bi se kofa koju sam pažljivo
oslobađao naniže primicala majstoru, povikao bih „Stižeee!” kako je on naredio. Majstor Mahmut je
ispuštao kramp iz ruku, spuštao kofu na dno bunara ne skidajući je sa konopca i hitro je lopatom
punio grumenjem zemlje koje bi odvalio kopajući. Prvih dana sam gore mogao da čujem kako
žustro, štaviše strastveno radi lopatom i ašovom i kod svakog zamaha uzvikuje „huuh!” Što se svakog
dana za jedan metar povećavalo rastojanje ka dnu, postalo je teže da se čuje „huuh!” prilikom
zamahivanja.
Kada bi majstor Mahmut dole napunio kofu zemljom, povikao bi „Vuuuci!” i ne podižući glavu.
Ako bismo i nas dvojica gore čekali spremni, odmah bismo dohvatili ručice čekrka i dizali uvis tešku
kofu punu zemlje. Neki put bi zabušant Ali zakasnio, pa bih ga čekao, jer mi je bilo teško da sam
okrećem čekrk. A ponekad bi majstor usporio, a Ali rano došao do čekrka, pa bismo zadihani
odozgo gledali kako majstor Mahmut puni kofu zemljom.
Ti trenuci iščekivanja bili su jedino vreme odmora koje bismo Ali i ja tokom intenzivnog rada
mogli da nađemo da progovorimo koju reč. Ali još od prvog dana sam shvatio da neću moći da ga
pitam za ljude koje smo videli u kasabi niti ko je Žena Crvene Kose, lepih usana i tajanstvenog i
tužnog pogleda. Zato što ih neću upoznati? Ili zato što bi sve što bi mogao da mi kaže moglo da mi
slomi srce?
To da mi s vremena na vreme na um pada Žena Crvene Kose želeo sam da sakrijem ne od Alija,
nego od sebe u stvari. Dok sam noću jednim okom gledao zvezde na nebu, a drugim u majstorov
televizorčić, tik da utonem u san, pred očima bi mi oživeo smešak crvenokose žene. Da to njeno
osmehivanje nije njenom licu davalo izraz koji kao da je govorio „Ja tebe poznajem” i da nije bilo
saosećanja u njemu, možda i ne bih toliko na nju mislio.
Svaki treći dan u podne vlasnik parcele gospodin Hajri kamionetom bi dolazio i nestrpljivo se
raspitivao da li poslovi idu kako treba. Ako bismo bili na podnevnoj pauzi, majstor Mahmut bi ga
pozivao nudeći mu da nam se pridruži uz trpezu koja se sastojala od paradajza, hleba, belog sira,
maslina, grožđa i koka-kole. Nekad bi majstor bio u rupi negde na dubini od tri-četiri metra, a
gospodin Hajri i nas dvojica pomoćnika bismo pogledali dole i ćutke ga i s poštovanjem posmatrali.
Kada bi majstor izašao gore, vodio bi gospodina Hajrija na drugu stranu placa, na mesto gde Ali
istovara iskopanu zemlju, pokazivao mu boju sitnih komada stenja i stegnute ilovaste zemlje koju bi
uzeo u ruke, dunuo u nju i komentarisao kojom brzinom kopamo i koliko je voda daleko. Dok smo
se prvih dana kretali ujednačeno srednjom brzinom, posle tri metra četvrtog i petog dana naišli smo
na čvrstu stenu i usporili. Majstor Mahmut je bio uveren da ćemo pošto probijemo žilu tog čvrstog
sloja pronaći vlažnu zemlju, na šta je tekstilni fabrikant gospodin Hajri odgovarao: „Videćemo, ako
bog da.” Obećavao je da će onog dana kada nađemo vodu zaklati jagnje i prirediti gozbu, još jednom
ponavljao da će častiti majstora Mahmuta i nas i govorio od kog poslastičara u Istanbulu će poručiti
baklavu za tu priliku.
Posle gazdinog odlaska i ručka, usporili bismo. Na visoravni, na minut od nas, nalazio se jedan
veliki orah. Tu sam odlazio, legao ispod krošnje i spavao. Pre nego što bih zaspao, pred očima bi mi
se spontano i u svoj svojoj životnosti - a da na nju uopšte nisam mislio - stvorila Žena Crvene Kose,
sa onim izrazom koji je govorio „Ja tebe dobro poznajem, znam to!” To me je ushićivalo. Bivalo je
da mi je ta žena padala na pamet i onda kada sam hteo da se srušim od podnevnog žaropeka. U toj
fantaziji bilo je nečeg što me je povezivalo sa životom, što mi je ulivalo optimizam.
Na velikoj žezi Ali i ja bismo jedan drugom polivali glavu vodom i obilno je pili. Vodu je u
velikim plastičnim balonima dovozio kamiončić gospodina Hajrija. Njime je jednom u dva ili tri
dana dolazila i hrana koju smo naručivali u kasabi. Novac za paradajz, zelenu papriku, ulje, hleb,
masline i takve namirnice davao je vozaču majstor Mahmut, ali uvek je bilo i ponečeg što bi nam
poslala supruga gospodina Hajrija, lubenica ili dinja, ponekad bi to bila čokolada, bombone, a
ponekad i brižljivo kod kuće spremljene šerpe punjenih paprika, pilav s paradajzom, kavurma.
Majstor Mahmut je bio vrlo rigorozan kada je reč o večeri. Svakog popodneva bi pre nego što
se lati priprema za izlivanje betona tražio da operem krompir, patlidžan, sočivo, paradajz, sveže
paprike, što god smo imali, svojim rukama sitno seckao povrće u šerpicu koju smo doneli iz Gebzea,
sipao u to malo ulja i stavljao na tihu vatru plinskog rešoa. Ja sam bio odgovoran da se jelo u šerpi
lagano skuva do zalaska sunca, a da ne zagori.
U poslednja dva sata majstor Mahmut bi postavljao drveni kalup na dubinu od jednog metra koju
je tog dana iskopao i u njega izlivao beton. Ali i ja bismo negde sa strane mešali cement i pesak i
kvasili vodom, sipali malter u kolica i uz pomoć drvenog tobogana nalik na polulevak, za koji je
majstor Mahmut ponosno govorio da je njegov izum, sipali ga dole u rupu ne dotičući kofu rukama.
Kako bi davao pravac vlažnom betonu koji bismo mi lopatama nalivali u drveni tobogan poput
polulevka, majstor Mahmut bi odozdo dovikivao: „Malo više desno, malo više gore!”
Ako bismo okasnili da na brzinu promešamo, naspemo betonski malter u kolica i izlijemo ga
dole, majstor Mahmut se ljutio što se beton suši i vikao bi odozdo na nas. Tada bih čeznuo za ocem
koji na mene nikada nije podizao glas i nikada me nije grdio. Ali sam i bio kivan na njega, zato što
smo zbog njega bez novca i što moram ovde da radim. Majstor Mahmut je pazio na mene, kao što
otac nikada nije, pričao sa mnom o svemu, davao mi savete i svaki čas me pitao kako sam, jesam li
gladan, da li sam se umorio. Da li su mi zato majstorove grdnje toliko teško padale? Kada bi me otac
prekoreo, dao bih mu za pravo, postideo bih se i zaboravljao šta je bilo. A kada bi me majstor
Mahmut izgrdio, to bi mi se iz nekog razloga urezivalo duboko u dušu, poslušao bih ga i činio kako
je rekao i u isti mah bio ljut na njega.
Po isteku dana, majstor Mahmut bi se odozdo oglasio „Stiže!”, jednom bi nogom stajao u kofu
na zemlji, a mi bismo ga okrećući čekrk polako dizali gore na svetlo dana poput lifta. Kada bi legao
gore pod obližnju maslinu, u trenutku bi zavladala tišina; ja bih osećao čežnju za majkom, ocem,
našim životom na Bešiktašu, osećajući koliko smo u prirodi, u toj pustari, daleko od Istanbula i
gradske vreve.
I ja bih se, poput mog majstora, po završetku rada bacao u neku hladovinu i posmatrao kako se
Ali udaljava vraćajući se odmah pešice u varošicu. Nije išao vijugavim putem nego je pravio prečice
prelazeći preko praznih parcela, njiva prekrivenih travom i trnjem. Gde li mu je u kasabi bila kuća,
koju nikada nismo videli? Da li su blizu Alija stanovali lepa Žena Crvene Kose, njen mlađi brat i
njihova goropadna majka, koje smo videli ispred njihove kuće?
Dok bih besposlen bio okupiran tim mislima, do nozdrva bi mi dopro prijatan miris cigarete
koju bi zapalio majstor Mahmut i, slušajući vojnike koji uzvikuju „Razumem!... Razumem!...” na
povečerju u udaljenoj kasarni, i zujanje pčele, razmišljao kako je čudno biti svedokom ovog sveta i
života.
Kada sam četvrtog dana ustao da proverim šerpu s jelom, pogledao sam majstora Mahmuta koji
je spavao onde gde je legao, ispružen poput neke stvari na zemlji, posmatrao sam njegove duge ruke
i noge, zamišljajući da je on div a ja patuljak poput Gulivera u zemlji divova, kao što sam nekad
činio, kada sam bio mali, gledajući usnulog oca. Šake i prsti majstora Mahmuta nisu bili elegantni
kao očevi, već čvrsti i kvrgavi. Na rukama je imao posekotine, mladeže, crne malje, a bela boja kože
uočavala se na neosunčanim mestima koja su se videla na rubu košulje kratkih rukava. Začuđeno sam
gledao kako mu se nozdrve dugog nosa lagano šire i zatvaraju dok diše, kao što sam radio dok je
otac spavao. Na grguravoj mestimično prosedoj kosi bilo je sitnih komadića zemlje, a po vratu
nemirnih mrava koji su se znatiželjno peli uvis.


„Hoćeš li da se kupaš?” pitao bi me svake večeri majstor Mahmut dok je sunce zalazilo.
Plastični balon koji je jednom u dva-tri dana dovozio i menjao kamionet imao je i slavinu, pa
smo tako mogli da operemo ruke i umijemo se. Da bismo se okupali, trebalo je da prvo u plastičnoj
kofi skupimo vodu. Ježio sam se dok me je majstor Mahmut ogromnim lončetom polivao vodom od
glave naniže. Ne zato što se voda u kofi nije zagrejala na suncu, nego zato što me vidi golog.
„Ti si još dete”, rekao mi je jednom prilikom. Da li je ciljao na to da mi se mišići nisu dovoljno
razvili, da sam slab i nejak? Ili na nešto drugo? Njegovo telo je bilo mišićavo, čvrsto i snažno s
maljavim grudima i leđima.
U životu nisam video golog ni oca niti nekog drugog muškarca. Trudio sam se da ne gledam
dok sam limenim lončetom polivao majstora Mahmuta od nasapunjane glave nadole. Ponekad bih na
njegovim rukama, nogama, leđima ugledao modrice, ožiljke nastale dok je kopao bunar, ali nisam se
o tome oglašavao. A on bi, dok me je polivao vodom od glave naniže, vrhom ogromnog i čvrstog
prsta napola zabrinuto napola u šali dodirivao neku ranu na mojim leđima ili ruci i, kad bih se trgao
ječeći, govorio „Pazi!” i istovremeno se smejao.
Majstor Mahmut mi je često govorio da pazim, ponekad saosećajno, ponekad kao da preti. „Glup
pomoćnik kopača bunara osakati onog ispod sebe; nepažljiv ga ubije. Molim te, pamet, oči, uši, uvek
da ti budu dole”, govorio bi i prepričavao kako se jednom kofa otkačila sa kuke i smrskala onog
dole. Ili bi u pet rečenica ispripovedao kako je neki majstor u trenutku otišao na onaj svet kada
nepažljivi pomoćnik tri minuta nije primetio da mu se majstor dole onesvestio otrovan gasom.
Veoma sam rado slušao njegove poučne i zastrašujuće priče i uživao kad bi me s nežnošću
gledao u oči. Dok je moj majstor strastveno objašnjavao šta su sve radili nepažljivi pomoćnici, ja
sam s jezom osećao da u njegovoj svesti postoji veza između podzemnog sveta, sveta mrtvih i dubina
zemlje i nezaboravnih kutaka raja i pakla. Kao da smo, po mišljenju mog majstora, što smo dublje
kopali sve više napredovali ka mestu na kome obitavaju Alah i anđeli. Hladan vetar koji je usred noći
duvao, međutim, podsećao ga je da su modro nebo i desetine hiljada drhtavih zvezda okačenih o
njega na sasvim suprotnoj strani.
Dok bi u prijatnoj tišini dok sunce ne zađe majstor Mahmut otvarao poklopac šerpe da vidi da li
je jelo za večeru dovoljno kuvano, istovremeno bi se trudio da popravi sliku na ekranu. Televizor je
doneo iz Gebzea zajedno sa starim automobilskim akumulatorom, a kada prve dve večeri akumulator
nikako nije hteo da proradi, poslao ga je kamionetom u Ongoren na popravku. Sada je dobijao struju
iz akumulatora, ali da bi se na ekranu dobila jasna slika majstoru je trebalo mnogo da se potrudi.
Pozvao bi mene kada bi izgubio živce i u ruke mi tutnuo antenu nalik na golu žicu i tražio čistu sliku
na ekranu govoreći: „Desno, malo gore, levo.”
Posle dugog truda na ekranu bi se pojavila slika, ali dok bismo mi kašikama jeli toplu večeru
gledajući vesti, slike bi se ponovo zamutile poput starih uspomena i počele same da igraju, talasaju i
drhte. Čak i da se slika dobrano pokvari pošto bismo ustali i jednom-dvaput mrdnuli televizor, više se
ne bismo pomerili s mesta, već bismo slušali reklame i ono što spiker govori glasom koji se još
mogao čuti.
Baš tada bi sunce zalazilo pred našim očima. Oglasile bi se čudne i retke ptice koje se danju
nikada nisu javljale. Potom, pre nego što bi se smrklo, na nebu bi se ukazao pun ružičasti mesec. Oko
šatora bi odasvud dopiralo pucketanje, iz daljine lavež pasa, a ja bih osećao miris ugašene vatre i
senku nepostojećih čempresa.
Ne pamtim da mi je otac ikada ispričao bajku ili priču. A majstor Mahmut bi svake večeri
ispredao priče. Podstakla bi ga mutna, bleda slika na ekranu, neka muka na koju smo tokom dana
naišli, neka uspomena. Nije bilo jasno šta je u tim pričama mašta, a šta stvarnost, gde je početak a gde
kraj. No voleo sam da im se prepuštam i slušam pouku koju je izvlačio majstor Mahmut. Ipak, nisam
bio u stanju ni da sasvim razumem te priče. Na primer, jednom majstor Mahmut beše ispričao da ga
je u detinjstvu neko džinovsko biće otelo i odvelo u podzemni svet: podzemlje nije crno, rekao je,
naprotiv, bilo je svetlo. Odveli su ga u jedan svetlucavi dvorac i pozvali da sedne za svečani sto na
kome su bile ljuske oraha i ljušture insekata, riblje glave i kosti. Preda nj su stavili najlepša jela na
svetu, ali kada je majstor Mahmut čuo da iza njegovih leđa plaču žene, nije uzeo ni zalogaj. Tada je
ispričao da je glas žena koje su plakale u vladarevom dvorcu pod zemljom bio baš kao glas spikerke
na televiziji.
Drugom jednom zgodom je, posle pripovedanja kako su se dve planine, jedna od mermera a
druga od gljiva, hiljadama godina gledale, a da jedna drugu nisu poznavale i razumele, rekao da u
Kuranu časnom postoji jedan ajet koji glasi „podignite svoje kuće na uzvišenju”. To je značilo da
zemljotres ne može da udari na visini. Sreća je bila što smo naš bunar kopali na uzvišenju. Na
visokim mestima voda je izbijala lakše.
Dok je majstor Mahmut pričao, sasvim bi se smrklo, a budući da i nije bilo ništa drugo da se
gleda, obojica bismo usredsređeno gledali mutne slike na ekranu kao da su kristalno jasne.
Ponekad bi majstor uzviknuo: „Gledaj, zar ne vidiš, eno je i tamo!” pokazujući neku mrlju na
ekranu. „To nije slučajnost.”
I ja bih u avetinjskim slikama uočavao dve planine koje se međusobno odmeravaju. Ali majstor
Mahmut bi promenio temu ne mogavši čak ni meni da kaže da je to iluzija i savetovao da sledećeg
dana ne punimo kolica do vrha. Divio sam se tome što neko ko razmišlja i ponaša se kao pravi
inženjer dok izliva beton, kači televizor za akumulator ili skicira čekrk, ima moć da te legende i
bajke opriča kao da ih je odista sâm doživeo.
Dok sam raspremao posle večere, majstor Mahmut je govorio: „Hajdemo u grad, da kupimo
eksera.” Ili bi ponekad saopštio da je ostao bez cigareta.
Mesečina bi obasjavala asfalt prvih dana dok bismo po prohladnoj tmini odlazili u Ongoren. Na
sebi bih snažno, kao nikada to tada, osećao nebeski svod koji je bio sasvim blizu i mislio na oca i
majku. Voleo sam neprekidan noćni zrik zrikavaca. I da zadivljen gledam desetine hiljada sjajnih
zvezda u noćima bez mesečine.
U kasabi sam telefonirao mami i rekao joj da je sve u redu, na šta je ona zaplakala. Rekao sam
joj i da mi majstor Mahmut daje novac. (To je bilo tačno.) Rekao sam joj i da ću biti kod kuće za
manje od dve nedelje (u šta, u stvari, nisam bio siguran). Negde u sebi znao sam da sam zadovoljan
time da budem sa majstorom Mahmutom. Može li biti zato što sam sam zarađivao svoj novac i što
sam postao muška glava u kući posle očevog odlaska?
Kada bismo svečeri silazili u Ongoren, jasnije bih osećao koji je stvarni razlog moje sreće.
Želeo sam da ponovo sretnem Ženu Crvene Kose, koju sam video na Staničnom trgu. Trudio sam se
da nas pri svakom spuštanju u varošicu put navede pored njene kuće. Ako neke večeri ne bismo prešli
Stanični trg, ja bih se pod nekim izgovorom odvojio od majstora, pošao bih i usporenim koracima
prošao pored njihovog doma.
Bila je to trospratna, skromna, samo omalterisana zgrada. Posle večernjeg dnevnika gorelo bi
svetlo na dva gornja sprata. Na drugom spratu zavese su uvek bile navučene. A na gornjem spratu
stajale su polurazmaknute, dok bi ponekad i prozor bio otvoren.
Katkad sam mislio da Žena Crvene Kose živi s majkom i bratom na gornjem, a katkad na
središnjem spratu. Ako stanuju gore, to bi značilo da imaju malo više novca. Čime li se bavio njen
otac? Njega nisam uspeo da vidim. Možda se i on izgubio poput mog oca.
Dok sam preko dana radio, na primer lagano čekrkom izvlačio tešku napunjenu kofu, ili dok
sam se na podnevnoj pauzi izležavao u hladu i dremao, uhvatio bih sebe da maštam o Ženi Crvene
Kose, da razmišljam o njoj. Pomalo sam se stideo samog sebe; moj stid nije dolazio otud što me
usred posla u kome treba da sam pažljiv obuzimaju sanjarije o ženi koju uopšte ne poznajem, nego
usled naivnosti i primitivizma tih snatrenja. Zamišljao sam kako ću se iz istih stopa njome oženiti,
voditi s njom ljubav, kako ćemo imati srećan dom. Stalno su mi na umu bili njeni hitri pokreti, sitne
šake, visok stas, pune usne i saosećajan i setan izraz lica, ono što sam primetio dok je stajala na
vratima. Najjači utisak na mene ostavio je blago podrugljiv izraz koji joj se pojavio dok se smejala.
Te vizije su mi se neprestano vrzmale po glavi poput korovskog cveća.
Dešavalo se da tako jasno vidim kako zajedno čitamo i potom se ljubimo i vodimo ljubav. Po
mišljenju moga oca, najveća je sreća bila oženiti se devojkom s kojom se u mladosti iz ideala
oduševljeno čitaju knjige. Jednom je to rekao mojoj majci dok je spominjao nekoga govoreći kako
je srećan.


Onih večeri kad smo silazili u kasabu, dok sam se s majstorom Mahmutom vraćao u naš šator,
bilo mi je kao da idemo ka nebu. Kako na uzbrdici koja od kasabe vodi na našu visoravan nije bilo
nijedne kuće, sve je bilo u mrklom mraku i činilo mi se da se sa svakim korakom primičemo
zvezdama pred sobom. Čempresi na malenom groblju na kraju uspona isprečili bi se između nas i
zvezda i još više zacrnili noć. Jednom je jedna zvezda pala u deliću neba što se pomolilo između
čempresa; na to smo se u istom trenutku okrenuli jedan prema drugom s rečima: „Jesi li video?”
Dok bismo sedeli i ćaskali uz šator, često bismo viđali zvezde padalice i o njima razgovarali. Po
mišljenju majstora Mahmuta, svaka zvezda je ukazivala na jedan život. Alah je letnje noći učinio
zvezdanim da se setimo koliko je ljudi, koliko života. Zato bi se majstor Mahmut sneveselio kada bi
pala neka zvezda, kao da je odista svedok nečijoj smrti, te bi se molio i ljutio na mene kad bi primetio
da sam odsutan. Smesta bi mi pričao novu priču. Da li je trebalo da verujem svemu što mi je
pripovedao da se ne bi ljutio na mene? Kada sam posle mnogo godina zaključio da su mi priče
majstora Mahmuta neizbežno odredile život, pročitao sam mnoštvo knjiga i istražio njihove izvore.
Dobar deo priča koje mi je ispričao majstor bile su preuzete iz Kurana. Takva je, na primer, bila
ona o tome da Šejtan podstiče ljude da prave slike, da ih potom savetuje da gledaju te slike da ih
podseti na njihove mrtve i na kraju ih čini idolopoklonicima i skreće ih s pravog puta. Ali je majstor
Mahmut te, tu i tamo, izmenjene priče kazivao kao da ih je čuo od nekog derviša, kao da ih je slušao
u kafani, pa čak i kao da ih je sam doživeo, da bi potom odjednom prerasle u sasvim stvarnu
uspomenu.
Jednom prilikom je ispričao kako je ušao u jedan pet stotina godina star bunar iz vizantijskog
doba. Raskrilivši duplu stranicu novina, majstor Mahmut ju je zapalio sa oba kraja i, ubacivši je u
bunar, za koji su svi govorili da je zlokoban, ispunjen džinima i mađijama, pokazao da se u njemu
zapravo nakuplja gas. Novine, koje su se lagano spustile pucketajući u plamenu, ugasile su se, jer na
dnu bunara nije ostalo vazduha. Ispravio sam majstora rekavši da nije nestalo vazduha nego
kiseonika. On nije obratio pažnju na moje nezrelo mudrovanje, naprotiv, ispričao je da su vizantijski
bunari puni guštera i akrepa, izgrađeni pola od cigle a pola od kamena, bili zidani na isti način kao i
osmanski i da se za gradnju koristio malter iz Horasana. A najstarije bunardžije u Istanbulu pre
uspostavljanja Republike i Ataturka bili su Jermeni, kazao je.
Ili se s nostalgijom sećao kako su poslovi cvetali sedamdesetih godina, kada je u bespravno
podignutim mahalama na grebenima Sarijera, Bujukderea i Tarabije iskopao mnoštvo bunara, obučio
mnoge šegrte, kada je ponekad istovremeno bio angažovan na dva-tri bunara. Tih godina svi su iz
Anadolije dolazili u Istanbul i pravili kućerke bez struje, vode, bez ičega, na bregovima poviše
Bosfora. Udružili bi se trojica-četvorica komšija, skupili novac i pozivali majstora Mahmuta da kopa
bunar. U to je vreme, poput velikog gazde koji je kontrolisao svoje investicije, imao raskošna
zaprežna kola oslikana slikama drveća i voća; ponekad bi u jednom danu obilazio i nadzirao tri
bunara u tri odvojena naselja, silazio i radio u svakom od njih i trčeći stizao do sledećeg, uvidevši da
posao može da poveri pomoćniku.
„Ako nemaš poverenja u šegrta, ne možeš da budeš bunardžija”, govorio je posle toga. „Majstor
treba da je siguran da momak gore sve radi kako treba, pravovremeno i pažljivo, da bi zaboravio na
njega i predao se poslu. Kopač bunara koji može da se pouzda u svog pomoćnika kao što veruje
svom sinu ostaje na nogama. A ko je bio moj majstor?”
„Ko je bio?” pitao bih ja, iako sam znao odgovor.
Majstor Mahmut je znao da znam odgovor, zato što je često o tome pričao, ali ipak je na način
kakvog učitelja govorio: „Moj majstor je bio moj otac. I ti ćeš, ako budeš dobar šegrt, meni biti kao
sin.”
Po mišljenju majstora Mahmuta, tajna odnosa između majstora i šegrta u tome je što nalikuje na
odnos između oca i sina. Svaki majstor je dužan da svog šegrta očinski voli, da ga štiti i obučava.
Zato što će posao kasnije ostati šegrtu u nasleđe. Zauzvrat, zadatak šegrta jeste da nauči posao
majstora, da ga sluša i bude pokoran. Ako se između majstora i šegrta ispreči samovolja i nestane
ljubavi, obojica su gotovi, baš kao što bi bilo sa ocem i sinom, a i posao bi ostao neurađen. Moj
majstor je bio spokojan, jer sam bio dobro dete iz dobre porodice; od mene nije očekivao
nepoštovanje i neposlušnost.
Majstor Mahmut je rođen u gradu Sušehri u srezu Sivas, u Istanbul je došao s roditeljima kada
mu je bilo jedanaest godina, a detinjstvo je proveo u jednoj sklepanoj kući koju su sami napravili
negde iza Bujukderea. S ponosom je isticao da mu je porodica bila siromašna. Otac mu je radio kao
baštovan u poslednjim preostalim vilama na obali u Bujukdereu, a u mladosti je pomažući jednom
majstoru naučio da kopa bunare. Prodao je stoku noseći se mišlju da se u tom poslu može zaraditi, te
je za šegrta uzeo sina Mahmuta. Majstor Mahmut je do završetka gimnazije radio kao pomoćnik
svom ocu, a posle odsluženja vojnog roka, sedamdesetih godina, kada je iskopano najviše bunara u
vrtovima i oko prekonoć napravljenih kuća, kupio je sebi zaprežna kola i sam vodio posao pošto mu
je otac umro. Za dvadeset godina iskopao je više od sto pedeset bunara. Imao je četrdeset tri godine
kao i moj otac, ali se nikada nije ženio.
Da li je znao da nas je otac napustio i da smo zato majka i ja ostali bez novca? Postavljao sam
sebi to pitanje kad god je majstor Mahmut govorio o svom detinjstvu koje je proteklo u borbi sa
nemaštinom. Ponekad sam sve primao k srcu, misleći da me pecka jer sam u teškoj situaciji i radim
kao šegrt, iako sam „gospodičić” iz apotekarske porodice, dakle zato što sam njen fini sin.
Nedelju dana otkako smo počeli kopanje bunara, majstor Mahmut je jedne večeri ispričao priču
o proroku Jusufu i njegovoj braći. Pažljivo sam slušao kako je njihov otac Jakup od svih sinova
najviše voleo Jusufa, kako su druga braća bila ljubomorna i kako su na prevaru bacili Jusufa u neki
bunar. Najviše se sećam kako me je majstor Mahmut pogledao u lice i rekao: „Da, Jusuf jeste bio lep i
vrlo pametan, ali otac nije smeo da pravi razliku među sinovima. Otac treba da je pravedan”, dodao je
zatim, „nepravedan otac lišava dete očinjeg vida.”
Zašto je pomenuo reč vid? Odakle je to proisteklo? Da naglasi da je Jusuf bio na dnu bunara u
mrklom mraku? Godinama sam se to pitao. Zašto me je ta priča obespokojila, zašto sam se naljutio
na svog majstora?


Kada je sutradan majstor Mahmut naišao na potpuno neočekivano čvrstu stenu, po prvi put nam
se raspoloženje pokvarilo. Radio je vrlo oprezno u strahu da će vrhom krampa pogrešno udariti u
kamen što ga je još dodatno usporavalo.
Dok smo mi gore čekali da napuni praznu kofa, Ali i ja bismo s vremena na vreme legali sa
strane na travu i odmarali se. Ali ja nisam skidao oči s majstora koji se dole upinjao. Bila je zamorna
vrelina, sunce mi je pržilo potiljak.
U podne je stigao gazda gospodin Hajri kome se nimalo nije dopalo što se u rupi pojavila stena.
Popušio je cigaretu gledajući u dno bunara na užarenom suncu i vratio se u Istanbul. Isekli smo
lubenicu koju je ostavio i podelili beli sir i još vruć hleb za ručak.
Majstor Mahmut predveče nije izlivao beton, jer tog dana nije mogao mnogo da iskopa. Uporno
je nastavio da radi do zalaska sunca. Bio je umoran i nestrpljiv. Dok sam mu prinosio večeru, pošto je
Ali otišao, ništa nismo progovarali.
Gospodin Hajri je taknuo u njegovu veštinu i intuiciju rekavši „Kamo sreće da smo kopali na
mestu koje sam prvo pokazao.” Mislio sam da mi je majstor zato toliko kivan.
„Hajde da ne idemo u kasabu”, rekao je majstor Mahmut završavajući večeru.
Bilo je kasno, bio je isuviše umoran i složio sam se s njim. Ali sam bio uznemiren. Za nedelju
dana u meni se stvorila neizbežna potreba da svake večeri odem na Stanični trg, da koračam misleći
na Ženu Crvene Kose i gledam u prozore one kuće, jer je ona možda bila u njoj.
„Idi ti pa se vrati”, rekao je majstor Mahmut. „Uzećeš mi paklicu maltepea. Ne plašiš se mraka,
zar ne?”
Iznad nas je bilo blistavo nebo bez oblaka. Brzo sam išao prema svetlima kasabice Ongoren
gledajući zvezde. Kada su dve zvezde u istom trenu pale pre nego što sam stigao do groblja, osetio
sam uzbuđenje kao da ću se sastati sa Ženom Crvene Kose.
Ipak, stigavši na Stanični trg, spazio sam da u njenoj kući ne gore svetla. Otišao sam kod
duvandžije, onog s naočarima, i kupio cigarete za majstora. Nedaleko odatle iz otvorenog bioskopa
Sunce dopirali su zvuci neke potere. Kroz otvor u zidu pogledao sam u bioskopsku baštu i među
publikom potražio Ženu Crvene Kose i njenu porodicu, ali ih nije bilo.
Na početku ulice koja je vodila ka kasarni izvan kasabe bio je postavljen šator i oko njega
okačeni pozorišni plakati. Na njima je pisalo:
TEATAR POUČNIH MITOVA
Takva jedna pozorišna šatra bila je podignuta jedne godine uz luna-park, koji je leti postavljan
na praznoj ledini iza palate Ihlamur, ali pozorište nije uspelo da se održi te je zatvoreno. I ovaj teatar
je sigurno bio nešto tome nalik. Još malo sam lutao ulicama. Bioskopska publika se razišla, poslednja
emisija na televiziji je završena, ulice su bile puste, ali su prozori kuće što gleda na stanicu ostali u
mraku.
 Potrčao sam s osećanjem krivice nazad. Srce mi je ubrzano udaralo dok sam se peo uzbrdicom
koja izlazi na groblje. Osećao sam da me jedna sova tiho posmatra sa čempresa.
Možda su Žena Crvene Kose i njena porodica napustili Ongoren. Ili su možda bili u kasabi, a ja
se nepotrebno uspaničio i rano vratio plašeći se majstora Mahmuta. Zašto sam se toliko snebivao
pred njim?
„Gde si bio, brinuo sam?” upitao je majstor Mahmut.
Malo beše odspavao i raspoloženje mu se popravilo. Zgrabio je paklicu cigareta iz moje ruke i
odmah zapalio jednu. „Šta ima u kasabi?”
„Nema ništa”, odgovorih mu. „Stiglo je neko pozorište pod šatrom.”
„Bile su te protuve i kada smo mi došli”, uzvratio je majstor Mahmut. „Izvode trbušni ples za
vojnike, rade bezobraštine. Ta se pozorišta ne razlikuju od javnih kuća. Pusti ti to! Kad si već išao u
kasabu, video si ljude, ispričaj ti večeras neku priču, gospodičiću!”
Nisam očekivao taj predlog. Zašto me je opet nazvao „gospodičićem”? Za trenutak sam tražio
priču koja će ga obespokojiti. Onako kako majstor Mahmut želi da me vaspita svojim pričama, tako
je trebalo da i ja njega uznemirim svojom! Na umu su mi bile neke teme poput slepila, teatra. I počeo
sam da mu pričam priču o grčkom caru Edipu. Nisam je čitao izvorno, ali sam prošlog leta pročitao
sažetak u knjižari Deniz i nisam mogao da je zaboravim.
Priča čiju sam skraćenu verziju pročitao u jednoj studiji pod naslovom Vaši snovi, vaš život
čekala je u nekom kutku moje svesti poput duha iz Aladinove čarobne lampe. Povrh toga, sada sam
priču pričao sa žestinom doživljene uspomene, a ne kao nešto iz druge ruke što sam pročitao u
izvodu:
Edip je bio sin kralja Laja i prestolonaslednik u grčkom gradu Tebi. Pošto je još u majčinoj
utrobi bio važna ličnost, pitali su proročicu kakva će mu biti budućnost i suočili se s bolnim
proročanstvom... Posle te rečenice sam malo zaćutao i, kao i majstor Mahmut, pogledao zamućene
senke na televizijskom ekranu.
Po strašnom proročanstvu, princ Edip će u budućnosti ubiti oca, oženiti se rođenom majkom i
zasesti na očev tron. Laj, koji se uplašio proročanstva, naredio je da mu sina otmu, netom po rođenju,
i zapovedio da ga ostave u šumu da umre.
Život novorođenog napuštenog Edipa ostavljenog u šumi spasla je dvoranka kralja susednog
kraljevstva, koja ga je našla među drvećem. Edip, kod koga je po svemu bilo očito da je plemenita
roda, opet je i u drugoj kraljevini odgajen kao princ, ali kada je porastao osetio se strancem u toj
novoj zemlji; kopkalo ga je šta je razlog i upitao proročište za svoju budućnost da bi čuo isto; Bog je
u Edipovoj sudbini zapisao da će ubiti oca i spavati sa svojom majkom. Tako je Edip poželeo da
pobegne od te strašne sudbine i smesta napustio državu.
Otišao je u svoju pravu domovinu, a da to nije znao, i prolazeći nekim klancem bezrazložno se
upustio u raspravu s nekim starcem. To je zapravo bio njegov rođeni otac Laj. (Tu scenu, kako se
otac i sin ne prepoznaju i kako zapodevaju svađu ispričao sam nadugačko i naširoko, poput sličnih
scena u filmovima produkcije Ješilčam.)
Uhvatili su se ukoštac i potukli, ali se na kraju Edip pokazao jači usmrtivši Laja jednim snažnim
udarcem štapom. „On svakako nije znao da je onaj koga je ubio njegov otac”, rekao sam gledajući
majstora Mahmuta pravo u oči.
Majstor me je slušao namršten, ožalošćen ne kao da sluša bajku nego kao da dobija rđavu vest.
Izgledalo je da niko ne beše video da je Edip ubio oca. Elem, niko ga nije optužio u gradu Tebi u
koji se zaputio. (Zamišljao sam kako bi bilo počiniti veliki zločin poput ubistva oca i ne biti posle
toga uhvaćen.) Uz to, kada je rešio zagonetku nemani sa glavom žene, telom lava i ogromnim krilima
koja je morila grad a koju niko nije uspeo da reši, učinili su ga kraljem Tebe. Tako se Edip oženio
kraljicom, svojom sopstvenom majkom koja nije znala da je on njen sin.
Ovaj poslednji momenat izustio sam na brzinu i kao da šapućem; kao da sam želeo da niko ne
čuje. „Edip se oženio majkom”, rekao sam potom još jednom. „Dobili su četvoro dece. Ja sam u
stvari tu priču pročitao u jednoj knjizi”, dodao sam da majstor Mahmut ne pomisli da sam ja izmislio
sve te strahote.
Nastavio sam dok je majstor gledao u užareni vrh svoje cigarete: „Posle mnogo godina, jednoga
dana stigla je kuga u grad u kome je Edip srećno živeo sa ženom i decom. Bolest je kosila sve redom.
Građani su se u strahu pitali šta kažu bogovi i uputili im jednog posrednika. Bogovi su odgovorili:
„Ako hoćete da se izbavite kuge, nađite ubicu pređašnjeg kralja i izbacite ga iz grada. Tog dana će
kuge nestati!”
Edip nije znao da je starac sa kojim se sukobio u klancu i ubio ga bio njegov otac, ali i bivši
kralj Tebe, te je naredio da se ubica odmah pronađe. I sam se pritom svojski trudio. Korak po korak,
što se više trudio, otkrivao je da je on zapravo taj koji je ubio oca. Još gore je bilo saznanje da mu je
žena rođena majka.
Tu sam malo zaćutao. Majstor Mahmut bi pripovedajući svečeri religiozne priče ćutao kada
dođe do najpoučnijeg mesta. U majstorovom držanju osećao sam pretnju „Vidi, kraj će ti biti
ovakav.” Imitirao sam ga, ali nisam znao šta je pouka. Stoga sam kraj priče o Edipu ispričao takoreći
sa zadovoljstvom, osećajući žalost zbog Edipa:
„Shvativši da je spavao sa majkom, Edip je samog sebe svojim rukama oslepeo”, rekao sam.
„Potom je napustio grad i otišao u neki drugi svet.”
„Znači, na kraju je bilo ono što je Bog rekao”, primetio je majstor Mahmut. „Niko nije uspeo da
pobegne od svoje sudbine.”
Začudilo me je to što majstor Mahmut iz priče izvlači pouku o sudbini. Želeo sam da zaboravim
temu sudbine.
„Da, kada je Edip sebe kaznio, prestala je kuga i grad je spasen.”
„Zašto si mi sada ispričao tu priču?”
„Ne znam”, rekoh. Osećao sam se krivim.
„Tvoja priča mi se nije dopala, gospodičiću”, nastavi majstor Mahmut. „Koja je to bila knjiga
koju si čitao?”
„Neka knjiga o snovima.”
Znao sam da mi majstor Mahmut više neće reći: „Ispričaj i ti jednu priču!”


10

Bilo je reda u stvarima koje smo svečeri radili u kasabi s majstorom Mahmutom: najpre bismo
kupovali cigarete za majstora od duvandžije s naočarima ili od bakalina sa uključenim televizorom.
Potom bismo svraćali u još otvorenu gvožđarsku ili stolarsku radnju. Majstor Mahmut se sprijateljio
sa stolarom iz Samsuna, nekad bi posedeo na stolici koju bi mu stavio ispred vrata i popušio jednu
cigaretu. Tada bih ja odlazio na Stanični trg da pogledam u prozore Žene Crvene Kose, a da to moj
majstor ne opazi. Ponekad bi stolarska radnja bila zatvorena i majstor je predlagao „Dođi da ti ovde
naručim čaj”, te bismo sedali za jedan od praznih stolova ispred dvokrilnih vrata kafane Rumelija u
ulici koja se otvara ka trgu. Otuda se vidi trg, ali ne i zgrada u kojoj je stanovala Žena Crvene Kose.
Povremeno bih s nekim izgovorom ustajao s mesta, išao dok ne ugledam prozore zgrade i vraćao se
kada bih shvatio da svetla ne gore.
Za tih pola sata ispijanja čaja za stolom ispred kafane Rumelija, majstor Mahmut bi neizostavno
pravio kratku procenu mesta do koga smo tog dana stigli kopajući bunar i našeg posla. „Stena je baš
tvrda, ali ne brini, srediću ja nju”, rekao je prve večeri. „Šegrt treba da nauči da veruje svom
majstoru!” rekao je druge večeri videvši da sam nestrpljiv. „Da ima dinamita kao pre vojnog udara,
posao bi nam bio lak”, izjavio je treće večeri. „Vojska ga je zabranila.”
Jedne večeri je došao sa mnom u bioskop Sunce poput dobronamernog oca; gledao je film iz
onižeg ćoška zida zajedno s decom. Kada smo se vratili u šator, rekao je: „Za nedelju dana ću naći
vodu, reci to sutra majci telefonom, da ne brine.”
Ali stena nije pucala.
Jedne večeri, kada majstor Mahmut nije sišao u kasabu, uvukao sam se u teatar pod šatorom i
pročitao ono što piše na plakatima i platnu razapetom na ulazu. „Osveta pesnika, Rustem i Suhrab,
Ferhat koji probija planine. Avanture koje se ne prikazuju na televiziji” pisalo je na plakatu. Najviše
me je zanimalo ono što se ne prikazuje na televiziji.
Ulaznica je iznosila otprilike petinu dnevnice koju mi je davao majstor Mahmut. Nije bilo znaka
za popust za decu i đake. Na najvećem panou pisalo je „Veliki popust za vojnike. Subotom i nedeljom
u 13.30 i 13.00.”
Slutio sam da mi se išlo u Teatar poučnih mitova zato što je majstor rđavo govorio o pozorištu.
Stekao sam naviku kada svečeri siđemo u Ongoren, bio majstor sa mnom ili ne, da se pod nekim
izgovorom primaknem pozorišnom šatoru i da barem iz daljine pogledam onu privlačnu žutu boju.
Dok je jedne večeri majstor Mahmut sedeo za stolom i pio čaj, zaputio sam se na Stanični trg i
još jednom pogledao u neosvetljene prozore Žene Crvene Kose. Zatim sam idući Sokakom s
restoranima u koji sam skrenuo da se zamajem, nabasao na mladića za koga sam mislio da joj je brat
i počeo da ga pratim.
Mladi čovek je verovatno bio pet-šest godina stariji od mene. Ubrzo je stupio na Stanični trg i
izgubio se otvorivši vrata zgrade u čije sam prozore gledao. Neko vreme mi je srce snažno udaralo.
Da mi je znati na kom spratu će se upaliti svetlo? Da li je Žena Crvene Kose bila tamo? Dobrano sam
se uzbudio kada se upalilo svetlo na drugom spratu. Ali je u istom trenutku mladić, koji je bio brat
Žene Crvene Kose, izašao iz zgrade i krenuo ka meni. Zbunio sam se zato što nije mogao da upali
gore svetlo i da istovremeno izađe na vrata.
Išao je pravo prema meni. Možda je primetio da ga pratim, štaviše da sam opsednut njegovom
sestrom. Preplašen, ušao sam u staničnu zgradu i seo na jednu od klupa sa strane. U zgradi je bilo
sveže i tiho.
Ali je mladić išao ne prema stanici nego prema ulici u kojoj je bila kafana Rumelija. Majstor
Mahmut, koji je pio čaj, video bi me ako bih ga sada pratio, zato sam potrčao paralelnom ulicom i
popeo se i čekao iza platana u drugoj ulici. Krenuo sam za njim, pošto je rasejano prošao pored
mene.
Prošli smo ulicom gde je bila stolarska radnja, iza bioskopa Sunce, pored gvožđarevih
zaprežnih kola. Kad bih video još otvorene bakalnice, izloge frizerskih salona, poštu iz koje se iz
govornice javljam majci, shvatao bih da sam tumarajući i besciljno hodajući ulicama za dve nedelje
obišao sve ulice Ongorena.
Ugledavši brata Žene Crvene Kose kako ulazi u svetlucavi žuti šator teatra na samom izlazu iz
kasabe, trčeći sam se vratio majstoru.
„Gde si bio?”
„Išao sam da se javim majci.”
„Jesi li je se mnogo uželeo?”
„Da, uželeo sam je se.”
„Šta ti kaže majka? Jesi li joj rekao da ćemo vodu naći čim završimo sa stenom i da ćeš se vratiti
za najviše nedelju dana?”
„Rekao sam.”
Majku sam zvao iz poštanske govornice koja je uveče bila otvorena do devet sati. Službenica je
najpre telefonom pitala za majčino ime i nastavljala: „Gospođo Asuman Čelik, traži vas Džem Čelik
iz Ongorena, prihvatate li razgovor?”
„Prihvatam!” odgovarala je majka uzbuđeno.
Prisustvo službenice i skupoća razgovora iz poštanske govornice oboje su nas činili manje
prirodnim, te smo uvek jedno drugom govorili jedno te isto i potom ćutali.
Ćutanje i razdaljina između mene i majke te noći uvukli su se u povratku i između mene i
majstora. Ništa nismo govorili uspinjući se našom uzbrdicom pogleda uperenog u zvezde. Gledali
smo ispred sebe i ćutali kao da je počinjen neki zločin i da su bezbroj zvezda i zrikavaca svedoci
našeg zločinstva. Sova na groblju nas je pozdravila s mračnog čempresa.
Pre nego što je ušao u šator i zaspao, majstor Mahmut je zapalio poslednju cigaretu. „Znaš, ona
poučna priča koju si juče ispričao...?” započe on. „Danas sam razmišljao o njoj. Imam i ja jednu
sličnu.”
Isprva mi na pamet nije palo to da je reč o mitu o Edipu. Ali sam smesta rekao: „Ispričaj mi,
majstore.”
„Nekada, u davnoj prošlosti, jednom je bio jedan princ kao taj tvoj”, počeo je majstor Mahmut.
Princ je bio stariji sin, koga je otac sultan naviše voleo. Otac je treperio nad sinom, činio sve što
ovaj kaže i za njega priređivao gozbe i pireve. Na jednom piru princ je shvatio da je čovek crne
brade i mračnog lica pored njegovog oca Azrail - anđeo smrti. Princu i Azrailu su se oči srele i u
čudu su se pogledali. Posle zabave, princ je rekao ocu da je jedan od uzvanika bio Azrail i da je po
njegovom čudnom pogledu shvatio da je odlučan da uzme njegovu dušu.
 Otac sultan se uspaničio i rekao sinu: „Nikome ni reči, idi u Iran, u tabriski dvor i tamo se sakrij.
Šah u Tabrizu je sada naš prijatelj i nikome te neće dati.”
I iz tih stopa je sina poslao u Iran. Zatim je još jednom priredio pir i opet pozvao Azraila
mračnog lika kao da ništa nije bilo.
’Padišahu, večeras nema vašeg sina prestolonaslednika’, primetio je Azrail zabrinutog izraza
lica.
’Moj sin je mlađan momak’, odgovorio je padišah. ’Daće bog da još dugo živi. A što ti za njega
pitaš?’
’Pre tri dana mi je Alah zapovedio da idem u Iran, uđem u saraj tabriskog šaha i uzmem dušu
vašeg sina, vašeg princa. Zato sam se začudio i istovremeno obradovao kada sam juče ugledao pred
sobom vašeg sina ovde u Istanbulu. I on je video da ga ja čudno gledam.’
I rekavši tako Azrail je odmah napustio dvor.”


11

Sutradan, u podne, dok nas je julsko sunce pržilo po potiljku, na dubini od deset metara raspukla
se stena s kojom se majstor Mahmut borio svom snagom. Najpre smo se obradovali, ali i odmah
uvideli da nećemo moći da budemo brži. Zato što je trebalo mnogo vremena da nas dvojica šegrta
izvučemo gore teško komade stene koju je majstor razbio.
Rano popodne majstor Mahmut je tražio da ga izvučemo gore. „Ako ja budem okretao čekrk s
jednim od vas, brže ćemo isprazniti ono dole. Nek jedan od vas dvojice siđe dole, a da ja ostanem
ovde. Koji će da siđe?”
Ni Ali ni ja se nismo oglasili.
Dopalo mi se to što me majstor Mahmut štiti. Ali je jednom nogom stao u kofu pa smo ga
spustili polako okrećući čekrk. Sada smo nas dvojica, majstor i ja, bili gore. Bio sam mu zahvalan
zato što nije tražio da siđem i brinuo sam da li sam u stanju da to pogledom i rečima iskažem.
Prevelika želja da učinim sve što on kaže nije bilo osećanje koje mi se u suštini sviđalo. Ali verovao
sam da će mi biti lakši ako tako budem radio dok kopamo bunar i da ćemo brže pronaći vodu. Dok
smo okretali čekrk ili čekali Alija, nismo razgovarali, nego smo slušali glasove oko sebe.
Čuo se neprestani zrik zrikavaca i odjekivao kao jedinstven zvuk. Duboko i neodređeno brujanje
u podlozi tog slabašnog zvuka bila je buka Istanbula udaljenog trideset kilometara. Taj huk ne bejah
čuo kada smo tek stigli. Na taj zvuk padali su drugi zvuci: osluškivali smo lastavice, graktanje vrana,
i poj bezbroj ptica koje nisam poznavao od kojih su neke ispuštale zvuke kao da ciče ili preklinju ili
se na nešto žale; potom bismo čuli tak-takanje podugačkog teretnog voza koji iz Istanbula ide u
Evropu i vojnike koji trčeći na vrućini sa oružjem pevaju pesmu „Visoravni, visoravni”.
Nekad bismo se pogledali u oči. Šta je majstor Mahmut odista mislio o meni? Želeo sam da me
još više voli i štiti. Ali, izbegavao bih njegov pogled kada bi nam se oči srele.
Katkad bi majstor Mahmut govorio: „Gledaj, opet prolazi avion.” Obojica bismo podizali glave
i pokušavali da ugledamo avion. Oni koji su poletali sa aerodroma u Ješilkoju dva minuta posle
uzletanja iznad nas menjali bi pravac. Utom bi Ali doviknuo „Vuuuci”, a mi bismo lagano okrećući
škripavi čekrk izvlačili omanje komade stene sa gvožđem i niklom (majstor Mahmut nam beše
pokazao šta je nikl) i istovarivali ih u kolica.
Kad god bi kofa stigla gore, majstor Mahmut bi doviknuo dole Aliju i upozoravao ga da toliko
ne puni, da ne dira velike komade i da pogleda da li je kofa dobro zakačena na kuku.
Ja sam odvozio kolica na istovar. Za kratko vreme nastala je gomilica od komada stenja čudne
teksture, ispunjenih gvožđem i niklom. Boja, čvrstina, oblik tih stena bila je toliko drugačija od
zemlje koju smo sedam-osam dana kopali i gomilali sa strane, da se moglo pomisliti da dolazi sa
nekog drugog sveta.
Kada je sledeći put došao gazda Hajri, majstor Mahmut mu je objasnio da nikako nismo mogli
da budemo brži, da toj čvrstoj steni neće lako doći kraj, ali da ne misli da otvara novu jamu na nekom
drugom mestu. Voda će tu poteći.
Trgovac tekstilom, gospodin Hajri, plaćao je majstora Mahmuta po metru iskopanog bunara. Uz
to su išle velike svote i pokloni i bakšiši koje će nam dati pošto voda potekne. Ta pravila plaćanja
ustanovljena su višestoletnom tradicijom i običajima između majstora bunardžija i onih koji su tražili
kopanje bunara. Ako bunardžija kopa bunar onde gde je teško naći vodu, biće pažljiv prilikom izbora
mesta jer će nagradu na kraju dovesti u opasnost. Ili ako zemljoposednik insistira da se kopa u nekom
delu bez vode, bunardžija će opet dobiti svoj novac po metru. Neki kopači bunara bi se obezbeđivali
pred opasnošću da ne nađu vodu rečima „Ako hoćeš da tu kopam bunar, uzimam toliko i toliko više
po metru.” A neki bi posle deset metara podizali cenu iskopanog metra.
Pošto je interes i bunardžije i vlasnika zemlje bio u tome da se pronađe voda, bilo je uobičajeno
da zajedno procene da na nekom mestu vode neće biti. Nekad bi vlasnik bio svojeglaviji i tvrdoglaviji
te bi se držao neke loše pozicije gde je teško bilo pronaći vodu (kao što su odveć stenovita, peskovita,
suva mesta, zemlja svetle boje), a bunardžija je mogao da nastavi, jer je novac dobijao po metru. Ili bi
kopač bunara mogao da zahteva isplatu po danu, a ne po metru, ukoliko bi se pojavila stena i usporila
brzina kopanja. Katkad je vlasnik zemljišta mogao da odluči da iz tog i tog dela voda neće poteći.
Tada bi neke bunardžije, ako bi osetile da je voda blizu, bile uporne i tražile još nekoliko dana.
Uviđao sam da se situacija majstora Mahmuta tome primiče.
Kada je sledeće večeri majstor Mahmut sišao u kasabu, ja sam pola sata pre vremena kad sam
pre četiri dana video brata Žene Crvene Kose, dakle u 8 i 15, ušao u Sokak s restoranima i bacio
pogled kroz izlog restorana Kurtuluš iz koga je on izašao. Iza izloga je bila napola navučena zavesa
od tila. Kako nisam uspeo da vidim nikog poznatog, otvorio sam vrata i preleteo pogledom preko
polupraznog restorana, ne bih li bio siguran, ali u zapahu rakije nisam ugledao ni poznato lice ni
crvenu kosu.
Sutradan se ispod stene pojavila mekana zemlja. Ipak, pre nego što je uspeo odveć da ubrza,
predveče se majstor Mahmut susreo sa novom stenom. Te večeri smo sedeći u kafani Rumelija bili
brižni i tihi. Bez ikakvog objašnjenja, u jednom trenutku sam ustao, najpre sam izašao na trg i
pogledao u prozore kuće preko puta. Ne mogavši da u trenu ugledam prozore zbog stabala badema
poređanih duž pločnika naspram mene, ušao sam u Sokak s restoranima. Pogledao sam kroz napola
navučene zavese restorana Kurtuluš i za jednim stolom video Ženu Crvene Kose kako sedi sa bratom,
majkom i još četiri-pet osoba.
Na momenat sam se uzbudio i, ne znajući šta da radim, ušao unutra. Svi za stolom su međusobno
zbijali šale i smejali se ne primećujući me. Pred njima su bile čaše rakije i boce vina. I Žena Crvene
Kose je slušala ono o čemu se govorilo za stolom i pušila.
Jedan konobar me je upitao: „Tražite nekoga?”
Okupljeni za stolom su se u tom trenutku okrenuli i pogledali prema meni. Sa strane je bilo
široko ogledalo tako da sam mogao sve da ih vidim u njemu. U jednom trenutku sam uhvatio pogled
Žene Crvene Kose. Na licu joj se ukazao isti nežan i ovoga puta radostan izraz. Pažljivo me je
gledala, i ja sam gledao nju. Možda je taj izraz bio i pomalo podrugljiv. Njene sitne šake brzo su se
pomerale po stolu.
Nisam bio u stanju da odgovorim konobaru. On je rekao: „Posle šest uveče, zabranjeno je za
vojnike.”
„Ja nisam vojnik.”
„Zabranjeno je i za mlađe od osamnaest godina. Ako ima nekoga koga poznaješ, sedi, inače...
izvini.”
„On je naš poznanik, pusti ga da sedne!” doviknula je Žena Crvene Kose konobaru. Na trenutak
je zavladao tajac. Gledala me je kao da gleda nekoga koga zna godinama i odlično poznaje. Pogled
joj je bio tako sladak i prijateljski da mi se duša ispunila srećom. I ja sam nju pogledao s ljubavlju.
Ali je ovoga puta sklonila pogled.
Ne rekavši ništa konobaru, izašao sam napolje i krenuo ka kafani Rumelija.
„Gde si bio?” upitao je majstor Mahmut. „Svako veče me ovde ostavljaš. Kuda ideš?”
„Majstore, i ja se sekiram zbog te nove stene”, odgovorih ja. „Šta ako joj ne vidimo kraj?”
„Veruj ti svom majstoru. Slušaj šta ti kažem i budi spokojan. Naći ću ja tamo vodu.”
Očeve šale i reči su me zabavljale, navodile na razmišljanje, zahvaljujući njemu otkrivao sam
sopstvenu inteligenciju. Ali nisam mu uvek verovao. A reči majstora Mahmuta su uvek bile utešne i
uverljive. Neko vreme sam i ja bio ubeđen da ćemo pronaći vodu.


12

Tri dana potom, nismo uspeli da dođemo do kraja nove stene niti se meni posrećilo da vidim
Ženu Crvene Kose. Neprestano mi je pred očima bilo to kako me je zaštitila pred konobarom koji je
hteo da me izbaci napolje, njen saosećajan pogled, lep oblik koji su njene pune usne poprimale dok se
smešila pomalo rugajući se. Bila je visoka, stasita i izuzetno privlačna. Majstor Mahmut i Ali su
tokom dana na smenu ulazili u bunar i dole krampom polako razbijali stenu. Sve je napredovalo
veoma sporo i vrućina nas je iscrpljivala. Ali meni više nije tako teško padalo da okretanjem čekrka
izvlačim komade stene, da njima potom napunim i potom ispraznim kolica. Bilo mi je dovoljno da se
setim ljubavi koja je ukazivala na to da me je Žena Crvene Kose poznala i njenog setnog pogleda
punog saosećanja, te sam nastavljalo posao uveren da ćemo uskoro pronaći vodu.
Jedne večeri, kada se majstor Mahmut nije spustio u Ongoren, otišao sam do pozorišta pod
šatrom, stao u red i zatražio da kupim kartu. Ali me je meni nepoznat čovek, koji je sedeo za stolom
što je služio umesto šaltera, vratio rekavši „Nije to za tebe.”
Isprva sam pomislio da cilja na moje godine. Ali u kasabicama bi se i mala deca koristeći
nepažnju uvlačila i u najskarednija mesta pa niko ništa ne bi rekao. Uz to, smatralo se da imam 17
godina i, kao što su svi govorili, izgledao sam stariji. Možda je čovek na ulazu rečima „nije to za
tebe” hteo da kaže da bezobrazluci i jeftini trikovi u pozorištu nisu za obrazovanog gradskog
gospodičića kao što sam ja. Da li je Žena Crvene Kose imala udela u tim bestidnim i prostim šalama
izvođenim za vojnike?
Dok sam se gledajući u beskraj zvezda vraćao iz kasabe, još jednom sam sebi potvrdio da ću
postati pisac. Majstor Mahmut me je čekao gledajući televiziju. Opet me je pitao da li sam te večeri
išao do pozorišta pod šatrom, na šta sam mu rekao da nisam. Iz majstorovih očiju sam shvatio da mi
nije poverovao. U uglu usana mu je bio prezriv izraz.
Ponekad se isti potcenjivački izraz pojavljivao na licu majstora Mahmuta dok smo tokom dana
na sparini zajedno okretali čekrk; tada sam uz osećanje krivice razmišljao da sam uradio nešto loše,
da sam nesvesno razočarao svog majstora. U čemu je bila moja greška? U tome što nisam bio u
stanju da dovoljno snažno okrećem čekrk, što nisam pazio na kuku na kojoj je bila okačena puna kofa
ili nešto drugo? Što duže nije uspevao da nađe vodu u bunaru, na licu majstora Mahmuta se sve više
usađivao taj optužujući, prezrivi, pa čak i sumnjičavi pogled. Ja sam se tada osećao krivim i u isti
mah bio kivan na njega.
Moj otac se nikada nije bavio mnome kao majstor Mahmut. Nisam mogao da sa njim provodim
vreme od jutra do mraka kao s majstorom Mahmutom. Ali otac me nikada nije gledao s
omalovažavanjem. Ako bih se osećao krivim, bilo bi to zato što mi otac ispašta u zatvoru. Šta je to
činio majstor Mahmut te je u meni budio ta osećanja? Zašto sam želeo da ga slušam i da mu stalno
budem po volji? Dok bismo zajedno okretali čekrk, ponekad bih nastojao da hrabro sebi postavim ta
pitanja, ali čak ni to nisam uspevao; sklanjao sam pogled od majstora i osećao da sam u dubini duše
gnevan i ljut na njega.
Konačno, najlepše sam provodio vreme s majstorom slušajući šta on priča. Kao što je one večeri
ispričao gledajući mutne slike na TV ekranu, po njegovom mišljenju zemlja je ispod površine
slojevita. Neke od tih naslaga su toliko debele i prostrane da bi neiskusni bunardžija koji na tom
mestu kopa bunar pomišljao da im ne može doći do kraja. Ako si uporan, međutim, nailazio bi na
drugu žilu. Ti bi se slojevi u stvari mogli uporediti sa krvnim sudovima u ljudskom telu. Kao što
krvni sudovi hrane čoveka krvlju, tako ti ogromni podzemni damari snabdevaju svet gvožđem,
cinkom, krečnjakom i drugim. Među njima su potoci, vodeni putevi i manja i veća podzemna jezera.
Majstor Mahmut bi u vreme kad bi se to najmanje moglo očekivati, i na najneočekivanijim
mestima, prenosio mnoštvo priča o pojavljivanju vode u bunaru. Na primer, pre pet godina na
padinama Sarijera, jedan preduzetnik iz Sivasa, koji ga je pozvao na plac blizu Crnog mora, uplašio
se kada je iz jame danima umesto vode u kofama izlazila peskovita zemlja, izgubio je veru u započeti
posao i tražio od majstora da stane s kopanjem. Ali majstor Mahmut mu je objasnio da ne treba da ga
zavara pesak i da ne treba to da gleda, jer su slojevi ispod zemlje ponekad međusobno isprepletani
slično ljudskom telu, te je za kratko vreme našao vodu.
Majstor Mahmut je sa izuzetnim uživanjem pričao kako su ga pozivali da održava drevne
džamije u Istanbulu. „Ne postoji nijedna stara džamija u Istanbulu koja nema svoj bunar”, rekao je
jednom s ponosom. Voleo je da napravi uvod u svoja sećanja nekim kuriozitetom kao što je podatak
da ima bunar na ulazu džamije Jahja efendije, ili da se, pošto se uspeo do džamije na Mahmutpaši u
dvorištu spustio na dubinu do trideset pet metara. Majstor je pričao da bi, pre nego što se spusti u neki
stari bunar, u kofu stavio sveću, zapalio fltilj i spustio je dole. Ako sveća nastavi da gori na dnu kofe,
znao bi da u bunaru nema otrovnog gasa i ulazio bi u blagosloveno mesto.
Obožavao je da nabraja šta su sve Istanbulci stolećima bacali i krili u bunarima: u starim
bunarima pronalazio je sablje, kašike, boce, poklopce gaziranih pića, sijalice, bombe, puške, pištolje,
lutke, lobanje, češljeve, potkovice i najnezamislivije stvari. Nalazio je i srebrni novac. Očito je da je
ponešto od toga bacano u bunare i potom, godinama, vekovima, ostajalo zaboravljeno u presahlim
bunarima. To je čudno, zar ne? Na šta li ukazuje to što čovek ostavi u bunaru nešto što voli, što vredi
i potom to zaboravi?


13

Gazda Hajri, koji je stigao svojim kamionetom u podne, jednog od tih julskih dana u kojima
smo skapavali od vrućine, videvši da je situacija beznadežna, rekao je nešto što nam je svima slomilo
srce: ako za tri dana ne bude rezultata, on prestaje da se nada da će se u tom bunaru pojaviti voda i
obustavlja radove. Ako majstor Mahmut ipak ostaje pri svom, može sam da nastavi da radi. Ali ako
posle tri dana još voda ne bude potekla, gospodin Hajri neće dati dnevnice ni majstoru Mahmutu ni
Aliju. Ako majstor Mahmut nastavi bez dnevnica i na kraju pronađe vodu, gospodin Hajri će mu
svakako dati poklone i svima reći da čast za otvaranje fabrike na tom mestu pripada njegovom
majstoru. Ali nije više saglasan da nadaren, vredan i pošten bunardžija poput majstora Mahmuta traći
svoju snagu i sposobnosti na toj pogrešnoj tački tog nezahvalnog terena.
„U pravu ste; ipak, naći ćemo mi vodu ne za tri nego za dva dana”, rekao je majstor Mahmut
smireno. „Ništa ti ne brini, gazda.”
Dugo ništa nismo govorili pošto se kamionet gospodina Hajrija udaljio u zriku zrikavaca.
Potom smo slušali „taka-tak, taka-tak” putničkog voza koji prolazi prema Istanbulu u 12.30. Ispružio
sam se ispod oraha, ali nisam mogao da zaspim. Nije me tešila ni pomisao na Ženu Crvene Kose.
Na pet stotina metara od oraha, van gazdine parcele, bio je betonski bunker iz Drugog svetskog
rata. Po mišljenju majstora Mahmuta, koji je jednom sa mnom otišao onamo da pogleda, to mesto je
napravljeno za odbranu mašinskim puškama protiv tenkovskog i pešadijskog napada. Iz prave detinje
radoznalosti poželeo sam da uđem unutra kroz vrata zakrčena bodljikavim korovom i kupinovim
žbunjem, ali nisam uspeo, te sam se opružio na travu i razmišljao. Ako se za tri dana ne pojavi voda,
neću moći da dobijem poklon na kraju. Ali izračunao sam da će mi već sada biti dovoljan novac koji
sam prikupio tokom dana provedenih ovde. Ako za tri dana ne bude vode, najbolje je da odustanem
od gazdinog bakšiša i vratim se kući.
Dok je te večeri pirkao vetar, a mi sedeli u kafani Rumelija, majstor Mahmut je upitao: „Koliko
je dana prošlo otkako smo počeli da kopamo?” Voleo je da mi svaka dva-tri dana postavi to pitanje na
koje je znao odgovor.
„Ima dvadeset i četiri dana”, odgovorio sam obazrivo.
„Jesi li računao i današnji dan?”
„Da, za danas smo odradili. Računao sam i današnji dan.”
„Sve u svemu, ozidali smo zid od trinaest-četrnaest metara”, reče majstor Mahmut i na trenutak
me pogleda u oči kao da sam ja taj koji ga je razočarao.
Tim pogledom me je i sada uporno gledao, dok smo zajedno okretali čekrk. Kada bi me tako
pogledao, osetio bih se krivim pred njim i u isti mah bih poželeo da se pobunim i pobegnem odatle.
Ipak, plašio bih se onoga što mi je prolazilo kroz glavu.
Odjednom mi je srce zalupalo. Na trenutak sam stao kao sleđen: trgom je prolazila Žena Crvene
Kose sa svojom porodicom.
 Ako budem išao za njima, majstor Mahmut bi mogao da razotkrije moju opsesiju. Noge su mi
stupile u akciju pre nego što mi je razum uspeo da donese odluku. Ustao sam od stola ništa ne rekavši
majstoru Mahmutu. Najpre sam ne ispuštajući ih iz vida krenuo ka drugom uglu da majstor pomisli
da idem u poštu da telefoniram majci.
Žena Crvene Kose je bila viša rastom nego što sam ja upamtio. Zašto sam ih pratio? Nisam ih
čak ni poznavao. Ali dobro sam se osećao dok sam išao iza njih. Želeo sam da me Žena Crvene Kose
ponovo pogleda saosećajno, pogledom koji kaže „ja te poznajem”. Kao da je nežni i pomalo šeretski
pogled te žene, i njena ljubav, trebalo da me nauči koliko je ovaj svet lepo mesto. S jedne strane sam
to osećao, a s druge mislio da je sve to što me prožima ponaosob jedna prazna tlapnja.
Tada bih pomišljao „ja sam najviše ono što jesam onda kada me niko ne vidi”. Tu misao sam tek
bio otkrivao. Ako vas niko ne posmatra, druga skrivena ličnost u vama može da izađe napolje i da
radi što joj je volja. Ako u blizini imate oca i ako vas on vidi, druga ličnost ostaje sakrivena u vama.
Pored Žene Crvene Kose je bio čovek za koga sam mislio da joj je otac. Oni su bili napred.
Majka i mlađi brat pozadi. Prišao sam im toliko da mogu da čujem šta oni pozadi govore, ali ništa
nisam razumeo.
Kada su došli do bioskopa Sunce, stali su na mestu gde su svi kroz pukotinu u zidu besplatno
gledali film. Nikoga nije bilo na malom otvoru bliže platnu, pet-šest koraka od njih, i ja sam tu stao.
Bio sam između njih i platna, ali nisam mogao ni da obraćam pažnju na to šta se dešava na njemu.
Oči su mi bile prikovane za njih.
Iz te blizine shvatio sam da lice Žene Crvene Kose nije onako lepo kako sam ga upamtio. A
možda je to bilo zato što joj se po tenu razlivala plavičasta svetlost sa platna. Ipak, u njenim punim,
lepim usnama i u pogledu je bio isti onaj saosećajan i vragolast izraz. Uz čaroliju tog pogleda uspeo
sam da izdržim više od tri nedelje rada na mestu bunardžijskog pomoćnika.
Da li je sa osmehom gledala dešavanja na platnu zato što ih je smatrala zabavnim i simpatičnim?
Ili je postojalo još nešto? Kada sam se na trenutak okrenuo pozadi, shvatio sam da se Žena Crvene
Kose smeši gledajući u mene, a ne u platno. I opet me je gledala onim pogledom.
Oblio me je znoj. Želeo sam da joj priđem da porazgovaramo. Sigurno je bila deset godina
starija od mene.
„Hajde, kasnimo, idemo”, rekao je čovek za koga sam mislio da joj je otac.
Ne sećam se tačno šta sam u tom času uradio, ali verovatno sam napustio mesto na kome sam
bio i stao ispred njih.
„Šta je ovo, ti nas pratiš?” upitao je brat Žene Crvene Kose.
„Ko je to, Turgaj?” pitala je njihova majka.
„Šta tražiš ti?” pitao je mlađi brat Turgaj.
„Je li ovaj vojnik?” upitao je otac.
„On nije vojnik... Mladi gospodin...” rekla je majka.
Video sam da je Žena Crvene Kose čula to što je majka rekla i da se nasmešila. Još joj je na licu
bio onaj lepi, dobri izraz.
„Ja zapravo idem u gimnaziju u Istanbulu”, rekao sam. „Ali sada u brdima kopam bunar sa
majstorom.”
Žena Crvene Kose je i dalje gledala u moje oči imajući nešto na umu. „Dođi jedne večeri s
majstorom u naše pozorište...” rekla je i udaljila se zajedno sa ostalima.
Kretali su se u pravcu pozorišta pod šatorom, s tim da ih ja nisam pratio. Ali gledao sam za
njima do krivine i predao se snatrenjima shvativši da oni u stvari nisu porodica već pozorišna trupa.
U povratku majstoru video sam starca i umornog konja koji su vukli zapregu pored nas pre tri
nedelje, onog dana kada sam prvi put sreo Ženu Crvene Kose. Konj, privezan za jedan direk, pasao je
travu uz rub, a oči su mu bile još tužnije.


14

Sutradan pred podnevnu pauzu, Ali, koji je radio dole, ciknuo je od radosti. Rekao je da je sa
stenom gotovo i da je naišao na meku zemlju. Majstor Mahmut ga je izvukao gore i hitro sišao i sam.
Malo potom je izašao gore i obznanio da je steni kraj i da će ispod nje izbiti zemlja tamne boje a
uskoro sigurno i voda. I mi smo bili srećni što puši, sanja srećne snove, šeta gore-dole pored bunara.
Tog dana smo neprekidno radili do kasno i zbog umora uveče nismo sišli u kasabu. S prvim
jutarnjim zracima smo se probudili i opet počeli da radimo. Ali iz jame je izlazila sasvim suva,
olovnožuta zemlja. Bila je toliko meka da većinom nije ni trebalo koristiti pijuk. Majstor Mahmut je
lopatom vadio mekanu zemlju i punio njome kofu, a Ali i ja smo je brzo gore izvlačili pošto nije bila
teška i praznili. Za kratko vreme me je obuzelo beznađe.
Pre jedanaest sati majstor Mahmut je izašao gore, a Alija smo spustili dole.
„Polako radi da ne dižeš prašinu”, upozorio ga je majstor. „Ako budeš žurio, ugušićeš se u
prašini i nećeš biti u stanju da vidiš ni svetlo iznad.”
Po zemlji koju smo izvlačili obojica smo u suštini znali da tu skoro neće biti vode, ali o tome
nikako nismo govorili. Ujutru je Ali primetio da se ta peskovita zemlja razlikuje od mešane zemlje
ispod stene pa je počeo da je istovaruje sa strane. I ja sam zatim sipao pesak iz kofe koja je stizala
odozdo na to novo mesto gde ga je i on izručivao.
Posle večere smo se spustili u Ongoren. Dok smo sedeli u kafani Rumelija, još jednom sam u
glavi prebirao ono o čemu sam već dva dana razmišljao - da nisam mome majstoru mogao da kažem
da je Žena Crvene Kose i njega pozvala na predstavu. Nisam želeo da budem s nekim kad budem išao
da je gledam. Povrh toga, sa strahom sam osećao da mi majstor Mahmut neće dati mira ako primeti
da se zanimam za Ženu Crvene Kose, i da bih mogao da dođem u sukob sa njim. Nikad u životu se
nisam plašio svog oca, kao što sam se sada plašio majstora Mahmuta. Nisam znao kako mi se u srce
ugnezdio taj strah, ali sam uviđao da ga je Žena Crvene Kose pojačala.
Pre nego što sam ispio čaj rekao sam da ću telefonirati majci i ustao. Zašavši za ugao, primakao
sam se žutom šatoru pozorišta kao da trčim u snu.
Uzbudio sam se kada sam video blistavožutu boju šatora kao da sam video jedan od cirkuskih
šatora koji su u mom detinjstvu dolazili iz Evrope u Dolmabahče. Iznova sam pročitao tekstove na
plakatima a da ama baš ništa nisam razumeo. Utom me je prenerazilo nešto što je bilo ispisano
krupnim crnim slovima na sa strane tek okačenoj fascikli:


POSLEDNJIH DESET DANA


Išao sam ulicama kao da hodam u snu. Nisam video ni čoveka koji na ulazu prodaje karte, ni
Turgaja (mislio sam da je sin onog čoveka), ni Ženu Crvene Kose i njenu majku. Bilo je još vremena
do početka predstave; kada sam pogledao kroz izlog u Sokaku s restoranima, video sam da Turgaj
sedi za stolom sa velikim društvom i ušao.
Žene Crvene Kose nije bilo za stolom. Kada me je ugledao, Turgaj mi je dao znak rukom. Niko
nije obraćao pažnju na mene. Seo sam do njega.
„Pomozi mi da jedne večeri uđem na predstavu”, rekoh. „Ionako ću platiti.”
„Pare nisu važne. Naći ćeš me u ovom restoranu pre predstave kada budeš želeo da te uvedem.”
„Ne dolazite svako veče ovamo.”
„Je li ti to nas pratiš?” nasmešio se pomalo podrugljivo dižući obrve. Mašicama je stavio dve
kocke leda u praznu čašu i preko njih nalio rakiju klub. „Uzmi, hajde!” reče i tutnu mi dugačku čašu u
ruku.
„Ako sve iskapiš odjednom, uvešću te u šator na stražnja vrata.”
„Ne može večeras”, rekoh i ispih u cugu rakiju poput iskusnih momaka. Ne gubeći previše
vremena, vratio sam se stolu majstora Mahmuta.
Dok sam sedeo, osećao sam da više neću moći tako lako da ne slušam majstora. Odgovornost za
nalaženje vode, toliki trud koji smo uložili vezali su me za njega i bunar. Mogao bih da mu se
suprotstavim jedino kad rešim da uzmem svoj novac, kažem da je gotovo i vratim se kući. A i to je
značilo uplašiti se i odustati od nalaženja vode. Poput plašljivaca koji odustaju od posla kad je teško.
Rakija mi se mešala sa krvlju. Dok sam se u povratku uspinjao ka groblju, osetio sam da su sve
zvezde u mojoj glavi jedna misao, jedan tren, jedan podatak, jedna uspomena. Čovek ne može o
svima da misli u istom trenutku, ali može da ih vidi. Bilo je to nešto poput nemogućnosti da reči
sustignu vizije u mojoj glavi. Reči nisu mogle da prate moja osećanja i ostajale su nedovoljne.
Znači da su osećanja u suštini pojedinačne slike poput blistavog i svetlucavog neba preda mnom.
Osećao sam ceo svet, a kao da je bilo teže da mislim o njemu. Zato sam želeo da postanem pisac.
Razmišljao bih pišući, pretakao u tekst slike i osećanja koja sebi samom ne mogu da izrazim, a
nadasve, taj bih posao radio mnogo bolje od čika Denizovih drugova koji svraćaju u njegovu
knjižaru.
Moj majstor, koji je brzo koračao napred, povremeno je zastajao, okretao se u mraku i vikao:
„Gde si?”
Dok smo pravili prečice prelazeći preko njiva, ponekad bi mi se nešto zavrzivalo za nogu.
Zbunjeno sam zastajao i divio se lepoti neba. Već tada se na travu spustila svežina noći.
„Majstore dragi”, povikao sam u mrak. „Sigurno je svaka stena od nikla i gvožđa u našem
bunaru po jedna zvezda repatica koja je ovde pala s neba.”


15

Vlasnik zemljišta gospodin Hajri došao je kamionetom ne posle tri nego posle punih pet dana.
Znao je da još nismo uspeli da pronađemo vodu, ali se ponašao kao da ne mari za to. Sa sobom je
doveo ženu i sina nekoliko godina mlađeg od mene. Obilazeći plac pokazao im je gde će biti
radionice za bojenje i pranje koje će se tu uzdizati kada iz bunara poteče voda. Zatim je pogledao u
plan u ruci i premeravajući koracima pojedinačno pokazao gde će se napraviti skladište, upravna
zgrada i radničke kantine. Sin gospodina Hajrija, koji je obuo nove kopačke slušao je oca držeći u
naručju plastični fudbal koji je izvadio iz kamioneta.
Kasnije su otac i sin u jednom delu placa igrali fudbal, napravili su gol od kamenja i jedan
drugom pucali penale. Majka je prostrla čaršav ispod mog oraha i počela da razmešta hranu izvađenu
iz korpe koju su doneli sa sobom. Kada nas je žena sve pozvala na ručak šaljući poruku po Aliju,
majstor Mahmut se uznemirio. Zato što je shvatao da je taj raskošan i nepotreban piknik preuranjena
svečanost u glavi gospodina Hajrija u čast vode koja se pojavila. Očito da je dugo sanjao dan kada će
doći voda. Majstor Mahmut je nevoljno seo uz ivicu prostirke i pojeo po zalogaj kuvanih jaja, salate
od paradajza sa lukom i uvijenog bureka.
Pošto je ručak završen, sin gospodina Hajrija se ispružio pored majke i zaspao. Majka, puna,
snažna i ljupka žena, pušila je i čitala list Dobro jutro dok je lagani vetar izazivao šuštanje rubova
novina.
Kada sam video da je majstor Mahmut ponovo doveo gospodina Hajrija do mesta gde smo
izručivali zemlju, prišao sam im blizu. Po ražalošćenom licu vlasnika zemlje video sam da misli da
se voda neće pojaviti u bunaru, ni u skorije vreme, a možda i nikada.
„S dopuštenjem, gospodine Hajri, priznajte nam još koji dan...”, poče majstor Mahmut.
Rekao je to tiho, odveć smerno. Bilo me je stid zato što sam bio svedok da mi je majstor dospeo
u takvo stanje i naljutio sam se na gospodina Hajrija. On se okrenuo onima ispod oraha, neko vreme
razgovarao sa ženom i detetom i vratio se.
„Kada sam dolazio prošli put, tražio si tri dana, majstore Mahmute”, reče. „Dao sam ti i više od
tri dana. Ali vode nema. I zemlja je na ovoj tački grozna. Ja više ovde ne kopam bunar. Nećemo mi
biti prvi koji su kopali na pogrešnom mestu i odustali. Kopaj bunar na nekom drugom mestu na
parceli - znaćeš ti to bolje od mene.”
„Neki damar se očas promeni kad se najmanje nadaš”, reče majstor Mahmut. „Ovde ću da
nastavim.”
„Ako bude vode, obavestićete me. Uskočiću u kamiončić i dolazim odmah. Častiću vas i više. Ali
ja sam poslovan čovek. Ne mogu u beskraj da izlivam beton za bunar bez vode. Od sada više ne mogu
da plaćam dnevnice, materijal, da ulažem novac. I Ali će odmah napustiti posao i vraća se. Ako na
drugom mestu počneš novi bunar, poslaću ti Alija ponovo.”
„Ja ću ovde naći vodu”, ponovi majstor Mahmut.
 On i gospodin Hajri su se povukli ustranu i poslednji put obračunali dnevnice i sveli račun.
Pažljivo sam motrio da je gazda placa majstoru dao novac, da među njima nema ništa sporno i da je
račun podmiren.
Žena gospodina Hajrija poslala je po Aliju od piknika preostala kuvana jaja, burek i paradajz
zajedno s lubenicom koju su doneli za nas. Koliko joj je bilo žao zbog muževljevog posla toliko je
žaiila i zbog nas.
Kada su u kamionet primili Alija rekavši „Da i tebe odvezemo do kuće”, u trenutku sam ostao
sam sa svojim majstorom. Dugo smo gledali za Alijem koji se otpozadi iz kamiončića okrenuo nazad
i mahao nam. Još jednom sam pojmio koliko je svet tih. Samo beskrajni zrik zrikavaca; buka
Istanbula se nije čula.
Popodne nismo radili. Ja sam se opružio pod orah i lenjo utonuo u sanjarije. Po glavi su mi se
motale stvari poput Žene Crvene Kose, ideje da postanem dramaturg, vremena za povratak kući,
mojih drugova sa Bešiktaša. Taman kada sam predveče, da ubijem vreme, posmatrao mravinjak na
otvoru betonskog bunkera čiji je ulaz bio prekriven kupinom, majstor je stigao do mene.
„Sinko, da nastavimo još nedelju dana. I dug prema tebi se nakupio... Sve ćemo sledeće srede
završiti i srediti. I tog dana ćemo dobiti našu veliku premiju.”
„Majstore, šta ako ne dođe kraj rđavoj zemlji i ne pojavi se voda?”
„Veruj ti svom majstoru, slušaj me i ostalo prepusti meni”, reče moj majstor gledajući me u oči.
Pomilovao me je po kosi, uhvatio za ramena i zagrlio. „Bićeš ti veliki čovek jednog dana, znam ja.”
Više zaista nisam uspevao da smognem snage da ga odbijem. To me je potajno činilo srditim i
nesrećnim. Sećam se da sam na kraju pomislio „ostalo je nedelju dana”. Imao sam na umu da ću u toj
nedelji viđati Ženu Crvene Kose a i gledati predstavu.


16

Naredna tri dana rđava zemlja nije promenila boju. Pošto sam s mukom sam okretao čekrk,
majstor Mahmut nije dole punio kofu do kraja, što nas je dobrano usporavalo. Kako je zemlja bila
rastresita, majstor, koji je postepeno silazio dole, i nije imao mnogo posla. U jednom cugu je sa tri-
četiri lopate punio kofu koju sam ja spuštao i odmah vikao „Vuuuci!”
Budući da je bilo potrebno vreme da izvučem gore polupraznu kofu okačenu na jednu ručicu
čekrka, prebacim je na kolica i ispraznim, majstor je dole gubio strpljenje, gunđao na mene, a
ponekad i vikao. Snaga bi me katkad izdala dok bih trčao gurajući kolica i istovarivao prašinastu
zemlju, te bih sedao na zemlju i odmarao se. Kada bih se vratio, čuo bih da majstor još glasnije gunđa
iz jame. Nekad bi, videvši da sam prilično usporio, tražio da ga izvučem gore, davao pauzu i pitao
me zašto sam usporio. Video bi da sam iscrpljen zato što je najteži posao okretanje čekrka i
povlačenje naviše i ne bi me grdio. Rekao bi „umorio si se, sinko”, sedao ispod masline, pušio i ćutke
me čekao. Duboko me je diralo i zbunjivalo to što me je zvao „sinko”. Tada bih i ja išao i legao pod
orah. Nedugo potom bih čuo prijatan ali i naredbodavan glas majstora pa bismo nastavili sa
kopanjem.
Svako veče smo zajedno silazili u Ongoren. Svaki put bih, ne izmišljajući izgovor, ustajao od
stola na trotoaru ispred kafane Rumelija i tumarao ongorenskim sokacima u nadi da ću sresti Ženu
Crvene Kose i uvući se u pozorišni šator. Žuti pozorišni šator je bio na mestu, ali prve dve večeri
nisam uspeo da je sretnem.
Dok sam treće večeri išao stolarovom ulicom, s leđa me je sustigao Turgaj, brat Žene Crvene
Kose.
„Bunardžijski šegrte, mnogo si rasejan!”
„Uvedi me u pozorište”, rekoh ja. „Da uzmem kartu i uđem.”
„Dođi u restoran.”
Krenuli smo zajedno, ušli u gostionicu Kurtuluš sa zavesom od tila u izlogu i seli za sto
pozorišne trupe. „Pre predstave treba da naučiš kako se pije rakija”, rekao je Turgaj.
Izgledalo mi je da je pet-šest godina stariji od mene. Dok sam ja opet naiskap ispijao rakiju s
ledom koju je u šali stavio ispred mene, Turgaj se malo sašaptavao sa onima oko sebe. Da ne kasnim?
Da li me majstor Mahmut čeka? Ako me večeras uvedu, ući ću u pozorište i baš me briga za majstora.
„Budi prekosutra ovde u isto vreme”, rekao je Turgaj. „Dovedi i majstora.”
„Majstor Mahmut ne uživa ni u krčmama ni u pozorištu.”
„Mi ćemo ga naći i dovesti. Ti dođi u nedelju uveče u ovo vreme. Moj otac će te uvesti u
pozorišnu šatru. Ne treba ti karta ni novac.”
Vratio sam se majstoru Mahmutu ne posedevši dugo. U povratku u naš šator majstor je
prepričavao srećne prilike iz ranijih godina, kada je izbijala voda. Jednom je neki vlasnik zemljišta
nedaleko od bunara priredio gozbu za sto ljudi i okrenuo na ražnju četiri jagnjeta. Voda bi se
odjednom pojavila u najmanje očekivanom trenutku, da se zapanjiš. Kao da je Alah učinio da voda
šikne u lice pobožnog bunardžije. U prvom trenutku voda bi izbila snagom kao da piški bebica. A
kada bi bunardžija opazio vodu, nasmešio bi se poput oca koji radosno gleda svoju bebu. Jednom se
kopač bunara koji je bio dole toliko obradovao kada je video da se pojavila voda da je vikao na sav
glas i đipao u mestu, a oni gore su od uzbuđenja ispustili kamen njemu na rame i povredili ga. Bio je
takođe i jedan aga starinskog kova koji nije znao šta da radi od radosti kada je voda stigla, koji je
svaki dan obilazio bunar i iznova i iznova tražio od dvojice pomoćnika da mu pričaju priču o
trenutku kad se voda pojavila. Svaki put bi šegrtima koji su opisivali kako se javila voda, davao po
dve stare krupne novčanice. Sada više nema ni takvih aga ni begova. Starovremski vlasnik zemljišta
nikada ne bi rekao majstoru bunardžiji posvećenom svome poslu „Ja prekidam, a ti ako hoćeš kopaj
sa svojom ekipom o svom trošku!” Osećao bi da bi bilo nečasno da majstoru bunardžiji koji na
njegovoj zemlji kopa bunar ne da hranu, ne plati mu troškove, da ga ne časti bilo vode ne bilo. Ali ne
treba pogrešno da shvatimo, gospodin Hajri je bio veoma dobar čovek; kada se u bunaru pojavi
voda, sigurno će nas obasuti poklonima poput starih begova i dati nam ono što smo zaslužili!


17

Sutradan je zemlja koja je izlazila iz bunara bila još žuća i lakša. Video sam da je suva i sipkava
zemlja laka kao slama kad bih izvukao kofu. U prašnjavom pesku bilo je koža istanjenih poput opne,
površina sedefne boje, krtih kao figurice vojnika od liskuna iz mog detinjstva, kamenja od milion
godina boje moje kože, naoko providnih ljuštura, neobičnih komada stenja veličine nojevog jajeta,
kamenih okrnjaka toliko lakih da plivaju ako ih staviš u vodu, nalik na sigu. Kopao je majstor
Mahmut, a osećao je da se umesto da joj se približavamo samo još udaljavamo od vode, te ništa
nismo progovarali.
Toliko me je ushićivalo saznanje da ću sledeće večeri konačno ući u pozorište da se tog dana ni
na šta nisam obazirao. Radio sam i više nego što mi je majstor tražio. Uveče sam jedva stajao na
nogama od umora. Ionako te noći nije bilo potrebe da se ide u Ongoren. Nešto posle večere malo
sam se ispružio uz šator; izgleda da sam zaspao gledajući zvezde.
Trgao sam se, negde posle ponoći. Majstora Mahmuta nije bilo u šatoru. Izašao sam i u strahu
krenuo u mrklu noć. Kao da je ceo svet pust, bez ijednog živog bića osim mene. Ta vizija je bila
jezovita, nalik slabašnom vetru. Ali sve je imalo i neku magičnu lepotu. Osetio sam da mi se zvezde
iznad glave primiču i da pred sobom imam veoma srećan život. Da li je moguće da je Žena Crvene
Kose tražila od Turgaja da me naredne večeri dovede u pozorište? Gde li je majstor Mahmut u ovo
doba?
Ušao sam u šator kada je vetar jače dunuo.
Kada sam se ujutru probudio, majstor Mahmut beše došao. Sa strane sam ugledao i novu paklicu
cigareta. Tog dana smo radili do večeri, ali nismo mnogo odmakli. Dno bunara se dobrano udaljilo i,
naposletku, stalno je bilo u prašini. Posle odmora smo se okupali polivajući jedan drugog. Sad sam
već mirnije mogao da gledam njegovo nago telo. Što sam više opažao mnoštvo modrica i ožiljaka na
njegovim plećima, i kako je uprkos krupnom telu u suštini slab i koščat, kako mu je koža uvela i
naborana, bio sam sve uvereniji da nam neće poći za rukom da nađemo vodu.
Želeo sam da to veče majstor Mahmut uopšte ne silazi u Ongoren da bih ja mogao na miru da
odem u pozorište pod šatrom. Ali, kada je došlo vreme, prvo je on krenuo rekavši: „da uzmem
cigarete”. Bio sam napet dok smo sedeli na svom uobičajenom mestu u kafani Rumelija. U 8 i 30 sam
bez reči ustao i otišao u Sokak s restoranima. Zamislio sam da bi bilo dobro da, pre predstave, u
krčmi porazgovaram sa Ženom Crvene Kose, ali nije bilo ni nje ni njenog brata. Neko mi je mahnuo
sa stola za kojim su uvek sedeli.
„Dođi iza šatre u devet i pet”, reče. „Večeras nisu tu.”
Isprva sam to razumeo kao „večeras nisu u pozorištu”, pa sam se razočarao. Stavio sam led u
praznu čašu pred sobom, kao da je to moj sto za kojim večeravam s prijateljima, do vrha je napunio
rakijom i odmah je iskapio, kao lopov.
Izašao sam iz restorana i krenuo u šatru sporednim ulicama, da me majstor Mahmut ne vidi. Dok
sam u devet i pet čekao iza žute šatre, izašao je neko i brzo me uveo unutra.
Predstava je već bila počela. U publici je bilo dvadeset petoro ili tridesetero ljudi. Možda malo
više. Nisam mogao da raspoznam senke u mračnim kutovima. Podijum na sredini bio je prejako
osvetljen golim sijalicama, što je šatri Poučnih mitova davalo neku čarobnu moć. Unutrašnjost šatre
bila je tamnoplava kao noć i bila je oslikana krupnim žutim zvezdama. Neke zvezde su imale rep, a
neke su bile vrlo sitne i daleke. Godinama će se u mojim uspomenama međusobno smenjivati
zvezdano nebo iznad našeg šatora i nebo šatre Poučnih mitova.
Rakija mi se dobrano izmešala s krvlju i bio sam pijan. Uopšte nisam pomišljao da će mi neke
stvari što sam ih video tokom jednog sata koji sam te noći proveo na predstavi, poput priče o Edipu
koju sam letimično pročitao i setio je se, odrediti život. Na umu mi je bilo samo da vidim Ženu
Crvene Kose a ne da razumem što se govori na sceni. Zato ću pokušati da opišem ono što sam te noći
pijane glave video, u kombinaciji sa onim što sam mnogo godina kasnije naučio iz istraživanja koja
sam obavio i knjiga koje sam pročitao:
Pozorište poučnih mitova nastojalo je da održi tradiciju putujućih pozorišnih trupa koje su u
Anadoliji činile revolucionarni narodni teatar između sredine sedamdesetih i vojnog udara 1980.
godine. Ali, na njegovom repertoaru bilo je mnogo više pripovesti nastalih iz starih ljubavnih priča,
tradicionalnih bajki i epova i islamskih i sufijskih poučnica nego antikapitalističkih komada. Neke od
njih uopšte nisam uspevao da pratim. Kada sam ušao, davala su se dva skeča koja su podsmešljivo
imitirala neke omiljene televizijske reklame. U prvom je na scenu izašlo brkato dete u kratkim
pantalonama sa štednom kasicom u ruci i upitalo presamićenu babu šta da radi sa sakupljenim
parama. Baba (mislim da je to bila majka Žene Crvene Kose) napravila je nepristojan geg koji je sve
zasmejao, na račun reklama za banke.
Drugu scenu nisam uspeo baš da shvatim zato što je na pozornicu izašla Žena Crvene Kose: bila
je u mini suknji, noge su joj bile lepe i duge, vrat i ruke otkriveni. Bila je baš čarobna i zamamna na
sceni. Oči je uokvirila jakim tušem i na lepe pune usne nanela karmin koji je sijao na svetlosti. Utom
je uzela u ruke kutiju deterdženta i izgovorila nešto što je ismevalo televizijske reklame. Odgovorio
joj je jedan zeleno-žuti papagaj na sceni. Bio je prepariran, ali mu je neko iza scene pozajmljivao
glas. Scena je bila dekorisana kao bakalnica i papagaj je zbijao šale s mušterijama o životu, ljubavi,
novcu, što su svakoga terale na smeh. U jednom trenutku pomislio sam da me je Žena Crvene Kose
pogledala i srce mi je ubrzalo. Mnogo se slatko smešila, sitne šake su joj se hitro kretale. Bio sam
zaljubljen u nju i pod uticajem rakije ne baš u stanju da shvatim šta se dešavalo na sceni.
Skečevi na bini trajali su po nekoliko minuta i posle jednog počinjao je novi. Posle mnogo
godina u knjigama i filmovima sam tražio i pronalazio izvore za neke od njih. U jednom je na
pozornicu izašao čovek - za koga sam mislio da je otac Žene Crvene Kose - s dugim nosem poput
šargarepe. Najpre sam pomislio da je Pinokio, ali je čovek pročitao jedan dug govor iz dela za koje
sam posle više godina shvatio da je Sirano de Beržerak. Pouka te kratke predstave bila je da „nije
važan spoljni izgled, već duhovna lepota”.
Posle scene iz Hamleta sa lobanjom, knjigom i „biti ili ne biti”, glumci su zajedno otpevali
pesmu. O tome da je ljubav varljiva a novac stvaran. Izluđivalo me je to što me je Žena Crvene Kose
gledala, očito se trudeći da uhvati moj pogled. S vrtoglavicom od ljubavi i rakije nisam bio u stanju
da razumem tačno izgovorene reči, razgovore, prikazane priče i scene, ali slike koje sam video, baš
kao njen pogled, urezivale su mi se u svest da ih nikada ne zaboravim.
Među skečevima koje sam gledao razumeo sam jedino priču o proroku Ibrahimu, zato što su
nam o toj pripovesti koja je u pozadini Kurban-bajrama, predavali u školi, a i zato što je jednom o
njoj govorio otac. Proroka Ibrahima koji nije imao sina igrao je glumac koji me je vratio sa vrata
šatora. Ibrahim se dugo molio Alahu da mu podari sina. I potom ga je dobio (na sceni bila je to lutka
bebe). Onda je sin porastao, i prorok Ibrahim je glumca dečjeg uzrasta - svog sina - polegao na
zemlju i prislonio mu nož na grlo. U tom času je govorio dubokoumne stvari o očinstvu, potomstvu,
pokornosti. Te reči su sve dirnule.
Tišina je narušena pojavom Žene Crvene Kose na sceni u novom kostimu i jagnjeta-igračke
pored nje. Sada je ona bila anđeo; divno su joj stajala krila od kartona i nova šminka. I ja sam joj
aplaudirao zajedno sa svima drugima.
Poslednja i najupečatljivija scena bila je kao slika i najnezaboravnija. Još dok sam je gledao,
znao sam da će tako biti, ali opet nisam mogao da shvatim o čemu se radi.
Na sredinu scene izašla su dva stara viteza sa ratničkim oklopima, gvozdenim maskama na licu,
sabljama i štitovima. Dok su potezali plastične sablje i borili se, iz zvučnika su dopirali zvuci udaraca
sablje o štit. Potom su razmenili neku reč i ponovo se pobili. Mislio sam da su glumci pod oklopima
Turgaj i otac Žene Crvene Kose. Došli su u tom času prsa u prsa, rvali se na tlu i razišli.
I ja sam se uzbudio zajedno sa gledaocima. Zatim je u jednom trenutku stari ratnik jednim
udarcem oborio mladog, krenuo na njega i jednim zamahom i udarcem sablje u grudi ubio ga. Sve se
dogodilo veoma brzo. Zaboravivši da su sablje plastične i da je reč o predstavi, svi smo se na tren
prepali.
Mlađi vitez je kriknuo, ali nije odmah izdahnuo. Imao je nešto da kaže. Stariji ratnik je prišao
mlađem koji je umirao. Skinuo je gvozdenu masku sa samopouzdanjem viteza koji je pobedio
suparnika (čovek za koga sam mislio da je otac Žene Crvene Kose) i uznemirio se videvši narukvicu
na ručnom zglobu mladića na umoru, štaviše užasnuo se. Potom je skinuo masku s mladićevog lica
(bio je drugi glumac, ne Turgaj) i stresao se od bola. Teatralni pokreti ukazivali da je napravio
grešku. Ono što je osećao bio je veliki žal. Mi, gledaoci, koji smo se samo trenutak ranije smejali
imitacijama televizijskih reklama, sada smo iz poštovanja utonuli u tišinu. Zato što je i Žena Crvene
Kose plakala za njima.
Stariji ratnik je zatim seo na zemlju, zagrlio mladog borca na samrti, uzeo ga u naručje i
zaplakao. I mi u pozorištu smo neočekivano bili ganuti, jer je iskreno plakao. Plakao je pokajnički
stari ratnik.
Osećanje kajanja prešlo je i na mene. Nikada nisam video da je to osećanje na tako otvoren način
izraženo na filmu, u stripovima. Do tog trenutka, kajanje je za mene bilo nešto što se samo rečima
može iskazati. Sada sam, međutim, samo gledajući, saučestvovao u pokajničkom bolu na sceni. Kao
da je to što sam video bilo sećanje koje sam doživeo i zaboravio.
Ženu Crvene Kose je ophrvao duboki bol za dvojicom ratnika koje je gledala s leđa. I ona se
kajala poput muškaraca koji su želeli da ubiju jedan drugog. Još jače je zaplakala. Možda su i
muškarci bili jedna porodica poput nje i onih oko nje. U pozorišnoj šatri se nije čuo nikakav drugi
glas. Plač Žene Crvene Kose prerastao je u tužbalicu pa utom i u pesmu. Bila je to duga, potresna
pesma nalik na priču. U dugom monologu slušao sam ono što je Žena Crvene Kose ljutito govorila o
muškarcima, o onome što je doživela s njima, o životu, s tim što joj je bilo teško da me prepozna u
mraku. Nisam uspevao da shvatim šta je govorila zato što nisam mogao da je gledam u oči, pa sam
sve zaboravljao. Osetio sam nezadrživu želju da razgovaram s njom, da budem pored nje. Kada je
završen njen dug monolog u stihovima, završena je i predstava i malobrojna publika se u trenutku
razišla.


18

Po izlasku iz pozorišne šatre noge su mi same krenule nazad. Utom sam ugledao Ženu Crvene
Kose pored stola koj i je služio kao biletarnica.
Bila je u svakodnevnoj odeći za ulicu, bez kostima koji je nosila na sceni. Imala je na sebi dugu
suknju zagasitoplave boje noćnog neba.
Pod uticajem svoje primitivne ljubavi, onoga što sam video na pozornici i rakije, bio sam tako
opijen da nisam mogao da živim u sadašnjici; u tom trenutku sam mislio da sam ili u prošlosti ili u
fantaziji koju sam pravim. Osim toga, sve je bilo isprekidano poput sećanja.
„Je li ti se svidela naša predstava?” upitala je smešeći se. „Hvala za aplauze.”
„Mnogo mi se svidela”, odgovorio sam osokoljen njenim slatkim osmejkom.
Sada, posle toliko godina, želim da čak i od čitaoca ljubomorno sakrijem njeno ime. Ali treba da
sve u mojoj priči pošteno ispričam. Zato što smo se jedno drugom predstavili po imenu, kao
Amerikanci u filmovima:
„Džem.”
„Guldžihan.”
„Odlično si igrala”, rekoh, „pažljivo sam te gledao.” Mučio sam se da joj kažem „ti”. Jer je bila
starija nego što sam iz daljine video i mislio.
„Kako ide bunar?”
„Ponekad mislim da nikada neće izbiti voda”, odgovorih. „Ja sam u stvari u Ongorenu da bih
mogao tebe da viđam!” želeo sam da kažem, ali mogao bih time samo da je zbunim.
„Juče je i tvoj majstor bio u našem šatoru!” reče Žena Crvene Kose.
„Ko?”
„Majstor Mahmut. On je ubeđen da će naći vodu. I njemu se mnogo dopao teatar, naša predstava.
Otcepili smo mu kartu, platio je.”
„Majstor Mahmut u životu nije gledao nijednu predstavu”, rekoh ja ljubomorno. „Ja sam mu
jednom pominjao Edipa i Sofokla, a on se na mene naljutio. Kako ste ga nagovorili?”
„U pravu je, grčke drame se ne primaju u Turskoj.”
Je li to Žena Crvene Kose htela da budem ljubomoran na majstora Mahmuta?
„Ali on se ljuti zato što u predstavi sin spava s majkom.”
„Sinoć se na kraju komada uopšte nije naljutio što je otac ubio sina...”, primetila je Žena Crvene
Kose. „A mnogo mu se dopadaju stare priče i mitovi.”
Je li to bilo i sastajanja i razgovora sa majstorom Mahmutom posle predstave? Nikako nisam
mogao da verujem da je majstor Mahmut uveče otišao u Ongoren u pozorište pošto sam ja zaspao,
poput vojnika koji dobiju izlaz nedeljom.
„Majstor Mahmut je u suštini vrlo strog prema meni”, rekao sam. „On ni na šta drugo ne gleda
osim da pronađe vodu. Nije želeo ni da ja idem u pozorište. Da zna da sam večeras došao ovamo,
naljutio bi se na mene.”
„Ne brini, ja ću razgovarati s njim”, reče Žena Crvene Kose.
Osetio sam takvu ljubomoru da neko vreme nisam mogao da progovorim. Jesu li to majstor
Mahmut i Žena Crvene Kose postali prijatelji?
„Da li ti majstor mnogo naređuje, je li mnogo strog?” upitala je.
„On me u stvari nežno štiti kao kakav otac, čak se i druži sa mnom. Ali očekuje da se povinujem
svakoj njegovoj naredbi, da ga stalno slušam.”
„Pa ti ga onda slušaj!” uzvratila je, slatko se smeškajući. „On te ne tera na silu da budeš šegrt...
Tvoja porodica zaista loše stoji s parama?”
Je li to majstor Mahmut ispričao Ženi Crvene Kose da sam ja iz fine kuće? Jesu li to njih dvoje
razgovarali o meni?
„Otac nas je napustio!” odgovorih.
„Onda ti i nije bio otac” reče Žena Crvene Kose. „Pa ti sebi nađi drugog oca. U ovoj zemlji
svako ima oca. Državnog oca, Boga oca, generalskog oca, mafijaškog oca... Ovde niko ne može da
živi bez oca.”
Sada sam smatrao da je Žena Crvene Kose i lepa i pametna. „Moj otac je bio marksista”, rekoh
joj. (Zašto nisam rekao „on je marksista”?) „Saslušavali su ga i mučili. Kad sam bio mali, godinama
je ležao u zatvoru.”
„Kako ti se zove otac?”
„Akin Čelik. Ali apoteka nam se ne zove Čelik nego Život.”
Žena Crvene Kose se zamislila. Uzdahnula je i dugo nije govorila. Zašto je na nju ostavilo utisak
to što mi je otac marksista? Možda sam se zavaravao. Bila je samo umorna i utonula u misli. Pričao
sam joj o ocu koji je dežurao u apoteci Život, o tome kako sam mu nosio večeru i o čaršiji na
Bešiktašu. Pažljivo je slušala šta sam govorio. Ali nije mi prijalo da pominjem oca kao ni majstora
Mahmuta. Malo smo zaćutali.
„Ja sam odsela ovde s mužem”, rekla je pokazujući na zgradu pored koje sam toliko puta prošao
i u čije sam prozore uvek gledao.
Srce mi se slomilo; ražalostio sam se kao da sam prevaren. Ali, uprkos pijanstvu, mogao sam da
znam da bi žena njenih godina koja igra u improvizovanoj političkoj pozorišnoj trupi što obilazi
gradove u Turskoj morala biti udata. Zašto to ranije nisam pomislio.
„Na kom spratu je vaš stan?”
„Naši prozori se ne vide sa ulice. Stanujemo u prizemlju bivšeg maoiste koji nas je pozvao u
Ongoren. Gore su Turgajevi roditelji. Naši prozori gledaju na dvorište pozadi. Turgaj mi je rekao da
gledaš u prozore kad prolaziš tuda.”
Postidelo me je to što je moja tajna otkrivena. Ali se ona slatko smejala. Njene pune lepe usne su
baš biie privlačne.
„Laku noć”, poželeo sam joj. „Predstava je bila divna.”
„A ne, da prošetamo do tamo i vratimo se. Reci mi još nešto o svom ocu.”
Radoznalcima koji posle mnogo godina čitaju moju priču dužan sam da dam sledeći podatak:
ako bi tih godina jedna privlačna crvenokosa, našminkana (pa makar i za pozorište) žena od
tridesetak godina u zagasitoplavoj upadljivoj suknji u pola jedanaest noću predložila nekom
muškarcu: „da još malo prošetamo ulicama”, to bi - na nesreću - imalo samo jedno značenje.
Naravno, ja nisam bio od tih muškaraca, bio sam gimnazijalac nevešt da prikrije svoju nevinu ljubav.
Uz to, žena je bila udata, a to mesto nije bilo srednja Anadolija, dakle Azija, nego Rumelija tj.
Evropa. Tu je vladao osobito čvrst levičarski moral. Očev moral, dakle.
 Dok sam razmišljao kako hodamo a ne razgovaramo, neko vreme smo tako i išli ne govoreći
ništa. Mračni ćoškovi bili su još mračniji i na nebu iznad Ongorena nije bilo zvezda. Neko je
naslonio bicikl na Ataturkovu bistu na Staničnom trgu.
„Da li ti je pričao o politici?” oglasila se Žena Crvene Kose.
„Ko?”
„Jesu li vam kući dolazili očevi partijski drugovi?”
„Otac zapravo i nije mnogo bio kod kuće. Ni majka ni otac nisu želeli da se ja mešam u
politiku.”
„Zašto otac nije od tebe napravio levičara?”
„Ja ću biti pisac...”
„Onda ćeš i za nas da napišeš jednu dramu”, rekla je smeškajući se očaravajuće. Sada se
razveselila i zauzela privlačan, neodoljiv stav. „Želela bih da se napiše neka drama, neka knjiga poput
mojih završnih monologa, i da to bude za mog života.”
„Nisam sasvim mogao da razumem onaj poslednji dugi monolog. Postoji li napisan tekst?”
„Ne, uvek taj deo izgovaram prema trenutnom nadahnuću. I čaša rakije nekad ima uticaja.”
„Ja u stvari razmišljam o pisanju drame”, rekao sam u maniru tupavog priglupog gimnazijalca
koji pametuje. „Ali prvo treba da iščitam dramska dela. Prvi klasik koji ću pročitati biće Car Edip.”
Stanični trg mi je u julskoj noći bio blizak poput uspomena. Crnilo noći beše prekrilo bedu i
zapuštenost Ongorena i pod uticajem bledih narandžastih svetiljki pretvorilo staničnu zgradu i trg u
zanimljivo mesto, čija bi se slika mogla štampati kao razglednica. Snažni prednji farovi vojnog džipa
koji je lagano išao ukrug oko trga osvetlili su čopor pasa okupljenih po strani.
„Ovi traže nedisciplinovane vojnike koji izazivaju incidente, dezertere”, reče Žena Crvene Kose.
„Iz nekog razloga ovdašnji vojnici postaju previše drski.”
„Dajete li nešto specijalno za njih subotom i nedeljom?”
„Treba nešto i da zaradimo...”, rekla je gledajući me pravo u oči. „Mi smo narodno pozorište, a
ne državni teatar koji finansira država.”
Pružila je ruku i skinula slamku koja mi se zakačila za kragnu. Osetio sam blizinu njenog tela,
dugih nogu, grudi.
Bez reči smo se vratili nazad. Pod stablima badema kraj kojih smo išli, oči Žene Crvene Kose
kao da su se od crnih pretvorile u zelene. U meni je bilo odviše nespokoja. Iz daljine se videla zgrada
u čije sam prozore toliko puta gledao poslednjih mesec dana.
„Moj muž kaže da u stvari umeš dobro da piješ rakiju za svoje godine”, reče ona. „Da li je i tvoj
otac pio?”
Odgovorio sam klimajući potvrdno. Pokušavao sam da se setim kada i kako sam sedeo za
stolom s njenim mužem. Nisam uspevao. A nisam hteo ni da pitam, želeo sam da to zaboravim kao i
svoje slomljeno srce maločas. Uz to, već sada me je, kao kakvo dete, bolela pomisao na to da je po
završetku kopanja bunara više neću videti. Taj bol bio je teži od opsesivnog gledanja u njene prozore
(koji povrh svega i nisu bili njeni prozori).
Stali smo ispod jednog badema, na sto metara od zgrade. Da li je prva stala ona ili ja, ne sećam
se više. Smatrao sam je vrlo inteligentnom i saosećajnom. Nasmešila mi se ljupko i nežno, odlučnog
i vedrog izraza lica, koji sam na njenom licu video kada me je sa pozornice gledala u oči. U tom
trenutku me je proželo kajanje koje sam osetio gledajući oca ratnika koji plače i njegovog sina.
„Turgaj je večeras u Istanbulu”, reče. „Ako i ti kao i otac voliš rakiju, dođi na jednu čašicu iz
njegove flaše.”
„Biće mi drago”, rekoh. „Upoznaću se i s tvojim mužem.”
 „Turgaj je moj muž”, uzvrati ona. „Nedavno ste sedeli i pili, rekao si mu da te uvede na
predstavu.”
Zaćutala je da bih mogao da pojmim ono što sam primio sa zaprepašćenjem. „Pošto se oženio
ženom starijom sedam godina, Turgaj se ponekad stidi i krije da smo venčani”, nastavila je. „Ne
obraćaj pažnju na njegovu mladost, izuzetno je pametan i divan je muž.”
Pošli smo dalje.
„Pitao sam se gde sam to sedeo i pio s tvojim mužem.”
„To veče s Turgajem si pio rakiju klub. Kod kuće ima još pola boce. Ima i domaćeg konjaka,
našeg drugara, bivšeg maoiste. I on se uskoro vraća, pa odlazimo. Nedostajaćeš mi, mladi
gospodine.”
„Kako?”
„Znaš, već nam se ovde broje poslednji dani.”
„I ti ćeš meni mnogo nedostajati.”
Tela su nam bila sasvim blizu na vratima zgrade. Sada sam nalazio da mi se od nje vrti u glavi.
Dok je vadila ključ i otvarala vrata, rekla je: „Uz rakiju ima leda i leblebija.”
„Leblebije ne trebaju”, odgovorio sam kao da žurim i da neću dugo ostati.
Ulična vrata su se otvorila i prošli smo kroz potpuno mračan uzan ulaz. Slušao sam kako u
mrklom mraku traži drugi ključ na privesku. U tom trenutku je kresnula upaljačem i pronašla ključ i
bravu u zastrašujućim senkama na svetlosti plamena. Otvorila je vrata i ušla u stan.
Upalila je svetlo na ulazu i okrenula se ka meni.
„Nema čega da se bojiš”, rekla je smešeći se. „Vidi, majka mogu da ti budem.”


19

Te noći sam prvi put spavao sa ženom. Bilo je posve omamljujuće i divno. U jednom trenu su mi
se promenile sve ideje o životu, ženama i o meni samom. Žena Crvene Kose me je naučila sreći i
onome što jesam.
Bile su joj trideset tri godine; to znači da je proživela tačno dvaput više od mene, ali kao da je
doživela deset puta više. Tog dana se nisam obazirao na razliku u godinama između nas, momenti
koji će naročito interesovati moje školske drugove i drugove iz kraja, i koji će izazvati njihovo
zaprepašćenje. Još dok sam ih doživljavao, znao sam da nikome neću ispričati pojedinosti svojih
doživljaja. Stoga se neću upuštati u detalje koji bi interesovali moje drugove i za koje bi svi rekli da
su puko hvalisanje i kada bih ih ispričao. Ali činjenica da je njeno telo bilo divno, kako sam uostalom
i pretpostavljao, i da se dok smo vodili ljubav ponašala opušteno, smelo, čak pomalo nevaljalo -
činila je još nezaboravnijim ono što sam doživeo.
Nisam mogao pravo da hodam kada sam mnogo posle ponoći napuštao Ongoren, što zbog
rakije koju sam dokrajčio, što zbog čaše konjaka bivšeg maoiste koji je radio kao firmopisac i koji
je stan koristio kao radionicu, koju sam popio u poslednjem trenutku. I, kao u kakvom snu, kao da
sam svaki proživljeni tren video spolja. Kao da je neko drugi koji me je gledao izvan mene, a ne ja,
mislio koliko sam srećan.
Dok sam se peo uzbrdicom ka groblju, osetio sam strah od majstora Mahmuta. Dolazilo mi je da
onaj poletni i poetični zanos što sam osećao zaštitim od njegovih pridika. Uz to bi mogao i da bude
ljubomoran na mene. Posle groblja sam se sapleo i pao kad mi je noga zapela za neku neravninu na
jednoj njivi, koju sam posle groblja prešao po sredini da preprečim put (konačno je i sova spavala) i
ugledao blistavo nebo.
Primetio sam, tako, da je svet divan, da je sve divno. Čemu žurba? Zašto sam se toliko bojao
majstora Mahmuta? Ako je tačno ono što je rekla Žena Crvene Kose, i on je išao da u žutoj šatri
gleda predstavu. Iz nekog razloga sam bio ljubomoran na to, nisam mogao da verujem da su se posle
predstave sastali i razgovarali i želeo sam da to zaboravim. S druge strane, shvatao sam da mi je
poraslo samopouzdanje zato što sam spavao sa ženom kao što je Žena Crvene Kose i osećao da ne
postoji ništa što ne mogu da učinim. Voda se neće pojaviti u bunaru, ali ću ja dobiti svoj novac i
vratiti se, ići ću na pripreme za upis, imaću dobre rezultate na prijemnom za upis na fakultet, postaću
pisac, imaću uvek blistav život poput ovih zvezda pred sobom. Imao sam, očito, jednu sudbinu; video
sam je i prihvatao. Možda bih mogao napisati i roman o Ženi Crvene Kose.
Jedna zvezda je pala. Sa svom pažnjom usredsredio sam se na julsko nebo, osećajući duboko u
sebi da se svet koji vidim svojim očima i svet u mojoj glavi međusobno podudaraju. Kao da je
poredak zvezda trebalo da mi otkrije sve tajne mog života, ako ga budem protumačio. Sve je ionako
bilo lepo, sve je bilo poput zvezda. Te noći sam posve dobro shvatio da ću postati pisac. Za to je bilo
potrebno da čovek samo gleda, vidi, razume ono što vidi i to iskaže rečima. Bio sam ispunjen
zahvalnošću prema Ženi Crvene Kose. U svetu i u mojoj glavi sve se sjedinilo i zadobilo samo jedan
smisao.
Još je jedna zvezda pala. Možda sam tu zvezdu samo ja ugledao. Postojim, pomislio sam. Bio je
to lep osećaj. Mogu da brojim zvezde kao tik-cik-tikcikatanja zrikavaca. Ja sam ovde: 1, 2, 3, 5, 7, 11,
13, 17, 19, 23, 29, 31...
Na leđima i potiljku osećao sam travu, po telu se sećao dodira Žene Crvene Kose. Vodili smo
ljubav u dnevnoj sobi, na divanu, a da svetla nismo sasvim pogasili. Ne silaze mi s očiju njeno telo,
njene krupne grudi i svetlost koja je dopirala do njene bakarne kože; sećao sam se kako me je ljubila
lepim usnama, dodirivala svaku tačku na mom telu i priželjkivao da iznova vodimo ljubav. Ali,
naravno, njen muž Turgaj se sutra vraća iz Istanbula i to je bilo nemoguće.
Turgaj mi je pružio prijateljsku bliskost u usamljeničkim večerima u Ongorenu i družio se sa
mnom s iskrenošću. A ja sam ga izdao. Spavao sam sa lepom ženom svog druga te noći kad je otišao
u Istanbul. Pijane glave tražio sam izgovore ne bih li sebi dokazao da nisam zao i nepouzdan čovek:
zapravo, strela je bila odavno odapeta, rekao sam sebi kada sam saznao da su Žena Crvene Kose i
Turgaj muž i žena. A ni Turgaj mi nije davnašnji prijatelj - video sam ga, sve u svemu, tri-četiri puta.
Putujuća glumačka družina bez kuće i kućišta, koja vojnicima izvodi trbušni ples i skečeve s
nepristojnim pričama, ionako nema vere u porodične vrednosti. Možda su jedni drugima prepričavali
svoje avanture. Možda bi Žena Crvene Kose koliko sutra Turgaju prepričala momente koje je provela
sa mnom. A možda ni to neće učiniti, nego će me zaboraviti.
Raspoloženje me beše napustilo, a obuzelo me kajanje koje sam osećao gledajući predstavu pod
šatrom. Nisam mogao da se setim kako mi je ono što sam video na predstavi ulilo to osećanje. A
činjenica da je majstor Mahmut gledao isti komad u meni je budila ljubomoru. Da li su se njih dvoje,
Žena Crvene Kose i majstor Mahmut, ikada sastali i videli izvan pozorišta?
Bat mojih koraka po travi primicao se našem malom, jadnom bunardžijskom šatoru. Koliko je
nebo bilo prostrano, koliko je svet bio beskrajan! A ja sam sada morao da uđem i stisnem se u tom
sićušnom mestu.
Majstor Mahmut je spavao. Taman kada sam nečujno legao u krevet, oglasio se. „Gde si bio?”
„Zaspao sam.”
„Ostavio si me za astalom. Išao si u pozorište?”
„Nisam.”
„Četiri je sata. Kako ćeš sutra neispavan da radiš na vrućini?”
„Bilo mi je dosadno, naterali su me da pijem rakiju”, odgovorio sam. „Bilo je mnogo toplo. U
povratku sam se usput malo pružio i gledajući zvezde uhvatio me je san. Dugo sam spavao,
majstore.”
„Sinko, nemoj lagati! Bunar nije šala. Pa voda samo što nije stigla.”
Nisam odgovorio. Majstor Mahmut je izašao. Gledao sam zvezde kroz šatorski otvor i mislio da
ću zaboraviti na majstora i zaspati, ali on mi se vrzmao po glavi.
Zašto je pitao jesam li išao u pozorište? Da li bi majstor Mahmut mogao da bude ljubomoran na
mene? Jedna kulturna pozorišna glumica poput Žene Crvene Kose svakako se ne bi baktala sa
čovekom sa sela. Ali sa Ženom Crvene Kose se nikad nije znalo. A ja sam se zapravo zbog toga
smesta u nju zaljubio.
Izašao sam iz šatora i krenuo za majstorom Mahmutom. Nisam mogao da poverujem svojim
očima: on je u to doba noći išao prema Ongorenu. U duši sam osetio nekontrolisanu ljubomoru i bes.
S mukom sam razaznavao crnu senku majstora Mahmuta u noći bez kraja i u treperenju zvezda.
Onda je, ipak, sišao s puta i krenuo prema mom orahu. Video sam da je zapalio cigaretu i seo
pod drvo. Legao sam u travu i dugo iz daljine čekao da majstor Mahmut popuši cigaretu. Video sam
samo narandžastu svetlost na njenom vrhu.
Kada sam se uverio da ne ide u Ongoren, vratio sam se pre njega u šator i legao. Ali godinama
mi je pred očima bilo to kako sam ga izdaleka te večeri posmatrao. Ponekad bih u snovima postajao
treće oko, i u isti mah poizdalje gledao i majstora Mahmuta i nečujnog mladića koji ga prati.


20

Ujutru sam se kao i uvek probudio rano. U vreme dok je kroz uzani prorez sunce, nalik na
poduži žuti mač, ulazilo u šator. Biće da sam spavao najviše tri sata, ali imao sam utisak da sam se
dobro odmorio. Uz to sam se osećao jačim posle sinoćnjeg iskustva sa Ženom Crvene Kose.
„Jesi li se naspavao, jesi li priseban?” upitao je majstor Mahmut pijući čaj.
„Jesam, majstore, kao lav sam.”
Uopšte nismo pomenuli da sam noćas kasno došao. Najpre je dole sišao majstor Mahmut kao što
smo uobičajili poslednja četiri dana. Mala crna mrlja punila je dole lopatom još manju kofu i s
vremena na vreme vikala „vuuuci”.
Bio je na dubini od dvadeset pet metara, ali je izgledao još dalje, na kraju betona nalik na cev.
Moje oči zaslepljene od sunca ponekad nisu mogle da ga vide na dnu betonske jame, pa me je hvatala
panika. Strahovao sam i da ću pasti kada se više glavom nagnem ka bunaru.
Postalo je teško vući punu kofu uvis. Kanap nije stajao ravno, dok se dizala, kofa se ponekad
vrtela levo-desno kao na vetru koji duva iz nepoznatog pravca i udarala o zid. Nismo mogli da
shvatimo razlog tog kretanja. Kako sam sam okretao čekrk, nisam primećivao da kofa dole negde
opet iscrtava luk; tada je majstor Mahmut, uplašen da mu nešto ne padne na glavu, razjareno vikao
odozdo.
Kako se udaljavao od bunarskog otvora i postajao sve sićušniji, majstor Mahmut je počeo i
češće i glasnije da viče. Vikao je što sam spor dok spuštam kofu, vikao je zato što provodim mnogo
vremena dok je ne ispraznim, vikao je zato što ga je nervirala prašina koju je stvarao suv pesak.
Neprestano sam se osećao krivim. Vika mog majstora koja je odjekivala u betonskom bunaru izlazila
je kroz bunarski otvor na površinu poput neke čudne buke.
Često sam mislio o slatkom smehu Žene Crvene Kose, o njenom lepom telu, o tome kako je
uzbuđena vodila ljubav sa mnom. Divno je bilo misliti o njoj. A da na podnevnoj pauzi otrčim u
Ongoren i vidim je?
Bio sam zahvalan zato što sam gore na površini, ali moj posao je na vrućini bio teži od
majstorovog. Malo sam se privikao da čekrk okrećem sam - ranije sam to činio zajedno sa Alijem,
ali ponekad me je snaga izdavala.
Mučio sam se dok sam spuštao punu kofu koju sam izvukao na drvenu platformu sa strane.
Nekada smo nas dvojica, Ali i ja, pažljivo radili taj posao. Bilo je veoma teško da čovek sam u
trenutku malo podigne kofu, potom je u trenutku malčice povuče sa strane dok otpušta kanap kao da
će da ga pusti dole i smesti je na dasku.
Pošto sam tada kofu lagano postavljao sa strane, a da je ne skidam sa kuke, ponekad su sa vrha
prosipane čestice peska, dagnje, okamenjeni morski puževi.
Nekoliko sekundi potom sa dna bunara dopirali su roptanje i vika majstora Mahmuta. Često je
govorio da ga školjke i kamenčići mogu ozbiljno teško povrediti kad padnu s velike visine i da će ga
ubiti ako mu padnu na glavu. Zato nije punio kofu do vrha. I to je još više otezalo posao.
Prolio sam mnogo znoja dok sam u novom delu parcele izručivao pesak sa crnim suvim
ljušturama školjki koji sam iz kofe tovario na ručna kolica. U povratku sam čuo bruj prekornog
glasa majstora Mahmuta, ali nisam mogao tačno da razumem šta govori. Kao da je odozdo dopirao
gnevni i jadikujući vapaj nekog šamana, nekog podzemnog stvora između diva i džina.
Pošto je bilo nemoguće sa visine desetospratnice videti da li je kofa na tlu ili je ostala malo
iznad, zaustavljao bih čekrk dok bi se približavao poslednjim metrima, zakočio ga i čekao da se
majstor oglasi i kaže „još malo”. Koliko je dole na dnu bunara majstor Mahmut bio mali, koliko
bespomoćan!
Prošlo je sat vremena otkako smo počeli s radom kada mi se zavrtelo u glavi. Pomislio sam da
ću upasti u bunar. Malo zatim, dok sam izručivao zemlju iz kolica, stao sam i legao na zemlju.
Verovatno sam zaspao - pa makar i na minut.
Kada sam se vratio, kroz otvor bunara dopiralo je gunđanje majstora Mahmuta. Spustio sam
praznu kofu, ali glas koji je prigovarao nije stao.
„Šta je bilo, majstore!” doviknuo sam dole.
„Izvuci me gore!”
„Šta?”
„Izvuci me gore, kažem.”
Kofa je bila teška, verovatno je jednom nogom stao u nju.
Najnapornije je bilo izvući majstora gore. Ponestajalo mi je snage. Dok mi se u glavi vrtelo,
svom snagom sam se vešao o ručku čekrka i zamišljao da će majstor Mahmut odustati od bunara,
prekinuti posao, a mene osloboditi i dati mi moje pare. Kad uzmem novac i svoje stvari, najpre ću
otići Ženi Crvene Kose i reći joj da sam zaljubljen u nju i da treba da se razvede od Turgaja i uda za
mene. Šta bi na to rekla moja majka? Žena Crvene Kose bi sigurno rekla „mogu da ti budem majka” i
smejala se. Možda bih najpre na podnevnoj pauzi odspavao deset minuta pod orahom. Ako si mnogo
umoran, desetominutni san ponekad da snage koliko i višesatno spavanje; negde to bejah pročitao.
Otišao bih potom Ženi Crvene Kose.
Pribrao sam se kada se na bunarskom otvoru pojavila glava majstora Mahmuta, trudeći se da
prikrijem koliko sam iznemogao.
„Sinko, danas si mnogo usporio”, reče on. „Vidi, ja ću ovde da nađem vodu, a ti ćeš dotle da
slušaš majstora. I nemoj slučajno da si usporavao posao.”
„Dobro, majstore.”
„Ne šalim se.”
„Naravno, majstore.”
„Ako negde ima civilizacije, ako ima sela ili grada, to je zato što tu ima bunara. Nema
civilizacije bez vode i bunara bez majstora. Nema bunardžijskog šegrta od onoga ko ne sluša svog
majstora. Bićemo bogati kada dođe voda.”
„I da ne budemo bogati, ja sam uz tebe, majstore moj.”
Poput nekog učitelja, majstor Mahmut me je dugo savetovao da budem pažljiv, da otvorim
četvore oči. Da li je imao na umu da me posavetuje i dok je u pozorištu gledao Ženu Crvene Kose?
Slušao sam majstorove reči kao u snu, ali nisam odgovarao na njih, nisam osećao takvu
odgovornost. Ponovo mi se pred očima pojavila slika Žene Crvene Kose. Postideo sam se zbog toga.
„Idi i promeni tu znojavu košulju”, reče majstor Mahmut. „Ti ćeš sići dole. Dole je lakše raditi.”
„Dobro, majstore.”


21

Jedini posao na dnu jame bio je da se kofa lopatom napuni smrdljivom zemljom punom školjki,
morskih puževa, ribljih zuba. Znači, kao posao bio je daleko lakši od onoga gore. Ali teškoća nije
bila u kopanju peska, punjenju kofe i slanju gore, nego u sposobnosti da se ostane tu, dvadeset pet
metara pod zemljom.
Strah me je uhvatio još dok sam se spuštao. Dok sam se s jednom nogom u kofi primicao sve
mračnijem dnu bunara, čvrsto se obema rukama držeći za konopac, video sam pukotine koje su se za
kratko vreme pojavile na površini betonskog zida, paukove mreže i čudne fleke. Pratio sam kako
jedan gušter u panici beži gore prema svetlosti. Kao da nas je podzemni svet upozoravao, jer smo mu
u srce zarili betonsku cev. Svakog trenutka bi mogao izbiti zemljotres i ja ostati tu večno zatrpan pod
zemljom. Ponekad sam slušao kako iz podzemlja dopiru potmuli i neobični glasovi.
„Stiglaaa!” vikao je odozgo majstor Mahmut dok mi je prilazila prazna kofa.
Kada sam podigao glavu i pogledao gore, otvor bunara je izgledao toliko dalek i sitan da sam se
prepao i poželeo da smesta izađem. Odmah sam, lopatu za lopatom, punio zemljom kofu, jer je
majstor Mahmut bio nestrpljiv, i vikao „vuuuci!”
Majstor Mahmut, koji je bio od mene mnogo snažniji, vukao je kofu brzo okrećući čekrk,
pažljivo je stavljao sa strane i izručivao u kolica, da bi mi je potom odmah slao dole.
Ceo taj proces pratio sam nepomičan neprestano odozdo gledajući gore. Nisam bio tu dole sam,
ako gore vidim majstora Mahmuta. Kada bi se majstor sklonio ustranu da isprazni kofu, na
bunarskom otvoru bi se pojavilo majušno parče neba. Kakvo divno plavetnilo! Bilo je mnogo daleko,
poput sveta viđenog na kraju obrnuto okrenutog durbina, ali je bilo lepo.
Ne mrdajući se s mesta, posmatrao sam nebo na kraju durbina i gledao gore dok se majstor
Mahmut ponovo ne pojavi na otvoru bunara i ne spusti praznu kofu.
Laknulo bi mi kada bih mnogo kasnije ugledao gore majstora Mahmuta maleckog poput mrava.
Potom bi stizala kofa, stavljao bih je na zemlju i dovikivao gore „U redu!”
Srce mi je obuzimao strah kada se sićušna senka majstora Mahmuta izgubi da isprazni pesak i
zemlju iz kolica. A šta ako mu se nešto zakači za nogu, ako mu se nešto desi? Ako se neko vreme ne
pojavi u otvoru bunara da me nauči pameti, da mi natrlja nos? Da zna za moju noć s Ženom Crvene
Kose, da li bi majstor Mahmut poželeo da me kazni?
On bi napunio kofu uz deset-dvanaest zamaha lopatom, a ja bih sa onim uzbuđenjem malo kopao
krampom prema zemljinom dnu. Za kratko vreme, međutim, ništa ne bih video od mraka u bunaru i
prašine tako da bi dno bunara postalo još crnje. Peskovita zemlja je bila premekana i bela. Jasno da se
tu voda neće pojaviti. Uzalud smo tu strahovali, uzalud trošili vreme!
Čim izađem iz tog bunara otići ću Ženi Crvene Kose u Ongoren. Uopšte nije bilo važno šta će
reći Turgaj. On me voli. Sve ću mu objasniti. Može da me prebije, pa i da me ubije. A šta bi uradila
Žena Crvene Kose kada me usred bela dana ugleda pred sobom?
 Tako smirujući strah, tri puta sam (brojao sam) napunio kofu i poslao je gore, da bi me posle
toga ponovo zahvatila panika. Majstor Mahmut se još kasnije vraćao u otvor bunara, iz podzemlja su
stizali zvuci.
„Majstore, majstoreee!” vikao sam gore. Plavo nebo bilo je veličine novčića. Gde je bio majstor
Mahmut. Počeo sam da vičem iz sve snage.
Majstor se konačno pojavio u otvoru bunara.
„Majstore, izvuci me gore!” doviknuo sam mu.
Nije mi odgovorio. Prešao je za čekrk i izvukao punu kofu. Zar me nije čuo? Dok se kofa
polako penjala, nisam prestajao da gledam gore.
Kada je stigla do kraja, majstor Mahmut se ponovo pojavio u otvoru. Koliko je bio daleko.
Vikao sam iz sve snage. Ali moj glas uopšte nije dopirao do njega, kao u nekom snu. Pošto je
ispraznio teret, uhvatio je ručicu čekrka i spustio dole praznu kofu.
Još malo sam vikao, ali me on nije čuo.
Prošlo je neizdrživo dugo vreme. Sada, mislio sam, majstor Mahmut gore odvozi kolica na
prazno zemljište, sada izvrće kolica i izručuje pesak iz njih, sada se vraća, sada bi trebalo da se
vratio, ali majstor Mahmut nije dolazio. A možda je negde sa strane pušio.
Kada se majstor Mahmut opet pojavio gore, dreknuo sam iz sveg glasa. Ali on se pravio kao da
ništa ne čuje. Odmah sam doneo odluku: stao sam jednom nogom u praznu kofu i držeći se za
konopac doviknuo: „Vuuuci!”
Podrhtavao sam dok me je izvlačio na površinu zemlje lagano okrećući čekrk, ali sam bio
srećan.
„Šta je bilo?” upita on dok sam ja stajao nogom na drvo, hvala ti bože.
„Majstore, ja više ne silazim.”
„O tome ja odlučujem.”
„Ti odlučuješ, majstore”, rekoh.
„Bravo. Da si se od prvoga dana ovako ponašao, možda bismo danas pronašli vodu.”
„Majstore, ja sam tog prvog dana bio nezreo. Ali je li moja krivica što nema vode?”
Podizanjem jedne obrve nastojao je da licu da sumnjičav izraz. Video sam da mu se moje reči
nisu svidele. „Majstore, neću te zaboraviti do kraja života. Rad pored tebe bio je za mene škola života.
Ali, molim te da stanemo sa ovim bunarom. Daj da ti poljubim ruku.”
Majstor Mahmut nije pružio ruku. „Ne pominji još jednom prekid rada pre nego što se pojavi
voda. U redu?”
„U redu.”
„Sada spusti svog majstora. Ima više od sata do podnevne pauze. Danas ćemo da napravimo duži
odmor. Leći ćeš pod orah, lepo odspavati i odmoriti se.”
„Bog bio zadovoljan s tobom, majstore.”
„Okreni ovo da siđem dole.”
Okrenuo sam čekrk i moj se majstor polako izgubio u jami.
Brzo sam praznio kofu, slušao majstorov glas odozdo i koristio svu svoju snagu da okrećem
čekrk. Oblivao me je znoj, s vremena na vreme sam trčao u šator i iz flaše pio vodu. Kada se u pesku
koji sam jednom izručio pojavila okamenjena lobanja ribe, pogledao sam je i usporio. Kada sam
zakasnio, ponovo je iz dubine jame počelo da se čuje gunđanje majstora Mahmuta. U trenucima u
kojima sam se mučio i iscrpljivao, pred očima su mi oživljavale grudi Žene Crvene Kose, boja njene
kože, njena vizija.
Jedan znatiželjni leptir s belim i žutim tufnama radosnim i spokojnim kretnjama prođe kroz
travu, pored našeg šatora, ispred čekrka i bunara i nastavi put.
Čega bi to mogao da bude znak? Sećam se da sam, dok je putnički voz koji je išao put Evrope u
smeru Istanbul-Jedrene svako jutro oko 11.30 polako prolazio, video to kao znak da će sve na kraju
biti dobro. Sat vremena posle ovog voza, putnički voz koji je ovaj put išao u smeru Jedrene-Istanbul,
obznanjivao je našu podnevnu pauzu prolazeći oko 12.30.
Tokom pauze ću da trknem u Ongoren i vidim Ženu Crvene Kose, pomislio sam. Želeo sam da
je pitam i za majstora Mahmuta. Zabravio sam čekrk da ne sklizne nazad. Uhvatio sam za ručku kofu
koja je stigla do otvora bunara i dok sam je sklanjao sa strane opet sam začuo majstora Mahmuta
kako odozdo viče.
Taman kada mi je ruka postavljala kofu na drveno postolje spontano i umešno spuštajući je
malčice sa strane, puna kofa je spala s kuke i pala dole u bunar.
Sekundu sam bio sleđen.
„Majstoreee!” povikao sam odmah zatim.
Pre jedne sekunde majstor Mahmut je vikao na mene. Ali je u trenutku ućutao.
Odozdo se začuo krik dubokog bola. Potom je sve utonulo u tišinu. Nikada neću moći da
zaboravim taj krik.
Ustuknuo sam. Iz bunara se glas nije čuo, ali nisam mogao da se primaknem otvoru i pogledam
dole. A možda to i nije bio krik, možda je majstor Mahmut samo opsovao.
Sada je ceo svet bio tih poput otvora bunara. Noge su mi drhtale. Nisam mogao da odlučim šta
da radim.
Ogroman stršljen se isprva vrteo oko čekrka, zatim se primakao otvoru bunara, pogledao dole i
u trenutku nestao.
Potrčao sam u šator. Presvukao sam košulju i pantalone mokre od znoja. Primetivši drhtanje
nagog tela, malo sam otplakao, ali sam odmah ućutao. Ne bih se stideo ni da drhtim pored Žene
Crvene Kose. Ona bi me razumela i pomogla mi. Možda bi mi i Turgaj pomogao. Možda bi doveli
pomoć iz kasarne, iz opštine, možda bi i vatrogasci došli.
Trčao sam u Ongoren najkraćim putem, kroz njive. Ćutali su zrikavci u žutoj travi dok sam
prolazio pored njih. Malo sam izlazio na put, a potom ponovo prečicom kroz polja. Dok sam se
spuštao duž groblja, pogledao sam unazad po nekom čudnom instinktu i u smeru ka Istanbulu video u
daljini crne kišne oblake.
Majstor Mahmut je povređen i, ako je krvario, trebalo je odmah dovesti pomoć. Ali nisam znao
od koga da tražim tu pomoć.
Kada sam ušao u kasabu, otišao sam pravo u zgradu u kojoj su stanovali Žena Crvene Kose i
Turgaj. Vrata stana pozadi na prvom spratu otvorila je neka druga žena, a ne Žena Crvene Kose.
Mislim da je to bila žena bivšeg maoiste, firmopisca.
„Oni su otišli”, rekla je pre nego što sam čestito i pitao. U trenutku su mi zalupljena vrata stana u
kojem sam prvi put u životu spavao sa draganom.
Prešao sam trg. Kafana Rumelija bila je prazna, u pošti je bilo mnoštvo vojnika koji su
telefonirali. Na pločnicima sam video seljane iz okolnih sela koji su došli na pijacu, koje nisam noću
viđao na ulicama.
Šatra Pozorišta poučnih mitova nije bila na mestu. U prvi mah nisam uspeo da vidim ništa što bi
ukazivalo da je tu do juče bio šator, da bih zatim ugledao odsečke karata i kočiće koji su šator
pričvršćivali za zemlju. Otišli su, eto.
Ne znajući šta tačno radim, dao sam se u trk i izašao iz Ongorena. Kao da su moji živci, moje
telo, a ne ja, trčali, zastajkivali, gledali nebo koje se sve više prekrivalo oblacima i tome davali neki
smisao. Sa čela, po vratu, svuda mi je izbijao znoj poput vode. Na uzvišici do groblja, na kojoj su se
noću povijala stabla na hladnom vetru, sada je bilo vrelo kao u paklu. Video sam blažene ovce što su
pasle između spomenika.
Kada sam došao na visoravan, počeo sam da hodam umesto da trčim. Odlično sam uviđao da će
mi ono što ću uraditi u naredno pola sata odrediti čitav život, ali nisam bio u stanju da odlučim šta
treba da činim. Da li je majstor Mahmut onesvešćen, povređen, da li je umro - o tome nisam mogao
mnogo da razmišljam. Možda zbog prevelike julske žege. Sunce mi je bilo iznad same glave i pržilo
mi potiljak i nos.
Dok sam pravio poslednju prečicu, najpre sam u travi čuo šuškanje neke kornjače koja je
pokušavala da mi se uplašena skloni s puta, a potom sam ugledao i nju. Kada bi se odvojila od puta
koji smo majstor Mahmut i ja hodajući napravili i otišla levo ili desno, krila bi se u travi. Ali to nije
mogla da smisli, odabrala je put kojim ću ja ići kao sudbinu, panično pokušavajući da pobegne. I ja
sam radio isto; da li je moguće da sam uzalud išao pogrešnim putem pokušavajući da pobegnem od
sudbine?
Kada sam bio dete, neka deca na Bešiktašu su okretala kornjače na leđa i ostavljala ih da uginu
na suncu. Brižljivo sam sa dve strane uhvatio kornjaču koja se uvukla u oklop kada me je videla i
ostavio je sa strane u travi.
Dok sam se hitro približavao bunaru, prigušio sam svoje bučno disanje. Čeznuo sam da čujem
glas, jauk majstora Mahmuta. Zamišljao sam da je to jedan od običnih trenutaka koje smo proživeli
poslednjih mesec dana. Kao da kofa nije skliznula i pala. I majstoru Mahmutu ništa nije bilo. Dok
prislanjam flašu na usta i pijem vodu, odozdo iz bunara će dopreti majstorovo ljutito mrmljanje.
Ali u otvoru bunara je bila mrtva tišina. Samo su se čuli zrikavci. Tišina je u mom duhu budila
osećanje kajanja. Video sam dva guštera kako trče po čekrku. Napravio sam još jedan korak prema
bunarskom otvoru. Ali uplašio sam se, nisam mogao još da se primaknem i pogledam dole. Kao da
bih oslepeo da sam pogledao.
Ionako ne bih sam sišao u bunar. Trebalo je da me treća osoba spusti dole. Zato sam otrčao u
Ongoren, Ženi Crvene Kose. Ali vratio sam se a da nikome nisam javio. Nisam znao zašto sam to
učinio. Možda sam mislio da nikoga neću moći da nađem i da će mog majstora obradovati da odmah
otrčim kod njega.
A možda sam zaključio da je majstor Mahmut stradao i da je moja krivica bespovratna. „Smiluj
mi se bože!” molio sam. Šta je trebalo da radim?
Vrativši se do šatora ponovo sam zaplakao. Sve što sam u poslednjih mesec dana delio s
majstorom Mahmutom sada me je ispunjavalo nepodnošljivom tugom. Čajnik, stare novine koje sam
sto puta pročitao, majstorove plastične teget papuče sa trakom odozgo, kaiš za pantalone koje je
majstor nosio kada silazi u kasabu, majstorov budilnik...
Ruke su mi spontano počele da skupljaju stvari. Više od tri minuta nije trajalo da u stari kofer
naguram sve svoje stvari, gumene patike koje nikada nisam obuo.
Ako ostanem tu, pritvorili bi me makar zato što sam iz nepažnje izazvao smrt. Suđenje bi trajalo
godinama, kakva pripremna nastava, kakav fakultet, ceo život bi mi se okrenuo, majka bi mi svisla od
muke dok bih ja bio u zatvoru za maloletnike.
Molio sam Boga da oživi majstora Mahmuta. Ponovo sam prišao bunaru ne bih li mu čuo glas,
vapaj. Ali iz bunara nije dopirao nikakav zvuk.
Samo pet minuta pre voza za Istanbul, koji dolazi u 12.30, izašao sam iz šatora sa starim očevim
koferom u ruci, potrčao ne osvrćući se i sišao u Ongoren. Znao sam da bi mi suze ponovo potekle da
sam se osvrnuo. Povrh toga, kasabi su se primakli crni kišni oblaci i sve beše zatomljeno u
zastrašujuću ljubičastu boju.
Stanična zgrada je bila puna seljaka koji su došli na pijacu. Dok sam među korpama, džakovima,
paketima, seljacima i vojnicima čekao voz koji je kasnio, planirao sam da čim uđem u vagon sednem
uz ivicu prozora s leve strane i da dok voz ne zavije na krivini, poslednji put pogledam mesto na
kojem sam kopao sa majstorom Mahmutom. Mesec dana sam razmišljao kako ću to da uradim kada
se jednog dana budem vraćao u Istanbul. Ali u mojim maštarijama tog dana uz mene je trebalo da
budu bakšiši i pokloni koje bi mi dao gospodin Hajri zato što se u bunaru pojavila voda.
Svakoga ko je ušao u staničnu zgradu do dolaska voza pažljivo sam pogledao, mada je gužva
bila velika. Moglo bi da se desi da se tim vozom u Istanbul vraćaju Žena Crvene Kose i pozorišna
trupa. Dok je voz u kašnjenju napokon ulazio u stanicu, poslednji put sam pogledao trg i kasabu
Ongoren, okrenuo se i uzrujan se ukrcao u voz. Dok sam sedeo u vagonu, nisam osećao da mi je
ponos povređen zato što sam slušao majstora, ali jesam osećao beskrajnu krivicu.


II DEO


22

Vlažnih očiju gledao sam kroz prozor voza i jedva razaznavao našu visoravan i bunar; sve što
sam video, groblje na putu koji je vodio u kasabu, stabla čempresa, pretvorili su se u sliku za koju
sam još u tom trenutku znao da je nikada neću moći zaboraviti. Kao da majstor Mahmut i zaravan na
kojoj smo kopali bunar samo što se nisu izgubili spram mračnog neba. Negde daleko sevnula je
munja. Pošto je voz skrenuo na krivini, pre nego što se začula grmljavina, bunar i naša zaravan, sve
je u jednom trenu nestalo iz vidokruga. Srce mi je preplavilo osećanje slobode. Osećanje opuštenosti
i krivice, od čega mi se vrtelo u glavi, obuzimalo mi je dušu uz tandrkanje voza.
Dugo ni sa kim nisam razgovarao; zatvorio sam se u sebe. Postavio sam granicu između sebe i
ostatka sveta. Svet je bio lep, a ja sam želeo da i moja duša bude lepa. Ako se budem pretvarao da u
meni nema krivice, štaviše zla, polako ću zaboraviti na njega. Tako sam počeo da se pravim kao da se
ništa nije desilo. Ako se ponašate kao da ništa nije bilo i ako se stvarno ništa ne dešava, na kraju ništa
neće ni biti.
Voz za Istanbul prolazio je između fabrika, skladišta, kroz njive. Grabio je napred preko rečica,
pored džamija, između kafana i radionica. Deca koja su igrala fudbal u praznom školskom dvorištu
zgrabila su svoje košulje i kese kojima su označili stative gola i razišla se kada je počeo pljusak.
Na tvrdoj zemlji koju sam video kroz prozor vagona u trenu su nastajale bare, bujice, potoci.
Čovek na dnu bunara u suštini ne primećuje i da gore nastane potop. Da li je majstor Mahmut još u
bunaru? Da li me je dozivao, je li vikao?
Izašao sam iz voza na stanici Sirkedži. Išao sam Istanbulom po kiši, kupio kartu za Harem i
ukrcao se na trajekt. Brod nikako da se napuni i krene; šoferi, porodice, uplakana deca, posude sa
slatkim kiselim mlekom, brujanje kamionskih motora koje je odzvanjalo... Potpuno sam bio
zaboravio kako je prijatno biti na nekom mestu zajedno sa ljudima. Osećao sam se sada kao divljak
koji se vratio u civilizaciju. Kapi kiše slivale su mi se kroz kosu na potiljak i leđa, ali ja sam sedeo
nepomično i kroz prozor prekriven kišnim kapima posmatrao kako Istanbul lagano teče s obe strane
Bosfora. Trudio sam se da u daljini raspoznam Bešiktaš iza dvorca Dolmabahče i visoku zgradu
preko puta zgrade škole za pripremnu nastavu.
Sišao sam s broda i pre nego što sam seo u autobus kupio sam pakovanje papirnih maramica u
jednom bifeu, pa sam se obrisao i osušio. Već satima ništa nisam jeo, ali nisam ni pomišljao na
čoreke i doner-sendviče. Sigurno se tako oseća ubica, pomislio sam u sebi.
Tako sam ponovo u sebi čuo onaj drugi glas koji je pokretao teme o kojima ni sa kim nisam
želeo da raspravljam i o kojima sam ćutke sam sa sobom razgovarao. Ali niko ne treba da misli da su
mi šrafovi popustili. Ušao sam u autobus za Gebze u tri sata. Bio sam odveć uzbuđen zato što ću
videti majčicu. Zaspao sam kada me je ugrejalo letnje sunce koje me je direktno udaralo kroz desni
prozor. U snu sam bio u sunčanom, toplom raju, očišćen od zločina i kazne.
Mislio sam da će mi, kada me ugleda majka reći „Gledaš me kao ubica, šta je tebi?” Kada ništa
nije rekla, zatomio sam svoj strah i laknulo mi je čim sam je zagrlio. Moja majka je mirisala na moju
majku. Najpre je malo otplakala, da bi potom počela veselo da priča i objašnjava da je u stvari
zadovoljna svojim životom u Gebzeu. Napraviće mi ćevape i ispržiti krompir. Pošto je rekla da nije
imala nikakvih problema sem brige i čežnje, ponovo je zaplakala. Opet smo se zagrlili.
„Za mesec dana si porastao, ruke i noge su ti postale ogromne, i vrat ti se izdužio”, rekla je
majka. „Sazreo si i postao pravi čovek. Da ti nasečem još paradajza za salatu?”
Dugo sam išao brdima u okolini Gebzea gledajući Istanbul iz daljine. Ponekad bih pomišljao da
negde u velikoj daljini vidim neki teren sličan našoj zaravni i postajao uzbuđen kao da ću se sresti sa
majstorom Mahmutom.
Uprkos tolikim obećanjima, majci nisam rekao da sam ulazio u bunar. Taj detalj više i nije imao
značaja, pošto sam živ i pred njom.
Oca uopšte nismo pominjali. Shvatao sam da on majku nikada nije pozvao. Ali zašto mene nije
zvao? Često mi je pred očima bila slika kada sam poslednji put video majstora Mahmuta dok je
silazio na dno bunara. Verovao sam da on i dalje strpljivo nastavlja da kopa. Poput crva rešenog da
ogromnu pomorandžu probuši s jednog kraja na drugi.
Majčinim novcem kupili smo novi televizor i budilnik u čaršiji u Gebzeu. A novac koji sam
dobio od majstora Mahmuta i uštedeo uložio sam u banku. Tri dana sam kod kuće do mile volje
spavao i odmarao se. U snovima sam video majstora Mahmuta, zle ljude koji me jure, ali u Gebzeu
me niko nije tražio, niko mi nije bio za petama. Četvrtog dana sam otišao u Istanbul i upisao se na
pripremnu nastavu na Bešiktašu za upis na fakultet. Prilježno sam počeo da idem na časove.
Kada sam ostajao sam, nisam mogao da iz glave izbijem svog majstora i bunar. Činilo me je
srećnim da na Bešiktašu nađem stare školske i drugove iz kraja, da sa njima idem u bioskop i družim
se. Jednom-dva puta smo izašli i u krčme u čaršiji, ali nisam mogao ni da pušim ni da pijem rakiju,
kao što je bio red, kao oni. Nisam mario za njihova zadirkivanja što rakiju ispijem na eks i odmah se
napijem poput početnika, ali me je ljutilo to što oni kao nezreli gimnazijalci tvrde da mi još nisu
dovoljno izrasli brkovi i brada i da možda nisam ni dovoljno muško.
„Kada bi čudo bilo u dlakama, štavionica bi bila svetilište”, rekao sam jednom. „I mačka ima
brkove.”
Svi su se tome smejali! Te pompezne reči učio sam iz knjiga koje sam čitao uveče u knjižari pre
nego što zaspim dok me oči ne zabole.
Ali, da li bi osoba bez savesti, koja je svog majstora ostavila da umre na dnu bunara, mogla da
postane pisac? Koliko je ispadanje kofe nesrećan slučaj? Često sam sebi govorio da ništa nije bilo
tamo kod bunara. Ja nisam mogao da izdržim previše rada, grdnje, nespavanja. Sve sam napustio,
uzeo svoj novac i vratio se kući kao što bi učinio svako normalan. Više nisam voleo izraz „normalna
ličnost”.
Oni koji su među mojim dve-tri godine starijim drugovima iz kraja, što su pili i smejali se, išli
na Istanbulski univerzitet, oni što su puštali brkove i brade i oni što su se u političkim
demonstracijama sukobljavali s policijom po sporednim uličicama, ponosno su pričali šta su
prevalili preko glave. Znao sam da osećaju poštovanje prema mom ocu. Ali shvatio sam da sam u
stvari potajno kivan na njih jedne večeri kada sam pomenuo Ženu Crvene Kose.
„Džeme, jesi li ti ikada u životu držao devojku za ruku?” zadirkivao me je jedan.
Neki su otvoreno pričali kako su se zaljubili u devojke, kako su im pisali pisma i iščekivali
odgovor. Tako sam i ja ispričao da me je teča poslao na gradilište (gradilište je bilo važnije od
bunara) u blizini Jedrena i da sam tamo, u kasabi Ongoren s jednom ženom doživeo ljubav. „Zna li
neko za Ongoren?” upitao sam društvo za stolom.
 Na trenutak su se zbunili, jer od mene nisu očekivali da kažem tako nešto. Jedan je rekao da mu
je stariji brat služio vojsku u Ongorenu, da je jednom išao sa roditeljima iz Istanbula da ga poseti i da
je kasaba malo i dosadno mesto.
„Tu sam se zaljubio u od mene dva puta stariju glumicu, jednu divnu ženu. Nisam je ni poznavao.
Video sam je na ulici. Odvela me je u svoj stan.”
Gledali su me u neverici. Rekao sam da sam prvi put u životu bio sa tom ženom.
„I kako je bilo?” upita jedan. „Je li bilo dobro?”
„Kako se zove?”
„Zašto se niste venčali?” umešao se drugi koji je pušio.
Onaj što je išao u posetu starijem bratu vojniku reče: „Pozorišta pod šatorom s trbušnim plesom
za vojnike koji izlaze vikendom, kazina u kojima pevaju žene iz noćnih klubova, i još čega sve nema
tamo.”
Te večeri sam uvideo da ću uspeti da se oslobodim bola u duši i osećanja krivice samo ako se
budem držao podalje od tih mojih starih drugova iz kraja. Polako sam naslućivao da će me moj
majstor i njegov bunar do kraja mog veka držati daleko od sreće življenja običnog života. „Najbolje
je praviti se da se ništa nije desilo”, govorio sam sebi neprestano.


23

Ali da li je bilo moguće pretvarati se da se ništa nije desilo? Majstor Mahmut je nastavljao da s
budakom u ruci neprekidno probija zemlju u jami u mojoj glavi. Ako to radi, znači da je živ i da
policija nije počela istragu zločina.
Razmišljao sam da će neko, na primer Ali, naći telo majstora Mahmuta, da će slučaj preuzeti
tužilac, da će najpre obavestiti Gebze (to bi u Turskoj trajalo danima i nedeljama), da će mi se majka
onesvestiti plačući, da će potom policija poslati vest u Istanbul (i to bi uzelo više meseci) i da će me
jednog dana policija naći u učionici ili u knjižari i uhapsiti. Najbolje je bilo da nađem oca i sve mu
ispričam. Ali on mi se ne javlja i iz toga sam izvlačio zaključak da ne bi mogao da mi pomogne i
kada bi me zvao. Povrh toga, ja bih, objašnjavajući mu, slučaj još više uveličao. Zapravo, svaki dan u
kome policija nije kucala na vrata škole i hapsila me činio mi se kao dokaz, koji me je radovao, da
sam nevin i da sam poput svih ostalih, a u isti mah da je to poslednji u nizu dana u kojima sam mogao
da živim nevin i običan život kao i svi. Ponekad bih pomislio da je neka mušterija strogog pogleda,
koja me pita gde je neka knjiga, u stvari policajac u civilu i poželeo da odmah priznam svoj greh. A
ponekad bih mislio da je moj majstor sigurno izašao iz bunara i spasao se, a mene sa gnušanjem
zaboravio.
Dobro sam radio u knjižari, stizao sam do svih i do svega. Brat Deniz, koji je obožavao moje
ideje za nova uređenja izloga koja nikome nisu padala na pamet, izbor knjiga i popuste, rekao je da
mogu i zimi noću da spavam na divanu, štaviše da onu malu sobu mogu uveče da koristim kao stan u
kome mogu da čitam. Majci je bilo žao što ću biti daleko od Gebzea i od nje, ali bila je sigurna da ću
imati dobar rezultat na prijemnom ispitu za upis na fakultet, ako nastavim sa knjižarom na Kabatašu i
privatnom školom na Bešiktašu.
Učio sam kao štreber i u školi i na pripremama i sve formule naučio napamet, ne samo da ne bih
osramotio majku nego i zato što sam znao da je taj ispit najvažnija prekretnica u mom životu. U
trenucima kada sam bio najviše posvećen nastavi, u meni se javljala vizija Žene Crvene Kose, vrela
poput sunca, a u mislima mi je bila boja njene kože, njen trbuh, grudi, pogled. Učenje je u suštini
najviše pomagalo da se ponašam kao da se ništa nije dogodilo.
Dok sam u Gebzeu u dokumentima za prijemni ispit ređao odseke za koje se prijavljujem, majka
je bila pored mene. Ona je, naravno, prvenstveno želela da se upišem na medicinu. Večito se
pribojavala da ću ostati gladan zbog fantazija da postanem pisac, da će me, kao i oca, snaći problemi
zbog politike.
Spisateljska želja u meni, međutim, brzo se gasila i slabila otkako sam svog majstora ostavio na
dnu bunara. Majka je imala i drugu želju: da postanem inženjer. Tako sam ja na listi označio
geologiju. Primetila je da je posao bunardžijskog pomoćnika uticao na moj duh. Pomislio sam da je
time što je rekla „Sazreo si” na trenutak primetila da u mojoj duši u suštini postoji neka tamna mrlja.
Potkraj leta 1987. godine objavljeno je da sam kao peti na listi primljen na odsek geologije na
Tehničkom fakultetu u Istanbulu, koji je bio na Mački. Zgrada fakulteta stara sto deset godina bila je u
stvari arsenal i kasarna moderne armije u poslednjem dobu Osmanske imperije. Kada je pak iz
Soluna u Istanbul stigla Operativna armija mladoturaka, koji će 1908. godine zbaciti s prestola sultana
Abdulhamida, tu su bile raspoređene snage koje su podržavale sultana i borbe su se vodile u
učionicama u kojima smo imali nastavu. Takve stvari sam čitao u knjigama i pričao svojim
drugarima. Učionice sa visokim plafonima starog zdanja, beskrajne stepenice, hodnici u kojima je
sve odjekivalo, činili su mi se misterioznim, a radovao sam se što su na deset minuta nizbrdo
Bešiktaš i knjižara Deniz.
U knjižari sam od prodavca napredovao do šefa. Gazda, koji se nikako nije mirio s tim da neću
postati pisac, prihvatio je naposletku činjenicu da ću studirati geologiju i govorio da se među
inženjerima pojavio dobar književnik. A ja bih u studentskom domu skoro svako veče pročitao po
jednu knjigu.
Pretvaranje kao da se ništa nije dogodilo iziskivalo je da zaboravim Sofoklovu priču o Edipu.
Obuzdao sam svoja interesovanja i uzdržao se do treće godine studija. Ali nakon toga jednog dana u
knjižari Deniz do ruku mi je ponovo došla ona stara studija o snovima. Tu bejah pročitao skraćenu
priču o Edipu. Tek sam tada primetio da je njen autor Sigmund Frojd. Frojdov spis bio je više o težnji
ka oceubistvu za koju je tvrdio da je svaki muškarac u sebi nosi, nego o Sofoklu.
Nekoliko meseci kasnije, opet u odeljenju jeftino kupljenih knjiga, naišao sam na prevod
Sofoklove tragedije koju je 1941. objavilo Ministarstvo narodne prosvete. Naslov Car Edip na
požutelom belom omotu u trenutku me je uplašio. Na tržištu nije bilo te knjige na turskom jeziku.
Progutao sam je zadivljen, kao da želim da o svom životu otkrijem neku tajnu.
U knjizi koju sam pročitao, drama nije počinjala Edipovim rođenjem, kao što je navodio Frojd,
nego mnogo godina posle. Princ Edip je nesvesno ubio oca, umesto njega zaseo na kraljevski presto,
ne znajući oženio se majkom i sa njom dobio četvoro dece. U knjizi se uopšte nije govorilo o tome
da je sin spavao s najmanje šesnaest godina starijom majkom, već je to izbegnuto. Pokušavao sam
bezuspešno da tu scenu vizuelizujem. Kao što mu je sada majka istovremeno bila žena, tako su Edipu
i sopstvena deca bila njegova mlađa braća. Ali na početku drame ni Edip, ni drugi likovi ni gledaoci
nisu svesni te sablazni. Možda se zato u gradu pojavila kuga i, da bi se mogli spasti pošasti, trebalo je
da nađu onoga ko je ubio pređašnjeg kralja. A to je najviše iz dobre namere priželjkivao sam car
Edip koji nije znao da je ubica. On će, ipak, polako i bolno saznati da je ubica svoga oca i samog će
sebe oslepeti iz osećanja krivice.
Ja tu priču jedne večeri pre tri godine pored bunara nisam ispričao majstoru Mahmutu baš tim
redom. Ali dok sam čitao dramu, iz nekog razloga sam se osetio kao da jesam. Čitajući Sofokla,
shvatio sam da manje osećam krivicu zato što sam izazvao smrt svog majstora. Više se nisam plašio
da će posle tri godine jednog dana policija doći u slušaonicu i odvesti me. Možda i zato što majstor
Mahmut nije nastradao, možda ga je neko izvukao sa dna bunara, baš kao u starim religijskim
pričama.
Majstor Mahmut je meni za nauk pričao verske priče, poučnice iz Kurana: zbog toga sam bivao
uznemiren. I ja sam njemu ispričao priču o princu Edipu da ga uznemirim, a naposletku sam se poneo
kao junak priče koju sam ispričao. Zato je majstor Mahmut ostao na dnu bunara, zbog jedne priče,
jedne legende.
I Edip je ubio oca zato što se trudio da osujeti jednu priču, jedno proročanstvo. Da princ Edip
nije uzeo za ozbiljno priču koju mu je proročica ispričala da će mu se to i to desiti, da se nasmejao i
prošao, ne bi pobegao iz svoje zemlje i krenuo na put, ne bi se na tom putu sreo sa svojim ocem
kraljem i iz neznanja i slučajno ga ubio. Isto je važilo i za Edipovog oca. Da otac nije ništa preduzeo
da zaštiti Edipa od zle sudbine, ne bi ga zadesile nesreće. Ako hoću da živim običan i „normalan”
život kao svi, treba da i ja učinim sasvim suprotno od Edipa, trebalo je znači da se ponašam kao da
ništa nije bilo. Edip, koji je želeo da bude dobar čovek, postao je ubica zato što nije hteo da bude
ubica, saznao je da je on sam oceubica zato što ga je zanimalo ko je ubica. I Sofoklova drama
zasnovana je na istrazi jednog znatiželjnog junaka koji na kraju saznaje da je ubica on sam.
Ja pak nisam bio siguran da sam ubica, pa čak ni da je počinjen neki zločin. Nisam imao nameru
da budem ubica, a ni da me sin ubije. I savršeno bi moglo da bude da je majstor Mahmut izašao iz
bunara i ostao živ. Da nije tako bilo, zar mi policija ne bi pokucala na vrata? Da bih bio kao svi ostali,
trebalo je da sve zaboravim i pretvaram se da se ništa nije dogodilo.


24

Dugo sam i mislio da se „zapravo ništa nije dogodilo”. Dok sam koračao fakultetskim
hodnicima koji su mirisali na vlažnu prašinu i sredstva za čišćenje, išao u bioskop sa drugovima sa
godine koji su bežali sa časa metalurgije pod izgovorom da se tuku sa policijom, rasejano gledao
seriju na televiziji u studentskom domu - radosno sam mislio da sam na kraju uspeo da budem kao
svi ostali. Zamišljeno sam gledao fudbalske utakmice na televiziji, filmove na video-rikorderima koji
su se tek pojavili i brodove u prolazu preko Bosfora. Gledao sam nove elektronske naprave u
izlozima, izlazio na Bejoglu i mešao se s masom sveta i nedeljom uveče žalio što je opet kraj
vikendu.
Bilo je vrlo malo studentkinja koje su studirale tehniku u zgradi Tehničkog fakulteta -
nekadašnjem skladištu oružja na Mački. Svi muškarci su jurili onu šačicu koleginica studentkinja.
Poznavao sam vrlo malo devojaka mojih godina koje su studirale. Zato sam se zainteresovao kada mi
je jednog vikenda majka u Gebzeu rekla da se kći jednog rođaka mog teče iz Gordesa upisala na
Farmaceutski fakultet Istanbulskog univerziteta, da će stanovati u domu, da se plaši gužve u gradu i da
će teča biti zadovoljan ako joj se budem našao na usluzi.
Ajše je bila svetlosmeđa, ali me je podsećala na Ženu Crvene Kose. Naročito zavijutak pune
gornje usne i nežna vilica. Od prvog dana sam naslutio da ću se u nju zaljubiti i da ni ona neće ostati
ravnodušna prema meni. Subotom popodne bismo išli u bioskop, u gradska pozorišta u kojima se
igrao Čehov ili Šekspir i autobusom do Emirgjana na čaj. Slatko je bilo „ići s devojkom”, kako su
govorili neki moji drugovi, zabavljati se s pametnom i lepuškastom curom; život mi se činio toliko
lepim da sam poverovao da sam zaboravio na majstora Mahmuta i bunar.
Da bih mogao da nastavim isti život konkurisao sam na viši stepen geologije i bio primljen, jer
sam bio jedan od najboljih na godini. U drugoj godini našeg zabavljanja, Ajše i ja smo počeli da se
držimo za ruke u bioskopima, po parkovima, na ulicama na kojima nikoga nije bilo na vidiku, pa čak
i da se ljubimo, mada sam još od prvih nedelja shvatio da Ajše, koja potiče iz konzervativne
porodice, pre udaje neće spavati sa mnom.
Poslušao sam jednu usijanu glavu, mog drugara sa Bešiktaša, koji je redovno odlazio u javne
kuće i iskreno verovao da se sve devojke na kraju mogu odvesti u krevet, ali se moj sastanak sa Ajše
jednog popodneva u njegovom momačkom stanu, čiji mi je ključ dao, završio pravim fijaskom. Ajše,
koju sam ponudio čašom rakije kao da je to nešto što smo svakog dana pili, napustila je stan plačući,
pošto se dva sata opirala mojim navaljivanjima i dugo vremena nije odgovarala iz doma ni na moje
telefonske pozive.
U međuvremenu sam proveo period u kome sam sanjario da tražim i pronalazim Ženu Crvene
Kose, prisećao se kako smo vodili ljubav i masturbirao. Na kraju, Ajše i ja smo se pomirili, nastavili
vezu gde smo stali i odlučili da se verimo. Sviđalo mi se to što je Ajše posle veridbe, za koju je
obukla novu haljinu koju joj je sašila moja majka zajedno sa krojačicom, neki put subotom popodne
dolazila po mene u knjižaru Deniz i što su gazda i mladi prodavci smatrali da je „cura iz Gordesa”
lepa. Voleo sam da joj pričam o knjigama koje sam čitao, istoriji geologije, mojim političkim
idejama koje u suštini nisu bile mnogo drugačije od bilo čijih, i mojoj strasti prema fudbalu. Činilo
me je ponosnim saznanje da Ajše čuva, pa čak otvara i iznova čita pisma u kojima sam joj opisivao
uslove rada radnika u rudniku uglja koji su pod zemljom skapavali u Kozluu, u Somi kuda sam leti
išao da obavim staž, i u kojima sam iznosio svoje gnevne i pretenciozne misli o životu i svetu. I ja
sam čuvao njena pisma.
Ponekad je u mojim srećnim danima neka sitna stvar otkrivala mrak u mojoj duši. Dok je jednog
sušnog leta u kojem je Istanbul trpeo nestašicu vode, ministar poljoprivrede govorio o molitvi za
kišu, moja verenica je rekla da bi se problem sa vodom u Istanbulu odmah rešio ako bi se u svakom
dvorištu iskopao bunar, što me je uvuklo u dugotrajno ćutanje. (Sakrio sam bio od nje da sam pre
više godina mesec dana bio pomoćnik jednom bunardžiji.) Takođe, kada sam u novinama pročitao da
će fabrika frižidera koju je premijer svečano otvorio u blizini Ongorena biti najveća kompanija tog
tipa na Balkanu i Bliskom istoku, na pamet mi je pao majstor Mahmut i religiozne priče koje mi je
pričao. Kada sam video da je predgovor za novi prevod Braće Karamazovih, što sam želeo da
verenici kupim kao poklon za rođendan, jedan Frojdov tekst o Dostojevskom i oceubistvu u kome se
dotiče i Edipa i Hamleta, odmah sam na licu mesta tresući se pročitao tekst, ostavio knjigu i umesto
nje kupio Idiota čiji je junak naivan i nevin.
U nekim noćima sanjao sam majstora Mahmuta. Nastavljao je da kopa bunar u nekom kutku
ogromne plavičaste pomorandže koja se polako okretala među drugim zvezdama u svemiru. Značilo
je da nije mrtav i da je pogrešno bilo to što me je obuzimalo osećanje krivice. Ali ipak sam patio
gledajući planetu na kojoj je kopao bunar.
Katkad sam želeo da verenici ispričam da sam postao geolog zbog majstora Mahmuta, ali sam
se uzdržavao. Potrebu za priznanjem najviše sam osećao onda kada sam se zabavljao sa Ajše i
govorio o knjigama. Ponekad sam umesto o majstoru Mahmutu govorio o tajnama geologije i
njenim neobičnostima. Pričao bih svojoj dragoj da je jedan kineski naučnik po imenu Šen Kuo u 11.
veku odgonetnuo tajnu morskih školjki, ribljih glava i ostriga koje su se nalazile u rascepima,
naprsiinama i šupljinama na vrhovima najviših planina. Sto pedeset godina posle Sofokla, Teofrast je
napisao knjigu O kamenju i hiljadama godinama se verovalo onome što je on rekao o mineralima.
Nisam uspeo da postanem kreativan pisac, ali želeo sam makar da budem u stanju da napišem knjigu
u koju će tako svi poverovati. Sanjao sam knjigu Geološka struktura Turske i zamišljao da ću u nju
uneti sve od visine planine Toros do tajne glinaste i sitnopeskovite zemlje u Trakiji gde smo kopali
bunar, od tektonskih formacija na jugu do realne karte naftnih i gasnih regiona.


25

Znao sam da mi je otac negde u Istanbulu, ljutio sam se što mi se ne javlja, tako da ni ja nisam
zvao njega. Konačno sam ga video pre odlaska u vojsku, kada sam se oženio sa Ajše. Jedne večeri,
posle svadbe, sastali smo se s mojim ocem u restoranu jednog novog hotela na Taksimu. U trenutku
me je preplavila sreća kada sam ga ugledao. „Našao si devojku nalik na majku”, rekao je kada smo
ostali nasamo. Za večerom, Ajše i moj otac su se za kratko vreme dobro razumeli, štaviše, odmah su
počeli da se šale na moj račun, zadirkuju inženjersku stranu moje ličnosti koja spontano pamti
brojeve, i zbijaju šale.
Otac beše ostario, ali je dobro izgledao. Osetio sam da ga je stid zato što nema novca i što je
otpočeo novi život. I ja sam osećao krivicu što sam bio obuzet pričama o oceubistvu. Ali odrastao
sam boreći se sam sa sobom proteklih godina u njegovom odsustvu i postao „ono što jesam”.
Mučio sam se da budem svoj u očevom prisustvu iako se nikada nije mešao u moj život i uvek
me je pelcovao samopouzdanjem. Premda sam proveo samo mesec dana uz majstora Mahmuta,
verovao sam da sam postao to što jesam zato što sam mu se suprotstavio. Koliko su te misli ispravne,
nisam znao. Ali dobro sam poznavao svoja osećanja. I dalje sam želeo očevo odobravanje, želeo da
verujem da živim časnim životom kao što je očekivao i u isti mah bio ljut na njega.
„Baš imaš sreće, predajem te izuzetnoj devojci”, rekao je otac na rastanku gledajući u Ajše.
„Potpuno sam miran.”
Dok sam se sa ženom vraćao kući ispod visokih kestenova sa Taksima ka Pangaltiju, bio sam
zadovoljan što smo pregurali oca. Na jednoj nizbrdici koja se spuštala od Ferikoja na Dolapdere
imali smo jednosoban stan za koji smo plaćali vrlo nisku kiriju. Bio sam sveže oženjen, dobar deo
dana Ajše i ja smo dugo vodili ljubav i razgovarali uz smeh i šalu; bio sam srećan. Ponekad sam
mislio na majstora Mahmuta i pitao se šta je s njim. Ali slutio sam da je pogrešno istraživati zločin iz
prošlosti kao Edip, da mi to neće doneti ništa drugo osim osećanja krivice.
Po odsluženju vojnog roka našao sam slabo plaćenu službu u Istanbulskom odeljenju za
istraživanje i pronalaženje rude. Moji drugovi sa studija su u šali govorili da diplomirani inženjer
geologije u Turskoj ili otvara radnju za prodaju doner-ćevapa ili pravi novac ako odabere da se bavi
građevinarstvom. Znači, po njihovom mišljenju, sreća je bila što sam i taj posao našao.
Neke turske građevinske preduzimačke firme gradile su brane i mostove u arapskim zemljama,
Ukrajini i Rumuniji i tražili geologe i inženjere za ispitivanje terena. Najpre sam našao posao u
Libiji, ali trebalo je da svake godine živimo tamo najmanje šest meseci. Na sve to, rešili smo da se
sekiramo zato što Ajše i ja još nemamo dece i da idemo kod poznatih i pouzdanih lekara u Istanbulu.
Vratili smo se u Istanbul.
Ušao sam 1997. godine u jednu firmu koja je izvodila radove u Kazahstanu i Azerbejdžanu, jer
je bilo bliže. Tako sam za sedam-osam godina mogao da zaradim kakve-takve pare leteći avionima iz
Istanbula u obližnje zemlje.
 Preselili smo se u bolji stan na Pangaltiju. Ako bih vikendom bio u Istanbulu, išao bih sa ženom
u tržne centre, gledao filmove, izlazio s njom po restoranima. Uveče bismo gledali televiziju,
večerali slušajući državne zvaničnike i govore vojnih zvaničnika i donosili odluku da posetimo
nekog otkačenog profesora koji je pronašao čudotvorni metod za dobijanje potomstva ili nekog
sjajnog doktora koji se tek vratio iz Amerike u Istanbul. Mnogo smo međusobno razgovarali da nam
nemanje dece ne bi zatrovalo srećan brak i da nam ne potamni životnu radost.
Nekad sam odlazio na Bešiktaš i svraćao u knjižaru Deniz. Gospodin Deniz, vlasnik knjižare,
beše shvatio da neću postati pisac pa mi je predlagao ortakluk. Imao sam život kao i svi drugi, čak i
malo uspešniji. Ponekad sam govorio sebi da mi polazi za rukom da se pretvaram kao da se ništa nije
desilo. Najčešće sam se sećao majstora Mahmuta i svog dečačkog zločina dok bih putovao avionom,
Katkad sam iskreno razmišljao da li ja to idem u Bengazi, Astanu ili u Baku da bih se setio majstora
Mahmuta. Kad god bih iz aviona pogledao dole, žalio bih što nemam dete.
Kada bi avioni netom po poletanju sa aerodroma Ataturk u Ješilkoju okrenuli kljunove ka
zapadu, poput ptica selica što u jatima preleću iznad grada, ugledao bih dole kasabu Ongoren. Nije
bila daleko od Crnog i Mramornog mora, pa čak ni od plaža na obali i novih hotelskih kompleksa, a
ni od skladišta nafte i benzina koja su čak i odozgo izgledala grandiozno. Ali bila je udaljena od
drveća na morskoj obali, zelenila, žute, narandžaste, raznobojne plodne obradive zemlje. I dalje je
bila svetlosiva, okružena neplodnom zemljom i vojni garnizon je bio tik uz nju.
Taj prizor, koji sam gledao kroz prozor aviona, u trenutku bi nestao, kada bi se kljun aviona
okrenuo na drugu stranu i malčice nakrivio, ili u oblacima koji bi se isprečili, ali ja bih po nekom
instinktu nepogrešivo znao šta se dole dešava.
Mi smo starili, dete nije dolazilo, a poljoprivredno zemljište između Ongorena i Istanbula
ispunjavano je fabrikama, skladištima i radionicama. Ta mesta su iz aviona izgledala olovnosiva,
pepeljasta i crna. Neke fabrike su svoje nazive velikim slovima u boji ispisivale na krovovima zgrada
i magacina da ih vide putnici iz aviona što poleću sa aerodroma. Oko njih je bilo još više malih
radionica, nepoznatih firmi koje proizvode polufabrikate, neokrečenih i sklepanih građevina. Kako
se avion peo uvis, videle bi se i udžerice koje su ubrzano opasivale ta mesta. Ulivalo mi je strah kada
bih video kojom se brzinom kasabice i sela oko Istanbula, kao i grad sam, uvećavaju i šire. Na
svakom novom putovanju gledao bih kako se ispružene ruke grada zavlače do najudaljenijih mesta i
kako se stotine hiljada vozila odlučno kreću sve širim putevima, poput bezbroj strpljivih mrava.
Pomišljao bih kako je brzina tehnološkog razvoja odavno učinila kraj poslu majstora Mahmuta.
Posao kopanja bunara koji je trajao vekovima uz upotrebu ašova i lopata, okretanjem drvenog
čekrka i spuštanjem kofe i zidanjem zida, brzo je okončan u Istanbulu sredinom osamdesetih godina.
Kada smo Ajše i ja leti odlazili u Gebze da vidimo moju majku, bio sam svedok prvim arteskim
sondažama koje su rađene oko imanja mog teče. Posle tih prvih sprava za sondiranje, koje su se
okretale ručno poput šrafcigera, došle su snažne mašine koje su radile na motorni pogon. Bučne
sondažne mašine nalik na naftne tornjeve postavljene na prikolice kamiona sa blatnjavim debelim
točkovima za dan su se spuštale pedeset metara na terenu na kome su majstor Mahmut i dva
pomoćnika u nekom kutku nedeljama radili, tu nalazile vodu, a njihove cevi koje su vodu pronađenu
u dubinama zemlje pumpale gore, sprovodile su je velikom brzinom i jeftino.
Ti novi pronalasci i olakšice su, počev od devedesetih, stvorili privremeno obilje vode u
delovima Istanbula koji su imali dvorišta, ali su doveli i do toga da se podzemna jezera i izvori vode
blizu površini zemlje brzo pronađu i iscrpe. Početkom dvehiljaditih godina, u nekim oblastima su
podzemni izvori vode bili najmanje sedamdeset-osamdeset metara ispod površine, tako da je postalo
nemoguće da se u gradskim dvorištima dođe do vode metodom majstora Mahmuta - dva pomoćnika,
jedan majstor, svakodnevno kopanje po jedan metar. Istanbul i tlo na kome se grad nalazi behu
izgubili svoju prirodnost i čistotu.


26

Dvadeset godina od mojih dana u Ongorenu, otišao sam u Teheran na razgovore s jednom
naftnom kompanijom na poziv jednog mog druga sa studija na Tehničkom fakultetu. Dok je avion
bio nakrenut na stranu kako bi nekoliko minuta od poletanja sa aerodroma napravio zaokret od
zapada prema jugoistoku, video sam da se Istanbul šireći se spojio sa Ongorenom. Postali su već deo
jednog jedinstvenog mora ulica, kuća, krovova, džamija i fabrika. Buduće generacije koje stanuju u
Ongorenu reći će da žive u Istanbulu.
Koliko je bitno kako se čoveku zove grad ili da samom sebi kaže gde stanuje? Dvadeset pet
godina od Homeinijeve revolucije, Iran je bio zatvorena zemlja. Razumeo sam optimizam mog druga
sa fakulteta Murata koji je rekao da tu ima mnogo velikih poslovnih šansi za jednog Turčina, ali ga
nisam delio.
Moj drug Murat je govorio da ćemo moći da od Irana kao proizvođača nafte dobijemo
preduzimačke poslove, da bismo mogli da prodajemo sprave za sondiranje iz Turske, da je spor
između Zapada i Irana prilika. Možda je bio u pravu, ali pretpostavljao sam da će nam CIA i drugi
špijuni biti za petama zato što kao i mnoge turske firme kršimo embargo Zapada. Moj konzervativni
drug Murat iz Malatije, koji je uživao u sitnim prevarama i lukavstvima jednako kao i u godinama
provedenim u školi, nije uzimao za ozbiljno te opasnosti. Obaveza žena da pokrivene izlaze na
teheranske ulice njega nije uznemiravala kao mene.
Bilo je to doba u kojem se u zapadnoj štampi raspravljalo o koristi bombardovanja Irana, a
laičke i nacionalističke novine u Istanbulu postavljale pitanje „Da li će Turska biti kao Iran?” Nisam
dužio političku raspravu sa njim. Još od prvog dana slutio sam da s Teheranom nećemo moći da
poslujemo.
Ali očaralo me je saznanje koliko Iranci liče na Turke. Nisam žurio da se vratim u Istanbul, šetao
sam teheranskim ulicama od čaršija do knjižara (koliko je bilo prevoda Ničea!) pri čemu mi se sve
činilo zanimljivim. Koliko su samo, po pokretima ruku i šaka muškaraca na ulicama, njihovim
izrazima lica, govoru tela, načinu na koji su stajali pred vratima i jedan drugog propuštali, stajali
besposleni, sedeli u kafanama i ubijali vreme pušeći, ličili na nas Turke. Saobraćaj u Teheranu bio je
užasan kao u Istanbulu. Kada smo okrenuli smer ka Zapadu, mi Turci smo zaboravili Iran. Ulazio sam
u knjižare na Bulevaru revolucije i zapanjio se raznovrsnošću ponude.
Za kratko vreme otkrio sam da postoji gnevan modernističko-laički stalež zatočen u kućama.
Murat iz Malatije me je vodio na prijeme na kojima su bili žene i muškarci i na kojima su svi pili
alkoholna pića. U tim kućama žene su bile nepokrivenih glava. Pića su spravljana kod kuće. Očito
koliko je laički duh u Teheranu, i nasuprot onome u Turskoj, bio nešto nepostojeće, što ga je činilo
nasušnijom potrebom, a ne nešto što, makar i uz podršku armije, postoji, i što treba po svaku cenu
sačuvati.
Sledeće večeri našao sam se u jednoj drugoj kući punoj dece, u bučnim razgovorima i glasnom
smehu porodica, žena, rođaka i biznismena. Razgovarao sam sa mnogima koji su mi, saznavši da
sam Turčin, učtivo uputili nekoliko ljubaznih reči. Voleli su Istanbul, rado su odlazili tamo u provod i
šoping. Neki su tražili da kažem nešto na turskom, a kada su me čuli, smejali su se kao da je to nešto
strašno zabavno. Jedna porodica nas je pozvala u svoj letnjikovac na obali Kaspijskog mora. Murat,
koji je od mene više popio, očas je prihvatio i poželeo da ide.
Dok sam kroz prozor gledao svetla ljubičaste i tamne teheranske noći, osetio sam da moj stari
drug sa studija ima neku rešenost, možda i tajni zadatak, daleko od toga da dobrovoljno razvija
iransko-turske odnose. Nisam mogao da dokučim da li se moj stari drug bavi špijunažom da otrgne
Tursku od NATO-a i Zapada ili da Iran spase od izolacije u koju je zatvoren. A možda mu je jedini
cilj bio da iskoristi situaciju i zaradi od zemlje pod embargom.
Alkohol sa ukusom voća koji sam pio, izazivao mi je blagu vrtoglavicu, čeznuo sam za Ajšom i
Istanbulom, i u sasvim neočekivanom trenutku setio sam se majstora Mahmuta i naših večernjih
odlazaka u Ongoren. Neka čudna čežnja za „ocem” i gnev obuzimali su mi svest; postajao sam
nekako pometen.
Obuzelo me je to osećanje zbog slike koja je stajala na zidu naspram mene; siguran sam u to.
Slika mi je bila poznata, ali kao što se ne sećam gde sam je i kada prvi put video, tako nisam mogao
ni da se setim šta prikazuje. S druge strane, tema mi je bila bliska, ali sam želeo da je zaboravim. Na
slici je neki otac grleći sina glave položene na svoje krilo, plakao. Pre mnogo godina u Ongorenu u
žutoj pozorišnoj šatri gledao sam nešto slično tom emotivnom trenutku. Reprodukcija je, mislim, bila
preuzeta iz neke stare knjige i štampana na sredini zidnog kalendara koji je bio preda mnom. Čovek
bi mogao reći da otac miluje sina koga je položio na krilo, da zbog nečeg tuguje nad njim. Ali na
obojici je bilo i krvi...
Prišao mi je stari, iskusni domaćin koji je video da dugo gledam u kalendar. Pitao sam ga šta ta
slika znači. Rekao je da to scena iz Šahname u kojoj Rustem oplakuje sina, pošto je ubio Suhraba,
svog sina.4 Na licu mu je bio ponosit pogled koji je pitao „zar to ne znaš?” Pomislio sam da Iranci
nisu kao mi Turci koji su zbog evropeizacije zaboravili svoje negdašnje pesnike i mitove. Oni
naročito ne zaboravljaju pesnike.
„Ako vas interesuje, nek vas sutra odvedu u palatu Golestan”, rekao je moj domaćin još
gordije... „I ova slika je odande. Tamo ima još iluminisanih rukopisa, starih knjiga.”
Murat, a ne domaćin, odveo me je tog mog poslednjeg popodneva u Teheranu u palatu Golestan.
Video sam veliku baštu u drveću i mnoge manje palate. Ušli smo u Negar Khane, galeriju koja je
podsećala na palatu Ihlamur u blizini očeve apoteke Život. U toj senovitoj zgradi posvećenoj starom
iranskom slikarstvu nije bilo nikoga drugog osim nas. Namrgođeni čuvari su nas sumnjičavo gledali
kao da pitaju „Zašto ste uopšte došli?”
Nedugo zatim ponovo su se pred nama stvorile slike čoveka koji lije suze nad umrlim ili koji
nastoji da zaceli ranjenog sina. Otac je bio Rustem, junak iranskog nacionalnog epa Šahnama. Ja sam
bio ljubitelj knjiga, ali kao i svaki moderan Turčin nisam znao za Šahnamu, za Rustema i Suhraba;
ipak, slika je u meni budila osećanje da je na slici isti ovaj otac koji je obitavao u dubinama moje
duše. U muzejskoj prodavnici nije bilo razglednica ni knjiga. Nisam mogao da pronađem bilo kakvu
kopiju ni ove a ni neke druge slike Rustema i Suhraba. To me je onespokojilo. Kao da je odjednom
trebalo da iskrsne neka uspomena koje sam se u stvari pribojavao i koje ne želim da budem svestan i
da zbog nje budem mnogo nesrećan. Ta slika je bila poput iznenadnog i neželjenog javljanja neke
đavolske vizije koju bismo hteli da zaboravimo. Baš kao što sam hteo da zaboravim majstora
Mahmuta koga sam ostavio na dnu bunara, tako sam želeo da zaboravim ovu staru priču, ali mi nije
išlo.
 „Šta je na toj slici, čoveče, kaži da i mi znamo”, rekao je Murat.
Nisam mu dao nikakvo objašnjenje, ali mi je drug obećao da će uzeti onu sliku iz kalendara na
zidu kuće u kojoj smo kao gosti bili na večeri i da će mi je poslati u Istanbul.
Dok se avion u povratku spuštao prema Istanbulu, želeo sam da gledajući kroz prozor ugledam
Ongoren, ali nisam uspeo. Kroz oblake se video samo kolosalni Istanbul. Posle dvadeset godina
osetio sam nezadrživu želju da odem u Ongoren, na mesto gde sam poslednji put video majstora
Mahmuta.


27

Odoleo sam želji da ponovo odem u Ongoren. Pokušavao sam da zaboravim svoje duboke
patnje tako što sam vikendima u Istanbulu sedeo pred televizorom i lenčario, izlazio na Bejoglu i išao
u bioskop. Koliko je uopšte na mestu reći patnje? Zato što osim nemogućnosti da imam dete možda i
nisam imao nekih muka. Kad nije bilo rezultata, posle toliko dana i meseci potrošenih na doktore koji
su govorili da je razlog što nemamo dece kod Ajše a ne kod mene, mislio sam da ništa ne bi bilo
samo da smo mogli da se pretvaramo da ništa nije bilo.
Nije bilo lako u istanbulskim knjižarama pronaći bilo kakav prevod Šahname koju je Firdusi
napisao pre hiljadu godina. Nekada je većina osmanskih intelektualaca poznavala neki deo iranskog
nacionalnog epa, ako ne drugo barem neke priče. Posle dva veka poduhvata evropeizacije u Turskoj,
sada se niko nije zanimao za to more priča. Jedan prevod, koji nije bio u stihu, urađen četrdesetih
godina, objavilo je Ministarstvo narodne prosvete pedesetih godina u četiri toma. Tako sam ga brzo
pročitao da sam praktično progutao to izdanje Šahname požutelih belih korica, u seriji svetskih
klasika.
Svidelo mi se to što je priča napola mit a napola istorija, što, premda je u početku nalik na
zastrašujuću bajku, kasnije poprima formu pouke o državi, porodici i moralu. Bio sam pod utiskom i
činjenice da je Firdusi posvetio čitav svoj život toj velikoj narodnoj istoriji koja u prevodu broji
1500 strana. Naš dobro obrazovan i knjigoljubiv pesnik beše iščitao istorije drugih naroda, njihove
herojske epove, junačke priče, tragao za njima na drugim jezicima, na arapskom, na jeziku Aveste, u
knjigama na pehlevijskom, junačke priče prožeo mitovima a verske legende istorijama i sećanjima i
sam napisao svoj veliki ep.
Šahnama je neka vrsta enciklopedije svih velikih kraljeva i sultana iz prošlosti, zaboravljenih
priča i heroja. Ponekad sam pomišljao da sam i junak i pisac priča koje sam čitao. Smrt Firdusijevog
sina, dok je Firdusi bio živ, učinila je da bude duboko i iskreno saosećajan kada je reč o ocu i
izgubljenom sinu. U mraku mrkle noći zamišljao sam da priče koje sam pročitao prepričavam
majstoru Mahmutu i sećao se Žene Crvene Kose. Da sam uspeo da postanem pisac, i ja bih želeo da
napišem nešto poput te neiscrpne enciklopedijske knjige koja sve vidi, svaku pojedinost dovodi do
savršenstva, koja me ponekad oduševljava i rastužuje svojim humanizmom, a ponekad zbunjuje i
zaprepašćuje. I „Geološka struktura Turske”, koju bih ja napisao, bila bi takva jedna enciklopedijska
knjiga, slična epu. U svome delu kroz priče bih opisao podzemna mora, velike planinske vence i sloj
po sloj i žilu po žilu podzemlja.
Čitajući Šahnamu, osetio sam se kao kod kuće, među poznatim stvarima kada su pripovesti posle
prvih izvornih bajki, divova, divljih zveri, džina i šejtana dospele do smrtnih kraljeva, avantura
hrabrih ratnika i očinskih, porodičnih, životnih - i državničkih - nevolja ljudi poput nas. Još i više,
kako su priče odmicale, sećao sam se oca i, mimo svoje volje, počeo da mislim da sam sigurno
usmrtio majstora Mahmuta. To je preraslo u određeno osećanje koliko kod priče o Suhrabu, a još
više kod priče o Efrasijabu, koju sam posle nje pročitao, i uznemirilo me toliko da sam pomišljao da
prekinem s čitanjem. Ali bio sam ubeđen da ću neprestanim čitanjem tih neiscrpnih priča rešiti
misteriju svog života i dospeti do obala spokoja.
Toliko sam iščitavao tu priču u postelji, pošto bi mi žena zaspala, da sam shvatio da ću je se uvek
sećati, kao bajki koje sam slušao u detinjstvu, kao sna strave i užasa ili neke nezaboravne
dogodovštine:
U ta davna vremena, Rustem je bio jedinstven junak u Iranu i neumoran borac. Svi su ga
poznavali i voleli. Jednoga dana, Rustem je u lovu najpre izgubio put a potom na spavanju i konja.
Odlučan da pronađe konja Rakša, stupio je na neprijateljsku teritoriju Turan. No tamo su se prema
njemu dobro poneli, jer mu se ime beše pročulo i pre nego što je i sam došao. Turanski vladar je s
pažnjom dočekao neočekivanog gosta, priredio mu gozbu na kojoj su pili.
Pošto se Rustem posle večere povukao u sobu, neko je pokucao na njegova vrata. Ušla je
Tehmine, kći turanskog šaha i izjavila ljubav naočitom Rustemu koga je gledala za večerom. Rekla
mu je da želi dete s glasovitim junakom, mudrim Rustemom. Šahova kći imala je izvijene obrve, lepu
kosu, stas poput čempresa, mala usta. (Pred očima mi je bila njena lepa kosa crvene boje.) Rustem
nije mogao da kaže ne toj pametnoj, osećajnoj, leporekoj lepotici koja je došla do njegove sobe - i
vodili su ljubav. Ujutru je Rustem ostavio beleg, jednu narukvicu za dete koje će biti rođeno i vratio
se u svoju zemlju.
Majka Tehmine je detetu rođenom bez oca dala ime Suhrab. Kada je posle više godina saznao da
mu je otac čuveni Rustem, Suhrab je rekao: „Otići ću u Iran, zbaciću s trona tiranskog iranskog šaha
Kejkavusa i na njegovo mesto dovesti svog oca. Onda ću se vratiti ovamo u Turan i s prestola zbaciti
tiranina turanskog šaha Efrasijaba i zauzeti njegovo mesto. Tada ćemo moj otac Rustem i ja spojiti
Iran i Turan, Istok i Zapad, i pravedno vladati celim svetom.”
Tako je govorio plemeniti Suhrab dobrog srca. Ali nije mogao da proceni koliko je neprijatelj
podmukao i lukav. Turanski vladar Efrasijab pružio mu je podršku, iako je znao kakva mu je namera,
jer je hteo da zarati s Iranom. Ali je u vojsku ubacio špijune, da Suhrab ne prepozna svog oca
Rustema. Otac i sin su, ne prepoznajući jedan drugog, izdaleka posmatrali svoje vojske. Posle
raznoraznih podvala, igara i prevrtljivosti sudbine, legendarni ratnik Rustem i njegov sin Suhrab
našli su se jedan naspram drugog na bojnom polju. Naravno, bili su pod oklopom i otac i sin, kao i
Edip i njegov otac, nisu mogli da prepoznaju jedan drugog. Rustem je ionako u borbama pažljivo
krio ko je, kako borac pred njim ne bi prikupio svu svoju snagu. Suhrab detinjeg srca, koji pred
sobom nije imao ništa drugo osim želje da oca postavi na iranski presto, nije ni obraćao pažnju na to
s kim će se boriti. Tako su dva velika ratnika uzvišenih srca jurnuli napred i isukali sablje dok su ih
vojske posmatrale s leđa.
Firdusi je u svojoj poemi nadugačko opisao surovu borbu oca i sina i višednevnu bitku i,
naposletku, očevo ubistvo sina. Od žestine priče i njene dirljivosti mnogo više me je pogađalo
osećanje da sam to što sam pročitao već ranije doživeo, mada sam u isti mah to osećanje tražio. Dok
sam čitao stranice starog izdanja, unosio sam se u priču i prisećao pozorišta pod šatrom u Ongorenu.
Kao da sam iznova preživljavao uspomene dok sam sada čitao emotivnu povest o Suhrabu i Rustemu.


28

Kada sam hladne glave razmislio i poizdalje bacio pogled na temu, mogao sam da redom
navedem ono što priču o Rustemu i Suhrabu čini i toliko poznatom i toliko bliskom mitu o Edipu.
Između priče o Edipu i one o Suhrabu bilo je zapanjujućih sličnosti. Ali, pre svega, postojala je i
razlika; Edip ubija oca, a Suhraba je ubio otac. U jednoj je sin oceubica, a u drugoj priči otac je
sinoubica.
Ali ta velika razlika još jače je isticala sličnosti. Kao i u priči o Edipu, čitalac se više puta
podseća da ni Suhrab nije prepoznao oca i da ga nikada i nije video. Ako nije znao, mislio je čitalac,
da je onaj koga će ubiti njegov otac, Suhrab je nevin. Taj smrtni čas pak nikako nije dolazio.
Kao što se Edipova istraga ko je ubica nikako ne okončava, tako je boj oca i sina trajao i trajao:
prvog dana su se Rustem i njegov sin Suhrab najpre sukobili kratkim kopljima, da bi obojica isukali
indijske sablje kada su se koplja izlomila od udaranja po oklopima, i nastavili borbu. Kad god su
sablje oca i sina udarile jedna o drugu, borci obeju armija videli su varnice koje su naokolo sevale.
Kada su se i sablje u njihovim rukama izlomile, dograbili su buzdovane. Buzdovani i štitovi su
se savijali, konji se umarali i zastajali. U igrokazu Žene Crvene Kose u Ongorenu, ukratko je
prikazan samo kraj tog boja.
Prvog dana Suhrab je buzdovanom udario oca u rame i uspeo da ga rani, drugog dana bitka se
brže okončavala. Trgao sam se na mestu kada je mladi Suhrab uhvatio oca za pojas i u trenutku
tresnuo njime o zemlju i seo na njega. Taman kada je hteo da ocu odrubi glavu nožem modroplave
boje, Rustem je u smrtnom strahu progovorio, i prevario mladog ratnika.
„Ne ubijaj odmah otprva, drugi put me sastavi sa zemljom”, rekao je otac Rustem sinu Suhrabu.
„Tada imaš pravo da me ubiješ. Takav je običaj kod nas. Ako poslušaš, smatraće te istinskim
junakom!”
I Suhrab je, poslušavši unutrašnji glas poštedeo starog ratnika pred sobom. To veče su mu
prijatelji govorili da je pogrešio, da ne treba nijednog dušmanina da uzme olako, mada mladi i
snažni borac nije mnogo mario za te reči.
Trećeg dana, već na samom početku boja, Rustem je iznenada sina oborio na zemlju. Pre nego
što sam kao čitalac mogao da se zapitam šta će se još desiti, Rustem je velikom brzinom sablju zario
Suhrabu u grudi, rasporio mu grudni koš i ubio ga. U trenutku sam se stresao zbunjen kao što sam se
osećao i pre toliko godina u pozorišnoj šatri u Ongorenu.
I Edip je svog oca koga nije poznavao ubijao u jednom preokretu, potpuno neočekivanom
brzinom i u trenutnom glupom besu. Kao da ni Edip ni Rustem u tim trenucima nisu bili čiste svesti.
Kao da je Bog na trenutak lišavao očeve i sinove pameti da bi očevi komotno mogli usmrtiti sinove i
sinovi očeve i kako bi Njegov veliki poredak opstao.
Da li bismo mogli da kažemo da su Edip, koji je ubio oca, i Rustem, koji je ubio sina, nevini
zato što nisu bili sasvim pri pameti? Gledajući Sofoklovog Edipa, gledaoci u Staroj Grčkoj mislili su
da Edipov greh nije oceubistvo, nego pokušaj da izbegne sudbinu koju mu je Bog odredio, baš kao
što mi je majstor Mahmut rekao pre mnogo godina. Jednako ni Rustemov greh nije ubistvo sina, već
to što je sina dobio posle ljubavi za jednu noć i što nije mogao da bude otac tom sinu.
Moglo bi biti da je Edip zbog osećanja krivice samog sebe kaznio oduzevši sebi vid. Starogrčki
gledaoci mislili su da je kažnjen zato što se usprotivio sudbini koju mu je Bog dodelio i bili su
spokojni. Kada se razmišlja po simetriji iste logike, na pamet mi je padalo da je trebalo da bude
kažnjen i Rustem koji je usmrtio sina. Ali na kraju priče koja dolazi sa Istoka, otac se ne kažnjava,
jedino mi čitaoci žalimo. Zar nema nikoga ko bi kaznio istočnjačkog oca?
Ponekad bih se u pola noći budio iz sna pored žene i razmišljao o tome. Svetlost neonske lampe
što je kroz napola navučene zavese dopirala sa ulice osvetljavala je Ajšino lepo čelo, izražajne usne,
a ja sam uprkos tome što nemamo dete osećao koliko sam srećan sa svojom saputnicom. Dok bih
ustajao iz kreveta i gledao kroz prozor, pitao bih se zašto se vraćam tim temama. Napolju bi nad
Istanbulom bila snežna ili kišna noć, oluci u staroj zgradi u kojoj smo živeli žalosno bi zvečali,
mračnom ulicom bi projurio policijski auto sa plavim rotacionim svetlom. Bile su to godine u
kojima su se u Turskoj sukobljavali nacionalisti i islamisti sa pristalicama Evropske unije. Strane su
koristile tursku zastavu kao ratničko sredstvo jedna protiv druge i u mnogim delovima Istanbula, u
vojnim garnizonima, na uzvišenim tačkama u gradu vijorili su se ogromni turski barjaci.
U nekim noćima bi me brujanje nekog aviona koji preleće grad podsetilo na majstora Mahmuta.
Pošto je ceo grad spavao, činilo mi se da mi avion koji se naginje u oblacima iznad mene šalje neki
poseban znak. Da sam ujutru bio u tom avionu, oči bi mi tražile bunar majstora Mahmuta, ali ga
svakako ne bih mogao naći. Zato što je sve veći i veći Istanbul progutao Ongoren, te su se majstor
Mahmut i njegov bunar izgubili negde u beskrajnoj šumi grada. Opet sam pomišljao da treba da
odem u Ongoren da otkrijem da li sam kriv ili nisam, ne bih li se oslobodio zebnje. Ali mi je, umesto
toga, bilo dovoljno da ponovo pročitam Šahnamu i Cara Edipa i da priče o Rustemu i Suhrabu i
Edipu uporedim s drugim pričama, te sam se uzdržao.


29

Tih godina stekao sam naviku da očeve i sinove na koje sam nailazio u običnom životu
upoređujem s Edipom i Rustemom. Dok bih se rasejan vraćao kući s posla, slutio bih da bifedžija koji
na sav glas grdi šegrta nikada ne može biti Rustem, ali da na trenutak zelenookom srditom šegrtu
dođe da zgrabi dugi nož za sečenje doner-ražnjića i ubije svog majstora. Kada bi Ajša išla u kuću
najbolje drugarice i njenog muža da čestita rođendan njihovog muškog deteta, pomišljao bih da je
netolerantni i strogi otac u stvari kandidat da postane bezumni Rustem.
Jedno vreme sam čitao štampu koja je izbacivale vesti o skandalima i zločinima zato što sam
često nailazio na priče slične onima o Edipu i Rustemu. U Istanbulu su kod čitalaca omiljene dve vrste
priča koje su petparačke novine često objavljivale. Prva: dok je sin u vojsci, u zatvoru, negde daleko,
otac spava sa mladom i lepom snahom, pa sin, koji to primeti, ubija oca. A druga vrsta često
počinjavanih zločina sa bezbroj varijanti bila je ona kad polno neutažen sin u trenutku rastrojstva
siluje majku. Neki od tih sinova su ubijali očeve koji su pokušavali da ih zaustave ili kazne. To su bili
sinovi koji su u društvu nailazili na najveće gnušanje. Ali nije se njih društvo gnušalo zato što su
ubijali očeve, nego zato što su na silu spavali sa svojim majkama i nije želelo ni ime da im spomene.
Neke od tih oceubica likvidirale su vođe u zatvoru, sami zatvorenici koji su želeli da se proslave
čišćenjem neke prljavštine, razbojnici ili plaćene ubice. Tim zločinima nije se suprotstavljala država,
uprava zatvora, novinari, pa čak ni društvo.
Dvadeset godina posle kopanja bunara sa majstorom Mahmutom, podelio sam sa svojom
suprugom Ajšom interesovanje za Edipa i Suhraba. Nikada joj nisam pomenuo majstora Mahmuta,
ali je Ajše odobravala moje zanimanje za Sofoklovu tragediju i mit koji je opisao Firdusi kao viziju
sina koga nismo imali i kao neku igru, te je učestvovala u mom oduševljenju. Ponekad smo između
sebe ljude delili na rustemovski tip ili edipovski tip. Za očeve koji su, uprkos svim dobrim namerama
i nežnosti, kod sinova budili strah, govorili smo da su Rustem, mada je Rustem svog sina ostavio i
otišao. Buntovni sinovi besni na oca mogli bi biti Edip, ali ko je onda bio napušteni Suhrab? Nekad
smo razgovarali šta bi trebalo da radimo da naš imaginarni sin nema Edipov ili Suhrabov kompleks?
Obožavali smo da diskutujemo o deci koju bismo videli kada odemo kod prijatelja. Bile su to
jednostavne procene - nasilan otac i buntovno dete, snuždeno dete i miran otac. Ta poređenja
pretvarala su naš bol što nemamo dece u nešto dublje i činila nas bližim jedno drugom kao
supružnike.
Kako je firma u kojoj sam radio bila u dobrim odnosima s opštinom i partijom na vlasti, što
znači da smo mogli da tražimo placeve na mestima na kojima će se promeniti spratnost i proći nove
ulice a i lako smo mogli da iskoristimo kredite za stambene blokove. Nisam pomišljao da činimo
nešto nemoralno. Ali razmišljao sam katkad šta bi mi otac rekao da zna da mu je sin u dobrim
odnosima sa rukovodiocima partije na vlasti, da učestvuje u njihovim neukusnim kulturnim i
dobrotvornim aktivnostima i svečanostima sa hvalisavim govorima i koji vodi njihove poslove.
Godinama sam u dubini duše bio kivan na oca zato što je nestao. Ali sada se nisam na to vajkao, jer
sam osećao da mu se ne bi dopalo to što radim.
Želimo da nam otac bude snažan i odlučan, da nam kaže šta treba i šta ne treba da radimo. Zašto?
Da li zato što je teško prosuditi šta treba a šta ne treba da radimo, šta je moralno i ispravno, a šta
grešno i pogrešno? Ili zato što uvek osećamo potrebu da čujemo da nismo krivi i grešni? Da li uvek
postoji potreba za ocem ili čeznemo za njim onda kada smo zbunjeni, kada nam se svet raspada i kada
nas nešto muči?


30

Posle četrdesete počeo sam da patim od lake nesanice, baš kao i moj otac. Kada bih se svaki put
usred noći probudio, išao bih u radnu sobu s mišlju da barem nešto radim i čitao dosijee donete kući,
kataloge građevinskog materijala i detalje ugovora. Toliko posla mi je naposletku stvaralo teskobu i
još više odagnavalo san. Tako sam ustanovio da mi se kod svakog novog čitanja Šahname i Cara
Edipa, kao da ih čitam kao stare bajke, duh pročišćava od novca i brojeva i da bolje spavam. Iako su
im u stvari teme osećanje krivice, pročitavanje tih priča iznova i iznova, posle toliko godina mene je
oslobađalo osećanja krivice.
Prijalo mi je da ponovo čitam isti tekst poput molitve, ali sam istovremeno otkrio da me
interesuje samo jedan aspekt pročitanog. Dok sam nanovo i nanovo iščitavao te dve priče, od kojih se
jednoj u Grčkoj i na Zapadu, a drugoj u Iranu i na Istoku pridaje toliki značaj, bio sam kadar da sebi
dočaram samo mali deo patnji, velikih moralnih i ljudskih problema koje junaci artikulišu. Dobar
primer za to je to što je Edip spavao sa svojom majkom Jokastom. Nisam to mogao da zamislim, već
sam o tome mislio samo kao o „velikoj krivici” i izbegavao tu temu, nisam, dakle, to mogao
vizuelno da doživim.
A drugi primer je odsustvo oca i uzbuđenje zbog pronalaska novog što Edipa i Suhraba čini
toliko međusobno sličnim i bliskim. Nisam se dovoljno zadržao na tome što su i Suhrab i Edip bili
daleko od svojih pravih očeva. Govorio sam sebi da je to svakako zato što sam i od sebe želeo da
sakrijem da tražim novog oca. Kada me je pravi otac napustio, kao što je Rustem učinio Suhrabu, i
najpre otišao u zatvor a zatim u novi život, ja sam se dao u potragu za novim očevima i slušao
njihove savete. I dalje mi je često na umu majstor Mahmut. Čovek koji se sve više smanjivao u nekom
krajičku moje svesti, kopao je bunare s kraja na kraj sveta, ponekad mi prerušen dolazio u snove i
pričao priče.
Da beznadežna potraga za ocem ima i druge posledice koje mi nisu padale na pamet rekla mi je
jedne tmurne jesenje večeri gospođa Fikrije, upravnica biblioteke dvorca Topkapi, dok smo ćaskali u
Abdulmedžidovom paviljonu u velikoj bašti dvorca. Hašim Hodža, moj poznanik i profesor
književnosti iz knjižare Deniz, koji je znao koliko se rado bavim pričom o Rustemu i Suhrabu,
pomenuo me je gospođi Fikrije, na šta je ona rekla: „Nek dođe da mu pokažem stare iluminisane
primerke Šahname.” (Još u Istanbulu ima veoma dobrih ljudi.)
Uprava ih nikada ne izlaže, nikada ih ne prikazuje javno, ali kolekcija ilustrovanih, iluminisanih
iranskih rukopisa u biblioteci dvorca Topkapi jedna je od najboljih na svetu i bogata koliko i galerija
Negar Khane palate Golestan u Teheranu, kada je reč o 15. i 16. veku. Prvo jezgro kolekcije čine
knjige kojih se sultan Selim Javuz domogao i poneo ih sa sobom u Istanbul pošto je pobedio šaha
Ismaila kod Čaldirana južno od jezera Van 1514. godine. U riznici šaha Ismaila nalazile su se i
vanredno lepo oslikane i dekorisane Šahname koje potiču iz zbirki hana Šejbanija, vladara saveza
Belog ovna i Uzbeka, koga je ranije porazio. U naredna dva stoleća Osmanlije su više puta ratovale
sa Safavidima i Tabriz je deset puta prelazio iz ruke u ruku između Osmanlija i Safavida. Kada su
nakon ratova Safavidi poslali Osmanlijama mirovnog izaslanika, kada su poklanjali oslikane,
iluminisane rukopise Šahname čijom su se lepotom dičili, a te knjige su se skupljale u riznici
Topkapija.
Gospođa Fikrije mi je velikodušno otvarala stranice najlepših primeraka tih Šahnama starih
četiri-pet stoleća. Pažljivo smo zajedno posmatrali slike koje prikazuju kako Rustem plače čupajući
kosu nad okrvavljenim sinovljevim telom posle ubistva Suhraba. Najpre se osećalo intenzivno
kajanje koje sam doživeo u pozorišnoj šatri u Ongorenu. Bilo je to kajanje oca, jer je posekao sina.
Krivica i stid od one vrste koju bismo osetili u trenutku u kom nesvesno oskvrnemo neku lepotu
velike vrednosti. Na najboljim prikazima, iz očevog pogleda izbijala je i bespomoćnost, jer ne može
da vrati unazad poslednjih nekoliko minuta.
Gospođa Fikrije mi je toga dana pokazala mnoštvo slika. „Hvala vam što ste došli”, rekla mi je
dok se smrkavalo. „Mi smo ovde uvek sami. Nikoga ne zanimaju ove stare priče. Dopalo mi se to što
ste toliko obuzeti Rustemom i Suhrabom. Šta nalazite u toj legendi?”
„Potresno je to što otac ubija sina pa se potom kaje”, rekao sam. „Pre mnogo godina video sam
tome sličnu scenu, u jednoj pozorišnoj šatri izvan Istanbula.”
„Jeste li i vi u rđavim odnosima sa svojim ocem?” upitala je gospođa Fikrije. Shvativši da nema
odgovora, nastavila je: „Mi Turci smo zanemarili Šahnamu. A i ne živimo više u svetu u kome bi se
sa zadovoljstvom čitale stare priče o Rustemu, ratnicima i junacima. Firdusijeva knjiga je
zaboravljena, ali nisu priče iz Šahname. One žive. I dalje pojedinačno kolaju među nama promenivši
ruho.”
„Kako?”
„Preksinoć sam sa asistentkinjom gledala neki stari film sa Ibrahimom Tatlisesom na Kanalu 7”,
nastavila je upravnica biblipteke. „Bila je to adaptacija priče iz Šahname o ljubavi između Ardešira i
robinje Gulnar. Moja asistentkinja Tugba i ja gledamo stare filmove produkcije Ješilčam kako bismo
videle i setile se starog Istanbula, a takođe da bismo prepoznale stare priče iz Šahname i drugih
knjiga. Koliko se Istanbul promenio, zar ne, gospodine Džeme? Ali oko ipak prepoznaje stare ulice i
trgove. Tako je i sa pričama preuzetim iz Šahname. Onomad se radnja jednog filma u celini odvijala
u našem vremenu, ali mi smo opet ponaosob određivale šta je preuzeto iz priče o Husrevu i Širin. Po
mom mišljenju, i da se te knjige zaborave, priče dopiru do danas stalnim prepričavanjem. Gledanjem
melodrama u produkciji Ješilčam, sećamo se negdašnjih priča. Možda ima i onih koji pišu scenarija
za tursku i iransku kinematografiju koji iznova čitaju Šahnamu poput vas. Te priče obožavaju u
Pakistanu, Indiji, u srednjoj Aziji i stalno snimaju filmove kakve je pravio Ješilčam.”
Objasnio sam gospođi Fikrije da nisam scenarista, već geolog i da sam se zainteresovao za ove
stare priče zato što sam išao u Iran. Da li je čula da današnja iranska država traga za jednom
minijaturom na kojoj Rustem plače od žalosti za sinom Suhrabom? Rekao sam joj da je iranska
država ubacila neke vešte trgovce kako bi tu sliku vratili iz njujorškog muzeja Metropoliten u Iran i
da je ponudila pravo bogatstvo.
„Gospodine Džeme, saznajete li vi za te tračeve kolekcionara islamskih knjiga od Hašima
Hodže?” upitala je gospođa Fikrije. „Svetski poznata knjiga koju spominjete bila je ovde kod nas, u
Topkapiju. Ukradena je odatle kada su sultani napustili Topkapi u stanju u kojem je bio i otišla na
Zapad. Najpre je došla u ruke Rotšilda, zatim je prodata Americi. I ta knjiga, poput njenih zlosrećnih
junaka, provela je čitav život u izgnanstvu, u drugim zemljama, u tuđim rukama i uvek se iznova
koristi u nacionalističke i političke svrhe.”
„Kako to?”
 „Jeste li ikada pomislili da smo mi Turci ti koji su često prezreni i o kojima se u Šahnami
neprijateljski govori pod imenom Turan ili Rum? A naša zbirka je, međutim, puna Šahnama.”
„Hiljadite godine, kada je Šahnama napisana, Turci još ne behu došli iz Azije”, odgovorio sam
smešeći se.
„Imate više znanja i znatiželje od mnogih profesora, ali ste ipak amater”, učtivo mi je stavila do
znanja gde mi je mesto gospođa Fikrije i ispričala mi priče pokazujući mi mnoštvo drugih knjiga i
slika.
Reč amater me nije povredila, ali me je podsetila na emotivnu stranu mojih istraživanja. Na svim
tim slikama su bile žene koje su posmatrale boj svojih sinova i muževa i koje su prolivale suze kada
bi na rukama očeva videle krvava tela svojih sinova. Što sam više nailazio na njih, ponekad bih im u
mašti kosu bojio u crveno - kao što sam radio u bojankama u detinjstvu. Težina svega što sam
preživeo u danima kada sam sa svojim majstorom kopao bunar beše se smanjila u proteklih dvadeset
pet godina, nespokoj koji je ostao prerastao je u žudnju da postanem pisac i ulivao mi osećanje
duboke misaonosti koju nisam uspevao da nađem u poslovnom životu.
Više puta sam zahvalio iskusnoj gospođi Fikrije, koja me je pozvala i posvetila mi vreme u
kancelariji u muzeju samo da mi pruži informacije. Sedeli smo u jesenje veče do mraka. Nije bilo
turista - muzej je bio zatvoren za posetioce. Dok sam prolazio ispod tremova i senovitim avlijama
Topkapi saraja prekrivenim žutim lišćem kestena i platana, mislio sam da bi ono što osećam možda
bio osećaj za istoriju koji bi moje osećanje krivice koje nisam mogao da izbacim iz sebe sveo na
podnošljiv nivo, pa čak ga doveo do stepena zabavnog književnog istraživanja jednog inženjera!
Gospođa Fikrije, iako je dnevna politika nimalo nije zanimala, povezivala je ono što je pretrpeo
negdašnji najveličanstveniji rukopis Šahname sa nacionalističkom politikom, što me je podsetilo i na
jednu zajedničku osobinu Edipa i Suhraba o kojoj ranije nisam razmišljao: biti politički prognanik,
biti daleko od domovine... Moj otac se uvek srčano bavio tim pitanjem. Neki njegovi drugovi iz iste
političke organizacije behu posle vojnog puča pobegli u Nemačku, jer su odmah znali šta ih može
snaći. A neki, kao moj otac, naposletku su pali u ruke policije i bili podvrgnuti mučenju ili zato što
nisu uspeli da pobegnu i nisu se osećali toliko krivim da bi trebalo da beže, ili zato što su mislili da ih
neće uhvatiti.
I Edip i Suhrab su se tragajući za izgubljenim očevima udaljavali od gradova i prostora kojima
su pripadali i onde gde su bili u gostima postajali izdajnici koje su koristili neprijatelji njihovih
zemalja. Kako nacionalna osetljivost u obe priče u stvari i nije bila u prvom planu, a kako je daleko
važnija bila privrženost porodici, vladaru, ocu, dinastiji, od odanosti naciji, ta dilema se nije isticala.
Ali dok su tražili očeve, i princ Edip i Suhrab u suštini su sarađivali sa neprijateljima svojih zemalja.


31

Pošto sam ja navršio četrdeset a Ajše trideset osam godina, počeli smo, najpre ona, a pod njenim
uticajem i ja, da se mirimo s tim da nam se fantazija da ćemo imati dete neće ostvariti. Može se reći
da smo digli ruke posle nemoći domaćih lekara i pokušaja u američkim i nemačkim bolnicama koji
su iziskivale mnogo vremena i muke.
Najveći naš dobitak bio je to što su nas zbližili zamor i ranjivost. Postali smo još bolji prijatelji.
Konačna svest da nećemo imati dece izdvajala nas je od drugih porodica i činila posvećenijim
intelektualcima. Ajše se plašila sažaljenja svojih drugarica domaćica sa mnogo dece i njihove
ponekad namerne bezdušnosti. Više se nije viđala s njima. Jedno vreme je tražila posao. Kada sam
kasnije odlučio da osnujem firmu koja bi se bavila sitnim građevinskim poslovima kojima se naša
kompanija nije bavila, ponudio sam joj da bude na njenom čelu. Brzo bi naučila da upravlja
inženjerima i razgovara s nadzornicima. Ja bih ionako svime upravljao u pozadini. I firmu smo
nazvali „Suhrab”. Firma je, konačno, bila naš sin.
Nastavili smo da putujemo avionima poput srećnih parova koji odlaze na medeni mesec. Pošto
bi avion poleteo iz Istanbula, ja bih se preko ženinog krila ispružao ka prozoru i trudio da prepoznam
Ongoren. (Ajši je uvek bilo simpatično to što gledam dole.) Prve godine tih putovanja kroz prozor
sam video da je naša visoravan ispunjena zgradama i fabrikama i gotovo da sam osetio mir.
Početkom leta smo se preselili u jedan četvorosobni, skupi stan s pogledom na more u ulici
Gumušsuju. Na putovanjima smo odsedali u najboljim hotelima, tumarali, išli u muzeje, gledali slike
i povremeno s fasciklama u rukama išli kod privatnih ginekologa u Londonu ili Beču. Te posete su
nam najpre ulivale slabašnu nadu da bi se kasnije završavale razočaranjem koje nam je svaki put
padalo sve teže.
Jednom smo preko jednog diplomate ušli u biblioteku „Čester Biti” u Dablinu, a godinu dana
kasnije jednom i u Britanski muzej, u biblioteku rukopisa iz drevnog Irana, na preporuku gospođe
Fikrije, gde smo iskusili radost gledanja minijatura u primercima Šahname. Posetioci retko mogu da
vide te slike u muzejskim prostorijama jer se vrlo retko izlažu. Dok sam gledao iluminacije i slike u
meni se budilo osećanje kajanja uz snažne uspomene na Ženu Crvene Kose i godine prve mladosti.
Ali upućeni i predusretljivi mladi asistenti, odaje koje mirišu na drvo i prašinu osvetljene svetlom
boje limuna i bele rukavice koje su asistenti katkad navlačili, podsećali bi nas koliko je ono što smo
posmatrali na stranicama knjiga drevno, ljudsko i trošno.
U stvari, u tim privatnim posetama nismo mogli da istinski osetimo ni islamsko slikarstvo, ni
priče iz Šahname, ni izvikane teme kao što su Istok i Zapad. Te minijature pune finih detalja izrađene
na starim rukopisima istog časa su nas učile da su životi proživljeni u prošlosti prolazni, da je sve
ionako odavno zaboravljeno, da je isprazna oholost pomisliti da smo upamćivanjem nekoliko
pojedinosti pojmili smisao života i istorije. Kada bismo iz senovitih hodnika muzejskih biblioteka
izašli na ulice nekog velikog evropskog grada, osetili bismo se kao dve umnije osobe zahvaljujući
slikama koje smo videli.
Ja sam u stvari kao i svi Turci obrazovaniji od generacije mog oca, na tim putovanjima težio da
na Zapadu, bilo u izlozima, bilo u bioskopima, bilo u muzejima, pronađem neku ideju, neki predmet
ili sliku koja bi u dubinu uticala na čitav naš život i dala mu smisao. Tako nešto bio je akvarel Ilje
Rjepina poznat kao „Ivan Grozni ubija sina”. Na akvarelu koji smo Ajše i ja zadivljeno gledali u
Moskvi u Tretjakovskoj galeriji, jedan otac, kao Rustem, ubio je svoga sina i plakao držeći njegovo
okrvavljeno telo u naručju. Kao da je sliku napravio neki iranski slikar koji je video sve najbolje
persijske minijature koje prikazuju kako Rustem ubija Suhraba i koji je poznavao postrenesansne
tehnike perspektive i senčenja. Isto je bilo to kako otac vladar grli krvavo telo svoga sina, koga je
usmrtio u trenutku razjarenosti; i to kako sin prestolonaslednik leži u očevom krilu kao da se predaje,
i užas i kajanje na očevom licu. Onaj koji je ubio sina bio je nemilosrdni tiranin, car Ivan, osnivač
Ruske carevine, o kome je Ajzenštajn napravio film (Ivan Grozni) koji je voleo Staljin. Nasilje i
kajanje koji su izbijali sa slike, njena jednostavnost i zaokupljenost samo jednom temom, na neki
čudan način navodili su me da osetim neumoljivu moć države.
Te večeri osetio sam taj vrlo poznat a i razarujući strah od države dok sam gledao crnilo
moskovske noći bez zvezda. Kod Ivana Groznog se zajedno s kajanjem osećala prevelika ljubav i
nežnost prema sinu. To protivrečno stanje duha podsetilo me je na strašne reči koje često ponavljaju
državni moćnici za talentovane i kritički nastrojene umetnike i pesnike, na šta mi je otac skrenuo
pažnju:
„Prvo obesi pesnika, a onda plači ispod vešala.”
Jedno vreme je logikom „nužne bezdušnosti radi države” bilo ozakonjeno da osmanski sultani
čim zasednu na presto pobiju sve prinčeve (svakog od svoje braće su oplakali). Čeznuo sam za ocem,
želeo da pokrenem te teme i razgovaram s njim, ali sam se ustručavao misleći da će me kritikovati.
Odlazili smo u evropske muzeje u stvari da bismo na putovanjima zaboravili bol zbog toga što
nemamo dece i išli „da vidimo sliku Edipa” što smo sebi ponavljali kao izgovor. Ali osim jednog ili
dva istorijska spisa koji su obrađivali Sofoklovu dramu i poneke akademske slike, nismo uspeli da
nađemo ništa drugo. Engrova slika pod nazivom „Edip i Sfinga” bila je u Luvru, ali je njena moć
uticaja na posmatrača bila slaba. Jedini utisak koji je na mene ostavila bilo je pitanje koje sam sam
sebi postavio - da li je grad Teba, koji se kao bled brežuljak vidi u pozadini kroz otvor neke pećine,
realno naslikan.
U Parizu, u muzeju „Gistav Moro” videli smo drugu sliku „Edip i Sfinga” izrađenu četrdeset
godina posle Engra. I na toj slici nisu prikazane Edipove krivice i gresi, nego trijumf, dakle Sfingino
rešenje Gordijevog čvora. Jednu kopiju te slike videli smo i u Njujorku u muzeju Metropoliten.
Zbunili smo se kada smo malo potom na istom spratu muzeja napravili četrdeset koraka i u odeljenju
islamske umetnosti videli scenu u kojoj Rustem ubija Suhraba. Polumračna prostorija posvećena
islamskoj umetnosti, u koju niko ne svraća, bila je prazna i stvarala osećaj da se zanimamo za
zaboravljenu temu. Čovek je uživao u Moroovoj slici i da nije znao priču, ali je stranica Šahname
ostavljala na nas utisak jedino zato što smo priču znali. Tu je radost pred naslikanim bila mnogo
ograničenija.
Ali suštinsko pitanje bilo je to što se u Evropi, koja ima, mnogo širu i bogatiju kulturu i tradiciju
slikarstva, kada je reč o Edipu, nikada nisu prikazivale bazične scene kao što su ubijanje oca ili
deljenje postelje sa majkom. Evropski slikari su o tim scenama verbalno mogli da misle i razumeli su
priču. Ali nisu mogli da vizuelno dočaraju stvari o kojima su verbalno mogli da misle i nisu ih
slikali. Zato su ilustrovali samo trenutak kod Edipa kada Sfinga razrešava Gordijev čvor. Ipak, u
islamskim zemljama u kojima se pravi i gleda vrlo malo slika i u kojima su one najčešće zabranjene,
hiljadama puta je sa ushićenjem prikazano kako Rustem ubija sina Suhraba.
To pravilo srušio je italijanski filmski režiser Pjer Paolo Pazolini, koji je bio i romansijer i
slikar, filmom Car Edip. Za vreme nedelje Pazolinijevih filmova koja je održana u Istanbulu uz
podršku Italijanskog konzulata, gledao sam potresen njegovu adaptaciju Cara Edipa. Mladi glumac
koji je u filmu igrao Edipa grlio je i ljubio svoju, stariju, ali prelepu majku, Anu Manjani, i vodio
ljubav s njom. Drvena sala Kaze D’Italija puna ljubitelja filma i intelektualaca iz Istanbula utonula je u
duboku tišinu pri scenama razmene ljubavi između majke i sina.
Pazolini je film snimio u Fesu, iskoristivši lokalne pejzaže, crvenkastu zemlju, staro avetinjski
crveno utvrđenje.
„Želim još jednom da gledam ovaj crveni film”, rekao sam. „Da li možemo možda da nađemo
DVD ili video-kasetu?”
„Čak je i kosa one lepe i privlačne Ane Manjani bila crvena”, primetila je moja žena.


32

Pogrešno je da čitalac zamišlja mene i Ajše kao nekakav knjiški par koji stalno ide da gleda
intelektualne filmove i ne vadi nos iz tekstova i slika. I Ajše je ujutru sa mnom izlazila iz stana i
upravljala našom građevinskom firmom „Suhrab” koja je rasla zapanjujućom brzinom. Ja bih rano
predveče napuštao posao u kompaniji i svraćao na Nišantaš u kancelariju u „Suhrabu” u kojoj je bilo
sve više ljudi. Nas dvoje, muž i žena, radili bismo s inženjerima do kasno, potom bismo večerali u
nekom restoranu i vraćali se kući.
Krajem 2011, godinu dana otkako smo gledali Pazolinijevog Cara Edipa, napustio sam
kompaniju u kojoj sam radio za platu i sve svoje vreme posvetio „Suhrabu”. Ovoga puta sam za svoj
račun po čitav dan nadzirao gradilišta u Istanbulu i vodio poslovne razgovore mobilnim telefonom
dok se auto firme „Suhrab”, koji je vozio vozač Samsunac, lagano probijao kroz saobraćaj.
Dobavljači, šefovi gradilišta, trgovci nekretninama, većinom su bili kao i ja zaglavljeni u nekoj
drugoj tački u gradu, u nekom drugom saobraćajnom haosu. Ili, što je još gore, bili su izgubljeni u
saobraćaju u nekom novom kutku u gradu za koji niko nije znao, ali po čijim je trotoarima već sada
sve vrvelo od sveta. Razumeo sam to po tome što bi neko s kim sam razgovarao telefonom usred
naših diskusija o nekretninama i cenama raspravljala sa šoferom ili zaustavljao prolaznike i pitao gde
se nalazi. Svi su negde imali gradilište, kupovali ono što im se isplati i grad se uvećavao čudnovatom
brzinom.
Ponekad bi mi za oko zapali siromasi, mladići, prodavci, čuvari što hodaju duž pločnika i
pomišljao bih kako sam već bogat i sredovečan i, što je još važnije, kako sam se na to navikao.
Potom bih se pitao „šta je to lepo u mom životu osim što sam u dobrim odnosima sa ženom, i
amaterskog zanimanja za priče o Suhrabu i Edipu”. Pomišljao bih na oca, telefonirao supruzi i trudio
se da poverujem da sam srećan uprkos gradskoj gužvi. To što nemamo potomstva naučilo me je da
budem smeran i skroman. Ponekad bih razmišljao da bi mi sada dete imalo možda dvadeset godina da
sam ga imao.
Novcem koji smo zarađivali neko smo vreme kupovali skupu garderobu, drangulije, osmanske
antikvitete, fermane, lepe tepihe, nameštaj iz Italije, ali nijedno od nas dvoje potrošačko razmetanje
nije činilo srećnim. Osećali smo se samo površnim i izveštačenim. Uz to, samo iz tog razloga u meni
je još postojao snažan otpor pa sam se gnušao nekih naših prijatelja kojima smo želeli da pokažemo
kupljene stvari. Mogu to da nazovem uticajem toga što mi je otac bio levičar. Dok nam je imetak
ubrzano rastao, i dalje smo se snalazili sa običnim renoom megan.
Za većinu novca, investiranja radi, kupovali smo ili parcele za nove građevine ili stare zgrade na
lokacijama koje će poskupeti. Dok smo, pogotovu van grada, kupovali prazne plačeve, osećao bih se
poput sultana koji patnju što nemaju potomstvo nastoje da zaborave pripajanjem novih zemalja svojoj
imperiji. I „Suhrab” je rastao zadivljujućom brzinom kao i Istanbul.
U automobil smo postavili navigaciju koja pokazuje gde se na kom putu nalazimo. Gledajući u
taj ekran koji nam je pokazivao maršrutu, žena i ja bismo odlazili u nama potpuno nepoznate nove
mahale u Istanbulu, brda sa kojih se u velikoj daljini vide Prinčevska ostrva; pod uticajem brzog
širenja grada mi smo ta nova mesta doživljavali kao priliku da budemo srećni i da gradimo, umesto
da se poput nekih neprestano žalimo što se stari grad ruši i nestaje. Ajše je svakodnevno u Službenom
glasniku čitala oglase za tendere na osnovu sudskih odluka, pratila stranicu posvećenu nekretninama
u listu Hurijet i pregledala internetske sajtove.
Jednog dana Ajše mi je pokazala oglašen tender koji je smatrala vrlo povoljnim. Pre nego što
sam se usredsredio na stvar, pronašla je mesto zemljišta na Guglovoj karti i kada je uvećala sliku na
ekranu, ugledao sam reč Ongoren a srce je počelo brže da mi kuca. Ali sačuvao sam hladnokrvnost
poput iskusnog ubice. Vukući strelicu na monitoru mišem u ruci, ćutke sam se približio najvažnijoj
kasabi u svom životu.
Naziv Ongoren bio je napisan preko Staničnog trga. Mogao sam da razaznam neke ulice u
okolini, ali uspeo sam da prepoznam vrlo malo mesta, zato što su i mesta na Guglovoj karti napisana
sa zvaničnim nazivima, a ne onako kako su ih pre trideset godina žitelji Ongorena zvali („Sokak s
restoranima”). Najpre sam našao stanicu, potom groblje, pretpostavio gde je mesto naše visoravni na
karti, ali nisam uspeo da pročitam pojedinačne nazive ulica. Da, svako mesto je postalo ulica.
„Murat kaže da će tuda proći novi put i da je pogodno za izgradnju naselja sa lepim pogledom.
Da odemo i pogledamo pre nego što u nedelju ujutru krenemo tvojoj majci?”
Murat je bio moj stari drug sa studija koji me je onomad odveo u Teheran. I on beše napustio sve
druge poslove u obilju nekretnina i počeo da se bavi građevinarskim biznisom. Zahvaljujući svojim
konzervativnim prijateljima iz partije na vlasti, dobijao je mnogo krupnije poslove od nas i
pokazivao nam prijateljstvo time što nam je javljao na kojim će mestima skočiti cene zemljišta.
„Kao da ima nečeg zloslutnog u toj kasabi Ongoren, poput bajki koje sam slušao u detinjstvu...”,
rekao sam Ajši. „Pusti sad gradnju tamo. Siguran sam da je najlepši pogled onde svetlucavo nebo sa
zvezdama noću.”


33

Tog leta Istanbul je patio zbog nestašice vode. Proleće je bilo sušno, u branama se nije
akumuliralo dovoljno vode i zastarele cevi za distribuciju vode počele su da dopremaju gradu
polovinu uobičajene količine. U nekim naseljima su roditelji noću osluškujući prazne cevi u kojima
će doći voda, čekali vreme kada će moći da se okupaju i potom nakupe vodu u ispražnjenoj kadi, kao
u mom detinjstvu. Nastajale su političke rasprave i svađe oko toga kada i koliko će se kojim četvrtima
dati vode.
Potkraj leta stigli su dani s grmljavinom, munjama i olujama u kojima su neka naselja u
Istanbulu ostala pod bujičnim vodama. Posle tih dana jedne večeri otac nas je pozvao na večeru.
Njegova nova žena beše poslala Ajši imejl. „Zar moj otac nije u stanju ni toliko da napiše?” pomislio
sam.
Živeo je na grebenima Sarijera, u jednom novosagrađenom naselju na brdima koja gledaju na
Crno more. Dva sata smo putovali kolima do tamo. Mali i tek iznajmljen stan koji je iz velike
udaljenosti gledao na Crno more već sada je izgledao oronulo kao da je iz rata izašao. Unutra je bio
ispunjen prastarim očevim stvarima od kojih neke pamtim još iz detinjstva. Krov je prokišnjavao.
Posle prvih reči, izveštačenih pošalica i otpozdravljanja pogodilo me je to što mi je otac ostario, što
je umoran i bez novca.
Čovek kome sam se u detinjstvu u svemu divio, čeznuo da budem s njim što duže, da se s njim
družim, da me stegne u naručje i zbija šale sa mnom, sada beše izgubio svoj sjaj, usporio se, zgrbio i,
što je najgore, prihvatio poraz pred životom. Nekada najbolje odeveni kicoš, više nije mario kako
izgleda, nije pazio na zdravlje a to stanje popravljao je dosetkom da se „levičari ne bave izgledom
nego suštinom”, pa makar u to i ne verovao mnogo.
Ali neprestano se šalio sa svojom prsatom ženom zečjih zuba i slatkog osmeha, zadirkivao je i
pravio štosove koji su nagoveštavali da imaju intenzivan seksualni život. Za kratko vreme i Ajše se
pridružila njihovim šalama i započela razgovor o onome što smo iskusili u ljubavi, braku, mladosti,
o filmovima i uspomenama. Ja sam se ćutke držao po strani, pored biblioteke, zato što nikada ne bih
mogao da se uz oca upustim u te teme, čitao šta piše na hrbatima očevih starih levičarskih knjiga koje
pamtim iz detinjstva i istovremeno slušao ćaskanje za stolom. Kada je njegova supruga ispričala da
su to leto neko vreme mnogo trpeli zbog nestašice vode, setio sam se majstora Mahmuta.
„Ovde, na bregovima Sarijera mogao bi da se savršeno iskopa bunar na starinski način”, dodao
sam ja uzbuđeno. „Izliješ beton kliznom drvenom oplatom.”
„Otkud ti to znaš?” upita otac.
„U leto 1986, godinu dana pošto si nas napustio, kopao sam mesec dana bunar s jednim starim
majstorom da zaradim novac za privatni kurs”, rekoh. „Čak ni Ajši to nisam pričao.”
„Zašto? Stideo si se toga što si živeo radničkim životom?” nastavi on.
Bio sam zadovoljan što moj otac sad zna da sam neko vreme radio kao radnik sa bunardžijama.
A otac je u stvari bio zadovoljan što smo se obogatili. Moja greška bila je u tome što sam obuzet
zanosom pokušao da nakon priče o danima u kojima sam kopao bunar ocu ispričam o caru Edipu i
Rustemu i Suhrabu, o knjigama koje su me zanimale i koje sam čitao, o evropskim muzejima u koje
sam išao sa Ajše i što sam se upinjao da dokažem da posedujem znanja o društvenim i istorijskim
temama.
„Te stvari najbolje je objasnio Vitfogel”, prekinuo me je otac. „Tu je negde bila njegova knjiga.
Ko njega sada čita, potpuno je zaboravljen... Šta li bi rekao da zna da je u biblioteci jednog starog
levičara u Istanbulu francuski prevod njegove knjige?”
Zainteresovala me je knjiga tog pisca u vezi s kojim je otac upotrebio lakonsko pitanje koje sam
u sebi i sam često postavljao („Šta li bi moj otac rekao da to zna?”). Oči su mi bile na prašnjavim
knjigama na starim policama.
Dosta kasnije sam popio još jednu čašu rakije. Žene su razgovarale među sobom, a tata je ćuteći
sedeo uz rub stola.
„Tata...”, upitao sam odjednom. „Kakva je bila grupacija revolucionarnih otadžbinskih maoista...
od onih političkih frakcija u tvoje vreme?”
„Znam mnogo ljudi iz te grupe”, odgovorio je otac. „Bilo je i mnogo devojaka među njima”,
rekao je kasnije omamljen alkoholom, poput gimnazijalca koji kaže da ima dosta devojaka u
susednom odeljenju.
„Kakve su bile devojke?” upitala je očeva žena ponosna na muževljevu negdašnju raskalašnost.
U trenutku mi se ukazala tema o kojoj sam godinama razmišljao krijući je vešto i od samog
sebe, verovatnoća da je moj otac u stvari u godinama svog političkog rada upoznao zaposlene u
Trupi poučnih mitova, da je, štaviše, u mladosti gledao Ženu Crvene Kose na sceni revolucionarnog
teatra. Šta je otac mislio o ženi s kojom sam prvi put spavao u životu?
Ali otac se beše otreznio i na licu mu se ukazao oprezan i dalek pogled koji se pojavljivao u
vreme kada je od mene krio svoj lični i politički život. Kada smo u jednom momentu ostali nasamo,
pitao me je vrlo ozbiljnog izraza lica za majku. Ispričao sam mu da sam joj kupio stan u Gebzeu, da
svake druge sedmice nedeljom odlazimo kolima kod nje i da ne želi da se preseli u Istanbul. „Baš mi
je drago što ti je majka srećna!” zaključio je temu otac.
Pošto sam ja mnogo popio, u povratku je vozila Ajše. U jednom trenutku me je upitala poput
majke koja od milošte grdi sina: „A zašto si ti krio od mene da si radio kao bunardžijski pomoćnik?”
Zaspao sam na prednjem sedištu auta dok smo usred noći prolazili Beogradskom šumom, između
ustava, uz zriku zrikavaca, po svežini koja je mirisala na majčinu dušicu.
U krilu mi je bila stara Vitfogelova knjiga pod naslovom Ortjentalna despotija. Ali kod kuće
nisam pogledao u nju, već u kompjuter. Ćutke sam se odozgo primakao Ongorenu na Guglovoj mapi.
Video sam reklame neke poslastičarnice, banke, benzinske pumpe na Staničnom trgu. Pokušao sam da
se pojedinačno setim tih kutaka i pred očima stvorio sliku kako tuda idem iza Žene Crvene Kose.
Ako mi je Žena Crvene Kose u Ongorenu tačno rekla koliko joj je godina, sada bi trebalo da
ima šezdeset. I očeva nova žena je tih godina i, u suštini, savršeno sam mogao da zamislim oca kako
sa Ženom Crvene Kose živi u malom stanu s pogledom na Crno more.
Kako sam sebi zabranio da istražujem gde je i šta radi, nisam u proteklih trideset godina naišao
na trag Ženi Crvene Kose. Ponekad bih se pitao gde je, kada bih na televizijskim reklamama ugledao
neku glumicu u penziji iz generacije Žene Crvene Kose, štaviše iz njihove ekipe narodnog teatra u
ulozi srećne majke, pa čak poslednjih godina i bake, koja koristi deterdžent, bankarsku karticu ili
kredit za penzionere. Da li je Ona ona visoka žena punih usana u serijama o sultanu Mehmedu
Osvajaču, Sulejmanu Veličanstvenom, sa Hurem i haremom, koja uči kako se prave spletke u haremu
i koji su načini da uvek ostane miljenica, ili ja, zagledan u ekran, zaškiljim ponekad pijane glave jer
ne mogu da prepoznam prvu ženu u svom životu. A katkad bih pomislio da je njen jedan od
pozajmljenih glasova na turskom za ženske likove u nekoj stranoj televizijskoj seriji i pokušavao da
se setim njenog izražajnog monologa koji sam jedne večeri pre trideset godina slušao na kraju
predstave u žutom pozorišnom šatoru i glasa koji sam s punom pažnjom slušao dok smo zajedno
šetali Staničnim trgom.
Kada sam se usred noći probudio iz sna usled preteranog rada i napetosti zbog poslova koji su
se ubrzano razvijali, zbunjen sam pogledao oglas za prodaju nekretnine u Ongorenu koji je stigao uz
imejl jednog iskusnog inženjera što se u „Suhrabu” bavi nekretninama. U blizini parcele na kojoj sam
s majstorom Mahmutom kopao bunar bili su stari depo i radionica. Oglas se mnogo više bazirao na
mogućnostima za novu gradnju koja se sada može realizovati nego na tome šta su ranije bile
bezvredne građevine stare trideset godina. Ne pitajući o tome usnulu Ajše, napisao sam našem čoveku
u „Suhrabu” da smo zainteresovani za plac.


34

Dok smo Ajše i ja znatiželjno čitali knjigu Karla Avgusta Vitfogela pod naslovom Orijentalna
despotija, isprva nismo mogli da dokučimo zašto nam ju je moj otac preporučio. U knjizi nije bilo
ničega o očevima i sinovima. Bilo je očigledno da otac nije pročitao celu obimnu knjigu objavljenu
1957. godine, već da ju je malo prelistao kao važno levičarsko štivo i zaboravio. Zašto se te knjige
setio dok sam pominjao Edipa i Suhraba?
U knjizi objavljenoj 1957, u danima intenzivnog Hladnog rata, bilo je mnogo toga o nestašici
vode i poplavama. Vitfogel je u Orijentalnoj despotiji nadugačko objašnjavao da u Aziji, u zemljama
sa složenom geografijom poput Kine, dopremanje vode potrebne za poljoprivredu kanalima,
ustavama, putevima i akveduktima iziskuje golemu birokratiju i organizaciju. Pokazivao je da ta
organizacija može biti uspešna jedino sa autoritarnim, strogim vladarima i upraviteljima. Tim
upraviteljima se nisu sviđali otpor i suprotstavljanje njihovim naredbama. Vitfogel na kraju knjige
objašnjava da su zbog toga pored sebe, znači u svojoj birokratiji i haremima, želeli ne razvijene
pojedince nego robove koji bi ih slepo slušali i da je čitav sistem tako funkcionisao.
„Ti vladari koji se tako ponašaju prema svojim ženama i službenicima, na kraju ubiju i
sopstvene sinove”, rekla je Ajše. „Nema tu ničeg fascinantnog. Znamo, poznajemo takve ljude. Ali
zašto njihovi dvorski slikari slikaju taj trenutak s toliko žara?”
„Zato što kralj plače, eto zato”, odgovorio sam. „Smisao slike koji se vidi jeste kajanje i bol...
Ali stvarni smisao je naglašavanje svirepe sultanove moći. Ionako oni daju novac za izradu tih slika.
A ne jadni naivni Suhrabi.”
„Suhrab je glup, a je li Edip pametan?” upitala je Ajše.
Pošto je prošlo neko vreme smanjilo nam se interesovanje za Vitfogelovu knjigu. Ali, uz očevu
pomoć, zahvaljujući toj knjizi uspostavili smo vezu između civilizacija preko obrade ideja o ubistvu
oca i ubistvu sina.
Te zime odlučio sam da kupim plac u Ongorenu. Stanovništvo Istanbula u talasima se širilo
prema tom mestu. Murat nam je mnogo ranije rekao da će se petlja oko trećeg mosta na Bosforu na
crnomorskoj strani i život oko njenih produžetaka preseliti onamo. Umesto da pronalazim izgovore
poput starih bajki, zle sreće, sećanja, trebalo je da mislim na rast „Suhraba”.
Dok sam razmišljao o budućnosti „Suhraba”, tih dana u kojima smo se intenzivno posvećivali
poslu, žalio sam što nemam dete kome bih sve to ostavio. Da sam imao sina, vrlo verovatno da ne bi
išao očevim putem, baš kao ni ja, i da bi živeo sasvim drugim životom. Ali ipak bi bio moj sin! Povrh
toga, mogao bi biti i pisac. Osećao sam koliko su pored toga suštinski beznačajne priče o Edipu i
Suhrabu.
Jednog predvečerja očeva žena je pozvala Ajše mobilnim telefonom i rekla da mu nije dobro.
Odmah smo seli u auto i uspeli da stignemo do očevog stana tačno tri sata i petnaest minuta posle
izlaska iz kancelarije. Pretrnuo sam kada na prozorima nisam video svetlo, štaviše iznervirao sam se,
no kada je očeva žena plačući otvorila vrata, u prvi mah sam pomislio da su se svađali. Ali čim sam
ušao u stan shvatio sam da mi je otac preminuo. Potom je neko jednim dodirom upalio svetiljke i ja
sam sa osećanjem kajanja ugledao ono što nisam želeo. Otac je ležao ispružen na divanu na kojem je
sedeo i pričao zanimljive priče kada smo se poslednji put videli.
Kada je umro? Kao da je bila moja krivica ako je umro dok smo mi bili na putu. Ali možda je
umro kada je stigao prvi telefonski poziv. Nisam mogao da pogledam oca, ponavljao sam to pitanje
kao detektiv, ali od njegove uplakane žene nismo uspevali da dobijemo odgovor.
Kada sam shvatio da ćemo te noći ostati u očevom stanu, pronašao sam u frižideru rakiju klub i
nalio sebi da pijem. Došao je lekar i, pošto je na nekom papiru napisao ishod koji smo ionako znali,
doznali smo da je uzrok smrti srčana insuficijencija. Mislio sam da ću zaplakati dok sam čitao taj
papir i kasnije, kad smo nas troje preneli oca i spustili ga u čistu postelju u spavaćoj sobi. Možda i
jesam plakao, ali njegova žena je to tako glasno činila da se moje jecanje nije ni čulo.
Mnogo posle ponoći, kada je moja žena legla na divan a očeva na drugi krevet u stanu, opružio
sam se pored oca, u postelju u koju smo ga položili. Kosa, obrazi, ruka, izgužvana košulja pa čak i
miris moga sirotog oca još su bili isti kao kada sam bio dete.
Na trenutak su mi za oko zapeli očev vrat i koža. Jednom prilikom, kada mi je bilo sedam
godina, moji roditelji i ja bejasmo otišli da se kupamo u moru na plaži na Hejbeli adi. Majka me je
potrbuške spuštala i ostavljala u vodi držeći me za stomak ne bih li naučio da plivam i ja sam u panici
plivao bacakajući se prema ocu koji je stajao tri koraka dalje. Taman kada bih mu se primakao, on je
pravio korak unazad da bih još malo plivao i brzo naučio, a ja sam od uzbuđenja da ga stignem vikao
„Ne idi, tata!” Otac se smeškao kada bi video da mnogo vičem i da me hvata panika, hvatao me
snažnim rukama i izvlačio iz vode kao neko mače. Ja sam prislanjao glavu na njegov vrat i grudi,
koji su čak i u moru imali naročit miris (običan sapun i miris biskvita), a i sada sam naslanjao glavu
tačno na tu tačku njegovog vrata. Potom je ovako govorio uvek mršteći obrve:
„Sine, ne treba toliko da se plašiš. Vidiš, ja sam tu. Dobro?”
„Dobro”, govorio sam zadihan, srećan i siguran u njegovom naručju.


35

Sahranili smo oca na groblju Ferikoj. Oko groba se okupio raznolik svet: napred smo bili mi,
njegova uplakana žena i sva bliža i dalja rodbina, drugu grupu činili su brojni preduzimači, inženjeri
i biznismeni koji su stajali pozadi i koji su došli više zbog mene nego zbog mog oca, bili su tu i
njegovi stari drugovi iz sveta politike i, izdvojeni u grupicama od po dvojica-trojica, pušili i čekali
molitvu.
Iako bih to žarko želeo, neću ulaziti mnogo u detalje sahrane, jer nema veze sa našom temom.
Dok su se ljudi razilazili na groblju Ferikoj, snažno me je zagrlio krupan i simpatičan čovek. „Ti
mene ne znaš, ali ja tebe znam već godinama, gospodine Džeme”, rekao je.
Videvši da ne mogu da se setim ko je, stavio mi je vizit-kartu u džep i rekao „Izvini”.
Stigao sam da pogledam vizitkartu tek dve nedelje kasnije kada smo se vratili na posao. Pokušao
sam da se setim čoveka i lica koje sam video u Ongorenu, onog leta kad mi je bilo šesnaest godina,
ne bih li otkrio ko bi mogao biti Siri Sijahoglu koji me poznaje iz tih dana i koji se sada bavi
„štamparstvom, izradom vizitkarti, pozivnica i reklamom”. Stalno mi je pred očima bilo lice drugog
bunardžijskog pomoćnika Alija. Posle Žene Crvene Kose i majstora Mahmuta najviše sam se za njega
zanimao.
Ne mogavši da se setim gospodina Sirija, poslao sam mu imejl na adresu sa vizitkarte koju je
sam odštampao. Razmišljao sam da ga pitam i za negdašnje žitelje Ongorena i da dobijem podatke o
parceli. Osim toga, zar to što sam se posle toliko godina vratio na lice mesta kao preduzimač nije bio
najbolji vid takozvanog ponašanja kao da se ništa nije desilo?
Koliko god da je naš susret u poslastičarnici Saraj na Nišantašu posle deset dana kratko trajao,
bio je isto toliko uznemirujući. Uopšte nismo razgovarali o svemu i svačemu; što može biti i moja
greška. Ali u svakom trenutku susreta osećao sam da bih mogao sve da pitam i saznam i u isti mah sa
strahom naslućivao da ne bih želeo da sve pitam i doznam.
Gospodin Siri je bio krupniji i puniji nego što sam ga upamtio sa sahrane. Opet nisam mogao da
ga se setim među licima koja pamtim iz mog jednomesečnog boravka u Ongorenu. Ali nije bilo
potrebe da se zbog toga odviše sekiram, on mi je odmah rekao da smo se na dan sahrane prvi put
sreli, iako me zna iz priče.
Poznavao je mog oca, veoma ga je poštovao i bio vrlo zadovoljan što je došao na sahranu i
izrazio osećanja koja je gajio prema njemu. Odmah me je prepoznao kada me je ugledao na dženazi.
Zato što sam bio pljunuti otac; mašala, bio sam naočit kao on, svetla lica, dobronameran. Moj otac je
bio veliki rodoljub, vrlo požrtvovan. Potrošio se za domovinu. Učinio je to iz dobrih pobuda.
Zauzvrat je pretrpeo mučenja, ali nikada se nije povukao. Ležao je po zatvorima, ali nije promenio
uverenja kao neki. Ali, na nesreću, oca su oklevetali, njegovi sopstveni drugovi su mu došli glave.
„Kakva kleveta, gospodine Siri?”
„Gospodine Džeme, ne bih da vam oduzimam dragoceno vreme ni da vas uzrujavam starim
političkim tračevima i glupostima. Imam jednu molbu za vas. Vaša firma ’Suhrab’ je zainteresovana
za moju skromnu parcelu, ali su vaši trgovci nekretninama i inženjeri nepravedni prema meni. Vi ste
sin oca koji nije mogao da otrpi nepravdu, pa sam pomislio da treba da znate.”
Njemu, rekli su, nisu ponudili cenu po kvadratu koja se svima nudi, zato što su se pojavili drugi
suvlasnici koji tvrde da imaju pravo na plac. A to mesto je, međutim, samo njegovo.
„Gospodine Siri, imate li lokaciju i katastarski broj parcele?”
„Doneo sam fotokopiju tapije. Ali ne obazirite se na suvlasnike i nemojte da steknete pogrešan
utisak.”
Dok sam uzimao u ruke tapiju koju mi je dao i trudio se da razaznam gde se nalazi zemljište,
zamislio sam se i rekao: „Znate li, gospodine Siri, da sam se i ja vrlo davno našao u Ongorenu.
Poznajem malo to mesto.”
„Znam to, naravno, gospodine Džeme. Došli ste i u našu pozorišnu šatru u leto 1986. godine.
Tog meseca su gospodin Turgaj i njegova žena bili u mom stanu koji gleda pozadi, a roditelji
gospodina Turgaja stanovali su na gornjem spratu koji gleda na Stanični trg.”
Bio je to firmopisac u čijem sam stanu vodio ljubav sa Ženom Crvene Kose! Njegova žena mi je
otvorila vrata i rekla da su glumci otišli. Kako to nisam odmah pretpostavio?
„Vi ste s majstorom Mahmutom na visoravni kopali bunar”, nastavio je. Pokazao mi je tapiju.
„Moj mali plac je odmah iza vašeg bunara. Kada je majstor Mahmut, nek mu je hvala, pronašao vodu,
fabrikanti su za kratko vreme zgrabili zemljište. Ja od firmopisačke radnje ništa nisam mogao da
zaradim... Ali sam zajedno sa ženom uspeo nešto da skupim sa raznih strana i posle godinu-dve i mi
smo tamo kupili jedan plac. On je sada sve što moja porodica poseduje.”
Posle tolikih godina doznao sam da ono što sam donekle znao, ne, ono što sam celim svojim
bićem znao ali u šta nisam mogao da poverujem - da se majstoru Mahmutu ništa nije dogodilo, da je
čak nastavio da kopa i da je našao vodu. Da bih sasvim upio to što sam saznao, pogledom sam bludeo
po ljudima u poslastičarnici: studentima što su jeli nešto na brzinu, ženama koje su svratile iz
kupovine, muškarcima s kravatama, ali misli su mi bile u prošlosti.
Zašto sam trideset godina strahovao da sam možda iz nehata mogao da ubijem majstora
Mahmuta?
Sigurno zato što sam čitao Edipa i poverovao u priču. Tako sam želeo da mislim. Od majstora
Mahmuta sam i naučio da verujem u moć starih priča. I sada sam istraživao svoju krivicu iz prošlosti,
kao i Edip.
„Kako ste upoznali majstora Mahmuta?”
„Kada je majstor Mahmut našao vodu, pošto sam se ja vratio, gospodin Hajri ga je bogato
nagradio i dao mu nove poslove. Ukazali su mu veliko poštovanje zato što je ostao invalid oštećenog
ramena, jer je tokom kopanja na njega pala kofa. Gospodin Hajri je majstoru Mahmutu poverio da
iskopa još dva nova bunara i da ih odozdo poveže tunelima i napravi rezervoare. Zatim su druge
fabrike, radionice za pranje i bojenje dali majstoru da radi iskope, kalupe i betoniranje. Tako se
pokojni majstor Mahmut nastanio u Ongorenu kad je bilo gotovo sa bunardžijskim poslom i kad je
ionako ostao invalid.
„Kada je umro majstor Mahmut?”
„Ima više od pet godina”, odgovori gospodin Siri. „Sahranili su ga na groblju podno uzbrdice.
Svi su došli na sahranu - šegrti, drugi majstori, vlasnici fabrika u Ongorenu.”
„Voleo sam majstora Mahmuta kao oca”, rekao sam skupivši tužno obrve.
Iz pogleda gospodina Sirija shvatio sam da zna da sam se ogrešio prema majstoru Mahmutu i da
je on u stvari umro uvređen i ljut na mene. Ali slutio sam da gospodin Siri ne želi da preuveličava
ono što je bilo, jer je sada od mene tražio pomoć. Da li je znao da sam pre trideset godina mislio da
sam ga ubio, da me je uhvatila panika i da sam svog majstora ostavio na dnu bunara?
Kako je majstor Mahmut izašao iz bunara? Goreo sam od želje da postavim to pitanje i da ga
pitam sve u vezi sa Ženom Crvene Kose, ali sam se uzdržavao.
„Majstor Mahmut te je pominjao kao svog najškolovanijeg pomoćnika”, rekao je gospodin Siri
trudeći se da kaže nešto afirmativno.
A možda je tim rečima ponekad dodavao još nešto, na primer, „boj se stvarno učenih” i bio u
pravu. Bio sam kriv što je zbog povređenog ramena ostao invalid.
Gospodin Siri nije znao da sam u njegovom stanu prvi put u životu spavao sa ženom. Pre nego
što sam ga pitao ono što sam stvarno želeo da pitam, od njega sam, pa makar i odužio priču, saznao
sledeće: gospodin Siri i njegova žena behu otišli iz te kuće što je gledala na Stanični trg. Umesto
ružne stambene zgrade sa velikim prozorima napravljen je tržni centar. Sada se tu okuplja omladina.
Ako dođem u Ongoren da na licu mesta proverim o čemu je reč s placem, najpre bi mi pokazao kraj,
a potom bi me zadržao u svojoj kući na večeri. Pokret je napustio, ali nije ljut na stare prijatelje. I on
je povremeno kupovao list Revolucionarna domovina ali ga ne čita kao nekada jer su otišli predaleko.
„Bilo bi bolje kada bi pisali o nepravdama i prevarama na gradilištima umesto što se bave američkim
imperijalizmom”, rekao je on.
Da li je u tim poslednjim rečima bilo neke pretnje?
„Gospodine Siri, reći ću našima, neće dopustiti nepravdu. Ali i ja vas nešto molim. Kad biste mi
objasnili kakva je bila ta kleveta uperena protiv mog oca...”
Takve stvari nisu se događale samo mom ocu. Turska je tada bila zaostala. Dobronamerni
militantni marksisti-levičari, naročito oni iz Anadolije, bili su još „feudalni”. U organizaciji nisu
trpeli muško-žensko zbližavanje, otvoreno koketiranje, priče o ljubavnicama. Rukovodstvo
organizacije nije dozvoljavalo takve stvari zato što bi izazivale zavist i svađe. Ljubavna veza mog oca
dočekana je u revolucionarnoj grupi s netrpeljivošću.
„Devojka je bila prelepa, ali je i jedan visoki funkcioner Revolucionarne domovine bio bacio
oko na nju”, rekao je gospodin Siri.
Zato je priča dobila veće razmere, te se na kraju otac izdvojio iz te grupe i priključio jednoj
drugoj. Bratac kome je cura zapala za oko oženio se njome, a kada ga je kasnije ubila žandarmerija,
devojka koja nije mogla da napusti grupu udala se za njegovog mlađeg brata. Nije govorio da mu je
žao zbog ljubavi između mog oca i te lakomislene žene, zato što se on kasnije opametio, oženio
nekom izvan pokreta, te sam se ja rodio. Kako moj otac više nije bio živ, te stare priče me, dao bog,
nisu rastužile.
„Bilo pa prošlo, gospodine Siri, nema za čim da se žali. To su samo stare ljubavne priče.”
„Gospodine Džeme, ali vi njih u stvari poznajete.”
„Koje njih?”
„Mlađi brat za koga se devojka kasnije udala je gospodin Turgaj. Ona glumica koja je bila u
mom stanu je ljubav vašeg oca.”
„Kako to?”
„Ona crvenokosa Guldžihan. Onda je bila brineta. Ona je bila mlada ljubavnica vašeg rahmetli
oca.”
„Je li tako? Šta sada rade?”
„Otišli su nekuda daleko... Dva leta su još dolazili sa svojim šatorima da vojnicima priređuju
predstave, a posle se nisu javljali. I ja sam prekinuo s pokretom. Kao i svi koji se kada dobiju decu
zapute u druge poslove i druge gradove... Sin mi je računovođa, vodi i moje poslove. Neki od nas
starih iz Ongorena, poput mene, još smo tu i čekamo.”
Više nisam pitao za Ženu Crvene Kose dok se nismo rastali. Gospodin Siri je priču malo ulepšao
i, da mi se srce ne bi slomilo, premestio je događaje u vreme pre nego što su se moji roditelji
upoznali i venčali, u vreme šest-sedam godina pre toga. No kada sam imao osam ili devet godina otac
se beše izgubio na dve godine. Osetio sam da ga je majka u tom odsustvu mnogo manje poštovala i
da je bila više kivna na njega. Znali smo da ima nečeg politički motivisanog u tom nestanku, ali kao
da je u onome što se zbilo bilo i nečeg intimnog. Bilo mi je jasno po sašaptavanjima i po tome što je
majčin gnev bio usmeren ne na državu nego na očeve drugove iz politike.
Izašao sam iz poslastičarnice zajedno s gospodinom Sirijem. Bio sam ošamućen od svega što
sam saznao. Bilo je zamorno i truditi se da stari firmopisac ne primeti da sam toliko potresen. Dugo
sam hodao ulicama kao utvara bez oca i bez sina.


36

Uveče sam rekao Ajši da sam se radi posla s parcelom sastao sa nekim ko je pominjao i stare
priče iz Ongorena. Mnogo me je jače obuzimalo osećanje prevarenosti, degradiranosti na položaj
deteta nego kajanja ili krivice. Šta bi na to rekao moj pokojni otac? Da je znao da su otac i sin u
razmaku od sedam-osam godina spavali s istom ženom, šta bi rekao? Razmišljao sam o tome, ali ne
mnogo. Želeo sam da budem blizu svojoj ženi. Ali krio sam od nje dejstvo onoga što sam saznao.
Uplašio sam se Žene Crvene Kose.
Radoznalost mi je izjedala dušu, ali sam se ustezao od onoga što bih mogao da doznam. Uprkos
svim naporima da budem dobar čovek, nekakvo kajanje, kome nisam mogao da utvrdim izvor, činilo
me je neraspoloženim. Biti optužen, iako ništa niste učinili, ona je vrsta straha koju bismo samo u
snovima mogli da doživimo. Često sam osećao tu zebnju.
„Suhrab” je kao građevinska firma brzo napredovao, a mi nismo bili u stanju da sve stignemo.
Kupoprodaju nekretnina sada je već radio odsek na čije smo čelo postavili Ajšinog brata od strica.
Uživali smo da kao Murat kažemo „Znaš, kupili smo dosta parcela na vencima Bejkoza, ali još nismo
uspeli ni da odemo da ih vidimo”. Činilo nas je srećnim da prijateljima kažemo nešto, tipa: „Ne
znamo kakvih sve mesta ima iza Šilea, ali, mašala, ’Suhrab’ je u toj oblasti kupio mnogo zemljišta”,
jer je „Suhrab” bio naše čedo. Raslo je brže od mnogih sinova, bilo uspešnije od njemu sličnih i
privlačilo pažnju donošenjem pametnih odluka.
Ponekad sam se naivno pitao koji je smisao mog života i tugovao. Da li bi razlog mogao da
bude taj što nismo imali dece, što će posle mene sve ostati ničije? Kad god bih bio tužan, nalazio sam
utočište u Ajšinom prijateljstvu. Ona je otkrila da moja vezanost za nju potiče iz potrebe za bliskošću
s jednom snažnom, pametnom ženom. Znala je da je nikada neću prevariti, da neću imati od nje
skrivan duhovni život, neko svoje tajno pribežište, neku svoju tajnu. Ako nekih dana ne bismo mogli
da se u kancelarijama „Suhraba” vidimo duže od sat vremena, jedno od nas dvoje bi zvalo drugo
mobilnim telefonom i pitalo „Gde si?” Samopouzdanje koje je ulivala ta bliskost i neka vrsta
prikrivene nadmenosti, dovela je do toga da napravimo jednu grešku koja je početkom 2013. godine
nanela mnogo štete „Suhrabu”.
Druge velike firme, koje su poput naše ubrzano rasle koristeći izmene u zakonu o gradnji
objavljivale su velike oglase u novinama i televizijama za prodaju stanova koje su gradile. I mi smo
napravili sporazum sa jednom od bleferskih reklamnih kompanija koje su se bavile tim poslovima i
poslušali njihov savet.
U reklamama građevinske firme veliki preduzetnici su se sami pojavljivali i govorili nešto o
objektima koje su napravili. To se nekada radilo da se ostavi utisak da su visoke zgrade izgradile
pouzdane firme: eto, pred vama je bio sedokosi preduzimač sa kravatom, on nije čovek koji bi
podigao krhku, jeftinu građevinu koja bi se srušila u prvom zemljotresu!
Po mišljenju marketinških stručnjaka, Ajše i ja smo pored ostarelih građevinskih preduzimača
bili mladi, obrazovani i moderni i reklamna kampanja na kojoj bismo se zajedno pojavili odmah bi
odvojila „Suhrab” od firmi provincijskog porekla i isturila ga napred. Iako smo rekli da ne želimo da
se vidimo na reklamama, kasnije smo to prevideli. Nismo mogli da se odupremo rečima: moderni i
„Suhrab”.
Još tokom snimanja osećali smo da činimo nešto pogrešno. Na snimanjima reklama isuviše
naglašeno smo imitirali izveštačen, nakinđuren i evropejski bogataški život koji nismo vodili.
Reklame adaptirane za novine i bilborde bile su veoma uspešne čim se emituju na televiziji, ali su nas
istovremeno obrukale pred prijateljima i poznanicima, kao što smo i pretpostavljali. U danima u
kojima je „Suhrab” brzo prodavao još nezavršene stanove po relativno visokim cenama u tri bloka
(Kavadžik, Kartal i Ongoren) u tri odvojena dela Istanbula, dešavalo se da od prijatelja čujemo
podsmešljive komentare o našoj odeći i izveštačenom držanju u reklamama. Dobronamerniji među
njima upozoravali su nas pitajući nas je li u redu da se toliko pojavljujemo. Bogataši u Osmanskom
carstvu, u Rusiji, Iranu, Kini, nisu imali običaj da pokazuju svoj imetak, jer su strahovali od
nemilosrdne države.
Tako smo neko vreme ne izlazeći iz kuće i ne uključujući televizor čekali da taj reklamni
košmar bude zaboravljen. U jednom periodu smo se osećali kao da nam „Suhrab” nije sin nego mi
njegovi robovi.
Tih dana stizala su u „Suhrab” neka podrugljiva pisma o reklamnoj kampanji i o nama. Nedeljno
bih otvarao osam do deset koverata, većinu ih čitao i odmah bacao. Ali jedno pismo sam sačuvao u
džepu:


„Gospodine Džeme,
Želim da te poštujem, otac si mi.
’Suhrab’ radi pogrešne stvari u Ongorenu.
Želim da te kao sin upozorim.
Ako mi budeš pisao na ovu adresu, sve ću ti objasniti.
Ne plaši se svog sina.
Enver”


Ispod je bila i adresa elektronske pošte. Pomislio sam da je u pitanju neko od stanovnika
Ongorena koji poput Sirija Sijahoglua tračevima i pretnjama pokušavaju da nešto iskamče od firme.
Dopalo mi se i što mi kaže „otac si mi”. Pitao sam se šta su to „pogrešne stvari” pa sam se
posavetovao sa „Suhrabovim” advokatom gospodinom Nedžatijem.
„Svi znaju da ste pre trideset godina radili tamo kao pomoćnik nekom kopaču bunara dok je
Ongoren bio mala beznačajna vojna kasaba”, objasnio mi je. „To olajavanje se nakon poslednje
reklamne kampanje pretvorilo u legendu. Žiteljima Ongorena se dopada da znaju da je gazda
preduzimač, koga na televiziji vide sa ženom u modernom ambijentu, nekada živeo među njima i
radio kao radnik na iskopavanju bunara. Ali dok prodaju svoje placeve, sa istim ponosom traže
nerazumne cene i kod prve pogodbe njihova ljubav prerasta u duboku mržnju. Ono što raspiruje tu
mržnju više je to što veruju da se pre mnogo godine desilo nešto rđavo između vas i majstora
Mahmuta, koga su svi mnogo voleli, nego što misle da ste na reklamama stvarni i da ste odveć snob,
pa čak i bezbožnik. Majstor Mahmut je kao čovek koji je u Ongorenu pronašao vodu skoro u rangu
sveca! Treba da odete tamo i promenite to pogrešno mišljenje. Kada biste malo ispričali današnjim
Ongorencima kako ste pre trideset godina celo leto sa svojim majstorom tražili vodu, odmah bi
shvatili da ste neko poput njih i ne bi pravili ’Suhrabu’ nepotrebne teškoće.”


37

Ipak, nikako nisam mogao da donesem odluku da odem u Ongoren. Na to je uticao strah kojim
mi se srce punilo tokom višegodišnjeg čitanja i rasprava o pričama o Edipu i Suhrabu.
Posle pet nedelja Nedžati je želeo da se sastane sa mnom nasamo u kancelariji.
„Ima neko ko tvrdi da je vaš sin, gospodine Džeme.”
„Ko?”
„Enver. Osoba koja vam je pisala.”
„Je li on neko stvaran?”
„Da. Ima dvadeset šest godina. Tvrdi da ste spavali s njegovom majkom u Ongorenu 1986.
godine.”
Nad Istanbulom su se nadvili niski olovni oblaci. Bili smo u mom kabinetu, u centralnom birou
„Suhraba” na najvišem trećem spratu visokog poslovnog i tržnog centra na kraju Bulevara Valikonak
na Nišantašu.
„Vi ste tada imali šesnaest godina”, rekao je gospodin Nedžati, videvši da sam preneražen. „Od
tada je prošlo skoro trideset godina. Sudije ranije u takvim situacijama ne bi ni saslušale majku
tužiteljku ili dete. Kao što svi znaju, doskora pokretanje postupka za priznavanje očinstva kod nas je
po zakonu bilo vremenski ograničeno. Godinu dana od rođenja deteta... Ako do tada nije, godinu dana
takođe pošto dete napuni osamnaest godina... Prošlo je osam godina otkako je to dete navršilo
osamnaestu.”
„A ako je dete u pravu?”
„Koliko smo mi istražili, kada se dete začelo, majka glumica je bila udata za drugog pozorišnog
glumca. Tursko pravo, ma šta ko rekao, po automatizmu upisuje muža udate žene kao oca deteta radi
očuvanja institucije porodice i da se ne naruši autoritet oca i njegov simbolični identitet. Zapravo,
suprotno je nemoguće. Žena koja kaže ’ja sam spavala sa drugim muškarcem dok sam bila udata za
svog muža i otac mog deteta nije moj muž nego on’, bila bi po starom zakonu zatvorena zbog
preljube, ako je muž ili njegova porodica ne bi istog časa iskasapili i ubili.”
„Jesu li se ti zakoni promenili?”
„Pre zakona promenila se medicina, gospodine Džeme. Više nema potrebe da dobronameran i
pravdoljubiv sudija pozove oca i dete u sud, postavi ih jednog do drugog i pogleda im lica da vidi da
li liče i pita ’poznaješ li majku ovoga ovde, postoji li fotografija i svedok?’ Sada uzmu krv oca i
deteta, urade DNA test i pouzdano znaju ko je čiji otac i ko je čije dete. Nekada bi se tako nešto
smatralo postavljanjem dinamita u temelje društva i ne bi moglo da se prihvati.”
„Zašto treba da se društvo uzdrma ako prihvati da je neko drugi otac nekog deteta?”
„Gospodine Džeme, rastužilo me je ono što sam saznao od mog drugara iskusnog advokata koji
je radio parnice za utvrđivanje očinstva. Ispričali su mi priče o muškarcima koji su iz zabave ostavili
trudnu siromašnu devojku; koji su devojku, poznajući zakon, godinu dana zamajavali obećanjima da
će se ’danas, sutra’ venčati, koji su devojku ostavljenu u drugom stanju udali za čoveka koji radi kod
njih poput osmanskih paša... O onima koji su u velikoj porodici ostavili trudnu mladu ženu svog
strica, u stanu u kome su došavši iz sela ostali u gostima i ostavili bremenitu ženu komšije, starijeg
brata pa čak sopstvenu mlađu sestru... Sve se zataškavalo da se sačuva porodica, da bruka ne izađe na
videlo, da se krv ne proliva. Ali čovek takve stvari ne zaboravlja... Gospodine Džeme, jeste li vi kao
šesnaestogodišnjak bili sa gospođom Guldžihan, majkom tog deteta?”
„Tako nešto se desilo samo jednom”, odgovorio sam. „Ali uopšte mi se ne čini ubedljivim da se
dete dobije u jednom pokušaju.”
„Pronašli su najzagriženijeg advokata sposobnog da dobije parnice za utvrđivanje očinstva. Taj
mladi i vredni advokat nikada ne bi prihvatio parnicu za koju ne veruje da je u tom pitanju ispravna,
jer je i sam godinama mislio da mu je otac drugi čovek.”
„Ko može da zna ko je u pravu”, uzvratio sam. „Je li živa gospođa Guldžihan?”
„Jeste.”
„Kosa joj je bila crvena kada sam imao šesnaest godina.”
„Još je takva, još je lepa. Njen muž, gospodin Turgaj, umro je pošto se od nje razveo. Izgleda da
su imali rđav brak, ali još je puna života i snova o pozorištu. Očigledno je da je iznela u javnost tu
tvrdnju više zato da bi joj sin, koji teško živi, imao neki izvor prihoda nego da se osveti mužu.
Sigurno je obaveštena o DNA testu i o tome da više ne važi pravilo od godinu dana...”
„Čime se dečak bavi u životu?”
„Osoba koja tvrdi da je vaš sin, Enver, studirao je računovodstvo na nekom univerzitetu kome
sam zaboravio ime. Nije oženjen. Ima mali računovodstveni biro u Ongorenu... Povezao se s
nacionalističkim omladinskim organizacijama. Gnuša se Kurda i levičara. Gnevan je na oca i život.”
„Kad kažete otac, mislite na gospodina Turgaja?”
„Da.”
„Gospodine Nedžati, šta biste vi uradili da ste na mom mestu?”
„Ne mogu, gospodine Džeme, da budem na vašem mestu, zato što vi bolje od mene znate šta je
bilo pre trideset godina. Ali pošto se sećate da ste bili sa tom ženom, najbolje da uradite test krvi... Ja
bih ušao u parnicu, i bez odugovlačenja bih na prvom ročištu tražio test krvi. Uz to mogli bismo da
tražimo odluku o suđenju u tajnosti da štampa ne objavi skandalozne vesti o ’Suhrabovom’ gazdi i
namuči nas.”
„Za sada nek ne čuje ni gospođa Ajše, ona će se mnogo nasekirati. Kako bi bilo da se najpre
vidite sa gospodinom Enverom. Da to lepo završimo van suda.”
„Njegov advokat je rekao da njegov klijent ne želi da se sa vama vidi i sastane!”
Na trenutak sam zbunjen postao svestan da mi to slama srce i da u suštini brinem za „sina”.
Da li mu šake, ruke, lice, pokreti liče na moje? Ko zna kakva bi me osećanja prožela kad bismo
se sreli? Je li odista bio blizak sa fašistoidnim nacionalistima? Zašto se nastanio u Ongorenu? Šta je
na to rekla Žena Crvene Kose?


38

Posle dva meseca dao sam krv na Medicinskom fakultetu Čapa. Rezultat mi je telefonom
saopštio gospodin Nedžati, koji ga je saznao pre nego što je sudija obrazložio izveštaj koji je bolnica
napisala sudu. Za nedelju dana sudija je presudio da se upiše u matičnu knjigu da je Enver moj sin sa
svim pravnim posledicama. Potajno sam zamišljao da ću u nekoj od tih faza - sud, davanje krvi,
donošenje sudske odluke, upis u matičnu knjigu - videti sina u bolnici ili u kancelariji u sudu. Kakva
li će biti reakcija kada se sretnemo?
Po mišljenju advokata gospodina Nedžatija, odsustvo želje mog sina da me vidi trebalo je u
osnovi pozitivno tumačiti. U takvim situacijama, kojeg god da su uzrasta, sinovi osećaju gnev prema
očevima. Čim je izvršen upis u matičnu knjigu, steklo se pravo majke i sina, koji su godinama živeli
u teškim uslovima, da pokrenu postupak obeštećenja. Dobra je vest bila to što nijedno od njih dvoje
do sada to nisu uradili. Možda im i nije bilo na umu da nas pritisnu i iznude novac. Videvši da me to
čini odveć optimističnim, advokat me je opomenuo: sve parnice oko očinstva na koncu su bile
ekonomske parnice. U istoriji još nije viđen sin koji je pokrenuo parnicu zato što mu je otac taj i taj
siromašan i beznačajan, a ne taj i taj važan i bogat čovek. Gospodin Nedžati, koji je vodio brigu i o
investicijama „Suhraba”, pod tim izgovorom je ponovio da bi bilo dobro da upriličimo sastanak koji
bi predstavio našu firmu u Ongorenu.
Najpre je trebalo da to pitanje pokrenem pred Ajše. Jednog dana rekao sam ženi: „Ima nešto
važno o čemu treba da razgovaram sa tobom, gledajući te u oči, a ne onako usput.”
„Šta je to?” upitala je Ajše unapred uplašena. Ali uviđao sam da tu temu neću moći da krijem
godinama ni od sebe niti od svih drugih, kao majstora Mahmuta koga sam ostavio na dnu bunara.
„Imam sina”, saopštio sam iznenada Ajši kod kuće posle dve čaše rakije uz večeru. I sve sam joj
ispričao kako je bilo, ne krijući bilo šta. Koliko je to mene u trenutku rasteretilo, Ajše je isto toliko
obespokojilo.
„Naravno, imaš odgovornost prema detetu”, oglasila se Ajše posle duge stanke, „ali nesrećna
sam zbog te novosti. Želiš li da ga vidiš?”
Videvši da ne odgovaram na pitanje, moja žena je izređala druga pitanja: da li bih želeo da vidim
Ženu Crvene Kose, da se družim sa sinom, da i ona sa njim uspostavi blizak odnos? Da li smo zbog
toga godinama istraživali tumačenja o kralju Edipu i Rustemu i Suhrabu?
Te noći u kojoj smo podosta popili i dobro se napili, razgovarali smo i o osnovnoj temi koju od
sebe nismo mogli da sakrijemo: pošto nismo imali drugo dete, i pošto po turskom pravu testamentu
nije bilo mesta, posle moje smrti dve trećine „Suhraba” automatski ostaju tom sinu. Ako Ajše umre
pre mene (to je bila važna mogućnost, jer je razlika u godinama između nas bila mala), posle mene će
sav „Suhrab” pripasti tom detetu koga nismo ni videli.
Sutradan ujutru Ajše je rekla: „Noćas sam sanjala da ti je sin ubijen.”
A u jutro posle jedne druge večeri kada smo razgovarali o nasledstvu, pravu, advokatima i
fondaciji, rekla je još otvorenije: „Kažem to sa stidom, ali ponekad priželjkujem da ga ubijem. Bilo
bi pravo da se to kopile zove Suhrab.”
„Nemoj da upotrebljavaš tu opaku reč”, rekao sam ženi. „Dete nije ništa krivo. Uz to je, konačno,
jasno i ko mu je otac.”
Osećanje da držim stranu detetu povređivalo je moju ženu, te bi je obuzela ćutljivost. Neko
vreme me je ispitivala da li sam krišom od nje viđao sina. Da bih joj olakšao, rekao sam da dečko
zapravo mene ne želi da vidi. „Mislim da je čudan.”
„A ti, interesuje li te kako izgleda, želiš li ti da vidiš njega?”
„Ne”, slagao sam je. Prosudio sam da treba da je slažem kad je to u pitanju, jer sam osećao
bliskost prema sinu koju nisam mogao da ugušim.
Tri meseca kasnije, Murat se javio telefonom iz Atine. Pošto me je podsetio da me je jednom
pozvao u Teheran i da se nikada nisam pokajao što sam otišao onamo, dodao je da me čeka da se
vidimo u hotelu Grand Bretanj. Kada smo se za dva dana našli u Atini, uzbuđeno mi je rekao da grčka
država samo što nije bankrotirala. U atraktivnom hotelskom foajeu, u kojem su Englezi u
građanskom ratu posle Drugog svetskog rata držali štab, rekao mi je da su cene nekretnina u Atini
prepolovljene, da su polovina onih koji tu stanuju većinom nemački biznismeni koji žele jeftino da
kupe zgrade i počeo da mi pokazuje fotografije u boji objekata u centru grada koji su na prodaju.
Dva dana sam s Muratom i njegovim trgovcem nekretninama obilazio zgrade date na prodaju u
Atini. Jednog popodneva sam uzeo taksi i odveo svog druga u Tebu, grad udaljen sat vožnje. Tu smo
videli napuštene železničke pruge, stare vagone u paučini obrasle bršljanom, prazne fabrike, hangare.
I grad u kome je živeo car Edip bio je na jednom vrlo strmom brdu, baš kao na slikama Dominika
Engra i Gistava Moroa. Dok smo tu pili kafu, Murat je rekao da mu treba novac i da želi da mi proda
parcele koje je kupio u Ongorenu.
Naši advokati u Istanbulu, koji su o svemu mislili brže i detaljnije od mene, rekli su da je to
moguće i da cena koju traži gospodin Murat nije visoka. Ali konačno bi bilo dobro da pre nego što se
upustimo u posao koji bi bio vrlo unosan za „Suhrab” održimo onaj sastanak koji bi podsetio na
moje negdašnje dane, na dobru nameru naše firme i koji bi dokazao koliki respekt gajim prema
majstoru Mahmutu.
Zamolio sam gospodina Nedžatija da, ukoliko organizujemo sastanak u Ongorenu, a da to ne
otkrije Ajši, istraži kako će se gospođa Guldžihan i gospodin Enver ponašati, i da, ako bude
potrebno, zatraži pomoć privatnog detektiva.
Posle dve nedelje, gospodin Nedžati mi je dao sve podatke koje je prikupio: Žena Crvene Kose i
njen sin su međusobno vrlo bliski i odlični su prijatelji. Ali manje su se viđali posle parnice o
očinstvu. Žena Crvene Kose, gospođa Guldžihan, na predlog gospodina Nedžatija o susretu najpre je
odgovorila sa „ne”, potom postavila uslov „ako nikome ne budete rekli”, a kasnije odustala. Živela je
u Istanbulu, na Bakirkoju, u stanu koji joj je ostao od pokojnog muža gospodina Turgaja i izdržavala
se pozajmljujući glas za sinhronizaciju televizijskih serija.
Po mišljenju advokata Nedžatija, moj sin Enver neće prisustvovati sastanku em zato što se
protivi reklamnoj kampanji, em zato što za sada ne želi da se zna da sam ja njegov otac. Možda moj
sin Enver i nije bio mnogo uspešan knjigovođa, ali je vodio knjigovodstvo zanatlija u Ongorenu čije
je poverenje stekao i pomagao im da plate poreze. Do sada se nije oženio, po nekima zato što je
isuviše privržen majci, a po drugima zato što je nervozan i džangrizav. Viđao se s jednim društvom
mladih prijatelja koje je verovalo u ljubav njegove majke prema teatru i objavljivao pesme u
umereno konzervativnim književnim časopisima kao što su Mlad mesec i Izvor, koje mi je doneo
gospodin Nedžati. Dok sam kod kuće čitao te pesme ne pokazujući ih Ajši, pitao sam se šta li bi moj
otac rekao, da je živ, o unuku koji piše pesme za verske časopise.
Istih dana tražio sam od „Suhrabovog” propagandnog odeljenja da organizuju sastanak u
Ongorenu. Rekao sam Ajši da ja neću učestvovati, zato što se plašim odlaska u Ongoren, a i zato da
ne povredim nju, koja nije voljna da se sastanak uopšte upriliči.
Na datum sastanka izmislio sam sebi put u Ankaru. Kada sam u subotu pred podne otišao u
firmu, iznenada sam odlučio da otkažem put u Ankaru. Uzbuđenje zaposlenih u „Suhrabu” koji su išli
u Ongoren ostavilo je utisak na mene. Zamolio sam gospodina Nedžatija da sakrije od Ajše da se i ja
pridružujem „Suhrabovoj” ekipi koja popodne ide u Ongoren. A zatim sam rekao kolegama da u
Ongoren želim da idem vozom, kako sam trideset godina zamišljao negde u glavi. Pre nego što sam
izašao iz kancelarije, poneo sam dozvolu koju država na zahtev daje rudarima i preduzimačima i
pištolj kirikale. Pre petnaest dana sam ga isprobao pucajući u boce koje sam stavio na vreće cementa
na jednom praznom gradilištu „Suhraba”. Naravno, plašio sam se da ne izbije neki incident.


39

Dok je voz za Ongoren neprekidno se njišući išao između Mramornog mora i zidina,
stogodišnjih naherenih zgrada, novih betonskih hotela i parkova, restorana, brodova, automobila, u
stomaku sam osećao bol koji je postepeno rastao. Gospodin Nedžati mi je tog popodneva jednom
rekao da gospodin Enver neće biti na sastanku i da neće biti u Ongorenu, ali ja nisam mogao da ne
mislim sa uzbuđenjem da će moj sin na neki način uspeti tamo da dođe da vidi svog oca. Majstor
Mahmut i moj strah da se suočim sa svojom krivicom pretvorili su se posle trideset godina u
uznemirenost zbog susreta sa sinom u Ongorenu. Dok je voz ubrzavao u Ongorenu, između
betonskih zgrada nisam mogao da vidim našu zaravan, ali u trenutku sam se osetio kao da tu imam
zakazan sastanak.
Čim sam izašao iz stanične zgrade, u trenu sam video da starog Ongorena nema. Srušena je
stambena zgrada u čije sam prozore gledao pitajući se na kom je spratu Žena Crvene Kose, i na
njenom mestu je napravljen dinamični tržni centar čiji je plato bio ispunjen masom mladih koji su jeli
hamburgere, pili pivo i jogurt. Ulazi zgrada koje gledaju na trg bili su ispunjeni bankama,
ćevabdžinicama i sendvičarama. Krenuo sam napamet sa Staničnog trga prema mestu gde je nekada
bila kafana Rumelija, ka trotoaru na kojem je stajao sto za kojim sam sedeo s majstorom Mahmutom,
kao što sam u sećanjima često radio, ali nisam mogao da vidim ništa što bi me podsećalo na to kako
smo noću pili čaj. Stari ljudi behu otišli sa Starim građevinama i umesto njih je došla vesela bučna,
radoznala masa željna zabave u subotu popodne i njihove nove stambene zgrade.
Dok sam prolazio Sokakom s restoranima, naokolo nisam uspeo da vidim ni vojnika niti
žandarma koji ih nadzire, iako je bio vikend. Na mestu gde bi trebalo da budu nisam mogao da vidim
gvožđarsku i kovačku radnju, a ni bakalnicu u kojoj je majstor Mahmut svako veče kupovao cigarete,
ali pošto su srušene sve dvospratne i trospratne kuće sa dvorištima i umesto njih napravljene
stambene zgrade od pet-šest spratova sve jedna nalik na drugu, nisam mogao čak ni da ustanovim da
li sam u pravim ulicama tražio svoje uspomene.
Za kratko vreme sam zaključio da sam isuviše preuveličao u svojim očima taj povratak u
Ongoren. Na mestu stare kasabe uzdigla se obična nova betonska istanbulska mahala, načičkana
visokim građevinama. Ipak sam prepoznao neke od starih: rukovao sam se sa bunardžijskim
pomoćnikom Alijem, bio je nasmejan i prijateljski raspoložen. Otišao sam u kuću Sirija Sijahoglua i
popio čaj s debelim bračnim parom. Sa mnom su bili gospodin Nedžati i rukovodioci „Suhraba”.
Rukovao sam se s vlasnikom jedne poslastičarnice za koga su rekli da je blizak rod majstoru
Mahmutu, pod pritiskom ljudi iz okruženja, što nas je obojicu postidelo. Dok sam išao uzbrdo pored
groblja u kome je počivao majstor Mahmut, prosudio sam da su me u stvari zaboravili u Ongorenu,
izuzev onih koji se bave placevima i zgradama i da nemam čega da se plašim.
„Naša zaravan”, na uzbrdici koja je pre trideset godina bila golo zemljište, pretvorila se u
betonsku šumu stambenih zgrada od šest-sedam spratova, skladišta, radionica, benzinskih pumpi, čiji
su donji nivoi bili puni restorana, ćevabdžinica i supermarketa. Mučio sam se da prepoznam mesto
gde smo kopali bunar zato što se od visokih višespratnica nisu videle krivine puta koje smo pre
trideset godina preprečivali prolazeći kroz njive.
„Suhrabov” vredni prodajni tim proveo me je kroz sporedne ulice i uvukao u salu za svečanosti
koju su iznajmili za sastanak i večeru. Kroz prozore prostrane sale trudio sam se da razaznam na
kom se mestu na zaravni nalazimo i gde padaju kasarna i modre planine u daljini. Naš bunar bi
trebalo da bude u pravcu kasarne, negde pola kilometra daleko. Imao sam želju da sve ostavim po
strani i da sada jedino onamo odem.
Kako se asfaltni put sa četiri trake koji je trebalo da poveže aerodrom i petlje oko bosforskog
mosta sa Ongorenom približavao starom Ongorenu, ne iz pravca stanice, nego od strane gde je bio
naš bunar, cene placeva i stanova na našoj visoravni su porasle. Većina učesnika sastanka nije bila iz
Ongorena, nego su to bili novi bogataši, vlasnici besnih automobila, koji su razmišljali da kupe stan
u toj oblasti koja se ubrzano razvijala. Zbog nemira u sebi nisam mogao da shvatim koliko
interesovanje su pokazali prema različitim maketama koje su pokazivali rukovodioci „Suhraba”,
karakteristikama panorame sa viših spratova, veličini fontana, parkova za decu. Naši su na sastanak
doveli i dva para koji su kupili stanove u „Suhrabovim” novim zgradama na Bejkozu, Kartalu i
drugim predgrađima, da izjave da su mnogo zadovoljni. Njihova kazivanja masi sveta, zvana
„Suhrabov životni stil”, pokrenula su one koji su sedeli pozadi i koji su na sastanak došli više iz
zabave nego iz interesovanja za stan ili parcelu. Čuo sam dva-tri podsmešljiva pitanja. Možda je taj
metež pozadi bio organizovan; mogao je to biti pokušaj da me postide, pa čak i ponize, da sabotiraju
„Suhrabovu” prodaju.
Nisam ih obavestio, ali stari žitelji Ongorena su me čekali. I ja sam govorio kratko. Rekao sam
da sam u taj lepi kutak Istanbula došao još pre trideset godina da sa svojim majstorom kopam bunar.
S poštovanjem sam pominjao svog majstora Mahmuta koji je pronašavši vodu na tom mestu bio
prethodnica oživljavanju celog tog prostora, dolasku industrije i naseljavanju velikog broja ljudi na
njemu. Nove zgrade čije su makete tu pokazane bile su nastavak civilizacijskog uzleta od pre trideset
godina.
Bila je prisutna masa od sto, sto dvadeset ljudi. Osećao sam da su mladi muškarci koji su se
smejali uz glasan razgovor došli tu da se zabave i da, premda nisu bili dobronamerni, nisu bili
opasni, jer to nisu krili i trudio se da vidim poslednje redove sale nošen mišlju da će oni stvarno
zlonamerni izbiti među ćutljivima u masi.
I meni su postavljali pitanja, a da nisam ni morao da pitam „Ima li pitanja?”, kao kod prethodnih
govora. Na jedno pitanje o uslovima plaćanja odgovorio je vođa kampanje. Upravo kada je isti
rukovodilac odgovarao na pitanje jednog drugog para o tome posle koliko vremena će im stan biti
predat ako odmah danas uplate novac, srce mi je ubrzalo kada sam spazio uporno podignutu ruku
jedne starije žene.
Um mi je malo kasno shvatio ono što su mi oči odavno primetile: gospođa koja je tamo sedela,
bilo je očito po kosi, bila je Žena Crvene Kose. Pogledali smo se u oči. Ljubazno se smešila trudeći
se da u žamoru mnoštva ljudi deluje dobronamerno a ne neprijateljski i uporno podizala ruku. Dao
sam joj reč.
„Veoma cenimo uspehe ’Suhraba’, gospodine Džeme”, počela je. „Očekujemo od vas da u
jednoj od tih zgrada napravite i pozorišnu salu.”
Nekoliko osoba koje su sedele oko nje na to su aplaudirale. Ali nisam mogao da vidim nikoga
ko je pokazivao naročito interesovanje za Ženu Crvene Kose i mene ili ko je tražio neko drugo
značenje ili aluziju u njenim rečima.
 Približili smo se jedno drugom dok se svet posle postavljanja pitanja kretao ka maketama i
razilazio.
Prvi put sam je video posle trideset godina. Godine nisu naudile Ženi Crvene Kose; učinile su
još izražajnijim lep, tajanstveni izraz lica, njen nos, usta, njoj svojstvene pune i oble usne. Nije bila
umorna i gnevna, već opuštena i vesela. U najmanju ruku je tako želela da izgleda.
„Došla sam ovako i zbunila vas, gospodine Džeme. Ovde pravimo jednu pozorišnu družinu u
kojoj su neki drugovi mog sina... Želela sam da ih upoznam sa vama. Nisu mi javili, ali sam bila
sigurna da ćete danas doći ovamo.”
„Zar nije tu gospodin Enver?”
„Nije.”
Mladići koje je nazvala pozorišnom družinom bili su u jednom kutku sami. Gospodin Nedžati je
ne privlačeći pažnju odveo mene i Ženu Crvene Kose da sednemo u jedan ćošak daleko od očiju,
naručio čaj i ostavio nas nasamo.
„Gospodine Džeme, jeste li vi otac našeg sina Envera ili Turgaj... godinama u to nisam bila
sigurna, ali nisam ni osećala posebnu znatiželju. Uvek sam gajila sumnju. Ali da odem u sud, ništa ne
bi moglo da se dokaže, samo bih sve namučila i obrukala sebe i vas. I vi znate da nisam imala takvu
nameru.”
Gutao sam svaku reč Žene Crvene Kose i istovremeno gledao ima li nekoga radoznalog u masi
u sali ko se zanima za nas. Zbunjivalo me je sve što je pričala, to što je sada preda mnom, što joj se
male šake opet brzo kreću, što se obukla u odeću boje modrog večernjeg neba, iste kao boja one
duge suknju koju je nosila dok je pre trideset godina šetala sa mnom Staničnim trgom, što su joj lice i
nokti negovani.
„Naravno da nijednom od njih dvojice nisam dala da osete sumnju u mojoj glavi o tome ko je
otac deteta”, nastavila je. „Pošto sam pre njega bila udata za njegovog starijeg brata, Turgaj je ionako
rđavo postupao prema meni i sinu. Posle razvoda i Turgajeve smrti bilo je vrlo teško da mu objasnim
da bi mu otac mogao biti u stvari jedan vrlo uspešan, sjajan čovek poput vas i da ubedim Envera da
pokrene parnicu. Na kraju je pokrenuo parnicu, ali smo se zbog toga mnogo svađali. Naš sin Enver
još nije uspeo u životu, ali je dostojanstven, osetljiv i vrlo kreativan. Piše poeziju.”
„Rekao mi je gospodin Nedžati, neke pesme su mu objavljene u časopisima, našao sam ih i
pročitao. Lepe pesme. Ali mi nisu bliske ni njegove ideje ni ti časopisi. Šteta što nisu objavili i sliku
mladog pesnika.”
„A, naravno, da vam pošaljem fotografiju vašeg sina”, odgovorila je Žena Crvene Kose. „A
njegove ideje nisu važne. Danas iz bunta šalje pesme u časopise s religijskim sadržajem, sutra će
pisati o vojnicima i zastavi... Mnogo je tvrdoglav i snažan karakter, svemu se opire. Potreban mu je
jak otac da mu pokaže put.” Nekoliko ljudi iz mase nam se približavalo. „Uslov je da Enver upozna
oca i zavoli ga”, rekla je. „Pozvala sam ga da dođe, ali nije hteo. Probudila sam interesovanje za
pozorište kod mladića koji su ovde danas. Nedeljom se sastajemo u Istanbulu, idemo u pozorište, neki
od njih su Enverovi drugovi.”
Kada nam se gužva primakla, Žena Crvene Kose je zauzela zvaničnu pozu pažljive mušterije
koja nastoji da dobije informacije o stanovima u zgradi i uglađenim pokretima pijuckala čaj. Pošto
sam ustao i malo prošetao kroz masu, prišao sam gospodinu Nedžatiju. Zatražio sam da na večeru
koju priređujemo pozove Ženu Crvene Kose i njene mlade goste ljubitelje pozorišta.
„Sve je dobro teklo”, rekao je advokat Nedžati sa žarom nekoga ko je zbacio teret s leđa.
„’Suhrab’ više u Ongorenu nema mnogo problema.”
„Nikad se ne zna”, rekoh. „Zato što ovo više nije Ongoren nego Istanbul.”


40

Ideja da posle prezentacije prirede večeru i piće u svečanoj sali potekla je od stručnjaka za
reklamu. Večera je priređena u restoranu „Kurtuluš”, koji je još bio otvoren, u Sokaku s restoranima.
Dok sam sa starim gazdom Samsuncem razgovarao o vremenu pre trideset godina, setio sam se da
sam u „Kurtulušu” sedeo jedne večeri za istim stolom sa Ženom Crvene Kose. Za večerom sam
odlučio da se držim podalje od nje i mladih ljubitelja pozorišta i da što pre ustanem i smesta se
vratim u Istanbul. Jedina želja bila mi je da, pre nego što se vratim, vidim bunar koji sam kopao sa
majstorom Mahmutom. Gospodin Nedžati je tu moju želju dočekao rečju „to je lako”, ali me je
uznemirilo to što se zaputio ka Ženi Crvene Kose, umesto da sredi da kao vodič ide neko od
starosedelaca Ongorena, na primer moj drug šegrt Ali.
„Serhat je najpametniji i najzreliji od mojih mladih prijatelja ljubitelja pozorišta”, rekla je Žena
Crvene Kose prišavši mi. „Mašta da se jednog dana u Ongorenu daje Sofokle.”
„Otkud znate gde je bunar”, upitao sam gospodina Serhata.
„Bunar se pročuo kada je izbila voda”, rekao je gospodin Serhat, ljubitelj pozorišta. „Majstor
Mahmut je voleo da nam kao deci pripoveda stare legende i priče o kopanju bunara.”
„Sećate li još tih bajki.”
„Većine se sećam.”
„Sedite pored mene, gospodine Serhate”, zamolio sam. „Možda bismo mogli da u jednom
trenutku ustanemo od stola i skoknemo da mi pokažete bunar.”
„Naravno...”
Kao i pre trideset godina, preda mnom je bila rakija klub, beli sir, zakuska i Žena Crvene Kose
za drugim krajem stola. Za trideset godina sam naučio da uživam u rakiji kao moj otac. Dolivao sam
čašu mladiću koji je sedeo do mene i hitro ispijao i ne gledajući ka Ženi Crvene Kose i mladim
ljudima iz trupe.
U jednom momentu sam upitao učtivog gospodina Serhata koji je voleo rakiju, koje priče se
najčešće seća od onih koje je u detinjstvu slušao od majstora Mahmuta.
„Najviše mi je u sećanju ostala priča o ratniku Rustemu koji je u neznanju ubio sina...”,
odgovorio je emotivni gospodin Serhat.
Gde je majstor Mahmut čuo tu priču? Da, i on beše pre mene otišao u žuti pozorišni šator, ali se
od predstave zbrda-zdola ništa nije moglo razumeti. Sigurno mu je Žena Crvene Kose ispričala tu
priču. A možda ju je znao od rođenja.
„Zašto vam je u sećanju ostala priča o Rustemu? Zato što ste se uplašili?”
„Majstor Mahmut nije bio moj otac”, rekao je razboriti gospodin Serhat. „Zašto da se plašim?”
„Jednog leta pre trideset godina ja sam majstora Mahmuta smatrao ocem...”, rekao sam. „Otac
nas je bio napustio. I dok sam kopao bunar smatrao sam njega ocem. Kakvi su vaši odnosi sa ocem?”
„Na distanci”, odgovorio je gospodin Serhat gledajući ispred sebe.
 Da li je želeo da se vrati Ženi Crvene Kose i svojim prijateljima iz pozorišne družine, jesam li
mnogo zbunio tog tihog mladića? Masa za stolovima se podnapila i razgalila. U sali je vladao onaj
neprestani žagor koji nastaje na skupovima zemljaka uz rakiju i među vojnicima koji posle utakmice
idu u kafanu.
„Kako si upoznao majstora Mahmuta?”
„Skupljao je oko sebe decu i pričao im priče. Spontano sam otišao njegovoj kući. Uplašio sam
se u stvari kada sam mu prvi put video osakaćeno rame...”
„Hoćeš li da mi posle bunara pokažeš kuću majstora Mahmuta?”
„Naravno... Promenili su nekoliko kuća, neke su srušene. Koju da vam pokažem?”
„Ja sam se pribojavao priča majstora Mahmuta...”, rekao sam. „Zato što su se na koncu
obistinjavale...”
„Šta znači obistinjavale?” upitao je on.
„Znači da mi se sve ono iz priče kasnije u životu dogodilo. Uz to sam se plašio bunara majstora
Mahmuta. I na samom kraju, jednog dana me je obuzeo prevelik strah, pa sam ga ostavio i pobegao.
Jesi li znao tu priču?”
„Jesam”, rekao je ne mogavši da me pogleda u oči.
„Odakle si znao?”
„Ispričao mi je Enver, sin gospođe Guldžihan. On ovde radi kao računovođa. Majstor Mahmut je
u stvari njemu bio poput oca. Neko vreme su bili vrlo bliski.”
Na mladićevom licu nije bilo izraza zle namere, neke naznake prevejanosti. Osetio sam da
nemam pojma ni o čemu i neko vreme sam ćutao. U glavi sam osećao dubinu noći koja je odisala
mirisom rakije i cigareta.
Mnogo kasnije upitao sam naprečac: „Je li taj gospodin Enver večeras došao ovamo?”
„Kako?” Na trenutak me je pogledao začuđeno kao da je to bilo neshvatljivo, čak smelo pitanje.
Ni na sastanku ni među društvom za stolom nije bilo u stvari nikoga za koga bih poželeo da mi je sin.
„Enver ovamo nije došao”, odgovorio je mladić. „Je li vam rekao da će doći?”
Nisam odgovorio, ali mladić je osetio moj nemir.
„On ovamo ne dolazi!”
„Zašto?”
Ovoga puta Serhat nije odgovorio na moje pitanje.


41

Dugo sam razmišljao zašto moj sin tu ne želi da dođe. Značilo je da mu se otac nije sviđao.
Osetio sam gnev prema njemu. U isti mah slutio sam da moj gnev može da bude nepravedan, želeo
sam da vidim sina, ali i da što pre napustim Ongoren, pre nego što mi se ne desi neko zlo.
„Gospodine Serhate, hajde pre nego što bude kasno, pokažite mi najzad taj naš bunar”, zamolio
sam.
„Naravno.”
„Ali da ne privlačimo pažnju. Vi izađite prvi. Sačekajte me na početku uzvišenja. Ja ću doći za
pet minuta i naći vas tu.”
Progutao je poslednji zalogaj i odmah izašao. Žena Crvene Kose me je pažljivo gledala s
drugog kraja stola. Popio sam još nekoliko gutljaja rakije, pojeo parče belog sira, izašao napolje i na
početku mračne uzbrdice našao Serhata.
Moj vodič i ja smo ćutke išli kroz senke, mrak i uspomene. Nisam mogao da utvrdim gde je na
uzbrdici kojom smo se peli naša stara visoravan i pravac prema bunaru i, umesto da to objasnim time
što je u vremenu koje je u međuvremenu prošlo sve ispunjeno betonskim zgradama, zidovima,
magacinima, krivicu sam tražio u tome što sam ošamućen rakijom. A razlog što sam bio ošamućen
svakako je bio taj što moj sin nije želeo da me vidi.
Kretali smo se duž neokrečenog zida; prošli smo pored nekog skladišta i betonskog dvorišta u
kome je drveće postalo rozikasto od neonske svetlosti. U mračnom izlogu neke zatvorene berbernice
video sam svoju i senku mog mladog vodiča i primetio da smo iste visine.
„Koliko dugo već poznajte gospodina Envera”, upitao sam na brzinu mog vodiča Serhata,
ljubitelja pozorišta.
„Otkad znam za sebe. Ja sam starosedelac u Ongorenu.”
„Kakav je kao čovek?”
„Zašto pitate?”
„Poznavao sam njegovog oca gospodina Turgaja”, odgovorio sam. „Bio je ovde pre trideset
godina.”
„Enverova muka nije otac, po mom mišljenju, nego to što ga nema”, rekao je domišljati Serhat.
„Enver je srdit, zatvoren, drugačiji.”
„I ja sam patio zbog očevog odsustva, ali nisam srdit, zatvoren, pa čak ni drugačiji od drugih”,
rekao sam s mudrošću koju mi je ulila rakija.
„Naravno da ste drugačiji, jer ste bogati”, rekao je Serhat. „Možda Enver pati zato što nije bogat
kao vi.”
Ćutao sam neko vreme. Da li je pametni mladić želeo da tim rečima kaže da je Enver bez novca i
da zato pati? Ili je hteo da kaže da mu se ne sviđaju ljudi koji „kao vi u životu samo misle na zaradu” i
da zbog toga nije došao na današnji skup?
 Po glavi mi se vrzmala druga mogućnost. Po ravnom tlu mi je bilo jasno da se polako
primičemo mestu na kome smo kopali bunar. Ponovo sam na praznim parcelama, na ivicama
pločnika ugledao trnje i korov koji sam viđao pre trideset godina. Na trenutak sam poželeo da
naiđem na kornjaču smežuranog vrata, da je gledam i utonem u misli o vremenu i životu. „Vidi šta se
sve desilo za trideset godina!” rekla bi kornjača. „Za tebe ceo jedan glupi život. A za mene delić
vremena koga nisam ni svesna.”
Da li je možda Žena Crvene Kose ispričala našem sinu Enveru da je moj otac, dakle njegov
deda, bio romantični idealista koji je zbog svojih političkih uverenja ležao po zatvorima? Mučila me
je pretpostavka da moj sin zamišlja oca kao površnijeg i goreg čoveka od svog dede. Baš tada kada
sam se ljutio na mudrijaša Serhata, koji me je uvukao u to duhovno stanje, ponovo sam se setio te
krivine na putu. „Eto”, progovorih, „to je poslednja krivina pre našeg bunara.”
„Stvarno?” upita oprezni Serhat. „Kakva slučajnost. Tu je odmah kuća u kojoj je jedno vreme
stanovao majstor Mahmut.”
„Gde?”
Rukom, kao sačinjenom od senke, pokazao je na skladište, fabriku i masu kuća koje se uopšte
nisu videle u mraku. A ja sam primetio orah ispod koga sam nekada spavao u podne. Porastao je za
trideset godina, ali je ostao između zidova neke fabrike. Utom, u pravcu u kome sam upravo
pogledao, upalila su se bleda svetla neke starinske kuće.
„Majstor Mahmut je sa svojima tu dugo stanovao”, rekao je Serhat. „Enver je sa majkom
Guldžihan dolazio o praznicima. Upoznao sam Envera u tom dvorištu majstora Mahmuta.”
Uznemirio sam se zato što je mladić ponovo pomenuo Envera, ali nisam mogao da verujem da
se to prazno i jalovo zemljište na koje sam došao pre trideset godina pretvorilo u beton i zidove, da
tu živi toliko ljudi i životinja (u tom času je preteći došao jedan pas boje blata i onjušio nas), te sam
ulagao naročit napor da tu činjenicu što pre uzmognem prihvatim i smatram je normalnom. Da li bih
mogao da ugledam neki kamen, neki prozor koji bi povratio uspomenu od pre trideset godina, da
udahnem neki poznat miris?
„U toj kući nam je majstor Mahmut ispričao priču iz Kurana časnog o princu koji je oca ostavio
da umre u bunaru”, saopštio je istrajni gospodin Serhat.
„Takva priča ne postoji ni u Kuranu ni u Šahnami”, primetio sam ja.
„Otkud vi znate? Jeste li pobožni, čitate li Kuran?”
Po njegovom agresivnom držanju, shvatio sam da je mladić odveć pod uticajem mog sina
Envera i ućutao. Bio sam povređen i prosuđivao da je bilo opasno doći tu. „Voleo sam majstora
Mahmuta. Tog leta mi je bio kao otac”, rekao sam.
„Ako želite, mogu da vam pokažem i Enverovu kuću”, reče moj vodič.
„Je li blizu?”
Krenuo sam za Serhatom kada je skrenuo u jednu bočnu ulicu. Dok smo prolazili pored tih
stambenih zgrada na čijim vratima nije gorelo nijedno svetlo, nasumice parkiranih kamiona i
minibuseva, jedne omanje klinike za prvu pomoć i apoteke, garaže i skladišta na čijim su vratima
pušili namrgođeni čuvari, bio sam u čudu kako sve te stvari mogu da stanu na našu visoravan, makar
i tako nabijene.
„Ovde stanuje Enver”, reče Serhat. „Drugi sprat, prozori s leve strane.”
Srce mi je nekoliko puta neobično i blago zaigralo. Osećao sam da neću biti kadar da u sebi
zaustavim želju za sinom, žudnju da se s njim družim.
„Kod gospodina Envera gori svetlo”, rekao sam s ležernošću pijanca. „Da idemo da mu
pozvonimo na vrata?”
 „To što gori svetlo ne znači da je kod kuće”, reče Serhat, koji je na sve mislio. „Enver je izabrao
samoću u životu. Kada noću izađe u grad, ostavlja upaljeno svetlo da lopovi i oni s rđavim namerama
misle da nekoga ima kod kuće, a i da odagna misli o tome koliko je sam, kada se vrati kući.”
„Očito da dobro poznajete svog druga. Kada vas Enver vidi pred sobom, ne može da zaluta.”
„Nikad se ne zna šta će učiniti Enver.”
Da li je trebalo da to shvatim da mi je sin odvažan i da budem ponosan? Krenuo sam ka vratima.
„A zašto da bude sam?” upitao sam. „Kada ima majku koja ga toliko voli, bliske prijatelje poput
vas...”
„Ne, on ni sa kim nije blizak...”
„Zato što je odrastao bez oca?”
„Možda, ali ipak razmislite pre nego što pozvonite...”, rekao je oprezni drug mog sina. Ali ja za
to nisam mario, brzo sam čitao imena sva ispisana drugim rukopisom i krupnim slovima na vratima
kad sam se u jednom trenutku ukočio; kao da sam bio omađijan.


6: ENVER JENIER
(SLOBODNI RAČUNOVOĐA)


Tri puta sam pritisnuo dugme za zvono.
„Enverova vrata su uvek otvorena za nezvane goste, i u po noći”, rekao je Serhat. „Otvoriće ako
je kod kuće.”
Ali vrata se nisu otvorila. Mislio sam da mi je sin u stanu i da zna da sam došao tu da ga vidim, i
išao mi je na živce i on i Serhat koji je ubacivao dvosmislice.
„Zašto toliko želite da vidite Envera?” upitao je radoznali Serhat provocirajući. Kroz glavu mi je
prolazilo da bih mogao da dođem tu neki drugi dan da vidim sina, a da mene niko ne vidi.
„Kad odrastaš bez oca, ne shvataš da svet ima težište i granicu, misliš da možeš sve...”, rekao je
Serhat. „Ali posle izvesnog vremena ne znaš šta da radiš, trudiš se da u životu nađeš neki smisao, neki
centar, i počneš da tražiš nekoga ko će postaviti granicu i reći ne.”
Nisam mu odgovarao, osećao sam da smo se primakli našem bunaru i da sam stigao do kraja
svog višegodišnjeg traganja.


42

„Evo, vaš bunar je tu unutra”, rekao je Serhat i pažljivo me pogledao u lice. Bili smo ispred
zarđale kapije neke fabrike.
„Posle smrti gospodina Hajrija i nakon što je njegov sin u Bangladeš preselio tekstilnu
radionicu zajedno s radionicama za bojenje i pranje, ovde je proizvodnja potpuno stala. Već pet
godina ovo ovde koriste kao skladište, ali, naravno, na umu im je da se dogovore s preduzimačima
kao što ste vi i naprave visoke zgrade.”
„Ja ovamo nisam došao zbog novih gradilišta nego zbog uspomena”, rekao sam.
Kada je Serhat krenuo ka stražarskoj kućici, pogledao sam u pano od pleksiglasa na
neofarbanom zidu na kome je pisalo AZIM TEKSTIL T.A.D. i u sve što mi je privuklo pažnju trudeći
se da se setim kako je bilo pre trideset godina. Jedino što bi mi potvrđivalo da je to tu zemljište
gospodina Hajrija, jeste beskrajno pružanje fabričkih zidova i utisak da mi je nebo blizu kao što sam
osećao sa šesnaest godina.
Čuo sam ljutiti lavež nekog psa. Serhat se vratio.
„Čuvara poznajem, ali nema nikoga”, reče on. „Nije pustio psa s lanca, sad će da dođe.”
„Kasnimo.”
„Na jednom mestu je zid nešto niži, da pogledam”, reče Serhat i polako se izgubi u mraku.
Druga strana zida nije bila potpuno mračna. Umirivala me je neonska svetlost koja je
osvetljavala krovove i stubove pozadi uprkos upornom lajanju psa. Mislio sam da ću videti bunar i
odmah se vratiti nazad. Ali od Serhata ni glasa. Postajao sam nestrpljiv zato što mi je mladi vodič
kasnio i utom mi je zazvonio telefon u džepu. Bila je to Ajše.
„Ti si u Ongorenu. Rekli su mi u firmi.”
„Da.”
„Nisi tako rekao, Džeme, slomio si mi srce. Praviš greške.”
„Nema čega da se plašiš. Sve je bilo u redu.”
„Ima čega da se plašim. Gde si sada?”
„Došao sam s mladim vodičem do bunara koji sam kopao s majstorom Mahmutom.”
„Ko je on?”
„Moj vodič je mladić starosedelac iz Ongorena. Pametuje, ali od pomoći je.”
„Ko ti ga je našao?...”
„Žena Crvene Kose”, odgovorih i na trenutak se zamislih otreznivši se od rakije.
„Je li sada s tobom?” upita Ajše preko telefona gotovo šapatom.
„Ko, Žena Crvene Kose?”
„Ne, mladić s kojim te je upoznala?”
„Nije sa mnom, traži prolaz u zidu. Uvešće me u praznu fabriku.”
„Džeme, vraćaj se smesta!”
 „Zašto?”
„Drži se dalje od tog dečka. Zametni tragove.”
„Zašto se toliko plašiš?” upitah i sam obuzet strahom koji je dolazio preko telefona.
„Koje smo priče godinama zajedno čitali?” nastavi Ajše. „Ti si otišao u Ongoren da vidiš sina,
naravno. I zato nisi želeo da povedeš mene. Ko ti je predstavio tog vodiča? Žena Crvene Kose! Jesi li
shvatio sada ko je on?”
„Ko? Serhat?”
„Vrlo verovatno da je on tvoj sin Enver! Beži odatle, Džeme!”
„Smiri se. Ovde su ljudi mirni. Nije se mnogo pominjao majstor Mahmut.”
„Slušaj me pažljivo”, reče Ajše. „Šta ako te sada ostave da te pod nekim političkim izgovorom
neko iskasapi ili te neko nepoznat tako pijanog ubije?”
„Biću onda mrtav”, nasmejao sam se.
„Onda će ’Suhrab’, celo preduzeće pripasti Ženi Crvene Kose i tvom sinu”, govorila je Ajše. „A
za to ti ljudi ubijaju bez ustezanja.”
„Ma ko će to pa mene da ubije večeras radi nasledstva?” upitah. „Niko nije znao da ću doći, čak
ni ja.”
„Je li taj mladić pored tebe?”
„Ne, pa rekao sam ti!”
„Preklinjem te. Odmah se skloni negde gde neće moći da te nađe.”
Učinio sam kako mi je žena rekla. Prešao sam na mračni prag nekog dućana u suprotnom ćošku.
„Sad me slušaj”, nastavi Ajše. „Ako je tačno ono što smo mislili dok smo godinama čitali o
Edipu i njegovom ocu, Rustemu i Suhrabu... Ako je taj mladić tvoj sin, on će te ubiti! Zato što je
buntovna zapadnjačka usijana glava...”
„Ako se on lati nečega takvog, ja ću onda, poput Rustema, biti autoritarni orijentalni otac pa ću
da pružim otpor tom detetu koje me ne poštuje i ubiću ja njega”, rekao sam smejući se.
„Naravno da tako nešto nipošto nećeš uraditi”, reče Ajše uzimajući za ozbiljno svog pijanog
muža. „Ne mrdaj s mesta. Uskačem u auto i odmah stižem.”
U mračnoj i turobnoj ongorenskoj noći svetlo starih knjiga, mitova, slika i drevnih civilizacija
bilo je toliko daleko da nisam mogao da shvatim usplahirenost svoje žene. Ali dugo nisam bio u
stanju da se maknem s mesta. Nedugo potom, kada od Serhata nije bilo ni traga ni glasa, uplašio sam
se. Da li bi zaista on mogao da bude moj sin? Tišina se nastavljala, a ja sam bio kivan na momka koji
me je tu zaboravio.
„Gospodine Džeme, gospodine Džeme”, oglasio se napokon s druge strane zida.
Na trenutak sam se uznemirio i nisam glasa pustio. Mladi čovek je nastavio da viče.
Malo potom mladić se pojavio čak na drugom kraju zida gde je i nestao. Lagano je počeo da se
približava. Da, bio je moje visine i u hodu i pokretima ruku bilo je nečeg što me je podsetilo na mog
oca. To me je prestravilo.
Kada je došao do mesta na kome me je ostavio, još dva puta je doviknuo „Gospodine Džeme!”
Nisam mogao da mu vidim lice, ali sam žudeo da ga još jednom pogledam izbliza. Bilo je nečeg
snoviđavnog u tome što sam se uplašio i sakrio od nekog mladića zato što se posle toliko godina
pojavio kao moj sin. Naposletku sam se pouzdao u pištolj u džepu, izašao i prišao mu.
„Gde ste?” upita on. „Sledite me, ako hoćete da uđete unutra.”
Okrenuo se i krenuo duž zida. Ulica beše dobrano u mraku. Na pamet mi je palo da me mladić
vodi u neki zabačen i mračan ćošak da me zakolje. Kamo sreće da sam ga jednom pažljivo izbliza
pogledao u lice! Kretao sam se prema mraku prateći bat njegovih koraka.
 Kada je došao do nižeg dela zida, Serhat je u trenutku skočio kao mačka i izgubio se. Potom sam
u mraku uhvatio njegovu toplu i vlažnu ruku (na trenutak sam pomislio da bi to mogla biti ruka mog
sina) i prešao s druge strane zida. Da, to je bila naša visoravan. Pas čuvar prazne fabrike lajao je kao
lud zatežući lanac.
Išao sam između fabričkih zgrada ne obraćajući pažnju na psa rešen da ga ubijem iz pištolja ako
se lanac prekine. Gospodin Hajri i njegov sin koji je nosio nove kopačke behu tu podigli radionice za
bojenje i pranje veće nego što su i zamišljali. U poslednjih deset godina, pre nego što je tekstilna
industrija otišla u Kinu, Bangladeš i na Daleki istok, napravljene su i druge sklepane zgrade. Ti
objekti, poput upravne zgrade s mermernim stepenicama sada su korišćeni kao napuštena skladišta u
kojima je ostavljan nepotreban stari materijal, prazni sanduci, prašnjave zarđale stvari. Neki su bili u
ruševnom stanju.
Naš bunar beše ostao u radničkoj kantini za koju je gospodin Hajri prilikom svake posete
govorio da će je jednog dana napraviti. Ta građevina polupanih prozora nije se koristila ni kao
skladište. Pratio sam vodiča na slabašnoj svetlosti neonske svetiljke neke zgrade s druge strane zida.
Provukli smo se kroz paučinu, zarđalu gvožđuriju, cevi i avetinjske stvari i došli do betonskog
otvora našeg bunara.
„Ovaj katanac je u stvari pokvaren”, reče moj vodič. Sagnuo se i počeo da čačka katanac na
poklopcu zakačenom kukom za otvor bunara.
„Odlično poznaješ ovo mesto”, primetih.
„Enver me je često ovamo dovodio.”
„Zašto?”
„Ne znam”, odgovori on. I dalje je pregledao katanac. „Zašto ste vi želeli da dođete?”
„Nikada nisam zaboravio da sam tu radio s majstorom Mahmutom”, odgovorih ja.
„Budite sigurni da ni on nikada nije zaboravio.”
Je li to bila aluzija na to da sam ostavio majstora Mahmuta osakaćenog?
Kada je moj mladi vodič ustao da bolje ispita lokot i prikupi snagu, jaka svetlost mu je obasjala
lice, a ja sam ga pažljivo pogledao pitajući se da li je to moj sin. Osećao sam u sebi ljubav, žednu i
spremnu da olista.
Ali, razočarao sam se. Da, možda je taj mladić crtama lica, izrazom, stasom bio nalik na mene,
ali nije mi se dopao njegov izraz, ono što su stari nazivali persona. Ajše je grešila. To ne bi mogao
da bude moj sin.
Moj bistri vodič je odmah osetio da mi se iz nekog razloga ne dopada. Nastao je tajac. Sada je i
on mene neprijateljski gledao.
„Da i ja pogledam”, rekao sam i kleknuo na kolena. Pokušao sam u polumraku da na silu
otvorim lokot.


43

Klečeći položaj u kome sam pokušavao da otključam bravu na trenutak mi je ublažilo osećanje
krivice koje mi je u savesti ubrzano postajalo intenzivnije. Zašto sam došao tu? Katanac se odjednom
otvorio.
Ustao sam i pružio mladiću katanac koji je spao sa alke. „Otvori poklopac da pogledamo”,
rekoh, kao da govorim sa seljakom koji nemačkom turisti pokazuje vizantijski bunar koji mu je
ostao u kući. Koliko razočaranje, toliko je i nadmeno držanje mog vodiča uticalo na mene.
Trudio se, ali nije uspeo da otvori poklopac od zarđalog gvožđa. Pošto sam još malo gledao
kako se trudi, nisam izdržao i uhvatio sam ga zajedno s njim. Kada smo zajedno naglo povukli,
poklopac bunara se pomerio uz škripu poput vrata hiljadugodišnje tamnice iz vizantijskog doba.
Na slaboj svetlosti udaljene neonke ugledao sam paukovu mrežu i primetio svetlucanje
uzrujanog guštera. Dok mi je intenzivan miris buđi palio nozdrve, iz dubina pamćenja izbile su reči
„Put u središte zemlje”.
Dno bunara bilo je toliko daleko da se nije ni videlo. Ali posle nekog vremena oči su mi se
navikle na mrak. Ugledao sam baru ili može biti gomilu blata što je odbijalo svetlost na dnu. Bilo je
toliko daleko da se čovek prenerazi.
Serhat i ja smo ćutke ponizno gledali u dno bunara. Njegova dubina nije samo ulivala strah, već
je čovek osećao divljenje prema onome ko je to iskopao pomoću ašova i lopate. Pred očima mi je
oživela slika majstora Mahmuta koji me je odozdo grdio pre trideset godina.
„Zavrtelo mi se u glavi”, reče moj mladi vodič. „Čovek može da upadne. Ta dubina vuče.”
„Ne znam zašto mi je Alah pao na pamet”, rekao sam šapatom kao da odajem neku tajnu mladiću
prema kome sam na trenutak osetio bliskost. „Majstor Mahmut nije bio neko ko je tako pet puta
dnevno klanjao. Ali kako smo odmicali s kopanjem bunara pre trideset godina, sve mi se više činilo
da se uspinjemo na nebo, zvezdama, Alahu i anđelima, a ne ka podzemlju.”
„Alah je svuda”, mudrovao je Serhat. „I gore i dole i na severu i na jugu. Svuda.”
„Da, tako je.”
„Ako je tako, zašto ne veruješ u Njega?”
„U koga?”
„U Svevišnjeg Alaha”, reče on. „U Alaha koji je sve stvorio.”
„Otkud ti znaš da ja ne verujem u Alaha?”
„Po svemu je očigledno...”
Malo smo zaćutali odmeravajući jedan drugog. Po gnevu mladića koji je bio preda mnom osetio
sam da odista može da mi bude sin. Obradovalo bi me da to bude neko prgav, ko ima karakter. Ali
pribojavao sam se da je gnev kraj bunara uperen protiv mene.
„Evropejski turski bogataši brane laicizam pod izgovorom ’Šta se ti mešaš u moj odnos sa
Alahom’”, nastavio je Serhat. „Ali oni zapravo žele laicizam bez ikakve veze sa Alahom da bi
lagodno mogli da kao moderno učine svako zlo koje požele.”
„Koji je tvoj problem s modernima?”
„Ja u stvari nemam nikakav problem ni sa kim i ni sa čim!” rekao je smirivši se. „Pišem poeziju,
a da i ne izlazim među ljude, jer želim da budem ono što jesam, a ne da sebe određujem
neprijateljima, suprotnostima kakve su biti desničar, levičar, vernik, modernista. Maločas mi je neko
zvonio na vrata, pisao sam pesmu i nisam otvorio.”
Nisam baš razumeo šta je rekao. Ali pomislio sam da bi neka rasprava iz knjiga odagnala
mladićev gnev. „Je li modernizam po tvom mišljenju nešto rđavo?” upitao sam ga s naivnošću
pijanca.
„Moderan čovek je čovek izgubljen u gradskoj džungli. To u stvari znači ostati bez oca. Uzalud
mu je u suštini i da traži oca. Ako je neko moderni pojedinac, neće mu poći za rukom da nađe oca u
gradskoj gužvi. Pa i da ga nađe, tada neće moći da bude jedinka. Pošto je to znao, Žan-Žak Ruso,
francuski preteča modernizma, svesno je napustio četvoro svoje dece da bi bili moderni, nije im bio
otac. Ruso se čak nije ni brinuo za svoju decu, nijednom ih nije ni potražio. Jesi li i ti mene ostavio da
bih bio moderan? Ako je tako, imaš pravo.”
„Kako?”
„Zašto mi nisi odgovorio na pismo?” upitao me je primičući mi se.
„Na koje pismo?”
„Odlično znaš o čemu govorim.”
„Izvini, nisam mogao da se setim zbog pića. Ako se ti već sećaš, reci, pa da se vratimo na
večeru.”
„Zašto nisi odgovorio na pismo koje sam ti poslao i potpisao kao tvoj sin? Ispod sam napisao i
adresu elektronske pošte.”
„Šta ste rekli da ste potpisali?”
„Nema potrebe da se pretvaramo i da budemo na vi”, rekao je Serhat. „Odavno si shvatio ko sam
ja.”
„Nisam shvatio, gospodine Serhate.”
„Nisam ja nikakav Serhat. Ja sam tvoj sin Enver.”
Dugo smo ćutali. Nastala je duboka tišina, jer je i pas na ulazu u fabriku iz nekog razloga ućutao.
Na trenutak sam se setio kako bih ponekad najednom zaboravio očevo lice neko vreme pošto nas je
napustio pre toliko godina. To osećanje ličilo je na nestanak struje na tren ili na trenutno slepilo.
Dok sam gledao u njegovo i Enver je gledao u moje lice i trudio se da dokuči o čemu mislim.
Neko razočaranje polako se uzdizalo u meni. Odavno sam shvatio da neću moći da ga zagrlim i
kažem „Sine moj!” kao u turskim filmovima.
„Znači da si ti pravi prevarant”, rekao sam najposle. „Zašto da moj sin Enver poželi da bude u
ulozi Serhata?”
„Da vidimo da li će mu se otac dopasti... Da vidimo da li će osetiti bliskost prema tebi? Očinstvo
je za mene nešto važno.”
„Šta je za tebe otac?”
„Otac je neko snažan, a nežan, neko ko od začeća u majčinoj utrobi dok je živ štiti i čuva svog
sina. On je početak i središte sveta. Ako veruješ da imaš oca, osećaš se dobro i kad ga ne vidiš, znaš
da je tu, da će doći i nežno te zaštititi. Ja takvog oca nisam imao.”
„Ni ja, na nesreću, nisam imao takvog oca”, rekao sam hladno. „Ali, da jesam, očekivao bi da ga
slušam, svojom moći i nežnošću zgazio bi moju individualnost!”
Enver je raširio oči, shvativši da je njegov otac o tim stvarima ranije razmišljao. Video sam i
radovao se što me sada sluša s poštovanjem i zanimanjem.
„A da sam slušao oca da li bih bio srećan?” nastavio sam glasno da razmišljam. „Možda bih bio
dobar sin, ali ne bih mogao da budem svoja ličnost.”
Grubo je prekinuo moje misli. „Zbog te brige i preterane želje da budu individue, naši
evropeizovani bogataši nisu uspeli da budu ni to što jesu, a kamoli individue”, rekao je on.
„Evropejski turski bogataši ne veruju u Alaha, zato što misle da su nešto posebno. Njihova
individualnost je mnogo važna. Većina ne veruje u Alaha da bi dokazali da nisu kao ostali. Povrh
toga, to ne mogu ni da kažu. Vera je, međutim, stvar da se bude kao svi drugi. Religija je raj i uteha
skromnih.”
„Slažem se.”
„Znači, kažeš verujem u Alaha. To je teško za evropeizovanog turskog bogataša.”
„Da.”
„Ako istinski čitaš Kuran i veruješ u Alaha, zašto si ostavio majstora Mahmuta u toj rupi bez
dna? Kako si mogao da ga ostaviš? Onaj koji veruje ima savest.”
„O tome sam mnogo razmišljao. Bio sam tada dete.”
„A neee. Još tada si spavao sa ženama i ostavljao ih trudnim.”
U trenutku me je zapanjila ta dosetljivost. „Ti sve znaš”, mrmljao sam.
„Da, sve mi je ispričao majstor Mahmut”, rekao je Enver neprijateljski. „Ostavio si majstora na
dnu bunara zato što si bio gord, zato što si mislio da si od njega više jedinka. Tvoja škola, fakultet,
život bili su važniji od života tog siromašnog čoveka.”
„To je tako, jednako za sve.”
„Nije za neke ljude.”
„U pravu si”, rekao sam povlačeći se od otvora bunara.
Nastala je duga tišina. Pas je opet zalajao.
„Plašiš li se?” upitao me je sin.
„Zašto?”
„Da ne upadneš u bunar?”
„Ne znam”, rekao sam. „Ljudi za večerom su se sigurno zabrinuli. Hajde da se vratimo najzad...
A ni ovaj stil razgovora bez poštovanja i nije nešto što sam očekivao od jednog sina...”
„Kako je trebalo da razgovaram s vama, tatice?” upitao je podrugljivo. „Ako bih bio poslušan
sin, ne bih mogao da budem evropeizovani pojedinac. Ako bih i bio evropeizovani pojedinac, ovoga
puta ne bih mogao da budem poslušan sin. Pomozi mi.”
„Moj sin bi bio i razvijena jedinka i slušao bi oca po svojoj volji”, rekao sam. „Snaga naše
ličnosti ne potiče samo iz naše slobode, već iz istorije i uspomena. Ovaj bunar je za mene stvarna
istorija, stvarna uspomena. Hvala vam, gospodine Envere, što ste me ovamo doveli. Ali ovaj
razgovor je završen.”
„Zašto želiš da se vratiš? Plašiš se?”
„Zašto bih se plašio?”
„Plašiš se da ću te ja sada uhvatiti i baciti dole, a ne da ćeš iz nepažnje upasti u bunar”, rekao je
gledajući me u oči.
I ja sam njega pogledao u oči. „Zašto da učiniš tako nešto svom ocu?” upitao sam malo potom.
„Da osvetim majstora Mahmuta...”, počeo je da nabraja. „Zato što si me ostavio. Zato što si zaveo
moju udatu majku. Zato što posle godina i godina nisi čak ni odgovorio na sinovljevo pismo... Da bih
bio pojedinac kao što želiš. I, naravno, zato što će nasledstvo ostati meni...”
Dužina liste razloga me je preplašila. Hteo sam da odvratim tog čoveka koji mi je bio sin. „Vući
će te po sudovima, staviće te da truneš po zatvorima”, pažljivo i saosećajno sam ga upozorio. „Život
će ti proći u čekanju majke koja će te posećivati u tamnici. Osim toga, oceubistvo ili pobuna protiv
države časna je rabota u Evropi, ali ne i kod nas. Niko te neće voleti osim majke. Povrh svega, država
oceubicu lišava nasledstva.”
„Čovek ne radi tako nešto misleći na posledice”, rekao je moj sin. „Ako misliš na posledice, ne
možeš biti slobodan. Sloboda je zaborav istorije, morala. Jesi li ikada čitao Ničea?”
Odlučio sam da ćutim.
„Da te sada povučem tu za ruku i bacim u bunar... i kažem da mi je otac pao nesrećnim slučajem,
niko ne bi mogao da dokaže suprotno.”
„U pravu si.”
„U vreme kada sam bio ljut na tebe, dolazilo mi je da te oslepim”, dodao je moj sin pažljivo.
Ono što je neizdrživo kod jednog oca je to što te uvek vidi!”
„Očev pogled treba da je nešto lepo.”
„Ako je pravi otac! Pravi otac treba da je pravedan. A ti nisi ni pravi otac. Prvo mi dođe da ti
iskopam oči.”
„Zašto to?”
„Pesnik sam, igra rečima mi je posao. Ali znam da istinska misao ne potiče od reči nego od
slika. Pravu misao koju ne mogu da smislim rečima mogu sebi da predstavim jedino kao sliku. Ako
te sada oslepim, samo tada ću biti individua kao što ti želiš. Znaš li zašto? Zato što ću tada biti ono što
jesam i pisaću svoje reči i ispričati svoju legendu.”
Uvredili su me njegovo neprijateljsko držanje i mudrovanje koje je koristio protiv mene.
Trebalo je da ga zagrlim, da ga poljubim kao pravi otac. Ali razočaran i obuzet kajanjem izgovorio
sam nešto pogrešno:
„Ni ti nisi pravi sin. Isuviše si gnevan i isuviše poslušan.”
„Šta je pa ta moja poslušnost, dokaži!”
Uplašio sam se i ustuknuo korak kada je načinio jedan nervozan pokret. I on je iznenada krenuo
ka meni.
Tada sam napravio još jednu grešku i izvadio pištolj iz džepa sakoa i napola u šali napola u
zbilji otkočio ga pokazujući mu osigurač.
„Sine, stoj tamo. Ne prisiljavaj me na ovo, pazi, opaliće!”
„Ti to ne znaš ni da koristiš”, rekao je i skočio na mene nastojeći da mi uzme pištolj iz ruke.
Prevrnuli smo se u polumraku pored bunara, na zemlju s mirisom buđi; otac i sin počeli su da se
gušaju na tlu. Najpre je on bio gore, potom ja, onda se on popeo gore i uhvatio me za ruku da uzme
pištolj da bi počeo da njome udara o beton bunara...


III DEO


ŽENA CRVENE KOSE

U jednom provincijskom gradiću u kojem smo nastupali pre trideset-trideset pet godina, znači u
prvoj polovini osamdesetih godina, pili smo i sedeli za večerom - naša pozorišna trupa i mnoštvo
sveta iz lokalnog političkog udruženja - kad se na drugom kraju dugog stola pojavila još jedna žena
crvene kose poput moje. U jednom trenutku celo društvo je počelo da govori o toj slučajnosti da za
stolom sede dve žene crvene kose. Postavljali su pitanja kolika je verovatnoća za to u procentima,
donosi li to sreću, na šta to može da ukazuje, kada je crvenokosa žena za drugim krajem stola rekla:
„Moja crvena kosa je prirodna.” Izgledala je kao da se izvinjava i u isti mah se ponosila: „Vidite,
kao kod prirodno crvenokosih ljudi, po licu i rukama imam pege. Ten mi je beo i oči zelene.”
Svi su se okrenuli ka meni iščekujući šta ću odgovoriti toj ženi.
„Vaša kosa je crvena od rođenja, a moja je stvar lične odluke”, rekla sam istog časa.
Nisam uvek tako visprena, ali bila je to tema o kojoj sam često razmišljala. „Za vas je božji dar,
sudbina od rođenja, za mene svesno načinjen izbor.”
Nisam dužila s tim, da me oni što su sedeli uz piće ne smatraju nadmenom. Zato što je počelo
čak podrugljivo, priglupo smejanje. Da nisam odgovorila, moje ćutanje bi značilo da kažem „Da,
kosa mi je farbana” i bila bih posramljena. Stekli bi pogrešan utisak o mom karakteru, a takođe bi
pomislili da sam imitacija koja teži banalnostima.
Za nas koje smo naknadno postale crvenokose, znači da je boja kose izabrana osobenost. Pošto
sam jednom ofarbala kosu u crveno, želela sam briati da do kraja života ostanem verna svojoj
crvenoj kosi.
5
Sredinom mojih dvadesetih godina, bila sam moderna glumica predstava ortaojunu, gnevna ali
srećna levičarka, a ne pozorišna glumica koja izvlači pouke iz starih bajki i legendi. Na kraju
trogodišnje tajne veze, ostavio me je moj dragi, od mene deset godina stariji, oženjeni i naočiti
revolucionar. Međutim, kako smo samo bili romantični i srećni dok smo zajedno oduševljeno čitali
knjige! Ja sam se zapravo ljutila na njega, ali mu i davala za pravo, zato što se razotkrila naša tajna
ljubav, a svi u organizaciji koji su nas znali zabadali su nos u našu ljubavnu priču. Taman kada su
govorili da će to izazvati zavist, da će naš kraj biti loš za sve, desio se još jedan vojni puč 1980.
godine. Neki su se povukli u ilegalu; neki su brodovima pobegli u Grčku i odatle u Nemačku i postali
politički izgnanici; a neke su odveli u zatvor i mučili ih. Moj deset godina stariji ljubavnik Akin iste
godine se vratio svojoj kući, ženi, detetu i apoteci. A Turhan, kome sam bila draga i na koga sam se
ljutila zato što loše govori o mom ljubavniku, razumeo je moj bol i veoma se lepo poneo prema
meni. Tako smo se venčali misleći da će to biti dobro i za organizaciju Revolucionarna domovina.
Ali moj suprug je imao opsesiju da sam živela u ljubavnoj vezi sa drugim muškarcem. Mislio je
da zbog toga neće imati autoritet kod mladih kadrova, ali nije mogao da me optužuje da sam „laka”.
Nije bio od onih koji se brzo zaljube i brzo zaborave poput mog oženjenog ljubavnika Akina. Zato je
počeo da se muči praveći se kao da ništa nije bilo. Zamišljao je da mu na neverovatnim mestima
upućuju dvosmislice, da ga peckaju. Posle kratkog vremena optužio je drugove iz Revolucionarne
domovine za neaktivnost i otišao u Malatiju da organizuje oružanu borbu. Neću objašnjavati kako su
tog defetistu prijavili naši sunarodnici koje je nastojao da probudi i kako je žandarmerija stisla mog
muža kraj neke rečice i ubila ga.
Za kratko vreme taj drugi veliki gubitak u mom životu još više me je odbio od politike. Ponekad
sam razmišljala da se vratim kući, majci i ocu, guverneru u penziji, ali tu odluku nisam uspevala da
donesem. Ako se vratim kući, bila bih primorana da prihvatim poraz i da napustim pozorište. Bilo je
već vrlo teško da nađem pozorišnu grupu koja bi me primila. Suprotno onome što se misli, želela
sam da se bavim pozorištem radi pozorišta, a ne radi politike.
Ostavši među našima, posle izvesnog vremena udala sam se za muževljevog mlađeg brata, kao
što je bivalo sa ženama spahija koji su u osmanska vremena išli u rat sa Iranom i nikada se nisu
vratili. Zapravo, moja je ideja bila da se udam za Turgaja i podstaknem ga da osnuje putujuće
narodno pozorište. Tako je naš brak na samom početku bio neočekivano srećan. Kao da je Turgajeva
mladost, dečaštvo, postojanost bila neka vrsta garancije posle dva izgubljena muškarca. Dok smo
zimi davali predstave u velikim gradovima poput Istanbula i Ankare, u salama levičarskih udruženja,
salama za sastanke za koje se ne bi moglo reći da su pozorišne scene, leti smo počeli da odlazimo u
okolinu vojnih garnizona, novoosnovanih radionica i fabrika i postavljamo šator u kasabama i
letovalištima u koja su nas zvali prijatelji. U trećoj godini došlo je do susreta nas dve žene crvene
kose za stolom u istom trenutku. Godinu dana ranije sam svoju kosu ofarbala u crveno.
Tu odluku u stvari nisam donela posle dugog razmišljanja. „Potpuno ću promeniti boju kose”,
rekla sam tog dana sredovečnoj frizerki u mahali na Bakirkoju, ali još mi ni boja nije bila u glavi.
„Vi ste svetlosmeđi, plava kosa će vam pristajati.”
„Ofarbaj mi kosu u crveno”, rekla sam poneta trenutnim impulsom. „Tako će biti dobro.”
Ofarbala me je u boju između vatrogasnocrvene i narandžaste. Bila je vrlo privlačna, ali u
bližem okruženju nije se čuo glas negodovanja na čelu s mojim mužem Turgajem. A možda su
mislili da je to priprema za predstavu koju ćemo igrati. Opažala sam da su crvenu kosu objašnjavali
time što sam prošla niz uzastopnih nesrećnih ljubavnih priča. U to vreme su bili tolerantni prema
meni, u stilu „Na mestu je što god da uradi”.
Po reakcijama sam polako shvatala šta znači ono što sam uradila: autentičnost i imitiranje je
tema koju Turci obožavaju. Posle nadmenog prigovora druge žene crvene kose na sedeljci, počela
sam da svoju kosu sama bojim kanom koju sam svojom rukom merila i kupovala u čaršiji, a ne
sintetičkom bojom kod frizera. To je bio ishod susreta s prirodno crvenokosom ženom.
Veoma sam bila pažljiva prema iskrenim i emotivnim mladićima gimnazijalcima i studentima,
usamljenim vojnicima koji su dolazili u moj pozorišni šator i iskreno se otvarala za njihovu
emotivnost i snove. Oni su mnogo brže od zrelih muškaraca razlikovali tonove boja, lažno i stvarno,
iskrena osećanja i laganje. Da nisam svojeručno ofarbala kosu kanom, možda me Džem i ne bi
zapazio.
Pošto je on zapazio mene, zapazila sam i ja njega. Uživala sam da ga gledam zato što je mnogo
ličio na oca. Kasnije sam videla da se zaljubio u mene i da gleda u prozore kuće u kojoj smo odseli.
Bio je vrlo stidljiv, možda je i to ostavilo utisak na mene. Bestidni muškarci me plaše. Kod nas je
mnogo takvih. A kako je bestidnost prelazna, ponekad mi se čini da ću se ugušiti u ovoj zemlji.
Većina želi da ste i vi bestidni. Džem je bio otmen i stidljiv. A ko je, shvatila sam kada je rekao dok
smo šetali Staničnim trgom onog dana kada je došao u pozorište da gleda predstavu.
Bila sam zbunjena, ali kao da sam negde u podsvesti znala ko je on. U pozorištu sam naučila da
stvari preko kojih u životu prelazim kao preko slučajnosti imaju nekakav smisao. Želja i mog sina i
njegovog oca da budu pisci nije obična slučajnost. Nije slučajnost što sam se posle trideset godina
srela ovde u Ongorenu sa ocem moga sina. Nije slučajnost ni što je i moj sin patio zbog odsustva
oca, baš kao i njegov otac. Posle višegodišnjeg plakanja na pozorišnim scenama, nije slučajnost što
sam se u životu pretvorila u ženu koja iskreno plače.
Posle vojnog puča 1980. godine, i naše narodno pozorište je promenilo stav. Malo smo
razvodnili levičarsku ideju, da ne izazivamo nevolje. Da bi narod dolazio u šator, preuzimala sam za
svoje kratke monologe emotivne scene i razgovore iz Mesnevije, starih sufijskih priča i bajki,
Husreva i Širin, Kerem i Asli. Ali najveći uspeh postigli smo monologom uplakane starice koji sam
adaptirala prema priči „Rustem i Suhrab” koju mi je predložio jedan stari prijatelj scenarista
melodrama produkcijske kuće Ješilčam, rekavši da se to „uvek voli i prima”.
Posle scena u kojima sam imitirala i terala šegu s televizijskim reklamama, svi oni drski
muškarci koji bi se ohrabrili zadivljeni mojim igranjem, trbušnim plesom, kratkom suknjom i dugim
nogama, nepristojno dobacivali i već po svom položaju ili se u mene odmah zaljubljivali ili bili
obuzeti seksualnim fantazijama (čak i najbestidniji među njima koji su vikali „Svuci, svuci!”),
odjednom bi utonuli u duboku i zastrašujuću tišinu kad god bih na sceni kriknula kao Suhrabova
majka Tehmine ugledavši da joj je muž ubio sina.
Utom bih najpre slabo a potom iz sve snage počinjala da plačem. Plačući osećala bih svoju moć
nad masom i bila srećna što sam čitav život posvetila glumi. Plačući na sceni bolom majki, u dugoj
crvenoj haljini sa izrezom, s nakitom iz epohe, širokim vojničkim opasačem oko struka i starinskom
narukvicom na ručnom zglobu, duboko bih osećala da muškarci na stolicama podrhtavaju u sebi, da
im se oči vlaže, da ih obuzima osećanje krivice. Naslućivala sam da u stvari liju suze zbog sopstvene
smrti, jer sam shvatila da se većina mase gnevnih mladića iz provincije nesvesno stavlja na
Suhrabovo mesto, a ne na mesto silnog i naredbodavnog Rustema i da od samog početka borbe
navijaju za sina. Ali da bi mogli da plaču nad sobom, trebalo je najpre da im crvenokose majke na
sceni javno plaču.
Dok sam proživljavala sve te duboke boli, viđala sam da su oči mnogih mojih obožavalaca bile
prikovane za moje usne, vrat, prsa, noge i, naravno, crvenu kosu, i da je seksualna želja prožeta
metafizičkim bolom kao u drevnim bajkama. Veličanstveni su bili trenuci u kojima sam videla da
uspevam da se sa svakim izvijanjem vrata, svakim korakom figure i svakim pogledom obratim kako
inteligenciji i osećanjima gledalaca tako i njihovoj mladenačkoj puti, ali ih nisam baš često
doživljavala. Nekad bi neki mladi muškarac glasno plakao što bi se prenelo i na ostale. Utom bi neko
počeo da aplaudira, pa se ne bi razabiralo šta govorim te bi izbijala svađa među njima. Nekoliko puta
sam videla kako je masa pod šatrom poludela; posvađali bi se oni koji su ridajući plakali sa onima
koji su to činili u sebi, oni koji su aplaudirali sa onima koji su psovali, oni koji su poustajali na noge
i vikali i oni koji su ćutke sedeli i gledali. Uglavnom sam volela i priželjkivala tu uzbuđenost i žar, ali
sam se i pribojavala nasilja mase.
Posle nekog vremena tražila sam drugu scenu koja bi stabilizovala uplakanu ženu. U sceni u
kojoj je Prorok Ibrahim prerezao grlo sinu da bi Alahu dokazao poslušnost, ja sam s prikrajka tiho
plakala i u isti mah postala anđeo koji je došao sa igračkom ovce u rukama. Ali u toj priči nije bilo
mesta za ženu; nisam uspela da izazovem efekat. Potom sam iznova napisala govor Edipove majke
Jokaste za svoj monolog... Priča o tome kako sin greškom ubija oca nije budila mnogo oduševljenja,
ali je kao ideja dočekivana sa zanimanjem. Možda je toliko i bilo dovoljno. Kamo sreće da nikada
nisam kazivala da je sin kasnije spavao sa crvenokosom majkom. Turgaj me beše opomenuo. Ali
nisam slušala ni njega ni momka koji nam je kuvao čaj i koji je na probama pitao „Šta je ovo,
sestro?” niti režisera Jusufa koji je dobacivao „Meni se ovo ne sviđa!”
 U kasabi Gudul u kojoj sam 1986. igrala Edipovu majku Jokastu i u neznanju delila postelju sa
sinom, plačući s krajnjom iskrenošću, prvog dana smo dobili pretnje. Kada je sutradan uveče šator
počeo da gori, mi smo stigli i jedva ugasili vatru. Šator koji smo posle mesec dana postavili u blizini
limenih naselja na obali u Samsunu, zasula su deca kamenicama ujutru posle mog monologa kao
Edipove majke. U Erzurumu nisam smela da izađem iz hotela, jer smo se plašili optužbi da je to
„grčka drama” i pretnji razjarene nacionalističke omladine, tako da je šator čuvala hrabra i poštena
policija. U Ankari je naša predstava na maloj sceni Naprednog patriotskog udruženja, koja je
zaudarala na kafu i rakiju, stopirana kao „suprotna osećanju za moral i čast naroda” a da ni tri puta
nije izvedena. Nisam smatrala da je nepravedna odluka tužioca u našoj zemlji u kojoj najčešća psovka
koju muškarci jedan drugome upućuju počinje sa „majku ti”.
Raspravljala sam o tim temama dok sam sredinom svojih dvadesetih godina bila zaljubljena u
Akina, dedu mog sina. Moj dragi se napola sa čuđenjem, napola sa stidom prisećao i sa smeškom mi
ponavljao muške meni potpuno nepoznate psovke, sve ono što su naučili u srednjoj školi, gimnaziji,
vojsci, posle čega je govorio „Odvratno!” i pokretao opštu temu o „ugnjetenosti žene” i objašnjavao
da će svim tim prljavštinama doći kraj kada radnička klasa dođe do svog raja. Trebalo je da se strpim
i podržim muškarce da podignu revoluciju. Ali nemojte misliti da bih se upustila u temu nejednakosti
između turskih muškaraca i žena na levici. Moji poslednji monolozi ne treba samo da budu ljutiti
nego istovremeno poetični i prefinjeni. Nadam se da će u knjizi moga sina biti takva atmosfera i da će
se i u knjizi doživeti ta osećanja kao i u onome što su videli od mene na sceni. Ja sam dala ideju mom
Enveru da u jednoj knjizi ispripoveda ono što nas je snašlo, počev od oca i dede.
U stvari, u godinama u kojima je bio u osnovnoj školi, mislila sam da Envera ne šaljem u školu i
da ga sama kod kuće školujem kako ne bi izgubio dobrotu i ljudskost u sebi i kako ne bi naučio
muške gnusobe. Turgaj te moje fantazije nije uzimao za ozbiljno. Kada nam je sin krenuo u osnovnu
školu u Bakirkoju, Turgaj i ja smo napustili pozorište i radili zvučnu sinhronizaciju prevedenih serija
koje su se ubrzano širile. Razlog zbog kojeg smo tih godina išli u Ongoren bio je Siri Sijahoglu. I
kada je bilo gotovo sa starim levičarskim, socijalističkim žarom, mi smo se i dalje viđali sa starim
prijateljima. Posle mnogo godina on nas je ponovo spojio i sa majstorom Mahmutom.
Naš sin Enver je voleo priče bunardžije Mahmuta. Odlazili smo zajedno njegovoj kući koja je u
stražnjem dvorištu imala mnogo lep bunar, u posetu. Pošto je u prvom bunaru pronašao vodu,
majstor Mahmut se u potonjem graditeljskom zaletu obogatio kopajući bunare i udobno živeo jer su
placevi koje je kupio prvih dana brzo poskupljivali. Stanovnici Ongorena su ga oženili lepom
udovicom s jednim detetom, čiji je muž otišao u Nemačku i više se nije vratio. Majstor Mahmut je
prihvatio to dete i bio mu vrlo dobar otac. Enver i taj dečak - zvao se Salih - postali su dobri drugovi.
Iako sam se mnogo trudila da Salih zavoli pozorište, nisam imala uspeha. Ali većinu moje mlade
pozorišne družine skupila sam od Enverovih drugova, dece i mladića iz Ongorena. Zahvaljujući
Enveru i ja sam se navikla na Ongoren. Strast za pozorištem je zarazna. Većina tih dečaka je stalno
dolazila u kuću majstora Mahmuta. On beše iskopao bunar u svom dvorištu koje je mirisalo na
orlove nokte i na gvozdeni poklopac stavio katanac da deca koja se igraju u dvorištu ne bi u njega
upala. Ali ja sam ipak izlazila na stražnji balkon dvospratne kuće, gledala ka dvorištu pozadi i
dovikivala deci da se ne primiču bunaru. Zato što vas najposle snađu stvari iz starih bajki i legendi.
Koliko ih čitate, koliko u njih verujete, toliko vas snalaze. Zapravo, priču koju slušaš nazivaš
legendom upravo zato što će ti se desiti.
Ja sam bila prva koja je preduzela izvlačenje majstora Mahmuta iz bunara. Pošto je veče pre toga
moj ljubavnik gimnazijalac popio čašu rakije klub, nevešto vodio sa mnom ljubav i ostavio me
bremenitom (nijednom od nas dvoje to nije bilo ni na kraj pameti) sve (tako je rekao) mi je ispričao,
saopštio da ga majstor isuviše muči, da želi da se konačno vrati kući i majci, da ne veruje da će iz
bunara poteći voda i da je, najzad, ostao u Ongorenu ne zbog bunara nego zbog mene.
Sutradan u podne bila sam zbunjena kada sam ga videla na Staničnom trgu da panično trči na voz
sa koferčićem u ruci. Vrlo mi je retko pominjao oca, možda zato što je još od tih dana nešto
naslućivao! Hteli smo i mi da pođemo sledećim vozom, ali ja nisam mogla da shvatim zašto je Džem
iznenada, poput krivca, trčeći u panici napustio Ongoren. Na stanici je bilo mnoštvo porodica i
seljaka koji su došli na pijacu sa korpama. Turgaj beše uz pomoć šegrta Alija našao majstora
Mahmuta, koji je došao veče pre toga u šator i učtivo i tiho gledao predstavu. Naši su znali da Ali više
ne radi kao šegrt, da je gazda za koga su kopali bunar prestao da ih plaća. Postali smo znatiželjni,
poslali smo Turgaja na visoravan i izgubili voz. Zatim smo, kao u starim bajkama, zajedno otišli i
pogledali u bunar, a Ali koga smo spustili dole izvukao je poluonesvešćenog majstora Mahmuta.
Odvezli su ga u bolnicu. Kasnije smo čuli da se majstor Mahmut ponovo poduhvatio kopanja
bunara a da mu slomljena ključna kost još nije čestito ni zarasla. Koga je uzeo za pomoćnika, ko mu
je bio podrška, te pojedinosti nismo mogli da doznamo jer je i naša pozorišna trupa napustila
Ongoren. Želela sam da zaboravim da sam tu jedne noći opijena predstavom spavala sa nekim
gimnazijalcem, da sam u stvari bila zaljubljena u njegovog oca, ali i da se i ta ljubav ugasila. Pre
nego što sam napunila trideset pet godina naučila sam šta su muški ponos, slabost i sebičnost koja im
je u krvi. Znala sam da su u stanju da ubiju i svoje očeve i svoje sinove. I da očevi pobiju sinove i
sinovi očeve, muškarcima je ostajalo da budu junaci, a meni samo da plačem. Možda je trebalo da
zaboravim to što znam i idem negde drugde.
I ja sam vrlo malo sumnjala u to da je Džem Enverov otac, a kamoli Turgaj. Iako mi je ta
pretpostavka isprva jednom-dva puta prošla kroz glavu, nisam se obazirala zbog svakodnevnih
obaveza. Ali kako je Enver rastao i kako je postajalo očiglednije da mu obrve, oči, a naročito nos
uopšte ne liče na Turgajeve, počela sam da mislim da je otac moga sina moj dragi gimnazijalac.
Koliko je Turgaj o tome razmišljao?
Odnosi između Envera i Turgaja uopšte nisu bili dobri. Kad god bi pogledao našeg sina, Turgaj
bi mislio da sam u stvari ljubavnica njegovog starijeg brata, a osim toga, kao i stariji brat Turhan,
mislio je da sam zapravo prevarila njegovog brata Turhana doživevši ljubavnu vezu sa oženjenim
čovekom. Nije mi to otvoreno govorio, ali sam osećala. Išla mu je na živce i moja crvena kosa - i da
ne kaže - zato što ga je podsećala na to!
Dala sam Turgaju da pročita nekoliko stranica koje sam našla iz dramskih dela i knjiga u
prevodu sa francuskog i engleskog koje sam našla a koje pokazuju da je žena crvene kose na Zapadu
oličenje ljutite, svadljive, džangrizave žene, ali ga nije bilo briga. U nekom ženskom časopisu bio je
jedan tekst preuzet iz nekih evropskih novina „Tipovi žena prema proceni muškaraca”. Ispod lepe
slike žene crvene kose pisalo je „tajanstvena i besna”. Njene usne, izraz lica, podsećali su na mene.
Pažljivo sam isekla reprodukciju i okačila na zid, ali se moj muž nije zainteresovao za sliku. Uprkos
svojim levičarskim i internacionalističkim stavovima, moj muž je bio odveć domaći. Po njegovom
mišljenju, žena crvene kose u ovoj zemlji oličavala je ženu koja je iz ovog ili onog razloga bila sa
previše muškaraca. To je značilo da ako svesno farba kosu u crveno, svesno bira taj identitet. To što
sam pozorišna umetnica ublažavalo je moju krivicu pretvarajući je samo u neku vrstu igre.
Tako smo se Turgaj i ja polako udaljavali jedno od drugog u godinama u kojima smo radili
zvučnu sinhronizaciju. Živeli smo na Bakirkoju u stanu koji je ostao od Turgajevog oca, ali Enver
nije mnogo viđao oca. Turgaj je uzimao zvučne sinhronizacije i druge dopunske poslove, dolazio
vrlo kasno kući, a ponekad uopšte i nije dolazio. Znam šta znači odgajiti dete koje sedi u kući i čeka
nekog oca koji nekad dođe, nekad baš kasno dođe, a nekad i uopšte ne dođe na večeru.
 Tako smo Enver i ja postali veoma bliski. Izbliza sam pratila njegova promenljiva raspoloženja,
razvoj njegovog osetljivog duha i emotivnosti. Osećala sam njegove strahove, ćutanja, bojažljivost,
otvoreni bes koji sam videla, usamljenost, beznađe. Kao što sam uživala da dodirujem ruke, noge,
vrat svoga deteta baršunaste kože i da sa zadovoljstvom pratim kako mu rastu i krupnjaju ramena,
uši, muškost, osećala sam ponos zbog njegove sve bogatije inteligencije, logike i sanjarija.
Ponekad bismo se, po njegovoj želji, savršeno družili, razgovarali po ceo dan, zbijali šale,
igrali po kući žmurke, rešavali zagonetke, zajedno išli u grad. A ponekad bi nas ophrvale tuga i
usamljenost, te bismo se oboje plašili toga koliko je svet velik, stideli se svog mesta u njemu i
povlačili u sebe. Tada bih poimala koliko je u životu teško razumeti drugu osobu, približiti joj se,
poistovetiti se sa njenim duhom. A nadasve, ta osoba je bio moj sin Enver, ono što najviše volim u
životu. Uzimala bih ga za ruku i pokazivala mu ulice, kuće, slike, park, more, brodove, ceo svet.
Koliko sam želela da se igra na ulicama u Bakirkoju, kasnije u Ongorenu, da nauči da se čuva družeći
se sa drugovima, toliko sam priželjkivala da se drži daleko od tih razbojnika koji jedan drugom
psuju majku i da ne bude poput muškaraca koji su izvodili vulgarnosti u našem pozorišnom šatoru.
Enver je mnogo manje od svojih vršnjaka izlazio na ulicu i igrao se. Ali bila sam tužna zato što
nije bio uspešan u školi i što nije mogao da bude najbolji u razredu. Ponekad bih se pitala zašto mi je
zbog toga žao. Umesto uspešnog poslovnog života pa čak i mnogo novca, želela sam da moj sin ima
jednu duboku ljudskost, usmerenost da traži istinu i da ima sreće. Moj sin je trebalo da bude i srećan
čovek i heroj! O njemu sam mnogo maštala. Nek nikada ne bude čovek koji se bavi sitnim stvarima.
Dok je u ranom detinjstvu otvarao rumena ustašca i plakao crvenih očiju, govorila sam kao da se
molim: „Nek moj Enverčić nikada u životu ne zaplače.”
Objasnila sam mu gledajući ga pažljivo u lepe oči da je drugačiji i da ima posebnu bit. Zajedno
smo čitali dečje knjige, stare bajke, pesme. Zajedno smo gledali dečje predstave, crtane filmove na
televiziji. Uviđala sam da je misaoniji i osećajniji od oca i dede. Ja sam mu rekla da će jednog dana
biti dramaturg. Prihvatio je da postane pisac, ali nikada pozorišni.
Enverova srdita i naprasita strana, koju nisam zapazila ni kod njegovog oca ni kod dede,
pojavila se posle osnovne škole. Poštovala sam njegov gnev misleći da ga je možda od mene dobio.
Zato što je bio srećniji dok je bio dete. Enver je bio presrećan dok sam ga kao bebu kupala u toploj
vodi, milovala njegovo slabašno i lepo telo mlakom vodom, brižljivo sapunjala ruke kao grančice,
lepu glavicu otpozadi nalik na dinju, pišu veličine zrna pasulja, vrhove sisica nalik na jagode. Nekad
sam se posle njega i ja kupala u toplom kupatilu. Do njegove desete godine zajedno smo se kupali u
kadi kupatila koje se teško zagrevalo u stanu na Bakirkoju. Kasnije sam ga naučila da se sam kupa, da
bez otvaranja očiju našamponira glavu, kosu, noge.
Mom sinu se to uopšte nije sviđalo. Mislim da su mu od tog vremena ostali naleti srditosti koji
su postajali duži i snažniji što je bivao stariji. Patio je u gimnazijskim godinama kada Turgaj uopšte
nije svraćao kući, vređalo ga je moje razočaranje što je uspeo da se upiše jedino na običan fakultet, a
koje nisam mogla da sakrijem uprkos svoj ljubavi koju sam osećala prema njemu. Tih godina je
počeo da uživa da se svađa sa mnom i da govori sasvim suprotno od onoga što kažem. Kada bih
kritikovala strip koji čita ili promenila kanal koji gleda, rekao bi ljutito: „Šta ti znaš”. A uživao bi i
zapodevao svađu kada bi video da brinem za njega kada se kratko podšiša kao begunci iz zatvora,
pusti bradu kao vernici, kada tri dana šeta neobrijan kao ludaci. Ponekad smo oboje vikali jedno na
drugo. On bi zalupio vratima i odlazio.
U godinama kada je bio na studijama počeo je češće da ide u Ongoren, jer je tražio drugove iz
detinjstva. Tu se družio sa mladićima koji su bili delom nezaposleni, delom idealisti, sa kojima se
upoznao odlazeći kod majstora Mahmuta. Neko vreme je išao na konjske trke u Veliefendiju, blizu
našeg stana, i kladio se. Ali postideo se i napustio to a da mi nikada nije tražio novac. Dok je bio u
vojsci u Burduru, javljao bi mi se kada vikendom izađe u grad i plakao preko telefona zbog
usamljenosti. Kada bi došao u Istanbul, oči bi mi zasuzile od tuge i ljubavi ugledavši ga kratke kose,
preplanulog od sunca, vrata tankog poput peteljke trešnje. I tada bi u najneverovatnijem trenutku
među nama izbila svađa, vređali bismo se međusobno i nekoliko dana ne bismo govorili. Ako bi tih
dana došao uveče kasno ili, što je još gore, ako uopšte ne bi došao, san mi ne bi dolazio na oči.
Nekad sam pomišljala da mi se sin zaljubio u neku uobraženu devojku, u neku živčanu i srditu ženu,
pa bi me spopao strah. Ali usred svih tih svađa, ljutnji, ćutanja i dvosmislenih reči, mi bismo se u
najmanje očekivanom trenutku svom snagom zagrlili, pomirili i izljubili. Tada bih shvatala da nisam
kadra da podnesem da mi se sin udalji i da ne bih mogla živeti da ga ne vidim.
Zapravo, dovoljno smo se udaljili od njegovog oca (ili od osobe koju je smatrao ocem).
Zvanični razvod od Turgaja, pa čak i njegova smrt nisu potresli Envera. Njegove napade besa,
bezrazložne ljutnje, to što je svakog dana sve više ćutao i optuživao tumačila sam time što je odrastao
bez oca i što je emotivan, ali mislila sam i da je besparica stvarni razlog. Zato sam u danima kada
sam u novinskim oglasima videla Džemove fotografije i gradilišta ostala zbunjena pročitavši među
vestima u istim novinama da se zahvaljujući razvoju medicine na Zapadu može čak i na turskim
sudovima ustanoviti ko je čoveku stvarni otac.
Da je toga bilo u mojoj mladosti, takvu parnicu nikada ne bih pokrenula. Državnom i
policijskom prisilom naterati oca koji ne prihvata svoje dete da prizna očinstvo; tražiti novac pod
pretnjom sudskog spora; otići nepozvana na skup koji on organizuje i pokazati se... Sin me se
zastideo zato što sam sve to uradila. Ali shvatao je da sam to učinila za njega, a ne za sebe, pa je
smekšao posle napada besa.
Prava teškoća bila je ubediti sina, a ne sebe. Mesecima sam prosipala reči da pokrene parnicu,
molila ga; svađali smo se, prepirali, vikali. Nije bilo lako, priznajem, da prihvati da mu je majka
spavala sa drugim dok je bila u braku, da ima dete sa njim, da je to znala i krila. Koliko puta mi je
postiđen i besan rekao „Jesi li sigurna” i koliko puta sam mu odgovorila „Sine, da nisam, zar bih
rekla?” Nekad bi se postideo on, nekad ja, pa bismo gledali ispred sebe i ćutali.
Najčešće smo se svađali vičući uglas. „To je za tvoje dobro, sine!” govorila sam. To je bila
najefektnija rečenica. Jednom je pocepao i bacio sliku žene crvene kose na zidu. Pogledao je na
Internetu, ta žena je bila poput mene. Onda sam i ja pogledala na Internetu. Autor slike koju sam
isekla iz časopisa bio je Dante Roseti. Zaljubio se i oženio svojim modelom blagog pogleda i lepih
usana. Sliku sam zalepila selotejpom i okačila je na njeno mesto.
Moj sin je o pokretanju parnice protiv oca mogao da razgovara jedino dok je pio rakiju. Kad
god je pio, postajao bi mudro opušten da o svemu može da razgovara i u isti mah strog i
nepodnošljiv, pa bi majci sasipao pogrdne reči koje izgovaraju vojnici u provincijskim gradovima,
lupao vratima i izlazio. Kao što je bivalo posle naših svađa u prvim godinama u Ongorenu posle
završetka fakulteta, svaki put me je psovao, ponavljao da do kraja života neće da vidi kurvu kao što
sam ja (izgovarao je i mnoge druge ružne reči), ali bi posle dan ili dva sedao u voz u Ongorenu i
dolazio u Bakirkoj kod mene na večeru, jer uveče nije mogao da izdrži da bude sam.
„Dobro što si došao”, govorila bih ja. „Napravila sam izmirske ćevapčiće.”
Počinjali bismo odmah da pričamo na najbezazlenije teme, o svemu i svačemu kao da se pre dva
dana uopšte nismo svađali. Onda bismo, kao što smo radili čekajući oca koji svečeri ne dolazi kući u
godinama kada je bio dete i gimnazijalac, sedeli na fotelji jedno do drugog i gledali televiziju. Kada
bi se film završio, ne bi želeo da se vrati u svoj stan i spava sam, ali kako mu ponos nije dozvoljavao
da to kaže, pitao bi „Šta ima posle ovoga” i sa istom ozbiljnošću odmah počinjao da gleda program
na nekom drugom kanalu.
Ja bih ćutke gledala sina kako noću spava pred ekranom sklupčan na divanu i osećala kajanje
zato što mu nisam našla odgovarajuću devojku i oženila ga. Ali to moje kajanje se ne bi pretvaralo u
duboku bol zato što sam znala da ja ne bih želela devojku koja bi se njemu svidela i da on ne bi želeo
devojku koja bi se meni svidela, štaviše, da bi ovo drugo uradio iz inata. Moje dete nije imalo novac
ni ugled da se dobro oženi.
Nisam se pokajala ni za jednu odluku koju sam u životu donela od dana kada sam kosu ofarbala
u crveno do danas. Jedino se kajem što sam želela da mi sin zna ko mu je pravi otac, da ga upozna, da
mu bude blizak i što sam na tome istrajavala. Enver se i interesovao za sve te moje napore i
omalovažavao ih. Ponekad bi me optuživao za zanesenjaštvo, a ponekad da postavljam zamke radi
novca. Nije slučajno da ga novine istim rečnikom optužuju posle očeve smrti. Ali moj sin nije oca
ubio namerno. Moj Enver se u suštini ne može smatrati oceubicom, ali novine su te ružne reči
jednoglasno toliko ponavljale da je ta ljaga ostala na mom detetu.
Moj sin pokraj bunara nije mogao da savlada bes, želeo je samo sebe da zaštiti od oca koji je
potegao pištolj. Jedini razlog zbog kojeg je bio tamo bila je radoznalost deteta bez oca, da vidi i
upozna svog oca. Ja sam u njemu probudila tu želju; sada se kajem. Ali uopšte se ne kajem zato što
sam mu u detinjstvu pričala o Rustemu i Suhrabu, Edipu i njegovoj majci, proroku Ibrahimu i
njegovom sinu. Mladići, đaci, srditi koji su dolazili u žuti pozorišni šator... Njima niko te priče nije
pričao, ali oni su ipak sve te priče znali. Kao što neki od njih u suštini znaju uspomene koje su
zaboravili.
Poznavanje tih starih priča, svest da život imitira legende i bajke, nasuprot optužbama tužioca,
nisu dokaz da je moj sin kriv. Enver bi najviše voleo da je mogao da se odvoji od bunara a da ne
prouzrokuje očevu smrt. Koliko je imao vremena da o tome razmišlja dok se rvao sa ocem i
pokušavao da mu uzme pištolj iz ruke? Moj sin je iz nehata ubio svog oca. Nije mi bilo teško da to
zaključim iz onoga što mi je pošteno ispričao. Većina novina je to shvatila, ali nije čitaocima pošteno
objasnila.
„Suhrabova” veličina, Džemovo bogatstvo, Enverovo otkriće i pronalaženje pravog oca
zahvaljujući medicini posle mnogo godina i potom ubistvo... Novinari su znali da će čitaoci
obožavati te priče. Nadugačko je pisano o mom dolasku na lice mesta u poslednjem trenutku i o
mojim suzama. Oni dobronamerni koji vole melodramu nadugačko su pisali o bolu „stare pozorišne
umetnice koja je pozajmljivala glas” koja je svedok da je njen sin ubio oca. Zlonamerni novinari koji
su reklamirali „Suhrab” bestidno su tvrdili da to nije nesrećni slučaj, da je to zločin koji smo mi,
majka i sin, godinama zajedno, vrlo pažljivo planirali, da niko ne treba da veruje mojim suzama i da
je ono što nas je podstaklo pohlepa da se što pre domognemo Džemovog bogatstva, jer on nema
dece. Pominjali su moju crvenu kosu kao dokaz tih tvrdnji i mog niskog karaktera. Ali nije moj sin
bio taj koji je s pištoljem došao u Ongoren, koji se razbesneo kraj bunara i izvadio ga, nego njegov
otac...
Sudija će smatrati to što je Džem imao dozvolu za pištolj kao dokaz da je moj sin imao dobru
nameru i da ništa nismo planirali. U to sam sigurna. Ali novine se uopšte nisu zadržale na toj
pojedinosti. Tako smo mi, majka i sin, ušli u istoriju Istanbula kao rđava majka crvene kose i njeno
dete koji su radi nasledstva ubili oca. To mi strahovito teško pada. Prilikom odlazaka u zatvor u
Silivriju da vidim sina, srce mi se cepa da se nikada ne sastavi i kada mi dobaci neko od drskih
osuđenika koji su poverovali vestima, kada me drugi ružno pogleda, pa čak i kad primetim izraz na
licu stražara koji mi pomaže iz dobre namere. Pošto je te reči i poglede mnogo teže istrpeti od
dugogodišnjih povika „Svuci se, svuci se!” bezobraznika i bestidnika, tražila sam od Envera da
napiše priču o tome kako je nesrećnim slučajem ubio oca. Rekla sam mu da će sudija kada pročita
knjigu naložiti da bude oslobođen jer je branio sebe. Ali priču je trebalo da počne od samog početka,
od očevog odlaska da kopa bunar. Znači, trebalo je da ja sve saznam i ispričam mu. I to knjizi u vašim
rukama daje oblik pisane odbrane sudiji za teške delikte u Silivriju. Cela ova knjiga, ne samo naredne
stranice, treba da se čita kao istraga jednog zločina pri čemu treba obratiti pažnju na pravne
pojedinosti i dokaze. Kao Sofoklov Edip.
I to što sam sina predstavila kao Serhata kako bih ga približila ocu izneli su kao dokaz da smo
mi, majka i sin, imali zle namere i da smo lažovi. Napisali su neosnovane tračeve o parnici za
utvrđivanje očinstva. Svi detalji u ovom romanu su pouzdani i tačni. Nastavljam od mesta gde je priča
stala:
Kada se moj sin i njegov otac nisu vratili na večeru, potrčala sam za njima na bunar. Došli su i
drugi.
Čuvar nas je odveo do stare kantine. Dok smo ulazili, neki drski i bezobrazni pas je lajao do
iznemoglosti. Ugledala sam sina kako sam sedi malo dalje od bunara otvorenog poklopca i odmah
sam shvatila šta se desilo. Moje dete je iz nehata ubilo oca. Pritrčala sam i zagrlila ga iz sve snage.
Želela sam da oseti da ga razumem, da ga poznajem, da ću ga štititi svojom nežnošću i ljubavlju kao
što želi. Počela sam da plačem najpre osetivši bol u suzama koje su mi tekle iz očiju, a kasnije kao
Suhrabova majka Tehmine, s jecajima koji su mi izlazili iz grudi. Da, kao u pozorištu.
Ali moj bol bio je mnogo zamršeniji od onoga što sam osećala na pozorišnoj sceni. S jedne
strane, plakala sam glasno cvileći i mislila da će mi plač činiti dobro. Shvatila sam zašto se najdrskiji
vojnici, najbezobrazniji pijanci i najpodliji nametljivci stišaju kada vide ženu koja plače: logika sveta
uspostavljena je na plaču majki. Sada sam i zato plakala. Osećajući da mi plač prija, jer dok plačem
mogu da mislim na druge stvari, plakala sam zbog svega.
Dok su se polupijani radoznalci koji su ustali od stola došli raspitivali kuda je otišao gazda
Džem, moj sin je rekao da je gospodin Džem (nije rekao moj otac) upao u bunar.
Zaposleni u „Suhrabu” su obavestili policiju. Pre policijskog vozila došla je Džemova žena Ajše.
Odveli su je do bunara. Kao i svi, ni ona nije želela da poveruje da joj je muž dole, na samom dnu
bunara. Želela sam da je zagrlim, da zajedno kao žene plačemo za mrtvim ocem, za sinom koji je
ubio oca, za našim životima. Ali nisu mi dozvolili ni da joj priđem.
Novine su pisale o dubini bunara, o blatnjavoj vodi na dnu, čudu da je tako dubok zdenac
iskopan pre toliko godina ašovom i lopatom zajedno sa idejom o zloj sreći. Nisam verovala da su
neke pominjale sudbinu, ali dopalo mi se.
U danima posle hapšenja mog sina žarko sam želela da mogu da razgovaram sa gospođom Ajše,
da je utešim i da umanjim njenu mržnju prema nama. Htela sam da joj kažem da ono što se dogodilo
nije krivica nas žena, da su mitovi i istorija tako zapisali. Ali gospođa Ajše je s pravom bila
zainteresovanija za ono što novine svakodnevno pišu nego za stare knjige i mitove. Još više nas je
unesrećilo to što su zaposleni u „Suhrabu” davali materijal novinama koje su pisale da je moj sin
ubio oca zbog nasledstva i da ja stojim iza toga.
Policajci su pored bunara pronašli samo jednu čauru. Ali naokolo nije bilo pištolja. U blatnjavu
vodu u bunaru spustili su konopcima gnjurca koji je bio kadar da zagnjuri u najnemirnije i najdublje
delove Bosfora i izvukli Džemovo jadno telo koje je za dva dana postalo neprepoznatljivo. Urađena
je svirepa autopsija u kojoj su pojedinačno izvađeni i raskomadani unutrašnji organi oca moga sina.
Kako u plućima nije bilo blatnjave vode, ispostavilo se da je Džem umro pre nego što je upao u
bunar.
Istom autopsijom utvrđeno je da je moj sin izazvao očevu smrt. Sutradan su novine koje su na
prvim stranama prenele sudsko-medicinski izveštaj napisale „Ubio oca pucnjem u oko!” Nisu
napisale da su se otac i sin potukli kraj bunara i da je moj sin u izjavi na sudu rekao da je pištolj
slučajno opalio dok su se rvali, ne bi li iz očeve ruke uzeo pištolj da zaštiti sebe.
Ali sudija je još jednom naložio da gnjurac zaroni u blatnjavi bunar. Iz drugog puta gnjurac je
izronio s pištoljem. Činjenica da je to Džemov pištolj za koji je imao dozvolu i da je metak koji mu
je probio levo oko izašao iz njegove cevi, promenila je našu situaciju na sudu. Svi su imali više vere
da će sudija presuditi da moj sin nije počinio zločin i da je to bilo u samoodbrani. Onaj ko je na
bunar doneo oružje, nije bio pobesneli sin nego otac koji se uplašio svog sina.
Pošto je na dnu bunara nađen pištolj, promenio se stav firme i gospođe Ajše prema meni. Pošto
su shvatili da koliko bi Enver mogao da bude Džemov naslednik, znači da bi mogao da bude najveći
akcionar u „Suhrabu”, toliko bi moglo da se ispostavi da moj sin nije unapred planirao da ubije oca i
da bi mogao biti oslobođen, jer se branio u nuždi - smekšali su prema nama.
Kada smo se prvi put sastale u „Suhrabovom” birou, gospođa Ajše mi se učinila
dostojanstvenom i hladnokrvnom. Koliko je poverovala u ono što je u novinama pisano o meni i
podlim tračevima? Po pogledu sam videla da se trudi da ublaži gnev i srdžbu i da vlada sobom. Po
svemu se videlo da je bar za sada u srcu zakopala bol za voljenim mužem, da je rešila da sa mnom
bude u slozi i da za to koristi svu svoju volju.
Želela sam da je umirim. Ja naravno ne bih mogla da govorim za Envera u zatvoru čiji proces
još traje, ali nije ni moj ni cilj moga sina da uništimo „Suhrab”, tu veliku građevinsku firmu koju je
njegov pokojni otac osnovao sa velikom inteligencijom i kreativnošću, i da na stotine ljudi koji tu
rade ostavimo bez posla. Naprotiv, želeli smo da „Suhrab” bude još uspešniji. Rekla sam da dan kada
su majstor Mahmut i pokojni otac moga sina počeli da kopaju bunar danas vidim kao dan osnivanja
„Suhraba”.
Pošto sam to pažljivo izložila, ispričala sam kako su 1986. godine dve večeri zaredom majstor
Mahmut i otac moga sina ušli u žutu šatru Teatra poučnih mitova i kako su ostali pod utiskom
tragedije o Rustemu i Suhrabu. Postoji nužna bliskost između mojih suza koje sam prolila tog dana u
šatoru i mog plača posle trideset godina za sinom i njegovim ocem kraj bunara, između mitova i
života.
„Život ponavlja mit!” rekla sam uzbuđena. „Zar i vi ne mislite tako?”
„Tako mislim”, odgovorila je gospođa Ajše učtivo.
Uviđala sam da ni ona niti rukovodioci „Suhraba” ne žele da učine bilo šta što bi uznemirilo
mene i mog sina.
„Ne zaboravite, ja sam bila u Ongorenu dok se kopao prvi bunar za vodu naše građevinske
firme. I naziv firme ’Suhrab’ je iz mog poslednjeg monologa iz tih dana.”
Gospođa Ajše je zbunjeno treptala kao da je baš začuđena mojim rečima. Naziv Suhrab nije
dolazio iz mog monologa, nego iz hiljadugodišnje Firdusijeve Šahname. Rekla je da su ona i muž
godinama čitali knjige „na te teme” (nije mogla da pomene ni oca koji je ubio sina ni sina koji je
ubio oca), vršili istraživanja, gledali slike i knjige u evropskim i svetskim muzejima. Prelećući
pogledom sa prozora centralne zgrade „Suhraba” preko mora visokih zgrada, krovova i dimnjaka u
Istanbulu, setila se mnogih scena iz svoje srećne prošlosti i ispričala mi ih kao dokaz. Tajanstveno ali
i sa vrlo vidnim zadovoljstvom pominjala je muzej u Moskvi, neku kuću u Teheranu, Atinu, tragove,
pokazatelje, slike rasute po širokom prostoru. Ta žena je živela sa ocem moga sina i sa njim bila
srećna. Zbog gluposti pravnog sistema i zakona moj sin bi sada mogao biti veliki partner firme koju
su sa ko zna kakvim trudom osnovali, ali „Suhrab” je ta žena sa svojim mužem odgajila i napravila
od njega njihovo čedo.
 Tako je gospođa Ajše, našavši način koji me neće povrediti, koji neće rasrditi mog sina u
zatvoru i koji će prikriti njenu mržnju, ispričala priču koju ste čitali u ovoj knjizi počev od
upoznavanja sa mužem u studentskim danima i odlazaka u knjižaru Deniz. Što se više prisećala i
pričala, osećala sam da mi se svojim srećnim uspomenama na neki način sveti i pažljivo je slušala.
Kako su u izvesnom smislu naposletku i dete i „Suhrab” moji, ponizno sam slušala šta govori bez
ikakve ljutnje.
Istih dana kada sam išla u kazneno-popravnu ustanovu u Silivriju, počela sam da sinu pričam deo
onoga što sam čula od gospođe Ajše. Kada bih menjajući tri autobusa iz Bakirkoja, stigla do kapije
zatvora premda je bio daleko, pitala bih se u čemu je smisao da je zatvor u „najvećoj kazneno-
popravnoj ustanovi u Evropi” a kamoli u Turskoj, kao što čuvari i upravnici često s ponosom
ponavljaju, na pet kilometara od mesta gde je majstor Mahmut sa ocem moga sina kopao bunar.
Potom bih promenila toliko mesta između sprava za pretres, spretnih ruku čuvarki koje su nešto
dobacivale o mojoj crvenoj kosi, čekaonica, vrata koja se otvaraju, vrata koja se zatvaraju, brava
koje se otvaraju, brava koje se zatvaraju, prostorija i hodnika, da bih zaboravila gde sam i u kom sam
vremenu. Dok bih čekala da ga vidim iza stakla koje ne propušta glas, ja bih sanjarila, brkala ga sa
drugima, ponekad dremala, nekad postajala nestrpljiva, većinom kiptela od besa ali sam se
uzdržavala, ponekad bih iza stakla mislila da onaj koji se pojavljuje nije moj sin, nego njegov mrtvi
otac, ne, mrtvi deda.
Ako bi pored mene bio advokat, najpre bismo razgovarali o poslednjim detaljima procesa i
dosijea, besmislicama koje su izašle u novinama, teškoćama na koje moj sin nailazi u ćeliji. Sin se
žalio na ponižavanja onih koji su poverovali da je ubio oca zbog novca, na lošu hranu koju mu daju,
na priče o pomilovanju koje nemaju nikakav ishod. Pričao bi tužne priče o opozicionim novinarima i
Kurdima koji se sada stavljaju u ćelije u kojima su nekada ležali vojnici pučisti i tražio da se napiše
još jedna potpuno beskorisna molba za još malo tišine, još malo čistog vazduha ili protiv nepravedne
kazne. Sve mi je to oduzimalo toliko vremena da bi jednočasovni susret protekao a da mi, majka i
sin, nismo uspeli čestito ništa posebno i prijatno da kažemo.
Osim čuvara koji nas je tokom sastanaka slušao nije bilo nikoga drugog. Trudila sam se da sinu
ispričam priče koje sam čula od gospođe Ajše, prepričam knjige za koje sam od nje saznala i
pročitala ih kao da su moje ideje, pretpostavke, vizije. Nije voleo stare mitove zato što su ga
podsećali na njegovu krivicu i pretvarao se da ne razume na šta navodim temu. I da mu kažem da sam
te priče slušala od pokojnog majstora Mahmuta, ne bi mi verovao, ali bi ih ipak slušao. Ponekad bih
osećala da je važno samo da razgovaramo a ne mit koji sam pričala. Nekad bih malo zaćutala, malo
razmišljala, gledala sina koji se ubrzano debljao u zatvoru i polako počeo da izgleda kao pravi
razbojnik i s mukom se uzdržavala da ne prolijem suzu.
Najteže je bilo rastati se kada istekne sat vremena razgovora. Ja sam mogla da izađem iz
prostorije, ali moj sin, baš kao u detinjstvu, nikako od mene nije mogao da se odvoji. I da odlučno i
muški ustane sa stolice na opominjanje čuvara, ne bi mogao da izađe kroz vrata. Dok bi stajao na
vratima i bespomoćno me gledao, setila bih se kako me je dok još nije bio pošao u školu molio pre
nego što bih skoknula na pet minuta do bakalnice. „Odmah se vraćam, eto me za pet minuta”, nikada
mi nije verovao kada bih to rekla. Na vratima bi se svom snagom zalepio za moje skute i ruke, kao da
me više nikada neće videti. „Mama, ne ostavljaj me”, preklinjao je i nije me puštao.
Bili smo vrlo srećni kada se jednom mesečno dozvoljavalo da zatvorenici i posetioci jedni
druge dodiruju tokom otvorenih susreta. Strpljivo smo čekali taj susret kome se pridruživalo celo
odeljenje, tugovali ako se iz ovog ili onog razloga otvoreni susret za kaznu odlagao, i veoma se
radovali kada bi se objavio novi, ponekad odlukom ministra u Ankari, zbog praznika ili pod nekim
drugim izgovorom. Kako je bilo mnogo pritvorenih i osuđenih levičara i Kurda, bilo je zabranjeno
unositi hranu, knjige i mobilne telefone u zatvor. Ali na otvorenim susretima davala bih čuvarima
koju paru i uspevala da unesem sinovljeve sveske sa pesmama iz Ongorena, njegove olovke, jednu-
dve pesničke antologije koje je voleo. Uvidevši da je pisanje dubinski lek koji umanjuje njegove
patnje, smiruje njegov bes, rekla sam mu da napiše kao roman ono što mu se dogodilo, pa čak celu
ovu priču do čijeg kraja smo došli i tu ideju sam često razrađivala tokom otvorenih susreta.
U sali za susrete u odeljenju prostih pritvorenika koja je bila dupke puna švercera, raznoraznih
ubica, lopova, prevaranata, pljaškaša i njihovih porodica i posetilaca, majka i sin su sedeli u nekom
kutku koji ne bi privlačio pažnju, privijali se jedno uz drugo i grlili. Čim bih ga dodirnula, na licu
mog deteta pojavio bi se izraz radosti koji sam viđala u danima kada sam ga kupala u detinjstvu,
pričao je da tu u stvari nije toliko nesrećan, znajući da mu neću poverovati, i veselo govorio o
osuđenicima koje poznaje, čuvarima koji uzimaju mito i skovanim zaverama. Zatim bi hrabro majci
pročitao pesme koje je napisao o prizoru koji vidi s prozora i nebu nad dvorištem za izlazak na
vazduh.
Pošto bih krajnje iskreno pohvalila lepe pesme svoga deteta, temu razgovora bih skrenula na
knjigu koju treba da napiše. Tu knjigu je trebalo da napiše ne samo da se pred sudijom odbrani već
zato što ona predstavlja jednu poučnu priču. Davala sam mu ponekad ideje, pričala mu priče o Edipu i
Suhrabu (dveju knjiga nije bilo u zatvorskoj biblioteci, ali sam ih unela uz pomoć mita), o tome kako
mu je pokojni otac išao u Teheran, ili moje pozorišne godine, leto kada sam se upoznala s njegovim
ocem, predstave koje smo igrali u žutom pozorišnom šatoru i smislu mog dugog monologa na
koncu svake predstave. „Igrala sam u predstavama zbog tog poslednjeg monologa koji mi je dolazio
iz duše”, govorila sam gledajući sa svom iskrenošću sina u oči.
Nekad bismo ćutali i dugo gledali u lice i oči jedno drugo kao da se prvi put upoznajemo. Nekad
bih skidala neku trunku zakačenu za njegov vuneni džemper, dodirivala dugme koje je otpadalo sa
košulje, brižno mu popravljala zamršenu kosu. Katkad sam želela da ga pitam koliko se seća
detinjstva, zašto je toliko gnevan, zašto je ispalio metak ocu u oko, i zašto sada izgleda srećan, ali
sam se uzdržavala. Tokom tih otvorenih susreta uvek sam trljala sinovljeve ruke, rame, leđa, vrat i
držala ga za ruke. I on je držao ruke svoje šezdesetdvogodišnje majke i ljubio ih iz poštovanja kao
neki ljubavnik.
Za vreme otvorenog susreta za poslednji Kurban-bajram u kazneno-popravnom domu u
Silivriju, opet smo sedeli jedno uz drugo, dugo gledali jedno drugo u oči, grlili se i ćutali. Iznad je
bilo sunčano jesenje nebo. Sin mi je naposletku rekao da će „sve” objasniti i da će najzad početi taj
roman. Sada je u glavi imao bezbroj ideja kao što ima zvezda koje se za letnjih noći vide kroz
zatvorski prozorčić. Kao i sopstvena osećanja teško ih je bilo pretočiti u pojedinačne reči. Ali
koristio je i knjige. U zatvorskoj biblioteci koja je bila zatvorena za politiku, nalazio se roman Žila
Verna Put u središte zemlje, pripovetke Edgara Alana Poa, stare knjige pesama i studija pod naslovom
Vaši snovi, vaš život. Čitaće ih kao njegov otac, uz razumevanje šta je otac u mladosti mislio, staviće
se na njegovo mesto. Postavljao mi je pitanja o ocu. Uzbuđeno sam mu odgovarala na pitanja, grlila
ga od radosti i još jednom srećna primetila da mu vrat miriše na mešavinu mirisa sapuna i biskvita,
kao u detinjstvu. Kada je prošlo vreme posete, molila sam se Alahu da mi se sin tog prazničnog dana
lako odvoji od majke.
„Doći ću opet u ponedeljak”, rekla sam smešeći se. Dala sam mu pocepanu i zalepljenu sliku
žene crvene kose Dantea Rosetija koju sam izvadila iz tašne. „Mnogo sam srećna što znam da ćeš
napisati svoj roman!” rekla sam. „Kada bude završen, stavićeš ovu sliku na korice; pisaćeš malo i o
mladosti svoje lepe majke. Vidi, ova žena pomalo liči na mene. Naravno, ti bolje znaš kako ćeš
započeti roman, ali tvoja knjiga mora da bude i iskrena i nalik na bajku, poput mojih monologa u
poslednjoj sceni. Mora da bude prirodna kao doživljena priča i poznata, kao što nam se čini poznata
neka legenda. Onda te neće razumeti samo sudija nego svi. Ne zaboravi, i tvoj otac je u stvari želeo da
postane pisac.”


Januar-decembar 2015
 1 Fridrih Niče, Rođenje tragedije, prev. Vera Stojić, Dereta, Beograd 2012.
2 Sofokle, Car Edip, u: Grčke tragedije / Eshil, Sofokle, Euripid, preveo Miloš N. Đurić,
„Veselin Masleša”, Sarajevo 1988.
3 Dunum (tur. dönüm) - 10 ari. - Prim. prev.
4 Šahnama (Knjiga o kraljevima), veliki junački ep persijskog pesnika Firdusija, nastao je
početkom 11. veka. Na srpski jezik prevedena je upravo epizoda Rustem i Suhrab iz pera srpskog
iraniste Fehima Bajraktarevića - Prim. prev.
5 Vrsta narodnog pozorišta - Prim. prev.
 Table of Contents
I DEO
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
II DEO
22
23
24
25
26
27
28
29
30
31
32
33
34
35
36
37
38
39
40
 41
42
43
III DEO
ŽENA CRVENE KOSE