Zapadno rimsko carstvo je naziv za zapadnu polovinu Rimskog carstva nakon

administrativne podele koju je uveo car Dioklecijan 286. godine. U užem, ali i širem smislu
reči, ovaj termin se odnosi na zapadnu polovinu carstva u periodu između smrti cara
Teodosija I 395. i svrgavanja poslednjeg zapadnorimskog cara Romula Avgustula 476. godine
koje je izveo vođa varvarskih najamnika u Italiji Odoakar.

U teoriji Rimsko carstvo je i posle 286. odnosno 395. bilo jedno, jedinstveno i nedeljivo. U
praksi, nakon 286. carstvom je upravljalo po nekoliko vladara, najčešće jedan na Istoku, drugi
na Zapadu. Teoretski gledano, poslednji vladar jedinstvenog carstva bio je Teodosije Veliki
koji je na samrti 395. podelio carstvo između svoja dva sina — starijem Arkadiju je ostavio
Istok, mlađem Honoriju Zapad. Nakon toga, zapadni carevi su vladali prvo iz Milana, a posle
402. iz Ravene. Posle 407. počelo je ubrzano slabljenje Zapadnog rimskog carstva usled
navala varvara (Goti, Vandali, Franci i dr.) koji su počeli da se naseljavaju unutar granica
carstva i da ga dele između sebe i da osnivaju sopstvene kraljevine. Posle 455. zapadnorimski
car je faktički vladao samo Italijom, a 4. septembra 476. Romul Avgustul je svrgnut. Poslednji
titularni car bio je Julije Nepot, koji je umro u Dalmaciji 480. godine. Nakon 476, odnosno
480, varvarski vladari Italije, poput Odoakra i Teodorika, smatrani su za namesnike rimskog
cara iz Konstantinopolja, ali su u praksi vladali kao nezavisni vladari.

Istočnorimski (vizantijski) car Justinijan I je pokušao u 6. veku da obnovi rimsku vlast na

Zapadu i njegove vojskovođe su zauzele Italiju, Afriku i mediteransku obalu Hispanije.
Međutim, ovaj poduhvat jer bio kratkog veka, mada se direktno vizantijsko prisustvo u Italiji
osećalo sve do 1071. godine. Ukratko, posle svrgavanja Romula Avgustula, rimska vlast u
Zapadnoj Evropi je bila više fiktivna nego stvarna, tako da se 476. tradicionalno smatra za
početak nove istorijske epohe — srednjeg veka.

Византијско царство је термин који се користи да опише простор грчког говорног

подручја Римског царства током средњег века, са седиштем у Константинопољу. У
посебном смислу, обично се односи на векове који су обележили пад Западног римског
царства, користи се и термин Источно римско царство. Не постоји општа сагласност
око времена када почиње византијска епоха. Неки тај почетак смештају у време
владавине Диоклецијана (284—305) током које је спровео административне реформе,
делећи царство на источни део (pars Orientis) и западни део (pars Occidentis). Други га
смештају у период владавине Теодосија I (379—395) и тријумфа хришћанства над
римском паганском религијом, или, после његове смрти 395, са поделом империје на
западни и источни део. Опет, неки мисле да почетни Византијски период почиње 476,
када је последњи западни цар, Ромул Августул, био приморан да абдицира, стога
остављајући владару Источног царства једину царску власт. Крајем III века центар
економског и политичког живота Римског царства преселио се у богатије провинције
источног Средоземља. Цар Константин Велики (276—337) пренео је своје седиште из
Рима на обале Босфора у Визант, где се убрзо развила нова престоница Костантинопољ
(Цариград). У сваком случају, промене су биле постепене и до 330, када је Константин I
Велики инаугурисао своју нову резиденцију (која ће средином 4. века прерасти у
престоницу Царства), процес хеленизације и христијанизације је већ увелико
поодмакао.
Термин „Византијско царство“ је модеран назив и био би стран његовим
савременицима. Домаћи, византијски, назив је био Ῥωμανία Романија или Βασιλεία
Ῥωμαίων Василеиа Ромаион, што представља директан превод латинског назива за
Римско царство, Imperium Romanorum,a сви постојећи извори говоре о тзв.
Византијцима као "Ромејима", дакле земљи која је наследник Римског царства и њеним
поданицима.

Сам назив први пут се користи 1557. од стране немачког историчара Херонима Волфа у
његовом делу „Corpus Historiae Bizantinae“. Потиче од старог грчког назива Византион,
грчке колоније на Босфору, на чијем је месту касније подигнута престоница Источног
Царства, Константинопољ. Према предању, град су основали грчки колонисти, које је
предводио неки Виза или Визас и по њену је и насеље добило име Византион. Због
повољног географског положаја Византион је брзо постао важан приморски и трговачки
град, али пак у античком периоду није заузео неку значајнију улогу.

Затим су дошли Римљани, и римски цар Септимије Север (193—211) је дао да се

прошири овај град. Године 324. Константин постаје једини владар Римског царства. У
то време царство је захватила криза. Рим, стара престоница и „глава васељене“, већ
један век био је напуштен као резиденција римских царева. Константин је резидирао
прво у Тријеру или Треверорум у данашњој западној Немачкој, па затим у
Медиолануму, данашњем Милану, у северној Италији. Ипак, Константин је увидео
потребу једне сталне престонице за Римско царство из које би било могуће лакше
надгледати угрожене границе на Дунаву и Еуфрату.

Године 330. Византион је инаугурисан и назван Новим или Другим Римом, али је
недуго затим преовладао назив Константинопољ (Константинов град). После поделе
јединственог Римског царства 395. године, и нестанка Западноримског царства 476,
једино царство је постојало на Истоку са седиштем у Константинопољу. Њени цареви
не само што су били римски цареви, него и од „Бога помазани“ први и врховни владари
свим народима, најпре хришћанима. За разлику од запада, на истоку је доминирала
грчка и остале источне културе, и са губитком Запада постепено је нестао и утицај
римске и латинске културе, тако да је до 7. века у источном Римском царству коначно
преовладао грчки језик и хеленистичка култура. Овај век многи данашњи историчари
обично сматрају почетком класичне Византије, то јест Византијског царства, као
средњовековне државе.

Све до свог краја 1453. године, Византија је себе сматрала Римским царством, и своју
земљу и државу називала Ромејско царство (Романија). Византинци су себе називали
Ромејима (Римљанима), тек после овога долазиле су националне категорије као нпр.
бити Грк, Јерменин, Србин (мада су Грци били главни фактор). Дан данас у деловима
Грчке постоји израз Ромаои, што означава домаћег човека, земљака.

Када су Турци Селџуци крајем 11. и 12. века освојили главни део византијске Мале
Азије — данашње Турске, били су прозвани као „Рум-Селџук“, римским Селџуцима.
Српски цар Стефан Душан је био цар и самодржац Срба и Роменије, не цар Срба и Грка,
како се то данас често описује. Владар Грцима Душан је био као честник грчких страна,
грчких земаља, краљ Грка итд. све док се није прогласио царем Србије и Роменије 1346.
године. А и сами османски султани на почетку њихове владе знали су се представљати
као исламски господари Рума, тј. Рима.
Падом Рима (476) престала је да постоји западна половина Римског царства, док је
источна половина је наставила је да траје као Византијско царство, с
Константинопољем као главним градом. Источна царевина се од западне разликовала
по многим својствима: као наследник цивилизације хеленистичке ере, било је
развијеније и урбанизованије.

Његов највећи цар, Јустинијан, поново је освојио неке делове западне Европе, саградио
Свету Софију, и дао основну кодификацију римског права. После његове смрти царство
је ослабило.

Дуготрајна расправа око иконоборства унутар источне цркве припремила је терен за

раскид са римском црквом 1054.

Током овог сукоба, Арапи и Турци Селџуци учврстили су власт на том подручју. Крајем
11. века , Алексије I Комнин потражио је помоћ од Венеције и папе; ови савезници
претворили су потоње крсташке ратове у пљачкашке походе. У 4. крсташком рату
Венецијанци су освојили Константинопољ и устоличили низ латинских царева.(Пад
Цариграда (1204)). Када су га византијски прогнаници повратили 1261, царство је било
једва нешто веће од града-државе.

У 14. веку почели су да надиру османски Турци; дуготрајна опсада Константинопоља

завршила се 1453, када је последњи цар Константин Драгаш погинуо на градским
зидинама, област потпала под османску власт. (Видети: Пад Цариграда (1453))

Подела Римског царства 395. године након смрти Теодосија Великог. Белим линијама су означене границе данашњих

држава. Црвеном бојом је обележено Западно римско царство, а плавом Источно или Византијско царство

Римско царство 117. године у доба владавине Трајана. Трајанова освајања у Месопотамији напустио је
већ његов наследник Хадријан, док је Дакију (данашњу Румунију) евакуисао цар Аурелијан 270. године.

Хадријанов зид је представљао сталну баријеру према варварима у Каледонији (Шкотској). Зид који је
подигао Хадријанов наследник, Антонин Пије, између 142. и 144. напуштен је већ 164. године

Raspad Rimskog carstva bio je praćen najezdom varvarskih naroda:Istočnih

Gota,Gepida,Sarmata,Avara,Slovena i drugih. Beograd je zbog isturenog
položaja na granici bio česta meta napada i razaranja.Napadi sa severa preko
Panonske nizije, Dunava i Save,bili su tako jaki da ni Singidunum,kao značajno
vojno utvrđenje,nije mogao da odoli.Tako ga Huni 441.god. zuzimaju i potpuno
razaraju.Grad je tada izgubio i dotadašnje rimsko stanovništvo.Posle hunske
propasti,grad je 454.god. ponovo u sastavu Vizantije,ali ga ubrzo osvajaju
Sarmati,pa zatim i Istočni Goti.Već 488.god. ponovopostaje vizantijski grad.

Početkom VI veka(512.godine)vizantijski car Anastasije u njegov neposrednu

okolinu naseljava germanska plemena Herula,da bi ga oni odbranili od
ratobornih Gepida.U ruševinama ranijeg rimskog grada,na zapadnoj strani
Donjeg grada,nađeni su tragovi materijalne kulture Germana.U vreme vladavine
vizantijskog cara Justinijana I,535.g. grad je iznova podignut i opasan novim
bedemima.Tako Singidunum ponovo postaje sjajan i velike hvale dostojan
grad.Po svoj prilici grad je prvi put bio vezan sa Taurnumom na suprotnoj
obali.

Krajem VI veka,dok su Vizantijci bili zauzeti ratovima po Africi i Aziji,pred

zidovima Singidunuma pjavljuju se mongolska plemena Avara,a za njima i prve
slovenske grupe.Posle dve opsade Avari i Sloveni osvajaju grad.Brojni su
vizantijski izvori o toj opsadi i konačnoj propasti Singidunuma.Ovom
vavarskom najezdom i rušenjem grada, nestao je i naziv Singidunum i nikad se
više nije pojavio.Tragovi slovenske materijalne kulture toga doba pronađeni su
u Donjem i Gornjem gradu,Zemunu i naseljima Ritopek i Višnjica.To je bio trajni
početak slovenizacije ovoga grada.

Oko 630.g. na ovo područje doseljava se srpski živalj.Posle toga,više od dva i

po veka,nema pomena o njemu.Avarski i slovenski ratnici nisu marili za ovaj
grad,jer on više nije imao položaj graničnog utvrđenja.On se tada nalazio
unutar šireg područja Balkana koji su Sloveni već osvojili.I pored toga
arheološki nalazi ukazuju na kontinuiran život u gradu i njegovoj okolini.Ponovi
pomen grada i to pod slovenskim imenom BEOGRAD(Beli grad-verovatno po
zidinama od belog krečnjaka),srećemo teku IX veku,tačnije 16.aprila 878.g.,u
jednom pismu pape Jovana VIII bugarskom knezu Borisu-Mihailu,o
smenjivanju beogradskog hrišćanskog episkopa Sergija.Kasnije se taj naziv
sreće u različitim varijantama.

Nekoliko vekova posle prvog pomena Beograda kao slovenskog grada,u njemu
se smenjuju razne vojske i osvajači.Do Beograda su najpre došli Franci koji su
pod Karlom Velikim uništili Avare.Na ruševinama Taurunuma osnivaju franačko
naselje Malevila,da bi slovenizacijom kasnije naziv bio Zemln(Zemun).Franačku
vladavinu zamenjuju Bugari,a njihovu Mađari.Krajem X veka,u vreme velike
Samuilove države,Beograd je po ko zna koji put promenio gospodara.Već
1018.g. on ponovo postaje značajna pogranična tvrđava Vizantije.Tokom XI i XII
veka oko Beograda se otimaju suparničke sile:Ugarska,Vizantija i Bugarska.

Za to vreme kroz grad prolaze brojni krstaški pohodi na Istok ostavljajući svoj
rušilački pečet na njemu.Posle krstaških najezda iz 1096. i1147.g.,pod
vođstvom Fridriha Barbarose 1189.g. kroz Beograd prolazi 190.000 ljudi.Ovaj
predvodnik krstaša vidio je Beograd u ruševinama.Koliko je stradao možemo
suditi po upoređivanju sa zapisom arapskog geografa i kartografa Idrizija,koji
u opisu "Itinerera carigradskog puta" iz 1154.g. pominje Belgraduk kao dobro
naseljenu i živu varoš sa mnogim crkvama.