Fjodor

Dostojevski

ZLI DUSI


Naziv originala:
Федор Михаилович Достоевский – БECЫ


Prevela – KOSARA CVETKOVIĆ

1975



I ubij me, po putu ni traga,
zalutasmo, pa šta ćemo sada?
Nečisti nas je u polja zaveo,
kovitla nas i desno i levo.

Šta ih je, i kud ih teraju,
i što tako žalosno pevaju?
Domaćeg li duha sahranjuju,
ili možda vešticu udaju?
A. Puškin

(Iz pesme)
БѢСЫ



»A ondje pasijaše po gori velika krd svinja, i moljahu ga
da im dopusti da u njih uđu. I dopusti im. Tada iziđoše đavoli iz
čovjeka i uđoše u svinje; i navali krd s brijega u jezero i utopi
se. A kad vidješe svinjari što bi, pobjegoše i javiše u gradu i po
selima. I iziđoše ljudi da vide šta je bilo, i dođoše k Isusu; i
nađoše čovjeka iz koga đavoli bijahu izišli, a on sjedi obučen i
pametan kod nogu Isusovijeh, i uplašiše se. A oni što su vidjeli
kazaše im kako se iscjeli bijesni.«
Evanđelje po Luki, gl. VIII, 32-37.


 PRVI DEO


 PRVA GLAVA

MESTO UVODA: NEKOLIKO POJEDINOSTI IZ ŽIVOTOPISA

MNOGOPOŠTOVANOG STEPANA TROFIMOVIČA VERHOVENSKOG


 I

Pre nego što počnem opisivati skorašnje i vrlo neobične događaje odigrane
u našem gradu, koji se dotle ničim nije od drugih razlikovao, moraću, kako sam
nevešt, početi malo poizdalje, i to sa nekoliko biografskih pojedinosti o
darovitome i mnogouvaženome Stepanu Trofimoviču Verhovenskom. Neka te
pojedinosti posluže tek kao uvod u hroniku koju iznosim, a sam događaj koji
sam nameran opisati doći će docnije.
Reći ću odmah: Stepan Trofimovič stalno je među nama igrao neku
naročitu, tako da rečem, građansku ulogu, koju je do strasnosti voleo, tako da,
čini mi se, bez nje nije mogao ni živeti. Nije da ja njega sad upoređujem s
glumcem iz pozorišta, bože sačuvaj, tim pre što ga i sam cenim. Sve je to moglo
biti stvar navike ili, bolje reći, neprekidne i plemenite ljubavi i naklonosti od
detinjstva za prijatno maštanje o lepom svom građanskom stavu. On je, na
primer, neobično voleo svoj položaj čoveka »gonjena« i, tako reći,
»prognanika«. Obe ove rečce imaju klasični sjaj svoje vrste koji ga je zasenuo
jednom zasvagda i, docnije, uzdižući ga postupno u sopstvenim očima, najzad, u
toku mnogo godina, doveo ga je do postolja veoma visokog i njegovom
samoljublju veoma prijatnog. U jednom satiričnom engleskom romanu prošloga
veka neki Guliver, vrativši se iz zemlje patuljaka, gde su ljudi bili rastom svega
neka dva palca, toliko se navikao gledati sebe kao velikana da je, na primer,
idući londonskim ulicama, i nehotice vikao na prolaznike i kola da mu se
sklanjaju s puta, da se čuvaju da ih ne pogazi, uobražavajući još jednako da je on
veliki, a oni mali. Ismevali su ga za to i grdili, a surovi kočijaši bi čak i ošinuli
velikana bičem. A je li to bilo pravo? Šta sve navika ne može učiniti? Navika je
gotovo na nešto istovetno navela i Stepana Trofimoviča – samo u nevinijem i
bezazleni]em obliku, ako se tako može reći – jer je on bio najbolji čovek.
Ja mislim da su ga naposletku svi i svuda zaboravili, ali se nikako ne bi
moglo reći da ga ranije nisu znali. Neosporno je da je neko vreme i on pripadao
znamenitoj plejadi proslavljenih društvenih radnika našeg prošlog naraštaja; i,
jedno vreme – uostalom, svega za jedan jedini mali časak – mnogi tadašnji
prenagljeni ljudi izgovarali su njegovo ime gotovo uporedo sa imenom
Čaadajeva, Belinskog, Granovskog i Hercena, koji je tek počeo bio da se javlja
iz Evrope. Ali aktivnost Stepana Trofimoviča završila se gotovo odmah čim je
započela – pod »olujom« sticaja »okolnosti«. Kako to? Docnije se videlo da nije
nikako ni bilo ne samo »oluje« nego čak ni »okolnosti«, bar ne u slučaju Stepana
Trofimoviča. Ja sam tek ovih dana doznao i čudom se začudio, a bila je to sušna
istina, da Stepan Trofimovič nije među nama, u našoj guberniji, živeo kao
»izgnanik«, kako se to kod nas obično mislilo; i ne samo da nije bio
»proterivan« već nikad nije bio ni pod policijskom prismotrom. Vidite li, dakle,
silno njegovo uobraženje! On je celoga svog veka iskreno verovao da ga se u
nekim krugovima stalno pribojavaju, da je svaki njegov korak poznat i zapisan, i
da su sva tri naša gubernatora, u dosadašnjih dvadeset godina, polazeći u
guberniju, dolazili s nekim već unapred o njemu stečenim uverenjem, koje im je
zadavalo brige i koje im je ulivano »odozgo«, i to »pre svih ostalih stvari«. A
neka bi tada ko bio uzeo da neoborivim dokazima uverava vrlo uvaženog
Stepana Trofimoviča kako on nema nikakvog razloga da preza – njega bi to
neminovno vrlo uvredilo. A inače je to bio čovek najpametniji i najdarovitiji,
čovek, tako reći, čak i od nauke, mada u nauci... no, recimo, jednom reci, u nauci
on nije uradio bogzna šta i, kako izgleda, baš i ništa. Ali, zaboga, kod nas u
Rusiji se to dešava svima ljudima od nauke.
Vratio se Stepan Trofimovič iz Evrope već krajem četrdesetih godina i
sinuo kao lektor na univerzitetskoj katedri. Uspeo je da održi svega nekoliko
predavanja, čini mi se o Arabljanima; uspeo je takođe da odbrani sjajnu
disertaciju o nekada, u XV stoleću začetom građanskom i hanzanskom značaju
nemačkog gradića Hanau i, ujedno s tim, o onim posebnim i nešto nejasnim
uzrocima zašto do toga značaja ipak nije došlo. Ova je disertacija fino i žestoko
ubola tadašnje slovenofile i odjednom navukla autoru mnogobrojne i razjarene
neprijatelje među njima. Docnije – uostalom, po gubitku katedre – uspeo je autor
da štampa (može se reći radi osvete, i da bi videli koga su izgubili) u naprednom
mesečnom časopisu, koji je prevodio Dikensa i objavljivao Žorž Sandovu –
početak jednog vrlo zrelog ispitivanja – rekao bih: o uzrocima osobite moralne
plemenitosti nekih viteza iz ne znam kojeg doba, ili tako nešto. Svakako je on tu
sprovodio neku vrlo visoku i neobično plemenitu ideju. Pričalo se posle da je
dalji nastavak toga istraživanja bio naglo zabranjen i da je čak i onaj napredni
časopis postradao zbog štampanja prve polovine rada. Sasvim je mogućno da se
tako što desi – jer čega sve nije tada bivalo! Ali u ovom slučaju više je verovatno
da stvarno ničeg nije bilo nego da je pisac bio polenj da dovrši što je započeo. A
svoja predavanja o Arapima prekinuo je stoga što je neko i nekako (očevidno
neko od njegovih nazadnjačkih neprijatelja) uhvatio bio neko autorovo pismo,
nekome, u kome su izložene bile nekakve »okolnosti«, zbog čega je, opet, neko
tražio od autora »izjašnjenje«. Ne znam je li istina, ali tvrdilo se i to da se,
upravo u to vreme, u Petrogradu ušlo u trag nekom vrlo velikom
protivprirodnom i protivdržavnom udruženju, od trinaestinu članova, koje umalo
što nije zgradu poljuljalo. Govorilo se kao da su se ti članovi spremali da
prevedu baš samog Furjea.1 U to isto vreme, kao da je navlaš sve tako udešeno,
dočepali su se u Moskvi i jednoga speva Stepana Trofimoviča koji je on još
ranije, pre šest godina, napisao bio u Berlinu, u svojoj prvoj mladosti, i koji je u
prepisu išao od ruke do ruke između dvojice ljubitelja i jednog studenta. Taj spev
imam ja danas na svom stolu; a dobio sam ga biće tako pre godinu dana u
svojeručnom, sasvim svežem prepisu samoga Stepana Trofimoviča, sa
posvetom, i u divnom povezu od crvenog safijana. Uostalom, spev nije bez
poezije, štaviše, ni bez nekog dara, i neobičan je, ali tada (tačnije rečeno
tridesetih godina) često se tako pisalo. Teško bi mi bilo izložiti njegovu sadrižnu,
jer, pravo da kažem, ništa nisam razumeo. Nekakva aleogrija, u lirsko-dramskom
obliku, i podseća na drugi deo Fausta. Scena počinje ženskim horom, zatim
dolazi muški hor, zatim hor nekakvih sila i, na kraju krajeva, hor duša još
nerođenih ali koje bi veoma želele da požive. Svi ti horovi pevaju o nečem
neodređenom, uglavnom o nečijem prokletstvu, ali sa nijansom višeg humora.
Scena se tad naglo menja i nastaje nekakav »Praznik života«; tu pevaju čak i
insekti; pojavljuje se kornjača s nekim latinskim sakramentalnim recima; i, ako
se dobro sećam, peva i jedan mineral – dakle, predmet sasvim bez duše, mrtav.
Uopšte, svi pevaju, neprestano; a kad govore, onda se nekako grde, neodređeno
ali s nekim prisenkom višeg smisla. Naposletku se scena opet menja i ukazuje se
divlji predeo, a među stenama luta jedan civilizovani mladić, otkida neke travke
i sisa ih, i kad ga vila pita zašto sisa te travke, on odgovara da oseća u sebi
suvišak života, traži zaborava i nalazi ga u sokovima tih trava, ali da mu je, u
stvari, glavna želja da što pre izgubi pamet (želja, možda, i suvišna). Zatim,
iznenada dolazi na crnom konju mladić neopisane lepote, a za njim silna
množina svih naroda. Mladić taj predstavlja smrt, a svi narodi žude za njom. I,
najzad, u sasvim poslednjem prizoru, pojavljuje se vavilonska kula; nju dovršuju
nekakvi atleti uz pesmu nove nade; ali taman stignu na vrh vrha kule, gospodar,
recimo Olimpa, smešno beži, a čovečanstvo, koje najzad uviđa u čemu je stvar,
zauzima njegovo mesto i započinje nov život s potpunim saznanjem stvari. I eto,
nađoše da je taj spev opasan! Ja sam lane molio Stepana Trofimoviča da ga
štampa, jer u naše vreme spev sigurno više nije nimalo opasan, ali on je taj
pređlog odbio s očevidnim nezadovoljstvom: nije mu se svidelo moje mišljenje
da je stvar potpuno nevina; tome ja pripisujem i neku njegovu hladnoću prema
meni, koja je potrajala puna dva meseca. Ali, šta mislite? Iznenada, i gotovo u
isti mah kad sam ja predlagao da se spev štampa ovde – spev je štampan tamo, u
Evropi, u jednom revolucionarnom zborniku, i to tako da Stepan Trofimovič
ništa o tome nije ni znao. Isprva se bio prepao, skoknuo do gubernatora, za
Petrograd napisao pismo s najčasnijim opravdanjem – dvaput ga je meni čitao –
ali ga najzad nije poslao, jer nije znao kome da ga uputi. Rečju, uzbuđivao se
punih mesec dana; ali uveren sam da je u potajnim kutovima svoje duše bio
neobično polaskan. Sa njemu poslatim primerkom zbornika samo što nije
spavao; a danju ga je krio pod dušek i nije dao da mu poslužiteljka pretresa
postelju. I premda je svakog dana očekivao odnekud nekakav telegram, ipak je s
visine gledao svet. Ali nikakav telegram niotkud ne dođe. Tada se i sa mnom
pomirio, što dokazuje neobičnu dobrotu njegovog krotkog i nezlopamtljivog
srca.


 II

Ali ja ne tvrdim da on nimalo nije propatio od gonjenja; samo sam se

potpuno sada uverio da je mogao nastaviti svoja predavanja o Arabljanima dokle
god mu je volja da je dao neka potrebna razjašnjenja. No, on je podlegao
ambiciji i s osobitom revnošću pohitao da sebe jednom zasvagda uveri da mu je
karijera »olujom okolnosti« za ceo život upropašćena. Ali ako ćemo već da
govorimo istinu o tome, pravi uzrok promeni karijere bio je u vrlo delikatnom,
još i ranije učinjenom i opet obnovljenom predlogu Varvare Petrovne
Stavrogine, žene jednog general-lajtnanta i znatno bogate gospođe: da Stepan
Trofimovič primi na sebe vaspitavanje i svako umno razvijanje njenog jedinca
sina, kao viši nastavnik i kao prijatelj – a o sjajnoj nagradi, naravno, nije bilo
potrebno pitati ni govoriti. Prvi put mu je to bilo predloženo još u Berlinu, i baš
onda kad je prvi put ostao udovac. Prva njegova žena bila je naka vetrenjasta
devojka iz naše gubernije, kojom se on oženio u svojoj najranijoj i još ludoj
mladosti. Kako izgleda, podneo je s tom osobom, privlačnom, uostalom, mnogo
zla zbog oskudice u sredstvima za njeno izdržavanje, a povrh toga i zbog drugih
delimice delikatnih uzroka. Ona je umrla u Parizu, živeći poslednje tri godine
odvojeno od njega, a ostavila mu je petogodišnjeg sina; »plod prve, radosne i još
nepomućene ljubavi« – kako se jednom preda mnom otelo iz usta rastuženog
Stepana Trofomoviča. Dete su odmah po rođenju poslali u Rusiju, gde je za sve
vreme negovano na rukama nekih dalekih tetaka, negde u nekom zabačenom
mestu.
Stepan Trofimovič je odbio bio tadašnju ponudu Varvare Petrovne i ubrzo
se opet oženio, čak i pre godišnjice smrti prve žene, jednom Berlinkom,
ćutljivom ženom i, što je glavno, bez ikakvih osobitih zahteva i potreba. Ali sem
ovoga uzroka bilo je i drugih zbog kojih je Stepan Trofimovič odbio tada mesto
vaspitača: primamljiva mu se činila slava jednog nezaboravljenog profesora koji
se u to vreme pročuo, te je i on, Stepan Trofimovič, poleteo na katerdu da bi
ogledao svoj orlovski let. Ali sada, već opaljenih krila, setio se, prirodno,
predloga koji je i ranije već kolebao njegovu odluku. Iznenadna smrt i druge
njegove žene, koja nije ni godinu dana s njim proživela, sve je dovela u red. Da
kažem prosto: sve se završilo plamenim saučešćem i dragocenim, upravo
klasičnim prijateljstvom Varvare Petrovne prema njemu, ako se samo o
prijateljstvu može tako izraziti. On se bacio u naručja toga prijateljstva i ono se
učvrstilo za više od dvadeset godina. Upotrebio sam izraz: »bacio se u naručja«;
ali sačuvaj bože da kogod pomisli što rđavo: ta naručja valja razumeti jedino u
najuzvišenijem moralnom smislu. Najnežnija i najdelikatnija veza sjedinila je
zanavek ova dva stvorenja dostojna pažnje.
Vaspitačke dužnosti primio se Stepan Trofimovič stoga što se imanjce,
koje je ostalo posle njegove prve žene (vrlo malo imanjce), potpuno sučeljavalo
sa Skvorešnjicima, divnim imanjem Stavroginih, blizu jednog grada u našoj
guberniji. Pored svega, mogao je on u tišini svog kabineta, neometan
ogromnošću univerzitetskog rada, posvetiti se nauci i obogatiti otačastvenu
književnost prilozima vrlo dobrog značaja. On te priloge nije dao, ali je mogao
sav svoj ostali život, poslednjih dvadeset godina i više, provesti u stavu
»ovaploćenog prekora« pred otadžbinom, kao što kaže narodni pesnik:
»Kao ovaploćeni prekor
Stajao si pred otadžbinom,
idealista liberal.2
Onaj tip građanina na koga je narodni pesnik ovde mislio možda je zaista
imao pravo da celog veka pozira u tome smislu, ako bi to želeo, premda je to i
dosadno. Naš Stepan Trofimovič bio je, ako ćemo po pravdi, samo podržavalac
sličnih osobina; stajanje je njega zamaralo, te je počešće i prilegao. Ali u
ležećem stavu očuvao je – treba biti pravičan – utelovljenje prekora; tim pre što
je za guberniju i toliko bilo dosta. Treba samo da ga vidite u našem klubu kad
seda za karte. Sav savcit govori: »Karte! Igram, eto, s vama jeralaš.3 Zar je to
umesno? Ko će za to odgovarati? Ko je ubio moju aktivnost i pretvorio je u
jeralaš? Hej, Rusijo, propadni!« i velikolepno bi adutirao kecom.
Istinu reći, veoma je voleo da se ogleda na megdanu u kartama; i zbog
toga, osobito u poslednje vreme, imao je česte i nemile sukobe s Varvarom
Petrovnom, tim pre što je redovno gubio bitku. Ali o tome posle. Napominjem
sad da je to bio čovek čak svestan (to jest pokatkad), i otuda je često bio tužan. U
toku dvadesetogodišnjeg prijateljstva s Varvarom Petrovnom on je po tri-četiri
puta godišnje redovno padao u među nama nazvanu »građansku žalost«, prosto
rečeno u čamotinju, ali se ona reč »građanska tuga« više svidela
mnogopoštovanoj Varvari Petrovnoj. Docnije je on, osim u građansku žalost,
počeo padati i u šampanj; ali nežno osetljiva Varvara Petrovna ga je i u tom
smislu celog veka čuvala od trivijalnih sklonosti. Uostalom, njemu je i potrebna
bila dadilja, jer je kasto vrlo čudnovat: usred najuzvišenije tuge najedanput se
počne smejati sasvim prostonarodno. Nailazili su trenuci kad je i o sebi samom
govorio u humorističnom smislu. A Varvara Petrovna ničeg se ne boji tako kao
humorističnog smisla. To je bila žena klasik, žena mecena, žena koja je radila
pod uticajem samo višeg umovanja. Kapitalan je bio dvadesetogodišnji uticaj
ove više žene na njenog jadnog prijatelja. O njoj treba naročito govoriti, što, evo,
i činim.


 III

Ima čudnih prijateljstava: gotovo da jedno drugo pojedu, tako prožive ceo
život, a ne mogu da se rastave. I čak nikako ne bi mogli: onaj od dvoje koji bi se
uzjogunio i raskinuo vezu prvi bi se razboleo, možda i presvisnuo. Ja sasvim
pouzdano znam da je Stepan Trofimovič nekoliko puta, ponekad baš posle
najintimnijih razgovora u četiri oka s Varvarom Petrovnom i pošto ona ode,
skakao s kanabeta u udarao pesnicama o zid. To se dešavalo baš kako kažem,
bez najmanje alegorije, i čak tako da je jednom odvalio malter sa zida... Pitaćete
možda: kako sam mogao saznati takve potankosti? A šta onda ako sam lično bio
svedok? ako je Stepan Trofimovič, i to ne jedanput na mome ramenu plakao i
jadikovao, slikajući mi u živim bojama sve svoje tajne? (A šta sve nije uz to
govorio!) No da vidite šta je bivalo odmah sutradan posle onakve kuknjave:
gotov je bio Stepan Trofimovič prosto sam sebe da raspne što je tako nezahvalan
– ili me je hitno pozivao k sebi, ili je on dolazio k meni – jedino zato da mi kaže
kako je Varvara Petrovna »anđeo čestitosti i delikatnosti, a on baš sasvim
suprotno«. I ne samo da dođe i kaže to meni, nego često sve to njoj samoj s
najvećom krasnorečivošću opisuje u pismima; i, pod svojim punim potpisom,
priznaje joj da je, recimo, ništa manje nego, na primer, koliko juče, tuđem
čoveku pričao kako ga ona drži kod sebe samo iz taštine, kako mu zavidi na
učenosti i darovitosti; mrzi ga, ali se boji da svoju mržnju obelodani, iz pukoga
straha da je on ne ostavi i time nahudi njenom ugledu u književnosti; kako on
zbog toga sebe prezire i hoće da umre nasilnom smrću i od nje očekuje poslednju
reč koja će sve odlučiti – i sve tako, i tako dalje do kraja. Posle ovakvih
saopštenja, može se zamisliti kakvi su nervni nastupi pokadšto nailazili na to
najnevinije od sve pedesetogodišnje dece! Jednom sam čitao jedno takvo pismo,
pisano posle jedne od njihovih međusobnih prepirki koje bi počele od sitnice, ali
bi imale ishod otrovan. Prestrašen, molio sam prijatelja da pismo ne šalje.
– Nemogućno... časnije je tako... dužnost je to... umro bih ako joj ne bih
priznao sve, ama sve! – odgovorio mi je gotovo u vrućici i odmah poslao pismo.
U tome i jeste razlika između njih: Varvara Petrovna nikad ne bi poslala
takvo pismo. Istina, on je do zanosa voleo da piše i njoj je pisao mada je
stanovao s njome u jednoj kući; u slučaju histeričnih nastupa pisao bi joj i po dva
pisma dnevno. Pouzdano znam da ih je ona svakad najpažljivije čitala, čak i kad
su bila dva pisma na dan, i, kad bi ih pročitala, slagala ih je u naročitu škrinjicu,
pošto ih je obeležila i razvrstala; pored toga, naravno, slagala ih je i u svoje srce.
Zatim, ostavljajući svog prijatelja po celi dan bez odgovora, susretala se s
njime kao obično, prosto kao da juče ništa naročito nije bilo. Malo-pomalo ga je
tako doterala da ni on više nije smeo da joj pominje jučerašnjicu, samo bi joj
neko vreme vrlo zagledao u oči. Ali, dok ona ništa nije zaboravljala, on je
ponekad zaboravljao sve i suviše brzo; ohrabren njenom mirnoćom, on bi se još
istog dana, ako bi došli prijatelji, smejao uz šampanj i bio đački nestašan. Ona
mu je tad morala otrovne poglede bacati, ali on ništa nije video! Tek možda
posle nedelju dana, posle mesec dana, ili čak posle pola godine, u kakvom
osobitom trenutku, ako bi se nehotice setio nekog izraza iz pisma, a zatim i celog
pisma, sa svima podrobnostima – goreo je od stida i mučio se ponekad toliko da
se razbolevao, dobijajući svoje napade naprasitosti. Ti njegovi napadi, slični
kolerini, dolazili su u nekim slučajevima kao obična posledica nervnih potresa,
što je samo po sebi značilo zanimljiv, svoje vrste kuriozitet, njegovog telesnog
sastava.
Doista, Varvara Petrovna ga je zbilja vrlo često mrzela. A on jednu stvar
nije kod nje zapazio sve do-posletka: nije zapazio da je on najzad postao za nju
sin, njena tvorevina, čak, može se reći, njen pronalazak; postao je telo njenog
tela i nije znao da ga ona zaista ne drži jedino iz puke »zavisti prema njegovoj
darovitosti«. Takva podozrenja su morala nju vređati, te još kako! Usred
neprestane mržnje, ljubomore, preziranja – skrivala se u njoj neka nepodnošljiva
ljubav prema njemu, čuvala ga je kao kap vode na dlanu; negovala ga i baktala
se oko njega dvadeset dve godine; ako bi se što ticalo njegovog ugleda kao
pesnika, naučnika i građanskog radnika, po čitave noći ne bi spavala od brige.
Ona je njega smislila i opevala, i u to prva poverovala. On je bio nešto kao njena
mašta... Ali ona je zato od njega doista mnogo i tražila; katkad čak i ropstvo. A
zlopamtilo je bila do neverovatnosti. Uzgred ću ispričati dva slučaja.


 IV

Jednom, još kad se prvi put počelo govoriti o oslobođenju seljaka i sva
Rusija najedanput zakliktala i spremala se za preporod, svrati Varvari Petrovnoj
u posetu, uzgred, sa svoga puta, neki petrogradski baron, čovek s velikim
vezama i vrlo blizak, po službi, stvari koja se spremala. Slične posete je Varvara
Petrovna veoma mnogo cenila, jer, po smrti njenog muža, veze njene sa visokim
društvom sve su više i više slabile, pa naposletku se i sasvim prekinule. Baron je
ostao kod nje jedan sat i popio čaj. Drugog nikog nije bilo za vreme posete, ali
Stepana Trofimoviča je Varvara Petrovna pozvala i predstavila ga. Baron je već i
ranije ponešto čuo o njemu, ili se bar tako činio kao da je čuo; međutim, za
vreme čaja malo mu je pažnje poklanjao. Razume se, Stepan Trofimovič,
naravno, nije padao u prašinu, od svoje strane, i ponašanje mu je bilo sasvim
otmeno. On, kako izgleda, nije bio od visokog roda, ali se tako desilo da je od
malena vaspitan u jednoj uglednoj moskovskoj kući, dakle, pristojno i lepo;
francuski je govorio kao Parižanin. Prema tome, baron je na prvi pogled morao
videti kakvim se ljudima Varvara Petrovna okružava, makar što živi u
gubernijskoj usamljenosti. Ipak, nije stvar tako ispala. Tek što je baron potvrdio
da su prvi tada rasprostranjeni glasovi o velikoj reformi stvarno i potpuno istiniti
– Stepan Trofimovič ne istrpe, već iznenada viknu ura! čak učini i neki pokret
rukom u znak oduševljenja. Nije viknuo jako, nego baš odmereno, otmeno;
štaviše, možda s namernim oduševljenjem i sa pokretom ruke naročito
proučenim pred ogledalom, na pola časa pre čaja. Ipak, mora biti da nešto nije
bilo u redu, jer baron je dopustio sebi da se jedva malčice osmehne, pa je odmah
zatim vrlo uljudno, ubacio frazu o razumljivoj sveopštoj ganutosti svih ruskih
srdaca pred izgledima na veliki događaj. Posle toga je brzo otputovao i, polazeći,
nije zaboravio da Stepanu Trofimoviču pruži dva prsta. Vrativši se u salon,
Varvara Petrovna isprva poćuta nekoliko trenutaka kao da nešto traži na stolu –
pa se naglo okrete Stepanu Trofimoviču i, bleda, usjaktanih očiju, procedi
šapatom:
– Neću vam to nikad zaboraviti!
Sutradan, bila je opet s njime kao da se ništa nije desilo, a taj slučaj nikad
nije spominjala. Ali posle trinaest godina, u jednom tragičnom trenutku, setila se
i prekorila ga, i isto onako je prebledela kao i onda kad ga je prvi put prekorila.
Svega dvaput u životu rekla mu je: »Neću vam to nikad zaboraviti!« To s
baronom bio je drugi slučaj; a i prvi je isto tako karakterističan i, kako mi se čini,
bio je od velikog značaja u sudbini Stepana Trofimoviča, tako da sam nameran i
taj slučaj da spomenem.
 To je bilo pedeset pete godine, s proleća, u maju, upravo pošto je u
Skvorešnjike stigla vest da je general-lajtnant Stavrogin, lakomisleni starac,
umro od poremećaja u želucu na putu za Krim, kuda je pohitao, određen u
borbene jedinice. Varvara Petrovna osta udovica i zavi se u duboku crninu.
Istina, vrlo mnogo nije mogla da žali, jer je za poslednje četiri godine živela
potpuno odvojena od muža; nisu im se naravi slagale; ona mu je davala
izdržavanje. (Sam on imao je svega sto pedeset duša i svoju platu; pored toga,
ugled i veze; a sve bogatstvo i Skvorešnjici pripadali su Varvari Petrovnoj,
jedinici ćerci vrlo bogatog trgovca.) Neočekivani slučaj ju je ipak potresao i ona
se povukla u samoću. Naravno, Stepan Trofimovič se nalazio s njom, stalno.
Maj beše u jeku, večeri divne. Procvetala brekinja. Njih dvoje se svako
veče sastaju u vrtu i do ponoći sede u venjaku i jedno drugom otvaraju dušu,
iskazuju svoje misli. Poetski trenuci. Varvara Petrovna, pod utiskom promené u
svojoj sudbini, govorila je više nego obično. Kao da je prijanjala uz srce svog
prijatelja. I tako prođoše nekoliko večeri. Najedanput, jedna neobična misao
zaseni Stepana Trofimoviča: da nešto neutešna udovica ne računa na njega i ne
očekuje da će je on, kad ona skine crninu, zaprositi? Pomisao cinična; ali, baš
uzvišenost čovečjeg mislenog sklopa pojačava pokadšto sklonost ka ciničnim
mislima; to do laži već i po mnogostranosti čovekova razvića Stepan Trofimovič
poče dublje ulaziti u tu stvar i nađe da sve na to liči. Zamisli se: »Imanje je,
doduše, veliko ali...« Doista, Varvara Petrovna nije mnogo ličila nâ lepoticu:
visoka, žutinjava, koščata žena, neobično duga lica koje je napominjalo nešto
konjsko. Sve više i više se kolebao Stepan Trofimovič i mučio se sumnjom; čak
se jedno dvaput, u nedoumici, zaplakao (on je dosta često plakao). A u večerima,
to jest u venjaku, njegovo lice bi nekako i nehotice počelo izražavati nešto
ćudljivo i podsmešljivo, nešto koketno i u isti mah oholo. To je bivalo kao
nehotice, slučajno; ali što je čovek plemenitiji utoliko se to više zapaža.
Sam će bog znati kako je bilo, no biće najverovatnije da se u srcu Varvare
Petrovne nije začinjalo ništa što bi podozrivost Stepana Trofimoviča moglo
potpuno da opravda. Ne bi ona ni svoje ime, Stavrogina, zamenila njegovim, baš
da je ono i bilo slavno. Možda sve beše samo žensko titranje s njene strane,
očitovanje nesvesne ženskosti, toliko prirodne u ponekim ženskim slučajevima.
Uostalom, ne jemčim; dubina ženskog srca se još ni dan-danji ne da ispitati... Ali
da nastavim priču.
Treba pretpostaviti da je ona umela brzo da pročita onaj čudnovati izraz na
licu svog prijatelja; imala je ona osetljiv njuh i umela dobro i da vidi; a on je
katkad bio i suviše naivan. Večeri su tekle sve kao i pre i razgovori bili isto
onako poetični i interesantni. Jednom, kad pade noć, oni se posle najživljeg i
najlepšeg razgovora prijateljski rastadoše, i pred ulaskom u njegov stan, u krilu
kućnom, vatreno stisnuše jedno dragom ruku. Svakog leta se on preseljavao u to
krilo, koje je bilo gotovo u vrtu, na kraju ogromne gospodske kuće u
Skvorešnjicima. čim je ušao u svoju sobu, on uze cigaru, i još i ne pripalivši je,
umoran stade kraj prozora, nepomično, u brižnoj nedoumici i marljivo
premišljajući – kad, najedanput, neko lako šuškanje trže ga i natera da se okrene.
Pred njim stajaše opet Varvara Petrovna, s kojom se rastao tek pre tri-četiri
minuta. Njeno žuto lice beše gotovo poplavelo, usne joj stisnute i uzdrhtavaju u
uglovima. Punih deset minuta gledala ga je u oči ćutke, pogledom čvrstim,
neumoljivim, i najedanput brzajući, prošapta:
– Ja vam to nikad neću zaboraviti!
Kad mi je Stepan Trofimovič, već posle deset godina, šapatom ispričao
ovu tužnu priču, pošto je prvo zaključao vrata – kleo mi se da se tada tako bio
skamenio u mestu da nije ni čuo ni video kad je Varvara Petrovna otišla. Ali
kako ona taj slučaj nije docnije nijedanput spomenula i sve je išlo kao da ništa
nije ni bilo, to je Stepan Trofimovič celog života bio sklon verovati da je sve to
bila samo halucinacija pred bolešću, utoliko pre što se on te iste noći doista i
razboleo i bolovao posle pune dve nedelje, što je, dakako, prekratilo i sastanke u
venjaku.
Ali i mimo uobraženja o halucinaciji, on je svaki dan, celog života, nekako
očekivao da se taj događaj nastavi i, tako reći, razmrsi. Nije verovao da je to
svršeno tek onako! A ako je tako verovao, on je morao katkad čudno da gleda na
svoju prijateljicu.


 V

Ona je sama smislila čak i odelo za njega i tako se on posle nosio celog
života. Odelo je bilo probrano i karakteristično: crn kaput s dugačkim peševima,
zakopčan gotovo do grla, ali elegantan; šešir mek (leti slamni) sa širokim
obodom; beli okovratnik od batista, s velikim čvorom i opuštenim krajevima;
trskovak sa srebrnom drškom; kosa do ramena. Njegova je kosa bila mrka, i tek
u poslednje vreme malo proseda. Bradu i brkove brijao je. Kažu da je u mladosti
bio vrlo lep. Po mome mišljenju, on je i u starosti bio neobično zavodljiv. A zar
je to i starost: pedeset tri godine! No on, iz neke građanske koketerije, ne samo
što se nije pravio mlad nego kao da se baš kočoperio solidnošću svojih godina; i
u onom svome odelu, visok, suvonjav, duge kose do ramena, ličio je na
patrijarha, ili još bolje: na portre pesnika Kukoljnika4 litografisan tridesetih
godina u nekakvom izdanju. Osobito je ličio na tog pesnika kad leti sedi u vrtu,
na klupi, pod rascvetanim jorgovanom, obema rukama oslonjen na trskovak, s
otvorenom knjigom pored sebe i poetski zamišljen pred zalaskom sunčevim.
Što se tiče knjiga, napominjem da se u poslednje vreme nekako klonio
čitanja. Novine i listove, koje je Varvara Petrovna poručivala u velikoj količini,
čitao je redovno. Stalno se interesovao za napredak ruske književnosti, naravno,
niukoliko ne zaboravljajući na svoje literarno dostojanstvo. Zanosio se nekad i
proučavanjem naše savremene visoke politike, unutrašnje i spoljašnje; ali je
vremenom odmahnuo rukom i nad tim. Bivalo je da ponese sa sobom u vrt i
Tokvil,5 a u džepčić sakrije i Pol de Kok6... Nego, to su samo sitnice.
Stavljam u zagradu još i ovo o portretu Kukoljnika: ta slika je prvi put
došla Varvari Petrovnoj do ruke još dok je kao devojčica bila u jednom zavodu u
Moskvi. Ona se odmah zaljubila u sliku, po običaju svih pitomica po zavodima
koje se zaljubljuju u šta bilo, ujedno i u svoje nastavnike, preteženo u nastavnike
lepog pisanja i crtanja. Ali zanimljivost tog slučaja nije u osobinama
devojačkim, već u tome što Varvara Petrovna i u pedesetoj godini svojoj čuva tu
sliku među najintimnijim svojim dragocenostima; tako je, valjda, i došlo da
Stepanu Trofimoviču udesi odelo unekoliko slično odelu naslikanom na slici...
Ali, dabogme, i to je sitnica.
Prvih godina, ili, tačnije, u prvoj polovini vremena otkako stanuje u kući
Varvare Petrovne, Stepan Trofimovič je još jednako razmišljao o nekakvom delu,
i svaki dan se ozbiljno spremao da ga započne pisati. Ali u drugoj polovini mora
biti da je zaboravio sve što je bilo i prošlo. Sve češće i češće nam je govorio:
»čini mi se da sam spreman za rad; građa je skupljena; a ne radi se! Ništa se ne
radi!« i tužno je spuštao glavu. Nema sumnje, to je trebalo učiniti da bi on pred
nama izgledao još veći mučenik za nauku; on sam, međutim, mislio je na nešto
drugo. »Zaboravili su me! Nikom ja nisam potreban!« otimalo mu se sa usana, i
koliko puta! Ova pojačana hipohondrija obrvala ga je naročito krajem pedesetih
godina. Varvara Petrovna uvide najzad da je stvr ozbiljna. A nije mogla ni da
podnose pomisao da je njen prijatelj zaboravljen i nekoristan. Da bi ga razgalila,
a ujedno i radi osveženja njegove slave, odvela ga je u Moskvu, gde je ona među
književnicima i naučnicima imala nekoliko odabranih poznanika; ali se brzo
videlo da ni Moskva ništa ne pomaže.
To beše doba naročito; nastalo je nešto novo, i nešto vrlo čudnovato i
neobično, ali što se svuda naslućivalo, čak i u Skvorešnjicima. Dopirali su razni
glasovi. Fakta su bila, uopšte uzevši, više ili manje poznata, ali je bilo očevidno
da su postojale i neke propratne ideje i, što je glavno, vrlo mnogo ideja. I to je
ono što je zbunjivalo: u tim se idejama nikako nije moglo pogoditi, ni tačno znati
šta upravo one znače. Varvara Petrovna, po svojoj ženskoj prirodi i svojoj naravi,
htela je pošto-poto da u njima vidi neku tajnu. Počela je i sama da čita novine i
listove, zabranjene knjige štampane u inostranstvu, pa čak i proglase, koji su se
tada tek počeli pojavljivati (sve se to njoj donosilo), ali sve to: tek samo da joj se
u glavi zavrti. Ona stade pisati pisma; malo njih su joj odgovarali i, što dalje,
pisali su sve zbunjenije i nepojmljivije. Svečano pozva jedared Stepana
Trofimoviča da joj »sve te ideje« razjasni, jednom zauvek; ali ni njegova
razjašnjenja je, i to odsudno, nisu zadovoljila. Pogled Stepana Trofimoviča na
sveopšti pokret bio je u najvećoj meri nadmen i ohol; on je sve svodio na to kako
je zaboravljen i nikome nije potreban.
Naposletku, ipak, setiše se i njega; isprva ga u izdanjima van otadžbine
spomenuše kao prognanog mučenika, a zatim i u Petrogradu kao ugašenu zvezdu
u jednom poznatom sazvežđu, čak su ga, ne znam po čemu, uporedili sa
Radiščevom.7 Zatim je neko napisao kako je on već umro i obećao doneti njegov
nekrolog. Stepan Trofimovič uskrsnu za tren oka i silno se isprsi. Sva nadmenost
njegovih pogleda na savremenike brzo spade, u njemu se raspali mašta: pristati
uz pokret i pokazati svoju snagu. Varvara Petrovna sve poverova i silnu revnost
razvi. Odlučiše da bez odlaganja, ne časeći časa, otputuju u Petrograd, te da se
na licu mesta o svemu oba veste, da lično dublje prodru u stvar i, ako je
mogućno, da uđu u nov rad, potpuno i isključivo da uđu. Između ostalog ona
izjavi da je voljna osnovati svoj list i posvetiti mu ceo svoj život. Videći da je
dotle došlo, Stepan Trofimovič postade još oholiji; na putu počeo je prema
Varvari Petrovnoj da se ponaša gotovo zaštitnički – a ona to odmah primi u srce
svoje. Za to putovanje imala je ona, uostalom, još jedan razlog, vrlo važan,
naime da obnovi svoja visoka poznanstva. Valjalo je, po mogućstvu, podsetiti
svet na sebe, ili bar pokušati s tim. Najzad, javni razlog za putovanje bio je da se
vidi sa sinom jedincem, koji je tada završio licej u Petrogradu.


 VI

Stigoše u Petrograd, i ostadoše tamo gotovo celu zimu. Ali pred veliki post
sve prsnu kao šareni mehur od sapunice. Sanjarije se rasprštaše, a šarena zbrka
reči ne samo što se nije razjasnila nego je postala odvratnija. Prvo, s visokim
vezama skoro da se nije uspelo, sem u sasvim mikroskopskim razmerama i s
ponižavajućim natezanjem. Uvređena, Varvara Petrovna se i srcem i dušom
predade »novim idejama« i započe sa večernjim primanjima u svojoj kući. Pozva
književnike, i odmah joj dođe čitava četa. Posle su dolazili i bez poziva; dovodili
su jedan drugoga. Nikad nije videla takve književnike. Bili su već do
budalastosti tašti, i to sasvim otvoreno, kao da time izvršuju dužnost. Poneki (no
nikako ne svi) dolažahu i pijani, i opet tako nekako kao da time ispoveduje
osobitu, tek juče pronađenu lepotu. Svi su bili čudnovato ponosni premda se nije
znalo na šta. Na svim tim licima stajaše ispisano kao da su tog časa pronašli
nekakvu izvanredno važnu tajnu. Kude se i grde uzajamno, i upisuju to sebi u
čast. Dosta je teško bilo doznati šta su upravo napisali, ali tu su bili i kritičari i
romansijeri, i dramski pisci, i satiričari, i izobličitelji.
Stepan Trofimovič zapade među najkrupnije, u najviši njihov krug, odakle
se upravljalo pokretom. Do upravljača nije bilo lako uspeti se, ali njega su
dočekivali rado, mada, razume se, niko od njih nije ništa znao ni čuo o njemu,
sem to da »predstavlja ideju«. On je, pak, manevrisao oko tih toliko da ih je, bez
obzira na njihovu olimpijsku visinu, pozvao jedno dvaput čak i u salon Varvare
Petrovne. Oni su bili vrlo ozbiljni i vrlo pristojni: držali su se lepo; ostali su ih se
očevidno bojali. Pojaviše se i dve-tri pređašnje književne znamenitosti, koje su
se tada slučajno zatekle u Petrogradu, i s kojima je Varvara Petrovna odavno bila
poznata i održavala s njima odlične odnose. Uostalom, ona se sad zadivila videći
kako su te nesumnjive znamenitosti tiše od vode, manje od makova zrna; a
poneki od njih prosto su prionuli uz novu gomilu ljudi i skoro zazorno su im se
udvarali.
S početka je Stepan Trofimovič bio srećne ruke: uhvatili su se za nj i
isticali ga na javnim književnim skupovima. Kad se on prvi put pope na
govornicu, prilikom jednog od javnih književnih predavanja, osu se burno
tapšanje i potraja čitavih pet minuta. I posle devet godina, kad se toga seti,
njemu oko zasuzi; uostalom, to je dolazilo više od njegove umetničke prirode
nego od zahvalnosti. »Kunem vam se i kladim se da niko od onih slušalaca nije
za mene ni čuo ni znao, ama baš ništa!« – govorio je meni (ali samo meni, i u
poverenju). Značajno priznanje: mora da je oštrouman, kad je još tada, na
govornici, i pored svog zanosa, umeo tako lepo da oceni svoj položaj; a mora,
opet, biti da nije oštrouman, kad ni posle devet godina ne može to da pomene a
da se ne oseti uvređen. Primoran je bio tada i da se potpiše na dva-tri zajednička
protesta (i ako nije znao protiv čega). I Varvara Petrovna se morala potpisati na
protest protiv nekakvog »prostačkog ispada«. Uostalom, većina tih novih ljudi,
iako su pohađali Varvaru Petrovnu, smatrali su odnekud za dužnost da na nju
gledaju preko ramena i da joj se otvoreno podsmevaju. Stepan Trofimovič mi je
kasnije nagoveštavao o svojim gorkim časovima tada, jer je ona, tobože, tada
počela njemu da zavidi.
Ona je, dabogme, uviđala da ti ljudi nisu njeno društvo, ali ih je ipak
primala željno, sa svom ženskom nervnom nestrpljivošću, i, što je glavno, sve je
nešto očekivala. Na večerima je govorila malo, iako je umela da govori; više je
slušala. Govorilo se tu o ukidanju cenzure, o debelom jer, o zameni ruske ćirilice
latinicom, o jučerašnjem poznanstvu toga i toga, o nekakvom skandalu u Pasažu,
o korisnosti podele Rusije po narodnostima sa slobodnom federativnom vezom,
o ukidanju vojske i ratne mornarice, o ustavljenju Poljske do preko Dnjepra, o
reformi seljačkog staleža, o proglasima, o ukidanju nasledstva, porodice, svojine,
dece, sveštenstva, o ženskom pravu, o domu Krajevskog,8 što niko i nikada nije
mogao oprostiti gospodinu Krajevskom, i tako dalje, i tako dalje.
Jasno je bilo da u toj gomili novih ljudi ima mnogo varalica, ali
nesumnjivo i mnogo čestitih, čak vrlo privlačnih ljudi, bez obzira na poneke
neobične varijacije, časni i pošteni su bili mnogo više nepojmljivi nego nečasni i
grubi; ali se nije nikad znalo ko koga drži u rukama. Kad je Varvara Petrovna
objavila da želi osnovati časopis, nagrnulo je kod nje još više sveta, premda su je
odmah, i u oči, zasule optužbe da je kapitalist i da eksploatiše rad i trud.
Nepoštednost u optužbama jednačila se samo s njihovom neoočekivanošću.
Jedne večeri, kod Varvare Petrovne, prestareli general Ivan Ivanovič Drozdov,
ranije prijatelj i po službi drug generala Stavrogina, čovek vrlo dostojanstven (ali
na svoj način) i koga svi mi ovde poznajemo, do krajnosti uporan i razdražljiv,
strahovito ješan, i koji se užasno bojao ateizma, zapodenu prepirku s jednim
mladim i znamenitim gostom Varvare Petrovne. Mladić mu od prve reče:»Vi ste
mora biti general, kad tako govorite«, misleći time reći da gore pogrde od
»general« ne može naći. Ivan Ivanovič silno planu: »Jest, gospodine, ja sam
general i general-lajtnant i služio sam svoga gospodara; a ti si, gospodine, jedno
derište i bezbožnik!« Napravi se nečuven skandal. Sutradan se to obelodani u
dnevnoj štampi, stadoše prikupljati potpise protiv »ružnog postupka« Varvare
Petrovne, koja nije htela da generala smesta otera. U ilustrovanom listu iziđe i
karikatura, u kojoj su pakosno bili nacrtani varvara Petrovna, general Drozdov i
Stepan Trofimovič kao tri prijatelja nazadnjaka, a uz sliku išla je pesma koju je
narodni pesnik sročio naročito za ovu priliku.
Od svoje strane napominjem da zbilja mnogo lica u generalskom činu
imaju smešnu naviku da govore: »Ja sam služio svoga gospodara«, kao da njihov
gospodar nije i naš, nas prostih državljana, nego kao da je neki naročiti, samo
njihov.
Razume se, nije bilo mogućno ostati i dalje u Petrogradu; utoliko pre što je
Stepan Trofimovič pretrpeo i završni fijasko. On se ne mogade uzdržati da ne
govori o pravima umetnosti; našto ga još više ismejaše. Pri svom poslednjem
predavanju mislio je da podejstvuje građanskom slatkorečivošću, uobražavajući
da će ganuti srca i računajući na poštovanje prema sebi, čoveku »u progonstvu«.
I tako nagovesti da se on neosporno slaže s tim da je već »otadžbina« nekorisna i
smešna; da odobrava i misao o štetnosti religije; ali je glasno i čvrsto izjavio da
čizma stoji niže Puškina, i to mnogo niže... Bio je bezdušno izviždan, tako da se
odmah tu, javno, zaplakao. Varvara Petrovna odveze ga kući jedva živa. »On ma
traité comme un vieux bonnet de coton!«9 mrmljao je nesvesno. Ona ga je svu
noć dvorila, davala mu kapljice, i do zore mu po navijala: »Vi ste još korisni; vi
ćete se još javiti vi ćete se čuti, vas će oceniti... na drugom mestu« A sutradan,
rano do podne, dođoše Varvari Petrovnoj pet književnika, trojica od njih sasvim
nepo znati, nikad ih nije ni videla. Oni joj s dostojanstvom izjaviše da su proučili
stvar o njenom listu, i po toj su stvari doneli odluku. Varvara Petrovna, međutim,
nije nikad i nikome nalagala da išta proučava i odlučuje o njenom časopisu.
Odluka je bila da ona, čim osnuje časopis, odmah i list i kapital preda njima, s
pravom slobodnog udruženja; ona sama, pak da otputuje u Skvorešnjike i da ne
zaboravi da sa sobom povede Stepana Trofimoviča, »koji je zastareo«. Iz
delikatnosti pristali bi da joj priznaju pravo vlasništva i da joj svake godine šalju
šestinu čiste dobiti. Najdirljivije bilo je to što nijedan od ove petorice nije imao
nikakvih lakomih smerova za ličnim dobitkom, već su sve činili u ime »opšte
stvari«.
– Otputovali smo iz Petrograda kao ošamućeni – pričao je Stepan
Trofimovič – ja ništa nisam mogao da razumem i, sećam se, uz lupu točkova sam
jednako mrmljao:
»Vek10 i Vek, i Lav Kambek,
Lav Kambek, i Vek i Vek...«
i đavo će znati šta još, i tako sve do Moskve. Pribrao sam se tek u Moskvi
– kao da sam u njoj mogao nešto drugo naći!... O, prijatelji moji – pokadšto
uzvikne on u nadahnuću – vi ne možete zamisliti kakav bol i srdžba vas
obuzimaju kad veliku ideju, koju odavno i visoko poštujete, dohvate nevešti
ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kao što su i sami, i najedanput je nađete
na tržištu stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcije, bez
harmonije – kao igračka kod nerazumne dece – i ne možete više da je poznate!
Ne! U naše doba tako nije bilo! Nismo mi tim pravcem hteli! Ne, ne, nikako ne!
Ja ne razaznajem više ništa... Naše će vreme opet doći i opet će uputiti na
sigurnu cestu sve što se tetura i ljulja, svu današnjicu. Inače, šta li bi se sve
dogodilo?


 VII

Čim se vratila iz Petrograda, Varvara Petrovna je svog prijatelja poslala u

Evropu, »da se odmori«; a i trebalo je da se za neko vreme rastanu, ona je to
osećala. Stepan Trofimovič krenu oduševljeno: »Tamo ću uskrsnuti! Tamo ću se
prihvatiti nauke!« Ali već sa prvim pismima iz Berlina on započe staru pesmu:
»Srce je slomljeno, ne mogu ništa da zaboravim!« piše Varvari Petrovnoj. »Ovde
u Berlinu sve me podseća na nekadašnje, na moju prošlost, na prva oduševljenja
i prve muke. Gde je ona? Gde su sada obe one? Gde ste vi dva anđela kojih
nikad nisam bio vredan? Gde je sin moj, ljubljeni sin moj? Gde sam, najzad, ja,
lično ja, stari ja; snagom čeličan, kao stena nepomičan dok sada nekakav
Andrejeff, un pravoslavni dedak s bradom, peut briser mon existence en deux«!11
итд.
Što se tiče sina Stepana Trofimoviča, video je on sina svega dvaput u
životu: prvi put kad se sin rodio, a drugi put – tu skoro u Petrogradu, gde se
mladić spremao da se upiše na univerzitet. Sav svoj život dečak je, kao što je i
bilo rečeno, proveo na vaspitanju kod tetaka (sa staranjem Varvare Petrovne) u
Oskoj guberniji, na sedam stotina vrsta od Skvorešnjika. A što se tiče
»Andrejeffa«, inače Andrejeva, to je prosto-naprosto naš ovdašnji trgovac
sitničar, veliki osobenjak, samouki arheolog, strastan sabirač ruskih starina, koji
pokatkad jedi Stepana Trofimoviča svojim znanjem i, što je glavno, pravcem
mišljenja. Ovaj čestiti trgovac sede brade i s velikim srebrnim naočarima
dugovao je Stepanu Trofimoviču četiri stotine rubalja za od njega kupljeno
imanjce (taman pored Skvorešnjika) od nekoliko desetina šume za seču. Iako je
Varvara Petrovna izdašno snabdela svoga prijatelja šaljući ga u Berlin, ipak je on
pred polazak naročito računao još na tih četiri stotine rubalja, verovatno radi
svojih tajnih izdataka, i umalo se ne zaplaka kad ga je Andrejeff zamolio da
popričeka mesec dana, imajući, uostalom, i prava na to odlaganje, jer je prva
otplata data sva unapred, gotovo za celo polugođe, prema osobitoj tadašnjoj
potrebi Stepana Trofimoviča.
To prvo pismo Varvara Petrovna pročita žudno, a uzvik: »gde ste vi obe?«
podvuče pisaljkom, zabeleži broj na pismu i zaključa ga u kutiju sa ostalima.
Spomenuo je, dabogme, obe svoje pokojne žene. U drugom pismu iz Berlina
pesma je imala varijacije: »Radim po dvanaest časova dnevno (bar da je po
jedanaest, progunđa Varvara Petrovna za sebe), rijem po knjižnicama;
upoređujem, ispisujem, jurim, idem profesorima. Obnovio sam poznanstvo s
odličnom porodicom Dundasovih. Kako je Nadežda Nikolajevna lepa! Još i sada
vrlo lepa! Pozdravlja vas. Njen mladi muž i sva tri sestrića u Berlinu su. Uveče
razgovaramo s omladinom do zore; i to su gotovo prave atinske večeri – ali
jedino po njihovoj finoći i lepoti; sve je otmeno; mnogo muzike, španski motivi,
snovi o svečovečanskom preporodu, ideja večne lepote, Sikstinska madona,
svetlost sa prorezima tmine, ali i na suncu ima pega!... O, prijateljice, plemenita,
verna prijateljice! Svim srcem sam uz vas, i vaš sam; svakad s vama jedinom, en
tous pays,12 ma to bilo čak i danas le pays de Makar et de ses veaux,13 o kome
smo, sećate li se, vrlo često, dršćući, razgovarali u Petrogradu pred povratak
kući. Smešno mi je kad se setim. Prešavši granicu, osetio sam se siguran –
osećanje neobično, novo, prvi put posle tolikih dugih godina«... itd., itd. – Eh,
same ludorije! – presudi Varvara Petrovna ostavljajući i ovo pismo – kad su
atinske večeri do zore, onda se ne sedi po dvanaest časova za knjigom. Da nije
pijan pisao? Kako se Dundasova usuđuje da mi šalje pozdrave? Nego, neka ga,
neka se malo provede...
Fraza: »dans le pays de Makar et de ses veaux« značila je: »u zemlji kuda
Makar ne tera telad«14 Stepan Trofimovič pokatkad navlas i sasvim glupavo
prevodi ruske poslovice i uzrečice na francuski; a nesumnjivo je da on ume i
bolje razumeti i prevesti; no on ovo čini iz šika osobite vrste i smatra da je
duhovito.
»Provodio se« on, međutim, samo kratko vreme, nije izdržao ni četiri
meseca pa se vratio u Skvorešnjike. U poslednjim pismima jedino je iskazivao
silnu ljubav prema svojoj odsutnoj prijateljici, i bukvalno ih kvasio suzama
rastanka. A sastanak je bio zanosno radostan. No posle dva dana sve pođe opet
po starom, pa i mučnije od starog. »Prijatelju moj, pronašao sam jednu za mene
strašnu... novost«, rekao je meni posle dve nedelje, pod najvećom tajnom: »Je
suis un prost uljez et rien de plus! Mais r-r-rien de plus!«15


 VIII

Zatim je nastalo kod nas zatišje i produžilo se na svih devet narednih

godina. Nervni nastupi i jecanja na mome ramenu, što se redovno ponavljalo,
nisu nimalo smetali našem dobrom životu, čudno mi je kako Stepan Trofimovič
nije odebljao za to vreme. Samo mu je nos malo pocrveneo, i još porasla njegova
dobrodušnost. Malo-pomalo, pored njega se utvrdilo prijateljsko društvo,
uostalom, i dalje malobrojno. Mada je Varvara Petrovna malo marila za to
društvance, ipak smo je mi svi smatrali svojom patronesom. Posle petrogradske
lekcije ona se sasvim preselila u naš grad; zimi je stanovala u svojoj kući u
gradu, a leto je provodila na poljskom imanju u blizini. Nikad ona nije u našem
gubernijskom društvu imala toliko značaja i toliko uticaja koliko za poslednjih
sedam godina, upravo, tačno do dolaska našeg sadašnjeg gubernatora. Pređašnji
naš gubernator, nezaboravljeni i dobri Ivan Osipovič, bio joj je blizak srodnik i
nekad ga je ona obasipala svojim dobročinstvom. Njegova žena strepila je od
same pomisli da i nehotice nečim »ne ugodi« Varvari Petrovnoj, a poštovanje
gubernijskog društva išlo je već dotle da je podsećalo čak i na nešto grešno. Bilo
je, dakle, dobro i Stepanu Trofimoviču. Bio je član kluba, na kartama je gubio
dostojanstveno, gospodski, i stekao je poštovanje; istina, mnogi su gledali na
njega samo kao na »naučnika«. Naposletku, kad mu je Varvara Petrovna
dopustila da stanuje u drugoj kući, mi, društvo, postadosmo još slobodniji.
Skupljali smo se kod njega jedno dvaput nedeljno; bivalo je veselo, osobito kad
on ne štedi šampanj. Vino se uzimalo iz radnje onoga Andréjeva, a račune je
isplaćivala Varvara Petrovna, svakog polugođa, i dan isplate skoro uvek bio je i
dan kolerine.
Nastariji član našeg društva bio je Liputin, gubernijski činovnik, čovek
koji je izišao iz mladih godina, veliki liberal, i u gradu poznat kao ateist. Po
drugi put oženio se lepom i mladom ženom, dobio uz nju miraz, i pored toga
imao je tri odrasle kćeri. Svu svoju porodicu držao je u strahu božjem i pod
ključem, bio je retko tvrde ruke i od svoje plate stekao je sebi kućicu i kapital,
čovek brižan, mučan, uz to malog čina. U gradu su ga malo cenili, a u višim
krugovima nisu ga primali. Pored toga, bio je poznat spletkaš, više puta
kažnjavan i to oštro; jedanput ga je kaznio jedan oficir, drugi put čestiti otac
porodice, posednik. Ali mi smo voleli njegovo oštroumlje, duh, radoznalost,
njegovu osobenu pakosnu veselost. Varvara Petrovna nije ga volela, ali je on
uvek nekako umeo da se podesi prema njoj.
Nije ona volela ni Šatova, koji je tek poslednje godine postao član našeg
društva. Ranije je Šatov bio student, i posle jednog studentskog izgreda isključen
je iz škole; u detinjstvu beše učenik Stepana Trofimoviča; rođen je na imanju
Varvare Petrovne kao njen pripadnik, sin pokojnog Pavla Fjodorova, njenog
sobara, i bio je obasipan njenim dobročinstvima. Nije ga volela zbog njegove
oholosti i nezahvalnosti, i nikako mu nije mogla oprostiti što nije odmah, čim je
isključen sa univerziteta, došao k njoj; čak joj na naročito njeno pismo u to doba
ništa nije odgovorio i više je voleo da se zarobi kod nekakvog civilizovanog
trgovca, da poučava decu. Zajedno s trgovčevom porodicom otišao je u
inostranstvo, i to više u svojstvu dečjega čuvara nego kao vaspitač; ali on je u to
vreme jako želeo da ode u inostranstvo. Decà su imala sem njega i vaspitačicu,
neku živahnu gospođicu, Ruskinju, koja je ušla u trgovačku kuću takođe pred
sam odlazak na put i primljena pre svega zato što nije bila skupa. Ali posle dva
meseca trgovac je otera zbog »slobodoumlja«. Za njom pođe i Šatov, i na brzinu
privenča se s njome u Ženevi. Proživeli su oko tri nedelje zajedno, pa su se
rastali kao ljudi slobodni i ničim vezani, a, razume se, i zbog oskudice.
Dugo potom on je lutao po Evropi sam, i životario ko zna od čega; kažu,
čistio je na ulici obuću i na nekom pristaništu bio nosač. Naposletku, pre godinu
dana, vratio se kod nas u rodno gnezdo i nastanio se kod tetke, starice, koja je
posle mesec dana umrla. Sa svojom sestrom, Dašom, takođe pitomicom Varvare
Petrovne, kod koje je Daša kao ljubimica živela u najvećem gospodstvu, bio je u
vrlo retkim, najređim i najdaljim odnosima. U našem društvu on je uvek
sumoran i ćutljiv, ali pokatkad, kad se dotaknemo njegovih ubeđenja, on pada u
bolesnu razdraženost a jezik svoj nimalo ne uzdržava, »Šatova treba najpre
vezati, pa tek onda s njime raspravljati«, tako se ponekad našali Stepan
Trofimovič; ali ga je on voleo.
U inostranstvu je Šatov iz osnova promenio neka svoja ranija socijalistička
uverenja i preskočio u suprotne preteranosti. Bilo je to jedno od onih ruskih
idealnih stvorenja koje neka snažna ideja najedanput zapanji, i kao da ih odmah
tog časa i pritisne, ponekad zauvek. Oni nikad nisu u stanju da tu ideju
savladaju, da je podese, nego poveruju u nju strasno i tako im zatim ceo život
prolazi kao u posleđnjem grčenju pod kamenom koji ih je prignječio i upola
ugušio. Šatov je i spoljašnjošću potpuno odgovarao svojim uverenjima:
nespretan, kosmat, otvorenoplav, mali rastom, širokih pleća, debelih usana; vrlo
gustih belih obrva nadnesenih iznad očiju, natmurena čela, pogleda neljubazna,
uporno oborenog, i kao nešto zastiđenog. Na kosi mu je stalno štrčao jedan
čuperak i ničim se nije dao zagladiti. Imao je dvadeset sedam do dvadeset osam
godina. »Ne čudim se više što ga je žena ostavila« – izjavi jednom Varvara
Petrovna posmatrajući ga netremice. I mimo svoje teške sirotinie on se starao da
na njemu sve bude čisto. Od Varvaré Petrovne ni sad nije zatražio nikakve
pomoći; probijao se s onim što mu je bog dao; radio je i kod trgovaca. Jednom je
bio za tezgom u radnji; zatim je kao pomoćnik jednog nabavljača već otišao s
tovarom na brod, ali se razboleo pred sam polazak na put. Teško je zamisliti
nemaštinu koju je on bio u stanju da podnosi i ne misleći na nju nimalo. Posle
njegove bolesti Varvara Petrovna mu je potajno i bezimeno poslala sto rubalja.
On je nekako ipak tajnu otkrio, promislio se, primio novac i otišao da joj zahvali.
Ona ga je primila toplo, ali je on i ovoga puta postidno prevario njene nade:
posedeo je svega pet minuta, ćutke, tupo uperivši pogled u zemlju, smeškajući se
glupo, pa najedanput, prekinuvši domaćicu na najzanimljivijoj tački razgovora,
ustao, poklonio se nekako kosimice, s boka, kao krivonog, u zemlju pri tom da
propadne od stida, i tako zapeo i oborio na pod njen skupocen stočić za rad,
razlupao ga i izišao jedva živ od stida i pokora. Posle ga je Liputin oštro
prekoreo što nije s prezrenjem odbio tih sto rubalja, kao novac od njegove
nekadašnje despotske posednice; a on, ne samo što je novac primio nego se još
odvukao i da joj zahvali... živeo je Šatov usamljeno na kraju grada, i nije voleo
niko da mu dolazi, pa ni mi. Na večerinke kod Stepana Trofimoviča dolazio je
redovno i uzimao od njega knjige i listove na čitanje.
Na te večeri dolazio je još jedan mlad čovek, neki Virginski, ovdašnji
činovnik, unekoliko sličan Šatovu, mada mu je, kako se činilo, bio prava
suprotnost u svakom pogledu. On je bio »porodičan«, šaka jada, neobično miran
mlad čovek, uostalom, već trideset godina star, znatno obrazovan, ali više
samouk. Bio je siromašan, od službe svoje izdržavao je i ženinu sestru i tetku.
Njegova žena, pa i te gospođe, usvajale su najnovija uverenja, ali sve je to kod
njih ispadalo nekako sirovo; bilo samo »ideja koja je dospela na ulicu«, kako to
jednom, nekim drugim uzrokom, reče Stepan Trofimovič. Primale su one sve što
bi našle u brošurama i knjižicama; i već na prvi glas iz naših prestoničkih
naprednih krugova i kutova gotove su bile da što god hoćete iznose kao ideju na
ulicu, samo ako se iz onih krugova to posavetuje. M-me Virginska bavila se u
našem gradu babičkim poslovima; kao devojka dugo je živela u Petrogradu.
Virginski sam, bio je čovek retko čista srca i ja nisam često nailazio na još čistiju
svetu vatru ljudske duše. »Ja nikada, nikada neću odustati od tih sjajnih nada« –
govorio mi je on ozarenih očiju. O »sjajnim nadama« on je govorio uvek tiho, sa
slašću, polušapatom, kao tajno. Bio je dosta visok, ali neobično tanak, uskih
ramena, sa izvanredno retkom, malo crvenkastom kosom. Svaki nadmeni
podsmeh Stepana Trofimoviča prema nekojim od njegovih mišljenja primao je
blago; ali mu je katkad i odgovorio, vrlo ozbiljno, i u mnogo čemu ga uzbunio te
bi onaj zanemeo. Stepan Trofimovič ponašao se prema Virginskom samilosno,
očinski, onako kako se uopšte ponašao prema svima nama.
 – Svi ste vi »nedonoščad« – šaljivo je primećivao on Virginskom – i svi su
takvi kao vi; premda kod vas, Virginski, nisam opazio onu isključivost koju sam
opazio u Petrogradu, chez ces séminairistes,16 ali ipak ste – »nedonošče«, Šatov
bi rado hteo da bude »donesen«, no i on je nedonošče.
– A ja? – pitao je Liputin.
– E, vi ste prosto zlatna sredina, koja se svuda na sve navikava... na svoj
način.
Liputin je bio uvređen.
Pričalo se o Virginskom i, na žalost, sa vrlo mnogo verovatnoće, da mu je
žena, ne poživevši s njim ni godinu dana u zakonitom braku, jednom iznenada
izjavila da ga ostavlja i da više ceni Lebjatkina. Posle se videlo da je taj
Lebjatkin, nekakva pridošlica, čovek vrlo sumnjiv, i da nikad nije bio kapetan u
penziji, kako je sam sebe nazivao. Umeo je samo da suče brkove, da pije i da
brblja najnezgodnije gluposti – kakve se igda mogu zamisliti. Taj čovek se
odmah bezočno preselio k njima, radujući se što će jesti tuđ hleb; jeo je i spavao
kod njih, i najposle počeo s visine gledati na domaćine. Uveravali su da je
Virginski, kad mu je žena izjavila da ga ostavlja, odgovorio: »Prijatelju moj,
dosad sam te samo voleo, a sada te poštujem«; ali mučno da je on doista
upotrebio takvu starorimsku izreku; već, kako drugi kažu, naprotiv, jecajući
zaplakao se.
Jednom, dve nedelje po prekidu sa ženom, sve troje, »cela porodica«, izišli
su u šumicu van grada, da s poznanicima piju čaj. Virginski je bio nekako
grozničavo veseo i čak je igrao; ali je najedanput, bez prethodne svađe, obema
šakama dokopao za kosu diva Lebjatkina, koji je izvodio kankansolo, povio mu
leđa i stao ga vući, s cikom, vikom i suzama. Div se toliko prepao da se čak nije
ni branio i dokle god su ga vukli, ćutao je gotovo neprestano; a posle vuče se
osećao uvređen, sa svom vatrom plemenita čoveka. Virginski je svu noć na
kolenima molio ženu za oproštenje, ali ga nije izmolio; jer, ipak, nije hteo pristati
da ide da se izvini Lebjatkinu, pored toga, dokazano mu je od ženine strane da su
njegova mišljenja skučena i da je glup – ovo poslednje stoga što je,
raspravljajući se sa ženom, klečao pred njome.
Kapetan se ubrzo izgubio i tek tu skoro opet se kod nas pojavio, i to sa
svojom sestrom i sa novim smerovima. Ali o tome docnije. Nije čudo, dakle, što
je jadni »porodični čovek« dolazio da u našem društvu svoju dušu razgali i što
mu je naše društvo bilo potrebno. Uostalom, o svojim domaćim stvarima nije
kod nas nikad govorio. Jednom samo, kad smo se zajedno vraćali od Stepana
Trofimovića, on izdaleka poče govoriti o svome stanju, ali brzo me uhvati za
ruku i vatreno uzviknu:
– To nije ništa, to je samo privatna stvar; to ni najmanje neće smetati našoj
opštoj stvari, ni najmanje!
U naše društvo dolazili su i uzgredni gosti; dolazio je Jevrejin Ljamšin,
dolazio je kapetan Kartuzov. Neko vreme bio je s nama i jedan radoznali čičica,
ali on je umro. Liputin nam je doveo i gzenza17 Slonjcevskog, izgnanika; mi smo
ga neko vreme primali, iz principa, ali docnije prekidosmo s njim.


 IX

Neko vreme u gradu su se pronosili glasovi kako je naše društvo rasadnik

slobodoumlja, razvratnosti i brezbrižnosti; pa se to pričanje i utvrđivalo.
Međutim, kod nas su vođena samo najnevinija, prijatna, potpuno ruski vesela
liberalna ćeretanja. »Viši liberalizam« i »viši liberal«, dakle, liberal bez ikakve
svrhe, mogući su samo u Rusiji. Stepanu Trofimoviču, kao i svakom duhovitom
čoveku, neminovno je bio potreban slušalac; a isto tako neminovno mu je
potrebno bilo znati da on vrši uzvišenu dužnost propagatora ideje. Pa,
naposletku, valjalo je s kim god piti onaj šampanj i uz piće izmenjati osobite
sorte zabavnih mišljenja o Rusiji i »ruskom duhu«, o bogu uopšte i o »ruskom
bogu« napose; i valjalo je i po stoti put ponoviti svima poznate i potvrđene ruske
sablažnjive anegdotice. Naravno, nismo mi bili s raskida zabaviti se i našim
gradskim spletkama, i tu smo pokadšto išli do strogih visokomoralnih osuda.
Upadali smo i u opšta pitanja o čovečanstvu, ozbiljno razmišljali o budućoj
sudbini Evrope i čovečanstva; doktrinarno smo predskazivali da će Francuska
posle svog imperijalizma naglo pasti na stepen države drugog reda i bili smo
potpuno uvereni da to može nastati očajno brzo i lako. Papi smo već davno i
davno prorekli ulogu običnog mitropolita u ujedinjenoj Italiji i bili smo potpuno
uvereni da je celo to hiljadugodišnje pitanje, u našem veku humanosti, industrije
i železnica, samo jedno veliko ništa. »Viši ruski liberalizam« se, naravno,
drukčije i ne može držati prema stvari. Stepan Trofimovič govori katkad o
umetnosti, i to vrlo dobro, ali unekoliko apstraktno. Katkad se seća svojih
drugova i prijatelja iz mladosti – a sve su to istaknute ličnosti u istoriji našeg
obrazovanja – seća ih se ganuto i s velikim poštovanjem, ali nekako i sa nešto
zavisti.
Kad bi nam bilo već svega toga dosta, onda Jevrejčić Ljamšin (neznatan
poštanski činovničić), veštak na pijanu, zasedne da svira; a za vreme odmora
predstavlja svinju, oluju, porođaj s prvim detinjim plačem i drugo koješta; on je
samo toga radi i pozivan. A ako se već dobro zagrejemo pićem – a to se
dešavalo, ako i ne često – onda padamo u oduševljenje, i jedanput smo u horu,
uz Ljamšinovu pratnju, pevali Marseljezu; ne znam samo je li bilo dobro. Veliki
dan, devetnaesti februar,18 dočekali smo oduševljeno i u čast toga dana dugo
smo praznili čaše. Bilo je to, uostalom, vrlo davno; tada još nisu bili među nama
ni Šatov, ni Virginski; a Stepan Trofimovič još je stanovao u istoj kući sa
Varvarom Petrovnom. Nešto malo ranije, pre velikog datuma, Stepan Trofimovič
se beše navadio da sam za se mrmlja poznate, mada nešto neprirodne stihove,
koje mora da je napravio neki nekadašnji liberalni spahija:
 »Idu seljaci i sekire nose,
nešto će strašno da bude.«
Čini mi se, otprilike ovako nešto, ne sećam se tačno od reči do reči.
Varvara Petrovna ču to jednom, pa mu viknu: »Ludosti, ludosti!« i obuze je
ljutnja. Liputin, koji se tu zadesio, reče Stepanu Trofimoviču zajedljivo:
– Žao bi mi bilo ako bi gospodi posednicima njihovi bivši pripadnici
doista naneli, u svojoj radosi, nešto neprijatno.
I pređe kažiprstom oko vrata.
– Cher ami19 – blago mu napomenu Stepan Trofimovič – verujte, ovo (on
ponovi Liputinov znak) neće nimalo koristi doneti ni našim posednicima, ni
svima nama uopšte. Nećemo ni bez glava umeti ništa da stvorimo, bez obzira na
to što nam baš glave najviše i smetaju da se razumemo.
Napominjem da su mnogi kod nas mislili da će se na dan manifesta
dogoditi nešto neobično, slično onom što je Liputin slutio, a mislili su to baš
takozvani poznavaoci naroda i države. Kao da je i Stepan Trofimovič tako mislio
i, štaviše, uživeo se bio u tu misao toliko da je već uoči samog velikoga dana
neočekivano stao moljakati Varvaru Petrovnu da ga pusti da ode preko granice –
rečju, uznemirio se. Ali prođe i veliki dan, i još dosta dana, i ohol osmeh opet se
pojavi na usnama Stepana Trofimoviča. On iznese pred nas nekoliko značajnih
misli o karakteru Rusa uopšte i ruskog seljaka napose.
– Mi, kao ljudi na sve brzo gotovi, suviše smo pohitali s našim seljakom –
dovršava on niz svojih značajnih misli. – Uveli smo ga u modu i, nekoliko
godina uzastopce, mi smo ga u čitavoj jednoj grani književnoj nosili kao kakvu
novopronađenu skupocenu stvar. Na vašljive glave metali smo lovorove vence.
Rusko selo nam je za čitavu hiljadu godina dalo jedino Kamarinskog.20 Čuveni
ruski pesnik, još i dosta duhovit čovek, videći prvi put veliku Rašel21 na
pozornici, uzviknuo je oduševljeno: »Ne dam ja Rašel za muzika!« Ja sam
voljan ići dalje: daću sve ruske muzike za jednu Rašel. Vreme je da se trezvenije
gleda i da se kolomast nešeg prostaka ne meša sa bouquet de l'impératrice.22
U tome se Liputin odmah složi s njime, samo reče da je tada, ipak, načela
radi, bilo mudro biti protiv svoje savesti i hvaliti seljake; i reče da su, štaviše, i
dame iz visokog društva plakale čitajući Antona Goremiku,23 a neke od njih su iz
Pariza pisale upravnicima svojih dobara u Rusiji da ubuduće postupaju sa
seljacima što je mogućno čovečnije.
Desilo se, i to kao poručeno baš odmah posle glasova o Antonu
Petroviču,24 da je i u našoj guberniji, i to svega za petnaestinu vrsta od
Skvorešnjika, izbio neki nesporazum, tako da su, u prvoj žestim, smesta poslali
tamo vojsku. Ovog puta Stepan Trofimovič se tako uzrujao da je čak i nas
poplašio. U klubu je vikao kako treba poslati i više vojske, pozvati je iz drugog
okruga telegramom; išao je gubernatoru i uveravao ga da on s tim nema ništa i
nikakve veze, molio ga da ga, po starom sećanju na prošlost, ne bi nekako
umešali u tu stvar i tražio da se o ovoj njegovoj izjavi odmah, bez odlaganja,
pošalje izveštaj u Petrograd, kome treba. Dobro je što je sve brzo prošlo i svršilo
se ničim; ali, ja sam se tada začudio Stepanu Trofimoviču.
Posle tri godine, kao što je poznato, počelo se govoriti o narodnosti i zače
se »društveno mišljenje«. Stepan Trofimović se mnogo smejao.
– Prijatelji moji – učio nas on – ako se naša narodnost doista »začinje«,
kako to sada tvrde oni tamo po listovima, onda ona još sedi u školi, u ma kojoj
nemačkoj Peteršule, za nemačkom knjigom, i tuvi svoj večiti nemački zadatak, a
Nemac učitelj, kad zatreba, staviće je na kolena. Nemcu učitelju svaka hvala; ali
od svega je najverovatnije da se ništa ne začinje, nego sve ide kao što je išlo i
dosad, dakle, pod zaštitom božjom! Kako ja mislim, to je i dosta za Rusiju, pour
notre sainte Russie.25 Uz to, sva ta sveslovenstva i narodnosti, sve je to i suviše
staro da bi moglo biti novo. Narodnost, ako hoćete, nije se kod nas nikad ni
pokazivala drukčije nego kao gospodska zabava po klubovima, uz to još i
moskovska. Razume se, ne govorim o vremenu Igorevu. I, naposletku, sve to
dolazi od nerada. Kod nas sve dolazi od nerada, i dobro i zlo. Sve od naše
gospodske, slatke, obrazovane, ćudljive besposlenosti! Trideset hiljada godina ja
to tvrdim. Mi ne umemo da živimo od svog rada... I šta se oni tamo sad zanose
nekakvim »začetnim« javnim mišljenjem kod nas, kao da je ni otud ni odovud
nego odjedanput s neba palo? Zar oni ne znaju da je za zadobijanje mišljenja
najpre, i pre svega, potreban rad, lični rad, lični početak na poslu, svoja rođena
praksa! Bez muke nikad se ništa ne dobija. Radimo li, imaćemo i svoje
mišljenje. A kako mi nikad nećemo raditi, to će i mišljenje za nas imati oni koji
su i dosad mesto nas radili – dakle, ta Evropa, ti Nemci, učitelji naši od pre dva
veka. Uz to, Rusija je jedan suviše veliki nesporazum da bismo mi sami mogli da
ga rešimo, bez Nemaca i bez rada. Evo ima već dvadeset godina kako ja zvonim
i zovem na rad! Život sam posvetio tome pozivanju i, bezumnik, verovao sam!
Sad ne verujem, ali zvonim i zvoniću do kraja, do groba; trzaću za uže dok ne
zazvoni za moje podušje!
Avaj! mi smo samo povlađivali. Pljeskali smo učitelju našem, te još kako
oduševljeno! A šta velite, gospodo: zar se ne čuje i sada još, dosta često i svud
redom, isto takva »mila«, »pametna«, »liberalna« stara ruska besmislica?
Naš učitelj je verovao u boga. Te ponekad tek počne govoriti:
 – Ne razumem što me ovde svi ističu kao bezbožnika? Ja verujem u boga,
mais distinguons26 ja verujem u boga kao u biće koje sebe tek u meni saznaje.
Tek ne mogu verovati kao moja Nastasja (služavka) ili kao taj i taj gospodin koji
veruje tek »za svaki slučaj«, ili kao naš dragi Šatov – ali ne, Šatov se ne uzima u
obzir, Šatov silom veruje, kao moskovski slovenofil. Što se tiče hrišćanstva, ja, i
pored sveg svog iskrenog poštovanja prema njemu – nisam hrišćanin. Pre sam
idolopoklonik starog vremena, kao veliki Gete ili kao stari Grk. Dosta je već
samo to što hrišćanstvo nije shvatilo ženu – kako je to sjajno razvila žorž Sand u
jednom od svojih genijalnih romana. A što se tiče molitava, postova i svega
ostalog, ja ne razumem šta bi se koga ticalo kako ja prema tom stojim. Ma kako
se upinjali ovde naši dostavljači, e, ja ne želim da budem jezuit. Godine četrdeset
sedme Belinski, kako je bio u inostranstvu, poslao je Gogolju poznato svoje
pismo i u njemu ga dobro prekoreo što on, Gogolj, veruje »u nekakvog boga«.
Entere nous soit dit27 i ja né mogu da zamislim ništa smešnije od trenutka kad je
Gogolj (tadašnji Gogolj!) pročitao taj izraz i... celo pismo! Ali, na stranu
smešnost, pošto se ja u suštini s njima slažem, reći ću i ukazati: to su bili ljudi!
Oni su umeli da vole svoj narod, umeli su i stradati za njega, umeli su žrtvovati
za njega sve i u isti mah umeli su i ne odobravati narodu, kad je to trebalo, ne
gledati mu kroz prste i ne povlađivati mu u izvesnim pojmovima. Jedan Belinski,
doista, nije tek mogao tražiti spasenje u pokladnom ulju ili posnoj rotkvi s
graškom. Tu se sad umeša i Šatov.
– Ti vaši ljudi nisu nikad voleli narod, nisu nikad za njega stradali niti što
za njega žrtvovali, ma koliko da su to sebi uobražavali, na svoje zadovoljstvo! –
turobno promrmlja on, upre pogled u zemlju i nestrpljivo se pomače na stolici.
– Oni nisu voleli narod?! – viknu Stepan Trofimovič. – O, još kako su oni
voleli Rusiju!
– Ni Rusiju, ni narod! – viknu Šatov sevajući očima. – Ne može se voleti
ono što se ne poznaje, a u ruskom narodu oni nisu ništa razumeli! Svi oni, i vi s
njima zajedno, virili ste na ruski narod kroz prste, osobito Belinski, i to se vidi
baš iz onog njegovog pisma Gogolju: Belinski je, isto istovetno onako kao
Krilovljev Radoznalac u basni, koji u muzeju za retkosti nije video slona –
Belinski je svu svoju pažnju upravio samo na francuske socijalne bubice, i na
njima svršio. A on je, mogu reći, bio pametniji od sviju vas!... I to još nije sve
što ste samo virili na narod – nego ste se s mrzosnim preziranjem držali prema
njemu – a to zato što ste pod narodom podđrazumevali jedino francuski narod,
pa i to samo Parižane, i stideli ste se što ruski narod nije takav. To je sušta istina!
A ko nema naroda, nema ni boga! Znajte, i budite u to sigurni, da oni koji svoj
narod više ne razumeju, i gube vezu s njim, u isti mah i u istoj meri gube i
očinsku veru, postaju ili ateisti ili ravnodušni. Istinu govorim! To je fakat koji se
dokazuje jednako. Eto zašto smo i mi i vi ili gadni ateisti ili ravnodušna i
razvraćena ljudska ništavila, i samo to! I vi, i vi, Stepane Trofimoviču, ne
izuzimam ja ni vas, štaviše – na vaš račun sam i govorio, to treba da znate!
I pošto se ovako izgovori (a to se njemu često dešavalo), Šatov obično
uzme kapu i pohita vratima potpuno uveren da je sad svemu kraj i da je zanavek
prekinuo prijateljstvo sa Stepanom Trofimovičem. Ali ovaj na vreme stigne da
ga zadrži.
– Pa zar se mi, Šatove, nećemo pomiriti posle svih tih lepih reči, a? –
rekne on blago, pružajući mu s naslonjače ruku.
Nespretan i stidljiv, Šatov ne voli nežnosti. Po izgledu, on je čovek vrlo
surov, ali skriveno u sebi, kanda, vrlo osetljiv. Iako često suviše preteruje, on
sam prvi pati od toga što učini. Pošto promrmlja nešto sebi u nedra – kad ga
Stepan Trofimovič ovako pozove – on potapka nogama u mestu kao medved,
isklibi se, ostavi kapu i sedne na svoje mesto, stalno upirući pogled u zemlju. I
dabome, vino se donese, Stepan Trofimovič održi kakvu prigodnu zdravicu,
makar, recimo, u spomen koga od starih ozbiljnih radnika.



 DRUGA GLAVA

PRINC HARI. VERIDBA

 I

Postojalo je na zemlji još jedno biće kome je Varvara Petrovna bila odana
ne manje nego Stepanu Trofimoviču – njen sin Nikolaj Vsevolodovič Stavrogin.
Njega radi je Stepan Trofimovič i bio pozvan za vaspitača. Dečaku je tada bilo
osam godina; njegov otac, general Stavrogin, površan i lak čovek, u to vreme je
živeo odvojeno od njegove mame te je dete raslo samo pod njenim staranjem.
Stepan Trofimovič, treba mu to priznati, umeo je da zadobije svog pitomca. A
sva njegova tajna beše u tome što je i sam bio dete. On imađaše stalnu potrebu
za pravim prijateljem od poverenja (u ono doba mene još nije imao) i nije se
premišljao da ovo malo stvorenje, jedva za pedalj odraslo, učini svojim
prijateljem i poverenikom. Nekako samo po sebi ispade tako da između njih ne
beše nimalo rastojanja. Često je on noću budio svog druga od deset ili jedanaest
godina samo zato da pred njim u suzama izlije svoja ucveljena osećanja, ili da
mu poveri kakvu domaću tajnu; i nije slutio da to nikako nije smelo biti. Padali
su jedan drugom u zagrljaj i plakali obojica.
Dečak je znao da mati njega mnogo voli, ali teško da je on nju mnogo
voleo. S njim je ona malo govorila, retko kad mu što mnogo zabranjivala, ali
njen večiti pogled je on uvek bolno osećao na sebi. Uostalom, što se tiče nauke i
moralnog razvića, mati je imala puno poverenje u Stepana Trofimoviča. Tada je
još potpuno verovala u njega.
Po svoj prilici, učitelj je unekoliko razorio živce svog pitomca. U
šesnaestoj godini, kad je poslat u licej, bio je uskogrud i bled, čudnovato miran i
zamišljen. (Docnije se odlikovao vanrednom fizičkom snagom.) Biće da se
prijatelji nisu plačući bacali noću jedan drugome u naručja jedino zbog nekih
domaćih zgodica. Umeo je Stepan Trofimovič dodirnuti najskrivenije strune, u
najdubljoj dubini duše svoga druga, i u njemu izazvati prvo, još nejasno osećanje
one večne svete tuge koju kad neka izabrana duša jednom okuša i pozna neće je
docnije nikad zameniti jevtinim zadovoljstvom. (Ima ljubitelja kojima je do
takve tuge mnogo više stalo nego do najnesumnjivijeg zadovoljstva, ako bi takvo
baš i bilo mogućno.) Svakako je dobro bilo što su goluždravče i nastavnika,
makar i kasno, razdvojili na dve razne strane.
Prve dve godine mladić je dolazio kući da provede školski odmor. Kad su
se ono Varvara Petrovna i Stepan Trofimovič bavili u Petrogradu, dolazio je i on
na književne večeri svoje mamice i tu slušao i posmatrao. Govorio je malo i bio
tih i stidljiv, kao i pre. Prema Stepanu Trofimoviču ponašao se s nežnom
pažnjom, ali već nekako uzdržljivije – on je očevidno izbegavao da s njime
razgovara o uzvišenim stvarima i uspomenama iz prošlosti. Svršivši školu, on,
po maminoj želji, uđe u vojsku i odmah dobi mesto u jednom od najuglednijih
pukova konjičke garde. No nije otišao mami u Skvorešnjike da joj se pokaže u
mundiru i retko joj je pisao iz Petrograda. Varvara Petrovna slala mu je novaca
ne štedeći, iako su se prinosi s njenoga imanja smanjili posle reforme, tako da u
prvo vreme nije dobijala ni polovinu pređašnjih prinosa. Ali je dugom štednjom
ona prilično bila stekla. Za uspehe svog sina u višem petrogradskom društvu
veoma se interesovala. što nije pošlo za rukom njoj, poći će njemu, mladome
oficiru, bogatome i sa nadama. On je obnovio poznanstva o kojima ona već nije
mogla više ni da sanja i svuda je vrlo rado priman.
Ali vrlo brzo počeše Varvari Petrovnoj stizati dosta čudnovati glasovi kako
je mladić najedanput i nekako ludo veselo počeo da živi. Nije da se kartao ili
mnogo pio – pričalo se o nekakvoj divljoj razuzdanosti, o ljudima konjem
pregaženima, o nečovečnom ispadu prema jednoj dami iz dobrog društva s
kojom je bio u vezi, pa je posle javno uvredio. Nešto i suviše očevidno prljavo
beše u toj stvari. Dodavalo se još da je on ubojica, da nasrće, vređa iz
zadovoljstva da vređa. Varvara Petrovna nije uzviknula: »Ludosti, ludosti!«
Stepan Trofimovič ju je uveravao da su to samo prve bujne plime suviše bogatog
ličnog sastava: da će se more stišati i da sve to liči na mladost princa Harija, koji
je vodio veseli život sa Falstafom, Pojnesom i mistris Kvikli, kako je to Šekspir
opisao.28 Ovoga puta Varvara Petrovna nije uzviknula »Ludosti, ludosti!« kako
je uobičajila bila i kako se od neko doba navadila vrlo često da dovikuje Stepanu
Trofimoviču – nego, naprotiv, slušala ga je vrlo pažljivo naređivala mu da joj to
potanko razjasni, sama uzela Šekspira i vanredno pažljivo pročitala onu
besmrtnu hroniku. Ali hronika je ne umiri; ne nađe u njoj mnogo sličnosti.
Grozničavo je iščekivala odgovore na nekoliko svojih pisama. Odgovori nisu
zakasnili; ubrzo je stiglo kobno izvešće da je princ Hari imao gotovo odjedanput
dva duela, a bio samo on kriv za oba, jednoga protivnika da je ubio na mestu,
drugoga osakatio, i da je zbog tih delà predat sudu. Stvar se svršila njegovim
degradovanjem i oduzimanjem svih prava; poslat je zatim u jedan pešački puk
kao prost redov, pa i to po izuzetnoj milosti.
Godine šezdeset treće pošlo mu je nekako za rukom da se istakne; dobio je
Krst i proizveden za narednika; uskoro zatim i za oficira. Za to vreme Varvara
Petrovna poslala je u prestonicu možda do stotinu pisama s molbama i
preklinjanjem. Dopustila je sebi da se u tako neobičnom slučaju malo ponizi.
Posle novog proizvodstva za oficira, mladić odjednom dade ostavku; ali u
Skvorešnjike ni posle toga ne dođe i sasvim presta pisati materi. Najzad,
okolišno se doznalo da je opet u Petrogradu, ali da ga u njegovom pređašnjem
društvu više nikako ne viđaju, kao da se negde sakrio. Pronađoše posle da živi u
nekom čudnom društvu, da se združio s nekim ološem petrogradskim, s
propalim činovnicima, pijanicama, vojnim službenicima u ostavci koji su na
otmen način prosili milostinju – da pohađa njihove u nečistoći zapuštene
porodice, dan i noć provodi po mračnim skloništima, a ide tamo sam bog će
znati kakvim krivudavim i zapetljanim uličicama; da se zapustio, da je odrpan i
da mu se to, mora biti, sviđa. Od matere novaca nije tražio; imao je on svoje
imanjce, nekadašnje selance generala Stavrogina, koje je kako-tako i ipak nešto
donosilo i koje je mladi Stavrogm, kako se čulo, dao pod zakup nekome
saksonskom Nemcu. Naposletku, mati ga jedva umoli da joj se vrati – i princ
Hari se pojavi u našem gradu. Tada sam ga prvi put ugledao; dotada ga nikad
nisam video.
Bio je to vrlo lep mladić od dvadeset pet godina i priznajem, iznenadio
me. Mislio sam da ću videti odrpanca, ispijenog razvratom, sa zadahom na votku
A to je bio džentlmen elegantniji od svih koje sam ikada video, izvanredno dobro
odeven, sa držanjem gospodina naviknutog na prefinjenost. No nisam se zadivio
samo ja – zadivio se i ceo grad, koji je već znao žitije gospodina Stavrogina do
tako najsitnijih pojedinosti da je pravo čudo otkuda su to mogli doznati. A što je
još čudnije, polovina od toga bila je istina. Za novim gostom sve naše gospođe
siđoše s pameti. Podeliše se u dve oštro odvojene stranke: jedne su ga obožavale,
a druge mrzele do krvne osvete; ali su i jedne i druge izgubile pamet. Jedne je
osobito privlačilo to što na njegovoj duši možda leži neka kobna tajna; a
drugima se baš stvarno sviđalo što je ubica. Uvidelo se postepeno da je on i vrlo
lepo obrazovan, čak i učen čovek. Doduše, nije bilo potrebno imati mnogo
znanja pa da se mi zadivimo: ali je on umeo suditi i o nasušnim, vrlo
zanimljivim temama i, što je dragoceno, sa retkom razboritošću. Spomenuću kao
čudnovatost da su svi naši gotovo od prvoga dana našli da je on neobično
razborit čovek. Dosta ćutljiv, neusiljeno otmen, začudo skroman, a u isti mah
smeo i uveren u sebe kao niko od nas. Naši pomodari gledali su ga zavidljivo i
sasvim iščezavali pred njim. Začudilo me je i njegovo lice; kosa jako crna, sjajne
oči nekako vrlo spokojne i vedre, boja lica vrlo bela i nežna, rumenilo suviše
živahno i čisto, zubi kao od bisera, usne kao koral – reklo bi se, lepota kao
upisana, a u isti mah sve to i nekako kao da odbija. Kažu, lice njegovo podsećalo
je na masku; uostalom, mnogo štošta su govorili i o njegovoj neobičnoj telesnoj
snazi. Rastom je gotovo bio visok. Varvara Petrovna gledala ga je s ponosom, ali
stalno uznemirena. Ostao je kod nas blizu pola godine i živeo učmalo, mirno,
dosta sumorno; pojavljivao se u društvu i sa nepopustljivom pažnjom izvršavao
sve zahteve naše gubernijske etikete. Sa gubernatorom je bio u srodstvu po ocu i
priman je u njegovoj kući kao blizak rođak. Ali, pošto prođoše nekoliko meseci,
zverka najedanput pokaza nokte.
Ovom prilikom napominjem, pod zagradom, da je naš dragi, krotki Ivan
Osipovič, bivši naš gubernator, unekoliko bio sličan staroj ženi, ali od dobre
porodice i sa vezama – te se time i razjašnjava što je kod nas tolike godine ostao,
iako se stalno branio od svakog rada. Kako je bio gostoljubiv i društven, odavno
je trebalo da bude predstavnik i predvodnik plemstva starih dobrih vremena, a ne
gubernator u ovako mučno doba kao što je naše. U gradu se stalno govorilo da
gubernijom ne upravlja on, već Varvara Petrovna. To je govoreno vrlo zajedljivo,
pa ipak je to bila čista laž. Uostalom, i sem toga je mnogo duhovitosti straćeno
kod nas na račun toga. Varvara Petrovna, naprotiv, poslednjih godina se svesno
sklanjala od svakog višeg zadatka, bez obzira na izvanredno poštovanje celog
našeg društva prema njoj i dobrovoljno se povukla u granice koje je sama sebi
postavila. Umesto uzvišenih zadataka, Varvara Petrovna se odjednom poče baviti
samo ekonomijom, i za dve-tri godine znatno poveća prinose sa svoga imanja,
zamalo da ne bi opet onako kako je ranije bilo. Mesto pređašnjih poetičkih težnja
(put u Petrograd, nameravano izdavanje časopisa, i dr.), ona se predade štednji i
tvrdičenju. I Stepana Trofimoviča je uklonila dalje od sebe, odobrila mu da
najmi stan u drugoj kući (što je on ranije sam od nje jednako tražio, pod raznim
izgovorima). Malo-pomalo, Stepan Trofimovič stade je nazivati prozaičnom
ženom ili, još šaljivije, svojom »prozaičnom prijateljicom«. Razume se, on je te
šale dopuštao sebi ne drukčije nego samo u tonu najvećeg poštovanja i dugo
vrebajući zgodnu priliku za njih.
Svi mi, bliži, shvatili smo – a Stepan Trofimovič još jasnije od svih nas –
da je sin sad bio nova nada Varvare Petrovne, štaviše, i kao nov san. Strast njena
prema sinu započela je od njegovih uspeha u petrogradskom društvu, a naročito
se pojačala od trenutka kad je stigla vest da mu je oduzet oficirski čin i da je
uvršten u proste vojnike. Međutim, očigledno je bilo da ga se boji; pred njime je
prosto bila robinja. Videlo se da ju je strah od nečega neodređeno tajanstvenog,
nečega što sama ne bi umela iskazati; mnogo puta bi neprimetno i pažljivo
motrila na Nicolas, nešto premišljala, nagađala i razrešavala... kad, gle – zverka
iznenada pokaza nokte.


 II

Odjedanput, ne zna se ni zašto ni krošto, naš princ iznenada napravi prema

različitim licima dva-tri drska vrlo ružna ispada, a pri tom beše najglavnije to što
su te drskosti bile nečuvene, sasvim neuljudne, ni nalik onakvim kakve su u
običnoj upotrebi, nego sasvim tričave i gamenske, i đavo će znati zašto učinjene,
sasvim bez ikakvih razloga. Jedan od najpoštovanijih starešina našeg kluba,
Petar Pavlovič Gaganov, čovek u godinama, još i zaslužan, stekao je nekako
naviku da uz svaku reč dodaje, sa nekom uzbudljivošću: »Ne, ne dam se ja vući
za nos!« Pa dobro, neka ga! Ali, jednom, u klubu, kad on u vatri opet izgovori
ovu rečenicu pred grupicom klupskih posetilaca oko njega (i to ljudi od reda),
Nikolaj Vsevolodovič, koji je stajao sam i na koga se niko nije osvrtao,
najedanput priđe Petru Pavloviču pa ga iznenadno i čvrsto dvama prstima uhvati
za nos i još povuče dva-tri koraka za sobom preko dvorane. Ljut nije mogao biti
baš ništa na gospodina Gaganova. Moglo se oceniti da je to čisto đački ispad,
sasvim neoprostiv, razume se. Ali se posle pričalo kako je on u samom trenutku
čina bio gotovo izgubljen u mislima, »baš kao s uma sišao«; ali toga su se tek
mnogo docnije ljudi setili i uzeli to u obzir. A u prvoj žestini su svi najpre
zapamtili onaj drugi trenutak, kad se on zacelo već bio osvestio i sam sve shvatio
onako kako i jeste – no, ne samo što se nije zbunio nego se još i osmehnuo
veselo i pakosno, »bez najmanje kajanja«. Diže se strašna buka, opkoliše ga.
Nikolaj Vsevolodović se okretao, gledao oko sebe, nikome ne odgovarajući i
radoznalo posmatrajući ta lica koja uzvikuju. Naposletku, kao da najedanput
opet utonu u misli – bar tako se govorilo – namršti se i čvrstim korakom priđe
uvređenom Petru Pavloviču, pa ubrzano i s vidnom jetkošću promrmlja:
– Vi ćete, razume se, oprostiti. Ja, zapravo, ne znam kako mi se to
najedanput prohtelo... glupost...
Ovo nehatno opravdanje bilo je što i nova uvreda. Diže se još bešnja vika.
Nikolaj Vsevolodovič sleže ramenima i iziđe.
Sve je to bilo neozbiljno, da ne govorimo o prostaštvu, prostaštvu
sračunatom i smišljenom, kako je na prvi pogled izgledalo, i koje mora da je
htelo biti smišljena i do krajnosti drska uvreda celom našem društvu. Svi su tako
razumeli. Počeli su time što gospodina Stavrogina odmah i jednoglasno
isključiše iz kluba; zatim još rešiše da u ime svog kluba zamole gubernatora da
smesta (ne očekujući da stvar formalno dođe pred sud) ukroti opasnog
kavgadžiju, prestoničkog bretteura,29 »i time, poverenom mu administrativnom
vlašću, zaštiti mir svega čestitog društva u našem gradu od štetnih pokušaja«. S
pakosnom nevinošću dodato je još i to da će se »može biti i za gospodina
Stavrogina naći kakav zakon«. Ovu su frazu spremili za gubernatora da bi ga
bocnuli zbog Varvare Petrovne.
Kitili su sa uživanjem. No gubernator, kao namerno, nije se tada desio u
gradu; odvezao se bio nekud blizu, da krsti dete nekoj interesantnoj i skorašnjoj
udovici, koja je posle muža ostala u drugom stanju. No znalo se da će se
gubernator skoro vratiti. Očekujući ga, prirediše uvaženome i uvređenome Petru
Pavloviču čitave ovacije; grlili su ga i ljubili, ceo grad mu je išao u posetu. čak
su nameravali da u njegovu čast prirede po spisku učesnika i jedan ručak, i samo
su na njegovu veliku molbu odustali od te namere. Možda su, najzad, uspeli da
pravilno shvate da su tog čoveka za nos vukli i da tu nema za šta da se likuje.
Ali, ipak, kako se to desilo? Kako je moglo da se desi? Značajna je
okolnost što taj divljački ispad niko u celom gradu nije pripisivao umnoj
poremećenosti. Znači, gotovi su bili od Nikolaja Vsevolodoviča, i pametnoga,
očekivati takve postupke, što se mene tiče, ja ni dan-danji ne znam kako to da
razjasnim; uzevši u obzir čak i slučaj koji se ubrzo za ovim desio i koji, rekao bi
čovek, sve razjašnjava i, kako se čini, miri sve nas. Dodajem da mi je Nikolaj
Vsevolodovič, posle četiri godine, na moje oprezno pitanje o tom slučaju u
klubu, odgovorio namršten: »Da, ja tada nisam bio sasvim zdrav«... Ali neću
istrčavati unapred.
Zanimljiv mi je bio i prolom sveopšte ljutnje s kojom su se kod nas bacili
bili tada na kavgadžiju i prestoničkog bretteura. Pošto-poto hteli su da tu vide
drzak smer i sračunatu nameru da se odjednom celo društvo uvredi. Zaista,
Stivrogin nije nikoga za se pridobio; nego ih je sve još naoružao protiv sebe – a
kako to? Sve do onog slačaja on se nikad ni s kim nije sporečkao, niti je koga
uvredio; a već bio je uglađen kao kavaljer sa pomodne slike, kad bi još samo
mogao da progovori. Držim da su ga namrzli zbog oholosti, čak i naše gospođe,
koje su ga prvo obožavale, vikale su sad protiv njega i gore nego ljudi.
Varvara Petrovna bila je pogođena strašno. Docnije je priznala Stepanu
Trofimoviču da je ona odavno sve to unapred slutila; čitavo pola godine,
svakoga dana, i, štaviše, predviđala je upravo »baš to tako«. Priznanje vrlo
značajno od strane rođene matere. – »Počelo je!« mislila je ona stresajući se.
Sutradan posle kobne večeri u klubu ona smotreno ali odlučno pristupi
objašnjenju sa sinom; međutim, iako je bila odlučna, ipak je strepila i drhtala,
jadnica. Svu noć nije spavala i rano ujutru išla je i Stepanu Trofimoviču da se
posavetuje i tu se zaplakala, šta joj se još nikad nije desilo pred ljudima. Htela je
da joj Nicolas bar nešto kaže, da je bar udostoji objašnjenja.
Nicolas, uvek toliko uljudan i pun poštovanja prema materi, slušao ju je
donekle natmureno, ali vrlo ozbiljno; pa odjednom ustade i, ne odgovorivši joj ni
jednom rečju, poljubi joj ruku i iziđe. A još istog dana, uveče, kao navalice, stiže
i drugi skandal; doduše, mnogo manji i običniji od prvog, ali, ipak, samo se još
jače rasplamtela povika u gradu, zato što je opšte raspoloženje već bilo za to.
Nastradao je, naime, naš prijatelj Liputin. Taman posle objašnjenja
Nikolaja Vsevolodoviča s mamicom, Liputin dođe kod njega i vrlo razložito
umoli ga zà čast da mu toga večera dođe na poselo – ženin je rođendan. Odavno
je Varvara Petrovna s grozom gledala kako njen sin pravi poznanstva s nižima od
sebe, ali mu nije smela reći ni reci. On je i sem ovoga već bio napravio nekoliko
poznanstava u tom trećerazrednom sloju našeg društva, i još nižeg – ali, eto,
imao je takvu sklonost. U Liputinovu kuću inače dosad nije odlazio, mada se s
njim viđao. Jasno mu beše da ga Liputin zove zbog jučerašnjeg skandala u klubu
i da je on, Liputin, kao mesni liberal, tim skandalom oduševljen, iskreno misli da
sa klupskim starešinama tako i treba postupiti i da je sve to vrlo dobro. Nikolaj
Vsevolođovič se nasmejao i obećao doći.
Gostiju beše mnogo; ne ljudi viđenih i uglednih, ali vedrih i veselih.
Samoljubivi i zavidljivi Liputin svega dvaput godišnje je sazivao goste, ali tada
nije tvrdičio. Njegov najugledniji gost, Stepan Trofimovič, nije došao zbog
bolesti. Poslužili su čaj, bilo je obilno meze i votke u izobilju; kartali su se za tri
stola, a omladina, očekujući večeru, igrala je uz fortepijano. Nikolaj
Vsevolođovič podiže gospođu Liputinovu – osobito lepu ženicu, pred njim
mnogo bojažljivu – odigra s njom dva kruga, sede pored nje, porazgovara i
zasmeja je. Opazivši kako je lepa kad se smeje, on je iznenada pred svim
gostima obuhvati oko struka i poljubi u usta triput uzastopce, vrlo slatko.
Preplašena jadna ženica pade u nesvest. Nikolaj Vsevolođovič uze šešir, priđe
mužu, zbunjenom u opštoj pometnji, pogleda ga i sam se zbuni, pa na brzu ruku
izmrmlja: »Ne ljutite se«, i iziđe. Liputin pođe za njim u predsoblje, lično mu
dodade bundu i klanjajući se isprati ga do stepenica. No već sutradan, taman na
vreme, stiže dosta zanimljiv prilog ovom, srazmerno uzimajući, nevinom slučaju
– prilog koji je pribavio Liputinu čak i poštovanje, kojim je on posle umeo da se
koristi onako kako je za njega bilo najbolje.
Oko deset časova pre podne u kuću gospođe Stavrogine dođe Agafja,
Liputinova služavka, odrešita, živa i rumena ženica od trideset godina, koju je
Liputin poslao s porukom Nikolaju Vsevolodoviču i koja je neizostavno želela
da se »vidi i porazgovara s njim nasamo«. Stavrogina je mnogo bolela glava, ali
je ipak izašao. Varvari Petrovnoj pođe za rukom da prisustvuje isporuci.
– Sergije Vasiljevič (to jest Liputin) – zatoroka Agafja živahno – prvo i
prvo, naredio mi je da vas mnogo i mnogo pozdravim s njegove strane, i pita za
vaše zdravlje, kako ste posle sinoćnice spavali, i kako se izvolite sada osećati,
posle sinoćnice, molim lepo.
Nikolaj Vsevolodovič se osmehnu.
– Pozdravi i zahvali, Agafja, i reci svome gospodinu od moje strane da je
on najrazumniji čovek u celom gradu.
– A on mi je naspram toga naredio da vam odgovorim, gospodine –
prihvati Agafja još življe i smelije – da on za to zna i bez vas, i vama to isto želi.
– Gle! A kako je on mogao znati šta ću ja tebi da kažem?
– E, to ne znam na koji je način to doznao, no kad sam izašla i već stigla
na kraj ulice, čujem da on za mnom pristiže; gologlav je i veli mi: »Ti,
Agafjuška, ako se on slučajno doseti pa ti kaže: 'Reci, veli, svome gospodinu da
je on u celom gradu najpametniji', a ti, veli, nemoj zaboraviti da mu na to
odgovoriš: 'Mi i sami znamo, te još kako dobro, gospodine, pa i vama to isto
želimo'...«


 III

Naposletku je bilo i objašnjenje s gubernatorom, tek što se naš dragi i

blagi Ivan Osipovič vratio s puta i tek što je stigao da sasluša gorku žalbu našega
kluba.
Nema sumnje, nešto se moralo preduzeti, ali on se zbunio. Naš
gostoprimljivi čičica se kanda takođe nekako pribojavao svoga mladog rođaka.
Ipak, on se odluči da ga privoli na izvinjenje i pred klubom i pred uvređenim
gospodinom, i to tako da njih to izvinjenje zadovolji, a ako zatreba, onda i
pismeno da se opravda – a zatim da ga blago nagovori da nas ostavi i da
otputuje, na primer, u Italiju, kao iz radoznalosti, ili uopšte kud bilo izvan Rusije.
U sobi, u koju je gubernator ušao da ovoga puta primi Nikolaja Vsevolodoviča
(u drugim prilikama on je, po srodničkom pravu, slobodno šetao po celoj kući), u
toj sobi, vaspitani Aljoša Teljatnikov, činovnik, ujedno domaći čovek
gubernatorov, sedeo je za jednim uglom stola i otvarao poštu; a u susednoj sobi,
kod prozora najbližeg vratima, smestio se jedan debeo i zdrav čovek, pukovnik,
koji je uz put svratio, prijatelj i pređašnji po službi drug Ivana Osipoviča,
smestio se i čitao »Glas« i, dabogme, nije se ni osvrtao na ono što se u prvoj sobi
dešavalo, čak je i leđima njoj bio okrenut.
Ivan Osipovič poče izdaleka, gotovo šapatom, ali sve je nešto zamrsivao.
Nicolas ga je gledao vrlo neljubazno, nimalo rođački; bio je bled; sedeo je
pokunjen i slušao skupljenih obrva kao da silan bol savlađuje.
– Vi, Nicolas, imate dobro srce i plemenito – umetnu čičica između
ostalog – vi ste čovek obrazovan, kretali ste se u višem društvu, a i ovde ste se
dosad vrlo lepo držali, bili ste za ugled i time ste umirili srce svoje, nama svima
drage, matere... Kad sad, sve se opet pokaza u zagonetnom i za svakog opasnom
koloritu! Govorim vam kao prijatelj vaše kuće, kao stariji čovek i kao vaš
srodnik, koji vas iskreno voli i na koga vi ne treba da se ljutite... Recite, šta vas
pokreće na tako neobuzdano ponašanje, van svih u svetu usvojenih pravila i
mera? šta će moći značiti takvi ispadi, slični bunilu?
Nicolas je slušao ljutito i s nestrpljenjem. Iznenada, reklo bi se da nešto
lukavo i podsmešljivo sevnu u njegovom pogledu, pa se opet ugasi.
– Kad želite, kazaću vam šta me pokreće – turobno progovori on, pa,
obazrevši se oko sebe, prignu se uvu Ivana Osipoviča. Vaspitani Aljoša
Teljatnikov pomače se još dva-tri koraka ka prozoru, a pukovnik kašljucnu iza
»Glasa«. Ivan Osipovič, kukavac, smesta i poverljivo naperi uvo; bio je krajnje
radoznao. I eto, tad se desi nešto sasvim nemogućno, a u nekom pogledu i suviše
jasno, čičica najedanput oseti: Nicolas, mesto da mu prišapne neku zanimljivu
tajnu, iznenadno ga dohvati zubima za vrh uva i steže dosta jako. Starac uzdrha,
dah mu zastade.
– Nicolas, kakva je to šala! – jeknu on mehanično, kao tuđim glasom.
Ni Aljoša ni pukovnik još ništa ne behu opazili, a nisu ni mogli videti, i
činilo im se sve do kraja da ona dvojica šapuću, Ali zabrinulo ih je očajno lice
starčevo. Gledali su se izbuljenih očiju, ne znajući da li da onom priteknu u
pomoć, kao što je bilo ugovoreno, ili da još pričekaju. Nicolas možda opazi to,
pa još jače ugrize uvo.
– Nicolas, Nicolas! – Opet jauknu žrtva. – No... dosta je šale...
Da je potrajalo još jedan časak, on bi, kukavac, začelo umro od straha; ali
smilova se izrod i pusti uvo. Smrtni strah držao je čičicu pun jedan minut, a
zatim dobi kao neki nastup. Za pola časa Nicolas je već bio uhapšen i odveden,
zasad, u kvart, gde je odvojen u zasebnu ćeluju, sa zasebnom stražom pred
njegovim vratima. Oštra kazna, ali se naš dobri starešina bio toliko razljutio da je
odlučno sam na sebe uzeo svu odgovornost, pa čak i pred Varvarom Petrovnom.
Svi su se i odveć začudili sledećem događaju: toj gospođi, kad je, u uzbuđenju,
odmah pohitala gubernatoru radi prešnih objašnjenja, bio je pred samim
stepenicama uskraćen prijem, te se ona, i ne sišavši s kola, vratila kući, ne
verujući samoj sebi da se tako desilo.
Naposletku, sve se objasnilo! Posle ponoći, u dva časa, zatvorenik, dotle
začudo miran (čak je bio i zaspao) nejdanput diže huku-buku, stade pomamno
udarati pesnicama u vrata, natprirodnom snagom iščupa gvozdenu rešetku sa
njih, razbi staklo i poseče ruke. Kad dežurni oficir dotrča s odredom straže i
ključevima i naredi da se kazamat otvori i da se jurne na pomamnika i da se
veže, tada se videlo da je on u najjačem delirijumu. Prevezoše ga kući, materi.
Sve se odjedanput razjasnilo. Sva tri naša lekara rekoše mišljenje da je takav
bolesnik mogao još i na tri dana pre ovoga biti u bunilu; i premda se činilo da je
on bio pri svesti i pun lukavstva, mogao je već ne biti pri zdravoj pameti i volji,
što se, uostalom, potvrdilo i činjenicima. Jasno je bilo sad da se Liputin pre svih
drugih dosetio. Ivan Osipovič, čovek delikatan i osećajan, veoma se zbunio; a
zanimljivo je što je on, mora biti, mislio da je Nikolaj Vsevolodovič pri zdravoj i
potpunoj svesti bio u stanju da svakojake ludosti počini. Postideli su se i u klubu;
čudili se kako to da niko od njih »nije video slona«, nego su ispustili iz vida
jedino pravilno razjašnjenje svih čudesa. Bilo je, dabogme, i skeptika, ali oni
nisu mogli da prodru s mišljenjem.
Nicolas odleža više od dva meseca. Na konzilijum je pozvan čuveni lekar
iz Moskve. Sav grad je potražio dom Varvare Petrovne. Ona je sve oprostila.
Kad je Nicolas, s proleća, već sasvim ozdravio, pristao je bez opiranja da, po
maminoj želji, otputuje u Italiju; ona ga je još umolila i da svima nama učini
oproštajnu posetu i pri tom da se gde treba i koliko može opravda. I na to
Nicolas pristade vrlo, vrlo rado.
U klubu je bilo poznato da je on s Petrom Pavlovičem Gaganovom, u
njegovom domu, imao vrlo obazrivo objašnjenje i da je starog potpuno
zadovoljio. Praveći razne posete, Nicolas je bio vrlo ozbiljan, nešto malo i
smrknut. Svuda su ga primali, kako se činilo, vrlo srdačno, ali svi su se osećali
nekako u neprilici, zbunjeni, a bilo im je milo što putuje u Italiju. Ivan Osipovič
je čak očima zamaglio; bio je dirnut do suza, ali odnekud se nije usudio da ga
zagrli, čak ni pri poslednjem oproštaju. Poneki, bogme, ostadoše u uverenju da
se hulja narugao svima, a bolest da je tek nešto onako. Otišao je Stavrogin i
Liputinu.
– Recite mi – zapita ga – kako ste mogli unapred pogoditi šta ću ja reći o
vašoj pameti kad ste po Agafji spremili odgovor?
– Pa tako – nasmeja se Liputin – i ja vas smatram za čoveka pametna, te
sam vaš odgovor mogao već unapred znati.
– Ipak, čudna podudarnost. Ali molim vas, šaljući Agafju, vi ste, je ste,
smatrali da sam ja pametan čovek a ne lud?
– Najpametniji i najrazboritiji, a samo sam se pravio kao da verujem da
niste pri pameti... A i vi, odmah ste se dosetili šta sam ja mislio, te ste mi po
Agafji poslali patent na oštroumnost.
– E, tu se malo varate; ja, doista... nisam bio zdrav... – promrmlja Nikolaj
Vsevolodovič nabravši obrve. – Do đavola! – povika on – zar vi zbilja mislite da
sam ja u stanju pri čistoj svesti nasrtati na ljude? I zašto bih to činio?
Liputin se presamiti i ne umeđe da odgovori. Nicolas malo poblede, ili se
to Liputinu učini.
– Svakako, vi imata vrlo zanimljiv sklad misli – nastavi Nicolas – a što se
tiče Agafje, ja, dabogme, znam da ste je poslali bili samo zato da mene
osramotite.
– Da nije trebalo izazvati vas na duel?
– Ah, jest, duel! Ja sam nešto načuo da vi duele ne marite...
– Kao i sve francusko što se uvodi! – opet se Liputin presamiti.
– Držite se narodskog? Liputin se još dublje presamiti.
– Gle, gle! šta vidim! – uzviknu Nicolas spazivši na najvidnijem mestu na
stolu jednu knjigu Konsiderana. – Da niste već i furjerist? I to još može biti! Zar
ovo nije prevod sa francuskog? – nasmeja se on kuckajući prstima po knjizi.
– Ne, to nije prevod s francuskog? – priskoči Liputin čak s nekom
pakošću. – To je prevod sa svetsko-čovečanskog jezika, gospodine, a ne tek
samo sa francuskog! Sa jezika svetsko-čovečanske socijalne republike i
harmonije, eto, to je, gospodine! A ne tek jedino sa francuskog!
– Pa, do vraga, takav jezik i ne postoji! – smejao se Nicolas i dalje.
Ponekad i sitnica osvaja svu pažnju, isključivo i zadugo. Najglavnije o
gospodinu Stavroginu doći će posle, a sada, kuriozuma radi, napominjem: od
svih njegovih utisaka, primljenih u vremenu koje je proveo u našem gradu, od
svega što mu je ostalo u sećanju, najjače se urezala ova neprosvećena i zamalo
ne podla figurica gubernijskog neznatnog činovničića, sitne dušice, zavidljivca i
domaćeg surovog despota, tvrdice i zelenaša, koji pod ključem drži ostatke jela,
dogorele sveće i pikavce, a u isti mah je besan sektaš ko zna kakve to buduće
»socijalne harmonije«, i noću se opija zanosom od fantastičnih slika budućeg
falanstera, i veruje da će se u najkraćem vremenu falansteri i ostvariti u Rusiji i u
našoj guberniji, kao što veruje da on živ postoji na ovom svetu. I to veruje tu,
gde je on sam stekao sebi »kućicu«; gde se po drugi put oženio i uz ženu uzeo
lepu paricu; gde, možda, na sto vrsta unaokolo nema nijednog čoveka, počevši
od njega samog, koji bi ma po izgledu ličio na budućeg člana »svetsko-
čovečanske socijalne republike i harmonije«.
»Bog će znati kako ovi ljudi postoje!« – mislio je Nicolas u nedoumici,
prisećajući se pokadšto neočekivanog furjeriste.


 IV

Naš princ je putovao više od tri godine, pa su ga u našem gradu gotovo i

zaboravili. Ali mi smo od Stepana Trofimoviča saznali da je proputovao svu
Evropu, bio čak i u Egiptu, a svraćao je i u Jerusalim; zatim se pridružio
nekakvoj naučnoj ekspediciji za Island i zbilja bio malo i na Islandu. Govorilo se
i to da je jedne zime slušao predavanja na nekom nemačkom univerzitetu. Majci
je retko pisao, jedanput u pola godine, pa i ređe; ali Varvaru Petrovnu to nije
ljutilo, niti joj je bilo krivo. Jednom utvrđene odnose sa sinom primila je
pokorno i bez roptanja; tugovala je za svojim Nicolas i snivala o njemu
neprestano. Ni sanjarije ni žaljenja svoja nije poveravala nikom. Kako je
izgledalo, udaljila se malo i od Stepana Trofimoviča. Pravila je u sebi nekakve
planove i, čini se, postala još tvrđa nego što je ranije bila, i još većma je štedela i
ljutila se zbog gubitaka Stepana Trofimoviča na kartama.
Jedva jednom, u aprilu te godine, ona dobi pismo iz Pariza od generalice
Praskovje Ivanovne Drozdove, svoje drugarice iz detinjstva. Praskovja Ivanovna
– s kojom se Varvara Petrovna već osam godina nije videla ni dopisivala –
javljala joj je u svome pismu da se Nikolaj Vsevolodovič tesno zbližio s
njihovom kućom i sprijateljio se s Lizom (njenom jedinicom), i namerava da ih
na leto prati u švajcarsku, u Vernex-Montreux, ne gledajući na to što je u
porodici grofa K... (lica od vrlo velikog uticaja u Petrogradu), koja se sad bavi u
Parizu, primljen kao pravi sin, tako da gotovo i živi u grofovoj kući. Pismo je
bilo kratko i jasno je pokazivalo svoj smer, mada osim pomenutih fakata nije
sadržavalo nikakvih zaključaka. Varvara Petrovna nije dugo mislila, začas se
odlučila i spremila da putuje; povešće sa sobom svoju vaspitanicu Dašu (sestru
Šatova); polovinom aprila, zbilja, otisnu se do Pariza, a zatim ode u švajcarsku.
U julu vratila se sama; Dašu je ostavila kod Drozdovih; a Drozdovi su, prema
vesti koju je otuda donela, obećali da će krajem avgusta doći u naš kraj.
I Drozdovi su bili posednici iz naše gubernije, samo im je služba generala
Ivana Ivanoviča (nekadašnjeg prijatelja Varvare Petrovne i kolege njenog muža)
stalno smetala da jednom već posete svoje divno, gospodsko imanje. A po
generalovoj smrti, u prošloj godini, neutešna Praskovja Ivanovna ode s ćerkom u
inostranstvo, pored ostaloga i s tom namerom da upotrebi lečenje grožđem, koje
bi izdržala u Vernex-Montreux u drugoj polovini leta; pa posle, kad se vrati u
otadžbinu, da se, kako je mislila, zasvagda nastani u našoj guberniji. U našem
gradu imala je ona veliku kuću, već godinama praznu, sa pozatvaranim kapcima
na prozorima. Bili su to ljudi bogati. I Praskovja Ivanovna, po prvome mužu
gospođa Tušina, bila je kao i njena drugarica iz zavoda Varvara Petrovna, kći
imućnog trgovca iz prošlih vremena, i takođe se s velikim mirazom udala. Njen
prvi muž, Tušin, konjički kapetan u ostavci, bio je i sam čovek imućan i donekle
darovit. Na samrti zaveštao je svojoj sedmogodišnjoj i jedinoj kćeri Lizi dobar
kapital. Sada je Liza imala oko dvadeset dve godine i slobodno se moglo
računati da nosi do dvesta hiljada rubalja samo svojih sopstvenih novaca, ne
računajući imanje koje će joj morati pripasti vremenom, posle matere, koja u
svom drugom braku nije imala dece.
Varvara Petrovna bila je, kako se videlo, vrlo zadovoljna svojim
putovanjem. Po njenom mišljenju, njoj je pošlo za rukom da se vrlo dobro
sporazume s Praskovjom Ivanovnom i, čim je došla, odmah je sve ispričala
Stepanu Trofimoviču; čak beše prema njemu vrlo ekspanzivna, što joj se odavno
nije desilo. Stepan Trofimovič na to uzviknu »ura!« pucnivši prstima i beše
sasvim oduševljen; utoliko više što je vreme rastanka sa svojom prijateljicom
proveo vrlo neveselo i pokunjeno. Polazeći na put, ona se čak nije s njim čestito
ni pozdravila, niti je išta od svojih smerova poverila »tome šmolji«, iz bojazni da
se on ne izbrblja. I ljutila se tada na njega zbog velikog gubitka na kartama, što
je neočekivano izbilo na površinu. No još u švajcarskoj dok je bila, njeno je srce
osetilo da ostavljenog prijatelja treba, po povratku, nagraditi, utoliko pre što je
prema njemu već odavno bila surova. Nagli i zagonetni rastanak potresao je i
zaprepastio plašljivog Stepana Trofimoviča, a kao navlaš tada baš nastale su i
druge nedoumice, te nije znao šta će. Mučilo ga je jedno vrlo važno i davnašnje
dugovanje, koje se bez pomoći Varvare Petrovne ne bi moglo izmiriti. Pored
toga, u maju te godine svršilo se i gubernatorovanje našeg dobričine Ivana
Osipoviča; smenjen je, i još s nezgodama po njega. Zatim, dok se Varvara
Petrovna još bavila na putu, došao je novi starešina, Andrej Antonovič fon
Lempke, a ujedno s tim je počela i znatna promena u odnosima gotovo svega
našeg gubernijskog društva prema Varvari Petrovnoj, dakle, i prema Stepanu
Trofimoviču. Svakako je imao prilike da učini nekoliko neprijatnih, premda i
dragocenih zapaženja i, onako usamljen, bez Varvare Petrovne, on se, čini mi se,
mnogo prepao. Uzbuđeno se mučio sumnjama da li nisu već novog gubernatora
o njemu »obavestili« i prikazali ga kao opasna čoveka. Pouzdano je doznao da
neke naše gospođe nameravaju da prekinu s posetama Varvari Petrovnoj.
O novoj gubernatorovici (očekivalo se da će kod nas doći tek na jesen)
tvrdili su da je prilično ohola, kako se čuje, no ipak prava aristokratkinja, a ne
kao »ona naša zlosrećna Varvara Petrovna«. Odnekud svi su pouzdano znali, i to
s pojedinostima, da su se njih dve, nova gubernatorovica i Varvara Petrovna,
nekad poznavale, pa se razišle neprijateljski, tako da će već samo podsećanje na
gospođu fon Lempke morati da izazove kod Varvare Petrovne bolan utisak.
Bodro i pobedonosno držanje Varvare Petrovne, prezriva hladnoća s kojom je
slušala o mišljenjima naših gospođa i o uzrujanosti našeg društva, oživeli su
klonulog i uplašenog Stepana Trofimoviča i on se začas razvedrio. Sa osobitim,
radosno-udvornim humorom stade joj on opisivati dolazak novog gubernatora.
– Vama, excellente amie,30 bez sumnje, poznato je – počinjao je
koketujući i elegantno razvlačeći reči – šta znači ruski administrator govoreći
uopšte, a šta znači ruski administrator po novom, dakle, »novopečeni«
»novopostavljeni...« Ces interminables mots russes!31... Ali teško da ste mogli
znati praktično šta znači administratorsko ushićenje i kakva je upravo ta
stvarčica.
– Administratorsko ushićenje? Ne znam šta je to.
– To će reći... Vous savez, chez nous32... En un mot33 postavite kakvo mu
drago ništavno ništavilo da prodaje kakve bilo tričave karte na železničkoj pruzi,
to će ništavilo odmah misliti da ono ima prava da gleda na vas kao Jupiter, ako
mu priđete za kartu, pour vous montrez son pouvoir.34 »Ded, veli, da ti pokažem
svoju vlast na tobom...« I to kod njih ide do administrativnog ushićenja... En un
mot, pročitao sam negde kako je nekakav pevčik, u jednoj od naših crkava na
strani – mais c'est très curieux35 – isterao, i to bukvalno rečeno isterao iz crkve
jednu uglednu englesku porodicu, des dames charmantes,36 i to pred početak
službe u veliki post – vous savez ces chants et le livre de Job37... i to je učinio
pod izgovorom da je »švrljanje stranaca po ruskim crkvama nered i da u crkvu
treba dolaziti u označeno vreme«... I doveo do nesvestice... Taj pevčik, eto, bio
je u nastupu administratorskog ushićenja, et il a montré son pouvoir...
– Skratite, ako možete, Stepane Trofimoviču.
– Gospodin fon Lempke pošao je sad po guberniji. En un mot, taj Andrej
Antonovič, ako je i ruski Nemac pravoslavne vere, i još – to mu ustupam –
začudo lep muškarac, jedan od četrdesetogodišnjaka...
– Otkud je lep? Ima oči kao ovan.
– U najvećem stepenu! Ali, eto, ja ustupam mišljenju naših dama i
odobravam ga...
– Pređimo na stvar, Stepane Trofimoviču, molim vas! Uzgred rečeno, vi
nosite crvene vratne marame; otkad? Je li to odavno?
– To sam... samo sam danas...
– A vaš mocion?38 šetate li po šest vrsta dnevno, kako vam je lekar
naredio?
– Ne... ne uvek.
 – Znala sam ja to! Slutila sam ja to još u švajcarskoj! – povika ona
razljućena. – Ali odsad ćete hodati ne šest nego deset vrsta! Vi ste strahovito
oronuli, strahovito, strah-hovito! Nije da ste ostareli, nego ste onemoćali, oronuli
ste – kad sam vas maločas ugledala, zaprepastila sam se, i pored te vaše crvene
marame... guette idée rouge!39... Nastavite o fon Lempkeu, ako ima šta da se
kaže, i svršite jednom molim vas; umorna sam.
– En un mot, samo sam hteo reći da je on jedan od onih administratora
koji u četrdesetoj počinju, koji do četrdeset godina zebu u sirotinji, a zatim naglo
postaju ljudi, s pomoću neočekivano zadobivene žene, ili kakvog bilo drugog
isto tako neočekivanog sredstva... Dakle, on je sad otputovao, hoće reći, za mene
su mu odmah došapnuli na oba uva da kvarim omladinu, da širim ateizam u
guberniji... I on se odmah prema tome počeo upravljati.
– Je li to baš istina?
– Ja sam čak preduzeo izvesne mere... Kad su za vas »do-sta-vili« da ste vi
»gubernijom upravljali«, vous savez40 – on se izvoleo izraziti da »slično ubuduće
neće biti«.
– Tako je rekao?
– »Da slično ubuduće neće biti« i, avec cette morgue41... Njegovu ženu,
Juliju Mihailovnu, videćemo krajem avgusta; doći će pravo iz Petrograda.
– ... iz inostranstva. Mi smo se tamo našle.
– Vraiment?42
– U Parizu, i u švajcarskoj. Ona je rođaka Drozdovima.
– Rođaka? Da čudne podudarnosti! Kažu, slavoljubiva je, i... kao da ima
velikih veza?
– Koješta, čudnih mi veza! Do četrdeset pete usedelica, bez pare, a sad
uskočila za svoga fon Lempkea i, dabogme, sva je polegla da ga izvuče među
ljude, to joj je sav smer. Oboje su spletkaši.
– Kažu, starija je od njega dve godine?
– Pet. Njena mati je stalno obijala moje pragove u Moskvi; dok je bio živ
Vsevolod Nikolajevič, moljakala je i nametala se da je kao iz milosti pozovemo
na bal. A ova, ćerka, ponekad je ceo bal presedela u kakvom kutu, sa svojom
tirkiznom muvom na čelu tako da sam joj ja, iz sažaljenja, u neko doba slala tek
prvog igrača. Imala je tada već dvadeset pet godina a još su je uvek izvodili u
kratkoj suknjici, kao devojčicu. Postalo je upravo neprilično pozivati ih u kuću.
– Tu njenu muvu prosto kao da gledam.
 – Da, evo vam ja stigla tamo i odmah naišla pravo na spletku. Pročitali ste
malopre pismo od Drozdove, jasno i prosto pisano, je li? Međutim, na šta onde
nailazim? Ta luda, Drozdova – ona je uvek bila samo luda – gleda u mene upitno
i ko veli: a što si ti došla ovamo? Možete misliti kako sam se začudila!
Pogledam, kad ta Lempkeova se pred nama uvija i prenemaže, a pored nje taj
rođak, sestrić starog Drozdova – jasno! Razume se, ja sam začas sve preokrenula
i tako je sad Praskovja opet na mojoj strani ali spletka, spletka!...
– Koju ste vi, naravno, savladali! O, vi ste Bizmark!
– Iako nisam Bizmark, opet umem da vidim laž i glupost gde na njih
naiđem. Lempkeova – to je laž, a Praskovja glupost. Retko sam kad nailazila na
ženu buhaviju od nje... uz to su joj noge otečene, i uz to je dobra. A šta može biti
gluplje od glupe dobričine?
– Pakosna budala, ma bonne amie,43 pakosna budala još je gluplja –
oponirao je Stepan Trofimovič plemenito.
– Možda ste i u pravu; a vi se sećate Liže?
– Charmante enfant!44
– No, sad već nije više enfant nego žena, i to žena jake naravi. Plemenita i
vatrena, i volim kod nje to što ne popušta materi, lakovernoj, ćurkastoj ženi. Ali
zbog onoga njenog rođaka umalo se čudo ne napravi.
– The, u stvari, on i nije ništa rod Lizaveti Nikolajevnoj... Ima valjda nekih
namera?
– To vam je mlad oficir, veoma ćutljiv, čak i skroman. Ja uvek želim da
sam pravična. Meni se čini da je on sam protiv cele te spletke i da ništa ne želi;
samo je Lempkeova tu izvrdavala. On veoma poštuje Nicolas. Vi razumete cela
stvar zavisi od Liže, a ostavila sam je u odličnim odnosima sa Nicolas, a on mi je
obećao da će nam neizostavno doći u novembru. Biće da tu jedino Lampkeova
intrigira, a Praskovja je samo žena bez očiju. Najedanput, počinje da mi govori
kako su sve moje sumnje – čista fantazija, a ja joj u oči odgovorili da je luda.
Mogu to i na strašnom sudu potvrditi. I da me Nicolas nije mamio da to ostavim
za bolju priliku, ne bih se ja otud vratila pre nego što obelodanim tu pretvornu i
lažljivu ženu. Ona se preko Nicolas udvarala grofu K., htela je sina od matere da
razdvoji. Ali je Liza na našoj strani, a sa Praskovjom sam se dogovorila. Znate li
da joj je Karmazinov45 srodnik?
– Kako? Srodnik madam fon Lempke?
– Pa da, njen. Izdaleka.
– Karmazinov, pripovedač?
 – Pa da, pisac, šta se vi čudite? Dabogme, on sam smatra da je veliki.
Napeto stvorenje! Ona će doći zajedno s njim, a zasad leti s njime. Namerava
ona da ovde ne znam šta zavede, nekakve književne skupove, predavanja, šta li.
A doći će kroz mesec dana, hoće da ovde proda poslednje svoje imanje. Ja umalo
što se ne sretoh s njim u Švajcarskoj, a nisam to nikako želela. Uostalom, nadam
se, smilovaće se da me pozna. Nekad mi je pisao pisma, dolazio u kuću... želela
bih da se vi malo bolje odevate, Stepane Trofimoviču! Svakog dana sve
neuredniji! O, što vi mučite mene!... šta sad činite?
– Ja... ja...
– Razumem. Prijatelji, kao i dosad, pijanke, kao i dosad, klub i karte, i
reputacija ateiste. Meni se ta reputacija ne sviđa, Stepane Trofimoviču. Ne bih
želela da vas nazivaju ateistom, osobito ne bih želela sad. Nisam to želela ni pre,
jer je to samo prazno brbljanje. Jedared vam to treba reći!
– Mais, ma chère...
– Slušajte, Stepane Trofimoviču, što se tiče učenosti, ja sam prema vama
neznalica, razume se – ali ja sam putujući ovamo mnogo o vama mislila. I došla
sam do jednog uverenja.
– A do kojega?
– Do toga da nismo ja i vi najpametniji na svetu nego da ima i pametnijih
od nas.
– I duhovito i dobro nađeno! Ima i pametnijih, dakle, koji bolje od nas
znaju šta je šta, i mi se možemo varati u stvarima, je li tako? Mais ma bonne
amie, recimo da se i varam, ali, zaboga, zar ja nemam svoje pravo,
opštečovečansko, večito, visoko, najviše pravo slobodne savesti? Imam li ja
prava ne biti lažan svetac ni fanatik, ako tako hoću, pa ako ću zbog toga i biti
celog veka mrzak raznim ljudima? Et puis, comme on trouve toujours plus
moines que de raison,46 i kako se ja s tim potpuno slažem...
– Kako, kako rekoste?
– Rekao sam: on trouve toujours plus moines que de raison, i kako se ja s
tim...
– To začelo nije vaše; to ste sigurno odnekud uzeli?
– To je rekao Paskal...
– Tako sam i mislila... to nije vaše. Zašto vi nikad ne govorite tako kratko i
jedro, nego svakad tako dugo razvlačite? To je mnogo bolje nego ono malopre o
administratorskom oduševljenju.
 – Ma foi, chère47... a zašto? Prvo zato što ja, ipak, nisam Paskal, et
puis48... drugo, mi Rusi ništa ne umemo da iskažemo svojim maternjim
jezikom... Bar dosad još ništa nismo kazali...
– Hm! To možda baš i nije istina. Mogli biste bar zapisivati i pamtiti takve
reči, iz razgovora, znate... Ah, Stepane Trofimoviču, ja sam došla da se vrlo
ozbiljno, vrlo ozbiljno porazgovaramo.
– Chère, chère, amie!
– Sada, kad svi ovi Lempkeovi, svi ti Karmazinovi... O, bože, kako ste se
samo zapustili, oronuli! O, što me vi mučite!... želela bih da ti ljudi osete
poštovanje prema vama jer oni ne vrede ni za vaš mali prst, a vi, kako se vi
držite! Šta će imati da vide? šta imam da im pokažem? Umesto da stojite kao
plemenito svedočanstvo, da dajete primer, vi se okružujete nekakvim ološem,
uzeli ste neke nezgodne, neprijatne navike, opali ste, starački iznemoćali, ne
možete bez pića i bez karata, čitate jedino Pol de Koka i ništa ne pišete; dok svi
oni tamo pišu i pišu, vi sve svoje vreme trošite na ćaskanje. Može li se družiti, je
li za odobravanje družiti se s takvim šljamom kao što je vaš nerazdvojni Liputin?
– A po čemu je on moj i nerazdvojni? – bojažljivo se usprotivi Stepan
Trofimovič.
– Gde je on sada? – strogo i oštro nastavi Varvara Petrovna.
– On... on vas bezgranično poštuje i otputovao je u S-k da primi
nasledstvo po majci.
– On, čini mi se, samo to i radi da dobija novac. A šta radi Šatov? Sve
isto?
– Irascible, mais bon.49
– Ne mogu da trpim tog vašeg Šatova: i zao je, i o sebi mnogo misli.
– Kako je Darja Pavlovna?
– Pitate za Dašu? šta li ste se to prisetili? – pogleda ga Varvara Petrovna
radoznalo. – Zdrava je, ostavila sam je kod Drozdovih... Čula sam u švajcarskoj
nešto o vašem sinu... nešto loše, nije dobro.
– Oh, c'est une histoire bien bête! Je vous attendais, ma bonne amie, pour
vous raconter50...
– Dosta, Stepane Trofimoviču, dajte mi mira; namučila sam se. Imaćemo
kad još da se narazgovaramo, naročito o rđavim stvarima... Vi ste počeli da
prskate kad se smejeté, to je već mnogo starački! I počeli ste sad čudnovato da se
smejete Bože koliko se rđavih navika kod vas nakupilo! Karmazinov vam neće
doći u posetu! A ovde se svet i bez toga već... Sasvim ste se pokazali... E sad
dosta, dosta umorna sam! Može se najzad čovek malo i poštedeti. Stepan
Trofimovič je »poštedeo čoveka«, ali je otišao u zabuni.


 V

Stvarno je naš prijatelj stekao dosta rđavih navika, osobito u poslednje

vreme. On je opadao očigledno i brzo, i istina da je postao neuredan. Više pije,
još je plačljiviji, slabijih živaca, postao je već suviše osetljiv prema lepome. Lice
mu dobilo neku izvanrednu sposobnost da se neobično brzo menja, na primer, od
izraza najsvečanijeg do najsmešnijeg, i čak najbesmislenijeg. Ne podnosi
samoću, neprestano žudi za kakvom razonodom, da mu je da ga što pre
pozabave čime. Mora mu se, i to je stalno tako, ispričati kakva spletka, kakva
gradska pričica, i uz to, svakog dana nešto novo. A ako mu zadugo niko ne bi
došao; tada tužno-neveselo luta po sobama, prilazi prozoru, zamišljen žvatka
usnama, udiše duboko, i naposletku zamalo što ne zajeca. Sve nešto naslućuje,
zebe od nečeg neočekivanog, neminovnog; postao je plašljiv, i veliku brigu vodi
o snovima.
Ceo ovaj dan i veče prošli su mu neobično setno i tužno; zvao me je,
mnogo se uzbuđivao, dugo govorio, dugo pričao, ali sve dosta nevezano. Varvara
Petrovna je odavno znala da on od mene ništa ne krije. Meni se, pak, učinilo da
on ima nešto što mu zadaje brige, i to nešto naročito, i takvo što, može biti, ni
sam sebi ne može jasno da predstavi. Pre, kad se nas dvojica osamimo, pa mi se
počne žaliti, obično, gotovo uvek, posle nekog vremena je donosio bocu i
postajao mnogo vedriji. Ovoga puta pića ne beše, i on je očito savlađivao u sebi
počešću želju da pošalje po piće.
– Zašto li se ona jednako ljuti! – tuži mi se neprestano kao dete. – Tous les
hommes de génie et de progrès en Russie étaient, sont et seront toujours de
strasni kartaši, et de pijanice qui boivent en zapoi...51 a ja još nisam ni kartaš, ni
takva pijanica... Kori me što ništa ne pišem! Ništa ne pišem! čudnovata misao!
Zašto ležim? Vaša je, veli, dužnost da stojite, kao »primer i prekor«.Mais entre
nous soit dit,52 šta može raditi čovek kome je suđeno da stoji kao »prekor«, kad
ne bi – ležao... zna li ona to?
Najzad mi bi jasna njegova glavna, osobita tuga, koja ga je ovog puta tako
nametljivo, tako nepodnošljivo mučila. Te je večeri on često prilazio ogledalu i
poduže se pred njim zadržavao. Najzad se mahnuo ogledala, okrenuo k meni, i s
nekim čudnim očajanjem rekao mi:
– Mon cher, je suis un53 zapušten čovek!
Jest, doista, sve do današnjeg dana on je bio uveren bar u jednu stvar, bez
obzira na sve »nove poglede« i na sve »promené ideja« kod Varvare Petrovne – a
to je da on još jednako osvaja njeno žensko srce, i to ne samo kao »prognanik«,
ni kao slavni naučnik, već i kao lep muškarac. Dvadeset godina usađivalo se u
njemu to laskavo uverenje, koje mu je dušu umirivalo i, može biti, od svih
njegovih uverenja najteže mu je bilo rastati se sa ovim. Da li je toga večera i
slutio da mu se ubrzo sprema ogromna patnja – u najbližoj budućnosti?


 VI

Prelazim sada na opisivanje delimice zaboravljenog slučaja, od kojega,

uistinu, i počinje moja pripovetka.
Svršetkom avgusta Drozdovi se najzad vratiše i tako pretekoše malo
dolazak nove naše gubernatorovice, njihove rođake, koju je ceo grad već odavno
očekivao. Dolazak Drozdovih izazvao je vanredan utisak u društvu. Ali, o svim
tim zanimljivim događajima govoriću docnije; a sada ću ostati samo na tome da
je Praskovja Ivanovna donela Varvari Petrovnoj koja ju je onako nestrpljivo
očekivala, jednu zagonetku najveću brigu za nju: naime, njen se Nicolas rastao s
njima još u julu i, susrevši na Rajni grofa K., otišao s njime i njegovom
porodicom u Petrograd. (Sve su tri grofove kćeri udavače.)
– Od Lizavete, zbog njene oholosti i tvrdoglavosti, nisam mogla ništa
doznati – završi Praskovja Ivanovna – ali svojim sam očima videla da se između
nje i Nikolaja Vsevolodoviča nešto desilo. Ne znam uzrok, no čini mi se da ćete
vi, draga moja, morati za to da pitate vašu Darju Pavlovnu. Kako ja mislim, Liza
je mnogo uvređena. Od sveg srca se radujem što sam vam jedva najzad mogla
dovesti vašu ljubimicu i predajem je sad u vaše ruke: skidam je sa svojih pleća.
Ove otrovne rečci izgovori ona začudo razdraženo. Videlo se da ih je
»buhava žena« izranije već pripremila i da je unapred uživala u njihovom utisku.
Ali Varvara Petrovna nije bila žena koju bi sentimentalni utisci i zagonetnosti
mogli zbuniti. Ona strogo zatraži najtačnija i najpotpunija obaveštenja.
Praskovja Ivanovna odmah spusti ton, a na kraju se čak i zaplaka i upusti se u
sasvim prijateljske izjave. Ova jetka i naprasita, no sentimentalna gospođa,
stalno je osećala, kao i Stepan Trofimovič, potrebu za pravim prijateljstvom, i
najglavnije u njenim žalbama na ćerku, Lizavetu Nikolajevnu, bila su upravo
jadanja što joj »kći nije prijatelj«.
Ali od svih njenih raspričavanja bilo je, kako se pokazalo, tačno jedino to
da je između Liže i Nicolas bio neki razdor, ali kakav, to Praskovja Ivanovna
očevidno nije umela određeno i jasno da shvati. Na Kraju, ona se sasvim odreče
optužbe protiv Darje Pavlovne ne samo to, nego još naročito zamoli da se njenim
pređašnjim rečima ne pridaje nikakvo značenje, jer ih je izgovorila »u jedu«.
Jednom rečju, sve je izgledalo nejasno, pa i sumnjivo. Po njenom pričanju,
razdor je nastao zbog Lizine »jogunaste i podsmešljive« naravi; a »ponošljivi
Nikolaj Vsevolodovič, iako je bio silno zaljubljen, ipak nije mogao da podnese
podsmevke, pa je i sam postao podsmešljiv«.
– Uskoro zatim mi smo se upoznali s jednim mladićem, čini mi se da je
srodnik vašeg »profesora«, i prezime porodično isto je...
– To je njegov sin, a ne srodnik – popravi je Varvara Petrovna.
Praskovja Ivanovna ni ranije nije nikad mogla da se seti porodičnog imena
Stepana Trofimoviča (Verhovenski), i nazivala ga uvek »profesorom«.
– Lepo, sin, utoliko bolje, a meni je svejedno. Običan mladić, vrlo živ i
slobodan, ali ništa osobito. Ali Liza nije lepo uradila, i pustila je da joj se mladić
sasvim približi, kako bi izazvala ljubomoru kod Nikolaja Vsevolodoviča. Ja to
ne osuđujem baš tako mnogo: devojačka posla, nešto obično, pa i prijatno.
Samo, Nikolaj Vsevolodovič, mesto da bude malo ljubomoran na mladića, on se
s njime baš sprijateljio, kao da ništa i ne vidi i kao da mu je sve sasvim svejedno.
A to je uzbunilo Lizu. Mladić u brzini otputuje (nekud je hitao), a Liza poče od
tada svakom zgodnom prilikom da izaziva Nikolaja Vsevolodoviča. Opazila je
kako on pokadšto razgovara sa Dašom, pa stade besneti; od tada, draga moja, za
mene ne beše života. Lekari su mi zabranili da se jedim, a i ono njihovo hvaljeno
jezero mi je mnogo već dodijalo, samo me zubi od njega zaboleše, takav sam
reumatizam dobila. I piše se o tom da od ženevskog jezera bole zubi; takvu ima
osobinu. Uto Nikolaj Vsevolodovič dobi pismo od grofice K., i za jedan dan
spremi se i ode. Oprostili su se prijateljski; Liza je bila pri ispraćaju vrlo vesela i
lakomislena, i mnogo se smejala. Samo, sve je to bilo namešteno. Kad je on
otišao, postala je vrlo zamišljena, nije ga više nikako pominjala, i ni meni nije
davala da ga pominjem. A i vama bih savetovala, draga Varvara Petrovna, da
sada s Lizom o tome nista ne započinjete; samo biste škodili stvari. Ako budete
ćutali, ona će prva progovoriti pa ćete tada više doznati. Ja mislim da će se oni
opet izmiriti, samo ako Nikolaj Vsevolodovič ne uspori svoj dolazak; a obećao
je da će doći.
– Odmah ću mu pisati. Ako je sve tako bilo to nije ništa, prazna svađa; sve
je to ludost! A Darju ja poznajem vrlo dobro; gluposti! Koješta!
– Što se tiče Dašenjke, kajem se, pogrešila sam. Vodili su samo najobičnije
razgovore, i to glasno. Ali tada me je, rođena moja, sve to mnogo poremetilo. I
Liza se posle opet s njome sprijateljila, kao i pre videla sam.
Istog dana Varvara Petrovna posla sinu Nicolas pismo, moleći ga da dođe
bar mesec dana ranije nego što je zakazao. No ipak je u svemu ostalo njoj nešto
nejasno i nepoznato. Mislila je celo veče i svu noć. Praskovjino mišljenje činilo
joj se vrlo bezazleno i sentimentalno.
»Praskovja je celog života bila suviše osećajna, još od vremena zavoda«,
mislila je ona, »a Nicolas nije čovek koji će da beži zbog prostih devojačkih
podsmejkivanja. Drugi je tu razlog, ako je između njih zaista bila kakva raspra.
A onaj oficir je, evo, ovde, dovele su ga i uselio se kod njih u kuću kao rođak. A
Darje što se tiče, Praskovja se odveć brzo pokajala i pravdala, sigurno je, dakle,
prećutala nešto što nije htela da kaže...«
Do ujutru je sazreo plan Varvare Petrovne bar u tom smislu: da odjedanput
raščisti makar s jednom sumnjom, plan zanimljiv po svojoj neočikivanosti.
Teško je pogoditi šta je bilo u njenoj duši kad ga je kovala, ali ja se i ne
poduhvatam da unapred razjasnim sve protivrečnosti iz kojih se plan sastojao.
Kao hroničar, ja se ograničavam samo na to da događaje iznesem verno, tačno
onako kako su bili, i nisam kriv ako budu izgledali neverovatni. No, svakako,
dužnost mi je da još jedanput potvrdim da su sumnje Varvare Petrovne na Dašu
do zore sve otpale, i nijedna nije ostala; istinu reći, nisu se one, zapravo, nikad ni
začinjale; bila je odveć uverena Varvara Petrovna u nju.
Nije htela ni pomisliti da bi se njen Nicolas mogao zaneti njome...
»Darjom«. Ujutru, dok je Darja Pavlovna za čajnim stolićem sipala čaj, Varvara
Petrovna ju je dugo i pažljivo posmatrala, i možda i dvadeseti put od juče
uvereno rekla za sebe:
– Koješta, glupost!
Samo je opazila da Daša izgleda nekako umorna i da je još mirnija i tiša
nego pre, još apatičnija. Posle čaja, one, po običaju zavedenom jednom
zasvagda, obe sedoše za ručni rad. Varvara Petrovna joj reče da joj položi potpun
račun o svojim utiscima u inostranstvu, najviše o prirodi, o ljudima, o
gradovima, običajima, o umetnosti, industriji – o svemu što je mogla zapaziti. Ni
jedno pitanje ne postavi o Drozdovima i životu sa Drozdovima. Sedeći pored nje
za stolićem i pomažući joj da veze, Daša već pola časa pričaše svojim jednolikim
ali nešto slabim glasom.
– Darja – prekide je Varvara Petrovna iznenada – a nemaš li ništa naročito
što bi želela da kažeš?
– Ne, ništa – promisli trunčicu Daša i pogleda u Varvaru Petrovnu svojim
jasnim očima.
– Na duši, na srcu, na savesti?
– Ništa – tiho i s nekom setnom čvrstinom ponovi Daša.
– Znala sam! Znaj, Darja, u tebe neću nikad posumnjati. Sad sedi i slušaj.
Pređi na ovu stolicu, seđi prema meni, hoću lepo da te vidim. Tako. Slušaj – oćeš
li da se udaš?
Daša odgovori dugim upitnim pogledom, ali ne suviše začuđenim.
– Stani, ćuti. Prvo ima razlike u godinama, vrlo velike: ali ti najbolje od
sviju znaš da to nije ništa, ludorija. Ti si razborita, i u tvom životu ne mora biti
omašaka. Uostalom, on je još lep muškarac. Jednom reci, Stepan Trofimovič,
koga si ti uvek cenila. Dakle?
Daša je pogleda još upitnije, i ovoga puta ne samo da je bila začuđena
nego je i vidno pocrvenela.
– Stani, ćuti; ne hitaj! Ti ćeš, istina, imati novaca, po mome zaveštanju, ali
da ja umrem, šta bi s tobom bilo, makar i s novcima? Prevariće te ko, novac
oteti, pa si onda propala. A pored njega ti si žena uglednog i poznatog čoveka.
Pogledaj sad s druge strane: da ja ovog časa umrem – makar ga baš i zbrinula
novčano – šta bi s njim bilo? Ja se, eto, baš u tebe i nadam, čekaj, nisam
dovršila: on je vetrenjast, tunjavac; nagao, egoist, niskih navika, ali ti ga ceni
najpre tako što ima i mnogo gorih. Neću ja da te udam za kakvog bilo odvratnog
čoveka, samo da te se otresem; to valjda tek nisi pomislila? Glavno je: ti ćeš ga
poštovati, jer ja to tražim – prekide ona odjedanput, ljutite. – Čuješ li? Što si se
ukočila? Daša jednako ćuti i sluša.
– Stani, počekaj još. On je šmolja, no, pa još bolje za tebe! I jadan i
žalostan šmolja, i ne bi trebalo nijedna žena da ga voli; ali njega treba voleti
zbog njegove nemoći, pa ga i ti voli zbog nezaštićenosti. Ti me, valjda, razumeš?
Razumeš?
Daša mahnu glavom u potvrdu.
– Znala sam to, od tebe nisam manje ni očekivala. On će te voleti, jer će to
biti dužan, dužan; biće dužan da te obožava, moraće! – ciknu Varvara Petrovna
nekako osobito razdraženo; – uostalom, on će se i bez dužnosti u tebe zaljubiti,
poznajem ja njega. Uz to, i ja ću biti tu. Budi spokojna, ja ću svakad biti tu. On
će se žaliti na tebe, počeće da te opada, prvom koga sretne šaputaće o tebi, večito
će se tužiti, i samo tužiti; pisaće ti pisma iz jedne sobe u drugu, po dva pisma
dnevno ali pri svem tom neće moći da živi bez tebe, a to i jeste glavno. Nateraj
ga da te sluša; a ako to ne umedneš, bićeš budala. Htedne li da se obesi, preti li,
ne veruj, sve je to koješta, samo gluposti! Ne veruj, ali ipak dobro uši naoštri; u
zao čas može se i obesiti; takvi ljudi hoće to: no ne zato što su jaki, nego što su
slabi, zato se vešaju: i nikad ga nemoj dovoditi do krajnjih granica – to je jedno
od prvih pravila u braku. Zapamti i to da je on pesnik. Slušaj, Darja – nema veće
sreće nego sebe pregoreti. Sem toga, učinećeš meni veliko zadovoljstvo, a to je
glavno. Nemoj misliti da sam sad sludovala i trabunjala iz gluposti; znam ja šta
govorim. Ja sam egoist, budi i ti. Ne primoravam te; neću protiv tvoje volje; nek
bude po tvojoj, kako kažeš onako će biti. De, šta je, što si se ukipila, reci štogod!
– Pa meni je svejedno, Varvara Petrovna, kad već moram da se udam –
odgovori Darja rešena.
– Moraš? Na šta ti misliš? – zapita Varvara Petrovna gledajući je strogim i
pažljivim pogledom. Daša ćuti i kopka prste iglom.
– Ti si, istina, pametna, ali ovo sad govoriš koješta. Doduše, palo mi je na
pamet da te sad udam, ali ne iz preke potrebe, nego sam to tek onako smislila; i
to jedino za Stepana Trofimoviča. Da nije njega, ja ne bih ni pomislila da te sad
odmah uđajem, iako imaš već dvadeset godina... Dakle?
– Ja, kako je vama po volji, Varvara Petrovna.
– Dakle, pristaješ. Stani, ćuti, kud se žuriš, nisam još dovršila: po
zaveštanju, uloženo je petnaest hiljada rubalja na tvoje ime. Ja ću ti ih sad dati,
posle venčanja. Od toga novca ti ćeš njemu dati osam hiljada – upravo ne njemu
nego meni. On ima duga osam hiljada; ja ću dug platiti, ali on treba da zna da je
to od tvog novca. Ostalih sedam hiljada ostaće u tvojim rukama i nipošto mu ne
daj nikad ni jednu paru. Njegove dugove nemoj nikad plaćati. Ako jedanput
platiš, posle se nećeš nikad iskobeljati. Uostalom, ja sam uvek tu. Od mene ćete
dobijati hiljadu i dvesta rubalja godišnje za izdržavanje, sa raznim
nepredviđenostima do hiljadu pet stotina, pored stana i hrane, što ću takođe ja
davati, isto onako kako on to i sada ima od mene. Samo ćete držati svoju
poslugu. Novac za godišnje izdržavanje davaću ti odjedanput u gotovu, pravo
tebi u ruke. Ali budi dobra, pokadšto podaj i njemu štogod, pusti ga neka dovodi
prijatelje, jedno dvaput nedeljno, češće ne daj. No, i ja ću biti tu. Umrem li,
pansion vam se neće uskraćivati, sve do njegove smrti; čuješ: samo do njegove
smrti, jer je to njegov pansion, a ne tvoj. A tebi, osim sadašnjih sedam hiljada,
koje ti ostaju u celosti, ako samo budeš pametna, ostaviću još osam hiljada u
zaveštanju. Više ništa nećeš od mene dobiti, to treba da znaš. Dakle, pristaješ li
ili ne? Hoćeš li već jednom štogod reći?
– Ja sam već rekla, Varvara Petrovna
– Znaj da je to potpuno tvoja volja, kako htedneš onako će biti.
– Dopustite, Varvara Petrovna, moliću vas – da li vam je Stepan
Trofimovič nešto govorio?
– Nije, nije mi ništa govorio, niti što zna, ali odmah će on progovoriti!
I ona u trenutku skoči i baci na sebe crni šal Daša opet malo pocrvene i
proprati je upitnim pogledom. Varvara Petrovna se naglo okrete njoj, licem
zažarenim od gneva, i reče:
– Ti si luda! – sunu na nju kao jastreb. – Nezahvalna luda! šta si uvrtela u
glavu? Ne misliš, valjda, da hoću da te kompromitujem makar i za ovolišno! Ta
on će se na kolenima vući, i moliti, da umre od sreće, tako će to biti sve lepo
udešeno! Ti znaš da ja tebi neću učiniti krivo! Ili misliš da će te uzeti zbog osam
hiljada, i ja sad trčim da te prodajem! Luda si, luda, svi ste vi lude nezahvalne!
Daj mi suncobran!
Ona polete i peške je jurila po vlažnim ciglanim trotoarima i preko drvenih
prelaza, pravo Stepanu Trofimoviču.


 VII

Istina je, ona je iskreno mislila s uđadbom »Darjinom«; sad je tek sebe i
smatrala njenom dobrotvorkom. Najčistija i najplemenitija srdžba zaplamtela je
u njenoj duši u trenutku kad je, ogrćući šal, uhvatila na sebi neveseli i
nepoverljivi pogled svoje vaspitanice. Ona je nju iskreno volela sve od njenog
detinjstva. Pravo je rekla Praskovja Ivanovna, Darja je njena ljubimica. A već
odavno je Varvara Petrovna bila načisto, i to zauvek, da »Darjina narav ne liči na
bratovu« (na narav Ivana Šatova, njenog brata); mirna je i krotka, sposobna za
veliko samopregorevanje, odlikuje se vernošću i odanošću, neobičnom
skromnošću, retkom razboritošću i, što je glavno, zahvalna je. Dosad, po svemu
sudeći sve je tako i bilo od Darjine strane. U tvom životu neće biti »omašaka«
odavno je to kazala Varvara Petrovna, još kad je detetu bilo dvanaest godina; pa
kako je njena osobina da se uporno i strasno predaje svakoj mašti koja je zapleni,
svakoj nameri i svakoj misli svojoj koja joj izgleda svetla – Varvara Petrovna se
odmah i odlučila da to dete vaspita kao rođenu kćer. Odmah je odvojila za nju
kapital, nabavila joj vaspitačicu, mis Krigs, koja je ostala kod njih sve do
šesnaeste godine njene pitomice; ali joj je posle odjednom zbog nečeg otkazala.
Uzimala je nastavnike iz gimnazije, među njima i jednog pravog Francuza za
francuski jezik, koji je Daša kod njega i naučila. I njemu je takođe iznenada
otkazano, gotovo je bio oteran. A jedna siromašna gospođa, plemenitaška
udovica, pridošla sa strane, obučavala je Dašu da svira na fortepijanu. No glavni
je nastavnik bio Stepan Trofimovič. Istinu reći, on je prvi i pronašao Dašu;
naime, on je tihu i krotku devojčicu poučavao još onda kad Varvara Petrovna
nije na nju ni pomišljala. Opet ponavljam: divno je čudo kako su njega sva decà
volela! Poučavao je on i Lizavetu Nikolajevnu Tušinu, od njene osme do
jedanaeste godine (razume se, učio je bez nagrade, i ne bi nipošto ništa uzeo od
Drozdovih). On sam se zaljubio u divno detence i kazivao joj nekakve spevove o
uređenju sveta, zemlje, pričao joj istoriju čovečanstva. Predavanja o prvobitnim
narodima i o prvome čoveku bila su zanimljivija od arapskih gatki. Liza je sve to
gutala i umela je, posle, kod svoje kuće, neobično smešno da podražava Stepana
Trofimoviča. To je on doznao i jednom ju je u tome iznenadio. Zbunjena Liza
pade učitelju u zagrljaj i zaplaka se, a i Stepan Trofimovič s njome, od velike
radosti. Kad je Liza uskoro otputovala, ostala je samo Daša. Pošto su Daši počeli
dolaziti učitelji, Stepan Trofimovič presta s njom da radi i malo-pomalo, sasvim
je zanemari. Tako to potraja dugo vremena. Jednom, kad je njoj bilo već
sedamnaest godina, on bi iznenađen i zadivljen njenom ljupkošću. To se desilo
za stolom Varvare Petrovne. Ušavši u razgovor s mladom devojkom, bio je vrlo
zadovoljan njenim odgovorima, te joj ponudi da joj održi niz ozbiljnih i opširnih
predavanja iz istorije ruske književnosti Varvara Petrovna ga je za to pohvalila i
zahvalila mu na divnoj zamisli. Daša je bila odušavljena. Stepan Trofimovič se
dade na posao da se naročito pripremi za predavanja i, naposletku, ona i
započeše. Počeo je od najstarijeg doba; prvo predavanje proteklo je zanimljivo –
bila je prisutna i Varvara Petrovna i kad ga je svršio, Stepan Trofimovič,
polazeći, obeća učenici da će idući put preći na raspravljanje Slova o polku
Igorevu54 – kad odjednom, diže se Varvara i reče da predavanja više neće biti.
Stepan Trofimovič se zgrči, no oćuta, Daša porumene. Tako se njegova zamisao
ugasi. To je bilo tačno tri godine pre ove sadašnje iznenadne fantazije Varvare
Petrovne.
Siromah Stjepan Trofimovič sedeo je sam, ništa nije slutio. S tužnim
premišljanjem odavno već pogleda kroz prozor: neće li naići ko od poznatih. Ali
niko da dođe. Napolju sipi, zahladnelo je, treba podložiti peć. On uzdahnu.
Najedanput strašno priviđenje iskrsnu ispred njegovih očiju. Varvara Petrovna,
po ovakvom vremenu, i ovako u nedoba, dolazi k njemu! Pa još pešice! On se
toliko zapanjio da je zaboravio da promeni odelo, nego ju je primio onako kako
se zatekao: u ružičastom flanelskom prsniku, koji obično u kući nosi.
– Ma bonne amie! – dočeka je on tihim uzvikom.
– Sami ste, to mi je milo; ne mogu da podnosim vaše prijatelje!... Ali što
vi umete da zadimite! Bože, kakav je vazduh! Niste još ni čaj dovršili, a već je
dvanaest. Nered – to je vaše blaženstvo! Ðubre – vaše uživanje! Kakva je ovo
iscepana hartija na podu? Nastasja, Nastasja! šta radi ta vaša Nastasja? Otvori,
ženo, prozore, vetreuške, vrata, sve širom! A mi, Stepane Trofimoviču, hajdemo
u salon, došla sam poslom. Počisti ovo, ženo, bar jednom u životu!
– Gospodin to pravi đubre – propišta Nastasja srdito, žalosnim glasom.
– A ti počisti, petnaest puta dnevno počisti! Kako vam je salon propao!
(Ušli su u salon.) Dobro zatvorite vrata, da nas ona ne prisluškuje... tapeti se
svakako moraju izmeniti. Ja sam vam već slala tapetara da izaberete šare; zašto
niste izabrali? Sedite i slušajte. Ta sedite jednom, molim vas! Kuda ćete? Kuda
ćete? Ta kuda ćete?
– Ja... odmah... – doviknu on iz druge sobe.
– Evo me odmah!
– A, promenili ste odelo! – reče, mereći ga podsmešljivo. (Navukao je
kaput preko prsnika.) – Tako će zbilja i bolje dolikovati za naš razgovor. Sedite
već jednom, molim vas.
I objasni mu sve nadušak, odsečno i ubedljivo. Podseti ga i na osam
hiljada, koje su mu bile od preke potrebe. Potanko izreda sve o mirazu. Stepan
Trofimovič beči oči i dršće, čuje sve, ali dobro ne razume. Govorio bi, ali glas ga
izdaje. Zna samo da će sve biti kako ona kaže i da ne vredi odgovarati i opirati se
– on je, u stvari, oženjen čovek, nepovratno.
– Mais, ma bonne amie, po treći put, u mojim godinama... i s tim detetom!
– progovori on najzad.
– Mais, c'est une enfant.55
– Dete od dvadeset godina, hvala bogu! Ne kolutajte tim očima, molim
vas, niste na pozornici. Vi ste vrlo razumni i bistri, ali ništa ne razumete od
života, uz vas mora stalno da bude dadilja. Umrem li ja, šta će biti s vama? A
ona će vam biti dobra dadilja: devojka je skromna, pouzdana, razumna; sem
toga, i ja ću biti uz vas, neću baš odmah umreti. Ona je čuvarkuća, ona je anđeo
blagosti. Ova srećna misao dolazila mi je na um još u švajcarskoj. Razumete li vi
kad vam ja sama kažem da je ona anđeo blagosti! – povika odjedared besno. –
Kod vas je samo đubre! Ona će zavesti red, čistoću, sve će biti kao ogledalo... A-
a, da vi ne uobražavate, možda, da vam na kolenima treba da podnesem to blago,
nabrojim sva dobra, isprosim vas! Vi bi trebalo dâ ste na kolenima!... O, da
ništavne, ništavne nesmelice!
– Ali... ja sam već star čovek!
– Pedeset tri godine – šta je to! To nije kraj života, to je polovina života.
Vi ste lep čovek, to znate i sami. Isto tako znate i da vas ona poštuje. Nek umrem
ja, šta će s njom biti? A pored vas, biće spokojna, pa spokojna i ja. Vi imate glas,
ime, srce koje ume da voli; vi dobijate pansion, što ja smatram za svoju dužnost.
Vi ćete, može biti, spasti nju, spasti! Svakako, učinićete joj čast. Vi ćete je
osposobiti za život, razviti njeno srce, uputiti njene misli! Koliko ih danas
propada zbog rđavo upućenih misli! U tom vremenu vi ćete i svoje delo dovršiti,
i jednim mahom podsetićete svet na sebe.
– Ja, upravo – promrmlja on već polaskan veštim zavaravanjem Varvare
Petrovne – ja se upravo baš sad spremam da prisednem da radim svoje
Pripovetke iz španske istorije...
– Eto vidite, taman se podudara.
– Ali... ona? Vi ste njoj govorili?
– Nje radi nemojte se uznemiravati, a nemate zašto ni da ste radoznali.
Razume se, vi je morate sami umoliti da vam ukaže tu čast, razumete? Ali ne
brinite, ja ću već biti tu. Osim toga, vi nju volite...
Stepanu Trofimoviču okrete se soba oko glave. Iskrsnu jedna strašna ideja,
s kojom se on nikako nije mogao izmiriti.
– Excellente amie! – reče uzdrhtalim glasom – ja... ja nikako nisam mogao
zamisliti da ćete se vi odlučiti da me date... drugoj... ženi!
– Niste vi devojka, Stepane Trofimoviču; devojke se daju, a vi se sami
ženite – zašišta ona žučno.
– Oui, j'ai pris un mot pour un autre. Mais... c'est égal56 – izusti on i kao
izgubljen zaustavi pogled na njoj.
– Vidim da c'est égal! – procedi ona prezrivo. – Gospode! pa on je u
nesvestici! Nastasja, Nastasja! Vode!
Ali do vode ne dođe. On se pribra. Varvara Petrovna uze amrel.
– Vidim da se s vama sad ne može govoriti.
– Oui, oui, je suis incapable.!57
– Ali do sutra, vi ćete se odmoriti i razmisliti. Ostanite kod kuće, a ako se
što desi, javite mi, makar bilo i noću. Pisma ne pišite, neću ih čitati. A sutra u
ovo doba doći ću lično po konačan odgovor, i, nadam se, povoljan. Postarajte se
da ne bude nikog, i da ne bude ovog đubreta, jer ovo, ovako, na šta liči?
Nastasja, Nastasja!
Razume se, sutradan on je pristao; nije ni mogao drukčije. Postojala je
zato jedna osobita okolnost...


 VIII

Takozvano imanje Stepana Trofimoviča (od pedeset duša po starom

računanju, u dodiru sa Skvorišnjicima) nije bilo sasvim njegovo, nego je
pripadalo njegovoj prvoj ženi, pa, dakle, sad njenom sinu Petru Stepanoviču
Verhovenskom. Otac se samo starao o imanju; a kad je mladić odrastao, dobio je
od njega i formalno odobrenje za to. Za sina je to bilo zgodno: on je od oca
primao po tome ugovoru do hiljadu rubalja godišnje na ime prinosa od imanja,
dok, po novoj uredbi,58 ono nije donosilo više od pet stotina (a možda manje i od
toga). Bog će znati kako su ti odnosi regulisavani. Uostalom, onu hiljadu slala je
Varvara Petrovna, celu, dok Stepan Trofimovič nije ulagao ni jednu jedinu
rublju. Naprotiv, sav prinos od te zemlje on je uzimao sebi, u svoj džep; i, pored
toga, potpuno je zemlju upropastio davši je pod zakup nekom trgovcu i prodavši
krišom od Varvare Petrovne šumu za šeču, dakle, njenu glavnu vrednost.
Tu šumu je on već odavno prodavao, deo po deo cela je vredela bar osam
hiljada, a on je uzeo za nju samo pet. Ali, kako je on pokatkad suviše mnogo
gubio na kartama, nije mogao Varvaru Petrovnu uvek da moli za novac, nije
smeo. Ona je škripala zubima kad je najzad sve doznala. Kad sad – sinak javlja
da će doći da po svaku cenu proda svoje imanje, a ocu poručuje da se bez
odlaganja pobrine za kupce. Jasna stvar da je Stepana Trofimoviča, po njegovoj
plemenitosti i nesebičnosti, bilo stid pred ce cher enfant59 (koje je, uostalom,
poslednji put video još pre punih devet godina u Petrogradu, kad je sin bio
student). S početka, celo to imanje moglo je vredeti do trideset ili četrdeset
hiljada rubalja, a sada, mučno bi ko dao za njega i pet. Nesumnjivo, Stepan
Trofimovič je, prema formalnom ugovoru, imao pravo da šumu proda i, kad
stavi u račun nestvarni godišnji prinos od hiljadu rubalja, koji je godinama
redovno i tačno slao sinu, mogao bi se pri obračunu jako ograditi. Ali Stepan
Trofimovič bio je plemenit čovek sa visokim težnjama. I sinu mu kroz glavu
začudo lepa, divna misao: čim Petruša dođe, on će plemenito izneti preda nj
maximum cène, dakle, petnaest hiljada rubalja, kao da dosad nije uopšte bilo
nikakvih isplata, i onda će što čvršće, i sa suzama, pritisnuti na grudi ce cher
fils,60 čime će biti završeni svi obračuni. Tu srećnu misao razvijao je on pred
Varvarom Petrovnom izdaleka i oprezno. Nagoveštavao je kako će to dodati i
neku osobitu, plemenitu nijansu njihovoj prijateljskoj vezi... njihovoj »ideji«. To
bi vrlo lepo istaklo nesebičnost i velikodušnost pređašnjih očeva i uopšte
pređašnjih ljudi prema novoj, lakomislenoj socijalnoj omladini. Mnogo još
govorio je on o tome, ali Varvara Petrovna je na sve samo oćutkivala i najzad mu
suvo izjavila da ona pristaje da kupi njihovu zemlju i da će dati za nju maximum
cène, to jest šest-sedam hiljada (a mogla se kupiti i za četiri). Za ostalih osam
hiljada, straćenih, ne reče ništa.
Sve se to desilo na mesec dana pre ženidbene ponude. Stepan Trofimovič
bio je kao gromom pogođen i počeo je razmišljati. Ranije je moglo biti još nade
da sinak neće možda nikako ni doći; bar sudeći po onome što se načulo sa strane,
po mišljenju nekog izvesnog lica. Premda bi Stepan Trofimovič, kao otac, sa
srdžbom, valjda, odbio i samu pomisao o takvoj nadi. Bilo kako bilo, do nas su
dopirali sve neki čudni glasovi o Petruši. S početka, pošto je završio univerzitet,
pre šest godina, sin je besposlen tumarao po Petrogradu. Iznenada dočusmo,
zatim, da je on sudelovao u sastavljanju nekog izazivačkog proglasa i da je
umešan u stvar. Zatim smo čuli da se iznenada našao u tuđini, u švajcarskoj, u
ženevi – pobegao je, što je i razumljivo.
– Mene to čudi – besedio nam je tom prilikom Stepan Trofimovič, silno
zbunjen – Petruša, c'est une si pauvre tête!61 On je dobar, plemenit, vrlo osetljiv
i kad sam ga onda (pre devet godina) video u Petrogradu, ja sam se veoma
radovao poredeći njega i savremenu omladinu, ali c'est in pauvre sire tout de
même...62 A sve to, znate, potiče od one nedonesenosti, sentimentalnosti! Njih ne
zanosi realizam, ne osvaja ih to u socijalizmu, nego osećajna, idealna strana
socijalizma, tako reći, religiozna nijansa njegova, poezija njegova... na tuđ glas,
dobogme. Ali tek meni, kako je meni! Ja imam ovde mnogo neprijatelja, a tamo
još više, i pripisaće se očevu uticaju... Bože! Petruša, podstrekač! U kakvom
vremenu mi živimo!
A Petruša mu je vrlo brzo poslao iz švajcarske svoju tačnu adresu, radi već
obične novčane pošiljke; prema tome, on, mora biti, i nije bio pravi emigrant. A
sada, posle četiri godine, on se iznenada vraća u svoju otadžbinu i javlja da će
skoro stići: dakle, nije uopšte bio optužen. I ne samo to; nego, izgleda, kao da ga
je neko uzeo u zaštitu, iz saučešća. Pisao je sad iz južne Rusije, gde se bavio po
nečijoj privatnoj ali važnoj poruci i tamo na nečem radio. Sve je to, najzad, lepo
i krasno – ali gde da se nađu ostalih seđam-osam hiljada za dopunu do petnaest,
te da se dobije pristojan maximum cène za imanje? I šta će biti ako dođe do
svađe; te umesto veličanstvene scene između plemenita oca i sina, nastane
parnica? Nešto je govorilo ocu da Petruša neće odustati od svojih interesa. –
Pitam se ja otkud to – šapnu on jednom tada – otkud to da su svi ovi žestoki
socijalisti i komunisti u isto vreme i neverovatno velike tvrdice, tecipare,
dobitnici i vlasnici, i to još tako da što je ko veći socijalist, što je dalje otišao, tim
je i veći sopstvenik; kako to? Da i to nije takođe iz velike osećajnosti, iz
sentimentalnosti?
Ne znam ima li istine u ovom zapažanju Stepana Trofimoviča, ali znam da
je Petruša nešto znao o prodaji šume i o svemu ostalom, a da je Stepan
Trofimovič, opet, znao da Petruša ta obaveštenja ima. Desilo se tako da sam
čitao Petrušina pisma ocu; pisao mu je ne može biti ređe, jedanput u godini, pa
ni toliko. Tek u poslednje vreme je poslao dva pisma, gotovo jedno za drugim,
da ga izvesti o svom dolasku. Pisma ta, sva, behu kratka, suvoparna, čisto
poslovna; a kako je otac još od viđenja njihova u Petrogradu bio sa sinom na ti,
po tadašnjoj modi, to su Petrušina pisma ličila prosto na one starinske naredbe
nekadašnjih vlasnika dobara upravnicima tih dobara.
I gle, odjedanput sad onih osam hiljada, koje spašavaju celu stvar, izleću s
predlogom Varvare Petrovne, ali tako da se nesumnjivo oseti da te hiljade samo
otuda, i niotkuda inače ne mogu doleteti. Stepan Trofimovič je, dakle, dabogme,
pristao na ženidbu.
Čim je otišla Varvara Petrovna, on posla po mene, a zaključa se za svakog
drugog na ceo dan. Razume se, malo je proplakao, mnogo i dobro je govorio,
mnogo se i spletao, slučajno našao jedan kalambur i bio njime zadovoljan, posle
se desila i mala kolerina – jednom reči, sve je išlo u redu. Zatim je izvukao
portre svoje, od pre dvadeset godina pokojne, Nemice i tužno pitao! »Praštaš li
mi?« Uopšte, bio je nekako skrenut s puta, i od muke smo malo i pijucnuli. Ipak,
on je ubrzo slatko zaspao.
Ujutru vanredno veza vratnu maramu, brižljivo se obuče, često prilazeći
ogledalu da se pogleda. Nosnu maramu poprska mirisom, uostalom, jedva
osetno; ali samo što kroz prozor ugleda Varvaru Petrovnu, brže-bolje uze drugu
maramu, a onu namirisanu sakri pod uzglavnik.
– E, divno! – pohvali ga ona kad ču za njegov pristanak. – Prvo i prvo, to
je plemenita odlučnost, a drugo, poslušali ste glas razuma o koji se vi vrlo često
oglušujete u svojim privatnim poslovima. Ali inače nema razloga da hitamo –
dodade ona posmatrajući čvor na njegovoj beloj vratnoj marami. – Zasad ćete vi
ćutati, a ćutaću i ja. Skoro će vaš rođendan, pa ću ja s njom doći. Spremite čaj za
uveče, ali, molim vas, bez pića i bez mezeta; uostalom, sve ću ja lično udesiti.
Pozovite svoje prijatelje – uostalom, izbor ćemo praviti zajedno. Uoči tog dana
vi ćete se s njome porazgovarati, ako ustreba; na vašem večeru niti ćemo što
objavljivati, niti ćemo praviti nekakvu veridbu, nego ćemo samo nagovestiti, ili
ćemo pustiti da se zna, bez ikakve svečanosti. A posle nedelju-dve biće, po
mogućstvu, svadba, bez ikakve huke-buke, štaviše, mogli biste odmah po
venčanju i otputovati, u Moskvu bar, recimo. Možda ću i ja s vama poći. Ali,
glavno je da dotle – ćutite.
Stepan Trofimovič se začudio. On zamucnu, htede reći da ne može tako,
da se treba sporazumeti s verenicom, ali ga Varvara Petrovna dočeka srdito:
 – Našto? Prvo i prvo, možda još ništa neće ni biti.
– Kako neće? – promrmlja verenik, već sasvim pometen.
– Tako. Još ću ja to da vidim. Uostalom, sve će biti kao što sam kazala, i
ne bojte se, ja ću nju sama pripremiti. Vi tu nemate nikakva posla. Sve što treba
biće kazano i učinjeno, i vi tu nemate ništa da činite, šta biste i činili? I u kakvoj
ulozi! Nećete joj ići, niti joj pisma pisati. Ni glasa ni java, molim vas! ćutaću i ja.
Nipošto nije htela jasnija da bude Varvara Petrovna i otišla je očevidno u
pometnji. Izgleda da ju je prekomerna gotovost Stepana Trofimoviča
zaprepastila. On, pak, avaj, svoj položaj nikako da razume i pitanje nikako da
uzme i s neke druge strane. Naprotiv, uzeo je neki nov ton, videlo se nešto
pobedonosno i lakomisleno na njemu. Hrabrio se.
– To mi se sviđa! – uzviknuo je stavši preda me i šireći ruke. – Čuli ste?
Ona hoće stvar dotle da dovede da ja, na kraju krajeva, ne htednem. I ja mogu
izgubiti strpljenje, pa – ne hteti! »Sedite na miru, i nemate zašto da tamo idete«...
Ali, naposletku, zašto ja moram pošto-poto da se oženim? Samo zato što je njoj
došla u glavu smešna fantazija? No ja sam zreo i ozbiljan čovek i ne moram se
podati praznim fantazijama razmažene žene! Ja imam dužnosti prema svome
sinu i... i prema samom sebi! Ja podnosim žrtvu – da li ona to shvata? Pristao
sam, možda, samo stoga što mi je život dodijao i što sam prema svemu
ravnodušan. Ali ona me može naljutiti, a tada mi već neće biti sve ravnodušno;
biću uvređen i odreći ću. Et enfin le ridicule63... šta će reći u klubu? šta će reći...
Liputin?... »Možda još neće ništa ni biti« – šta-a! Pa to je već suviše! To je već...
šta je to? – Je suis un forçat, un Badinquet un64 čovek priteran uza zid!
A u isti mah je i nekakvo ćudljivo samozadovoljstvo, nešto veselo i
nemirno provirivalo kroz sve te plačevne uzvike. Uveče smo opet pili.



 TREĆA GLAVA

TUÐI GRESI


 I

Prođe, otprilike, nedelju dana i stvar se počela unekoliko razvlačiti.

Letimice napominjem da sam cele te zlosrećne nedelje podnosio mnogo
muka, jer sam bio gotovo nerazdvojno sa kukavnim, verenim svojim prijateljem,
kao njegov najiskreniji poverenik. Njega je naročito mučio stid, mada se cele te
nedelje nismo ni s kim videli; uvek smo bili sami; ali on se i od mene stideo, i to
u toj meri da se utoliko više na mene ljutio ukoliko mi se više poveravao. A kako
je bio sumnjalica, mislio je da već ceo grad sve zna, pa nije smeo da se pojavi ne
samo u klubu nego ni među svojim najbližim prijateljima, čak je i svoje šetnje
(radi nužnog kretanja) činio samo u potpunom sutonu, kad se već sasvim
smrkne.
Prođe nedelja dana, a on još nije znao je li verenik ili nije, i nikako nije
mogao pouzdano saznati, ma kako da se mučio da sazna. S verenicom se još nije
video; nije znao da li mu je ona nevesta; čak nije znao ima li išta ozbiljno u celoj
stvari! A Varvara Petrovna, ne znam zašto, neće nikako da ga primi. Neće da mu
odgovara na pisma (a slao ih je silno mnogo); svega je odgovorila na jedno od
privih, i to jedva, i sa otvorenom molbom da je za neko vreme poštedi svakog
dodira s njim, jer je u velikom poslu; inače, i ona ima njemu da kaže mnogo
štošta vrlo važno, i naročito čeka koji slobodniji trenutak za to, a tada će ga na
vreme izvestiti kad joj može doći. Ujedno obećava da će mu sva pisma vratiti
neraspečaćena, jer je to »prosto samo jedno maženje«. Ja sam pročitao taj njen
listić; on mi ga je pokazao.
No sve te surovosti i nejasnosti nisu ništa prema njegovoj najvećoj nevolji
i brizi. Ta briga muči ga neobično i neprekidno; zbog nje je mršavio i očajavao.
Bilo je nešto čega se on najviše stideo, nešto što nikom nije hteo poveriti, pa ni
meni; naprotiv, još me je obmanjivao, ševrdao kao dečačić; a ovamo svakog
dana slao po mene; bez mene nije mogao opstati, potreban sam mu bio kao
vazduh i voda.
Takvo ponašanje je unekoliko vređalo moje samoljublje. Po sebi se
razume da sam ja sam odavno već pogodio tu njegovu važnu tajnu, i sve skroz
provideo. Po mom tadašnjem najdubljem uverenju, ta njegova tajna, ta njegova
najveća briga, ne bi mu činila čast ako bi se obelodanila; i zato ja, još mlad
čovek, malo sam se ljutio na grubost njegovih osećanja i na neke njegove sumnje
u vezi s ponudom Varvare Petrovne. U žestini i, priznajem, od muke što sam
poverenik – ja sam ga, može biti, i preterano osuđivao. I sa tom svojom
bezđušnošću sam uspeo da mi on najzad sve sam prizna, premda znam da u
mnogim stvarima nije baš lako priznati istinu. I on je mene razumeo, to jest vrlo
dobro je opazio da ja njega skroz prozirem, pa da se i ljutim na njega, zbog čega
se, opet, on ljutio na mene. Možda je moja srditost bila sićušna i glupa;
uzajamna povučenost može pokadšto neobično da nahudi istinskom prijateljstvu.
S jedne naročite tačke, Stepan Trofimovič je vrlo jasno video neke strane svog
položaja i umeo je vrlo fino da ga iskaže u onome što je mislio da ne mora kriti.
– O, zar je pre takva bila ona! Nije bila takva pre, kad smo o stvarima
razgovarali! – rekne mi on pokoji put o Varvari Petrovnoj. – šta je ona sve tada
umela da kaže! Možete li verovati da je ona tada imala misli, svojih misli! A sad
se sve promenilo! Veli: sve je to samo starinsko prazno brbljanje! Ona ne mari
više za ono što je nekad bilo. Postala je sad nekakav trgovački posrednik,
ekonom, otvrdla je i samo se ljuti.
– A što sad da se ljuti kad ste ispunili sve njene zahteve? – zapitam ja na
to.
On baci na mene jedan fini pogled.
– Cher ami, da nisam pristao, ona bi se strašno naljutila, straš-š-no! Ali
ipak manje nego sad kad sam pristao.
Bio je zadovoljan tim što je rekao, i mi toga večera ispismo jednu bocu.
Ali to beše samo trenutno; sutradan bio je on strasniji i tužniji nego ikad.
Ljutio sam se na njega mnogo i stoga što se kolebao da Drozdovima, koji
su bili doputovali, učini dužnu posetu; da je učini radi obnove poznanstva, što
su, kako smo čuli, one vrlo želele, jer su se za nj raspitivale; a i on je za tim
sigurno čeznuo, jer mi je o Lizaveti Nikolajevnoj govorio s nekim za mene
nepojmljivim oduševljenjem. Nesumnjivo, on još gleda u njoj dete koje je nekad
mnogo voleo; osim toga, on uobražava, ne znam zašto, da bi pored nje našao
olakšanje svim svojim sadašnjim mukama i čak da bi i svoje najzamašnije
sumnje razbistrio i dvoumice razrešio. Zamišlja da bi u Lizi našao neko
nesvakidašnje stvorenje. I, eto, ipak neće da joj ode, mada se svaki dan za to
sprema.
I ja sam silno sam želeo da joj budem prikazan i preporučen; a to bi
mogao da mi učini jedino Stepan Trofimovič. Na mene su neobičan utisak
ostavljali moji česti susreti s njom na ulici u to doba – kad ona u amazonskom
odelu i na divnom konju odlazi u šetnju, u pratnji lepog oficira, takozvanog
rođaka njenog, sestrića pokojnog generala Drozdova. Moja zaslepljenost trajala
je, doduše, samo časak; brzo sam uvideo svu nemogućnost da se moj zanos
ostvari – ali ako je to bio i samo časak, on je postojao stvarno, i stoga se može
razumeti koliko sam ponekad u to vreme bio ljut na svog jadnog prijatelja što se
tako uporno povlačio i usamljivao.
 Svi naši su od samog početka stvari bili zvanično obavešteni da Stepan
Trofimovič za neko vreme neće primati i moli da mu se osigura potpun mir. On
je navaljivao da se to pravom okružnicom objavi, ali ja sam ga od toga odvratio.
Zamolio me je te sam obišao sve prijatelje i svima sam ispričao kako je Varvara
Petrovna poručila našem »čikici« (tako smo ga mi među sobom zvali) da svrši
neki izuzetno hitan posao, da dovede u red neku višegodišnju prepisku i da se on
toga radi zatvorio, a ja mu pomažem – i još mnogo štošta drugo tome slično.
Jedino nisam stigao da odem do Liputina; sve sam to odlagao; tačnije reći,
strepeo sam da mu odem. Unapred sam znao da mi on neće verovati ni jednu reč
i da će uobraziti da tu ima neka tajna koju baš samo od njega jednoga hoće da
sakriju; i čim ja iz njegove kuće iziđem, on će potrčati po celome gradu da
rasprostre neku spletku.
Dok sam ja to zamišljao, desilo se jednom da se neočekivano sukobim s
njim na ulici. Pokaza se da je on već sve doznao od naših, koje sam nedavno ja
sam obavestio. Ali, čudnovato, Liputin nije bio radoznao i nije se raspitivao o
Stepanu Trofimoviću; i ne samo to, nego me još prekide u reči kad sam mu se
pravdao što k njemu nisam ranije došao – i odmah pređe na drugi razgovor.
Istina, nakupilo mu se dosta stvari za pričanje, a bio je neobično živa duha i
obradovao se što se dokopao slušaoca. Ispriča mi vazdan gradskih novosti, o
dolasku gubernatorovice s »novim razgovorima«; i o već stvorenoj opoziciji u
klubu; o tome kako sad svi galame o novim idejama i kako je to prionulo za
svakog; i još mnogo štošta drugo i drugo. Govorio je jedno četvrt časa, i to vrlo
zanimljivo, tako da se nisam mogao odvojiti od njega. Mada toga čoveka ne
trpim, priznajem, ima dara da vas primora na slušanje, a naročito kad se na
štogod mnogo ljuti. Kako ja mislim, taj je čovek pravi i rođeni uhoda. On u
svakom trenutku zna sve najnovije vesti, najmanju sitnicu u našem gradu, u
prvom redu sve što spada u gadosti, i treba se čuditi koliko on prima srcu stvari
koje se katkad njega ni najmanje ne tiču. Meni se još oduvek čini da je zavist
glavna crta njegova karaktera. Kad sam iste večeri ispričao Stepanu Trofimoviću
svoj jutrošnji susret i razgovor sa Liputinom, začudio sam se kako ga je to jako
uzbudilo i s kakvom žestinom me je zapitao: »Zna li Liputin?« Dokazivao sam
mu da nije bilo mogućno da Liputin tako brzo sazna o stvari; i od koga da sazna?
Ali Stepan Trofimovič je terao dalje:
– Verovali vi ili ne – zaključi on najzad – ali ja sam uveren da su njemu
poznate ne samo sve pojedinosti o našem položaju već da on zna još i nešto više
preko toga, nešto takvo što ni vi ni ja još ne znamo, a može biti nećemo nikad ni
saznati, ili ćemo saznati kad već bude kasno, kad se već više ništa ne bude
moglo popraviti.
 Oćutao sam, ali su ove reči mnogo šta napominjale. Posle toga, mi punih
pet dana nismo ni jednom rečju pomenuli Liputina. Jasno mi je bilo da je Stepan
Trofimovič mnogo žalio što se preda mnom izgovorio i odao svoje sumnje.


 II

Jednoga jutra – sedmog ili osmog dana od pristanka Stepana Trofimoviča

na ženidbu – oko jedanaest časova, kad sam, po običaju, hitao svome ojađenom
prijatelju, desio mi se putem jedan slučaj.
Sreo sam Karmazinova, »velikoga pisca«, kako ga je Liputin uznosio.
Karmazinova sam ja počeo čitati još u detinjstvu. Njegove pripovetke i romani
poznati su celom prošlom, pa čak i našem naraštaju; ja sam se njima zanosio, bili
su mi uživanje u mom dečačkom i mladićkom dobu. Posle sam malo ohladneo
prema njegovom peru i njegovi pozniji romani, s pravcem kojim je u poslednje
vreme sve pisao, već mi se nisu svideli onako kao njegove prve tvorevine, sa
onoliko iskrene poezije; a njegova najnovija delà nisu mi se uopšte dopadala.
Ako smem i ja svoje mišljenje iskazati o ovako tugaljivoj stvari, sva
gospoda naši pisci osrednje darovitosti za života su, kako je to običaj, gotovo
geniji u očima savremenika; a ne samo što iz sećanja ljudi iščezavaju zamalo pa
sasvim, bez ikakva traga i nekako naglo, kad umru, nego se to dešava ponekad i
za njihova života, samo pristigne li na smenu nov naraštaj, na koji su oni još
uticali. Nepojmljivo brzo ih svi zanemare i zaborave. Kod nas to biva nekako
najedanput, kao promena dekoracije na pozornici. Naravno, nije to ono što se
dešavalo tvorcima koji su dolazili da kažu svoju novu reč, kao Puškin, Gogolj,
Molijer, Volter i drugi takvi društveni radnici. Naša gospoda osrednjaci, na
zaranku svog života se obično već i sami, i to na žalostan način, sasvim »ispišu«,
i čak to i ne zapaze, često se dešava da pisac kome su dugo i dugo pripisivali
izvanrednu dubinu ideja i nadali se njegovom osobitom i ozbiljnom uticaju na
društveni pokret, da on pred kraj svoj obelodani takvu plitkost i sićušnost svoje
osnovne idejice da niko više i ne žali što je umeo tako brzo da se ispiše... Ali
sedi starci to ne uviđaju i ljute se. Baš na izmaku njihovog rada, njihovo
samoljublje digne se toliko da se čudite i divite. Bog će znati šta oni misle o sebi
– drže da su bar bogovi. Priča se da Karmazinov veoma ceni svoje veze sa
moćnim ljudima i visokim društvom, gotovo više nego svoju dušu. Pričaju, kad
se s vama upozna, on vas obaspe pohvalama, polaska vam zanese vas, očara vas
svojom prostodušnošću, osobito ako ste mu što bili potrebni i, razume se, ako ste
mu pre susreta bili preporučeni. Ali pred prvim knezom, prvom groficom, pred
prvim čovekom od koga se boji', on će smatrati kao svoju svetu dužnost da vas
zaboravi, sa najuvredljivijom nemarnošću, kao slamku, kao muvu, da vas
zaboravi odmah tu na mestu, dok niste još stigli ni da se udaljite od njega – i
ozbiljno drži da je to najviši i najlepši ton. Mada on ima savršenu naviku i
savršeno poznavanje dobrih manira, on je, kažu, toliko samoljubiv, toliko
nervozan, da nikako ne može da sakrije svoju autorsku osetljivost čak ni u
društvima u kojima je malo interesovanja za književnost. Ako ga neko slučajno
začudi i zbuni svojom ravnodušnošću, on je bolesno uvređen i gleda da se osveti.
Lane sam čitao u jednom časopisu njegovu stvar napisanu sa strašnom
pretenzijom na naivnu poeziju i uz to psihologiju. Opisivao je propast jednoga
broda negde u engleskim vodama, što je sam svojim očima gledao, video kako
su davljenike spašavali i mrtve izvlačili. Ceo taj napis, dosta dug i
mnogoglagoljiv, dat je jedino u nameri da istakne sebe. I neprestano se čita
između redova: »Interesujte se za mene, gledajte kakav sam ja bio u tim
trenucima. Šta vas se tiče more, bura, stene, ostaci broda? Ja sam vam sve to
dovoljno opisao svojim moćnim perom, što gledate utopljenicu s mrtvim
detetom u ukočenim rukama? Bolje je da gledate mene, da vidite kako ja ne
mogu da podnesem taj prizor i okrećem glavu da ga ne vidim. Evo, okrenuo sam
leđa, evo me strahovito potresena, nemam snage da se osvrnem, zatvaram oči –
je l' te, to je vrlo interesantno?« Izneo sam Stepanu Trofimoviču svoje mišljenje
o ovom napisu Karmazinova; i on je imao isto mišljenje.
Tu skoro proneo se kod nas glas da će nam doći Karmazinov; dabogme, ja
sam silno želeo da ga vidim, pa, ako je mogućno, da se s njim i upoznam. Znam,
to bi moglo biti preko Stepana Trofimoviča, jer oni su bili nekad prijatelji. I,
zaista, iznenada ga susretoh na jednoj raskrsnici. Odmah sam ga poznao, jer su
mi ga pokazali onomad, dok je prolazio u kolima sa gubernatorovicom.
Omalen, kočoperan čičica, ali nema mu više od pedeset godina, dosta
rumena lica, gustih prosedih kovrčica koje ispadaju ispod okruglog cilindričnog
šešira i uvijaju se oko čistih, ružičastih, malih ušiju. Lišće mu je sitno, čisto, ne
vrlo lepo, sa tankim, produženim, lukavo sastavljenim usnama, nešto mesnatim
nosom i živahnim pametnim očima. Odeven je nekako starinski, u nekakav
ogrtač kakav bi se u ovo doba nosio, na primer, gdegod u Švajcarskoj ili u
severnoj Italiji. Ali su sve sitne stvarce njegove odeće: mali zaponci, jačice,
dugmeta, lornjet od kornjačine kore o crnoj tankoj vezici, prstenčić – sve su
neminovno kao u ljudi nepogrešno dobrog tona. Uveren sam da on leti nosi neke
Prinelove cipele u boji, sa sedefskim dugmetima sa strane. Kad se sukobismo, on
zastade na savijutku ulice i pažljivo me pogleda. Opazivši da i ja njega radoznalo
gledam, zapita me medenim, iako nešto piskavim glasom:
– Molim vas, kuda mi je bliže za Bikovu ulicu?
– Za Bikovu ulicu? Pa eto je odmah ovde – povičem ja u neobičnom
uzbuđenju. – Sve pravo ovom ulicom, pa druga levo.
– Mnogo vam hvala.
 Prokleti čas: ja sam, čini mi se, osetio strah, izgledao sam suviše ponizan,
puzav! On u trenutku sve to spazi, i, dabogme, odmah je sve znao, to jest znao je
da ja znam ko je on, da sam ga čitao, obožavao ga još od detinjstva, da sam se
sad uplašio i da gledam ponizno. On se osmehnu, još jednom klimnu glavom i
pođe pravo kao što sam mu pokazao. Ne znam zašto se okretoh i pođoh za njim;
ne znam zašto potrčah nekih deset koračaja. On najedanput opet stade.
– A da li biste mi mogli reći gde je ovde najbliža kolska stanica? –
doviknu mi on opet.
Ružan dovik, ružan glas!
– Kola? Najbliže je ovuda, stoje kod crkve, uvek tamo stoje – i umalo što
se ne okrenuh da otrčim po kola. Sumnjam da nije to upravo i očekivao od mene.
Razume se, odmah sam se pribrao i zastao, ali on je vrlo dobro opazio moj
pokret i pošao za mnom s istim ružnim osmehom. I sad se desi nešto što neću
nikad zaboraviti.
On iznenada ispusti malu vrećicu, koju je držao u levoj ruci. Uostalom, to
nije bila vrećica, nego nekakva kutijica, ili kotarčica, ili ponajpre mali novčanik,
ili, još bolje, mala ženska torbica, nalik na starinske ženske torbice, ili već ne
znam šta, znam samo da sam, čini mi se, poleteo da podignem tu stvarčicu.
Potpuno sam uveren da stvar nisam podigao, ali moj prvi pokret bio je
neosporan i ja ga ne mogoh sakriti, te pocrveneh kao budala. Prepredenjak stari
iz te okolnosti i tog časa izvuče sve što je mogao izvući.
– Ne uznemirujte se, ja ću – progovori on šarmantno, to jest tada kad je
već sasvim lepo video da ja stvarcu neću podići, i podiže je kao da htede da
pretekne mene; opet mi mahnu glavom i ode svojim putem, a mene ostavi u
talonu. Svejedno – kao i da sam ja podigao! Nekih pet minuta smatrao sam sebe
osramoćenim potpuno i vo vjeki; ali kad sam stigao do stana Stepana
Trofimoviča, ja najedanput prsnuh u smeh. Susret taj bio mi je sad tako zabavan,
da sam se odmah odlučio da Stepana Trofimovica malo razvedrim: sve da mu
ispričam, i da mu predstavim celu scenu glumački, sa licima.


 III

Zatekao sam ga neobično promenjenog i začudio sam se. Istina, on mi

željno polete u susret čim sam ušao, i stade me i slušati, ali tako rasejano i
zbunjeno da isprva očevidno nije znao šta mu govorim. A kad još spomenuh ime
Karmazinova, on sasvim izgubi glavu.
– Ne govorite mi, ne pričajte! – uzviknu on pomamno. – Evo, na, čitajte!
čitajte!
On izvuče skrinjicu i izbaci na sto tri listića, na brzu ruku ispisana
olovkom, sva tri od Varvare Petrovne. Prvi od onomad, drugi od juče, a treći
poslat danas, pre jednog časa; najpraznije sadržine, sve o Karmazinovu, a sva tri
odaju sujetno i častoljubivo uzbuđenje Varvare Petrovne, uzbuđenje iz straha da
će Karmazinov zaboraviti da je potraži u njenoj kući. Evo prvog listića od pre tri
dana (verovatno i od pre četiri dana, a može biti i pet).
»Ako vas, najzad, on udostoji danas svojom posetom, o
meni, molim, ni reči! Ni najmanjeg znaka. Ne započinjite i ne
pominjite.
V. S.«

Jučerašnji:
»Ako on, najposle, ushtedne da vam danas do podne
dođe, biće, ja mislim, najlepše da ga nikako ne primite. Tako ja
mislim, ne znam kakvo je vaše mišljenje.
V. S.«

Današnji i poslednji:
»Uverena sam da kod vas ima dosta đubreta, a
duvanskog dima kao u dimnjaku. Poslaću vam Marju i
Fomušku; za pola časa oni će sve raspremiti. A vi im ne
smetajte, posedite u kuhinji dok spreme. Šaljem vam tepih iz
Buhare i dve kineske vaze – odavno sam se spremala da vam ih
poklonim; a povrh toga i mog Tenijera (privremeno). Vaze se
mogu metnuti i na prozor, a Tenijera obésité desno ispod
Geteove slike, tu je vidnije, i do podne je uvek svetlo... Ako on,
naposletku, dođe, primite ga s prefinjenom ljubaznošću, ali
starajte se da govorite o nevažnim stvarima, štogod naučno, i s
 takvim držanjem kao da ste se juče rastali. O meni ni reči.
Možda ću doći večeras da vas vidim.
V. S.«
P. S. »Ako ni danas ne dođe, neće nikako ni doći.«
Pročitao sam, i začudio sam se što se Stepan Trofimovič toliko uzbuđuje
zbog ovakve sitnice Pogledam ga upitno i odmah opazih da je, dok sam ja čitao
stigao da svoju stalnu belu maramu oko vrata zameni crvenom. Njegov šešir i
palica na stolu su. Bled je, ruke mu dršću.
– Neću da znam za njena uzbuđenja! – razviče se on besno, odgovarajući
na moj upitni pogled. – Je m'en fiche!65 Ona može da se uzbuđuje zbog
Karmazinova, a na moja pisma i ne odgovara! Evo, evo na, moje neraspečaćeno
pismo što mi je juče vratila stoji tu na stolu ispod L'homme qui rit.66 šta me se
tiče što se ona ubi zbog Nikolenjke! Je me'n fiche et je proclame ma liberté. Au
diable le Karmazinoff! Au diable le Lembké!67 Vaze sam sakrio u predsoblje, a
Tenijera u orman, a od nje sam tražio da me odmah primi, čujete li: tražio sam! I
ja sam njoj poslao ovakav komadić hartije, pisan olovkom, nezapečaćen, po
Nastasji, i sad čekam. Hoću sve da čujem iz usta Darje Pavlovne i pred licem
neba – ili bar pred vama. Vous me seconderez, n'est-ce pas, comme ami et
témoin.68 Neću da crvenim, neću da varam, neću tajne, ne dopuštam tajne u ovoj
stvari! Neka mi se prizna sve, otvoreno, prostodušno, plemenito, a tada... tada ću
ja, može biti, celo pokolenje zadiviti svojom velikodušnošću! Jesam li ja nitkov
ili nisam, poštovani gospodine? – završi on naprečac, gledajući me preteći, kao
da ga ja baš držim za nitkova.
Zamolih ga da popije malo vode; nisam ga još nikad ovakvog video. Dok
je govorio, jednako je jurio gore-dole, pa odjednom stade preda me, u nekako
neobičnom stavu.
– Zar vi mislite – započe opet s bolesnom nadutošću, mereći me od pete
do glave – zar vi možete da zamislite da ja, Stepan Verhovenski, neću naći u sebi
toliko moralne snage da uzmem svoju torbu – svoju sirotinjsku torbu – da je
bacim na svoja slaba pleća i da iziđem, da me zanavek nestane odavde, kad to
zahteva čast i veliko načelo nezavisnosti? Nije ovo prvi put da Stepan
Verhovenski velikodušno odgovara na despotizam, makar i na despotizam
poludele žene, to jest, najuvredljiviji i najsuroviji despotizam što ga na svetu ima
– bez osvrta na to što ste vi maločas, čini mi se, dopustili sebi da se na moje reči
osmehnete, poštovani gospodine moj! O, vi ne verujete da ću ja moći naći u sebi
toliko velikodušnosti, da ću umeti završiti svoj život kao vaspitač kod trgovca, ili
za tuđim plotom umreti od gladi! Odgovorite, odgovorite odmah: verujete li mi
ili ne verujete?
Ja sam namerno oćutao. Štaviše, pretvarao sam se kao da ne smem da ga
vređam odrečnim odgovorom, a ne mogu da odgovorim potvrdno. U svem tom
razdraženju imalo je nečega što me je prosto vređalo, ali ne lično, o, ne! Nego...
to ću posle razjasniti.
On već i preblede.
– Možda vam je dosadno sa mnom, G-ne? (to je moje porodično prezime)
i vi biste želeli... da mi nikako i ne dolazite? – progovori on tonom mrtvog mira,
koji obično nastaje pred kakvom neobičnom eksplozijom. Skočih preplašeno, a u
isti mah uđe Nastasja i ćuteći pruži Stepanu Trofimoviču listić sa potezima
olovke: On ga pogleda, pa ga dobaci meni. Varvara Petrovna je svojeručno
napisala samo ove reci: »Ostanite kod kuće.«
Stepan Trofimovič uze ćutke šešir i štap, pa brzo iziđe iz sobe, a ja,
nehotice, za njim. Najednom, u hodniku se začuše glasovi i koraci. On stade kao
gromom pogođen.
– To je Liputin, propao sam! – prošaputa i uhvati me za ruku.
U istom trenutku u sobu uđe Liputin.


 IV

Zašto bi on propao od Liputina, to ne znam, i nisam ni davao vrednosti tim

njegovim rečima; sve sam beležio na račun živaca. Ali ipak, taj njegov strah nije
običan, te reših da dobro posmatram.
Već sam izgled Liputinov govorio je da on s naročitim pravom i mimo
svaku zabranu može ovamo da uđe. Vodio je sa sobom jednog nepoznatog
gospodina, mora biti stranca. U odgovor na prazan pogled zaprepašćenog
Stepana Trofimoviča, on odmah, i to jako uzviknu:
– Dovodim gosta, i još osobitog! Usuđujem se da poremetim vašu samoću.
Gospodin Kirilov, građevinski inženjer, vrlo poznat, što je glavno, on poznaje
vašeg sinčića, mnogopoštovanog Petra Stepanoviča, i to vrlo prisno, gospodine;
ima i poruku od njega. Baš sad ju je dobio.
– To ste dodali – oštro napomenu gost – nema nikakve poruke, ali
Verhovenskog zaista poznajem. Ostavio sam ga u h-skoj guberniji, deset dana
pred nama.69
Stepan Trofimovič mehanički pruži ruku i pokaza gostu da sedne; pogleda
u mene, pogleda u Liputina i odjednom, kao da se osvestio, brže-bolje sede i
sam, ali još jednako držeći u ruci štap i šešir, a ne videći da ih drži.
– Oh, pa vi ste hteli izići! A meni rekoše da često poboljevate – da ste već
sasvim pali od rada!
– Jeste, bolestan sam, pa sam baš hteo da malo prošetam... ja... – tu
zastade, brzo baci na divan šešir i štap, i pocrvene.
Ja, međutim, nabrzo razmotrih gosta. To je bio još mlad čovek, oko
dvadeset sedam godina, pristojno odeven, stasit i suvonjav, crnomanjast, bleda
lika sa nešto malo mutnim, prljavim prelivom bledoće, očiju crnih bez sjaja.
Izgledao je nešto zamišljen i rasejan, govorio isprekidano i nekako ne baš
pravilno gramatički, čudnovato premeštao reči, zbunjivao se kad mora da
upotrebi malo dužu rečenicu.
Liputin je sasvim lepo opazio krajnju preplašenost Stepana Trofimoviča i
bio očevidno zadovoljan. On sede na pletenu stolicu koju je izvukao gotovo
nasred sobe, da bi bio na podjednakom rastojanju i od gosta i od domaćina, koji
se namestiše jedan prema drugom, na dva suprotna kanabeta. Oštre i lukave oči
Liputinove radoznalo su obigravale sve kutove.
– Ja... već odavno nisam video Petrušu... Vi ste se našli u inostranstvu? –
nekako promrmlja Stepan Trofimovič.
 – I ovde, i tamo, na strani.
– I Aleksej Nilič se tek sad, posle četiri godine, vratio iz inostranstva –
prihvati Liputin – išao je da se usavrši u svojoj struci, i došao ovamo kod nas, i
nada se – ima i razloga za to – da će dobiti mesto pri građenju našeg železničkog
mosta; sad čeka odgovor. S pomoću Petra Stepanoviča on se upoznao s
porodicom Drozdov, sa Lizavetom Nikolajevnom.
Inženjer je sedeo kao nakostrešen i slušao s neprijatnim nestrpljenjem.
Meni se činilo kao da je na nešto ljut.
– On se poznaje i s Nikolajem Vsevolodovičem.
– I njega poznajete? – upita Stepan Trofimovič.
– Poznajem i toga.
– Ja... ja već davno i davno nisam video Petrušu, i... osećam se vrlo malo u
pravu nazivati se ocem c'est le mot,70 ja... a kako je on?
– Pa tako... i on će doći... – opet se gospodin Kirilov požuri da se što pre
otarasi.
On se baš ljutio, videlo se.
– Doći će! Jedva jednom... ja... vidite, ja već odavno nisam video mog
Petrušu – nadoveza se Stepan Trofimovič na tu frazu. – Očekujem sad mog
sirotog dečaka, pred kojim... o, pred kojim sam mnogo kriv. To jest, hoću upravo
da kažem, kad sam ga ono onda ostavio u Petrogradu, ja sam... jednom reči,
mislio sam da on stvarno nije ništa... quelques chose dans ce genre.71 Dečak je,
znate, nervozan, vrlo osetljiv i... bojažljiv. Kad legne da spava, on bije čelom o
zemlju, krsti uzglavlje, sve zato da ne bi preko-noć umro... je m'en souviens.
Enfin,72 bez ikakvog lepog osećanja, to jest, da beše bar čega uzvišenog
osnovnog, kakvog bilo zametka buduće ideje, c'était comme un petit idiot73 Ali,
ja sam se, čini mi se... kao da sam se spetljao, oprostite, ja... zatekli ste me...
– To vi ozbiljno: krstio uzglavlje? – poče se raspitivati inženjer iznenada, s
nekom osobitom radoznalošću.
– Jest, krstio je...
– Ništa, ništa; ja tek onako, nastavite. Stepan Trofimovič upitno pogleda u
Liputina.
– Lepo vam hvala što ste došli, ali, priznajem, ja sad... nisam u stanju da...
A, molim vas, gde stanujete?
– U Bogojavljenskoj ulici, u kući Filipova.
– Ah, tamo gde i Šatov – spomenuh ja i nehotice.
 – Upravo tako, u istoj kući – uzviknu Liputin – samo što je Šatov gore, u
mezaninu, a gospodin dole, kod kapetana Letajatkina. Poznaje on i Šatova, zna i
njegovu ženu. S njome je vrlo poznat, iz inostranstva.
– Comment!74 Pa da li znate štogod o tom nesrećnom braku, de ce pauvre
ami,75 i tu ženu? – uzviknu Stepan Trofimovič, iznenada zanesen osećanjem. –
Vi ste prvi koga vidim kao čoveka koji njih lično poznaje, i ako samo...
– Koješta! – odseče inženjer i sav planu. – Vi, Liputine, šta dodajete!
Nikako nisam video ženu Šatova; samo izdaleka, jedanput, a nikako izbliže.
Šatova znam. Zašto vi dodajete razne stvari?
On se kruto okrete na kanabetu, dohvati svoj šešir, pa ga opet ostavi,
ponovo sede kao što je sedeo i svoje crne usplamtele oči s nekim izazivanjem
zaustavi na Stepanu Trofimoviču. Ja nikako nisam mogao da razumem tu
čudnovatu razdražljivost.
– Oprostite – napomenu Stepan Trofimovič ozbiljno – ja razumem, stvar je
možda vrlo delikatna najdelikatnija...
– Nema tu nikakve najdelikatnije stvari, to je već i stidno; a nisam viknuo
vama »koješta«, nego Liputinu; zašto on dodaje? Oprostite mi, ako ste na svoje
ime primili. Ja Šatova znam, a ženu njegovu nikako ne znam... nikako ne znam!
– Razumem, razumem; a što sam vas malopre saleteo tražeći od vas
obaveštenja, to je bilo samo zato što ja vrlo volim našeg sirotog prijatelja, notre
irascible ami,76 i uvek sam se interesovao... Taj čovek je odjedanput izneverio
svoja pređašnja, može biti suviše mladićka, ali pravilna mišljenja. A sad zbog
raznih nekih stvari viče na notre sainte Russie,77 viče toliko da ja taj prelom u
njegovom organizmu – drukčije da nazovem neću – pripisujem kakvom bilo
jakom potresu porodičnom, naime, njegovoj zlosrećnoj ženidbi. Ja, koji svoju
sirotu Rusiju poznajem kao svoja dva prsta, a ruskom narodu sam posvetio sav
svoj život, ja vas mogu uveriti da on ruski narod ne poznaje, i uz to...
– Ni ja nimalo ne poznajem ruski narod, i... sasvim nema se ni vremena da
se prouči – opet odseče inženjer i opet se kruto okrete na kanabetu.
Stepan Trofimovič umuče na polovini reči.
– Proučava, proučava – prihvati Liputin – gospodin je već započeo
proučavanje i sprema zanimljivu raspravu o uzrocima koji širenje samoubistava
sprečavaju ili ih učestavaju. Došao je do čudnih, neočekivanih zaključaka.
Inženjer se veoma uznemiri.
– Vi nimalo nemate pravo – srdito zamumla on – a nikako... tu raspravu!
Ja neću gluposti. Ja sam zapitao vas poverljivo, sasvim slučajno. Nema nikakve
rasprave; ja ne publikujem, i vi nemate prava da...
Liputin je očevidno uživao.
– Oprostite, može biti da sam se i prevario što sam vaš književni rad
nazvao raspravom. Gospodin samo prikuplja podatke, a suštinu pitanja, ili, tako
reći, njegovu moralnu stranu, ne dodiruje, čak moralnost sasvim odbacuje, pa se
drži najnovijeg načela o sveopštem rušenju radi dobre završne svrhe. Gospodin
traži više od sto miliona glava, pa da u Evropi zavlada zdrav razum; dakle,
mnogo i mnogo više glava nego što se tražilo na poslednjem kongresu mira. U
tome smislu Aleksej Nilič ide najdalje od sviju.
Inženjer je slušao s prezrivim i bledim osmehom. Oko pola minuta
poćutasmo svi.
– To je glupo sve, Liputine – prvi progovori gospodin Kirilov, s nekim
dostojanstvom. – Ako sam vam ja nehotice rekao nekoliko tačaka, a vi to
dohvatili, onda neka, kako hoćete. Ali vi nemate prava, jer ja o tome nikad ne
govorim, i nikome. Ja prezirem govoriti. Ako postoji moje uverenje, znači, za
mene je jasno... a vi ste ovo glupo učinili. Ja ne raspravljam o onom što je
sasvim dovršeno. Ja ne mogu trpeti raspravljanje. Ja nikad neću raspravljati...
– I možda vrlo dobro činite – dometnu Stepan Trofimovič, koji se ne
mogade uzdržati.
– Vas molim, oprostite, ali ja se ne ljutim ovde, ne ljutim ni na koga –
nastavi gost sa vatrenim brzanjem – ja sam četiri godine video malo ljudi, četiri
godine malo sam razgovarao i starao se ne viđati, radi mojih svrha, one se
nikoga ne tiču. Liputin je to našao i smeje se. Ja to razumem, i ne marim. Ja
nisam uvredljiv, samo sam ljut na njegovu slobodu. A što ja sa vama ne
raspravljam – završi g. Kirilov sasvim neočekivano, i sve nas obuhvati čvrstim
pogledom – ako ja s vama ne izlažem misli, to nipošto nije stoga što se ja bojim
od vas da me ne prijavite vlastima, to ne; molim vas, ne mislite na neke gluposti
u tom smislu...
Na ovo mu niko ništa ne odgovori, samo se zgledaše. Liputin zaboravi da
se ceri.
– Gospodo, vrlo mi je žao – tu se Stepan Trofimovič odlučno diže s
kanabeta – ali ne osećam se zdrav i pribran. Oprostite.
– Ah, to je da se ide – trže se gospodin Kirilov i dohvati kačket. – Dobro
što rekoste, jer ja se zaboravim.
On ustade i prostodušno, s ispruženom rukom priđe Stepanu Trofimoviču.
– žao mi je što niste zdravi, a ja došao.
 – Želim vam svaki uspeh kod nas – odgovori Stepan Trofimovič stežući
mu ruke milostivo i lagano. – Razumem što ste se, živeći dugo na strani, kako
rekoste, tuđili ljudi radi svojih smerova, pa malo i zaboravili na Rusiju i,
dabogme, sad ćete morati i mimo svoju volju s čuđenjem gledati na nas prave,
stare Rusake, a i mi na vas, isto tako. Mais cela passerai.78 Samo jedno mi
zadaje teškoće: vi hoćete da gradite naš most, a u isti mah izjavljujete da ste za
načelo opšteg rušenja! Neće vam se dati da gradite naš most!
– Kako? Kako to rekoste... ih, do vraga! – uzviknu začuđeni Kirilov i
najedanput se nasmeja vrlo veselim i zvonkim smehom.
Začas njegovo lice dobi sasvim detinjast izraz i meni je izgledalo da mu to
vrlo dobro pristaje. Liputin, oduševljen srećno nađenim rečima Stepana
Trofimoviča, trljao je ruke. A ja sam se jednako u sebi čudio zašto se Stepan
Trofimovič tako uplašio od Liputina i zašto je, čuvši ga da dolazi, doviknuo:
»Propao sam!«


 V

Svi stojimo na pragu. To je trenutak kad domaćin i gosti brzo izmenjuju

poslednje ljubaznosti, pa se lepo razilaze.
– Što je gospodin danas ovako zlovoljan, to je sve zbog onog – opet će
Liputin, tako reći, iznebuha, i pošto je već izišao iz sobe – zbog toga što je kod
njih bilo nedavno graje s kapetanom Lebjatkinom, zbog njegove sestre. Kapetan
Lebjatkin svoju prekrasnu sestricu, umobolnu, svaki dan bije nagajkom, pravom
kozačkom nagajkom,79 gospodine, bije i jutrom i večerom. Zato je Aleksej Nilič
i uzeo sad drugi stan, u krilu iste kuće, samo da ne bude tu. E, pa, do viđenja!
– Sestru? Bolesnu? Nagajkom? – uzviknu Stepan Trofimovič kao da je i
sam iznenadno ošinut nagajkom. – Kakvu sestru? Kakav Lebjatkin?
U trenutku vrati mu se malopređašnji strah.
– Lebjatkin! Pa to je onaj kapetan u penziji; ranije je sebe nazivao samo
kapetanom.
– Ama, šta me se tiče čin! – Kakvu sestru? Bože moj... rekoste Lebjatkin?
– Pa kod nas je bio neki Lebjatkin.
– Pa i jeste on, baš, naš Lebjatkin, sećate li se, onaj kod Virginskoga.
– To je onaj sa lažnim ispravama?
– Da! opet nam se vratio, ima već tri nedelje, i to pod osobitim prilikama.
– Ma to je nitkov!
– Kao da kod nas ne može imati nitkova? – razvuče usne Liputin, a svojim
šeretskim očicama kao da je pipkao Stepana Trofimoviča.
– Eh, bože moj, ja nikako ne mislim o tome... mada, uostalom, što se tiče
nitkova, ja se potpuno slažem s vama, baš s vama. Ali dalje, dalje? Šta ste time
hteli reći? Jer vi svakako time hoćete nešto da kažete.
– Ma to su sve samo sitnice!... Hoću reći da taj kapetan, sudeći po svim
očevidnostima, nije onda zbog lažnih isprava od nas otišao, nego zato da
pronađe svoju sestru, a ona, kao da se negde na nepoznatom mestu krila od
njega; e pa, eto, sad ju je doveo, i to je cela priča. Vi kao da ste se nešto uplašili,
Stepane Trofimoviču? Čega se bojite? Uostalom, ja kazujem što čujem kad on
pijan brblja, inače, trezan, on to i sam prećutkuje. Naprasit čovek, razdražljiv i,
rekao bih, nekako vojnik-estetičar, pesnik, samo rđavog ukusa. A ta njegova
sestra još je i hroma, ne samo luda. Nju kao da je nekad neko zaveo i obeščastio,
a gospođin Lebjatkin kao da već mnogo godina uzima od zavodnika redovnu
godišnju odštetu za uvređenu kapetansku čast – bar tako izlazi po njegovom
brbljanju – ali ja mislim da je to samo pijani razgovor. Prosto se hvališe. A tako
je i mnogo jevtinije. Ali da on ima novaca, sušta je istina: pre nedelju i po
bosonog, on sada stotine prevrće u rukama. Svojim sam očima video. Sestra mu
iz dana u dan dobija neke napade, pišti, a on je nagajkom »dovodi u red«. Veli,
ženi treba uliti respekt. I zato ne razumem kako Šatov još može s njima zajedno
da živi. Aleksej Nilič ostao je samo tri dana, pa zbogom – a oni se poznaju još iz
Pétrograda – a sad, radi mira i spoko stva, zauzima kućno krilo.
– Je li sve to istina? – okrete se Stepan Trofimovič inženjeru.
– Vi mnogo brbljate, Liputine – promrmlja Kirilov ljutito.
– Tajne, poverljivosti! Otkud kod nas toliko tajni odjednom! – uzviknu
Stepan Trofimovič neuzdržano.
Inženjer se namršti, pocrvene i pođe iz sobe.
– Aleksej Nilič mu je nagajku oteo, izlomio i bacio kroz prozor, i mnogo
su se zavadili – dodaje Liputin.
– Zašto brbljate, Liputine, glupo je, zašto? – poče opet inženjer.
– A zašto, iz skromnosti, kriti najplemenitije pokrete svoje duše, to jest,
vaše duše, gospodine? Ja ne govorim o sebi.
– Kako je to glupo... i sasvim nepotrebno. Lebjatkin je glup, i sasvim pust,
i nije za rad, nekoristan je, i... i sasvim štetan. Zašto vi svašta brbljate? Ja idem.
– Ah, žao mi je – uzviknu Liputin s vedrim osmehom – a nasmejao bih
vas, Stepane Trofimoviču, još jednom pričicom, čak sam u toj nameri i došao,
premda ste zacelo već i vi čuli. Eh, Alekseju Niliču, vi već po drugi put tako
žurno navaljujete... Do viđenja, gospodine! A ona pričica tiče se Varvare
Petrovne... onomad me je nasmejala, naročito je poslala po mene, prosto da se
umre... Do viđenja!
Ali domaćin se sad čvrsto uhvatio za nj dohvatio ga za ramena, okrenuo ga
naglo natrag u sobu i posadio na stolicu. Liputin se skoro i prepade.
– Dakako, gospodine – poče on, pažljivo gledajući sa svoje stolice na
Stepana Trofimoviča – tek, najedanput, pozvala me, i »poverljivo« me pitala šta
ja mislim, po svom ličnom nahođenju, je li Nikolaj Vsevolodovič pri zdravoj
pameti ili ne? Zar to nije čudnovato?
– Vi ste poludeli! – promrmlja Stepan Trofimovič i najedanput kao da
izgubi prisebnost. – Liputine, vi i suviše dobro znate da ste došli samo zato da
biste kazali kakvu mrskost, kao ovu, i... štogod još gore!
U trenutku ja se setih kako je on pogodio da Liputin zna o našoj stvari ne
samo više od nas nego i još štogod preko toga, što mi nećemo nikada doznati.
 – Molim vas, Stepane Trofimoviču! – mrmolji Liputin kao da se strašno
uplašio. – Ama, molim vas...
– Ćutite, i počnite! Gospodine Kirilove, lepo vas molim, vratite se i vi, i
budite ovde, najlepše vas molim! Sedite. A vi, Liputine, počnite odmah,
neposredno, pravo i otvoreno, bez i najmanjih okolišenja!
– Samo da sam znao da će vas to toliko frapirati, ja ne bih ništa počinjao.
Ma ja sam mislio da vi već sve znate od Varvare Petrovne!
– To tek niste mislili! Počinjite, ta počinjite, kad vam kažem!
– Samo budite dobri pa i vi sedite, jer kako to izgleda da ja sedim, a vi u
takvom uzbuđenju preda mnom... da jurite po sobi. Nema smisla, molim vas,
nezgodno je.
Stepan Trofimovič se savlada i poslušno sede u naslonjaču. Inženjer,
natmuren, osta stojeći. Liputin ih je posmatrao s mahnitim uživanjem.
– Kako ću samo početi... zbunili ste me...


 VI

– Onomad, iznenada, posla ona k meni svog čoveka: moli vas, veli,
gospođa da dođete sutra u podne. Možete li da zamislite? Ja ostavim posao i juče
tačno u podne zazvonim. Uvedoše me pravo u sobu za primanje; tu malo
pričekah – ona uđe, pokaza mi da sednem, a ona sede prema meni. Sedim i sam
sebi neću da verujem; znate i sami kako se ona uvek drži prema meni! Počinje
direktno, po svom svagdašnjem maniru, bez okolišavanja. »Vi se sećate, kaže, da
se Nikolaj Vsevolodovič pre četiri godine, za vreme bolesti, u nekoliko mahova
čudnovato ponašao, tako da je ceo grad bio u nedoumici dok se nije sve
razjasnilo. Jedan od tih njegovih postupaka ticao se vas lično. Tada, po svom
ozdravljanju, i na moju molbu, Nikolaj Vsevolodovič vas je potražio. Ja znam
takođe da je on i ranije nekoliko puta s vama razgovarao. Recite sad iskreno i
otvoreno kako vi... (tu se gospođa malo pomela) kako vam se Nikolaj
Vsevolodovič tada činio?... Kako ste uopšte gledali na njega?... Kakvo ste
mišljenje mogli steći i... kakvo sad imate?...« Tu se već sasvim izgubila, tako da
je pun minut počekala, pa najedanput pocrvenela. Ja se uplaših. Gospođa počinje
opet, ne tonom ganutljivim, to njoj ne ide, nego tonom vrlo zapovednim: »Ja
želim, kaže, da me dobro i tačno, kaže, razumete. Poslala sam sada po vas, jer
držim da ste čovek uviđavan, pronicljiv i dosetljiv, sposoban za tačno
posmatranje i mišljenje. (Komplimenti su to!) Vi ćete, kaže, svakako razumeti i
to da s vama govori mati. Nikolaj Vsevolodovič je nekoliko puta u životu
pretrpeo nesreće, i mnogo promena. Sve je to, kaže, moglo uticati na njegov
razum. Razume se, ne govorim, kaže, o bezumnosti, to nikad ne može biti! (To je
kazano odlučno i gordo.) Ali moglo bi biti nešto neobično, nešto osobito, neki
obrt misli, naklonost nekom zasebnom pogledu na stvari. (Sve su to doista njene
reči, i ja sam se divio, Stepane Trofimoviču, kako Varvara Petrovna ume da
razjasni stvar. Dama velikog razuma!) Bar ja sam, kaže, opazila neki stalan
nemir u njemu i težnju ka nastranostima. No, ja sam mati, a vi čovek stran,
dakle, umećete, kako ste razumni, dati nezavisnije mišljenje. I, naposletku, ja vas
molim (tako je bilo rečeno: ja vas molim) da mi kažete istinu, sve, bez ikakvih
izvijanja; i, ako mi uz to obećate da nećete nikad zaboraviti da je ovo poverljiv
razgovor, možete očekivati moju potpunu gotovost da vam svakom mogućnom
prilikom odam zahvalnost.« Dakle, gospodine, šta velite!
– Vi... vi ste me tako frapirali – promuca Stepan Trofimovič – da vam ne
verujem...
– Pazite, pazite samo – nastavi Liputin kao da ga i ne čuje – kako je to
uzbuđenje i uznemirenje moralo biti kad je tako visoka gospođa ovako pitala za
mišljenje čoveka kao što sam ja, i još se snishodila dotle da moli za čuvanje
tajne, šta na to velite? Da nije počem dobila kakvih god vesti o Nikolaju
Vsevolodoviču?
– Ne znam... nema nikakvih vesti... nisam se s njom video već nekoliko
dana... ali... ali vam napominjem – protepa Stepan Trofimovič, a vidi se da jedva
sređuje svoje misli – ali napominjem vam, Liputine: ako je vama to poverljivo
kazano, a vi sad pred svima...
– Potpuno poverljivo! Ubio me bog ako ja... A što ja sad ovde... pa što,
molim vas? Zar smo mi ovde tuđini, pa baš i sam Aleksej Nilič?
– Ja nisam tog mišljenja. Nesumnjivo, nas trojica ovde sačuvaćemo tajnu,
ali četvrtoga, vas, ja se bojim, i ništa vam ne verujem!
– Šta kažete? Pa ja sam najviše zainteresovan, meni je obećana večita
zahvalnost! A ja sam upravo hteo, baš toga radi, da ukazem na jedan neobično
čudnovat slučaj, više, tako reći, psihički nego čudnovat. Sinoć, pod uticajem
razgovora s Varvarom Petrovnom (možete i sami zamisliti kakav je utisak na
mene učinio) zapitam ja Alekseja Niliča, onako, izdaleka: vi ste, rekoh, i ranije u
inostranstvu, i u Petrogradu, poznavali Nikolaja Vsevolodoviča; pa, rekoh, šta vi
mislite o njemu odnosno razuma i sposobnosti? A gospodin, po svom običaju,
odgovori mi lakonski da je on, veli, čovek finog razuma i sa zdravim suđenjem.
A niste li, rekoh, letos opazili, rekoh, neko zastranjenje ideja, ili neki, rekoh,
naročiti preokret misli, neku, tako reći, duševnu poremećenost? Rečju, ponovio
sam mu pitanje Varvare Petrovne. I zamislite, Aleksej Nilič se tek odjedanput
zamisli i namršti, evo tačno ovako kao ovo sad. »Jest, kaže, katkad mi se činilo
nešto neobično.« Pri tom, pazite, ako je već i Alekseju Niliču moglo nešto
izgledati neobično, šta li se to onda moglo videti, a?
– Je li to istina? – okrete se Stepan Trofimovič inženjeru.
– Ja, želeo bih ne govoriti o tome – odgovori Aleksej Nilič, naglo
podigavši glavu i sevajući očima
– Ja hoću osporiti vaše pravo, Liputine. Vi nemate u ovome slučaju
nikakvo pravo o meni. Nisam ja nikako kazao celo svoje mišljenje. Ja, iako sam
se poznavao u Petrogradu, to je odavno, a sada ako sam se i susreo, ja vrlo malo
poznajem Nikolaja Stavrogina. Molim vas mene otklonite, i... sve to liči na
spletku.
Liputin, kao mučena nevinost, raširi ruke.
– Spletkaš! A da nisam i uhoda? Lako je vama, Alekseju Niliču, tako
kritikovati, kad se vi od svega uklanjate. A vi, Stepane Trofimoviču, nećete
verovati šta sve, čini mi se, kapetan Lebjatkin... a već glup je, izgleda, glup je
kao... ono, sramota je i reći koliko je glup; ima jedno rusko upoređenje za stepen
gluposti; pa i on smatra da ga je Nikolaj Vsevolodovič uvredio, mada se klanja
njegovoj oštroumnosti: »Začudio me je, veli, taj čovek; on je mudra zmija«
(njegove sopstvene reči). A na to ću ja njemu (još jednako pod uticajem
jučerašnjice i posle razgovora sa Aleksejem Niličem): a vi, kapetane, rekoh,
kako vi mislite sa svoje strane: je li vaša mudra zmija umno bolesna? I, verujete
li, on prosto poskoči s mesta, kao da sam ga s leđa iznenada korbačem ošinuo
bez njegovog dopuštenja: »Jest, kaže, jest, kaže: samo, kaže, to ne može
uticati...« a na šta uticati? – ne doreče; pa se posle teško zamisli, tako teško da se
čisto istreznio. Sedeli smo u krčmi Filipova. I tek posle, valjda, pola časa, on
odjednom lupnu pesnicom o sto: »Jest, kaže, može biti, i jeste umno bolestan, al
to ne može uticati...« i opet ne dovrši na šta uticati. Razume se, ja vam predajem
samo ekstrakt razgovora, ali je jasno šta se misli; pitajte koga hoćete, svaki će
doći na jednu istu misao, pa makar da mu pre toga nikad nije ni na um pala: vrlo
mudar, ali može biti i umno poremećen.
Stepan Trofimović je sedeo zamišljen i naporno sređivao misli.
– A otkud to Lebjatkin zna?
– Ako je po volji, raspitajte se o tome kod Alekseja Niliča, koji me
maločas nazva uhodom. Ja sam uhoda i ne znam, a Aleksej Nilič zna sve do
najmanjih sitnica i ćuti.
– Ja ništa ne znam, ili malo – odgovori inženjer sa istom razdraženošću. –
Vi Lebjatkina opijate, da ga iskušate. Vi ste i mene ovde doveli da doznate i da ja
kažem. Mora da ste uhoda!
– Dosad ga nisam opijao, niti on vredi toga troška, ni pored svih njegovih
tajni – eto šta on znači za mene, a za vas, to ne znam. Ne ja, nego on rasipa
novac! A pre dvadeset dana dolazio je da od mene izmoli petnaest kopejaka; on
je taj koji časti šampanjcem, on mene, a ne ja njega! Ali vi ste mi dali ideju, i,
ako zatreba, ja ću ga opiti, i to baš zato da doznam, pa, možda ću i doznati... sve
te vaše tajnice – pakosno zajedaše Liputin.
Stepan Trofimovič je u nedoumici posmatrao oba protivnika. Obojica su
sami sebe odavali i, što je glavno, bez okolišenja. Meni se učini da je Liputin
doveo tog Aleksej a Niliča samo s tom namerom da ga preko trećeg uvuče u
potreban razgovor – što je njegov omiljen način.
– Aleksej Nilič i suviše dobro poznaje Nikolaja Vsevolodoviča –
razdražljivo nastavi on – samo se prikriva. A što pitate za kapetana Lebjatkina, s
njim se on znao pre sviju nas, pre pet-šest godina, u Petrogradu, u ono, ako se
može tako reći, malo poznato doba u životu Nikolaja Vsevolodoviča, kad on još
nije ni pomišljao da nas ovde dolaskom svojim usreći. Naš princ, valja zaključiti,
napravio je bio dosta čudan izbor poznanstava oko sebe. I tada se, čini mi se,
upoznao i s Aleksejem Niličem.
– Pazite se, Liputine! Skrećem vašu pažnju da je Nikolaj Vsevolodovič
više voleo biti sam i on ume da postoji sam za sebe.
– A šta se to mene tiče, molim vas? Ja sam prvi povikao da je on čovek
najfinijeg i najplemenitijeg razuma, a u tome smislu sam juče i Varvaru Petrovnu
sasvim umirio. »Ali, za narav njegovu ne mogu se zakleti«, rekao sam joj. A to
isto i Lebjatkin reče sinoć, u jednoj reči: »Zbog njegove naravi, kaže, postradao
sam.« Eh, Stepane Trofimoviču, lako je vama povikati: spletka, uhođenje! I,
pazite, vikati to pošto ste od mene sve izvukli i još sa koliko preterane
radoznalosti! Pa i Varvara Petrovna – i ona juče pravo u metu: »Vi ste, kaže,
lično bili zainteresovani, zato i pitam vas.« E, nije nego još nešto! Kakve namere
mogu imati kad sam ja lično, usred društva, pretrpeo od njegovog prevashodstva
uvredu! Mislim, dakle, da imam razloga da se interesujem, i to ne samo zbog
spletaka! Danas vam steže ruku, a sutra, ni ovo ni ono, nego vas, još za vaš
srdačan doček, i to pred celim poštenim društvom, izudara po licu, čim se to
njemu svidi! Sito pa besno! Njima je glavno – žena. Leptiri i kočoperni petlići.
Plemići posednici sa krilcima kao u starinskih amora, Pečorini,80 vadisrca! Lako
je vama, Stepane Trofimoviču, ovejanom neženji, da tako govorite, i da mene
zbog njegovog prevashodstva nazivate spletkašem. A oženite se – a kako još i
sad mladićki izgledate – oženite se lepom pa mladom devojkom i onda, recimo,
zbog našeg princa, dobro zaključavajte vrata, pa i barikade u svojoj kući
napravite! I šta tu: eto, ova m-lle Lebjatkina, koju korbačem biju, samo da nije
suluda i krivonoga, bogami, pomislio bih da je ona žrtva strasti našeg princa i da
je baš zbog toga naš kapetan Lebjatkin i propatio »u svom porodičnom
dostojanstvu«, kako se on izražava. Manj samo da ona ne odgovara
gospodinovom odabranom ukusu – ali za njega ni to nije rđavo. Dobra je svaka
ptičica, samo ako naiđe na gospodinovo poznato raspoloženje. Vi spominjete
spletke; a zar sam ja taj koji viče, kad već ceo grad viče, a ja samo slušam i
povlađujem. Nije, molim vas, zabranjeno povlađivati.
– Ceo grad? A šta viče?
– To jest, to viče kapetan Lebjatkin, kad je pijan, ali zar to nije svejedno
kao i da ceo trg viče? A šta sam ja kriv? Ja se tek samo interesujem, onako, među
prijateljima... jer ja držim da sam ovde među prijateljima – tu nas Liputin kao
nevinašce sve zaokruži očima. – I sad, molim vas, imajte na umu, ima još jedan
slučaj: taj, da je njegova preuzvišenost, princ, još iz švajcarske poslao po jednoj
od najplemenitijih devojaka, i tako reći skromnoj siroti, koju ja imam čast
poznavati, tri stotine rubalja da se predadu kapetanu Lebjatkinu. A malo docnije
Lebjatkin je dobio najtačniji izveštaj, neću da kažem od koga, ali takođe od
najplemenitijeg lica, pa, dakle, i najpouzdanijeg, da nije poslato trista rubalja,
nego hiljadu!... »Mora da mi je ta gospođica utajila sedam stotina rubalja!« viče
Lebjatkin na sva usta i hoće gotovo policijskim putem da traži novac, bar tako
on preti, i diže graju po celome gradu...
– To je nisko, nisko od vas! – skoči inženjer sa stolice.
– Pa vi ste to najplemenitije lice koje je u ime Nikolaja Vsevolodoviča
potvrdilo Lebjatkinu da je poslato hiljadu, a ne tri stotine rubalja. To mi je rekao
sam kapetan, pijan.
– To je... to je nesrećan nesporazum. Neko se prevario, pa tako... To je
gadost, a od vas nisko!
– Ma i ja hoću da verujem da je to gadost i sa žaljenjem slušam, jer je, ako
hoćete, najplemenitija devojka upletena, prvo zbog sedam stotina rubalja, a
drugo zbog očevidne intimnosti sa Nikolajem Vsevolodovičem. Jer šta staje
njegovu preuzvišenost, princa, da najplemenitiju devojku osramoti, i tuđu ženu
iznese na rđav glas, kao što je onda sa mnom stvoren kazus? Naiđe li pred njih
čovek pun velikodušnosti, oni ga odmah primoraju da svojim poštenim imenom
zaklanja tuđe grehove. Isto to podneo sam i ja; ja govorim o sebi, gospodo...
– Čuvajte se, Liputine! – pridiže se s naslonjače Stepan Trofimovič i
poblede.
– Ne verujte, ne verujte! Neko se prevario, ko bilo, a Lebjatkin je pijan –
uzviknu inženjer neiskazano uzbuđen. – Sve će se razjasniti, a ja više ne mogu...
i smatram za niskost... i dosta je, dosta!
On izlete iz sobe.
– Zar vi tako? Pa i ja ću s vama! – uznemiri se Liputin odjedanput i odjuri
za Aleksejem Niličem.


 VII

Stepan Trofimovič za trenutak postoja u razmišljanju, pogleda me, ali

nekako kao da me ne vidi, uze šešir i štap pa lagano pođe iz sobe. Ja, kao i
malopre, opet za njim. Izlazeći, on opazi da ga pratim pa reče:
– Ah, jest, vi možete biti svedok... de l'accident. Vous m'accompagnerez,
n'est-ce pas?81
– Stepane Trofimoviču, da nećete opet tamo? Pomislite na šta sve to može
izići.
Sa žalosnim i zbunjenim osmehom stida i potpunog očajanja, a u isti mah
nekog čudnog oduševljenja, zastade on za časak, i prošaputa mi:
– Ne mogu se ja oženiti »tuđim gresima«!
Ja sam se sve nadao ovoj reči. Najzad dođe na red i ta draga reč, toliko
skrivana ispred mene, kazana tek posle čitave nedelje dana vrdanja, ustezanja i
okolišavanja. Bejah prosto van sebe.
– I tako nečista... tako niska misao... kod vas, kod Stepana Verhovenskog,
u vašem svetlom razumu, u vašem dobrom srcu! I... i to još zbog Liputina!
On me pogleda, ne odgovori, i pođe dalje istim putem. Nisam hteo da se
okanem. Hteo sam da budem svedok njegov pred Varvarom Petrovnom. Ja bih
mu oprostio da je on, po svojoj ženskoj slabosti, poverovao samo Liputinu; ali
sad je već bilo jasno dâ je on sam posumnjao i sve razabrao i razumeo još mnogo
pre Liputina; a Liputin je samo potvrdio njegovo podozrenje i dolio ulja na
vatru. Još od prvog dana je on bio gotov da posumnja u devojku, i ako za to još
nije imao nikakvih osnova, pa ni ovih Liputinovih. Despotsko ponašanje Varvare
Petrovne tumačio je samo kao očajnu želju da devojčinom udajom za poštena
čoveka zabašuri plemićke sitne greške njenog krasnog Nicolas!
Da za to neminovno bude kažnjen, to sam mu ja želeo.
– O! O! Dieu, qui est si grand et si bon!82 O, ko će me umiriti! – uzviknu
on, pređe još stotinu koraka, i zastade.
– Hajdemo odmah kući, sve ću vam razjasniti! – doviknuh mu ja,
vraćajući ga silom kući.
– To je on! Stepane Trofimoviču, vi ste? Vi? – začu se pored nas svež,
nestašan, mlad glas, kao kakva muzika.
Mi nismo ništa videli dok pred nas ne iskrsnu jahačica, Lizaveta
Nikolajevna, sa svojim stalnim pratiocem. Ona zadrža konja.
 – Hodite, ta hodite brže! – pozva ga ona glasno i veselo. – Nisam ga videla
dvanaest godina i poznala sam ga, a on... Zar me ne poznajete?
Stepan Trofimovič prihvati pruženu ruku i poljubi je smerno, s velikim
poštovanjem. Gledao je u Lizu kao u ikonu i nije mogao ni reči da izusti.
– Poznao me i raduje se! Mavrikije Nikolajeviču, on je ushićen što me
vidi! A što vas nema ove dve nedelje? Tetka me uveravala da ste bolesni, pa vas
ne treba uznemirivati; ali ja znam da me tetka vara. Sve sam lupala nogama i
grdila vas, no htela sam pošto-poto, pošto-poto da prvo dođete sami, bez poziva,
i zato nisam slala po vas... Bože, pa on se nije ništa promenio! – posmatrala ga je
ona pognuvši se u sedlu. – Čisto smešno što se nije nimalo promenio! Ah, ipak,
ima bora, mnogo bora oko očiju i na obrazima, ima i sedih vlasi, ali oči su iste!
A ja, jesam li se ja promenila? Jesam? Ma zašto jednako ćutite?
Tu se ja setih pričanja kako se ona, kad su je u njenoj jedanaestoj godini
odveli u Petrograd, gotovo razbolela i da je, tako bolesna, plakala i pitala za
Stepana Trofimoviča.
– Vi... ja... – promuca on glasom isprekidanim od radosti. – Tek što sam
malopre uzviknuo »ko će me umiriti!« a uto je odjeknuo vaš glas... To smatram
kao čudo, et je commence à croire.83
– En Dieu? En Dieu qui est là haut et qui est si grand et si bon?84 Vidite
kako ja sva vaša predavanja znam naizust. Mavrikije Nikolajeviču, da znate
samo kakvoj me je tada učio veri sa Dieu, qui est si grand et si bon! A sećate li
se svojih priča o Kolumbu, kako je pronašao Ameriku i kako su svi na brodu
uzviknuli: zemlja, zemlja! Njanja,85 Aljona Frolovna, kaže da sam posle celu
noć buncala i vikala: zemlja, zemlja! A sećate li se kako ste mi pričali o princu
Hamletu? Pa oni vaši opisi kako se siromašni iseljenici prevoze iz Evrope u
Ameriku? A sve to nije bilo istina; posle sam doznala: ne prevoze se oni onako;
ali, Mavrikije Nikolajeviču, da znate samo kako me je onda lepo varao, gotovo
lepše nego da je istinu govorio! Zašto tako gledate Mavrikija Nikolajeviča? On
je najbolji i najodaniji čovek na zemlji i vi ćete ga svakako morati zavoleti kao i
mene! Il fait ce que je veux!86 Ali, dragi Stepane Trofimoviču, mora da ste
nesrećni kad nasred ulice pozivate ko će da vas uteši. Nesrećni ste, je li tako?
Jeste?
– Sad sam srećan.
– Tetka vam čini krivo? – nastavi ona ne slušajući ga. – Uvek ta tetka,
nepravična i nama uvek vrlo draga tetka! A sećate li se kad ste me zagrlili u vrtu,
a ja vas tešila i plakala – ta ne bojte se Mavrikija Nikolajeviča, on sve, sve zna o
vama, sve, odavno, možete na njegovom ramenu plakati koliko hoćete, on će
stojati koliko god vam je volja!... Podignite malo šešir, skinite ga sasvim samo
za časak, ispružite vrat, podignite se na prste, hoću da vas poljubim u čelo, kao
onda kad smo se rastajali. Pogledajte, ona gospođica na prozoru uživa u nama...
Ded, bliže, bliže! Bože, kako je osedeo!
I prignuvši se u sedlu, ona ga poljubi u čelo.
– A sad, vašoj kući! Znam gde stanujete. Odmah, ovog časa biću kod vas.
Prvo ću ja da posetim vas, tvrdoglavka, a posle ću vas odvući svojoj kući, na ceo
dan. Idite, spremite mi doček!
Konj je ponese kasom i ona odjuri sa svojim kavaljerom. Mi se vratismo.
Stepan Trofimovič sede na kanabe i zaplaka.
– Dieu, Dieu! – узвикну oн. – Enfin une minute de bonheur!87
Nije prošlo ni deset minuta, a ona zaista dođe u pratnji svog Mavrikija
Nikolajeviča.
– Vous et le bonheur, vous arrivez en même temps!88 – ustade on da je
dočeka.
Evo vam i Mavrikija Nikolajeviča, molim vas upoznajte se. Htedoh da
vam pošaljem kolača mesto cveća, ali Mavrikije Nikolajevič uverava da to nije u
ruskom duhu.
Taj Mavrikije Nikolajevič bio je artiljerijski kapetan, od trideset tri godine,
visok, lep gospodin, besprekornog držanja, sa ozbiljnom i na prvi pogled čak
strogom fizionomijom, iako to beše čovek vanredne dobrote i vrlo nežne, koju
svaki oseti gotovo odmah u prvom trenutku poznanstva s njime. Ali je bio
ćutljiv, izgledao vrlo hladnokrvan, nije nametao svoje prijateljstvo. Mnogi su
kod nas posle govorili kako je on čovek ograničen; ali to nije bilo sasvim istina.
Lepotu Lizavete Nikolajevne neću opisivati. Već je ceo grad na sva usta
pričao o njenoj lepoti, premda su neke naše gospođe i gospođice sa srdžbom
odbijale takva mišljenja. Među njima bilo ih je koje su Lizavetu Nikolajevnu već
i mrzele; i to, prvo, zbog ponositosti; jer Drozdovi gotovo nisu još ni počeli s
posetama, a to je vređalo, mada je tome odlaganju stvarno bila kriva bolešljivost
Praskovje Ivanovne. Drugo, mrzele su je što je rođaka gubernatorovice; treće,
što svakog dana pravi šetnje na konju. Mi još nikad dosad nismo imali
amazonke, pa je prirodno što je pojava Lizavete Nikolajevne, koja je svakog
dana pravila šetnje na konju, a još nije otpočela s posetama, vređala društvo.
Uostalom, svi su već znali da ona jaše po lekarevoj naredbi, ali uz to su
zajedljivo govorili o njenoj bolesti.
Ona je odista bila bolesna. Ono što se na njoj već na prvi pogled isticalo –
to je bila njena bolesna, nervna, neprekidna uznemirenost. Avaj! Sirotica, mnogo
je patila, no to se sve tek na kraju saznalo. Sada, kad se sećam prošlosti, već više
ne mogu reći da je ona bila lepotica, kako mi se tada činilo. Može biti da čak nije
bila nimalo lepa. Visoka, tanka, ali vitka i snažna, ona je skoro iznenađivala
nepravilnošću svojih crta. Oči nekako kose, kao u Kalmika, lice bledo,
koštunjavo i mršavo; ali je na njemu bilo nešto što pobeđuje i privlači! U
vatrenom pogledu njenih mrkih očiju čitala se neka moć; ona cela izgledala je
»kao pobednica i kao da pobeđuje«. činila se ohola, a ponekad i smela, drska; ne
znam da li je umela da bude dobra, ali znam da je to silno želela i da se mučila
da sebe primora na malo dobrote. U toj naravi, svakako, bilo je lepih nagona,
divnih težnji i sasvim istinskih poduzetnosti; ali sve u njoj kao da je večito
tražilo svoju ravnotežu i nije je nalazilo, sve je bilo u haosu, u uzburkanosti, u
nespokojstvu. Možda je ona stavljala sebi suviše stroge zahteve, a nikada nije
nalazila dosta snage da te zahteve zadovolji.
Sede na divan i stade razgledati sobu.
– Zašto je meni u ovakvim trenucima uvek teško na duši, razrešite to, vi,
učeni čoveče! Celog veka sam mislila da samo bog zna koliko ću se obradovati
kad vas vidim i svega se setim, a sad mi se čini kao da se i ne radujem, mada vas
volim... O, bože, on drži moju sliku na zidu! Dajte je ovamo, sećam je se, sećam!
Još pre devet godina Drozdovi su mu poslali bili iz Petrograda jednu
izvrsnu akvarelsku minijaturu Lizinu, kojoj je tada bilo dvanaest godina. I od tog
doba ta slika stalno je visila kod njega u sobi na zidu.
– Zar sam ja bila ovako lepo dete? Zar je ovo zbilja moj lik?
Ustade i sa slikom u ruci pogleda se u ogledalu.
– Uzmite je što pre! – uzviknu ona predajući mu sliku. Ona opet sede na
divan. – Jedan život prođe, drugi nastane, zatim prođe i drugi, nastane treći i
tako bez kraja. A svaki kraj kao da se makazama seče. Eto, pričam vam te stare
stvari, ali koliko je u njima istine!
Osmehnuvši se, ona pogleda u mene, a pogledala me je već nekoliko puta;
Stepan Trofimovič, u svom uzbuđenju, i zaboravio je na obećanje da će me njoj
predstaviti.
– A zašto moja slika visi ispod kinžala? I šta će vam toliko kinžala i
sabalja?
Doista, na zidu su visila, ne znam zašto, dva ukrašena jatagana, a više njih
prava čerkeska šaška.89 Pitajući ga, Liza pogleda pravo u mene, tako da ja
htedoh nešto i da joj odgovorim, ali se trgoh. Jedva jednom Stepan Trofimovič
se seti i predstavi me.
 – Znam, znam – reče ona – vrlo mi je milo. I mama je mnogo o vama
slušala. Upoznajte se i s Mavrikijem Nikolajevičem, on je izvrstan čovek. Ja
imam o vama i smešan pojam; vi ste poverenik Stepana Trofimoviča?
Ja sam pocrveneo.
– Ah, oprostite, molim vas, nisam upotrebila pravi izraz, ne... ne, nimalo
smešan pojam, nego... (ona pocrvene i zbuni se). Uostalom, zašto se stideti od
toga što ste izvrstan čovek?... Nego, mi moramo ići, Mavrikije Nikolajeviču!
Stepane Trofimoviču, za pola časa da ste kod nas! Bože, koliko ćemo se
razgovarati! Sad sam ja vaš poverenik i govorićemo o svemu – o svemu,
razumete?
Stepan Trofimovič se odmah uplaši.
– O, Mavrikije Nikolajevič zna sve, njega se ne bojte!
– A šta zna?
– Ta šta vam je! – poviče ona u čudu. – Gle, oni tu zbilja nešto kriju! Ja
nisam htela da poverujem u to! I Dašu kriju. Malopre, tetka me nije htela kod nje
pustiti, kaže boli je glava.
– Ali... ali kako ste doznali?
– Pa, bože moj, kao i svi ostali, čudna mi mudrost!
– Zar svi?
– Pa nego kako? Doduše, mama je doznala prvo od Aljone Frolovne, moje
dadilje, a njoj došla vaša Nastasja da kaže. Vi ste, valjda, kazali Nastasji? Ona
kaže da ste joj vi sami rekli.
– Ja... ja jesam rekao jedanput – promuca Stepan Trofimovič i sav
pocrvene – no... ja sam tek samo malo nagovestio... j'étais si nerveux et malade
et puis90...
Ona pršte u smeh.
– A poverenik se nije desio pri ruci, nego se našla Nastasja – pa, dobra je i
ona! Ali Nastasja ima pun grad kuma i prija! Nego, dosta, i onako je svejedno;
neka i znaju, i bolje je da svi znaju. Dođite nam što pre, mi rano ručavamo...
Jest, zaboravila sam – ona opet sede: – slušajte, ko je taj Šatov?
– Šatov? Brat Darje Pavlovne...
– Znam to, gle, kakvi ste vi, bogami, jest! – prekide ga ona nestrpljivo. –
želim da znam ko je on i kakav je to čovek.
– C'est un pense-creux d'ici. C'est le meilleur et le plus irascible homme
du monde.91
 – Ja sam čula da je on nekako čudan. Uostalom, ne mislim to. Čula sam da
zna tri jezika, i engleski, i da može da radi književne poslove. Ako je tako, ja
imam za njega mnogo rada; potreban mi je pomoćnik, i što pre to bolje. Da li bi
se on primio toga posla? Njega su mi preporučili.
– O, svakako, et vous fères un bienfait...?92
– Ja to nikako ne činim radi bienfait, nego mi je potreban pomagač.
– Ja dosta dobro poznajem Šatova – rekoh ja – i, ako zapovedate da mu to
kažem, mogu odmah k njemu otići.
– Recite mu da dođe sutra u podne. Divno! Hvala vam. Mavrikije
Nikolajeviču, jeste gotovi?
Oni odoše. A ja, razume se, odmah potrčah Šatovu.
– Mon ami! – dostiže me Stepan Trofimovič na stepeništu – svakako
dođite k meni u deset ili jedanaest, kad se vratim. Oh, ja sam se i suviše o vas
ogrešio, i suviše... i prema svima, i prema svima!...


 VIII

Nisam našao Šatova kod kuće; posle dva sata odem ponovo – opet ga
nema. Naposletku, već u osam, opet se uputim k njemu, pa ili da ga nađem, ili da
mu ostavim zabelešku. I opet ga ne nađem kod kuće. Stan mu je bio zatvoren, a
on je stanovao sam, bez ikakve posluge. Pomislim kako bi bilo da siđem dole do
kapetana Lebjatkina, da raspitam za Šatova; ali i njegov je stan bio zatvoren; niti
se što čuje iz stana, niti je osvetljeno, kao da je sve prazno. Ja, pod uticajem
nedavnih razgovora, radoznalo prođem pored kapetanovih vrata. Na kraju
krajeva, naumio sam da sutra dođem ranije; od zabeleške se nisam mnogo čemu
nadao, Šatov je mogao da je i ne pogleda, tako je on nepokoran, snebivljiv.
Proklinjući neuspeh, izlazeći već napolje, najedanput se sukobih sa gospodinom
Kirilovom; ulazio je u kuću, poznao me odmah, pre nego ja njega. Kako me on
sam upita, ja mu ukratko sve ispričah i pokazah svoju zabelešku.
– Hajdemo – reče on – ja ću sve svršiti. Setih se Liputinova kazivanja da
se Kirilov baš jutros preselio iz kuće u sporednu drvenu zgradu u dvorištu. U toj
zgradi, za njega suviše velikoj, stanovala je s njim i neka stara gluva žena i
pomalo ga usluživala. Vlasnik kuće, Filipov, sa stanom u drugoj, novoj kući, u
drugoj ulici, drži krčmu, a ova starica, po svoj prilici njegova rođaka, nadgleda
mu celu staru zgradu. Sobe u drvenoj zgradi dosta su čiste, ali zidni oblozi behu
prljavi. U sobi u koju smo mi ušli bio je nameštaj od razne ruke i činio je pravo
skladište: dva stola za kartanje, orman od jovovine sa škrinjicom, veliki sto od
tesanih dasaka za seosku izbu ili za kuhinju, kanabeta i stolice sa opletenim
naslonom i tvrdim kožnim sedištem. U jednom uglu sobe bila je nameštena stara
ikona pred kojom je baka pre našeg dolaska upalila žižak; a na zidovima su
visile dve velike potamnele uljane slike, jedna pokojnog cara Nikolaja
Pavloviča, slikanog, sudeći po izgledu, još dvadesetih godina veka; a druga
predstavljaše nekakvog vladiku.
Ušavši u sobu, gospodin Kirilov upali sveću i iz svojeg ručnog kofera, iz
koga stvari još nisu bile povađene i raspremljene, izvadi koverat za pismo, vosak
i kristalni pečat.
– Zapečatite vaše pisamce i stavite adresu na koverat.
Ja sam se nećkao, ali je on navaljivao. Napišem adresu i uzmem kapu.
– Mislio sam, vi ćete čaj – reče on – kupio sam čaj. Hoćete li?
Nisam odbio. Baka ubrzo unese čaj, to će reći poveći čajnik sa vrelom
vodom, mali čajnik pun poparenog čaja, dve velike zamljane šolje, bêle, sa
grubim šarama, kolača i dubok tanjir pun tucana šećera
 – Ja volim čaj – reče on – noću; mnogo hodam i pijem čaj do zore. U
inostranstvu čaj noću nije zgodno.
– Vi u zoru ležete?
– Uvek; odavno. Malo jedem, sve čaj. Liputin je lukav, no nestrpljiv.
Začudilo me što hoće da razgovara, te se odlučih da se koristim prilikom.
– Malopre su se desili neprijatni nesporazumi – rekoh ja.
On se mnogo natušti.
– To je glupost; same budalištine. Sve su to budalištine zato što je
Lebjatkin pijan. Ja Liputinu nisam govorio, nego samo sam razjasnio neke
sitnice, zato što je on izvrtao. Liputin ima mnogo fantazije, i od komarca pravi
magarca. Ja sam juče verovao Liputinu.
– A danas meni? – nasmejah se ja.
– Pa vi ste već pre sve znali; Liputin je ili slab, ili nestrpljiv, ili opak, ili...
zavidi.
Ova poslednja reč veoma me začudi.
– Vi izredaste tolike kategorije da nije čudo ako se u nekoj od njih Liputin
i nađe.
– Ili u svima zajedno.
– Jest, i to je istina. Liputin – to je haos! Istina, je li on lagao kad tu
nedavno reče da vi spremate neko delo?
– Zašto lagao? – natmuri se Kirilov opet i upre pogled u zemlju.
Zamolih ga da mi oprosti i uverih ga da ja ne vodim istragu. On pocrvene.
– Kazao je istinu, ja pišem. Samo, to je svejedno. Malo poćutasmo, a on se
odjednom osmehnu svojim starim detinjskim osmehom.
– Ono o glavama sam je izmislio, po knjigama; i isprva je meni o tom
govorio; on to rđavo shvata; a ja samo tražim uzrok; zašto ljudi ne smeju da se
ubiju – to je sve. A i to je svejedno.
– Kako ne smeju? Zar je malo samoubistava.
– Vrlo malo.
– Zar vi tako mislite?
On ne odgovori. Ustade i zadubljen u misli hodao je gore-dole.
– A šta ljude uzdržava od samoubistva, kako vi o tome mislite? – zapitah
ga.
On pogleda rasejano kao da se priseća o čemu razgovaramo.
 – Ja... malo još znam... uzdržavaju ih dve predrasude, dve stvari; samo
dve; jedna vrlo neznatna i mala, druga vrlo krupna i velika. Ali i mala je takođe
velika.
– A koja je mala?
– Bol.
– Bol? Zar je to važno... u tom slučaju?
– Prvo prvcato. Dve su vrste: jedni se ubijaju ili iz velike tuge, ili iz
ogorčenja, ili ludi, ili već svejedno... oni, najedanput. Oni malo misle na bol,
ubijaju se smesta. A koji po razumu čine to – oni mnogo misle.
– A zar ima i takvih – po razumu?
– Vrlo mnogo. Da nema predrasude, bilo bi ih više; vrlo mnogo, svi.
– Dakle, svi? On poćuta.
– Zar nema načina da se umre bez bola?
– Zamislite – reče on, i zastade preda mnom – zamislite kamen velik, kao
velika kuća; on visi, a vi ste ispod njega; ako padne na vas, na glavu, hoće li vas
boleti?
– Kamen kao kuća? Pa dabogme, strašno je to.
– Ne govorim o strahu; hoće da boli?
– Ah! da, kamen kao planina, od milion pudova... Razume se, neće boleti
ništa.
– Ali dok tamo stojite i dok kamen visi, vas će biti mnogo strah da će
boleti. Svaki prvi naučnik, prvi lekar, svi najbolji, svi će se mnogo bojati. Svaki
će znati da neće mnogo boleti i svaki će se mnogo plašiti da hoće boleti.
– A drugi uzrok, onaj vrlo veliki?
– Onaj svet.
– Mislite kazna?
– Svejedno. Onaj svet; samo to, onaj svet.
– Zar nema ateista koji nimalo ne veruju u onaj svet?
Opet on poćuta.
– Vi, možda, sudite po sebi? – rekoh.
– Niko ne može drukčije suditi nego po sebi – odgovori on i pocrvene. –
Sva sloboda biće tada kad bude svejedno živeti ili ne živeti. Eto, to je svemu
svrha.
– Svrha? Pa onda niko, može biti, neće hteti da živi.
 – Niko – izusti on odlučno.
– Čovek strahuje od smrti stoga što voli život, ja tako razumem –
napomenuh – a tako je i priroda naredila.
– To je nisko i u tome je sva obmana! – tu njegove oči zasijaše. – život je
bol, život je strah i čovek je nesrećan. Danas je sve bol i strah. Danas čovek voli
život zato što voli bol i strah. I tako je učinjeno, život se sad daje za bol i strah –
u tom je sva obmana. Danas čovek još nije onaj čovek. Biće nov čovek, srećan i
ponosit. Kome bude svejedno: živeo ne živeo, taj će biti nov čovek. Ko pobedi
bol i strah, taj će biti bog. A ovaj bog neće biti.
– Dakle, ovaj bog, po vašem mišljenju, postoji?
– Bog ne postoji, ali njega ima. U kamenu nema bola; ali u strahu od
kamena ima bola. Bog je bol, u strahu i smrti. Ko pobedi bol i strah, taj će sam
postati bog. Tada će biti nov život i nov čovek, sve novo. Tada će se istorija
deliti u dva delà: od gorile do uništenja boga, i od uništenja boga do...
– Do gorile?
– ... do fizičke promené zemlje i čoveka. Biće čovek bogom i promeniće
se fizički. I svet će se promeniti, i rad će se promeniti, i misli, i sva osećanja.
Kako vi mislite – hoće li se tada čovek fizički promeniti?
– Ako bude svejedno živeti ili ne živeti, onda će se svi poubijati, i u tome
će, možda, biti promena.
– To je svejedno. Ubiće obmane. Svaki ko hoće, što je prvo i glavno,
slobodu, taj mora smeti da se ubije. Ko sme sebe ubiti taj saznaje tajnu obmane.
Dalje nema slobode; tu je sve, a dalje nema ništa. Ko sme sebe ubiti, taj je bog.
Sada svaki može učiniti da i boga ne bude, i ništa ne bude. Ali niko još
nijedanput nije učinio.
– Bilo je samoubica na milione.
– No svi ne zbog toga, nego sve sa strahom, a ne radi toga. Ne radi toga da
ubiju strah. Ko se ubije samo radi toga da strah ubije, taj će odmah postati bog.
– Neće imati vremena, možda – napomenem ja.
– To je svejedno – odgovori on mirno, s mirnim ponosom, gotovo s
preziranjem. – Meni je žao što vi kao da se smejete – dodade on malo posle.
– A meni čudno što ste pre bili onako razdraženi, a sada ste mirni, iako
vatreno govorite.
– Pre? Pre je bilo smešno – odgovori on s osmehom. – Ja ne volim grditi i
nikad se ne smejem – dodade on setno.
 – Da, ne provodite vi veselo svoje noći pored čaja!
Ustanem i uzmem kapu.
– Mislite? – osmehnu se on s nekim čuđenjem. – A zašto? Ja... ja ne znam
– zbuni se on iznenada – ne znam kako drugi, a ja osećam da ne mogu kao svaki.
Svaki misli, i zatim odmah misli na drugo. Ja ne mogu na drugo, ja celoga života
mislim samo jedno. Mene je bog celoga života mučio – završi on iznenadno s
čudnovatom ekspanzivnošću.
– Recite, ako dopustite pitanje, zašto vi pravilno ruski ne govorite? Da
niste zaboravili za ovih pet godina, u tuđini?
– Zar nepravilno? Ne znam. Ne, nije zbog tuđine, ja tako govorim otkako
znam za sebe... meni je svejedno.
– Još jedno pitanje, delikatnije: potpuno vam verujem da se vi s ljudima
nerado sretate i da malo s njima govorite. Zašto ste sad sa mnom ušli u
razgovor?
– S vama? Vi ste maločas tako zgodno sedeli i... ali svejedno... mnogo
ličite na moga brata, mnogo, neobično – izgovori on pocrvenevši. – On je umro,
pre sedam godina; stariji, mnogo, vrlo mnogo, nalik...
– Mora da je imao velikog uticaja na pravac vaših misli.
– N-nije, on je malo govorio; on nije ništa govorio. Ja ću vašu zabelešku
da predam.
Sa svetiljkom me isprati do vrata, da bi ih posle za mnom zatvorio...
»Zacelo je umno poremećen«, zaključih ja u sebi.
A na vratima desi mi se nov susret.


 IX

Tek što sam zakoračio preko visokog praga na malim vratima, kad me
nečija snažna ruka u mahu dočepa za grudi.
– Ko si? – zagrmi nečiji glas. – Prijatelj ili neprijatelj? Pokaj se!
– Naš je, naš! – zapišta Liputinov glasić pored mene. – Ovo je gospodin
G-v, klasično vaspitan mladić koji opšti s najvišim društvom.
– Volim kad je u društvu... klas-sič-čno... dakle, od naj-aj-obraz-zo-van-
nijih... Ignjat Lebjatkin, kapetan u ostavci, na usluzi celom svetu i prijateljima,
ako su verni, ako su verni, hulje!
Kapetan Lebjatkin, rastom desetak pedalja visok, krupan, debeo čovek,
kovrčave kose, crven i preterano pijan, jedva je stajao preda mnom i s mukom
izgovarao reci. Uostalom, ja sam ga i ranije viđao izdaleka.
– A, i ovaj! – opet zaurla on kad ugleda Kirilova sa svetiljkom u ruci; beše
podigao i pesnicu, ali očas je spusti.
– Opraštam radi učenosti! Ignjat Lebjatkin, naj-obraz-zo-van-niji...
Ljubavi vatrena granata u grudi lupnu Ignjata. I opet zaplaka od gorke
muke po Sevastopolju bez ruke.
– Premda kod Sevastopolja nisam ni bio, pa čak nisam ni bezruk; ali kakav
je to samo slik! – unosi mi se on u lice sa svojom pijanom njuškom.
– On nema vremena, nema vremena, on hoće kući – govori mu Liputin da
bi me odbranio od njega. – On će sutra kazati Lizaveti Nikolajevnoj.
– Lizaveti! – jeknu kapetan. – Stoj, ne idi! Varijanta:
»I zvezda na konju leprši
uz drugih amazonki jato,
i s konja se na mene smeši
ari-sto-kratsko čedo umiljato.«
Posvećeno Zvezdi amazonki.
– To je, razumeš li, himna! To je himna, ako ti nisi magarac! Ništaci, ne
razumeju! Stoj – uhvati se on za moj kaput, mada sam se ja iz sve snage otimao
ka vratima. – Odnesi poruku da sam ja vitez časti, a Daška... Dašku ću ja s dva
prsta... kreposna robinja... ne sme...
Tu on pade, a ja se silom otmem iz njegovih ruku i potrčim na ulicu.
Liputin se naveže za mnom.
 – Neka ga, dići će ga Aleksej Nilič. Znate li šta sam sad od njega doznao?
– brblja Liputin zaduvan. – Jeste li čuli one stihove? Tu pesmu eto, »Zvezdi
amazonki« sutra će on poslati Lizaveti Nikolajevnoj, pod pečatom, sa svojim
punim potpisom, šta velite na to!
– Kladim se da ste ga vi na to nagovorili.
– Izgubićete! – nasmeja se Liputin iz glasa. – Zaljubljen je, zaljubljen je
kao mačak, a znate li, počeo je od mržnje! Isprva je on mrzeo Lizavetu
Nikolajevnu što jaše, mrzeo je toliko da je umalo nije nasred ulice glasno
izgrdio; pa i grdio je! Još onomad ju je izgrdio kad je prolazila, te srećom nije
dobro čula – a danas, najedanput, pesme! Znate li da on hoće smelo da je
zaprosi! Ozbiljno, ozbiljno!
– Čudim vam se, Liputine. Gde god se zametne kakva gadost, vi ste
svagda tu da stvar vodite! – rekoh mu ja vrlo ljut.
– Zbilja, vi daleko idete, gospodine G-ve; da vam srdašce nije jauknulo
bojeći se suparnika, je l’ te?
– Kako-o-o? – povičem ja i zastanem.
– E, to vam je za kaznu i više ništa neću da kažem! A vi biste te još kako
želeli da još čujete! Tek ovo jedno: taj zavrzan sad više nije prost kapetan, već
posednik u našoj guberniji, i to još i dosta znatan, jer mu je Nikolaj
Vsevolodovič ovih dana prodao sve svoje imanje, svih svojih bivših dvesta duša
i, bogami, ne lažem! Sad sam to doznao iz najpouzdanijeg izvora. A sad, dalje
ispipkajte i sami; više ništa neću da kažem. Do viđenja, gospodine!
Stepan Trofimovič očekivao me je u nervoznom nestrpljenju. Ima već
čitav čas kako se vratio. Zatekao sam ga kao da je bio napit; bar u prvi mah
mislio sam da je pijan. Avaj, poseta kod Drozdovih oduzela mu je i poslednju
mrvu prisebnosti.
– Mon ami, сасвим сам изгубио сад конац... Lise... волим и ценим тог
анђела, као и пре, баш као и пре; али мени се чини да су ме обе, и мати и
кћи, очекивале једино зато да се о којечем обавесте, или да кажем онако
просто да из мене све извуку, па после хајд' збогом! Тако је то.
– Zar vas nije stid! – povičem ja, izgubivši strpljenje.
– Prijatelju, moj, ja sam sad sasvim sam. Enfin, c'est ridicule.93 Zamislite,
i tamo je sve natučeno tajnama. Navališe na mene! Sve o nosevima, pa ušima, pa
posle o nekakvim petrogradskim tajnama. One su, to jest, tek ovde čule za sve
ovdašnje događaje sa Nicolas, one od pré četiri godine:»Vi ste tada bili ovde, pa
ste videli, je li istina da je on lud?« Kako je i otkuda je ta ideja ponikla, ne znam.
I po čemu se to Praskovji pošto-poto hoće da Nicolas izgleda lud? To bi ta žena
htela, to! Ce Maurice,94 ili kako ga zovu; Mavrikije Nikolajevič, brave homme
tout de même95 – je li to u njegovu korist, i pošto je, kako je sama pisala iz
Pariza svojoj pauvre amie... Enfin, ta Praskovja, kako je naziva cette chère amie,
to je tip, to je besmrtna Gogoljeva Korobočka,96 ali samo zla Korobočka, prznica
Korobočka i još beskrajno uveličana.
– Pa to će, onda, biti čitav sanduk, još i uveličan!
– Makar i umanjen, svejedno, ne prekidajte me, sve mi se to vrti u glavi.
One tamo su već sasvim zašle u svađu i grdnju; Liše, naravno, nije, ona još uvek
ponavlja: »Tetka, tetka«, no Lise je lukava, i tu još nešto ima. Tajna! Ali se sa
materom posvadila. Cette pauvre tetka tiraniše, doduše, svakoga... uz to još došla
je i gubernatorovica, pa nepoštovanje od strane društva, pa »nepažnja«
Karmazinova, pa uz sve, odjedanput, i ta ideja o umnoj poremećenosti, ce
Lipoutine, ce que je ne comprends pas...97 I-i, kažu, glavu je sirćetom kvasila... a
ovamo joj sad došli još vi i ja s našim žalbama i našim pismima... O, kako sam je
ja mučio! i to još u kakvo vreme! Je suis un ingrat!98 Zamislite, kad sam se
vratio kući, zatekao sam njeno pismo. Evo, pa čitajte, čitajte! O, što je to
neplemenito bilo s moje strane!
I pruži mi tek primljeno pismo Varvare Petrovne. Izgledaše kao da se
pokajala zbog svoje jutrošnje poruke: »Ostanite kod kuće.« Pisamce je učtivo,
ali ipak odlučno i s malo reči. Ona moli Stepana Trofimoviča da dođe preksutra,
u nedelju, tačno u dvanaest časova, i savetuje ga da povede koga od svojih
prijatelja (u zagradi stoji moje ime). Od svoje strane obećava da će pozvati
Šatova, kao brata Darje Pavlovne. »Od nje možete tada dobiti konačan odgovor:
hoće li vam to biti dosta? Je li to ta formalnost koju ste toliko tražili?«
– Pazite samo, ta jetka fraza na kraju. Jadnice, jadnice, prijateljice celog
mog života! Priznajem, ova iznenadna odluka sudbine zaista me je pritisla, da
me udavi. Ja sam se, priznajem, još uvek nadao... a sad, tout est dit,99 znam da je
svršeno, c'est terrible.100 O, da mi je da ta nedelja nikad ne dođe, nego da ostane
sve kao što je bilo vi biste dolazili, a ja bih tada...
– Zbunile su vas te skorašnje Liputinove gadosti, spletke.
– Prijatelju moj, vi ste ovog trenutka svojim prijateljskim prstom dotakli
drugo bolno mesto. Ti prijateljski prsti su uopšte nemilosrdni, a pokadšto i
ćudljivi, pardon, ali, verujte, ja sam gotovo već sve to i zaboravio, sve te gadosti;
to jest, nisam zaboravio, nego sam se, iz gluposti svoje, jednako dok sam bio kod
Lise, brinuo da budem srećan i sam sebe uveravao da i jesam srećan. Ali sad... o,
ja sad moram misliti na tu ženu, plemenitu, humanu i trpljivu prema mojim
gadnim nedostacima i slabostima – hoću reći, ne baš sasvim trpljivu, ali, zaboga,
kakav sam i ja, sa svojom divljom, rđavom naravi! Ta ja sam raspušteno,
samovoljno dete, sa svom sebičnošću deteta – samo bez detinje nevinosti. Cette
pauvre,101 kako je Lise graciozno naziva, cette pauvre tetka se dvadeset godina
starala o meni i čuvala me kao dadilja. I sad najedanput, posle dvadeset godina,
detetu se ženi, voljan je da uzme ženu, da, voljan je, pa pismo za pismom, a kod
nje glavobolja, sirćetni oblozi i... i – i, eto, postigao sam što sam želeo – u
nedelju sam oženjen čovek... šala, tako reći. Da mi je znati samo zašto sam i sam
navaljivao – e pa de! Zašto sam ona pisma pisao? Nego, zaboravio sam: Lise
obožava Darju Pavlovnu, bar tako kaže; i veli (za nju): »c'est un ange,102 i ali
samo nešto malo tajanstven«. Savetovale su mi obe, pa i Praskovja... ne,
Praskovja nije. O, koliko je otrova zatvoreno u toj Korobočki! A Lise, ona
upravo, ne savetuje: »Zašto, veli, da se ženite – vama je dosta i naučnog
uživanja.« I smeje se. Smeh sam joj oprostio, zato što i ona sama ima neku grizu
u srcu. Svakako – kažu one – ne možete vi bez žene. Primiče se slabost i nemoć,
a žena bi vas pokrivala, ili već kako to ide... Ma foi,103 i ja, sedeći ovako s vama,
jednako sam mislio da mi nju Proviđenje šalje pred zatišjem mojih burnih dana;
da me pokriva, da mi ugađa, ili već kako to ide... enfin, trebaće za vođenje
kuće... Evo, pogledajte šta je tu đubreta; sve je u neredu, malopre sam naredio da
se raspremi, a eno, knjiga na podu! La pauvre amie uvek se ljuti na taj nered kod
mene. O, sad već neće više njen glas ovde odjekivati! Vingt ans!104... A-a, čini
mi se, i one dobijaju anonimna pisma, zamislite, kao da je Nicolas, tobože,
prodao imanje Lebjatkinu. C'est un monstre! et enfin105 ko je taj Lebjatkin; Lise
sve to sluša, oh, i te kako sluša!... Ja sam joj oprostio smejanje, ja sam video s
kakvim je licem slušala; a ce Maurice...106 ne bih želeo da sam u sadašnjoj
njegovoj ulozi... brave homme tout de même,107 ali nešto snebivljiv, uostalom,
bog bi ga znao...
On ućuta, umorio se i spleo, sedeo je pognute glave ukočeno gledajući
umornim očima u patos. Ja se koristim kratkim odmorom pa mu ispričam kako
sam bio u kući Filipova i pri tom odsečno i oporo iskažem svoje mišljenje da je
Lebjatkinova sestra (koju nisam video) zaista mogla nekad biti neka žrtva
Nicolas, u ono, kako se Liputin izrazio, zagonetno doba njegova života; i da vrlo
lako može biti da Lebjatkin prima iz nekakvog razloga novac od Nicolas. Ali to
je sve – što se tiče spletaka oko Darje Pavlovne – rekao sam – to je sve samo
prazan govor, sve je to namestio onaj gad Liputin, bar kako Aleksej Nilič
vatreno uverava, a nema razloga da se njemu ne veruje.
Stepan Trofimovič me rasejano sasluša; tako kao da se te stvari njega ništa
ne tiču. Uzgred, ja sam mu pomenuo i svoj razgovor s Kirilovom i dodao da je
Kirilov, možda, pomerio pameću.
– Nije lud, nego je od onih ljudi sa skučenim i plitkim mislima –
promrmlja on klonulo i kao od bede. – Ces gens-là supposent la nature et la
société humaine autres que Dieu ne les a faites et qu'elles ne sont téellement!108
Upuštaju se neki s njima, ali ne i Stepan Verhovenski! Video sam ja njih onda u
Petrogradu, avec cette shère amie (o, kako sam je tad vređao!) pa se nisam
uplašio ne samo od njihovih grdnji, nego čak ni od njihovih pohvala. Neću se ni
sad uplašiti – mais parlons d'autre chose;109 ja sam, čini mi se, počinio užasnih
stvari; zamislite, juče sam poslao pismo Darji Pavlovnoj i... koliko sad zbog toga
sebe proklinjem!
– A šta ste joj pisali?
– O, prijatelju moj, verujte, sve je s plemenitošću pisano. Izvestio sam je
da sam pre pet dana pisao i Nicolas, takođe s plemenitošću.
– Sad razumem! – povičem ja vatreno. – Otkud vama to pravo da njih
dvoje stavite zajedno?
– Ali, mon cher, nemojte baš sasvim da me ugušite – mais parlons d'autre
chose, ja sam, čini mi se, kao... kao bubašvaba; a, naposletku, ja mislim da je sve
to vrlo plemenito. Pomislite da je doista nešto i bilo... Suisse110... Ili se započelo.
I onda, moja je dužnost da njihova srca unapred pripremim, da ne bih... enfin, da
tim srcima ne bih smetao i da se ne bih isprečio, kao greda, na njihovu putu... Ja
sam to jedino iz plemenitosti učinio.
– O, bože, glupo ste učinili! – ote mi se iz usta i nehotice.
– Glupo, glupo – prihvati i on, čak željno.
– Nikad ništa pametnije niste kazali; c'était bête, mais que faire, tout est
111
dit. Svejedno, oženiću se, ma i »tuđim gresima«... no onda, šta je trebalo
pisati! Zar nije istina?
– Vi opet po svome!
– O, sad me nećete tom vikom poplašiti; pred vama sad već nije onaj
Stepan Verhovenski; on je sahranjen; enfin tout est dit. A i zašto vičete? Jedino
zato što se ne ženite vi i što nije vama u deo palo da ponesete poznati ukras na
glavi. Opet se vi snebivate? Kukavni moj prijatelju, vi ne poznajete ženu, a ja
sam samo to i radio: proučavao sam ženu. »Ako želiš ceo svet da pobediš,
pobedi sebe« – to je jedino što je dobro umeo da kaže drugi jedan romantičar,
takav kao što ste vi, Šatov, brat moje buduće supruge. Rado od njega
pozajmljujem njegove izreke. E, vidite, i ja sam spreman sebe da pobedim i
ženim se – međutim, šta ću ja dobiti mesto »celog sveta«? O, prijatelju, za svaku
ponositu dušu, za svaku nezavisnost – brak je moralna smrt. Bračni život
pokvariće me, oteće mi energiju, muškost u službi delu, doći će i deçà, možda,
verovatno ne moja – to jest, dabogme da ne moja! Mudar se ne boji da istini u
oči pogleda... Liputin mi je malopre predlagao da se od Nicolas barikadama
spašavam; on je glup, Liputin. žensko je u stanju da i samo svevideće oko božje
obmane. Le bon Dieu,112 stvarajući ženu, svakako je znao čemu se podvrgava,
no ja sam uveren da ga je ona sama u poslu ometala i sama ga primorala da je
stvori u ovakvom obliku i... sa ovakvim atributima; inače, ko bi hteo da tolike
brige tek onako navuče sebi na vrat. Nastasja, to znam, rasrdila bi se na mene
zbog ovog slobodoumlja, ali... enfin tout est dit.
On ne bi bio on ako bi se lišio jevtinog kalamburskog slobodoumlja, koje
je u njegovo doba veoma cvetalo; sad se tešio bar sa to malo kalambura, samo ne
zadugo.
– O, dobro bi bilo da to preksutra, ta nedelja, nikako ne bude! – uzviknu
on iznenada u potpunom očajanju. – Zašto bar ta jedna sedmica da ne prođe bez
nedelje – si le miracle existe?113 šta bi proviđenju smetalo ako bi iz kalendara
izbrisalo bar tu jednu nedelju, de, ako nizašto drugo a ono samo zato, da ateistu
dokaže svoju moć et que tout soit dit!114... O, kako sam je voleo! Dvadeset
godina, punih dvadeset godina, i baš nikad me nije razumela!
– Ali o kome vi govorite? – zapitam začuđeno – ja vas ne razumem!
– Vingt ans! I nijedanput me nije razumela! O, to je svirepo!... Valjda ne
misli da se ženim iz straha, od nevolje? O, stida! Tetka, tetka! Za tebe je to! O,
neka ta tetka vidi da je ona jedina žena koju sam dvadeset godina obožavao! Ona
to mora doznati, inače neće biti ništa, inače će me samo silom odvući pod taj ce
qu'on appelle le115 venac!
Ovo priznanje, i još ovako energično iskazano, čuh tad prvi put. Ne
krijem, silno mi se prohtelo da se nasmejem. Nisam bio u pravu.
– Sad mi jedino ostaje on, jedino on, moja jedina nada! – pljesnu on
rukama iznenada, kao da ga je najedanput neka nova misao zapanjila. – Sad me
može spasti samo on, moj siromah dečak – o, što već ne dolazi! O, sine moj, o
moj Petruša... mada nisam zaslužio da se nazovem ocem, pre tigrom, ipak,
laisses moi, mon ami,116 hoću malo da prilegnem, da prikupim misli. Vrlo sam
umoran, vrlo umoran, a vama je mislim, vreme da spavate, voyez vous,117
dvanaest je časova...



 ČETVRTA GLAVA

HROMKA118


 I

Šatov se nije uzjogunio, nego je po mojoj zabelešci otišao, u podne,

Lizaveti Nikolajevnoj. Ušli smo gotovo zajedno, jer i ja sam došao da učinim
prvu posetu. Svi, dakle, Liza, mama i Mavrikije Nikolajevič, sedeli su u velikoj
sali i prepirali se. Mama je tražila da joj Liza odsvira na klaviru neki vals, a kad
je ona počela da ga svira, mama je uveravala da to nije onaj koji je tražila.
Mavrikije Nikolajevič, kako je prostodušan, branio je Lizu i tvrdio da je to baš
»onaj vals«, s stara se od srdžbe zaplakala. Ona je bila bolesna i teško se kretala.
Noge su joj bile otečene i evo već nekoliko dana samo se predavala ćudima i na
svakoga se izdirala, mada se uvek pribojavala Lize.
One se obradovaše našem dolasku. Liza pocrvene od zadovoljstva, pa
rekavši meni merci, razume se, zbog Šatova, pođe njemu u susret posmatrajući
ga radoznalo.
Šatov nespretno zastade kod vrata. Ona mu zahvali što je došao i privede
ga mami.
– Ovo je gospodin Šatov, o kome sam vam govorila, a ovo je gospođin G-
v, veliki prijatelj i moj i Stepana Trofimoviča. Mavrikije Nikolajevič se upoznao
s njima juče.
– A ko je profesor?
– Profesora ovde i nema, mama!
– Nije, ima, sama si baš kazala da će doći profesor, to je začelo ovaj – ona
prezrivo pokaza na Šatova.
– Nikad vam to nisam kazala. Gospodin G-v je u službi, a gospodin Šatov
je pređašnji student.
– Student, profesor to je isto, sa univerziteta. Tebi samo da je da se svađaš.
Onaj iz Švajcarske imao je brkove i bradu.
– Mama stalno naziva profesorom sina Stepana Trofimoviča – reče Liza i
odvede Šatova u drugi kraj sobe, do kanabeta. – Uvek je takva kad joj noge
oteknu... vi razumete, bolesna je – šapnu ona Šatovu i dalje posmatrajući ga s
istom neobičnom radoznalošću, osobito njegov čuperak na glavi.
– Vi ste vojno lice? – zapita me stara, kojoj me je Liza nemilostivo
predala.
– Ne, gospođo, ja radim...
– Radite kod Stepana Trofimoviča? Pa i on je profesor?
– Ah, mama, vi začelo i noću sanjate profesore – viknu Liza srdito.
 – Ima ih suviše i na javi! A tebi večito da je samo majci da se protiviš.
Jeste li vi bili ovde pre četiri godine kad je Nikolaj Vsevolodovič dolazio.
Odgovorih da jesam.
– I nekakav Englez je bio zajedno s vama?
– Ne, nije bio. Liza se nasmeja.
– Eto vidiš – reče stara Drozdova – nije ni bilo nikakvog Engleza; dakle,
laž. I Varvara Petrovna i Stepan Trofimovič, oboje varaju... Svi varaju!
– To je tetka pronašla, a juče i Stepan Trofimovič, da Nikolaj
Vsevolodovič tobože liči na princa Harija u šekspirovom Henriku IV – objasni
nam Liza – pa zato mama kaže da je Englez bio, ili, sada, da nije bio.
– Ako nije bio Hari, onda nije bio ni Englez. Sam je Nikolaj Vsevolodovič
pravio komediju.
– Uveravam vas da mama namerno tako govori – opet će Liza, misleći da
to treba Šatovu razjasniti; – ona vrlo dobro zna za Šekspira. Ja sama čitala sam
joj prvi čin Otela; ali nju sad bolovi mnogo muče. Mama, čujete li, izbija
dvanaest, treba da uzmete lek.
– Došao lekar – javi se sobarica na vratima. Stara se pridiže i pozva
psetance:
– Zemirka, Zemirka, hajde bar ti sa mnom!
Zemirka, ružno, staro, maleno psetance nije je slušalo, nego se zavlačilo
pod kanabe na kome je sedela Liza.
– Nećeš? Onda neću ni ja tebe. Zbogom, ko... ne znam vaše ime – okrete
se ona meni.
– Anton Lavrentijevič...
– Svejedno, kod mene sve to na jedno uvo uđe, na drugo izađe. Nemojte
me pratiti, Mavrikije Nikolajeviču, ja sam samo Zemirku zvala. Hvala bogu, još
mogu i sama da idem... a sutra ću u šetnju.
Ona srdito izađe iz sobe.
– Antone Lavrentijeviču, vi sad porazgovarajte s Mavrikijem
Nikolajevičem; uveravam vas, obojica ćete dobiti ako se bliže upoznate – reče
Liza i prijateljski se osmehnu na Mavrikija Nikolajeviča, koji sav zasija od njena
pogleda.


 II

Posao koji je Liza imala da svrši sa Šatovom bio je doista samo književni,
i to me je začudilo. Ne znam zašto, ali sve mi se činilo da ga je ona radi nečeg
drugog pozvala. Mi, to jest ja i Mavrikije Nikolajevič, videći da oni od nas ne
kriju ništa i da razgovaraju vrlo glasno, počesmo osluškivati, te posle i nas
pozvaše na dogovaranje. Stvar je bila u tome što je Lizaveta Nikolajevna već
odavno smislila da izda jednu, kako ona misli, korisnu knjigu; ali kako je sasvim
neiskusna, bio joj je potreban radnik. Ozbiljnost s kojom je izlagala Šatovu svoj
plan mene je začudila. »Mora da je od novih« – pomislio sam – »nije uzalud bila
u štvajcarskoj.«
Šatov je slušao pažljivo, očiju prikovanih za pod, i nimalo se nije čudio što
jedna svetska rasejana gospođica preduzima posao koji, reklo bi se, ne ide uz
nju.
Njeno književno preduzeće bilo bi sledeće. U Rusiji izlazi vrlo mnogo
prestoničkih i pokrajinskih novina i drugih dnevnika i listova, i u njima se
svakog dana saopštava mnoštvo stvari, Godina prolazi, listovi se slažu u ormane,
ili se cepaju i bacaju, ili idu na pakete, na kese i kape. Mnoge od objavljenih
činjenica izazovu utisak i ostanu u sećanju, ali vremenom se zaborave. Ljudi,
docnije, želeli bi da se o nečem obaveste, ali koliki je posao tražiti to u moru
listova, često ne znajući ni dan, ni mesto, pa ni godinu slučaja! No kad bi se sve
te činjenice, za celu godinu, skupile u jednu knjigu, i to po nekom sistemu, s
planom, i po nekoj zamisli, i sredile u poglavlja, sa uputstvima, sa rasporedom
po mesecima i danima, takav bi zbornik mogao skicirati čitavu karakteristiku
ruskog života za celu godinu, i pored toga što bi, prema svemu onom što se u
godini dešavalo, samo vrlo mali deo činjenica bio objavljen.
– Mesto množine listova izići će nekoliko debelih knjiga, i to je sve –
napomenu Šatov.
Ali je Lizaveta Nikolajevna, iako se teško i nevešto izražavala, ipak
vatreno branila svoju zamisao. Mora biti samo jedna knjiga, ne više – uveravala
je ona – čak ni mnogo velika. Recimo čak, neka je i velika, samo neka je dobra,
jasna u onom što je glavno u planu i u načinu izlaganja. Razume se, nije
potrebno sve zbirati i preštampavati. Ukazi, rad vlade, pojedine naredbe, mesne
uredbe, sve to, iako vrlo važno, može izostati iz ovakvog izdanja. Mnogo štošta
može se izostaviti i dati samo izbor događaja koji više-manje izražavaju moralni
lični život narodni, ličnost ruskog naroda u datom momentu. Dabogme, može se
uneti razno: i kurioznosti, i požari, dobrotvorni prilozi, osnivanje ustanova,
svako dobro i rđavo delo, kakva reč i rečenica, ako hoćete čak izveštaji o izlivu
reka, ako hoćete čak i po neka vladina naredba, objava, ali od svega valjalo bi
odabrati samo ono što ocrtava jedno vreme; sve uneti sa određenim pogledima,
sa uputstvom, s namerom, sa mišlju koja rasvetljava celinu, sve ukupno. I
naposletku, knjiga bi morala biti zanimljiva radi lakoće u čitanju; a već, razume
se, da bi takva knjiga bila neizbežna zbog podataka. To bi bila, tako reći, slika
duhovnog, moralnog unutrašnjeg života ruskog za celu jednu godinu. »Potrebno
je da tu knjigu svako kupi, potrebno je da bude priručna, da se nalazi na svakom
stolu« – razlagala je Liza. – »Meni je jasno« – završi ona – »da sve zavisi od
plana, zato se obraćam vama«.
Ona se veoma zagrejala za svoju misao i, mada nije umela da je iskaže
razgovetno i potpuno, Šatov je poče shvatati.
– Znači, to je ipak nešto sa smernicom – odabiranje i razvrstavanje
činjenica sa određenim smerom – promrmlja on, a još nikako ne diže glavu.
– To nikako; ne valja svoditi na smernicu i ne treba nikakvih smernica.
Čista nepristrasnost, i eto smernice.
– Pa i smernica nije zlo – pokrete se Šatov; – a ne može se ona ni
izbegnuti čim se vrši kakvo bilo odabiranje. U izboru činjenica je već upustvo
kako ih valja razumeti. Vaša ideja nije rđava.
– Onda je takva knjiga, dakle, mogućna?
– Valja videti i razmisliti. To je ogroman posao. Ništa se ne može
odjedanput izmisliti. Potrebno je iskustvo. Već ćemo, možda, i izdavati knjigu, a
još nećemo znati kako se radi. Tek posle mnogo ogleda; ali misao će se iščauriti.
Korisna misao.
Naposletku on podiže trepavice; oči mu zasijaše od zadovoljstva, tako je
bio zainteresovan.
– Jeste li vi to sami smislili? – zapita on Lizu milo i nekako stidljivo.
– Pa nije teško smisliti; muka je s planom – osmehnu se Liza. – Ja malo
razumem i nisam mnogo mudra i pratim samo ono što je meni samoj razumljivo.
– Pratite?
– Verovatno ne ide ta reč? – pohita Liza.
– Može i tako; ja, ništa, rekoh tek onako.
– Još u inostranstvu meni se činilo da i ja mogu biti od kakve koristi.
Imam novaca, leži neupotrebljen, pa zašto ne bih poradila za opštu stvar? Uz to,
misao je odjedanput došla nekako sama od sebe; nisam je ranije smišljala i
mnogo sam joj se obradovala ali sam odmah uvidela da to neće ići bez
saradnika, jer ja ništa ne umem sama. Razume se, saradnik će biti i saizdavač
knjige. Mi ćemo deliti zajednički: vaš plan i rad, moja zamisao i novčana
sredstva. I knjiga će se isplatiti!
– Ako pronađemo tačan, pravi plan, knjiga će ići.
– Pazite, molim vas: ja ne mislim na dobit, ali bih mnogo volela da knjiga
imadne prođu i ponosiću se tim dobitkom.
– Dobro, ali šta ću onda ja pri tom?
– Pa ja vas baš i pozivam na saradnju... delićemo popola. Vi ćete smisliti
plan.
– A otkud vi znate da ja mogu smisliti plan?
– Govorili su mi o vama, a i ovde sam slušala... znam da ste vi vrlo
pametni i... i da radite i... da mnogo mislite; meni je u Švajcarskoj Petar
Stepanovič Verhovenski o vama govorio – dodade ona užurbano. – On je vrlo
razborit čovek, je l’ te?
Šatov za časak baci na nju jedva ovlašan pogled, ali odmah spusti
trepavice.
– I Nikolaj Vsevolodovič, takođe mnogo mi je o vama govorio.
Šatov naglo pocrvene.
– Nego, evo novina – Liza brže-bolje uze sa stola spremljen i uvezan
svežanj novina. – Tu sam ja probala da obeležim fakta za izbor, odabrala,
obeležila brojevima... vi ćete pregledati.
Šatov prihvati svežanj.
– Nosite kući i pregledajte; a gde stanujete?
– U Bogojavljenskoj ulici, u kući Filipova.
– Znam. Tamo, kažu, stanuje, čini mi se, i neki kapetan, pored vas,
gospodin Lebjatkin? – nastavi Liza, sve sa istom užurbanošću.
Šatov je držao svežanj u rukama onako kako ga je prihvatio i ostao tako
čitav časak bez odgovora, gledajući u zemlju.
– Za te poslove mogli biste drugog izabrati, ja vam ne bih bio nimalo
pogodan – reče on jedva jednom i nekako vrlo čudnovato spuštenim glasom,
gotovo šapatom.
Liza planu.
– O kakvim poslovima vi govorite? Mavrikije Nikolajeviču – povika ona.
Dajte mi, molim vas ono malopređašnje pismo.
Sa Mavrikijem Nikolajevičem priđem i ja stolu – Pogledajte ovo – okrete
se ona k meni otvarajući pismo vrlo uzbuđena. – Jeste li ikada videli ovakvo
nešto? Molim vas, pročitajte glasno, potrebno je da čuje i gospodin Šatov.
Veoma iznenađen, ja glasno pročitam ovu poslanicu:

Savršenstvu, devici Tušinoj.
Poštovana gospođice
Jelizaveta Nikolajevna!

O kako je divna ona,
Jelizaveta Tušinova,
kad, s rođakom, na ženskom sedlu leti,
a s uvojcima njenim igraju se vetri;
ili kad u crkvi s majkom ničce pada,
i žar pobožnih lica ugleda se tada!
Tada bračnih i zakonskih radosti zaželim,
za njom suzu, s majkom, šaljem joj i delim.
Sastavio neuk u stihu
»Poštovana gospođice!

Više od svih žalim sebe što u Sevastopolju ne izgubih ruku slave radi,
budući nisam nikako ni bio tamo, već sam služio cele kampanje izdajući prezreni
profijant i smatrajući to za poniženje. Vi ste boginja iz starine, a ja ništa i došlo
mi je tako na um o beskrajnosti. Gledajte na ovo kao na stihove, ne drukčije, jer
su stihovi ipak ludorija i opravdavaju ono što se u prozi smatra kao drskost.
Može li se sunce ljutiti na infuzoriju ako mu ona pesme peva iz vodene kapi, u
kojoj ih je mnoštvo, kao pod mikroskopom? čak ni klub čovekoljublja prema
krupnoj stoci u Petrogradu pri visokom društvu, po pravu sažaljevajući konja i
psa, ne zna i ne vidi sićušnu infuzoriju, baš ništa i ne spominjući je, jer nije
dorasla. Nisam dorastao ni ja. Pomisao na brak bila bi smešna da se umre od
smeha; ali uskoro ću imati bivših dvesta duša posredstvom čovekomrsca koga vi
prezirete. Mogu mnogo da saopštim i spreman sam izazvati se da iskažem sve po
dokumentima, čak i u Sibir. Ne prezirite ponudu. Pismo od infuzorije razumeti u
stihovima.
Kapetan Lebjatkin, najpokornije prijateljsko lice imajući dokolice.«
– Ovo je pisao čovek pijan i nevaljao! – povičem ja u srdžbi. – Ja njega
poznajem!
– To sam pismo juče dobila – objašnjava nam Liza crveneći i užurbano. –
Odmah sam i sama videla da je od nekog glupaka, i još ga nisam pokazala
maman, da se ne bi još više kidala. No ako on nastavi, ne znam šta da radim.
Mavrikije Nikolajevič hoće da ode da mu pripreti. Ali – okrete se ona Šatovu –
kako sam vas smatrala za svoga saradnika, a stanujete u istoj kući s njim, htela
sam vas da pripitam da vidim šta se još od njega može očekivati.
– Pijan i nevaljao – promrmlja Šatov kao nehotice.
– Je li on uvek glup?
– Eh, ne; nije toliko glup kad nije pijan.
– Poznavao sam jednog generala koji je iste ovakve pesme pisao –
pomenem ja smejući se.
– I po ovom pismu se vidi da je on oprezan – umeša se iznenada ćutljivi
Mavrikije Nikolajevič.
– Kažu, stanuje s nekom sestrom? – zapita Liza.
– Jeste, sa sestrom.
– Kažu, tiraniše je, je li to istina?
Šatov opet pogleda u Lizu, natmuri se, progunđa: »šta me se tiče!« i pođe
vratima.
– Ah, čekajte – povika Liza uplašeno – kuda ćete? Imamo još mnogo da
razgovaramo...
– A o čemu? Sutra ću vam javiti...
– Pa o najvažnijoj stvari, o štampariji! Verujte, ja se ne šalim, ja ozbiljno
hoću da radim – veravaše ga Liza sa sve većom uznemirenošću. – Ako se
odlučimo na izdavanje, gde ćemo štampati? Ta to je najvažnije pitanje, jer mi
toga radi nećemo ići u Moskvu, a ovdašnja štamparija takvu knjigu ne može
izraditi. Ja sam se odavno resila da osnujem svoju štampariju, na vaše možda
ime, a znam da će i mama dopustiti, ako bude na vaše ime...
– A otkud vi znate da ja mogu biti štampar? – sumorno zapita Šatov.
– Pa meni je Petar Stepanovič u Švajcarskoj spomenuo baš vas i rekao mi
da vi možete voditi štampariju, poznajete posao, čak je hteo da vam po meni
pošalje i pismo, samo sam ja na to zaboravila.
Šatov, kako se sad sećam, sav se promeni u licu. On postoja još nekoliko
sekundi, pa naglo iziđe iz sobe.
Liza se naljuti.
 – Da li on uvek ovako odlazi? – okrete se ona meni.
Taman ja slegoh ramenima, a Šatov se iznenada vrati, priđe pravo stolu i
spusti svežanj novina.
– Ne mogu biti saradnik, nemam vremena...
– A kako to? Kako to? Vi ste se, čini mi se, naljutili? – pita ga Liza
ražaljenim i molećivim glasom.
Zvuk tog glasa kao da ga je začudio. On se za nekoliko trenutaka zagleda
u nju kao da želi prodreti u samu njenu dušu.
– Svejedno – promrmlja on tiho – ali ja neću...
I ode konačno. Liza se veoma iznenadila, čak nekako i sasvim preko mere,
kako se meni učinilo.
– Začudo nastran čovek! – napomenu Mavrikije Nikolajevič vrlo glasno.


 III

»Nastran« svakako; ali u svemu ovome bilo je neobično mnogo nejasnosti,

neke nerazumljivosti. Tu nešto drugo ima! U ovo izdavanje knjige ja nikako ne
verujem; a zatim, i ono glupavo pismo, ali pismo sa suviše razumljivom
ponudom za nekakvu dostavu »po dokumentima« – što su svi prećutali i govorili
nešto sasvim drugo mesto toga; naposletku, ta štamparija, pa nagli odlazak
Šatova, i to baš zato što se o štampariji govorilo. Sve to navelo me je na pomisao
da se ovde još pre moga dolaska desilo nešto što ja ne znam; da sam ja, dakle,
suvišan i da sve to nije moja stvar. A i vreme je bilo da se ide; kao za prvu posetu
dosta je. Priđem da se pozdravim.
Ona je, kako izgleda, i zaboravila da sam i ja u sobi; stajala je još jednako
na istom mestu, pored stola, vrlo zamišljena, pognute glave, nepomično
gledajući u jednu izabranu tačku na zastirci.
Ah, i vi, do viđenja! – protepa ona naviknuto prijateljskim tonom. –
Pozdravite Stepana Trofimoviča i privolite ga da što pre dođe k meni. Mavrikije
Nikolajeviču, Anton Lavrentijevič ide. Oprostite, mama ne može doći da se s
vama pozdravi.
Iziđoh i već sam sišao niz stepenice kad me odjednom sobar stiže na
samom izlazu.
– Gospođa vrlo moli da se vratite.
– Gospođa ili Lizaveta Nikolajevna?
– Ona, molim.
Lizu ne nađoh u velikoj sobi u kojoj smo malopre bili, već u najbližoj sobi
za primanje. Vrata velike sobe, u kojoj je Mavrikije Nikolajevič ostao sam, bila
su čvrsto zatvorena.
Liza se osmehnu na mene, ali beše bleda. Stajala je nasred sobe, očito
neodlučna, u očitoj borbi; najedanput, uze me za ruku i, ćuteći, brzo me odvede
prozoru.
– Ja hoću sad, odmah, bez odlaganja, nju da vidim – prošaputa ona i
upravi na mene žarki pogled, silan, nestrpljiv, koji ne dopušta ni senku opiranja;
– ja nju moram videti svojim očima i molim vas da mi pomognete.
Bila je sasvim van sebe od besa i – u očajanju.
– Koga želite videti, Lizaveta Nikolajevna? – zapitah u strahu.
– Tu Lebjatkinu, tu hromu... Ona je hroma, je l’ te?
Bio sam zaprepašćen,
 – Nikad je nisam video, ali čuo sam da je hroma, baš juče sam čuo –
mucao sam sa žurnom gotovošću i takođe šapatom.
– Moram je videti, bez pogovora. Možete li vi to da udesite još danas?
beše mi je odveć žao.
– To je, mislim, nemoguće... a uz to, ja, ja ne bih znao kako bih to udesio –
počeh kao pristajati da odem Šatovu.
– Ako do sutra to ne izvedete, ja ću joj otići sama, jer Mavrikije
Nikolajevič neće. Samo se u vas uzdam i nemam više nikog; a sa Šatovom sam
govorila glupo... uverena sam da ste vi potpuno častan čovek, a može biti da ste
mi i odani; samo udesite.
Osetio sam strasnu želju da joj u svemu pomognem.
– Evo šta ću da radim – promislili se malčice – otići ću sam tamo i videću
je još danas; zacelo, začelo ću je videti. Udesiću da je vidim, dajem vam časnu
reč; ali odobrite mi da se poverim Šatovu.
– Recite mu da mi je to želja i da više čekati ne mogu, i recite mu da ga
maločas nisam obmanjivala. On je, možda, zato otišao što je vrlo čestit, pa mu se
nije svidelo što sam ga obmanjivala; a ja ga nisam obmanjivala, ja zaista želim
da izdam knjigu i da osnujem štampariju...
– On je zaista vrlo čestit – potvrđujem ja vatreno.
– Uostalom, ako se ne udesi za sutra, ja ću otići sama, pa posle šta bilo da
bilo, i makar svi doznali.
– Sutra pre tri časa ne mogu kod vas doći – napomenem ja prisetivši se.
– Dakle, u tri? Tačno sam, dakle, i pomislila, juče, kod Stepana
Trofimoviča, da ste vi unekoliko odani meni? – osmehnu se ona, nabrzo se sa
mnom rukova i pohita ostavljenom Mavrikiju Nikolajeviču.
Izašao sam pod pritiskom svog obećanja i nisam upravo znao šta je sve
bilo. Video sam ženu u istinitom očajanju, koja se nije bojala da će se ovim
poverenjem, prema čoveku njoj gotovo nepoznatom, izložiti neprilikama. Njen
blag i nežan osmeh u trenutku za nju tako teškom i pažljivi nagoveštaj da je ona
već juče opazila moja osećanja, čisto me u srce dirnuše. Ali, pre svega, nje mi je
bilo žao, vrlo žao – i to je glavno! Njene tajne su odjedanput postale nešto sveto
za mene; i ako bi ih neko počeo iznositi baš i preda me, ja bih, čini mi se,
zatvorio uši i ne bih želeo ništa da čujem. Ponešto sam naslućivao... Ali, ipak,
nikako nisam mogao da vidim kako ću ja tu ma štogod da udesim. Ne samo to,
već ja nikako još nisam znao šta, upravo, valja pripremiti: viđenje, ali kakvo?
Kako da ih sastavim, njih dve? Sva mi je nada bila u Šatova, iako sam odmah
mogao znati da on ništa ne može. Ali, ipak, požurim k njemu.


 IV

Tek uveče, u osam, zatekao sam ga kod kuće. Veoma sam se začudio
videći kod njega goste – Alekseja Niliča i još jednog meni upola poznatog
gospodina, nekog Šigaljeva, rođenog brata žene Virginskog. Ima zacelo već dva
meseca kako ovaj Šigaljev gostuje kod nas, u našem gradu; ne znam otkud je
došao; za njega sam čuo samo toliko da je u jednom naprednom Petrogradskom
listu štampao nekakav članak. Virginski me je upoznao s njim slučajno, na ulici.
Nikad u svome životu nisam video ljudsko lice toliko mračno, natušteno i
turobno. Izgledao je tako kao da očekuje propast sveta, i to ne bogzna kada, po
proroštvima koja se i ne moraju obistiniti, nego u sasvim tačno određeno vreme,
tako kao preksutra pre podne, tačno u deset i dvadeset pet minuta. Uostalom,
tada gotovo ni reči ne rekosmo jedan drugom, samo pružismo ruke, kao dva
zaverenika. Još sam se mnogo začudio njegovim ušima, neprirodno velikim,
dugim, širokim i debelim, koje su nekako osobito štrčale, svako na svoju stranu.
Pokreti njegovi behu ćoškasti i tromi. Ako je Liputin tek samo sanjao da će se i u
našoj guberniji nekad ostvariti falansteri, ovaj Šigaljev je zacelo znao i dan i čas
kad će to biti. Na mene je on učinio tada zlokoban utisak; i kad sam ga sad
zatekao kod Šatova, začudio sam se utoliko više što Šatov uopšte nije bio rad
gostima.
Još sa stepenica, čulo se kako vrlo glasno razgovaraju, sva trojica
odjedanput, i, kako izgleda, prepiru se; ali tek što sam se ja pojavio, oni svi
ućutaše. Prepirali su se stojeći, a sad odjedanput svi sedoše, te sam i ja morao
šesti. Glupavo ćutanje nije prekidano čitava tri minuta. Mada me je poznao,
Šigaljev se pravio kao da me ne zna, no začelo ne iz neprijateljstva, nego onako.
Aleksej Nilič i ja izmenjasmo lake poklone, ali ćutke i, odnekud, bez rukovanja,
Šigaljev me naposletku stade gledati, strogo i mrgodno, s najnaivnijim
uverenjem da ću ja smesta ustati i otići. Naposletku, Šatov se malo pridiže sa
stolice, a skočiše odjednom i ostali. Odoše bez oproštaja, samo Šigaljev, kad je
već bio na vratima, reče Šatovu, koji ih je dotle ispratio:
– Zapamtite da dugujete obračun.
– Pljujem ja na vaše obračune i ne dugujem ja nikom ništa – isprati ga
Šatov i kukicom zatvori vrata.
– Uzmi, što nećeš! – reče on i pogleda me i osmehnu se nekako nakrivo,
jednom stranom usta.
Beše srdita lica i bilo mi je čudno što je sam progovorio. Inače ranije, kad
mu ja dođem (a to je bilo vrlo retko), obično se mrgodan posadi gdegod u kraj,
ljutito odgovara i tek posle dugog vremena sasvim oživi i sa zadovoljstvom
počne da govori. A pri rastanku svaki put se opet smrači i pušta vas upravo tako
kao da tera od sebe ličnog neprijatelja.
– Juče sam bio na čaju kod toga Alekseja Niliča – pomenem ja. – On je,
čini mi se, zaluđen ateizmom.
– Ruski ateizam nije nikad išao dalje od kalambura – progunđa Šatov
usađujući u svećnjak novu svecu mesto dogorele.
– Neće biti! Ovaj, meni se čini, nije kalamburist, on, kako izgleda, ne ume
da govori ni obično, a kamoli da pravi kalambure.
– Knjiški ljudi; sve to dolazi od lakejstva misli – mirno napomenu Šatov,
sede na kraj stolice i odupre se dlanovima o kolena.
– Ima tu i mržnje, ima zlobe – izusti on pošto je malo poćutao. – Oni bi
prvi bili strašno nesrećni kad bi se Rusija nekako odjedanput preuredila, baš da
to bude i po njihovom načinu, i kad bi nekako odjedanput postala neizmerno
bogata i srećna. Ne bi tada imali koga da mrze, ne bi imali koga da preziru ne bi
imali ničem da se rugaju! Tu je samo ona životinjska beskrajna mržnja prema
Rusiji, već organska... Nema tu nikakvih za svet »nevidljivih suza ispod
vidljivog smeha«!119 U pravoj Rusiji, uostalom, nisu još izgovorene reci lažnije
od tih nevidljivih suza! – poviče on gotovo besno.
– E, bog vidi da ste vi mnogo ljuti – nasmejem se ja.
– A vi ste »umereni liberal« – osmehnu se i Šatov. – Znate – dometnu on
odmah – ja sam se možda malo i prebacio s onim o »lakejstvu misli«; vi ste
sigurno odmah u sebi rekli: »To govoriš, jer si ti rođen od lakeja, a ja nisam
lakej.«
– To nikako nisam hteo reći... šta govorite!
– Nemojte se pravdati, ja od vas ne prezam. Lakej me je nekad samo
rodio, a sad sam i sam postao lakej, isti takav kao i vi. Naš ruski liberal pre svega
je lakej, i samo to i gleda kako bi kome god obuću očistio.
– Kakvu obuću? To je neka alegorija!
– Kakva sad opet alegorija? Smejete se, vidim ja... Pravo kaže Stepan
Trofimovič da ja ležim pod stenom, prignječen, ali još neugušen, i samo se
grčim; lepo je to uporedio.
– Stepan Trofimovič tvrdi da su vama Nemci pamet zavrteli – smejem se
ja – a zaista i jesmo svi od Nemaca zdipili ponešto u svoj džep.
– Uzeli dvadeset kopejaka, a dali svojih sto rubalja.
Mi malo poćutasmo.
 – To je on u Americi zaradio.
– Ko? šta je zaradio?
– Pa Kirilov. Mi smo tamo četiri meseca zajedno spavali na podu, u jednoj
košari.
– Zar ste vi bili u Americi? – začudih se ja. – Niste to nikad pominjali.
– Što da pominjem. Pre tri godine, nas trojica, sa poslednjom parom u
džepu, odosmo iseljeničkim brodom u Sjedinjene Američke Države da »sami na
sebi osetimo kako živi američki radnik, te da se na taj način ličnim iskustvom
upoznamo sa stanjem čoveka u najtežem društvenom položaju njegovom«...
Zato smo otišli tamo.
– Gospode! – nasmejah se ja – bolje bi bilo da ste otišli u koju našu
guberniju u vreme najtežih poljskih radova, te da to »ličnim iskustvom osetite«,
a ono poteralo vas čak u Ameriku!
– Pogodili smo se tamo kod jednog eksploatatora kao radnici; od Rusa bilo
nas je šestorica: studenti, i neki posednici sa imanjem, bilo je čak i oficira – a svi
su bili došli u istoj veličanstvenoj nameri. I tako, radili smo, kisli, mučili se,
zamarali; naposletku ja i Kirilov – odosmo, razboleli smo se, nismo mogli da
izdržimo. Domaćin eksploatator prevari nas pri obračunu i opljačka, te mesto
trideset dolara, po ugovoru, meni isplati osam, a njemu petnaest; a tukli su nas
tamo često. E, tada smo ja i Kirilov, nezaposleni, probavili u predgrađu četiri
meseca spavajući na podu u košari – on, misleći jedno, a ja drugo.
– Zar vas je gazda tukao, zar tamo, u Americi? Pa kako to? Mora da ste ga
grdili?
– Ni najmanje. Naprotiv, obojica, ja i Kirilov, zaključili smo da smo »mi
Rusi mala deca prema Amerikancima i da se treba roditi u Americi, ili bar
uživeti se s Amerikancima i navikavati na njih dugo godina, pa da se mogne stati
s njima naporedo«. Da... kad su nam za jednu sitnicu od kopejke tražili po dolar,
mi smo to plaćali ne samo rado i zadovoljno nego čak i odušavljeno. Sve smo
hvalili: spiritizam, pravo linčovanja, revolvere, skitnice... Jednom, idemo mi
putem, a neki čovek uvuče ruku u moj džep, izvadi četku za kosu i očešlja se; ja
i Kirilov se samo zgledasmo i nađosmo da je to vrlo dobro, veoma nam se
svidelo.
– Čudnovato je ne samo što to nama ide u glavu nego što se izvršuje –
napomenem ja.
– Knjiški ljudi – ponovi Šatov.
– Ali ipak, okean prebroditi na iseljeničkom brodu, otići u nepoznatu
zemlju makar samo s namerom da se »ličnim iskustvom upozna«, i tako dalje –
u tome ima, bogami, i kao neka plemenita čvrstina... Pa, kako ste se otuda
izvukli?
– Ja sam pisao u Evropu jednom čoveku, te mi je on poslao sto rubalja.
Razgovarajući, Šatov je po svom običaju stalno gledao u zemlju, čak i kad
se zagrevao. Ali sad odjednom diže glavu.
– Hoćete li da znate ime tog čoveka?
– Ko je?
– Nikolaj Stavrogin.
On odjedanput ustade, okrete se svom pisaćem lipovom stolu i stade na
njemu nešto tražiti pipajući. Kod nas je kružio glas, nejasan ali dosta pouzdan,
da je njegova žena neko vreme bila u vezi sa Stavroginom, u Parizu, pre dve
godine, dakle, dok je Šatov bio u Americi – istina, to je bilo već mnogo vremena
pošto je ona ostavila Šatova, u ženevi. Pomislio sam: ako je tako, što ga je sad
kopkalo da se na to ime poziva i da se raspričava?
– To mu još nisam vratio ni do danas – okrete se on opet meni i,
pogledavši me pažljivo, opet sede na svoje ranije mesto u kutu i zapita me
odrešito, već sasvim drugim glasom:
– Vi ste, svakako, došli nekim poslom; šta hoćete?
Ja mu ispričam sve, tačno po redu, i dodam da sam sada, istina, uspeo da
razmislim posle svoje prve vatre, ali da sam se utoliko više zbunio jer sam
uvideo da tu ima nešto vrlo važno za Lizavetu Nikolajevnu, da bih želeo pomoći
joj, ali je nevolja što sad ne znam kako da održim obećanje koje sam joj dao, i ne
samo to, nego ne znam ni šta sam joj upravo obećao. Zatim mu još jedanput
ozbiljno i uverljivo potvrdim kako Liza nije ni htela ni pomislila da njega
obmanjuje, da se tu desio neki nesporazum i da se ona mnogo ljuti zbog
njegovog malopređašnjeg neobičnog odlaska.
On je slušao vrlo pažljivo.
– Može biti da sam, po svom običaju, malopre zbilja učinio glupost... Ali
ako ona nije razumela zašto sam onako otišao, onda... utoliko bolje za nju.
On ustade, priđe vratima, malo ih odškrinu i oslušnu kako je na
stepenicama.
– Vi želite lično da vidite tu osobu?
– To je ono što treba, ali kako da se to izvede? – skočih ja obradovan.
– Pa prosto, hajdemo k njoj, dok je sama. Kad dođe, on će je izbiti ako
pozna da smo dolazili. Ja često idem krišom. Izbio sam ja njega nedavno, kad je
opet počeo da je zlostavlja.
– Šta kažete?
– Bogami; za kose sam ga uhvatio i tako ga od nje otrgnuo; hteo me je za
to izudarati, ali sam ga uplašio, i na tome se svršilo. Bojim se, vratiće se,
pijanica, dosetiće se, pa će je za to žestoko istući.
Odmah zatim siđosmo niza stepenice.


 V

Vrata od Lebjatkinova stana behu samo zatvorena, ne i zaključana, te

slobodno uđosmo. Smestili su se u svega dve sobice, omanje i ružne, čađavih
zidova, sa kojih su pocepani i prljavi tapeti, bukvalno, visili kao dronjci. Tu je
nekad, godinama, bila prčvarnica, dok je Filipov nije preselio u svoju novu kuću.
Ostale sobe koje su pripadale prčvarnici sad su zaključane, samo ove dve
zauzima Lebjatkin. Od nameštaja, tu su proste klupe i stolovi, pored njih još i
jedna jedina naslonjača bez ručnica. U drugoj sobi, u kutu, postelja sa cicanim
pokrivačem za m-lle Lebjatkinovu; a kapetan, kad leže, svakad se izvali na pod,
često onako kako se zatekao. Svud je namrvljeno, nađubreno, iskvašeno; jedna
krpa, velika, debela, skroz mokra, leži nasred prve sobe, na podu, a tu, u istoj
barici, i stara izgažena cipela. Vidi se da ovde niko ništa ne radi, peći se ne lože,
jela se ne gotove; ni samovar oni nemaju, kako je malo podrobnije Šatov
ispričao. Kapetan se sa sestrom doselio kao ubogi siromah i, kako kaže Liputin,
isprva je doista išao po nekim kućama da štogod prikupi; a kad je iznenada dobio
novac, odmah je počeo piti, i u piću se sasvim izgubio, tako da mu više nije stalo
do kućenja.
M-lle Lebjatkina, koju sam toliko želeo da vidim, sedela je u drugoj sobi
mirno i nečujno, u uglu, na klupi, za prostim otesanim kuhinjskim stolom. Kad
otvorismo vrata, ona nas i ne pozdravi, čak se i ne pomače s mesta. Šatov je
kazivao da se kod njih vrata ne zatvaraju; jednom su i svu noć ostala širom
otvorena. Pri mutnoj svetlosti tanke svećice u gvozdenom svećnjaku ja ugledah
ženu od može biti trideset godina, bolesno mršavu, u staroj mrkoj cicanoj haljini,
vrata gola i dugačka, kose retke i mrke, zavijene na potiljku u čvor koliko
pesnica dvogodišnjeg deteta. Ona pogleda na nas dosta veselo. Osim svećnjaka,
pred njom na stolu beše malo ogledalce u drvenom okviru, gomila starih karata,
nekakva raskupusana pesmarica i nemačka bela zemička, jedno dvaput
zagrizena.
Lepo se videlo da se m-lle Lebjatkina beli i rumeni, i nečim maže usnice.
Maže i obrve, inače duge, tanke i mrke. Na uskom i visokom čelu ocrtavale su
se, i mimo belila, tri duge bore, dosta oštre. Znao sam da je hroma, ali ovog puta
ona pred nama nije ustajala ni išla. Nekad, u prvoj mladosti, ovo izmršavelo lice
moglo je biti i lepuškasto; no mirne umiljate oči još i sad su bile dosta lepe;
nešto sanjalačko i iskreno svetlelo je u njenom mirnom, gotovo radosnom
pogledu. Ta tiha radost ogledala se i u njenom osmehu, čemu sam se čudio posle
svega što sam čuo o nagajci i o svim nedelima njenog brata, čudnovato, umesto
teške pa i bojažljive odvratnosti, koja se obično oseća pri pogledu na slična
stvorenja, koja je bog unakazio, meni, već od prvog trenutka, beše gotovo i
prijatno gledati je i možda samo sažaljenje, a nikako odvratnost, ovlada posle
mnome.
– Eto tako, po vazdugi dan, sedi sama samcita i ne miče se, gata u karte ili
se ogleda – pokazuje mi Šatov na nju, još s praga. – On se ne stara ni o njenoj
hrani. Starica, iz Kirilovljeva odeljenja u dvorištu, donese joj ponekad štogod za
jelo, boga radi. Eto tako je ostavljaju samu, sa tom svećom!
Čudio sam se što Šatov govori glasno kao da nje i nema u sobi.
– Dobar dan, Šatuška! – reče m-lle Lebjatkina ljubazno.
– Doveo sam ti gosta, Marija Timofejevna – reče Šatov.
– E pa, dobro došao! Ne znam koga si doveo; nekako se takvog ne sećam
– reče ona gledajući me iza svećice vrlo pažljivo, pa se onda okrete Šatovu (a na
mene se nikako više, dok smo god razgovarali, nije ni osvrnula kao da i nisam
bio tu, pred njom).
– Dosadilo ti, valjda, da sam hodaš tamo pod krovom? – zasmeja se ona,
te se ukazaše dva reda izvrsnih, divnih zuba.
– I dosadilo mi i poželeo sam tebe da vidim. Šatov primače klupicu stolu,
sede na nju, pa i mene pozva da sednem pored njega.
– Uvek volim razgovor, ali samo ti si mi smešan, Šatuška, kao da si
kaluđer! Kad si se očešljao? Daj de, da te očešljam – ona izvadi češalj iz džepa.
– Valjda nisi mahnuo češljem od onda kad sam te ja očešljala.
– Ma ja i nemam češlja – nasmeja se Šatov.
– Istina? Pa da ti ja poklonim svoj, ne ovaj nego drugi, samo me podseti.
Ona se najozbiljnije prihvati češljanja, čak napravi i razdeljak sa strane,
usturi se malo da vidi je li dobro, pa onda češalj opet ostavi u džep.
– Znaš šta, Šatuška – odmahnu ona glavom – ti si, molim te, pametan
čovek, a, ovamo, teško ti je i čamiš. Meni je čudnovato kad na sve vas tako
gledam: ne znam kako to ljudi pate od čame i mrzovolje. Tuga nije i dosada. Ja
sam vesela.
– I pored brata?
– Ti to misliš na Lebjatkina? On je moj sobar i sasvim mi je svejedno bio
ovde ili ne bio. Ja mu viknem: Lebjatkine, donesi vode. Lebjatkine, daj cipele, a
on odmah trči; ponekad se ogrešim, bude mi smešno s njim.
– I to je od reči do reči tako – opet se Šatov okrete meni, sasvim glasno i
bez okolišenja. – Ona ga tretira sasvim kao lakeja; čuo sam i sam kad ga zovne:
»Labjatkine, donesi mi vode« i uz to se glasno smeje; razlika je sad samo u tome
što on ne trči po vodu nego je za to tuče; ali se ona od njega nimalo ne boji. Ona
pati od nekih nervnih nastupa, ima ih gotovo svakodnevno, i oduzimaju joj
pamćenje, tako da posle tih nastupa zaboravlja sve šta je bilo, a u vremenu se
uvek pobrka. Vi mislite da ona zna kad smo mi došli? Možda i zna, ali zacelo je
već sve na svoj način primila i preradila, pa sad misli bogzna ko smo, samo ne
ono što smo, iako pamti da sam ja Šatuška. Ništa ne mari što ja govorim vrlo
glasno, ona odmah prestane slušati onoga ko govori, i odmah se sva predaje
svojoj mašti – da, sasvim tako! predaje se. Sanjalica je izvanredna; po osam
časova, po ceo dan sedi u mestu. Eno, ona zemička onde, možda ju je još jutros
samo jedanput zagrizla, a dovršće je sutra. Pazite, sad počinje da gata.
– Gatam i gatam, Šatuška, ali nekako ne izlazi – prihvati Marija
Timofejevna čim je čula poslednju reč; i ne gledajući, pruži levu ruku za
zemičku (verovatno, takođe, što je čula i tu reč). Zemičku, naposletku, dohvati,
ali pošto je zadrža malo u levoj ruci, ona je, privučena ponovo povedenim
razgovorom, opet spusti na sto, ne znajući, i ne zagrizavši je.
– Izlazi sve na jedno: put, rđav čovek, neka prevara, samrtna postelja,
odnekud pismo, iznenadna vest – sve su to lagarije, mislim ja, Šatuška, a ti? Kad
ljudi lažu, zašto da ne lažu karte? – ona odjednom skupi karte. – Baš to isto
kazala sam jedanput majci Praskovji, čestita je to žena, često je kod mene u
ćeliju svraćala, da joj gledam u karte, krišom od majke igumanije. A nije samo
ona tamo svraćala. Sve se one čude, mašu glavom, pogađaju-nagađaju, a ja se
samo smejem: »A otkud ćete vi, majka Praskovja, velim, dobiti pismo, kad vam
dvanaest godina nije dolazilo?« ćerku joj muž negde u Tursku odveo, i već
dvanaest godina od nje ni traga ni java. Kad, sutradan uveče, sedim ja pri čaju
kod majke igumanije (naša je igumanija kneževskog roda), a sedi i još neka
gospođa strana, velika sanjalica, i sedi jedan stran kaluđerčić, Atonski, dosta
smešan čovek, tako se meni čini. Pa šta misliš, Šatuška, taj isti kaluđer, toga
istog dana, doneo majci Praskovji pismo iz Turske, od ćerke – evo ti, na, pub
karo, iznenadna vest!... Pijemo mi tako čaj, a atonski kaluđer će reći majci
igumaniji: »A najviše je, blagoslovena majko igumanijo, Gospod bog
blagoslovio vašu obitelj time, kaže, što tako dragoceno blago, kaže, čuvate u
nedrima obitelji!« »Kakvo to blago?« pita mati igumanija. »Pa majka Lizaveta
blažena.« A Lizaveta ta blažena umeštena je u ogradu našu crkvenu, u zidu, u
ćelijicu hvat dugu i dva aršina visoku – sedi tamo iza gvozdene pregrade
sedamnaest godina, i zimi i leti samo u konopljanoj košulji, neprestano ili
slamčicom ili prutićem nekim pobada u košulju svoju konopljanu, ništa ne
govori, i ne češlja se, i ne umiva se, i tako sedamnaest godina. Zimi, provuku joj
kroz ogradu kožuh, a svaki dan kotarčicu hleba i krčažić vode. Bogomoljci
gledaju, čude se, huču, uzdišu, meću novac. »I našli ste blago!« odgovara mati
igumanija (naljutila se; čudo kako ne voli Lizavetu); »Lizaveta samo sa zla
svoga tamo sedi, jedino iz uporstva svog, i sve je to samo pritvorstvo.« Meni se
to što ona reče nije svidelo; i ja sam tada želela da se tako zatvorim. »Ja mislim,
rekoh im, bog i priroda jedno je isto.« A oni meni svi u jedan glas: »Eto ti sad!«
Igumanija se nasmeja, prošapta nešto s gospođom, dozva me, pomilova, gospođa
mi pokloni jednu ružičastu traku – hoćeš li da ti je pokažem? E, a kaluđer me
stade odmah poučavati, i još kako je umiljato i smerno govorio, i mora biti vrlo
pamteno; ja samo sedim i slušam. »Jesi li razumela?« pita. »Nisam, kažem, ništa
nisam razumela, i ostavite me, kažem, potpuno na miru.« I od to doba, Šatuška,
oni me i ostaviše samu u potpunom miru... A u tom vremenu, jedna naša starica
– živela je kod nas na pokajanju zbog predskazanja – iziđe iz crkve i šapnu
meni: »Šta je Bogorodica? Kako ti sudiš?« »Velika majka, odgovaram, nadanje
roda čovečanskog.« »Da, veli, Bogorodica je velika majka zemljica crna, i velika
se u tome za čoveka radost sastoji. I svaka tuga zemaljska, i svaka suza
zemaljska – radost naša jest; a kad napojimo suzama svojim zemlju pod nogama
svojim za po aršina u dubinu, onog časa svemu zaradovaćemo se. I neće biti više
nikakve tuge tvoje, takvo je, kaže, predskazanje.« Utuvila sam tada tu reč. Od to
doba stadoh se moliti i čelom doticati zemlju i svaki put zemlju celivati, celivam
i plačem. I da ti kažem, Šatuška; u tim suzama nema ničeg rđavog i kad
nikakvog bola u nama ne bi bilo, svejedno, od same radosti suze bi nam potekle.
Odem ja tako ponekad jezeru na obalu: s jedne strane naš manastir, a s druge naš
oštri breg, tako ga i zovu, breg Oštrelj. Uziđem na taj breg, okrenem se licem
istoku, padnem zemlji, i plačem, plačem, i ne znam koliko vremena, i ne sećam
se tada ničeg, i ne znam tada ništa. Zatim ustanem, okrenem se natrag, a sunce
zalazi, a tako je veliko, pa divno, pa krasno – voliš li ti da gledaš u sunce,
Šatuška? Lepo je, ama tužno. Okrenem se opet natrag istoku, a ona senka, ona
senka od našeg brega leti kao strela, daleko preko jezera, uska, du-u-ugač-ka-
dugačka, a za čitavu vrstu dalje sve do samog ostrva u jezeru, pa to kamenito
ostrvo kao da popola prereze, i kako ga na pola prereze, i sunce odmah sasvim
zađe, i najedanput sve se ugasi. Tada se ja rastužim, tada mi najednom dođe
sećanje, bojim se sutona, Šatuška. I sve više plačem za svojim detencetom...
– A zar ga je bilo? – do tače me laktom Šatov, koji je jednako osobito
predano slušao.
– Nego šta: majušno pa ružičasto, sa sićušnim noktićima, ali opet, sva je
moja tuga jedino zato što ne pamtim beše li dečak ili devojčica. Dođe mi na
pamet čas dečak, čas devojčica. A čim sam ga rodila, ja sam ga onaj čas u batist i
u čipke uvila i povezala ružičastim tračicama, cvetićima pokrila, naredila ga i
ukrasila, molitvu očitala i nekrštena ponela, pa ga kroz šumu nosim, i plašim se
šume, strašno mi je, a najviše plačem zato što sam ga rodila, a muža ne znam.
– Pa, možda ga je i bilo? – smotreno zapita Šatov.
– Smešan si mi, Šatuška, s tim tvojim razmišljanjem. Možda je baš bio, i
bio je, pa šta ako je bio, kad je svejedno kao da ga i nije bilo? Eto, ti, na,
zagonetke, nije teška, rešider je! – osmehnu se ona.
– A gde si odnela dete?
– Odnela u prud – uzdahnu ona. Šatov me opet podgurnu laktom.
– A šta ćemo ako ti nisi dete ni imala, ako je sve to samo buncanje, a?
– Teško mi pitanje zadaješ ti, Šatuška – odgovori ona nerešljivo i nimalo
začuđena takvim pitanjem. – što se toga tiče, neću da ti kažem; možda ga i nije
bilo; a ja mislim da je to samo tvoja radoznalost; ali svejedno, ja ću uvek plakati
za njim i nikad neću prestati; zar ga nisam u snu videla? – krupne suze
zasvetleše joj u očima. – Šatuška, Šatuška, je li istina da ti je žena pobegla? –
ona odjedanput spusti obe ruke na njegova ramena i pogleda ga sažaljivo. –
Nemoj se ljutiti, eto, meni je teško. Znaš li, Šatuška, šta sam sanjala: opet on
dolazi k meni, maše mi i doziva me: »Mače moje, kaže, mače, hodi-der meni!«
E, to »mače« ludo me zaradovalo: voli me, pomislila sam.
– Možda će i na javi doći – promrmlja Šatov poluglasno.
– Neće, Šatuška, to je samo san... neće on doći na javi. Znaš onu pesmu:
Ne treba mi kula nova i visoka,
ja ostajem ovde u ovoj ćelijici,
i tu ću da živim, da se spasti mogu,
i za tebe moliti se bogu.
Oh, Šatuška, Šatuška, dragi moj Šatuška, što ti nećeš nikad ni o čemu da
me pitaš?
– Pa nećeš ništa da kažeš, zato i ne pitam.
– I neću, i neću, zakolji me, neću – brzo prihvati ona – peci me, neću da
kažem. Trpela koliko mu drago, ništa neću da kažem, neće ljudi doznati!
– E, eto vidiš, svako ima svoje – izusti Šatov još tiše, obarajući glavu sve
niže i niže.
– A da me zamoliš, možda bih i kazala, možda bih i kazala! – ponovi ona
zaneseno. – Zašto ne zamoliš? Zamoli, zamoli me lepo, Šatuška, pa ću ti, možda,
i kazati; zamoli me, Šatuška, tako da ja sama pristanem... Šatuška, Šatuška!
 Ali Šatuška ćuti; opšte ćutanje potraja neko vreme. Njoj suze lagano teku
niz nabeljeno lice; ona sedi i još se ne seća da skine ruke s njegovih ramena, a
već više i ne gleda u njega.
– Eh, šta mi je stalo do tebe, a i grehota je – reče on i naglo se diže s
klupe. – Ustanite, de! – srdito trže klupu ispod mene, uze je i ostavi gde je i pre
bila. – Doći će, pa ne treba da se seti da smo bili; a i mi treba već da idemo.
– Aj, ti sve o mome lakeju! – nasmeja se Marija Timofejevna iznenada. –
Bojiš se! E pa, zbogom, dobri gosti! Nego, poslušaj časkom šta ću da kažem.
Maločas dolazio je ovamo onaj Nilič, sa Filipovom, gazdom – riđa bradetina – a
u taj mah onaj moj nasrnu na mene. Kad li ga gazda dohvati, pa povuci po sobi,
a moj se deri: »Nisam kriv, zbog tuđe krivice trpim!« I, veruješ li, svi mi koji
smo bili da se povaljamo od smeha...
– Eh, Timofejevna, pa to sam bio ja, a ne riđa brada; ja sam ga za kosu
odvukao od tebe; a gazda je koliko onomad dolazio da se s vama svađa; ti si to
pobrkala.
– Čekaj, da, ja sam zbilja pobrkala, možda si bio ti. Nego, što da se
prepiremo oko sitnica; zar njemu nije svejedno ko ga je odvukao – nasmeja se
ona.
– Hajdemo – reče Šatov i povuče me za sobom; – vrata su škripnula,
zateći će nas, a nju će izbiti.
Požurismo i još ne besmo ustrčali uz stepenice kad se kod vrata začu
pijana vika i osu se psovka, Šatov me propusti u svoj stan i vrata zatvori
kukicom.
– Moraćete koji časak pričekati ako hoćete da prođete na miru. Gle, kako
skiči, kao prase! Mora biti da se opet spotakao na pragu; tako svaki put tek se
prući...
Ipak, nije prošlo bez ičega.


 VI

Šatov stoji kod svojih zaprtih vrata i osluškuje šta biva na stepenicama;
najedanput odskoči.
– Ide ovamo, znao sam! – prošaputa gnevno; – ni do ponoći se, možda,
neće otkačiti.
Odjeknuše nekoliko snažnih udara pesnicom u vrata.
– Šatove, Šatove, otključaj! – viknu kapetan. – Šatove, prijatelju!
Došao sam tebi na pozdrav malo
ispr-r-ičati: sunce da je ustalo,
i da plamenim gor-r-ri zrakama,
gor-r-ri, tr-r-reperi svud... po šum-mama.
Da kažem ti da sam prenuo, đavo te odneo,
bodar-r pr-r-renuo tu pod gr-r-ranama...
Bolje reći među šibama mesto pod granama.
Ptičica svaka... traži... žeđi.
Fričaću da ću pijan biti,
da pijem... ne znam šta ću piti...120
– Neka đavo nosi tu glupu radoznalost! Šatove, hej, znaš li ti da je lepo
živeti na svetu!
– Ne odgovarajte – opet mi šapnu Šatov.
– Ama otvori! Razumeš li ti da ima i nešto uzvišeni je od tuče... među
čovečanstvom; ima trenutaka ple-e-menitog lica... Šatove, ja sam dobar; ja ću ti
oprostiti... Šatove, do vraga s proglasima, šta veliš, a? ćutanje.
– Razumeš li, magarče, da sam zaljubljen, frak sam kupio; da vidiš, frak
ljubavi, petnaest srebrnih rubalja; ljubav jednog kapetana zahteva pristojnost
velikog sveta... Otvori! – odjednom zaurla on divlje i opet počne besno udarati
pesnicama u vrata.
– Čisti se do đavola! – granu sad i Šatov.
– R-r-robe! R-r-robe posednički! I sestra ti je rob, i robinja... kr-r-adljivica!
– A ti si svoju sestru prodao.
– Lažeš! Trpim klevetu nevin, a mogao bih samo da kažem i objasnim...
Znaš li ti ko je ona i kakva je?
 – Ko? – Šatov radoznalo i hitro priđe vratima.
– Pa ti razumeš, je li?
– Ta razumem, samo ti kaži ko?
– Ja smem da kažem! Ja svakad smem javno da kažem!
– He, mučno da smeš! – izaziva ga Šatov i maše meni glavom da slušam.
– Ne smem?
– Ja mislim da ne smeš.
– Ne smem?
– Pa onda kaži, ako se ne bojiš gospodskih rozgi... Ma ti si kukavica, a
ovamo još kapetan!
– Ja... ja... ona... ona je... – zamuca kapetan drhtavim, uzbuđenim glasom.
– Dakle? – Šatov primače uvo. Nastade dugo ćutanje, bar pola minuta.
– Hu-u-ulja! – odjeknu, naposletku, s one strane vrata i kapetan štuknu niz
stepenice, brekćući kao samovar i s lupnjavom spotičući se o svaki stepenik.
– Ah, lukav je on, ni pijan neće da se izda – reče Šatov i odmače se od
vrata.
– A šta bi to bilo?
Šatov odmahnu rukom, otvori vrata i opet stade osluškivati kako je dole;
slušao je dugo, čak i siđe polako niz nekoliko stepenika. Najzad se vrati.
– Ništa se ne čuje, ne bije je, znači, odmah se stropoštao da čmava. Vreme
je da vi idete.
– Slušajte, Šatove, šta ću ja sad iz svega ovoga da zaključim?
– Eh, zaključite što vam drago! – odgovori on umornim i gadljivim
glasom, i sede za svoj pisaći sto.
Otišao sam. Jedna neverovatna misao sve se više i više utvrđivala u mojoj
uobrazilji. S tugom sam pomišljao na sutrašnji dan.


 VII

To »sutradan«, dakle nedelja, kad se sudbina Stepana Trofimoviča morala

resiti zauvek, beše jedan od najznačajnijih dana ove moje hronike. To je bio dan
iznenađenja, razmršaj starih i zamršaj novih stvari, dan žestokih razjašnjenja i
još većih zbrka. Pre podne, kako to već čitalac zna, morao sam svog prijatelja
otpratiti do Varvare Petrovne, po njenoj ličnoj naredbi; a već u tri po podne
morao sam biti kod Lizavete Nikolajevne da joj ispričam – ni sam ne znam šta i
da joj pomognem – ni sam ne znam u čemu. Međutim, sve se završilo kako niko
ne bi pretpostavio. Rečju, to je bio dan čudnovatog sticaja okolnosti.
Počelo je sa Stepanom Trofimovičem i sa mnom, kad smo se prijavili kod
Varvare Petrovne, tačno u dvanaest, kako je ona odredila, pa je nismo zastali kod
kuće; još se nije vratila iz crkve. Kukavni moj prijatelj bio je takve volje, ili
bolje reći u takvoj nevolji da ga je to njeno zadržavanje odmah oborilo – u sobi
za primanje se gotovo nemoćan spustio u naslonjaču. Ponudim mu čašu vode, ali
on, iako bled i sa drhtavicom u rukama, odbije to dostojanstveno. Njegovo
odelo, uzgred da pomenem, izdvajalo se ovom prilikom svojom izvanredno
podešenom odabranošću: rublje bezmalo balsko, od vezena batista, bela vratna
marama, nov šešir u ruci, nove rukavice boje slame i, čak, jedva osetan dah
mirisa.
Tek što sedosmo, a uđe Šatov, dopraćen sobarom: jasno se videlo da je i
on došao po svečanom pozivu.
Stepan Trofimovič se pridiže da mu pruži ruku, ali Šatov, pošto nas
obojicu pažljivo pogleda, okrete se, otide u kraj i tamo sede, nas čak ni glavom
ne pozdravi. Stepan Trofimovič uplašeno pogleda u mene. Tako još malo
posedesmo u potpunoj tišini i ćutanju. Stepan Trofimovič odjednom beše
započeo da mi nešto vrlo brzo šapuće, ali ga nisam dobro čuo, a i on, onako
uzbuđen, ne dovrši šta je počeo i mahnu se govora. Sobar uđe još jednom, da
nešto na stolu dovede u red, ili pre će biti, da pogleda – nas Šatov ga odmah
glasno zapita:
– Alekseju Jegoriču, da li znate je li Darja Pavlovna otišla s njome?
– Varvara Petrovna izvolela je sama da se odveze u crkvu, a Darja
Pavlovna izvolela je ostati gore u svojoj sobi i nije sasvim zdrava – odgovori mu
sobar uljudno i u stilu, da bi ga poučio kako se govori.
Kukavni moj prijatelj opet se zgleda sa mnom, brzo i sa zebnjom, tako da
sam ja naposletku počeo da se ne okrećem više k njemu. Najedanput, pred
glavnim ulazom protutnjaše karuce, a neko udaljeno kretanje po kući objavi nam
da se domaćica vratila. Mi svi poskočismo sa svojih sedišta, kad, evo opet nečeg
neočekivanog: čuje se bat mnogih nogu, znak da se domaćica nije vratila sama; a
to je zbilja malo čudno, jer je ona baš ovo vreme odredila za naš sastanak.
Naposletku se začu kako neko ulazi do čudnovatosti ubrzano, prosto kao da trči
– a Varvara Petrovna tako nije mogla ulaziti. Najedanput, baš ona gotovo ulete u
sobu, zadihana i neobično uzrujana. Za njom, malo nešto zaostajući, i mnogo
tiše, uđe Lizaveta Nikolajevna, a s njome, ruku pod ruku – Marija Timofejevna
Lebjatkina! Da sam to u snu sanjao, ni tada ne bih poverovao.
Da bi se ovo krajnje iznenađenje razjasnilo, neizbežno je potrebno da se
vratimo unatrag i da potanje ispričamo neobičan događaj koji je Varvara
Petrovna doživela u crkvi.
Prvo, na službu se slegao gotovo ceo grad, podrazumevajući tu, dabogme,
viši red našeg društva. Znalo se da će i gubernatorovica izvoleti doći, prvi put
otkako je stigla kod nas. Napominjem, kod nas se već pročulo da je ona
»slobodoumna« i »novog pravca«. Sve gospođe su znale i to da će se obući
sjajno i sa izvanrednom elegancijom, zato su se i naše gospođe ovog puta
odvajale odabranošću i liksuznošću. Jedina je Varvara Petrovna bila skromno
obučena, kao i svakad, sva u crno; tako se ona od pre četiri godine stalno
oblačila. Došavši u crkvu, ona zauze svoje obično mesto, levo, u prvom redu,
livrejisani lakej stavi pred nju somotsko jastuče za klečanje; rečju, sve kao i
obično. Ali, opazilo se da se ona tog dana ćele službe neobično usrdno molila
bogu; tvrdili su ljudi posle, kad su se svega setili, da su joj oči bile pune suza.
Svrši se, naposletku, služba, i naš prota, otac Pavle, iziđe da održi svečanu
propoveđ. Njegove besede su ljudi voleli i visoko ih cenili: nagovarali su ga i da
ih štampa, ali on se nikako nije odlučio. Ovog puta beseda je bila nekako osobito
duga. I gle, upravo za vreme besede, pred crkvu se doveze jedna gospođa u
fijakeru starog oblika, što će reći da je gospođa mogla sedeti u njemu samo sa
strane, pridržavajući se za izvoščikov pojas i njihajući se od truckanja kao
poljska travčica na vetru. Na takvim »vanjkama«121 se još i danas ljudi voze u
našem gradu. Kad se kola zaustaviše na uglu crkve – jer su kod vrata stajali silni
privatni ekipaži, i još žandarmi – gospođa skoči sa fijakera i dade kočijašu četiri
srebrne kopejke.
– Šta je, Vanja? Malo je? – uzviknu ona videći njegovu grimasu. – To je
sve što imam – dodade žalostivo.
– Nek je s milim bogom! Kad sam te povezao, nisam se pogađao –
odmahnu Vanjka rukom i pogleda je kao da misli: »A i grehota je tebi učiniti
štogod krivo.«
 On gurnu u nedra kožnu kesu, krete konje i ode ispraćen ruganjem
najbližih izvoščika. Ruganje i čuđenje pratilo je i gospođu, dok se ona između
ekipaža i lakeja – ovi su iščekivali skori izlazak gospoštine – probijala da dopre
do crkvenih vrata. Zbilja je, i to za svakog, bilo nečeg neobičnog i neočekivanog
u iznenadnoj pojavi takve osobe na ulici, među svetom. Bolesno mršava i malo
hroma, jako nabeljena i narumenjena, sa potpuno nagim dugačkim vratom, bez
marame i bez ogrtača, samo u nekoj iznošenoj zagasitoj haljini, mada je bio
hladan i vetrovit, ako i vedar septembarski dan; sasvim gologlava, sa kosom koja
je na potiljku bila uvrnuta u majušnu punđu, a s desne strane zadenuta u nju
veštačka ruža, od onih kojima se o Lazarevoj suboti ukrašavaju heruvimi.
Takvog heruvima od vrbice, u vencu papirnih ruža, video sam juče kod Marije
Timofejevne, pod ikonom u kutu. A da se sve to upotpuni, dama je išla, iako
smerno spuštenih očiju, u isti mah i veselo i lukavo se osmejkujući. Da je još
samo za trunku zakasnila, možda je ne bi ni pustili u crkvu... Ali uspela je da se
promigolji, a kad je već ušla u hram, ona se neosetno probi napred.
Mada je beseda došla bila na polovinu i cela gusta gomila u prepunom
hramu slušala s dubokom i nemom pažnjom – ipak se nekoliko pari očiju
kosimice obrtoše prema dami, radoznalo i u nedoumici. Ona pade na crkveni
pod, pritisnu na nj svoje nabeljeno lice, poleža dugo, i, kako je izgledalo, plakala
je; ali kad je podigla glavu i pridigla se na kolena, vrlo se brzo pribrala i
razvedrila. Veselo, sa vrlo vidnim velikim zadovoljstvom, pusti ona pogled da
klizi po licima i crkvenim zidovima; sa osobitom radoznalošću zagledala se u po
neku gospođu, podižući se radi toga čak i na prste, i čak se jedno dvaput i
zasmejala, kikoćući se pri tom nekako neobično. Međutim, propoved se svršila i
iznese krst. Gubernatorovica prva pođe da ga celiva, ali ne učini ni dva koraka,
pa zastade – očevidno je želela da sa svoje strane ustupi put Varvari Petrovnoj; a
ova je prilazila uspravljena i kao i da ne vidi nikog pred sobom. Nema sumnje,
gubernatorovica je u ovu svoju preteranu učtivost unela vrlo jasnu i svoje vrste
oštroumnu zajedljivost; tako su svi razumeli; pa tako je, mora biti, razumela i
Varvara Petrovna; ali ona, kao i pre toga, ne videći nikoga pred sobom, sa
najspokojnijim dostojanstvom priđe i prignu se krstu, i odmah se uputi izlazu.
Livrejisani lakej pravio joj je put, premda su se i bez toga svi i sami razmicali.
Ali, na izlazu već, u paperti, zgomilana množina trenutno joj prepreči put.
Varvara Petrovna malo zastađe, a uto, najedanput, neko čudno, neobično
stvorenje, žena s papirnom ružom na glavi, probi se između sveta i kleknu pred
njom. Varvara Petrovna, koju nije bilo lako ma čim zbuniti, pogleda u nju
otmeno i strogo.
Hitam da ovde napomenem, što se može kraće, da Varvara Petrovna iako
je poslednjih godina, kako kažu, bila preterano štedljiva, čak i tvrdica, pokadšto
ipak nije žalila novac, osobito ako se ticalo dobročinstva. Bila je ona član jednog
dobrotvornog društva u prestonici i u skorašnjoj godini nerodice poslala je
glavnome odboru u Petrograd pet stotina rubalja za postradale; o tome se kod
nas mnogo pričalo. Naposletku, tu skoro, pre najkraćeg vremena, pred
postavljanje novog gubernatora, beše već osnovala mesni odbor gospođa za
potpomaganje najsiromašnijih porodilja u gradu i u guberniji; silno su joj tad
zamerali zbog njene slavoljubivosti, ali poznata naglost njene naravi i u isti mah
njena istrajnost umalo joj ne donese pobedu nad smetnjama; društvo je bilo
gotovo već uređeno, prvobitna zamisao sve se šire i šire razvijala u zanetoj glavi
osnivačice, već je sanjala kako će takav isti odbor ustanoviti i u Moskvi i kako
će se njegov uticaj potpuno rasprostreti po svima gubernijama. Kad, sa
iznenadnom promenom gubernatora, sve zastade; a nova gubernatorovica, tako
se govorilo, kao da je već stigla da u društvu kaže nekoliko zajedljivih i, što je
glavno, vrlo zgodnih i razložnih napomena u pogledu nepraktičnosti osnovne
zamisli takvog odbora, što je, dabogme, s novim dodacima, došlo do Varvare
Petrovne. Jedino bog poznaje dubinu srdaca, ali, mislim bar, Varvara Petrovna je
čak s nekim zadovoljstvom zastala sad kod crkvenih vrata – znala je da tog časa
gubernatorovica mora tuda proći, a za njom i svi ostali, pa »neka lično vidi da mi
je svejedno ma šta ona pomislila i ma kako još brusila jezik na račun taštine
moga dobrotvorstva! Evo i sad nešto za sve vas!«
– Šta tražite, dušo, šta želite? – upita Varvara Petrovna i pažljivo pogleda
moliteljku na kolenima. A ova je gledala u nju bojažljivim pogledom,
zastiđenim, ali gotovo sa izrazom strahopoštovanja, pa se odjedanput opet
nasmeja isto onako, s onim čudnovatim kikotanjem.
– Šta hoće? Ko je ona?
Varvara Petrovna pređe sve prisutne zapovednim i upitnim pogledom. Svi
ćute.
– Vi ste nesrećni? Treba vam pomoć?
– Treba mi... došla sam... – mucala je »nesrećna« devojka glasom
isprekidanim od uzbuđenja.
– Došla sam samo da poljubim vašu ručicu... – i opet se začu njeno
kikotanje.
S najčistijim detinjim pogledom, s kakvim se decà umiljavaju hoteći
štogod da izmole, ona se istegli da dohvati ručicu Varvare Petrovne, ali brzo, kao
da se poplašila, trže natrag svoje ruke.
– I samo ste zato došli? – osmehnu se Varvara Petrovna bolećivim
osmehom, pa brzo izvadi iz džepa sedefski novčanik, a iz novčanika banku od
deset rubalja i pruži je nepoznatoj.
Ova primi. Varvara Petrovna se veoma zainteresovala i očevidno nije
neznanku smatrala za kakvu prostonarodnu moliteljku.
– Gle, dala deset rubalja – progovori neko iz gomile.
– Molim za vašu ručicu – tepala je »nesrećna« devojka čvrsto držeći
prstima levé šake krajičak banke koja se kao na vetru povijala.
Varvara Petrovna se kao malo namršti i ozbiljna, gotovo stroga lica, pruži
ruku, a neznanka je poljubi s velikim poštovanjem. Njen zahvalni pogled zasija
čisto oduševljeno. I eto, upravo u tom trenutku, pristiže i gubernatorovica i
nagrnu čitava gomila naših gospođa i starijih činovnika. Gubernatorovica, htela-
ne htela, morade za časak zastati u onoj teskobi; mnogi zastadoše.
– Vi drhtite, hladno vam je? – odjednom opazi Varvara Petrovna, pa zbaci
sa sebe ogrtač, koji lakej prihvati, skide s pleća svoj crni šal (ne baš jevtin) i
svojeručno uvi goli vrat moliteljkin, koja je još jednako klečala.
– Ustanite, ustanite, nemojte klečati, molim vas! Ona ustade.
– Gde stanujete? Zar niko ovde ne zna gde ona stanuje? – Varvara
Petrovna se nestrpljivo obazre oko sebe.
Ali malopređašnje gomilice već više nije bilo; stajale su tu samo poznate
ličnosti koje su posmatrale prizor, jedni sa ozbiljnim čuđenjem, drugi s
pretvornom radoznalošću i, u isti mah, sa nevinom žeđi ljubitelja skandala, a
treći počinjahu već da se podsmevaju.
– Čini mi se, gospođo, ona je od Lebjatkinih – nađe se naposletku jedan
dobar čovek da odgovori na pitanje Varvare Petrovne, naš časni i od mnogih
uvažavani trgovac Andrejev, u naočarima, sa sedom bradom, u ruskoj bluzi i sa
okruglim cilindričnim šeširom koji je držao sad u rukama. – Stanuje u kući
Filipova, u Bogojavljenskoj ulici.
– Lebjatkin? Kuća Filipova? Nešto sam već slušala... Hvala, Nikone
Semjonoviču; ali ko je taj Lebjatkin?
– Naziva se kapetanom; čovek, trebalo bi reći tako, nesmotren – reče
Nikon Semjonovič. – A ovo je začelo njegova sestra. Sad je, mora se
pretpostaviti, valjda krišom izmakla ispod nadzora – dodade tišim glasom i
značajno pogleda u Varvaru Petrovnu.
– Razumem vas; hvala, Nikone Semjoniču. Vi ste, dušo, gospođa
Lebjatkina?
– Ne, nisam ja Letajatkina.
 – Onda je, možda, Lebjatkin vaš brat?
– Lebjatkin je moj brat.
– Znate šta, ja ću vas sad povesti sa sobom, a posle ćete se odvesti svojoj
kući; hoćete li da pođete sa mnom?
– Ah, hoću! – uzviknu gospođa Lebjatkina i zatapša dlanovima.
– Tetka, tetka! Povedite i mene! – začu se glas Lizavete Nikolajevne.
Napominjem da je Lizaveta Nikolajevna išla na službu zajedno s
gubernatorovicom, u njenim kolima dok je Praskovja Ivanovna, po lekarskoj
naredbi, otišla da prožeta, a radi razonode povela sa sobom i Mavrikija
Nikolajeviča. Liza je najedanput ostavila gubernatorovicu i priskočila Varvari
Petrovnoj.
– Mila moja, ti znaš da ja uvek volim da mi dođeš, ali šta će reći tvoja
mati? – poče Varvara Petrovna važno, no kad opazi Lizino neobično uzbuđenje,
ona se najednom zbuni.
– Tetka, tetka, moram, moram i ja s vama – molila je Liza ljubeći je.
– Mais qu' avez vous donc, Lise!122 – progovori gubernatorovica sa vrlo
izrazitim čuđenjem.
– Ah, oprostite, chère cousine,123 idem kod tetke – okrete se Liza naglo
svojoj ne malo začuđenoj chère cousine i dvaput je poljubi. – Recite i maman da
dođe kod tetke, odmah za mnom, maman je i htela da svrati, sasvim sigurno je
htela da svrati, ona mi je sama malopre rekla, zaboravila sam da vam to ranije
kažem – čavrljala je Liza; – oprostite, ne ljutite se, Julie, chère... cousine... Tetka,
gotova sam!
– I ako me, tetka, ne povedete, ja ću za vašim kolima trčati i vikati –
prošaputa ona brzo i očajno, gotovo sasvim u uvo Varvari Petrovnoj.
Dobro je što niko to nije čuo. Varvara Petrovna otkoraknu unatrag i
prodoran pogled njen upre se u poludelu devojku. Taj pogled reši sve: ona je
odlučila da povede i Lizu.
– Tome treba učiniti kraj! – ote joj se nehotice.
– Dobro, Lizo, povešću te i radujem se – dodade ona glasno; – razume se,
ako Julija Mihailovna pristane da je ostaviš – okrete se ona pravo
gubernatorovici, otvoreno i sa prostodušnom čestitošću.
– O, ne sumnjajte! Ja neću da joj oduzmem to zadovoljstvo, utoliko manje
što ja... – odmah zaćreta Julija Mihailovna začudo ljubazno – ja sama dobro...
znam kakvu fantastičnu, svevlasnu glavicu nose ova njena ramena. (Julija
Mihailovna se dražesno osmehnu.)
– Neobično sam vam zahvalna – zahvali joj Varvara Petrovna uz učtiv i
dostojanstven poklon.
– Meni je utoliko milije – nastavi Julija Mihailovna svoje brbljanje gotovo
već sa zanosom i sva pocrvene od prijatnog uzbuđenja – što se Liza, sem
zadovoljstva što će biti s vama, predaje s ushićenjem i ovako divnom, ovako,
mogu reći, visokom osećanju... sažaljenju... (ona pogleda na »nesrećnicu«) i... i-i
još u preprati hrama...
– Takvo shvatanje čini vam čast – divotno se odazva Varvara Petrovna.
Julija Mihailovna živo pruži ruku, a Varvara Petrovna s punom gotovošću
dotače se njenih prstiju. Utisak je kod svih bio prekrasan; lica nekolicine
prisutnih sinuše od zadovoljstva; videlo se i nekoliko ledenih i udvornih
osmejaka.
Jednom reč, ceo je grad odmah jasno razumeo da nije Julija Mihailovna
bila ona koja je sve dosad zanemarivala Varvaru Petrovnu, nego, naprotiv, da je
Varvara Petrovna Juliju Mahailovnu »držala u granicama«, dok bi ova i može
biti pešice potrčala da joj napravi vizitu, samo ako bi bila uverena da je Varvara
Petrovna ne bi oterala. Autoritet Varvare Petrovne izvanredno poraste.
– Sedite, dušo – pokaza Varvara Petrovna m–lle Lebjatkinoj na karuce,
već priterane, a »nesrećnica« radosno pohita kolskim vratima, gde je prihvati
lakej.
– Kako! Vi hramljete! – uzviknu Varvara Petrovna baš kao uplašena i
preblede. (Svi su to opazili, ali onda nisu razumeli.)
Karuce poleteše. Kuća Vravare Petrovne bila je veoma blizu crkve. Liza
mi je docnije pričala kako se za ta dva-tri minuta vožnje Lebjatkina neprestano
histerično smejala, a Varvara Petrovna sedela »kao u nekom magnetičnom snu«
– to su njene rođene reči.



 PETA GLAVA

MUDRA ZMIJA


 I

Varvara Petrovna zazvoni po slugu, pa se odmah spusti u naslonjaču kraj

prozora.
– Sedite ovde, draga moja – pokaza ona Mariji Timofejevnoj mesto za
visokim okruglim stolom nasred sobe. – Stepane Trofimoviču, šta je to? Eto, eto,
pogledajte ovu žensku, šta je to?
– Ja... ja... – poče mucati Stepan Trofimovič. Ali pojavi se lakej.
– Šoljicu kafe, odmah, vrlo brzo, što može brže! Kola neka stoje.
– Mais chère et excellente amie, dans quelle inquiétude!...124 – uzviknu
Stepan Trofimovič premirućim glasom.
– Ao! Francuski, francuski! Odmah se vidi veliki svet! – zapljeska rukama
Marija Timofejevna i sva zaneta se spremaše da sluša razgovor na francuskom.
Varvara Petrovna zaustavi se na njoj gotovo u strahu.
Mi svi ćutimo i očekujemo ma kakvo razrešenje. Šatov ne diže glavu,
Stepan Trofimovič bio je zbunjen kao da je svemu on kriv, znoj mu je izbio na
čelu. Pogledam Lizu (ona sedi u kutu, gotovo naporedo sa Šatovom). Oči joj
oštro motre i preletaju sa Varvare Petrovne na hromu gošću, a sa gošće na
Varvaru Petrovnu, usne joj se razvlače u osmeh, ali zao. Varvara Petrovna vidi
taj osmeh. A Marija Timofejevna sasvim se zanela: sa uživanjem i bez i
najmanje zabune i snebivanja ona razgleda vrlo lepu sobu za primanje –
nameštaj, prostirke, zastore, slike na zidovima, tavan starinski izrađen, veliko
bronzano raspeće u uglu, porculansku lampu, sitnice na stolu.
– Pa i ti si ovde, Šatuška! – uzviknu ona iznenada. – Zamisli, ja sam te
odavno primetila, pa se mislim: nije on! Kako će on ovamo doći! – i zasmeja se
veselo.
– Vi ovu žensku znate? – okrete se Varvara Petrovna odmah Šatovu.
– Znam, gospođo – promrmlja Šatov i pokrete se na stolici, ali ipak osta
sedeći.
– A šta znate? Molim vas, brže!
– A šta da kažem... – osmehnu se on neumesnim osmehom i zape. – Vidite
i sami.
– Šta vidim? No, de, recite štogod!
– Stanuje u istoj kući u kojoj i ja... s bratom... oficir jedan.
– Pa?
 Šatov opet zape.
– Ne vredi govoriti... – promuca on, i onda sasvim zaćuta. Još i pocrvene
zbog svoje smelosti.
– Dabogme, od vas se nije moglo više ni očekivati! – odsečno i srdito
prekide Šatova Varvara Petrovna. Sad joj je bilo jasno da svi nešto znaju, a,
međutim, svi nešto strepe i izbegavaju da joj odgovaraju, hoće nešto da sakriju
od nje.
Uđe sobar i na malom srebrnom poslužavniku prinese onu naročito
poručenu kafu, ali, na njen mig, on se uputi Mariji Timofejevnoj.
– Vi ste, draga moja, jako ozebli, popijte što pre, da se zagrejete.
– Merci – uze Marija Timofejevna šoljicu i odjednom pršte u smeh na
svoje »Merci« sobaru. Ali susrevši se sa strogim pogledom Varvare Petrovne,
ona se uplaši i spusti šolju na sto.
– Tetka, da se vi ne ljutite? – protepa ona s nekim lakomisleno-vragolastim
tonom.
– Kako-o-o? – trže se Varvara Petrovna i ispravi se u naslonjači. – Kako
sam ja vama tetka? Šta ste time mislili?
Ne nadajući se ovakvoj ljutnji, Marija Timofejevna sva uzdrhta od sitne
grčevite trzavice, kao u nastupu, i zavali se na naslon stolice.
– Ja... ja sam mislila da tako treba – promuca ona gledajući ukočenim
očima u Varvaru Petrovnu. – Tako vas je laza nazvala.
– Koja sad, opet, Liza?
– Pa eno ona gospođica – pokaza prstom Marija Timofejevna.
– Dakle, ona je za vas Liza?
– Tako ste je i vi maločas nazvali – ohrabri se malo Marija Timofejevna. –
A u snu sam sanjala istu ovakvu lepoticu – osmehnu se ona kao slučajno.
Varvara Petrovna je sad shvatila i malo se umirila; a na poslednje reči
gošćine čak se malčice i osmehnula. Marija Timofejevna uhvati taj osmeh,
ustade sa naslonjače i, hramljući, priđe joj plašljivo.
– Uzmite, zaboravila sam vratiti, ne ljutite se na neučtivost – i ona skide sa
svojih pleća crni šal Varvare Petrovne.
– Odmah da ste to opet ogrnuli i zadržali ga za sebe. Idite sedite, popijte
kafu i, molim vas, ne bojte se mene, dušo, umirite se. Vidim da ću vas razumeti.
– Chère amie... – opet se usudi Stepan Trofimovič.
– Oh, Stepane Trofimoviču, ovde se i bez vas može glava da izgubi,
poštedite me bar vi! Molim vas, zazvonite u to zvonce pred vama, za sobaričko
odeljenje.
Nasta ćutanje. Njen pogled klizi po nama, pođozriv i srdit. Dođe Agaša,
njena omiljena sobarica.
– Moj karirani šal iz Ženeve. Šta radi Darja Pavlovna?
– Gospođici nije dobro, gospođo.
– Idi i zamoli je da dođe. Kaži, mnogo je molim, iako joj nije dobro.
U istom trenutku, iz susedne sobe opet se začu neki neobičan žagor
glasova i bat koraka, kao i malopre, i, najedanput, na pragu se pojavi zaduvana i
»rastrojena« Praskovja Ivanovna; Mavrikije Nikolajevič pridržavao ju je pod
ruku.
– Oh, svetitelji božji, jedva sam se dokoturala! Lizo, šta je tebi, jesi li luda:
šta ovo radiš s majkom? – zacvili ona, unoseći u svoju pisku, po običaju svih
slabih ali vrlo razdražljivih i kidljivih ljudi, sav nakupljeni jed i ljutnju. – Draga
moja Varvara Petrovna, došla sam po svoju kćer!
Varvara Petrovna pogleda je ispod oka, pridiže se malo u ime dočeka i
jedva skrivajući mrzovolju progovori:
– Dobar dan, Paraskovja Ivanovna, učini ljubav i sedi. Znala sam da ćeš
doći.


 II

Takav doček nije mogao iznenaditi Praskovju Ivanovnu. Oduvek se

Varvara Petrovna, još od njihovog detinjstva, despotski ponašala prema svojoj
nekadašnjoj drugarici iz zavoda i, pod prividnim prijateljstvom, gotovo je s
prezirom tretirala. Ali u sadašnjoj prilici stanje stvari bilo je sasvim osobito.
Poslednjih dana nastajao je već potpun raskid između dveju kuća, što sam ja još
ranije letimice pomenuo. Uzroci ovog započetog raskida bili su Varvari
Petrovnoj, zasad, još nepoznati i tajni, pa, mora biti, zato još većma uvredljivi;
ali, što je glavno, Praskovja Ivanovna je u međuvremenu uspela da pred njom
zauzme nekakav neobično napet stav. Varvaru Petrovnu to je, razume se,
ozlojeđivalo i vređalo; uto su do nje počeli stizati i neki čudnovati glasovi, koji
su je takođe prekomerno ljutili, a naročito svojom neodređenošću.
Po naravi, Varvara Petrovna je bila neposredna i ponosito otvorena, preka,
napadna, ako je slobodno tako reći. Najviše je mrzela potajne i skrivene optužbe
i uvek više volela otvorenu, poštenu borbu. Kako bilo da bilo, već je pet dana
kako se dve gospođe nisu videle. Poslednju posetu učinila je Varvara Petrovna
Drozdovima i vratila se »od Drozdovice« uvređena i zbunjena. Neću se prevariti
ako kažem da je Praskovja Ivanovna došla sada kod nje u naivnom uverenju da
Varvara Petrovna mora iz nekog uzroka pred njom zadrhtati; to se već i na
njenom licu videlo. S druge strane, videlo se da Varvaru Petrovnu obuzima bes
prekomerne oholosti čim je makar samo malčice posumnjala da se o njoj misli
da je nešto ponižena. A Praskovja Ivanovna, kao i mnoge ličnosti slaba
karaktera, koje zadugo dopuštaju da, bez protesta, budu vređane, poznavala se
sad po neobično odvažnom naletu u prvom po sebe povoljnom obrtu stvari.
Doduše, sad je ona bolesna, a u bolesti uvek je više razdražljiva.
Naposletku da dodam: svi mi, prisutni u to vreme u onoj sobi, ne bismo
mogli svojom prisutnošću naročito smetati ovim dvema drugaricima iz detinjstva
ako bi došlo da se među njima raspiri svađa; mi smo smatrani kao ljudi svoji i
zamalo ne potčinjeni. Ja sam to, i ne bez straha, odmah shvatio. Stepan
Trofimovič, koji, otkako je Varvara Petrovna došla iz crkve, još nije seo, čuvši
ciku Praskovje Ivanovne, spustio se na stolicu iznemogao i očajno stao hvatati
moj pogled, Šatov se kruto obrte na svojoj stolici i promumla nešto za sebe.
Učini mi se: hoće da ustane i da ode. Liza se jedva malo podiže s mesta, pa
odmah opet sede; više ne obraćaše pažnje na materino cviljenje, ali ne stoga što
je neposlušna i »jogunaste naravi«, nego stoga što je, očevidno, bila potpuno pod
vlašću nekog drugog, jakog utiska. Gledala je nekud u prazan vazduh,
nepribrano, i više nije skretala pažnju ni na Mariju Timofejevnu.


 III

– Oh, ovde, ovde! – pokaza Praskovja Ivanovna na naslonjaču kod stola i

teško se na nju spusti uz pripomoć Mavrikija Nikolajeviča. – Ne bih ja u vašoj
kući sela, matuška, da mi nije ovih nogu! – dodade promuklim glasom.
Varvara Petrovna podiže malo glavu i s bolnim izrazom pritište prstima
desne ruke desnu slepoočnicu, očevidno osećajući na tome mestu jak bol (tic
douloureux).125
– Šta to znači, Praskovja Ivanovna? Zašto ti u mojoj kući ne bi sela? Ja
sam uvek uživala iskreno prijateljstvo tvog pokojnog muža, a ja i ti još kao
devojčice zajedno smo se igrale lutaka u zavodu. Praskovja Ivanovna zamaha
rukama. – Znala sam da ćete to. Kad god se spremate da prebacujete, vi večito
počinjete s pansionom – to je vaše okolišavanje. Za mene, to je samo
slatkorečivost. Ne mogu da trpim taj vaš pansion.
– Ti si, čini mi se, došla i suviše zlovoljna – kako tvoje noge? Evo, nose ti
kafu, izvoli, probaj, i nemoj se ljutiti.
– Matuška, Varvara Petrovna, vi sa mnom baš sasvim kao sa malim
detetom! Neću ja kafu, eto!
Ona prkosno mahnu rukom na slugu s poslužavnikom. (Kafu su, uostalom,
odbili i svi ostali, osim mene i Mavrikija Nikolajeviča. Stepan Trofimovič je već
bio uzeo, no je šolju spustio na sto. Marija Timofejevna, iako bi vrlo rado uzela i
drugu šolju, i već je i ruku pružila, ipak se predomislila, i dostojanstveno
zahvalila, očito time sama sobom zadovoljna.)
Varvara Petrovna se osmehnu jednim uglom usana.
– Znaš šta, draga moja Praskovja Ivanovna: ti si zacelo opet nešto uvrtela
u glavu, zato si i došla ovamo. Eto, naljutila si se zbog zavoda; a sećaš li se kako
si došla s puta pa ceo razred uveravala da te je prosio husar Šablikin i kako te je
m-me Lefebure odmah uhvatila u laži i prekorila? A ti i nisi stvarno slagala, već
si to prosto izmislila bila, radi svoje zabave. Dakle, reci, šta te je sad ovamo
dovelo? šta si još uobrazila, čime si nezadovoljna?
– A vi ste se zaljubili u popa koji je predavao u zavodu hrišćansku nauku.
Eto, da znate, kad ste već takvo zlopamtilo? Ha-ha-ha! – pršte ona u žučan smeh
i zakašlja se.
– A-a to za popa nisi zaboravila... – pogleda je Varvara Petrovna mrsko.
Lice joj pozelene. Praskovja Ivanovna odmah uze dostojanstveno držanje.
– Nije mi sada do smeha, matuška; zašto ste vi moju ćerku naočigled celog
sveta umešali u svoj skandal?
– U moj skandal? – tu se Varvara Petrovna ispravi naglo, preteći.
– Mama, i ja vas mnogo molim da budete umereniji – progovori iznenada
Lizaveta Nikolajevna.
– Šta si kazala? – započe mama, spremajući se da opet cikne, ali pod
zasjaktanim pogledom ćerkinim ona se trže.
– Kako ste mogli reći skandal, mama? – planu Liza. – Ja sam se izvinila
Juliji Mihailovnoj i došla sam ovamo od svoje volje, jer sam htela da saznam
slučaj ove nesrećnice pa da joj pomognem.
– »Slučaj ove nesrećnice!« – razvuče Praskovja Ivanovna s pakosnim
osmehom; – a liči li tebi da se mešaš u te »slučajeve«? On, matuška! – okrete se
ona besno Varvari Petrovnoj. – Dosta nam je vašeg despotizma! Bilo istine ili ne
bilo, tek svi kažu da vi sav ovdašnji svet muštrate; nego vidi se, došao je red i na
vas!
Varvara Petrovna sedi pravo, kao strela, gotovo da se odapne iz luka.
Desetak sekundi gledala je u Praskovju Ivanovnu strogo i nepomično.
– Moli boga, Praskovja, što smo svi ovde svoji – naposletku progovori ona
sa zloslutnom mirnoćom; – rekla si mnogu suvišnu.
– Ne bojim se ja, matuška, kao poneki, šta će svet reći; nego vi ste ona
koja pred njim dršće, a ovamo se pravite gordi. A što su ovde svi svoji, za vas
bolje nego da čuju tuđi ljudi.
– Da se nisi propametila za ovu nedelju?
– Nisam se ja propametila za ovu nedelju, nego se pokazala prava istina za
ovu nedelju.
– Kakva prava istina? Slušaj, Praskovja Ivanovna, nemoj me ljutiti, nego
mi ovog časa kaži, tako ti časti, kakva je to istina izišla na videlo i na šta tu
misliš?
– Pa evo te istine, cele, evo je ovde! – reče Praskovja Ivanovna i prstom
naglo pokaza na Mariju Timofejevnu, sa onom smelom odlučnošću koja se već
više ne brine o posledicama, nego samo hoće da toga časa izazove
zaprepašćenje.
Marija Timofejevna, koja je sa veselom radoznalošću neprestano u nju
gledala, videći sad na sebe upravljen prst ljutite gospođe, radosno se nasmeja i
veselo se promeškolji u naslonjači.
– Gospode Isuse Hriste, valjda nisu svi poludeli! – uzviknu Varvara
Petrovna i sva bleda pade na naslon svoje stolice.
 Poblede tako da se svi uskomešaše. Stepan Trofimovič prvi joj priskoči u
pomoć; priđem i ja, čak i Liza ustade s mesta, mada osta pored svoje naslonjače;
ali najviše se prepala sama Praskovja Ivanovna; ona viknu, podiže se kako je
mogla i gotovo plačno poče lelekati:
– Sestro, Varvara Petrovna, oprostite mi moju pakosnu ludost!... Ta
podajte joj kogod bar vode, zaboga!
– Ne jekći mi tu, molim te. Praskovja Ivanovna! A vi, gospodo, budite
dobri pa se uklonite; vode ne treba! – progovori Varvara Petrovna pobledelim
usnama, glasom čvrstim iako ne vrlo čujnim.
– Matuška! – nastavi Praskovja Ivanovna, za trunčicu umirena; – mila
moja, Varvara Petrovna, ja jesam kriva zbog svojih nesmotrenih reči, ali, eto,
razdražila su me gore od svega ta pisma bez potpisa kojima me bombarduje
nekakav sitan svet. A kad ih pišu, neka ih pišu vama, a ne meni, jer ja, matuška,
imam kćer!
Varvara Petrovna s jako raširenim očima nemo je gledala u nju i začuđeno
slušala. U istom trenutku nečujno se otvoriše u uglu pobočna vrata i pojavi se
Darja Pavlovna. Ona zastade i osvrte se svud unaokolo; začudila ju je naša
uzbuna. Mora da nije odmah prepoznala Mariju Timofejevnu, a niko je nije
ranije o njoj obavestio. Stepan Trofimovič prvi opazi Darju, učini brz pokret,
pocrvene, i ko zna zašto, on lično vrlo glasno prijavi njen dolazak: »Darja
Pavlovna!« tako da se odjedanput sve oči upraviše na nju.
– Kako! Je li to vaša Darja Pavlovna! – uzviknu Marija Timofejevna. –
čuj, Šatuška, pa ne liči na tebe! A onaj moj ovakvu lepotu naziva kreposnom
robinjom Daškom!
Međutim, Darja Pavlovna je već prišla Varvari Petrovnoj; ali iznenađena
uzvicima Marije Timofejevne, ona se brzo okrete, pa tako i ostade, stojeći ispred
svoje stolice, gledajući na jurodivu devojku dugim prikovanim pogledom.
– Sedi, Daša – reče Varvara Petrovna sa strahovitom mirnoćom; – bliže,
tako: sada možeš i sedeći videti tu žensku. Poznaješ li je?
– Nisam je nikad videla – tiho odgovori Daša, oćuta malo, pa odmah
dadade: – Mora da je to bolesna sestra gospodina Lebjatkina.
– Dušo moja, i ja vas prvi put sad vidim, iako sam odavno s ljubopitstvom
želela da se s vama upoznam, jer u svakom gestu vašem vidim vaspitanje – sa
zanosom poviče Marija Timofejevna. – A što moj lakej grdi... ma zar je
mogućno da biste vi zadržali njegov novac, tako vaspitana i slatka? Zato vam to
i kažem, što ste mili, vrlo mili, vrlo mili, to vam, eto, ja kažem od svoje strane! –
završi ona oduševljeno, mašući ispred sebe ručicom.
 – Razumeš li ti štogod? – sa ponositim dostojanstvom zapita Varvara
Petrovna Darju.
– Sve razumem...
– Ono o novcu čula si?
– To je novac koji sam, na molbu Nikolaja Vsevolodoviča, u Švajcarskoj
primila da ga predam tome gospodu Lebjatkinu, njenom bratu.
Nastupi ćutanje.
– Tebe je Nikolaj Vsevolođovič molio za to?
– On je mnogo polagao na to da se taj novac pošalje gospodinu
Lebjatkinu; svega tri stotine rubalja. Pa kako nije znao njegovu adresu, nego
samo toliko da će on doći u naš grad, poručio je meni da ih predam gospodinu
Lebjatkinu za slučaj da ovamo dođe.
– A kakav je to novac... zadržan? O čemu je ova ženska maločas govorila?
– To ja ne znam; a i do mene je inače doprlo kako gospodin Lebjackin
javno govori da mu nisam sve predala: tu stvar ja ne razumem. Bilo je tri stotine
rubalja, i poslala sam tri stotine rubalja.
Darja Pavlovna se gotovo sasvim umiri. I uopšte, da napomenem, teško je
bilo ovu devojku dugo držati u čudu i zbuniti je, pa ma kako se ona u sebi
osećala. Tako i sad; ona je na sve odgovarala bez užurbanosti, na svako pitanje
odgovorila je tačno, mirno, tečno, bez ikakvog traga od prvašnjeg svog
iznenadnog uzbuđenja, bez i najmanje zabune koja bi kao mogla svedočiti o
kakvoj god njenoj krivici. Dok je ona govorila, Varvara Petrovna ne skidaše oka
s nje; za trenutak je nešto promišljala.
– Što Nikolaj Vsevolodovič – progovori ona naposletku odsečno i
očevidno govoreći svima nama, premda je samo u Dašu gledala – što Nikolaj
Vsevolodovič nije svoju poruku predao meni, nego tebi, znači da je imao svojih
razloga da tako postupi. Ne mislim da imam prava zapitkivati o tim razlozima,
ako treba da budu za mene tajna. Ali, već sama tvoja saradnja u toj stvari
umiruje me potpuno u smislu tih stvari, to treba da znaš, Darja, pre svega. No
ipak, vidiš li, draga moja, ti si, ne poznajući svet, mogla i s čistom savešću
učiniti kakvu nesmotrenost; pa si je i učinila čim si sebe dovela u vezu s
nekakvim nevaljalcem. Glasovi koje je taj nitkov širio potvrđuju tvoju grešku.
Ali ja ću se o njemu raspitati, pa kako sam ja tvoja zaštitnica, umeću da te
branim. A sad sve ovo treba završiti.
– Najbolje će biti, kad vam dođe, da ga pošaljete u lakejsku sobu –
prihvati Marija Timofejevna neočekivano i isturi se iz svoje naslonjače. – Neka s
njima na sanduku igra malo žandara, a mi ćemo ovde sedeti da pijemo kafu.
Ono, može se baš i njemu poslati jedna šoljica, ali ja ga iz sveg srca prezirem.
Ona izrazito mahnu glavom.
– Ovo treba svršiti – ponovi Varvara Petrovna saslušavši gošću pažljivo. –
Molim vas, zazvonite, Stepane Trofimoviču.
Stepan Trofimovič zazvoni, pa odjedanput, sav uzbuđen, stupi napred.
– Kako... sam... – protepa on u vatri crveneći, zastajkujući i mucajući –
kako sam i ja čuo ovu retko odvratnu priču, bolje reći klevetu, to... pun srdžbe...
enfin c'est un homme perdu et quelque chose comme un forçat évadé.126
On prekide i ne dovrši; Varvara Petrovna zažmiri i odgleda ga od pete do
glave.
Uđe dostojanstveni Aleksej Jegorovič.
– Karuce! – naredi Varvara Petrovna – a ti, Alekseju Jegoroviču, spremi se
da gospođu Lebjatkiri odvedeš kući, kuda ti ona naredi.
– Gospodin Lebjatkin dole već odranije očekuje gospođu i lepo moli da ga
prijavim.
– To je nemogrućno, Varvara Petrovna – javi se uznemireni Mavrikije
Nikolajevič iznenadno; a sve dosad je mirno ćutao. – Ako dopustite da kažem, to
nije čovek koji se može primiti u društvo, to je... to je... nemoguć čovek, Varvara
Petrovna!
– Nek pričeka – okrete se ona Alekseju Jegoroviču i njega nestade.
– C'est un homme malhonnête, et je crois même, que c'est un forçat évadé,
ou quelque chose dans ce genre127 – opet promrmlja Stepan Trofimovič, opet
pocrvene i opet prekide.
– Lizo, vreme je da se ide – izjavi Praskovja Ivanovna s odvratnošću i
ustade. Izgledaše kao da joj je sad krivo što je malopre, u strahu, samu sebe
nazvala ludom. Dok je govorila Darja Pavlovna, ona je već slušala s crtom
nadmenosti na usnama. Ali mene je najviše začudilo to kako je izgledala Liza
otkako je ušla Darja Pavlovna; – u njenim očima sevale su mržnja i prezir,
sasvim otvoreno, neprikriveno.
– Pričekaj časkom, Praskovja Ivanovna, molim te – zadržava je Varvara
Petrovna; njena izvanredna mirnoća traje još jednako. – Budi dobra, posedi još
malo, namerna sam da sve iskažem, a tebe bole noge. Tako, hvala ti!... Maločas
bila sam van sebe i rekla sam ti nekoliko neuzdržanih reci. Budi dobra, oprosti
mi; glupo sam uradila i ja prva se kajem, zato što u svemu volim istinu i pravdu.
Svakako, i ti si se zaboravila kad si pomenula nekakva pisma bez potpisa. Svako
bezimeno potkazivanje zaslužuje preziranje već zato što je bez potpisa. Ako ti
drukčije misliš, ja ti ne zavidim. Svakojako, da sam na tvom mestu, ja sa takvim
gadostima ne bih žurila, niti bih se njima prljala. A ti si se uprljala. No kad si već
sama započela, onda da ti kažem da sam pre šest dana i ja primila jedno takvo
pismo. Nekakav rđav čovek uverava me da je Nikolaj Vsevolodovič sišao s
pameti i kako treba da se čuvam neke hrome žene koja će u mojoj »sudbini igrati
neobičnu ulogu« – taj sam izraz upamtila. Mislila sam, a i znala sam, da Nikolaj
Vsevolodovič ima i suviše neprijatelja, pa sam odmah pozvala jednog čoveka
odavde, jednog od ovdašnjih potajnih i najvećma osvetljivih i preziranih
neprijatelja njegovih, i iz razgovora s njim sam se začas osvedotočila o žalosnom
poreklu onog bezimenog pisma. Ako su i tebe, jadna moja Praskovja, zbog mene
uznemiravali isto tako nedostojnim pismima i, kako ti kažeš, »bombardovali« te,
onda, naravno, ja prva žalim što si nevino poslužila kao povod. To je sve što sam
htela da ti razjasnim. Sa žaljenjem vidim da si mnogo umorna i kao van sebe...
Uz to, gotova sam da ovog časa pustim onog sumnjivog čoveka; Mavrikije
Nikolajevič je upotrebio ne baš sasvim podesan izraz da je nemogućno njega
primiti. Liza naročito nema ovde šta da radi. Hodi, Lizo, draga moja, da te još
jednom poljubim.
Liza pređe preko sobe i ćuteći stade pred Varvaru Petrovnu. Ona je
poljubi, uze je za ruke, odvoji je malo od sebe, pogleda je osećajno, pa onda je
prekrsti i opet poljubi.
– Pa zbogom, Lizo – (u glasu Varvare Petrovne gotovo se osećahu suze) –
veruj, uvek ću te voleti, pa ma šta ti sudbina odsad namenjivala... Bog nek je s
tobom. Ja sam se svagda s blagosiljanjem poklanjala desnici njegovoj...
Htede još nešto dodati, ali se uzđrža i ućuta. Liza kao pođe na svoje mesto,
još jednako u nemom ćutanju i kao da je utonula u misli, pa odjedanput stade
pred majkom.
– Ja, mama, još neću da idem, još ću malo ostati ovde kod tetke –
progovori ona mirnim glasom, ali je u njenim mirnim rečima zvonila gvozdena
odlučnost.
– O, bože moj, šta je ovo! – jeknu Praskovja Ivanovna i nemoćno
razmahnu rukama.
Ali joj Liza ne odgovori, a kao da je čak i ne ču. Ona opet sede u isti kut
sobe i opet poče gledati nekud u prazno.
Na licu Varvare Petrovne zasvetle se nešto pobednički radosno i ponosno.
– Mavrikije Nikolajeviču, imam za vas osobitu molbu: učinite mi ljubav i
siđite da vidite onog čoveka dole, pa ako iole ima mogućnosti da se pusti,
dovedite ga.
Mavrikije Nikolajevič se pokloni i iziđe. Malo zatim on uvede gospodina
Lebjatkina.


 IV

Ja sam već nešto kazao o izgledu toga gospodina: visok je, kosa mu
kovrčasta, jak čovek oko četrdeset godina, zajapurena, nešto podbula i mlitava
lica, sa obrazima koji se pri svakom pokretu glave treskaju, sa sitnim,
zakrvavljenim, katkad prilično lukavim očicama, sa brkovima i »bakenbardima«
i sa zametkom mesnatog podvaljka dosta neprijatnog oblika. Ali što nas je na
njemu najviše začudilo: došao je u fraku i čistom rublju. »Ima ljudi kojima čisto
rublje čak i ne liči«, tako je Liputin jednom odgovorio Stepanu Trofimoviču kad
ga je ovaj u šali prekoreo zbog njegove neurednosti. Kapetan je imao i crne
rukavice, desnu, uopšte još nenavlačenu, držao je u ruci, a leva, mučno razapeta
na šaci i nezakopčana, tek upola je skrivala tu mesnatu šapu, kojom je kapetan
držao sasvim nov, sjaktav, okrugao šešir i zacelo prvi put upotrebljen. Dakle,
vidi se, jučerašnji »frak ljubavi«, o kojem je kroz vrata dovikivao Šatovu, doista
je postojao. Ali sve to, to jest i frak i rublje, nabavljeni su (kako sam posle
doznao) po Liputinovu savetu, radi nekakvih tajnih smerova. Nesumnjivo da je
on i sad došao (na najmljenim kolima) podboden sa strane i s nečijom pomoću;
sam on ne bi umeo da se doseti; niti bi se obukao, spremio i odlučio za nekakva
tri četvrt časa, baš da pretpostavimo da je za prizor u crkvenoj preprati bio
doznao onog trenutka. Pijan nije bio, ali bio je u onom teškom, tromom i
maglavitom stanju čoveka koji se probudio posle mnogobrojnih dana pijenja.
Činilo se kao da je bilo dosta samo dotaći ga jedno dvaput rukom za ramena, pa
da se opet opije.
On se zaleteo da uđe u sobu, ali se na vratima spotače o prostirku. Marija
Timofejevna da umre od smeha. Brat je svirepo pogleda; pa odjedanput učini
nekoliko brzih koraka prema Varvari Petrovnoj.
– Došao sam, gospođo... – zatrešta kao iz trube.
– Budite dobri, gospodine – ispravi se Varvara Petrovna – i zauzmite
mesto, eno tamo, na onoj stolici. Ja ću vas i otuda čuti, a odovud moći ću da vas
bolje vidim.
Kapetan zastade i tupo gledaše ispred sebe; ali ipak, okrete se i sede na
određeno mesto, kraj samih vrata. U izrazu njegove fizionomije čitala se silna
nepouzdanost u samoga sebe, a ujedno s tim i drskost i neka stalna
razdražljivost. Strašno se uplašio, to se videlo; ali trpelo je i njegovo samoljublje
i moglo se pogoditi da bi on, u razdraženom samoljublju, bio spreman na svaku
drskost ako bi se desila prilika za to. Videlo se da strepi za svaki pokret svog
nezgrapnog tela. Poznato je da ljudi njemu slični, kad se kakvim čudnim
slučajem nađu u društvu, najveće muke imaju od svojih rođenih ruku i stalno
osećaju nemogućnost da ih na pristojan način nekud denu. Sa šeširom i
rukavicama u rukama, kapetan je premro na svojoj stolici, a svoj prazan pogled
ne skidaše sa strogog lica Varvare Petrovne. Može biti da je hteo da malo bolje
razgleda svud unaokolo, ali zasad se još nije usuđivao. Marija Timofejevna,
verovatno, nalazeći da je njegova pojava odveć smešna, opet se glasno zasmeja;
ali on i ne mrdnu. U takvom položaju držala ga je Varvara Petrovna bezdušno
dugo, čitav minut, posmatrajući ga nemilosrdno.
– Prvo dopustite da lično od vas doznam vaše ime – izusti ona odmereno i
izrazito.
– Kapetan Lebjatkin – zatutnja njegov glas. – Ja sam došao, gospođo... –
usudi se on opet.
– Dopustite! – zadrža ga ona ponovo. – Da li je ova jadna osoba, koja me
je veoma zainteresovala, zaista vaša sestra.
– Sestra, gospođo, utekla ispod nadzora, jer je ona u takvom stanju...
On odjednom zape i pocrvene.
– Nemojte to krivo razumeti, gospođo – zbuni se on strašno – rođeni brat
neće je ocrniti... u takvom je stanju, to znači da nije u takvom stanju... u smislu
koji prlja reputaciju...
On odjednom prekide.
– Gospodine! – tu Varvara Petrovna podiže glavu.
– Evo u kakvom je stanju! – završi on iznenada i kucnu se prstom posred
čela.
Nastade kratko ćutanje.
– A pati li od toga odavno? – malo razvučeno zapita Varvara Petrovna.
– Gospođo, došao sam da zahvalim na velikodušnosti, ukazanoj u preprati,
ruski, bratski...
– Bratski?
– To jest, ne bratski, kao jednaki, nego bratski jedino u tome smislu što
sam ja brat mojoj sestri, gospođo, i, verujte, gospođo – učesta on i opet se
zajapuri – da ja nisam tako neobrazovan kako mogu izgledati na prvi pogled u
vašem salonu. Ja i sestra, gospođo, nismo ništa naspram bogatstva i raskoši koju
ovde primećujemo. Imamo uz to još i klevetnike. Ali na svoju reputaciju ponosit
je Lebjatkin, gospođo, i... i-i... došao sam da zahvalim... Evo novac, gospođo!
On izvadi iz džepa novčanik, iščupa iz njega hrpu novčanica i u burnom
napadu nestrpljenja stade ih drhtavim rukama prebirati. Vidi se da bi hteo nešto
što pre da razjasni, što je i bilo već vrlo potrebno; ali, verovatno, i sam je osećao
da mu ovo petljanje s novcem da je još gluplji izgled, te izgubi i poslednju
trunku vladanja nad sobom; novac nikako da izbroji, prsti se zapliću i, da bi
njegov stid prevršio sve mere desi se da mu iz novčanika iskliznu jedna zelena
novčanica i krivudajući slete na prostirku.
– Dvadeset rubalja, gospođo – reče i naglo skoči, i sa hrpom u ruci, lica
znojavog od muka; pa kad opazi na podu ispuštenu novčanicu, on se saže da je
podigne, ali nešto se zastide i samo odmahnu rukom.
– Za vašu poslugu, gospođo, za lakeja koji je nađe; da se seti Lebjatkina!
– To ja nipošto ne mogu dopustiti – brže reče Varvara Petrovna još i s
nekim strahom.
– U tom slučaju...
On se saže, diže novčanicu, jako pocrvene te odjedanput priđe Varvari
Petrovnoj i pruži joj odbrojeni novac.
– Šta je to? – izusti Varvara Petrovna, sad već sasvim uplašena; čak
ustuknu natrag.
Mavrikije Nikolajevič i Stepan Trofimovič, svaki za se, koraknuše
unapred.
– Ne bojte se, ne bojte se, nisam ja lud, hvala bogu, nisam lud! – uzbuđeno
umiruje kapetan prisutne, na sve strane.
– Da, gospodine, vi ste s uma sišli!
– Gospođo, sve to nije ono što vi mislite. Ja sam, razume se, jedan
ništavan pršljen... O, gospođo, bogate su i sjajne sobe vaše, a siromašne su i
uboge u Marije Nepoznate, sestre moje, rođene Lebjatkine, samo zasad, jer sam
bog neće da tako večito ostane! Gospođo, vi ste joj dali deset rubalja i ona je
primila, ali zato što ste joj vi dali, gospođo! Čujte, gospođo! Ni od koga na svetu
neće uzeti ova Nepoznata Marija, inače bi se u grobu prevrnuo ded njen, štab-
oficir, poginuo na Kavkazu, pred očima samog Jermolova; ali od vas, gospođo,
sve će primiti. Samo, ako će rukom uzeti deset rubalja, drugom će vam pružiti
dvadeset rubalja, kao prilog za jedan od prestoničkih odbora u kome ste vi,
gospođo, član... kako ste vi sami, gospođo, objavili u »Moskovskim
vjedomostima« da je kod vas ovdašnja, dakle, naša, gradska knjiga dobrotvornog
društva, u koju svaki može upisati...
Kapetan najedanput ućuta; disao je teško kao posle kakvog teškog napora.
Sve ovo o odboru za dobročinstva bilo je, verovatno, ranije pripremljeno, možda
i pod Liputinovom redakcijom. Kapetan se još većma oznoji i doslovno mu
kaplje znoja izbiše po slepoočnicama. Varvara Petrovna posmatrala ga je
ponirući pogledom u njega.
– Ta knjiga – progovori ona oštro – uvek stoji dole kod vratara moje kuće,
možete tamo upisati svoj prilog, ako hoćete. A sad molim vas da sklonite svoj
novac i da mi ne mašete njime ispred očiju. Tako. I još molim da uzmete svoje
pređašnje mesto. Tako. Vrlo mi je žao, gospodine, što sam se prevarila u pogledu
vaše sestre i podarila joj milostinju, kad je tako imućna. Jedino ne razumem
zašto samo od mene hoće da primi, a od drugih ni po koju cenu neće. Vi ste to
tako isticali da ja želim da mi se to sasvim tačno razjasni.
– Gospođo, to je tajna koja može biti samo u grobu sahranjena! – odgovori
kapetan.
– A zašto? – zapita Varvara Petrovna nekako ne baš pouzdano.
– Gospođo, gospođo!...
On sumorno ućuta, gledajući u zemlju, s desnom rukom na srcu. Varvara
Petrovna čekaše ne skidajući očiju s njega.
– Gospođo! – zagrme on iznenada – dopuštate li da vam stavim jedno
pitanje, samo jedno, ali otvoreno, iskreno, ruski, iz duše?
– Molim vas.
– Jeste li vi, gospođo, patili u životu?
– Vi hoćete prosto da kažete da ste zbog nekoga patili, ili patite.
– Gospođo, gospođo! – poskoči on opet, po svoj prilici i ne videći šta čini
i udarajući se u prsa – ovde, u ovom srcu, nakupilo se toliko, toliko, da će se sam
bog začuditi kad se to na strašnom sudu obelodani!
– Hm! jako rečeno.
– Gospođo, ja možda govorim naprasitim jezikom ljutnje...
– Ne brinite se, ja već znam kad vas treba zadržati.
– Mogu li vam postaviti još jedno pitanje, gospođo!
– Možete.
– Može li se umreti jedino iz plemenitosti sopstvene duše?
– Ne znam, nisam sebi zadavala takvo pitanje.
– Ne znate! Niste sebi zadavali takvo pitanje!
– povika on s patetičnom ironijom. – A ako je tako, ako je tako...
Umukni srce bez nade...
i on se pomamno udari u prsa.
 I opet poče hodati po sobi. Potpuna nemoć uzdržati u sebi svoje želje, to je
obeležje ovakvih ljudi; naprotiv, neodoljiva je njihova težnja da ih odmah,
gotovo čim su se začele, pokažu, i to onakve kakve su, potpuno neopremljene.
Ako se takav čovek nađe u društvu za koje nije stvoren, on obično počinje
bojažljivo; ali popustite li mu samo za dlačicu, on toga časa skokom prelazi u
smelost. Kapetan se već zagrejao, on hoda, maše rukama, ne sluša šta ga pitaju,
govori o sebi brzo, prebrzo, tako da ga pokadšto i jezik izdaje, ne dovršava što je
započeo već prelazi na drugu frazu. Doduše, mučno da je bio sasvim trezan; a tu
je bila još i Lizaveta Nikolajevna, na koju još nije nijedanput pogledao, ali mu
je, kako izgleda, njeno prisustvo strahovito zavrtelo glavu. Nego, to je tek samo
pretpostavka.
Mora da je bio neki uzrok što se Varvara Petrovna, savlađujući odvratnost,
rešila da sasluša takvog čoveka. Praskovja Ivanovna prosto se tresla od straha;
doduše, ona, kako izgledaše, i nije potpuno shvatala u čemu je stvar. I Stepan
Trofimovič drhti, ali on ne zbog neshvatanja, nego stoga, naprotiv, što je svakad
naklonjen preterivanju u shvatanju. Mavrikije Nikolajevič stoji u stavu zaštitnika
svih u sobi. Liza je bleda i jako otvorenim očima netremice posmatra divljačkog
kapetana, Šatov sedi kao i pre; ali što je najčudnije, Marija Timofejevna ne samo
što se ne smeje nego se veoma rastužila. Desnom se rukom nalaktila na sto pa
dugim setnim pogledom prati brata i njegovo deklamovanje. Jedino mi Darja
Pavlovna izgleda spokojna.
– Sve su to kojekakve alegorije – rasrdi se najzad Varvara Petrovna; – vi
ne odgovarate na moje pitanje: zašto? Ja jednako čekam odgovor.
– Nisam odgovorio na vaše »zašto«? Očekujete odgovor na svoje »zašto«?
– ponovi kapetan trepćući. – Ta majušna rečca »zašto« ispunila je svu vasionu od
prvog dana postanja sveta, gospođo, i cela priroda svakog trenutka dovikuje
svome tvorcu: »zašto«? I evo već sedam hiljada godina ne dobija odgovora. Pa
može li jedan kapetan Lebjatkin odgovoriti, i hoće li to biti pravi odgovor,
gospođo?
– To su sve besmislice, i ne pita se to! – ljuti se Varvara Petrovna i gubi
strpljenje. – To su alegorije, a osim toga, vi, gospodine, govorite suviše gizdavo i
bujno, što ja smatram za smelost.
– Gospođo – govori kapetan ne slušajući je – ja bih, možda, voleo da se
zovem Ernest, a primoran sam nositi prosto ime Ignjat; a zašto, šta mislite? želeo
bih da se zovem knez de Monbar, a ja sam samo Lebjatkin, od labuda,128 zašto
to? Ja sam pesnik, gospođo, pesnik po duši, i mogao bih dobiti hiljadu rubalja od
izdavača, a ja sam primoran da živim u lavoru;129 zašto to? Gospođo, ja mislim,
Rusija je igra prirode, ništa više!
– Zar vi baš nikako ne možete ništa određeno da kažete?
– Mogu vam, gospođo, izgovoriti pesmu Bubašvaba.
– Šta-a-a?
– Gospođo, ja još nisam lud! Poludeću, začelo ću poludeti, ali još nisam
lud! Gospođo, jedan moj prijatelj, ličnost najplemenitija, napisao je jednu basnu
Krilova, pod nazivom Bubašvaba – mogu li vam je izgovoriti?
– Vi hoćete da pročitate jednu basnu od Krilova?
– Ne, neću od Krilova, nego svoju basnu, svoju sopstvenu, svoj sastav!
Verujte, gospođo, bez uvrede, nisam ja toliko neobrazovan i propao te da ne
znam da Rusija ima velikog basnopisca Krilova, kome je minister prosvete
podigao spomenik u Letnjoj gradini za igru u dečjem uzrastu. Vi, dakle, pitate,
gospođo: »zašto«? Odgovor je na dnu te basne, u ognjenim rečima!
– Recite tu svoju basnu!
Bila jedna bubašvaba,130
bubašvaba s maloljetstva.
I u čašu, zatim, pade,
na dnu punu muvožderstva...
– Gospode, šta je to? – uzviknu Varvara Petrovna.
– Pa to – užurba se kapetan jako mašući rukama i sa srditom
nestrpljivošću autora kome smetaju da svoju stvar prikaže – pa to, kad muve leti
ulaze u čašu, onda nastaje muvožderstvo, to svaki glupak može da razume,
nemojte me prekidati, nemojte, nemojte, videćete, videćete... (on je jednako
mahao rukama).
Zauze im Švaba mesto,
muve na to zagunđaše,
prepuna je naša čaša,
k Jupiteru zavapiše.
A dok one dižu viku,
pristupi im Nikifor,
starac čestit, svim na diku...
Dalje, znate, još nisam dovršio, ali svejedno, ispričaću! – treštao je
kapetan. – Nikifor uzima čašu, i ne osvrćući se na viku, svu tu komediju
ispljusne u kofu, i muve i bubašvabe, što je i mnogo ranije trebalo učiniti! Ali,
pazite samo, gospođo, pazite! Bubašvaba ne ropće! Eto vam odgovora na vaše
pitanje: »zašto«? – uzviknu on pobednički. – »Bu-ba-šva-ba ne ropće!« A što se
tiče Nikifora, on predstavlja prirodu – dodaje kapetan ubrzano i zadovoljan
sobom pođe opet po sobi.
Varvara Petrovna se mnogo naljuti.
– A kakav je to novac, ako smem pitati, koji ste vi dobili, tobože, od
Nikolaja Vsevolodoviča i koji vam, tobože, nije predat, te ste se usudili da zbog
toga optužujete jednu ličnost koja pripada mome domu?
– Kleveta! – grmnu Lebjatkin i tragično diže desnicu.
– Ne, nije kleveta.
– Gospođo, postoje okolnosti koje primoravaju da se pre podnosi i
porodična sramota nego da se istina javno proglasi. Neće se Lebjatkin izgovoriti,
gospođo!
On kao da beše oslepeo; bio je nadahnut; osećao je svoju važnost ovde. I
već mu se htelo i da uvredi, da nekako uprlja, da pokaže svoju moć.
– Zvonite, molim vas, Stepane Trofimoviču – zamoli Varvara Petrovna.
– Lukav je Lebjatkin, gospođo! – namignu on uz ružan osmeh – lukav je,
ali i on ima smetnji, i on ima predvorje strasti! A to je predvorje stara ratnička
husarska boca, koju je Denis Davidov opevao. I eto, gospođo, kad je on u tom
predvorju, tada se dešava da otpreme pismo u stihovima, divno pismo, ali koje bi
on zatim hteo natrag da vrati suzama celog svog života, jer se remeti osećanje
najveće lepote. Samo, ptičica je odletela, ne uhvati je za rep! Eto, gospođo, eto u
tom predvorju Lebjatkin se mogao izreći i odnosno plemenite devojke kao u
plemenitoj srdžbi i ogorčenju duše uskipele od uvreda, čime su se i koristili
njegovi klevetnici. Ali lukav je Lebjatkin, gospođo, i uzalud nad njim čeči
zlokobni vuk,131 i svaki čas piće dosipa, i čeka svršetak: nek čeka, neće se
Lebjatkin odati, neće, a na dnu boce, mesto onog što se očekuje, svaki put se
pokaže – prepredenost Lebjatkinova! Ali dosta, o, dosta! Gospođo, vaše
raskošne dvorane mogle bi pripadati licu najplemenitijem, ali bubašvaba ne
ropće! Razumejte, vidite, naposletku, da on ne ropće i upoznajte veliki duh!
U tom trenutku zacangrče zvonce, ozdo iz vratareve sobe, a gotovo u isti
mah uđe Aleksej Jegorič, koji je na malopređašnji poziv Stepana Trofimoviča
nešto zakasnio. Stari čestiti sluga bio je neobično uzbuđen.
– Nikolaj Vsevolodovič izvoleli su ovog časa prispeti i dolaze ovamo –
reče on u odgovor na upitni pogled Varvare Petrovne.
Ja se naročito sećam kako je Varvar a Petrovna u tom trenutku izgledala:
isprva preblede, ali odjedanput oči joj sinuše. Ispravi se u naslonjači sa izrazom
neobične odlučnosti. Svi ostali bili su zaprepašćeni. Sasvim iznenadan povratak
Nikolaj a Vsevolodoviča, kome smo se nadali valjda tek posle mesec dana, bio
je neobična stvar ne samo stoga što je bio iznenadan nego po sudbonosnom
sticaju tog povratka baš sa ovim sadašnjim trenutkom, čak i kapetan osta nasred
sobe kao prikovan, otvorenih usta; sa vrlo glupavim izrazom gledao jeu vrata.
Iz susedne sobe, dugačke i velike, odjekivali su već brzi i sve bliži koraci,
sitni, neobično česti, kao da se neko kliza, i najedanput u našu sobu upade – ne
Nikolaj Vsevolodovič, nego neki sasvim nepoznat mladić.


 V

Dopuštam sebi da se malo zadržim na ovoj ličnosti i da je bar sa nekoliko

letimičnih poteza ocrtam.
To je bio mladić od dvadeset sedam ili osam godina, malo viši od srednjeg
rasta, sa retkom, plavom, dosta dugom kosom i sa pramenasto ovde-onde
izraslina i jedva obeleženim naušnicama i bradicom. Odeven čisto, čak i
pomodno, ali ne gizdavo; na prvi pogled kao pogrbljen i nespretan, ali, opet, zato
nimalo poguren, čak okretan. Kao da je neki čudnovat čovek; docnije su, pak,
svi nalazili da su mu maniri vrlo pristojni, a razgovor uvek prikladan.
Niko ne bi rekao da je ružan, ali se njegovo lice nikom ne dopada. Glava
izdužena na zatiljku, a sa strana nekako spljoštena, te mu lice dolazi oštro, čelo
visoko i usko, a crte na licu sitne; oko oštro, nos malen, oštrljast, usne duge i
tanke. U licu izgleda bolešljiv, ali to se samo tako čini. Ima neke opore brazde na
obrazima blizu jagodica, te izgleda kao čovek koji se oporavlja posle teške
bolesti. Međutim, on je potpuno zdrav i snažan, i nikad nije ni bio bolestan.
Hoda i kreće se vrlo ružno, ali nikud se ne žuri. Reklo bi se, nikad ga ništa
ne može dovesti u nepriliku; i on u svakoj prilici i u svakom društvu, doista,
ostaje isti. Pun je samozadovoljstva, ali ga sam u sebi ne zapaža.
Govori ubrzano, užurbano, ali u isti mah samouvereno, i ne nateže s
rečima, sipa ih kao iz rukava. Njegove misli, bez obzira na užurbanu reč, mirne
su, odmerene, jasne i definitivne – i to se osobito ističe. Izgovor njegov je
začudo jasan, reči se krune kao podjednaka krupna zrna, svakad probrane i
svakad spremne da posluže. Isprva, to vam se i svidi, a posle vam je čisto
odvratno baš od tog jasnog izgovora, od tog bisera večito spremnih reči. Vama se
pričinjava da jezik u njegovim ustima mora biti nekog sasvim osobitog oblika,
nekako neobično dugačak i tanak jezik, strahota crven, sa izvanredno oštrim
vrhom, koji se neprestano sam od sebe vrti.
Eto, taj mladić ulete sad u sobu za primanje i, bogami, meni se i danas
tako čini da je progovorio još iz susedne sobe, i da je tako i ušao govoreći. On se
začas nađe pred Varvarom Petrovnom.
– ... I zamislite, Varvara Petrovna – osu svoj biser – ja ulazim i mislim
zateći ću ga ovde, gde je on već od pre četvrt časa – jer ima sat i po kako je
stigao – našli smo se kod Kirilova – pre pola časa pošao je pravo ovamo i
naredio meni da kroz četvrt časa i ja dođem...
– Ali ko? Ko vam je to naredio? – pita Varvara Petrovna.
– Pa Nikolaj Vsevolodovič! Pa zar vi to zbilja tek sad, ovog časa
doznajete? Ali bar njegov prtljag mora da je odavno donet; kako vam to nisu
javili? Dakle, ja sam prvi glasnik. Moglo bi se, valjda, nekud i poslati po njega,
nego, on će zacelo i sam doći i, izgleda mi, taman u trenutku koji kako treba
odgovara nekim njegovim očekivanjima i, ukoliko bar ja mogu da sudim, i
nekim njegovim obračunima. – Tu on očima pređe celu sobu i osobito pažljivo
ih zaustavi na kapetanu. – O, Lizaveta Nikolajevna, kako mi je milo što vas
vidim već na prvom koraku; vrlo mi je milo što vam mogu stisnuti ruku – on
hitro potrča Lizi da prihvati njenu ruku koju mu je ona pružila osmehujući se
veselo; – a kako vidim, ni mnogopoštovana Praskovja Ivanovna nije zaboravila
svog »profesora«, pa se čak i ne ljuti na njega, iako se u Švajcarskoj uvek ljutila.
Zbilja, kako sad vaše noge, Praskovja Ivanovna, i je li Švajcarski konzilijum
imao pravo kad vam je preporučio zavičajnu klimu?... Kako molim?... Od
lekovitog bilja?... To mora da je vrlo dobro... Ali kako mi je bilo žao, Varvara
Petrovna (on se opet hitro okrete), što nisam mogao da vas vidim dok ste bili u
Švajcarskoj, i da vam lično posvedočim svoje poštovanje, a imao sam mnogo
štošta i da vam kažem... Tražio sam ovde moga starca, ali on je, po svom
običaju, čini mi se...
– Petruša! – povika Stepan Trofimovič, očas prenuvši se, pljesnu rukama i
polete sinu. – Pierre, mon enfant,132 ta nisam te ni poznao! – pa ga stište u
naručja i suze mu potekoše.
– Eh, ne luduj, ne luduj, bez gestova! Lepo, sad dosta, dosta, molim te –
mrmlja Petruša žurno i gleda kako da se oslobodi zagrljaja.
– Uvek, uvek sam se o tebe grešio!
– Lepo, dosta, o tome ćemo posle. Znao sam ja da ćeš ti malo da se
prepustiš slabostima. Dosta, budi malo prisebniji, molim te!
– Zaboga, deset godina te nisam video!
– Utoliko manje razloga za izlive...
– Mon enfant.
– O, verujem, verujem da me voliš, ukloni već jednom ruke. Smetaš
drugima... A, evo i Nikolaja Vsevolodoviča!... Ali, ne ludiraj se, molim te,
najzad!
Doista, Nikolaj Vsevolodovič beše već u sobi. Ušao je vrlo tiho i trenutno
zastao na vratima, laganim pogledom prelećući ceo skup.
Kao i pre četiri godine, kad sam ga prvi put video, isto tako sam i danas
već na prvi pogled bio zapanjen. Nisam ga nimalo zaboravio; ali, kako se čini,
ima takvih fizionomija koje, kada god se pojave, nekako donose sa sobom nešto
novo, što još niste na njima zapazili, pa makar da ste ih do tada i sto puta videli.
Po izgledu, Stavrogin je isti kao i pre četiri godine, onako isto uglađen, onako
isto odmeren i onako isto otmeno ulazi kao i onda, pa, gotovo da je isto onako i
mlad. Njegov lak osmeh isto je tako zvanično prijatan i isto tako
samozadovoljan; i pogled mu je isto onako ozbiljan, zamišljen i nekako rasejan.
Rečju, kao da smo se tek juče rastali. Ali jedno me je zadivilo: i ranije smo ga
smatrali za čoveka vrlo lepa, ali mu je lice uvek »ličilo na masku«, kako je tada
kazala jedna od zlorekih gospođa iz našeg društva; a danas, danas, ne znam
zašto, tek meni se na prvi pogled učinio lep čovek u neospornom smislu, vrlo
lep, tako da se već više nije moglo reći da mu je lice nalik na masku. Da nije to
otuda dolazilo što je sad malo, malo bleđi nego pre i, kako se čini, nešto
mršaviji? Ili, može biti, neka nova misao svetli sad iz njegovog pogleda?
– Nikolaju Vsevolodoviču! – povika Varvara Petrovna i sasvim se ispravi;
i ne ustajući sa naslonjače, zadrža ga zapovedničkim pokretom – pričekaj malo!
Ali da bih razjasnio ono strašno pitanje koje je došlo odmah posle ovog
pokreta i uzvika – pitanje koje ja kao mogućno nisam mogao čak ni od Varvare
Petrovne da zamislim – ja ću zamoliti čitaoca da se seti kakav je bio karakter
Varvare Petrovne kroz ceo njen život i na neobičnu plahovitost njegovu u nekim
izuzetnim trenucima. Molim, takođe, da se ima na umu sledeće: i pored neobične
njene duševne čvrstine, i pored prilično jake pameti i praktičnog takta, čak
donekle i takta domaćice, u njenom životu ipak nisu nedostajali i takvi trenuci
kad bi se ona nečem predavala odjedanput, sva i potpuno, ako je dopušteno tako
se izraziti: bez imalo uzdržavanja. Naposletku, molim da se uzme na um i da je
ovaj današnji trenutak za nju uistinu jedan od onih u kojima se, kao u žarištu,
odjednom usredsređuje sva suština života – sve što je bilo, i što biva, i što će,
možda, biti. Uzgred još da pomenem i ono bezimeno pismo, njoj upućeno, o
kojem se malopre onako ljutito izrekla pred Praskovjom Ivanovnom, ali čiju je
bližu sadržinu, kako se čini, ipak prećutala, premda je, može biti, baš u tom
pismu i bila odgonetka za mogućnost ovog strašnog pitanja koje je ona sad
naprečac uputila sinu.
– Nikolaju Vsevolodoviču – ponovila je ona odsecajući reči čvrstim
glasom u kome se čulo strašno pozivanje – molim vas, recite odmah, s toga
mesta na kome ste, je li istina da je ova nesrećna hroma ženska, eno ona, ona
tamo, pogledajte je! Je li istina da je ona... vaša zakonita žena?
Taj trenutak ja i suviše dobro pamtim: Stavrogin nije ni trepnuo, čvrsto je
zadržao pogled na majci; nije se desila ni najmanja promena na njegovom licu.
Naposletku, lagano se osmehnuo nekim snishodljivim osmehom i, ne
odgovarajući na pitanje, tiho priđe mamici, uze joj ruku, prinese je usnama s
puno poštovanja i poljubi je. Njegov vazdašnji, neodoljiv uticaj na majku bio je
oduvek jak, toliko da ona ni sad nije smela otrgnuti svoju ruku. Samo ga je
gledala, sva pretvorena u pitanje: i celo njeno lice govorilo je, ako on samo još
jedan trenutak počeka, ona tu neizvesnost više ne može izdržati.
A on nastavi ćutanje. Poljubivši joj ruku, još jednom pogleda po celoj
sobi, pa kao i maločas, ne hitajući, uputi se pravo Mariji Timofejevnoj. Veoma je
teško opisivati fizionomiju u nekim trenucima. Ja sam, na primer, zapamtio kako
je Marija Timofejevna premrla od straha, podigla se njemu u susret i sklopila
ruke kao da ga moli; a ujedno se sećam i ushićenja u njenom pogledu, nekog
bezumnog ushićenja koje je njene crte gotovo nagrdilo – ushićenje kakvo ljudi
teško podnose. Možda je bilo i jedno i drugo – i strah i ushićenost, ali, sećam se,
ja sam joj se brzo primakao, jer mi se učinilo (stajao sam gotovo pored nje) da će
se toga časa onesvestiti.
– Vi ne treba da budete ovde – reče joj on umiljatim, melodičnim glasom,
a u očima njegovim zasvetli se neobična nežnost.
Stajao je pred njom u stavu najvećeg poštovanja i u svakom njegovom
pokretu iskazivalo se najiskrenije poštovanje. Jadnica, sva zadihana, protepa
plahovitim polušapatom:
– A mogu li... odmah... pasti pred vas na kolena?
– Ne, to nikako ne – osmehnu se on na nju divno, tako da se ona odmah
radosno osmehnu.
Istim melodičnim glasom, nagovarajući je nežno, kao što se nagovara
dete, on značajno dodade:
– Setite se da ste vi devojka, a ja, iako vaš najodaniji prijatelj, ipak sam
vam tuđ čovek, ni otac, ni muž, ni verenik. Nego, dajte mi svoju ruku, pa
hajdemo, ja ću vas otpratiti do kola i, ako dopustite, lično ću vas odvesti vašoj
kući.
Ona sasluša to i kao u razmišljanju pognu glavu.
– Hajdemo – reče mu sa uzdahom i pruži mu ruku.
Ali tada joj se desi mala nezgoda. Mora da se nekako nesmotreno okrenula
i oprla se na svoju bolesnu, kraću nogu – rečju, ona pade nauznak u naslonjaču a
da ne beše te naslonjače, pala bi na patos. On je začas prihvati i pridrža, uze je
čvrsto pod ruku i sa saučešćem i pažljivo povede je vratima. Videlo se da je nju
taj pad sneveselio; bila je zbunjena, crvena i mnogo zastiđena. Gledajući u
zemlju, nemo, jako hramljući, ona pođe za njim gotovo viseći o njegovoj ruci. I
tako iziđoše. Liza, video sam to, ne znam samo zašto, dok su oni izlazili, poskoči
sa naslonjače i nepomičnim pogledom ih otrpati do samih vrata. Zatim opet sede
i ćutaše, ali joj se lice grčevito trzalo, kao da se dotakla neke gadosti.
Dok se ta scena dešavala između Nikolaja Vsevolodoviča i Marije
Timofejevne, svi su ćutali zaprepašćeno, mogla se muva čuti; ali tek što su oni
izišli, svi odjedanput počeše da govore.


 VI

Govorili su, uostalom, malo, više su uzvikivali. Sad sam malo i zaboravio
kako se tada to sve događalo redom, jer je nastala pometnja. Stepan Trofimovič
uzviknuo je nešto francuski i lupnuo dlanovima, ali Varvara Petrovna nije se
osvrtala na njega, čak je i Mavrikije Nikolajevič promrmljao nešto, oštrim
glasom i brzo. Najviše se zagrejao Petar Stepanovič; on je Varvaru Petrovnu
očajno uveravao u nešto, uz široke pokrete; ali ja dugo nisam mogao razaznati u
šta. Govorio je i Praskovji Ivanovnoj i Lizaveti Nikolajevnoj, pa letimice, u
žestini, dobaci nešto i ocu – rečju, mnogo se ustumarao po sobi. Varvara
Petrovna, sva crvena, skoči sa svog mesta i viknu Praskovji Ivanovnoj:
– Jesi li čula, jesi li čula šta je sad rekao?
Ali Praskovja Ivanovna nije bila u stanju ni da joj odgovori, već je samo
promrmljala nešto i odmahnula rukom. Imala je ona, sirota, svoju brigu: svaki
čas je okretala glavu prema Lizi i sa strahom je pogledala, a nije smela ni da
pomisli da ustane i ode kući pre nego što se kći digne. Međutim, kapetan je
začelo hteo da utekne. Ja sam to opazio. Od trenutka kad se pojavio Nikolaj
Vsevolodovič on je bio u istinskom i silnom strahu; ali Petar Stepanovič ga beše
dohvatio za ruku i ne dade mu otići.
– To je neminovno, prosto neminovno – prosipa on svoj biser pred Varvaru
Petrovnu i neprestano je uverava.
On je stajao pred njom, a ona sad opet sedela u naslonjači i, sećam se,
žudno ga slušala, a on se odmah time koristio i osvojio sasvim njenu pažnju.
– To je preko potrebno. Vi, Varvara Petrovna, i sami vidite da je ovde
nesporazum; i, po izgledu, ima mnogo čudnovatosti, a, međutim, stvar je jasna
kao dan i prosta kao prst. Ja vrlo dobro znam da me niko nije ovlastio da pričam
i da sam, možda, smešan što se sam namećem. Ali, prvo, sam Nikolaj
Vsevolodovič ne pridaje toj stvari nikakav značaj, a, naposletku, uvek ima
slučajeva u kojima se čovek teško odlučuje da lično on sam daje razjašnjenja, te
je, dakle, nužno da se tog primi treće lice, kome će lakše biti da kaže i delikatnije
stvari. Verujte, Varvara Petrovna, Nikolaj Vsevolodovič nije nimalo kriv što na
vaše malopređašnje pitanje nije onog časa odgovorio i dao najnesumnjivije
razjašnjenje, premda je ta stvar sasvim ništavna. Ja poznajem Stavrogina još iz
Petrograda i znam da ceo taj slučaj čini samo čast Nikolaju Vsevolodoviču, kad
se već mora te mora upotrebiti ta neodređena reč »čast«...
– Hoćete da kažete da ste bili svedok nekog slučaja iz koga je potekao...
ovaj nesporazum? – zapita Varvara Petrovna.
 – Svedok i sudelovač – brzo potvrdi Petar Stepanovič.
– Ako mi date reč da to neće povrediti osetljivost Nikolaja Vsevolodoviča
u nekim njegovim, meni poznatim osećanjima prema meni, od koje on ništa ne
krije... i ako ste još uvereni da ćete mu time učiniti čak i zadovoljstvo...
– Nesumnjivo zadovoljstvo, a ja i sam sebi ubeležavam to u osobito
zadovoljstvo. Uveren sam da bi me i on sam zamolio...
Ta nametljiva želja ovog čoveka, iznebuha palog kao s neba, želja da priča
tuđe slučajeve, bila je dosta čudna i van svih uobičajenih pravila. Ali on je
Varvaru Petrovnu na udicu ulovio, dirnuvši mesto i suviše bolno. Tada još nisam
dobro poznavao karakter ovog čoveka, a još manje namere njegove.
– Slušamo vas – dade mu na znanje Varvara Petrovna uzdržano i
smotreno, osećajući dosta bola zbog ovog svog snishođenja.
– Mala stvar; čak, ako hoćete, to, istinu reći, i nije pričica – osipa se biser.
– Uostalom, pisac romana bi iz dokolice mogao ispeći i roman. Dosta zanimljiva
stvarčica, Praskovja Ivanovna, i uveren sam da će je i Lizaveta Nikolajevna
radoznalo saslušati; jer tu ima mnogo čudnih, ako ne i čudnjačkih stvari. Pre pet
godina u Petrogradu Nikolaj Vsevolodovič je upoznao ovog gospodina – evo baš
ovog gospodina Lebjatkina, što je tu zinuo, i, čini mi se, sprema se da utekne. Ja
vam, inače, ne savetujem da se pravite manji od makova zrna, gospodine
penzionisani činovnice bivše provijantske uprave (vidite, ja se vas odlično
sećam). I meni i Nikolaju Vsevolodoviču i suviše su poznate vaše ovdašnje
veštinice, o kojima ćete, ne zaboravite to, morati dati računa. Još jedanput molim
za oproštaj, Varvara Petrovna. Tada je Nikolaj Vsevolodovič ovog gospodina
nazvao svojim Falstafom; to je verovatno (odmah razjasni on) nekakav bivši
karakter burlesgue,133 kome se svi smeju i koji svakom dopušta da mu se smeje,
samo ako mu se plati u gotovu. Nikolaj Vsevolodovič vodio je tada, u
Petrogradu, život, tako da kažem, ruganja – drugom rečju ne umem da ga
odredim, ne mogu stoga što taj čovek nije podlegao nikakvom razočaranju i
blaziranosti, a nije mario da se bavi nikakvim poslom. Ja govorim samo o
jednom tadašnjem dobu, Varvara Petrovna. Taj Lebjatkim imao je sestru, ona što
je malopre bila ovde.
Bratac i sestrica nisu imali svog skloništa i skitali su se po tuđima. On je
tumarao pod svodovima Gostinog dvora,134 redovno i neminovno u svom
nekadašnjem mundiru, i zaustavljao prolaznike, na izgled uglednije, pa što bi
tako prikupio, to bi popio. A sestra se hranila kao ptica nebeska. Tamo, po
čatrljama u zabačenim kutovima, ona je pomagala u poslu i pomalo usluživala,
iz nevolje. Sodom je to bio strašan, najstrašniji; preći ću tu sliku toga jazbinskog
života – života kome se u to doba i Nikolaj Vsevolodovič, iz čudaštva ili
osobenjaštva, predavao, »čudaštvo«, uzgred da kažem, to je sopstveni izraz
Nikolaj a Vsevolodoviča. Mnogo šta on od mene nije krio. M-lle Lebjatkina,
koja je neko vreme i suviše često mogla da sretne Nikolaja Vsevolodoviča, bila
je zapanjena njegovom pojavom. On je bio, tako reći, briljant na prljavoj osnovi
njenog života. Ja nisam dobar opisivao osećanja, zato ostavljam to po strani – ali
znam da su kojekakvi ljudi odmah uzeli devojku u podsmeh, i ona se ražalila.
Njoj su se tamo uopšte smejali i rugali, ali ona dotad nije to opažala. Već ni tada
u njenoj glavi nije bilo sve u redu, ali ipak ne kao sad. Ima osnova za
pretpostavku da ona, u detinjstvu, zamalo što nije, s pomoću neke dobrotvorke,
dobila drugo vaspitanje. Nikolaj Vsevolodovič nije se nikad i nimalo osvrtao na
nju i više je igrao s činovnicima preferansa u četvrt kopejke, sa starim masnim
kartama. Ali jedanput, kad su nju vređali, on (ne pitajući za uzrok) ščepa jednog
činovnika za vrat i spusti ga kroz prozor sa drugog sprata. Tu nije bilo ničeg od
neke viteške srdžbe zbog uvređene nevinosti: cela operacija izvedena je uz opšti
smeh, a najviše se smejao sam Nikolaj Vsevolodovič; a kad se sve srećno
svršilo, pomirili su se i popili punč. Samo gonjena nevinost nije na to zaboravila.
Razume se, svršilo se to krajnjim rastrojstvom njenih umnih sposobnosti.
Ponavljam, ja rđavo slikam osećanja; ali tu je glavna stvar bila njen zanos, snovi
bez sna, mašta. A Nikolaj Vsevolodovič je tu maštu kao namerno još više
potpirivao; umesto da se dobro ismeje, on odjedanput poče da se prema M-lle
Lebjatkinoj ponaša sa neočekivanom pažnjom i poštovanjem. Kirilov, koji se tu
našao (neobičan original, Varvara Petrovna, i neobično nagao čovek; možda ćete
ga jednom i videti, on je sad ovde), dakle, taj Kirilov, koji obično samo ćuti,
odjedared se jednom raspalio i, sećam se, reče Nikolaju Vsevolodoviču da on
tretira tu gospođu kao markizu i time će je konačno dotući. Dodajem, Nikolaj
Vsevolodovič je tog Kirilova dosta cenio i, šta mislite, on mu odgovori sledeće:
»Vi mislite, gospođine Kirilove, da ja nju ismevam – promenite mišljenje, ja nju
zaista poštujem, jer je bolja od nas sviju.« I, znate, to je rekao vrlo ozbiljno.
Inače, u ta dva-tri meseca on osim dobar dan i zbogom, u stvari, nije s njom ni
reči progovorio. Ja, koji sam tu bio, tačno se sećam kako je ona, naposletku, već
dotle došla da je njega smatrala nekako kao svog verenika, koji ne sme da je
»otme« samo zato što ima mnogo neprijatelja i porodičnih prepreka ili nešto
tome slično. Bilo je tada mnogo smeha! Svršilo se na taj način što se Nikolaj
Vsevolodovič, kad je trebalo da dođe ovamo, pre nego što će otputovati,
pobrinuo o njenom izdržavanju i, čini mi se, dosta velikom godišnjom sumom,
po svoj prilici trista rutaalja, ako ne više. Jednom reči, najviše ako je sve to od
njegove strane bilo maženje, fantazija čoveka prerano zamorenog, naposletku,
neka je čak to bila, kako kaže Kirilov, nova etida presićena čoveka, s namerom
da vidi do čega se može dovesti luda bogaljka. »Vi ste«, rekao mu je Kirilov,
»naročito izabrali poslednje stvorenje, bogalja, pod večitom porugom i batinama,
i još ste znali da to stvorenje iz svoje komične ljubavi umire za vama – i
odjednom počinjete namerno da je vučete za nos, samo da biste videli šta će
otuda izići!« Naposletku, zašto bi čovek bio naročito kriv za fantaziju jedne lude
žene, s kojom je – pazite samo – jedva dve-tri rečenice progovorio? To su stvari,
Varvara Petrovna, o kojima ne samo što se ne može pametno govoriti nego nije
pametno ni otpočinjati govor Najzad, neka je to i čudnovato – ali i to je i najviše
što se o tom može reći. Međutim, iz tog se sada isprela čitava priča... Meni je
unekoliko poznato Varvara Petrovna, šta se ovde događa.
Pripovedač odjedanput zaćuta i htede da se okrene Lebjatkinu, ali ga
zadrža Varvara Petrovna; ona je bila u najvećoj egzaltaciji.
– Svršili ste? – zapita ga.
– Još ne. Radi potpunosti, trebalo bi mi, ako dopustite, da još ponešto
pripitam ovog gospodina ovde... Odmah ćete videti, Varvara Petrovna, u čemu je
stvar.
– Dosta je, posle, pričekajte časkom, molim vas. O, kako sam dobro
učinila što sam vas pustila da govorite!
– I obratite sad pažnju, Varvara Petrovna, na to... – prenu se Petar
Stepanovič – na to da li je Nikolaj Vsevolodovič mogao malopre sve ovo da vam
razjasni u odgovor na vaše pitanje... možda i suviše kategorično pitanje?
– O, da, suviše!
– I zar nisam bio u pravu kad sam rekao da je u nekim slučajevima trećem
mnogo lakše da razjasni stvar nego onome koga se ta stvar tiče?
– Da... da... Ali samo ste se u jednom prevarili i, na žalost, vidim da se i
dalje varate.
– Zbilja? A u čemu?
– Vidite. Nego, kako bi bilo da sednete, Petre Stepanoviču.
– O, kako je vama po volji, i inače sam umoran, hvala.
On očas primače naslonjaču i okrete je tako da se nađe između Varvare
Petrovne, s jedne, i Praskovje Ivanovne, s druge strane stola, a licem prema
gospodinu Lebjatkinu, s koga ni za trenutak nije oka skidao.
– Varate se što to nazivate »čudaštvom«.
– Oh, ako je samo to...
– Ne, ne, ne, čekajte – zadržavala ga je Varvara Petrovna, očevidno
spremajući se da govori mnogo i sa zanosom. Petar Stepanovič, samo što to
opazi, odmah se sav pretvori u pažnju.
– Da, da, to je bilo nešto iznad čudaštva, nešto više i, uveravam vas, čak i
nešto sveto! čovek ponosit i rano uvređen i koji je dostigao do toga »ruganja«
životu, koje ste vi vrlo zgodno pomenuli, rečju, princ Hari, kako je onda Stepan
Trofimovič dao sjajno upoređenje, i što bi bilo i savršeno tačno da on ne liči još
više na Hamleta, bar kako ja mislim.
– Et vous avez raison135 – odazva se Stepan Trofimovič osećajno i važno.
– Hvala, Stepane Trofimoviču, vama sam osobito zahvalna, naime na
našoj vazdašnjoj veri u Nicolas, u uzvišenost njegove duše i njegovog poziva. Tu
veru ste vi u meni potkrepljivali kad sam ja gubila pouzdanje.
– Chère, chère...
Stepan Trofimovič već koraknu napred, ali zastade, prosudivši da je
opasno prekidati je.
– I, da se pored Nicolas (Varvara Petrovna poče već pomalo pevati) uvek
nalazio tihi Horacio, veliki u svojoj smirenosti – drugi vaš divan izraz, Stepane
Trofimoviču – on bi možda već odavno bio spašen od tužnog i »naglog demona
ironije«, koji ga je celog života rastrzao. (Demon ironije, opet vaš izvrstan izraz,
Stepane Trofimoviču.) Ali Nicolas nikad nije imao ni Horacija ni Ofeliju. Imao
je jedino svoju majku, no šta može mati sama, u ovakvim prilikama? Znate li,
Petre Stepanoviču, meni postaje sad izvanredno jasno što se Nicolas, takav
kakav je stvoren, mogao viđati po tim nečistim jazbinama o kojima ste pričali. Ja
sad mogu vrlo jasno da zamislim to »ruganje« životu (začudo zgodan vaš izraz!),
tu nenasitu žeđ za kontrastima, tu tamnu pozadinu slike na kojoj se on pojavljuje
kao briljant – opet po vašem upoređenju, Petre Stepanoviču. Odjednom, on
susreće stvorenje kome svako zadaje bol, bogalja u polurazumu, duševno
poremećeno žensko, ali u isti mah i žensko, može biti, sa najplemenitijim
osećanjima!...
– Hm... Da, uzmimo tako.
– Ali, posle svega toga, vi ne možete da razumete da se i on, moj sin,
takvoj devojci ne podsmeva, kao što čine svi ostali! O, ljudi! I vama je
nepojmljivo što on nju još brani od uvredljivaca, obasipa je poštovanjem »kao
markizu« (mora biti da taj Kirilov duboko razume ljude, premda ni on Nicolasa
nije razumeo). Ako hoćete, zlo je upravo i došlo od toga kontrasta; da je
nesrećnica bila u drugim prilikama, možda ne bi pala u tako lude snove, žena,
samo žena može to da shvati. Petre Stepanoviču, i vrlo mi je žao što vi... to jest,
ne što niste žena, nego što bar za ovaj mah to ne razumete.
 – Dakle, treba razumeti, što gore to bolje, razumem, razumem, Varvara
Petrovna. To je nešto kao u religiji: što čovek gore živi, ili što je narod više
utučen, ili što je siromašniji, to upornije maštari o naknadi u raju; a ako na tome
rade još i hiljade sveštenika, raspaljujući mu maštu i špekulišući njome, to...
razumem vas, Varvara Petrovna, nemajte brige!
– Recimo da to i nije sasvim tako, ali, kažimo, zar Nicolas, da bi ugasio tu
preteranu maštu u tom nesrećnom organizmu (zašto je Varvara Petrovna ovde
upotrebila tu reč »organizam« ja nisam mogao da shvatim), zar je i on trebalo da
joj se podsmeva, kao što su radili oni činovnici? Zar vi ne uzimate u obzir ono
uzvišeno sažaljenje, onaj plemeniti trepet celog organizma s kojim Nicolas
odmah ozbiljno odgovori Kirilovu: »Ja se njoj ne podsmevam!« Uzvišen,
osveštan odgovor!
– Sublime136 – promrmlja Stepan Trofimovič.
– I, skrećem vam pažnju, on nije baš tako bogat kako vi mislite; ja sam
bogata, a ne on; a tada on nije gotovo ništa ni uzimao od mene.
– Razumem ja, Varvara Petrovna, sve ja to razumem – i Petar Stepanovič
se malo nastrpljivo pomače na svom mestu.
– Da, to je moj karakter! Ja u Nicolas poznajem sebe! Poznajem tu
mladost, tu mogućnost burnih i opasnih oduševljenja... I, ako se vi i ja ma kad
zbližimo, Petre Stepanoviču, što ja, sa svoje strane, od srca želim, i utoliko više
što vam već mnogo dugujem, vi ćete tada možda razumeti...
– O, verujte, sa svoje strane i ja želim – promrmlja Petar Stepanovič
odsečno.
– Tada ćete razumeti onu plahost s kojom u zaslepljenosti blagorodstva
prima neko čoveka u svakom pogledu, čak i nedostojna njega, koji ga nimalo ne
razume, koji je gotov da ga namuči svakom zgodnom prilikom; i, eto, takvog
čoveka, uprkos svemu, onaj koji ga je primio ovaploćava u neki ideal, u svoj san
na javi, spaja u njemu sve svoje nade, sagiba glavu pred njim, voli ga celog
života, voli ga premda niukoliko ne zna zašto, može biti upravo zato što onaj to i
ne zaslužuje... O, što sam ja patila celoga života, Petre Stepanoviču!
Stepan Trofimovič bolna lica poče hvatati moj pogled; ali ja se na vreme
još okrenuh u stranu.
– ... I još tu skoro... o, kako sam se ogrešila o Nicolas!... Nećete verovati
koliko su me namučili sa svih strana, svi, prosto svi, i neprijatelji, i kojekakvi
sitni ljudi, i prijatelji – prijatelji možda više nego neprijatelji. Kad su mi poslali
prvo prezirno anonimno pismo, vi mi nećete verovati, Petre Stepanoviču, ja
nisam bila kadra naći u sebi dosta prezira u odgovor na tu pakost... Nikad, ama
nikad neću oprostiti sebi svoju malodušnost!
– Ja sam već ponešto i čuo o ovdašnjim anonimnim pismima – ožive Petar
Stepanovič naglo – ja ću vam te pisce pronaći, budite spokojni.
– Ali ne možete zamisliti kakve su spletke ovde nastale! – namučile su i
našu jadnu Praskovju Ivanovnu, i što baš nju? Draga moja Praskovja Ivanovna,
ja sam se može biti i suviše danas o tebe ogrešila – dodade ona u navali
velikodušne nežnosti, ali ne i bez nešto pobedonosne ironije.
– Ostavi to, draga moja – promrmlja ova nehotice; – ja mislim da bi već
trebalo okončati sve; suviše se govorilo... – i ona opet bojažljivo pogleda u Lizu,
ali je Liza gledala Petra Stepanoviča.
– A ono jadno, ono nesrećno stvorenje, onu bezumnicu što je sve izgubila,
sve, a sačuvala samo svoje srce, nameravarn da usvojim – odjednom uzviknu
Varvara Petrovna; – to mi je dužnost koju mislim sveto ispuniti. Već od danas
uzimam je pod svoju zaštitu!
– To će biti vrlo dobro, u nekom smislu! – ožive Petar Stepanovič
potpuno. – Oprostite, maločas nisam sve dovršio. Baš to, o zaštiti. Možete li
zamisliti, kad je Nikolaj Vsevolodovič otputovao (nastavljam upravo odande,
Varvara Petrovna, gde sam stao), ovaj gospodin, eto taj gospodin Lebjatkin,
odmah je uobrazio da on ima sva prava na celu potporu određenu njegovoj sestri
– i uzeo je i trošio novac on. Ne znam tačno šta je Nikolaj Vsevolodovič naredio,
ali posle godinu dana, kad je već bio u inostranstvu, saznao je šta se događa i
zato je bio primoran da svoj raspored promeni. Opet ne znam pojedinosti, kazaće
ih on sam, ali znam toliko da je lice o kome je reč smestio u neki udaljen
manastir, i to vrlo udobno, i pod prijateljskim nadzorom – već, vi razumete? Pa
šta mislite, šta je onda izveo gospodin Lebjatkin? Isprva je svu snagu upotrebio
da pronađe gde to od njega kriju njegov redovan prihod, to jest njegovu dragu
sestru, i tu skoro je postigao svoju nameru – odveo je sestru iz manastira, pošto
je prvo dokazao neko svoje pravo na nju, i doveo je sad ovamo. Ovde, pak, on se
ne birne o njenoj hrani, bije je, tiraniše i, naposletku, dobivši na neki način od
Nikolaj a Vsevolodoviča pozamašnu sumu novaca, odmah se upušta u pijančenje
i, mesto da je zahvalan, još izaziva Nikolaja Vsevolodoviča, iznosi nekakve
glupe zahteve i preti mu sudom ako se potpora ne bude isplaćivala unapred,
pravo u njegove ruke. Na taj način on dobrovoljni dar Nikolaja Vsevolodoviča
uzima kao odštetu, možete li to zamisliti? Gospođine Lebjatkine, je li sve ovo
istina, što sam sad rekao? Kapetan, koji je dotle stajao nem, oborenih očiju, brzo
koraknu napred, sav zajapuren.
– Petre Stepanoviču, vi ste bili surovi prema meni – progovori on, kao da
je presekao.
– Kako to surov, i po čemu, gospodine? No, dopustite, o surovosti i
blagosti ćemo govoriti posle, a sad vas molim da samo odgovorite na prvo
pitanje: je li sve ovo što sam kazao istina ili ne? Ako mislite da nije, možete dati
svoju izjavu.
– Ja... vi i sami znate, Petre Stepanoviču... promrmlja kapetan, trže se i
zaćuta.
Treba spomenuti da Petar Stepanovič sedi u naslonjači, metnuo je nogu
preko noge, a kapetan stoji pred njim u stavu najvećeg poštovanja.
Izgleda da se kapetanovo kolebanje nije nimalo svidelo Petru Stepanoviču:
lice mu se skupilo od nekog pakosnog grčenja.
– No, hoćete li da nam štogod kažete? – upita on kapetana i suptilno ga
pogleda. – U tom slučaju, budite dobri: na vaš se odgovor čeka.
– Vi i sami znate, Petre Stepanoviču, da ja ne mogu ništa kazati.
– Ne, to ja ne znam, i to prvi put čujem; a zašto ne možete?
Kapetan ćuti i pogled upire u zemlju.
– Dopustite mi da odem, Petre Stepanoviču – reče on odlučno.
– Ali ne pre nego što date ma kakav odgovor na moje pitanje, je li sve
istina što sam kazao.
– Istina je – muklo izusti Lebjatkin i baci pogled na mučitelja. Čak i znoj
mu izbi na čelu.
– Sve?
– Sve.
– Nemate štogod da dodate, da primetite? Ako osećate da nismo pravični,
izjavite to, protestujte, glasno izjavite svoje nezadovoljstvo.
– Ne, nemam ništa.
– Zar niste tu skoro pretili Nikolaju Vsevolodoviču?
– To... to... to je više govorilo piće, Petre Stepanoviču. – (On odjednom
podiže glavu.) – Petre Stepanoviču! Ako porodična čast i poruga nezaslužena
srcem zavape u ljudima, onda... je li čovek i tada kriv? – zagrmi on iznenada,
zaboravljajući se kao i malopre.
– Sad ste trezni, gospodine Lebjatkine? – zapita Petar Stepanovič kapetana
ponirući pogledom u njega.
– Ja... sam trezan.
 – A šta znači to porodična čast i poruga srcem nezaslužena?
– Nisam hteo tim nikoga... nisam hteo ni na koga... Ja sam to samo za
sebe... – grunu opet kapetan.
– Vas je, kako izgleda, mnogo uvredilo ono što sam rekao o vama i vešem
vladanju? Vi ste vrlo osetljivi, gospođine Lebjatkine; ali dopustite, ja još nisam
ništa rekao o vašem vladanju kao takvom i u njegovom sadašnjem obliku. Ali ja
ću progovoriti o vašem sadašnjem vladanju. Ja ću progovoriti, to se lako može
desiti! No još nisam započeo da govorim o tom vladanju u njegovom sadašnjem,
pravom smislu.
Lebjatkin uzdrhta i upravi prazan pogled na njega.
– Petre Stepanoviču, ja tek sad počinjem da se budim.
– Hm! To sam vas ja razbudio?
– Jest, vi ste me razbudili, Petre Stepanoviču, a ja sam četiri godine spavao
pod nadnetim burnim oblakom. Mogu li se sad ukloniti, Petre Stepanoviču?
– Sad možete, samo ako Varvari Petrovnoj ne bude neophodno...
Ona odmahnu rukama.
Kapetan se pokloni, koraknu dvaput prema vratima, pa zastade, stavi ruku
na srce, htede nešto da kaže, ali ne reče ništa i ubrza da iziđe. No u vratima se
sukobi baš sa Nikolajem Vsevolodovičem, koji se pomače u stranu, a kapetan se
odjedanput sav zgrči pred njim i ostade na mestu, ukočen, ne skidajući s njega
očiju kao zečić sa zmije. Nikolaj Vsevolodovič počeka malo, otkloni ga lakim
pokretom ruke i u sobu.


 VII

Bilo je veseo i miran. Možda mu se tog časa desilo nešto vrlo lepo, nešto
što mi još ne znamo; ali bio je, kako se činilo, nečim baš osobito zadovoljan.
– Hoćeš li mi oprostiti, Nicolas? – nestrpljivo ga upita Varvara Petrovna i
brže ustade da ga dočeka.
Ali Nicolas se prosto nasmeja.
– Taman! – uzviknu on dobroćudno i u šali. – Vidim da već sve znate. A
ja, čim sam izišao i seo u kola, odmah sam pomislio: trebalo je bar neku šalu
ispričati, jer tako niko ne odlazi! Ali kad se setih da vam ostaje Petar Stepanovič,
odmah sam bio bez brige.
Govoreći, on se letimice obzirao oko sebe.
– Petar Stepanovič nam je ispričao jedan stari petrogradski događaj iz
života jednog sanjalice – prihvati Varvara Petrovna ushićeno – jednog ćudljivog
i luckastog mladića, ali uvek uzvišenog u svojim osećanjima, uvek viteški
plemenitog...
– Viteški? Zar ste već dotle došli? – nasmeja se Nicolas. – Uostalom, ovog
puta bio sam vrlo zahvalan Petru Stepanoviču na njegovoj hitrini. (Ovde on
izmenja s onim jedan brz pogled). Treba da znate, maman, da je Petar
Stepanovič opšti pomiritelj; to je njegova uloga, bolest, slaba strana, on to
najviše voli i u tom pogledu osobito vam njega preporučujem. Pogađam šta vani
je sve naispredao. On upravo ispreda, ume da iskiti kad priča; u glavi mu je
kancelarija. Skrećem vam pažnju da on, realist kao što je, ne može lagati i da mu
je istina draža od uspeha... razume se, osim u onim posebnim slučajevima kad je
uspeh draži od istine. (Govoreći to, on se neprestano osvrtao.) I tako, maman,
jasno vidite da nemate mene da molite za oprošten je i da, ako igde tu ima neke
ludosti, onda svakako ponajviše na mojoj strani; to jest, na kraju krajeva, ja ipak
nisam u glavi sasvim sređen – valja se, dakle, držati svoje ovdašnje reputacije.
Pri tom nežno zagrli majku.
– Svakako, sad je ta stvar svršena, ispričana i protumačena, pa se valjda
može i prekinuti razgovor o njoj – dodade on i neki suv, tvrd zvuk oseti se u
njegovom glasu. Varvara Petrovna razumede taj zvuk; ali njena egzaltacija još
nije prestajala, još se i pojačavala.
– Nisam ti se nadala sad, Nicolas, nego tek posle mesec dana.
– Sve ću vam razjasniti, maman, razume se, a sad...
On se uputi Praskovji Ivanovnoj.
 Ali ona jedva okrete glavu prema njemu, mada se čas pre toga, kad se on
prvi put pojavio u vratima, sva prenerazila. Sad je imala nove brige: u trenutku
kad je kapetan pošao i susreo se u vratima s Nikolajem Vsevolodovičem, Liza se
iznenada zasmejala, isprva tiho, isprekidano, ali smeh je zatim rastao sve više,
bivao sve zvučniji i sve se bolje čuo. Pocrvenela je. Kontrast s njenim
dotadašnjim sumornim i neveselim izgledom bio je neobičan. Dok je Nikolaj
Vsevolodovič razgovarao s majkom, ona jedanput, dvaput, znakom pozva
Mavrikija Nikolajeviča, kao da želi nešto da mu prišapne; ali samo što se on
prignu k njoj, nju opet, trenutno, obuze smeh, tako da se moglo pomisliti da se
smeje njemu siromahu. Ona se očevidno naprezala da se savlada i pritiskivala je
maramicu na usta. Nikolaj Vsevolodovič, sa izrazom najveće nevinosti i
prostodušnosti, priđe Lizi da je pozdravi.
– Molim vas, oprostite – odgovori ona ubrzavajući – vi... vi ste svakako
videli Mavrikija Nikolajeviča... Bože, što ste vi nedopušteno visoki, Mavrikije
Nikolajeviču!
I opet smeh. Mavrikije Nikolajevič jeste visok, ali ne baš tako
nedopušteno.
– Vi ste... jeste li odavno doputovali? – promrmlja ona, opet se savlađujući
i čak zbunjujući se, ali oči su joj sevale kao munje.
– Pre dva časa i nešto više – odgovori Nicolas gledajući je netremice.
Beležim ovde da je on bio neobično odmeren, a ljubazan više nego obično; ali i
mimo toga, ipak je izgledao potpuno ravnodušan, čak i mlitav.
– A gde ćete stanovati?
– Ovde.
Varvara Petrovna posmatraše Lizu takođe, pa odjedanput, na jednu svoju
pomisao, veoma se začudi.
– A gde, si ti, Nicolas, bio dosad, za ta dva časa i više? – priđe ona njemu.
– Voz je stigao u deset.
– Prvo sam odvezao Petra Stepanoviča Kirilovu; a sa Petrom
Stepanovičem sreo sam se u Matvejevu (tri stanice pre naše) i u jednom smo
vagonu doputovali.
– Ja sam od zore čekao u Matvejevu – prihvati Petar Stepanovič; –
poslednji vagoni našeg voza noćas su iskočili sa pruge, umalo nismo noge
polomili.
– Noge polomili! – povika Liza. – Mama, mama, eto vidite da smo ja i vi
prošle nedelje išle u Matvejevo, kao što smo htele, i mi bismo polomile noge!
 – Sačuvaj bože! – prekrsti se Praskovja Ivanovna.
– Mama, mama slatka mama, nemojte se plašiti baš da ja i obe noge
slomim; to se meni može desiti; pa vi sami govorite da ću glavu slomiti što svaki
dan pravim trku. Mavrikije Nikolajeviču, da li biste me vodili hromu? – započe
ona opet da se smeje. – Ako se to desi, ne dam niko drugi da me vodi osim vi, na
to slobodno računajte... Dakle, recimo, slomiću samo jednu nogu. Zaboga,
budite ljubazni i recite da ćete to smatrati za sreću.
– Kakva je to sreća s jednom nogom? – uozbilji se tmurno Mavrikije
Nikolajevič.
– Zato ćete me vi voditi, jedino vi, niko više!
– I tada ćete vi voditi mene, Lizaveta Nikolajevna – još ozbiljnije
progunđa Mavrikije Nikola jevič.
– Bože, on je hteo da napravi kalambur! – uzviknu Liza gotovo u strahu. –
Mavrikije Nikolajeviču, nemojte se nikad usuditi na taj put! Ali inače, kako ste
vi veliki sebičnjak! Na vašu čast, ja sam uverena da danas sami sebe klevetate; a
naprotiv, vi biste mene tada od jutra do mraka uveravali da sam bez noge
interesantnija! Jedno samo ne bi se moglo popraviti – vi ste preterano visoki, a ja
bez noge postala bih premalena; i kako ćete me voditi pod ruku? Nećemo biti
par!
I nasmeja se bolesnim smehom. Njene duhovitosti i aluzije bile su
priproste, ali njoj očevidno i nije bilo stalo do slave.
– Histerija! – šapnu mi Petar Stepanovič – treba što pre doneti čašu vode.
Pogodio je: začas se svi ustumaraše; donese zaista vodu. Liza je grlila
svoju mama, ljubila je žarko, plakala na njenom ramenu, pa onda, otevši se i
zagledajući joj se u lice, stade opet iz glasa da se smeje. Zakenjka, naposletku, i
mama. Varvara Petrovna ih brzo obe odvede u svoju sobu, kroz ona vrata na koja
je malopre ušla Dar ja Pavlovna. Ali one se tamo nisu dugo zadržale, ne više od
četiri minuta.
Ja se staram da se setim prosto svakog poteza iz poslednjih trenutaka toga
znamenitog dana. Sećam se, kad ostasmo sami, bez dama (osim jedine Darje
Pavlovne, koja se nije micala sa svog mesta), Nikolaj Vsevolodovič je prišao
svakom od nas i sa svakim se pozdravio, osim sa Šatovom, koji je i dalje sedeo u
svom kutu i još više nego pre pognuo se zemlji. Stepan Trofimovič poče već da
nešto vrlo duhovito razgovara s Nikolajem Vsevolodovičem, ali ovaj se brzo
uputi Darji Pavlovnoj. Uz put, gotovo silom ga preote Petar Stepanovič i odvuče
prozoru, pa mu stade brzo šaputati nešto, kako se činilo, vrlo značajno, sudeći
bar po izrazu i pokretima koji su pratili šuštanje. A Nikolaj Vsevolodovič ga je
slušao vrlo lenjivo i rasejano, uz svoj običan, obavezan osmeh, pri kraju već i
nestrpljivo, i sve se nekako otimao da ode.
Odmakao se, najzad, taman u momentu kad su se naše gospođe opet
vratile. Varvara Petrovna posadi Ližu na njeno staro mesto, uveravajući je da
svakako, bar deset minuta, treba da se odmori, jer svež vazduh mučno da bi sad
prijao slabim živcima. Ona se mnogo starala oko Liže, čak je i sela pored nje.
Petar Stepanovič, slobodan, odmah priskoči njima, i započe brz i veseo razgovor.
U istom trenutku je Nikolaj Vsevolodovič prišao, jedva jednom, i Darji
Pavlovnoj, laganim svojim hodom; a Daša, kad se on primakao, pokrete se na
svom mestu i brzo skoči, očevidno uzrujana, sva rumena u licu.
– Mislim da vam mogu čestitati... ili još ne? – progovori on s nekim
osobitim skladom crta na licu.
Daša mu nešto odgovori, ali jedva da se čulo.
– Oprostite nesmotrenost – povisi on glas – ali vi znate, ja sam bio
naročito izvešten. Znate li zato?
– Da, znam da ste bili naročito izvešteni.
– Nadam se, ipak, da vas svojom čestitkom nisam ništa uznemirio –
nasmeja se on – i, ako Stepan Trofimovič...
– Šta, šta to ima da vam se čestita? – odjedanput poskoči Petar Stepanovič
– šta da vam se čestita, Darja Pavlovna? Vraga! Da nije baš to? Vaše rumenilo
dokazuje da sam pogodio. Zbilja, šta bi se drugo moglo i čestitati našim
prekrasnim i lepo vaspitanim devojkama i od kojih čestitaka one najviše crvene?
E, onda primite i moje čestitke, ako sam pogodio, i platite opkladu – sećate li se,
u Švaj carskoj ste se sa mnom kladili da se nikad nećete udati? Ah, jest, što se
tiče Švajcarske – šta li mi je samo? Zamislite, gotovo sam samo toga radi i
doputovao i sad umalo nisam zaboravio: kaži ti meni – tu se okrete Stepanu
Trofimoviču – kad ćeš ti u Švajcarsku?
– Ja... u Švajcarsku? – začudi se i zbuni Stepan Trofimovič.
– Kako? Zar nećeš? Pa ti... ti se ženiš, pisao si mi...
– Pierre! – uzviknu on.
– Šta, i zašto Pierre!... Vidiš, ako ti je prijatno da to znaš, eto, ja sam
pohitao ovamo da ti kažem kako se tome ni najmanje ne protivim, a ti si
svakojako i želeo da što pre doznaš moje mišljenje; a ako te treba »spašavati«
(sipao je on), kao što si pisao i molio u istom pismu, ja ti opet stojim na usluzi.
Varvara Petrovna – on se brzo okrete njoj – je li istina da se on ženi? Nadam se
da nisam indiskretan; on sâm je pisao kako već ceo svet zna i čestita mu, tako da
on, da bi to izbegao izlazi samo uveče. Pismo imam u džepu. Ali hoćete li
verovati, Varvara Petrovna, ja njega pri tom ništa ne razumem! Reci mi, Stepane
Trofimoviču, jedno – treba li ti čestitati, ili te treba »spašavati«? Nećete verovati,
pored redaka o najvećoj sreći, on piše i o najvećem očajanju. A pre svega moli
me za oproštaj; no to mu je, recimo, u prirodi. Ali ne može se prećutati ovo:
video me čovek svega dvaput u životu, pa i to neočekivano, i sad odjedanput,
stupajući u treći brak, on uobražava da time gazi nekakve roditeljske obaveze
prema meni i moli me, na hiljadu vrsta daljine, da se ne ljutim i da mu
odobrim!... Ti, Stepane Trofimoviču, molim te, nemoj da se pečališ, to je pojava
vremena, ja široko gledam i ne osuđujem i, uzmimo, tebi to čini i čast, i tako
dalje, i tako dalje, ali, opet, opet, glavno je to što ja glavno ne razumem. Tu vam
je, u pismu, nešto o nekakvim »gresima u Švajcarskoj«. Ženim se, veli, gresima,
ili tuđim gresima, ili kako već on to tamo kaže, jednom reči, »gresi«. »Devojka
je, kaže, biser i dijamant«, i, dabogme, on je »nije dostojan«; to je njegov stil: ali
zbog nekakvih grehova ili okolnosti on je »primoran stati pred oltar i putovati u
Švajcarsku«; a zatim, dalje: »sve na stranu, pa brže da spašavaš«... Razumete li
vi bar štogod? Nego, uostalom... nego, uostalom, ja po izrazu na licima vidim
(okreće se on s pismom u ruci i s nevinim osmehom zagleda u lica) da sam, po
svom običaju, rekao bih, u nečem preterao... sa svoje glupe iskrenosti, ili, kako
reče Nikolaj Vsevolodovič, plahosti. Pa ja sam mislio da smo mi ovde svoji
ljudi, to jest, tvoji svoji, Stepane Trofimoviču, tvoji svoji, a ja sam, u stvari, tuđ,
i vidim;.. i vidim da svi nešto znaju, a ja, eto, ja baš to nešto ne znam.
On je neprestano i dalje posmatrao.
– Dakle, Stepan Trofimovič vam je pisao da se ženi »tuđim gresima«,
učinjenim u Švajcarskoj, te bi trebalo da pohitate da ga »spasete«, baš tim
rečima je li? – priđe mu Varvara Petrovna, sva požutela, lica iskrivljena, drhtavih
usana.
– Hteo sam reći, vidite, ako tu ima nešto što ja nisam razumeo – još više
požuri Petar Stepanovič, kao da se uplašio – za to je, dabogme, kriv on, što tako
piše. Pismo je tu. Znate, Varvara Petrovna, pisma njegova su beskrajna i stižu
neprestano, a za poslednja dva-tri meseca prosto pismo za pismom, i, iskreno da
kažem, naposletku ih ponekad nisam ni dočitavao. Ti mi, Stepane Trofimoviču,
oprosti ovu moju glupu iskrenost, ali priznaj, molim te, iako si ih meni upućivao,
uvek si ih pisao više radi potomstva, tako da ti je, u stvari, sve svejedno... De, de,
nemoj se žalostiti, ja i ti smo ipak svoji!... Ali ovo pismo, Varvara Petrovna, ovo
pismo pročitao sam celo. Ti »gresi«, molim, ti »tuđi gresi«, to su začelo ipak
neke njegove rođene pogreške i, kladim se, najnevinije pogreške, ali zbog kojih
je on odmah smislio da napravi strašnu priču sa plemenitom nijansom, a baš radi
te nijanse je priča i napravljena. Vidite li, ima tu nešto što kao u smislu nekog
obračuna pomalo hramlje – valja, najzad, priznati. Mnogo se, znate, neko
navadio na karte... ali, uostalom, to je sporedno, izlišno je, to je sasvim izlišno, i
oprostite, ja sam i suviše brbljiv; ali, vere mi, Varvara Petrovna, on me je
uplašio, pa sam se zaista donekle pripremao da ga »spašavam«. I stid me je
najzad! šta to, hoću li mu se ja, možda, prikradati s nožem pod grlo? Jesam li ja
neki neumoljivi poverilac? Piše i nešto o mirazu... Nego, na kraju svega, ženiš li
se ti zaista, Stepane Trofimoviču? Uostalom, i to će se zbiti, i mi ćemo se siti
nagovoriti, i to više radi leporečivosti... Ah, Varvara Petrovna, gotovo sam
uveren da vi mene sada osuđujete, i to pre svega zbog leporečivosti...
– Naprotiv, naprotiv, ja vidim da ste izišli iz strpljenja i, dabogme, imali
ste za to opravdanog uzroka – prihvati Varvara Petrovna pakosno.
S pakosnim uživanjem slušala je ona ovu »poštenu« i otvorenu bujicu reci
Petra Stepanoviča, koji je očevidno igrao ulogu (kakvu, to onda nisam znao, ali
uloga je bila očevidna i odigrana čak suviše grubo). – Naprotiv – nastavi ona – ja
sam vam odveć zahvalna što ste govorili; da nije bilo vas, ne bih ni ovo znala. Za
dvadeset godina sad sam prvi put otvorila oči. Nikolaje Vsevolodoviču, vi
rekoste da ste i vi bili naročito izvešteni o ženidbi: da Stepan Trofimovič nije i
vama ovako nešto pisao?
– Ja sam dobio od njega vrlo nevino... i... i... vrlo plemenito pismo.
– Vi se naprežete, tražite reci, to je dosta! Stepane Trofimoviču, ja od vas
očekujem osobitu dobrotu – odjednom se ona okrete njemu, sevajući očima; –
molim vas, ostavite nas odmah i ubuduće ne prekoračujte prag moje kuće.
Molim vas da se setite malopređašnje »egzaltacije«, koja stvarno još nije
prošla. Doduše, i bio je kriv Stepan Trofimovič! Ali da čujete šta je mene tada
mnogo začudilo: Stepan Trofimovič je sa vanrednim dostojanstvom izdržao i
Petrušina »izobličenja«, i ne misleći da ih prekida, i »prokletstvo« Varvare
Petrovne. Otkud mu toliko snage? Ja sam posle doznao samo toliko da ga je prvi
susret s Petrušom, naime, grljenje, uvredilo, istinito i duboko uvredilo. To je bila
duboka i prava tuga, bar u njegovim očima, za njegovo srce. U tom trenutku
imao je još i drugi jad: naime, otrovno osećanje da je učinio jednu niskost, što mi
je docnije i sam priznao sasvim iskreno. A prava, istinita tuga, u stanju je
ponekad da i fenomenalno lakomislenog čoveka učini ozbiljnim i jakim, pa
makar i za kratko vreme; i ne samo to, nego biva da se od istinite tuge i glupači
ponekad opamete, razume se, takođe za neko vreme; takva je osobina tuge. A
ako je tako, šta se sve onda nije moglo desiti sa čovekom kao što je Stepan
Trofimovič! Čitav prevrat – razume se, takođe privremeno.
 On se s dostojanstvom pokloni pri polasku pred Varvarom Petrovnom i ne
progovori ni reči (istina, ništa mu drugo nije ni ostajalo). Već je hteo i sasvim da
iziđe, ali se nije mogao uzdržati da ne priđe Darji Pavlovnoj. Ona je to, kako
izgleda, slutila, jer je istog trenutka, puna strepnje, sama počela da govori, kao
da hita da ga pretekne:
– Molim vas, Stepane Trofimoviču, ne govorite ništa, za ime božje – poče
ona u vatrenoj brzini govoriti s bolnim izrazom lica i žurno mu pruži ruku.
– Budite uvereni da vas ja još isto onako poštujem... i isto onako cenim...
i... molim vas, da i vi o meni mislite lepo, Stepane Trofimoviču, a ja ću to
mnogo, mnogo ceniti...
Stepan Trofimovič joj se pokloni vrlo, vrlo duboko.
– Tvoja volja, Darja Pavlovna, ti znaš da je u celoj toj stvari sve samo
tvoja potpuna slobodna volja! Bila i biće, i sad i odsad – završi Varvara Petrovna
s punom važnošću.
– Aha! Sad i ja sve razumem! – reče Petar Stepanovič lupnuvši se po čelu.
– Ali... onda u kakvom li sam pložaju ja? Darja Pavlovna, molim vas, oprostite!
šta si to onda sa mnom činio, je li? – okrete se on ocu.
– Pierre, kad sa mnom govoriš, mogao bi se malo drukčije izražavati, je li
tako, dragi moj! – progovori Stepan Trofimovič, baš sasvim tiho.
– Ne viči, molim te – zamaha Pierre rukama; – veruj, sve su to stari
bolesni živci, vika neće ništa pomoći. Bolje će biti da mi kažeš: zar nisi mogao
misliti da ću ja progovoriti, odmah od prvog koraka, i pitati kako to da ja ne
budem obavešten?
Stepan Trofimovič pogleda ga pronicljivo.
– Pierre, ti koji tako mnogo znaš o svemu što se ovde događa, da li ti o toj
stvari odista nisi baš ništa ni znao ni čuo?
– Šta-a-a! Ljudi! Zar je malo što smo matora decà, nego smo još i zla
decà? Varvara Petrovna, čuli ste šta je rekao?
Diže se galama, ali se tada odjedanput dogodi nešto što niko nije mogao
očekivati, i pade među njih kao grom.


 VIII

Pre svega da kažem da je za poslednja dva-tri minuta Lizavetu

Nikolajevnu obrvalo neko novo uzbuđenje: ona je brzo šaputala nešto s mamom
i s Mavrikijem Nikolajevičem, k njoj pognutim. Na licu joj se video strah, ali
ujedno i odlučnost. Naposletku se ona diže s mesta, očevidno u hitanju da ode,
pa požurivaše i svoju mama, kojoj Mavrikije Nikolajevič pomože da ustane sa
naslonjače. Ali videlo se da im nije bilo suđeno da odu pre nego što vide sve do
kraja.
Šatov, na koga su svi bili sasvim zaboravili, sedeo je u svom kutu (blizu
Lizavete Nikolajevne) i, kako izgleda, ni sam nije znao zašto sedi i što ne ide.
Kad, iznenada, on se diže sa stolice, pa se preko cele sobe, sporim ali čvrstim
korakom, uputi prema Nikolaju Vsevolodoviču, gledajući ga pravo u oči. Ovaj
već poizdalje opazi njegovo primicanje i jedva da se malo osmehivao, ali kad mu
Šatov sasvim priđe, presta sasvim da se osmehuje.
Šatov ćuteći stade pred njim, ne skidajući očiju s njega; svi su to odmah
opazili, pa se stišaše, Petar Stepanovič najdocnije od svih Liza i mama zastadoše
nasred sobe. Tako i prođe jedno pet sekundi; izraz smele nedoumice na licu
Nikolaja Vsevolodoviča promeni se u ljutnju, on se namršti, kad odjedanput...
Odjedanput Šatov zamahnu svojom dugačkom teškom rukom i iz sve
snage udari Stavrogina po obrazu. Nikolaj Vsevolodovič jako posrnu.
A i jeste ga udario na osobit način, ne onako kako se priuška (ako se samo
možemo tako izraziti) obično daje, ne dlanom, nego celom pesnicom, a pesnica
njegova je velika, teška, koštunjava, sa riđim maljama i s pegicama. Da je udarac
dohvatio po nosu, razbio bi ga. Dohvatio je levu stranu usta i gornjih zuba i krv
je počela da kaplje.
Čini mi se da u tom trenutku neko vrisnu, možda, Varvara Petrovna – toga
se ne sećam, jer istog časa kao da je opet sve izumrlo. Uostalom, ceo prizor nije
trajao duže od nekih deset sekundi.
Ali za tih deset sekundi desilo se vrlo mnogo stvari.
Ja opet napominjem čitaocu da je Nikolaj Vsevolodovič bio od onih ljudi
koji ne znaju šta je strah. Na duelu je umeo hladno da odstoji ispred protivnikova
metka, a sam je gađao i ubijao skoro divlje spokojno. Da ga neko udari po
obrazu, on, kako se meni čini, ne bi uvreditelja ni pozivao na duel, nego bi ga
smesta, odmah ubio:naime, takav kakav je bio, ubio bi ga s potpunom
prisebnošću, a nikako ne tako kao da je izgubio glavu. Meni se čak čini da on
nikada nije znao za slepe nastupe gneva u kojima se ne dâ ništa misliti. U
beskrajnoj omrazi, koja ga katkad obuzima, on je uvek umeo potpuno sobom da
vlada; mogao je, dakle, znati da bi zbog ubistva, ne ubistva na duelu, neminovno
bio poslat na robiju; ali on bi ipak ubio protivnika, ne bi se nimalo kolebao.
U poslednje vreme ja sam pomno proučavao Nikolaja Vsevolodoviča i,
blagodareći naročitim okolnostima, znam o njemu sada, kad ovo pišem, vrlo
mnogo činjenica. Možda bih ga mogao uporediti s nekim ljudima iz prošlosti, o
kojima su u našem društvu i do danas još sačuvane neke legendarne uspomene.
Pričalo se, na primer, o dekabristi137 L-nu da je celog života namerno tražio
opasnosti, opijalo ga osećanje opasnosti, stvorio od nje pravu potrebu svoje
prirode; dok je bio mlad, išao je na duele prosto nizašto; u Sibiru, samo s jednim
nožem je išao na medvede; voleo je da se u sibirskim šumama sretne s odbeglim
robijašima, a oni su, da uzgred kažem, bivali strasniji od medveda. Nema
sumnje, i ti legendarni ljudi mogli su osetiti strah, možda čak i u najvećoj meri;
da je drukčije, oni bi bili mnogo i mnogo mirniji i ne bi osećanje opasnosti
pretvarali u potrebu svoje prirode. Ali da se pobedi svoje slabotinjstvo – to je baš
ono što je primamljivo, razume se. Neprestano oduševljenje i zanos od pobede, i
svest da ne postoji veći pobednik – eto, to je njih privlačilo. Ovaj L-n se i ranije,
pre svog izgnanstva u Sibir, neko vreme borio s glađu i teškim je mukama
dolazio do hleba, jedino stoga što se nikako nije hteo pokoriti zahtevima svog
bogatog oca – činilo mu se da ti zahtevi nisu pravični. Znači, borbu je shvatao
svestranije; jačinu svog karaktera i unutrašnju, duševnu čvrstinu nije odmeravao
samo na duelima, ni samo na medvedima.
Ali je od tog doba ipak prošlo mnogo godina; i nervozna, izmučena,
rastrzana, nekako nadvoje podeljena priroda ljudi našeg doba, kao da ne dopušta
potrebu tih neposrednih i potpunih osećaja, kakve su neki ljudi iz starog dobrog
vremena, nemirni u svojoj aktivnosti, tada onako tražili. Nikolaj Vsevolodovič bi
možda s visine gladao na L-na, još bi ga nazvao i plašljivcem koji sam sebe
večito hrabri, petlićem – istina, ne bi to kazao glasno. I on bi na duelu ubio
protivnika, kako je i učinio; i on bi pošao na medveda, ako bi to zatrebalo; i on
bi se oslobodio razbojnika u šumi – sve isto onako uspešno i hrabro kao i L-n, ali
bez ikakvog osećanja naslade! nego jedino iz nemile neizbežnosti, tromo,
lenjivo, čak i zlovoljno. U omrazi i u demonstvu je učinjen progres u poređenju
sa L-nom, čak i sa Ljermontovom. U Nikolaju Vsevolođoviču bilo je, može biti,
više omraze nego u onoj obojici zajedno, ali je ta omraza bila hladna, mirna i,
ako se tako može reći, razumna, dakle najodvratnija i najstrašnija omraza što
može biti. Još jednom ponavljam: ja sam Stavrogina i tada smatrao, a i sad (kad
je već sve svršeno) smatram ga tačno za čoveka koji, ako bi dobio udarac u lice
ili podneo neku drugu sličnu, isto tako tešku uvredu – on bi svog protivnika ubio
onog časa, na mestu, bez odlaganja i bez poziva na duel.
Pa ipak, u ovom slučaju desilo se nešto drugo i čudno.
Tek što se samo ispravio, pošto se, od dobijene priuške tako sramno
prevalio u stranu, umalo ne sa polovinom rasta, i dok se u sobi, kako se činilo,
još nije izgubio onaj gadan, nekako vlažan zvuk od udara pesnice po licu – on
obema rukama dohvati Šatova za ramena, ali ih gotovo u istom trenutku i brzo
trže natrag i skrsti na leđima, ćuteći je gledao u Šatova, a u licu postajao bled
kao platno na košulji. Ali čudnovato, pogled mu se nekako kao gasio. Za desetak
sekundi njegove su oči gledale hladno i – uveren sam da se ne varam – mirno.
Samo je bio strahovito bled. Razume se, ja ne znam šta se događalo u njemu
unutra u duši; video sam samo spoljasnjost. Meni se čini sledeće: kad bi se našao
čovek koji bi, u nameri da ogleda svoju čvrstinu, stegao, na primer, u ruke
gvozdenu šipku u crvenom usijanju, i za deset sekundi odolevao neizdržljivom
bolu i svršio time što bi bol i pobedio – taj čovek, čini mi se, podneo bi nešto
nalik na ovo što je sada, u ovih deset sekundi, iskusio Nikolaj Vsevolodovič.
Od njih dvojice Šatov prvi obori oči i to, očevidno zato što ih je morao
oboriti. Zatim se lagano okrenu i pođe iz sobe, ali ne onim hodom kojim je
nedavno došao. Odlazio je tiho, nekako osobito nespretno podignuvši pozadi
ramena, pognute glave i kao da je sam sa sobom nešto raspravljao, činilo se da
nešto šapuće. Do vrata dođe polako, nije se nigde spotakao i nije ništa oborio, a
vrata je odškrinuo tako malo da se morao bokom provući kroz otvor. Dok se
provlačio, onaj čuperak što štrči na njegovu zatiljku bio je osobito vidan.
Zatim, pre svih uzvika, razleže se jedan strašan uzvik. Video sam kako je
Liza uhvatila svoju mama za rame, a Mavrikija Nikolajeviča za ruku i jedno
dvaput ih povukla za sobom da iziđu iz sobe, ali odjedanput kriknu i svom
dužinom pade na patos, onesvešćena. I danas, rekao bih, još čujem kako je
zatiljkom udarila o zastrt pod.



 DRUGI DEO


 PRVA GLAVA

NOĆ


 I

Prođe osam dana. Sad, kad je već sve prošlo i ja pišem ovu hroniku, mi
znamo u čemu je sve bila stvar; ali onda još nismo znali, pa je prirodno što nam
je mnogo štošta izgledalo čudno i neobično. Ja i Stepan Trofimovič u prvo
vreme se zatvorismo i izdaleka smo sa strahom pratili šta se zbiva. Ja sam
ponekad i katkad odlazio i, kao i ranije, donosio Stepanu Trofimoviču razne
vesti, bez čega on nije mogao da živi.
Po gradu su se pronosili najraznovrsniji glasovi: o šamaru, o nesvestici
Lizavete Nikolajevne i svemu ostalom što se one nedelje dogodilo, čudilo nas je
ko je sve to mogao tako brzo i tačno izneti na videlo? Nijedna od ličnosti koje su
tamo bile ne bi sigurno imala ni potrebe ni koristi da povredi tajnu tih događaja.
Od posluge nije bio niko prisutan; jedino je Lebjatkin mogao nešto izbrbljati, ne
toliko iz mržnje, jer je odande otišao u najvećem strahu (a strah od neprijatelja
ubija mržnju prema njemu), nego jedino iz neobuzdanosti. Ali sutradan je
nestalo bez glasa i java i Lebjatkina i njegove sestre: nije ga bilo u kući Filipova,
odselio se i otišao neznano kud, prosto kao da je u zemlju propao, Šatov, koga
sam mislio da upitam o Mariji Timofejevnoj, zatvorio se i, kako izgleda, osam
dana je presedeo kod kuće, u stanu, čak je prekinuo i posao u gradu. Nije hteo da
me primi. Otišao sam kod njega u utorak i kucnuo na vrata. Nisam dobio
odgovora, ali, prema nesumnjivim dokazima uveren da je tu, zakucah još
jedanput. Tada je on, skočivši kako mi se činilo s postelje, krupnim koracima
prišao vratima i iz svega glasa doviknuo mi: »Šatov nije kod kuće.« Na to sam ja
otišao.
Stepan Trofimović i ja, sa dosta straha zbog smelosti u toj pretpostavci, ali
uzajamno se hrabreći, zadržasmo se naposletku na jednoj misli: naime, nađosmo
da je za sve te puštene glasove mogao biti kriv jedino Petar Stepanovič, mada je
on, malo docnije, u razgovoru s ocem uveravao kako je on već dan pre toga čuo
događaj iz usta celog grada, kako se o stvarima najviše govori u klubu, a
gubernatorovici i njenome mužu poznato je sve do najsitnijih pojedinosti.
Značajno je još i ovo: sutradan po događaju, u ponedeljak predveče, sreo sam
Liputina; i on je znao već sve do ižice.
Mnoge gospođe (i to od onih najviše svetskih) zanimala je i »zagonetna
ćopa«, kako su one nazvale Mariju Timofejevnu. Našlo se između njih i takvih
koje su želele da je pošto-poto i lično vide i upoznaju, tako da su oni koji su
pohitali da Lebjatkinove sklone učinili to očevidno još u zgodan čas. Možda se
ipak svet najviše interesovao za nasvesticu Lizavete Nikolajevne, već i zato što
se ta stvar ticala i Julije Mihailovne, njene rođake i zaštitnice. I šta se sve nije
torokalo! Tome torokanju doprinosila je i tajanstvenost nekih okolnosti: obe
kuće zatvorene su na mrtvo; Lizaveta Nikolajevna, kako se pričalo, leži u bunilu
nervne groznice; isto se to tvrdilo i za Nikolaja Vsevolodoviča, uz ružne
pojedinosti o izbijenom zubu i otečenom obrazu. Po gradskim ćoškovima
govorilo se čak da će se, možda, i neko ubistvo dogoditi, da Stavrogin nije čovek
koji će onakvu uvredu mirno otrpeti, da će on ubiti Šatova, ali potajno, kao u
korzikanskoj krvnoj osveti. To se mišljenje vrlo svidelo; premda je naša
omladina iz dobrog društva slušala to uglavnom sa prezirom i sa izgledom
hladnoće koja potcenjuje, razume se, izveštačenom. Uopšte, staro neprijateljstvo
nešeg društva prema Nikolaju Vsevolodoviču jako se isticalo. Čak su i ozbiljni
ljudi nastojali da ga okrive, mada sami nisu upravo znali za šta. Šapatom se
pričalo da je on, tobože, oduzeo čast Lizaveti Nikolajevnoj; da je u Švajcarskoj
između njih bila potajna ljubav. Dabogme, obazriviji ljudi uzdržavali su se, ali su
ipak svi slušali s apetitom. Bilo je i drugih razgovora, no ne opštih, već
pojedinačnih, gotovo skrivenih, vanredno čudnovatih; a da je i njih bilo, to
pominjem samo radi čitalaca, da bi bili dovoljno pažljivi pred daljim događajima
u mojoj pripoveci. Neki, bog će znati na kakvoj osnovi, govorili su, nabranih
obrva, da Nikolaj Vsevolodovič ima sasvim naročiti zadatak u našoj guberniji;
da je on pomoću grofa K. došao do visokih veza u Petrogradu, da je čak možda u
državnoj službi i da je, možda, tu, radi nečeg, sa osobitim nalozima. Tek kad se
već i vrlo ozbiljni i uzdržani ljudi na taj glas počeše osmehivati i pametno
govoriti da čovek koji živi od skandala i u društvo ulazi sa otokom na obrazu ne
liči na činovnika – onda su stali šaputati da on ovde ne vrši neku zvaničnu
službu, nego, tako reći, poverljivu, i da u takvom slučaju baš služba nalaže da
poverenik što manje liči na činovnika. Ova opaska učinila je utisak; jer nama je
već bilo poznato da se u prestonici s nekom osobitom pažnjom gleda na
Zemstvo138 naše gubernije. Ponavljam, takvi glasovi samo su minuli gradom i
nestalo ih je bez traga kad se opet pojavio Nikolaj Vsevolodovič među nama.
Napominjem, uostalom, da je mnogo štošta od toga što se govorilo delimice
pošlo po gradu zbog nekoliko kratkih ali jetkih fraza koje je, nejasno i
isprekidano, izgovorio u klubu Artemije Pavlovič Gaganov, gardijski kapetan u
ostavci, koji se pre kratkog vremena vratio iz Petrograda, jedan od vrlo jakih
posednika iz našeg okruga i naše gubernije, prestonički svetski čovek, sin
pokojnog Pavla Pavloviča Gaganova, onog uvaženog starešine kluba s kojim je
Nikolaj Vsevolodovič pre četiri godine imao sukob, onako neobičan po svojoj
grubosti i naglosti i koji sam ranije, u početku svoje pripovetke, pomenuo.
Naravno, svi su odmah doznali i to da je Julija Mihailovna pošla u
izuzetnu posetu Varvari Petrovnoj, ali da joj je pred ulaskom u kuću rečeno da je
»zbog slabosti Varvara Petrovna ne može primiti«. Tako isto znalo se da je posle
dva dana Julija Mihailovna poslala čoveka da pita kako je Varvari Petrovnoj.
Naposletku je preduzela da »brani« Varvaru Petrovnu, razume se, samo u
najuzvišenijem smislu, što će reći po mogućnosti što neodređenije. Sve prve brze
nagoveštaje o događaju od nedelje slušala je ona ozbiljno i hladno, tako da se
idućih dana nisu više ni pominjali u njenom prisustvu. Tako se svuda učvrstilo
mišljenje da je Juliji Mihailovnoj poznat ne samo ceo taj tajanstveni događaj
nego i sav njegov potajni smisao, do najsitnijih pojedinosti, i to ne kao ličnosti
nepoznatoj, nego kao saučesnici. Uzgred beležim da je ona kod nas malo-
pomalo zadebljala onaj viši uticaj koji je tako žudno želela i već je videla sebe
kao ličnost »okruženu«. Jedan deo društva cenio je njenu praktičnu pamet i
takt... Ali o tom posle. Svakako su njenom zaštitom unekoliko razjašnjeni vrlo
brzi uspesi Petra Stepanoviča u našem društvu – uspesi kojima se Stepan
Trofimovič tako osobito začudio.
Možda smo ja i Stepan Trofimovič tu i preterivali. Petar Stepanovič se već
u prva četiri dana po svom dolasku upoznao sa gotovo celim gradom. Došao je u
nedelju, a u utorak ja sam ga već video u kolima s Artemijem Pavlovičem
Gaganovom, čovekom ponositim, jetkim i nadmenim; a već da ne pominjem da
je to bio čovek svetski i da je zbog njegovog karaktera dosta teško bilo s njim se
složiti. I kod gubernatora je Petar Stepanovič primljen osobito lepo; i brzo se tu
našao u položaju mladića bliskog, tako reći, polaskanog; ručavao je kod Julije
Mihailovne gotovo svaki dan. S njom se on bio upoznao još u Švajcarskoj, no u
brzom njegovom uspehu u kući njegove preuzvišenosti bilo je ipak dosta
čudnovatog. Međutim, on je nekad bio poznat kao revolucionar emigrant, bilo ili
ne bilo to istina, tek se čulo da je u inostranstvu sarađivao na nekakvim
publikacijama i učestvovao na kongresima, »što se može i iz novina dokazati«,
kako mi, pri susretu, pakosno reče Aljoša Teljatnikov, sada, avaj! bivši
činovničić, a nekad takođe mladić polaskan u kući pređašnjeg gubernatora.
Jedno je bilo fakat: bivši revolucionar došao je u ljubaznu svoju otadžbinu ne
samo bez ikakvih uznemirenja nego gotovo još i sa odobravanjem; sve ono,
dakle, možda uopšte nije ni bilo.
Jedanput mi je Liputin šapnuo kao da je Petar Stepanovič, govori se,
negde dao izjavu da se kaje i zato dobio oproštaj; naveo je nekoliko drugih
imena, te i na taj način možda zaslužio oproštaj, obećavajući da će i ubuduće biti
koristan otadžbini. Ovu zajedljivu frazu ja sam saopštio Stepanu Trofimoviču, a
on, iako nije bio u stanju da je shvati, ipak se mnogo zamislio. Docnije se
pokazalo da je Petar Stepanovič došao među nas sa nekim izvanredno važnim
preporukama kroz pisma – bar je jedno sigurno doneo za gubernatorovicu od
neke izvanredno važne bake petrogradske, čiji je muž bio jedan od najznačajnijih
petrogradskih staraca. Ova baka, kuma Julije Mihailovne, pomenula je u svom
pismu da i grof K. dobro poznaje Petra Stepanoviča, posredstvom Nikolaja
Vsevolodoviča; da mu je ukazao pažnju i dobio uverenje da je on »mladić
dostojan i pored pređašnjih zabluda njegovih«. Julija Mihailovna je i suviše
cenila svoje oskudne i teškom mukom održavane »veze« sa »velikim svetom«,
pa joj je, dabogme, bilo milo što je dobila pismo od stare. Ali je, sem svega toga,
bilo tu i nešto naročito. I svog muža je dovela gotovo u poverljive odnose sa
Petrom Stepanovičem, tako da se g. fon Lempke i žalio... ali i o tome posle.
Napominjem uzgred da se i Karmazinov, veliki pisac, milostivo držao
prema Petru Stepanoviču i da ga je odmah pozvao da mu dođe. Ova hitlenost
oholog pisca zabolela je Stepana Trofimoviča više nego išta drugo. A ja sam to
sebi drukčije objasnio: pozivajući sebi nihilistu, gospodin Karmazinov je imao
na umu svoje odnose sa naprednom omladinom obeju prestonica. Veliki pisac je
uistinu slabački treptao pred najnovijom revolucionarnom omladinom, no kako
nije stvari poznavao, on je uobražavao da su ključevi ruske budućnosti u rukama
te omladine, te joj se ponizno udvarao, i tim više što omladinci nisu obraćali
nimalo pažnje na njega.


 II

Petar Stepanovič trknu jedno dvaput i do roditelja; za moju nesreću, ja se

nisam tada nijedanput tamo desio. Prvi put ga je potražio u sredu, dakle, tek
četvrtog dana posle onog opšteg susreta, i to je došao poslom. Uzgred rečeno,
oni su svoje račune oko imanja svršili nekako neznano i neviđeno. Varvara
Petrovna je sve primila na sebe i sve isplatila, dobila za »maksimalnu sumu«
zemlju, a Stepana Trofimoviča samo obavestila da je sve svršeno; njen
ovlašćenik, sobar Aleksej Jegorovič, podneo mu je svega nešto da potpiše, što je
on i učinio, ćuteći i sa izvanrednim dostojanstvom, što se tiče dostojanstva,
napominjem da tih dana gotovo nisam mogao da poznam našeg dosadašnjeg
čikicu. Držao se kao nikad dosad, postao je čudnovato ćutljiv i od nedelje nije ni
jedno pismo poslao Varvari Petrovnoj, što bi pre važilo kao pravo čudo; što je
glavno, on se umirio. Utvrdio se na nekoj konačnoj i neobičnoj ideji, koja mu je
dala mir, to se videlo. Našao tu ideju, seo mirno i čekao. Doduše, pre toga bio je
bolestan, naročito u ponedeljak; imao je kolerinu. Ali nije mogao ni za to vreme
izdržati bez novosti; no čim bih ja ostavio same činjenice i prelazio na jezgro
stvari, iznosio kakve god sumnje, on bi odmah zamahao rukama na mene da više
ne govorim. Oba njegova viđenja sa sinom bolno su uticala na njega, ali ga nisu
pokolebala. I jednog i drugog dana, pošto je sin otišao, on je odležao na divanu,
sa glavom umotanom u maramu nakvašenu sirćetom, ali u višem smislu i dalje je
ostao miran.
Uostalom, pokatkad nije ni mahao rukama na mene. A pokatkad mi se
činilo kao da ga njegova tajanstvena odlučnost izneverava i da započinje borbu s
nekom novom zavodljivom navalom ideja. To je bivalo samo trenutno, ali ja to
beležim. Slutio sam da ga vuče želja da opet iziđe iz sobe, pokaže se pred
svetom, da prekine sa usamljenošću, da ponudi borbu, da zapodene poslednju
bitku.
– Cher,139 kako bih hteo da ih srušim – ote mu se sa usta kad je, posle
drugog sastanka sa Petrom Stepanovičem, u četvrtak uveče opet ležao ispružen
na divanu, sa ubrusom oko glave.
Do tog trenutka on ceo dan reči nije sa mnom progovorio.
– »Fils, fils chéri«140 i tako dalje, da, dobro znam da su sve te reči
besmislica, kuvarički rečnik, da, kuvarički rečnik, vidim i sam. Ja njega nisam ni
hranio ni pojio, iz Berlina sam ga poslao u s-sku guberniju, odojče, poštom... i
ta-tako dalje, da, priznajem i to... Ti me nisi hranio, kaže; poštom si me otposlao
tetkama; a sad si me još »opljačkao«. Ali, nesrećniče, vičem ja, nesrećniče, celog
života me je srce bolelo za tobom, iako sam te poštom otposlao! II rit.141 Ali,
slažem se, slažem... da, poštom – završi on kao da bunca.
– Passons142 – nastavi on posle nekoliko trenutaka. – Ne razumem
Turgenjeva. Njegov Bazarov,143 to je neko fiktivno lice, ono ne postoji; baš
oni,144 prvi, nisu priznavali Bazarova kao mogućnog. Taj Bazarov, to je nekakva
nejasna mešavina Nozdreva145 i Bajrona, c'est le mot!146 Pogledajte na njih
pažljivo: prevrću se i ciče od radosti kao štenci na suncu; oni su srećnici,
pobedioci su! Kakav Bajron!... Da puke li običnosti! Da čudnog li, kuvarički
osetljivog samoljublja, gadne strasti faire du bruit autour de son nom,147 ne
videći da son nom... O, kakve karikature!... Molim te, viknuh na njega, da ne
želiš možda da se takav kakav si ponudiš ljudima u zamenu za Isusa? Il rit. Il rit
beaucoup il rit trop.148 On ima neki čudan osmeh. Njegova mati nije imala takav
osmeh. Il rit toujours.149 Opet nastade ćutanje.
– Lukavi su oni; u nedelju su se dogovorili... – zalete se on najednom.
– O, nema sumnje – po vičem ja i dobro naoštrim uši; – sve je to bio
odgovor, sve je to belim koncima prošiveno i vrlo rđavo je odigrano.
– Ne mislim to. Nego znate li vi da je sve to namerno belim koncima
prošiveno, da bi zapazili oni... koji treba da opaze. Razumete li to?
– Ne, ne razumem.
– Tant mieux. Passons.150 Danas sam veoma ljut.
– A što ste se s njim prepirali, Stepane Trofimoviču? – rekoh prekorno.
– Je voulais convertir.151 Smejete se dabogme Cette pauvre tetka, elle
entendra de bettes choses!152 O, prijatelju, hoćete li verovati da sam se malopre
osećao baš pravi rodoljub! Uostalom, ja sam svagda osećao da sam Rus, a pravi
Rus i ne može biti drukčiji nego onakav kao ja i vi. Il y a là dedans quelque
chose d'aveugle et de louche.153
– Zacelo – odgovorih ja.
– Prijatelju, prava istina nikad ne liči na istinu, znate li vi to? Da bi istina
više ličila na istinu, mora joj se dodati laž. Ljudi su uvek tako i činili. Možda i
ovde ima nešto što mi ne shvatamo. šta vi mislite: da li u ovom pobedonosnom
skičanju ima nečeg što mi ne razumemo? Voleo bih da ima. Voleo bih.
Ja sam oćutao. I on je vrlo dugo ćutao.
– Kažu, »francuski razum« – odjednom zamrmolji on kao u vatri; – to je
laž, to je uvek bila laž. Zašto opadati francusku pamet? To je prosto ruska
lenjost, naša sramna nemoć stvoriti ideju, naše odvratno parazitstvo među
narodima. Ils sont tout simplement des paresseux,154 a ne francuski um. O, Ruse
je trebalo, radi dobra čovečanstva, prosto istrebiti, kao štetne parazite! Mi, u
našoj mladosti, nismo tome težili, nego nečem drugom... ja ništa ne razumem...
ja više ništa ne shvatam... Ama, razumeš li ti, dovikujem mu ja, razumeš li ti da
giljotina kod vas na prvom mestu stoji jedino zato što je najlakše šeći glave, a
najteže imati ideju! Vous êtes des paresseux! Votre drapeau est une guenille, une
impuisance.155 One taljige, ili već kako oni to kažu, »kloparanje taljiga koje
čovečanstvu hleb donose«, korisnije je to od Sikstinske madone, kako li to
beše... une bêtise dans se genre.156 Ali razumeš li ti, viknuh mu, razumeš li ti da
je čoveku, osim sreće, isto tako, sasvim tako, i potpuno toliko neminovno
potrebna i nesreća! II rit157... Kaže, ti ovde samo izbacuješ viceve, »mazeći svoje
udove (on se još gadnije izrazio) na kadifenom divanu«... I skrenite samo pažnju
na tu našu naviku tikanja od sina ocu! Dobro još, ako se slažu, ali kad se grde!
Malo poćutasmo.
– Cher – završi on iznenadno i brzo se pridiže – znate li vi da se ovo
neminovno mora nečim svršiti!
– Mora, dabogme – rekoh ja.
– Vous ne comprenez pas. Passons.158 Jer... u svetu se obično ne svršava
ničim; ali ovde će biti kraja, biće, zacelo, nikako drukčije!
On ustade; u silnom uzbuđenju prošeta po sobi, pa došavši opet do divana,
nemoćno se izvali na nj.
U petak ujutru Petar Stepanovič je otputovao nekud u okrug i ostao tamo
do ponedeljnika. Ja sam za njegov put doznao od Liputina; uz razgovor doznao
sam od njega i to da su Lebjatkini, brat i sestra, negde preko reke u Goršečnom
podgrađu. »Ja sam ih i odveo«, dodade Liputin, pa prekinu reč o Lebjatkinovima
i odjednom se okrete meni da mi kaže kako se Lizaveta Nikolajevna udaje za
Mavrikija Nikolajeviča i, premda se to ne objavljuje, veridba je već bila i stvar je
svršena. Sutradan, sreo sam Lizavetu Nikolajevnu na konju, u pratnji Mavrikija
Nikolajeviča; tada je prvi put izjahala posle svoje bolesti. Oči joj izdaleka
zasijaše prema meni; ona se nasmeja i vrlo prijateljski mahnu mi glavom. Sve
sam ovo kazao Stepanu Trofimoviču; ali on obrati nešto pažnje samo na vesti o
Lebjatkinima.
A sad, pošto sam opisao zagonetni naš položaj u ovih osam dana, kad još
ništa nismo znali, prelazim na opisivanje narednih događaja svoje hronike, kada
sam, tako da kažem, i sam već poznavao celu stvar; opisaću kako se sve
obelodanilo i razjasnilo. Počeću tačno od osmog dana posle one nedelje, dakle,
od ponedeljnika uveče – a to stoga što se od toga večera uistinu i započela »nova
pripovetka«.


 III

Bilo je sedam uveče. Nikolaj Vsevolodovič je sedeo u svojoj sobi, koja mu

je i ranije bila omiljena; soba je visoka, zastrta zastirkama, sa nameštajem nešto
teškim i starinske izrade. On je sedeo u kutu na kanabetu, obučen kao za izlazak,
a opet je izgledao kao da ne misli nikud ići. Pred njim na stolu bila je lampa sa
abažurom. Zidovi i uglovi velike sobe u senci su. Njegov pogled je zamišljen i
usredsređen, ne sasvim spokojan; lice umorno i nešto malo omršalo. Doista, nije
bio zdrav, od onog udarca; ali pričanja o izbivenom zubu bila su preterano
uveličana; zub je samo bio poljuljan, no opet se učvrstio; gornja usna bila je
rasečena iznutra, ali i to je već zaraslo. Otok, međutim, ćele nedelje nije spadao;
ali zato što bolesnik nije hteo lekara da otok na vreme proseče, nego je čekao da
se sam provali. Ne samo lekara što nije hteo nego je i majku jedva primao; samo
za trenutak, jedanput dnevno, i nikako drukčije nego u suton, kad se već smrkne,
a svetlost se još ne unosi. Nije primao ni Petra Stepanoviča; no on je i pored
toga, dok je bio u gradu, po dvaput i po triput dnevno dotrčavao do Varvare
Petrovne. I evo, jedva, u ponedeljak, kad se vratio sa svog trodnevnog putovanja
i pošto je do podne obišao ceo grad i ručao kod Julije Mihailovne – on se pred
veče prijavi i kod Varvare Petrovne, koja ga je nestrpljivo iščekivala. Zabrana je
bila skinuta, Nikolaj Vsevolodovič je opet primao.
Varvara Petrovna lično je dovela gosta do njegovih vrata; ona je odavno
želela da se oni sastanu, a Petar Stepanovič joj je dao reč da će od Nicolas
svratiti kod nje i prepričati joj šta je tamo bilo. Bojažljivo je zakucala na vrata,
pa kad nije dobila odgovora, ona se usudi da ih za jedno dva palca odškrine.
– Nicolas, mogu li uvesti Petra Stepanoviča kod tebe? – tiho i uzdržano je
zapitala starajući se da sina vidi iza lampe.
– Može, može, dabogme da može! – glasno i veselo viknu sam Petar
Stepanovič, pa svojom rukom otvori vrata i uđe.
Nikolaj Vsevolodovič nije čuo kucanje, nego samo bojažljivo mamino
pitanje, ali nije stigao da joj odgovori. Pred njim je u tom trenutku ležalo jedno
pismo koje tek što beše pročitao; bio se jako zamislio, čuvši iznenadni odziv
Petra Stepanoviča, on uzdrhta i brže pokri pismo pritiskivačem, koji mu je već
bio tu pod rukom; ali mu to ne uspe sasvim, video se jedan kraj pisma i gotovo
ceo koverat.
– Ja sam namerno viknuo iz sve snage da biste stigli da se pripremite –
prošaputa Petar Stepanovič ubrzano i sa divnom naivnošću, pa, pritrčav stolu,
zadrža malo pogled na pritiskivaču i na okrajku pisma.
 – I, razume se, stigli ste da vidite kako sam pod pritiskivao prikrio od vas
pismo, tek primljeno – mirno odgovori Nikolaj Vsevolodovič ne mičući se s
mesta.
– Pismo? Idite s bogom i vi i vaše pismo! šta se to mene tiče! – uzviknu
gost. – Ali... stvar je... – zašaputa on opet, osvrćući se na vrata, već zatvorena, i
odmahnu glavom na tu stranu.
– Ona nikad ne prisluškuje – hladno reče Nikolaj Vsevolodovič.
– Pa baš neka i prisluškuje! – očas prihvati gost, veselo povišavajući glas i
sedajući u naslonjaču.
– Nemam ništa protiv toga, ja sam došao tek da malo nasamo
porazgovaramo. I jedva jednom da vas ugrabim! Pre svega, kako ste? Vidim,
izvrsno, a sutra ćete se možda i pojaviti, a?
– Može biti.
– Oslobodite ih, oslobodite, naposletku, mene! – stade on burno
gestikulisati, lica vesela i prijatna.
– Da samo znate šta sam sve morao da im natabrbljam. Nego, uostalom,
znate vi to. – On se nasmeja.
– Ne znam sve. Čuo sam samo od matere da ste se mnogo... kretali.
– To jest, nisam ništa određeno... – uzviknu Petar Stepanovič naglo kao da
se brani od nekog velikog napada. – Znate, ja sam ženu Šatova malo »pustio u
tok«, to jest, pustio sam glasove o vašim vezama u Parizu, čime se, dabogme,
razjašnjuje slučaj od nedelje... vi se ne ljutite?
– Uveren sam da ste se mnogo zauzimali.
– He, toga sam se baš i bojao! šta znači to »mnogo zauzimali«? To je već
prekor. Uostalom, iznesite to otvoreno; ja, idući ovamo, najviše sam strepeo da
nećete hteti neposredno da iznesete...
– I neću ništa neposredno da iznosim – odgovori Nikolaj Vsevolodovič
malo naljućen, ali se odmah i osmehnu.
– Ne mislim na ono, ne, ne varajte se, ne na ono! – ubrza Petar Stepanovič
mašući rukama i sipajući reci kao grašak; a u isti mah radostan što se domaćin
ljuti. – Neću da vas ljutim našom stvari, osobito u vašem sadašnjem stanju.
Došao sam samo zbog slučaja od nedelje, i to s ograničenjem na najpreču
potrebu u toj stvari, jer, je l’ te, to se ne da obići. Došao sam sa najotvorenijim
objašnjenjima, i koja su potrebna poglavito meni, a ne vama – toliko zbog vašeg
samoljublja, ali u isti mah je to i istina. Došao sam da odsad svakad budem
iskren.
 – Dakle, ranije niste bili iskreni?
– Znate vi i sami. Mnogo puta sam se vešto pretvarao... Vi ste se
osmehnuli, to mi je vrlo milo, jer mi taj osmeh daje povoda za razjašnjenje; ja
sam baš naročito izazvao osmejak svojom hvalisavom rečju »pretvarao« da biste
se odmah opet i naljutili: kako smem i pomisliti da se umem »vešto pretvarati«...
i, zatim, da bih ja mogao dati razjašnjenje. No, je li po volji da me saslušate?
Na licu Nikolaja Vsevolodoviča, prezrivo mirnom, čak i podrugljivom,
uprkos očevidnoj želji posetiočevoj da bezočnošću svojih ranije spremljenih i
hotimice grubih naivnosti razljuti domaćina – pojavi se ipak i izraz nešto
zabrinute radoznalosti.
– Slušajte, dakle – zahukta se Petar Stepanovič još više nego dosad. –
Polazeći ovamo, hoću reći uopšte ovamo, u ovaj grad, pre deset dana, ja sam,
razume se, naumio bio da uzmem neku ulogu. Ono, bilo bi najbolje, bez ikakve
uloge, imati svoju sopstvenu ličnost, nije li tako? Naravno, ništa lukavije od
svoje sopstvene ličnosti – zato što meni to niko neće verovati. Pravo da kažem,
hteo sam prvo da se napravim malo lud, jer je lakše praviti se budala nego ostati
pri svojoj pravoj ličnosti; ali kako je ludak ipak krajnost, nešto preko reda, a
krajnost pobuđuje radoznalost, to sam konačno i ostao pri svojoj sopstvenoj
ličnosti. A kakva je ta moja sopstvena ličnost? Zlatna sredina: ni glup ni
pametan, prilično nesposoban i neumešan, pao s meseca, kako to ovde vele
pametni ljudi, nije li tako?
– Pa možda je i tako – osmehnu se Nikolaj Vsevolodovič jedva osetno.
– A, slažete se, vrlo mi je milo; unapred sam znao da će to biti i vaše
mišljenje... Ne uznemirujte se, ne brinite, ne ljutim se ja, niti sam sebe tako
naslikao zato da izazovem vaše, tome suprotne, pohvale:»Ma ne, niste vi, veli,
nesposobni; daroviti ste vi; ne ne, veli, pametni ste vi«... A opet se osmehujete!...
Opet sam promašio? Vi ne biste kazali: »vi ste pametni«, pa lepo, recimo da je i
tako; ja sve dopuštam. Passons, što kaže moj tatica, i, pod zagradom rečeno, ne
ljutite se na moju govorljivost. Uostalom, imate sad i primer: ja uvek govorim
mnogo, to jest sa mnogo reci, i žurim se, brzam, te i ne pogodim svakad kako
treba. A zašto govorim mnogo reči i ne pogađam kako treba? Zato što govoriti
ne umem. Oni koji umeju dobro da govore, govore kratko. Eto, dakle, primera da
ja nemam dara, zar ne? A kako je taj dar nedarovitosti kod mene prirodan, zašto
onda da se ne koristim njime veštački? I koristim se. Istina, spremajući se
ovamo, prvo sam pomislio da ćutim; ali ćutanje je veliki dar, dakle, meni ne liči;
a drugo, i opasno je ćutati; i tako sam konačno zaključio da je najbolje od svega
– govoriti, i to govoriti bez dara, dakle, mnogo, mnogo, vrlo živo i brzo
dokazivati i na kraju uvek se zaplesti u svoje sopstvene dokaze, tako da se
slušalac ukloni ne dočekavši svršetka, raširi ruke, a najbolje bi bilo da otpljune.
Tri su tu preimućstva: pre svega, uverili ste slušaoca u svoju prostodušnost; bili
ste vrlo dosadni; i, treće, ostali ste nepojmljivi – tri dobitka odjednom! Ko bi me,
zaboga, posle toga sumnjičio još za potajne namere? Svako bi osetio ličnu
uvredu ako bi mu se kazalo da ja imam potajne namere! A uz to mogu katkad i
osmeh da izazovem – to je već dragoceno. Ljudi će mi sad sve oprostiti već i
samo zato što se mudra glava, koja je tamo negde izdavala proglase, pokazala
ovde gluplja od njih – je li tako? Po vašem osmehu vidim da se slažete.
Ali Nikolaj Vsevolodovič nije se osmehnuo, baš nimalo; naprotiv, slušao
je natmureno i unekoliko nestrpljivo.
– A? šta? Vi, čini mi se, rekoste, »svejedno« – zabrza Petar Stepanovič.
(Nikolaj Vsevolodovič nije rekao baš ništa.) – Dabogme, dabogme... ali
uveravam vas, sve to... ne pada mi na um... da vas družbenošću
kompromitujem... Nego, znate, vi ste danas mnogo naprašiti; ja požurio do vas
veselo i iskreno, a vi svaku moju rečcu hvatate za rep; uveravam vas da danas
neću ni o kakvoj tugaljivoj stvari ni progovoriti, dajem vam reč, i na sve vaše
uslove unapred pristajem!
Nikolaj Vsevolodovič neprestano je ćutao.
– A? šta? Nešto rekoste? Vidim, vidim, opet sam, čini mi se, rekao
glupost; niste stavili nikakve uslove? Pa i nemojte; verujem, verujem, umirite se,
zaboga, ja i sam znam da ih i ne vredi meni stavljati... je li tako? Ja unapred
odgovaram umesto vas i... da, razume se, iz nedostatka dara; šta ćete,
nedarovitost, nedarovitost! Smejete se? A? šta?
– Ništa – osmehnu se najzad Nikolaj Vsevolodovič – sam sam se setio da
sam vas ranije doista tako nekako nazivao: čovekom bez sposobnosti; ali tada,
tom prilikom, vas nije bilo da čujete; znači, posle vam je to kazano... Molio bih
vas da pređete na stvar što pre.
– Pa ja i jesam na stvari! Naime, govorim zbog nedelje! – zabrza Petar
Stepanovič opet. – No, kakav sam bio u nedelju, kakav sam bio, šta mislite?
Tačno jedna osrednja brzopleta nedarovitost i na najnedarovitiji način sam na
silu ovladao razgovorom. Ali sve mi je bilo oprošteno, stoga što sam, pre svega,
»pao s meseca« (ovde su, čini mi se, svi načisto s tim); a drugo, što sam onu lepu
pričicu ispričao i time sve vas izbavio, je li tako, je li tako?
– To jest, pričali ste upravo tako kako ćete sve ostaviti u sumnji i izdati naš
dogovor i planove, premda dogovora nije ni bilo, a ja vas nisam baš nizašto ni
molio.
– Upravo je tako, upravo tako? – prihvati Petar Stepanovič kao da je
ushićen. – Ja sam baš tako radio da biste vi svu mehaniku spazili; zbog vas sam
sve ono izvodio, da bih vas uhvatio i doveo vas u nezgodan položaj. Hteo sam da
vidim dokle ide vaša bojazan.
– Zanimljivo bi bilo znati zašto ste sad tako iskreni?
– Nemojte se toliko ljutiti, ne sevajte očima!... Pa da, i ne sevate. Hm,
zanimljivo: zašto sam ovako iskren? Baš zato što se sad sve promenilo, svršilo
se, prošlo i zastarelo. Najedanput sam promenio svoje mišljenje o vama. Stari
put je ostavljen; nikad vas više neću tim starim putem dovoditi u nezgodan
položaj, nego, odsad, novim putem.
– Promenili ste taktiku?
– Taktike nema. Sad je u svemu potpuno vaša volja; ako hoćete, recite da,
ako hoćete, recite ne. Eto vam moje nove taktike. A o našem delu neću ni
zucnuti sve dok sami vi ne naredite. Smejete se? Nazdravlje, i ja ću da se
smejem. Ali sad govorim ozbiljno, ozbiljno, ozbiljno, premda je onaj koji ovako
brza svakako nedarovit – je li tako? Svejedno, neka sam i nedarovit, ali govorim
ozbiljno, vrlo ozbiljno.
Doista, govorio je ozbiljno, sasvim drugim tonom i s nekim osobitim
uzbuđenjem, tako da ga Nikolaj Vsevolodovič pogleda radoznalo.
– Rekoste da ste promenili mišljenje o meni? – zapita on.
– Promenio sam ga u trenutku kad ste ono, posle Šatova, skrstili ruke za
leđa; a sad dosta, dosta, molim vas, i svršeno s pitanjima; sad više ništa neću
kazati.
On već skoči, mašući rukama kao da se brani od pitanja; ali kako pitanja
nije bilo, a nije bilo ni razloga da se ode, on, unekoliko umiren, opet sede u
naslonjaču.
– Uzgred da kažem, u zagradi – zatoroka on – svet naš priča kao da ćete vi
njega da ubijete; klade se oko toga; Lempke je već pomišljao da čak i policiju
pokrene; ali Julija Mihailovna je zabranila... Dosta, dosta sad o tome; hteo sam
samo da vas obavestim... Opet uzgred i ovo: ja sam Lebjatkine prebacio još istog
dana na drugu stranu, vi znate; jeste li dobili moju zabelešku s njihovom
adresom?
– Jesam, još tada.
– To već nisam učinio iz »nedarovitosti«, nego iskreno i s pravom voljom.
Ako je ispalo nedarovito, bar je bilo iskreno.
– Dobro, lepo; može biti da je tako i trebalo... – izusti Nikolaj
Vsevolodovič neodlučno. – Samo, više mi ne šaljite zabeleške, molim vas.
 – Nije se moglo drukčije; svega jednu.
– Onda, Liputin zna?
– Nije se moglo drukčije; ali, i sami znate, Liputin neće smeti... Da, zbilja,
trebalo bi se sastati s našima, to jest sa njima, ne s našima, inače ćete vi opet
hvatati reč za rep. Ali ne bojte se, ne mora to biti sad odmah, može drugi put.
Sad pada kiša. Ja ću im javiti da znaju kad će to biti, oni će se skupiti, a mi ćemo
uveče doći. Naći ćemo ih kako su svi zinuli, kao svračići u gnezdu i čekaju da
vide kakvu smo im poslasticu doneli. Vatreni ljudi! Potegli, možda, i knjige,
spremni da se prepiru. Virginski je svečovek, Liputin, furjerist, pored velike
strasti za policijske poslove – čovek, čujte što vam kažem, dragocen u jednom
pogledu, premda za sve ostalo zaslužuje da se strogo s njim postupi; i,
naposletku, onaj s velikim ušima – on će nam održati predavanje o svom
sopstvenom sistemu. A inače, znate, uvređeni su što sam prema njima nemaran i
što ih polivam hladnom vodom, he-he! Ali mora se k njima otići, svakako.
– Vi ste me tamo prikazali kao nekog vođa? – izusti Nikolaj
Vsevolodovič, što je mogao nemarnije. Petar Stepanovič ga hitro pogleda.
– Da, zbilja – nastavi on kao da nije čuo pitanje i pohita da preko njega
pređe što pre – ja sam se već dvaput i triput prijavljivao mnogopoštovanoj
Varvari Petrovnoj i bio sam primoran da govorim i tamo.
– Zamišljam.
– Ne, ne zamišljajte to! Ja sam joj prosto govorio da vi nećete ubijati i, i
već vazdan tamo drugih finih stvari. A zamislite, ona je već drugog dana znala
da sam Mariju Timofejevnu poslao s druge strane reke, to ste joj vi kazali?
– Ni pomislio.
– Znao sam da niste. Ali ko bi drugi mogao, sem vas? Zanimljivo.
– Liputin, razume se.
– Ne-e, ne Liputin – promrmlja Petar Stepanovič mršteći se. – Doznaću ja
ko je. To liči na Šatova... Ali to su sitnice, ostavimo to! Uostalom, to je veoma
značajno... Da, zbilja, ja sam sve očekivao da mi vaša mamica tek tresne o glavu
najvažnije pitanje... Ah, jest, ona je ovih dana stalno bila vrlo sumorna, a kad
danas iznenada dođoh, sva sija, šta to znači?
– To je zato što sam joj danas dao reč da ću za pet dana zaprositi Lizavetu
Nikolajevnu – odgovori Nikolaj Vsevolodovič bez oklevanja i sa neočekivanom
iskrenošću.
– Ah, tako... da, dabome – protepa Petar Stepanovič kao da se zbunio. –
Govori se već o veridbi, vi to i znate? Ipak je, dakle, istina. Ali imate pravo, ona
bi i ispred oltara prebegla vama, trebalo bi samo da je zovnete. Vi se ne ljutite na
mene što ja to tako...
– Ne, ne ljutim se.
– Vidim da je danas vrlo teško naljutiti vas i već me je strah od vas...
Veoma sam radoznao kako ćete se sutra tamo pojaviti. Zacelo ste pripremili
mnogo »stvarčica«... Ljutite li se na mene što ja, eto?...
Nikolaj Vsevolodovič ne odgovori ništa; to već sasvim najedi Petra
Stepanoviča.
– Da, zbilja, da li ste vi to u vezi sa Lizavetom Nikolajevnom ozbiljno
rekli mamici? – upita on.
Nikolaj Vsevolodovič ga pogleda dugim i hladnim pogledom.
– A, razumem: tek samo da je umirite; pa dabogme!
– A ako bi bilo ozbiljno? – upita Nikolaj Vsevolodovič čvrstim glasom.
– Pa što... nek je sa srećom, kako se to kaže u takvim prilikama; neće to
škoditi delu (vidite, ja ne kažem »našem delu«, jer vi ne volite reč naše) a ja... ja,
šta ću, stojim vam na usluzi, znate i sami.
– Vi mislite?
– Ja ništa ne mislim, ništa – požuri Petar Stepanovič u smehu – zato što
znam da ste vi o svojim stvarima i sami unapred sve dobro razmislili i da je kod
vas sve smišljeno. Rekao sam samo to da vam ozbiljno stojim na usluzi, svakad i
svuda, i u svakoj prilici, u svakoj, vi to razumete?
Nikolaj Vsevolodovič zevnu.
– Dosadio sam vam! – skoči odmah Petar Stepanovič i uze svoj okrugli,
sasvim nov šešir, kao da će da ide; a, međutim, nije polazio i prođužavao je da
govori neprekidno, stojeći; poče i da hoda po sobi; a kad mu u govoru naiđe
nadahnuće, on se lupkao šeširom po kolenu. – Mislio sam da vas pozabavim
Lempkeovima! – povika on veselo.
– Sad ne, moglo bi docnije. Nego, kako je Julija Mihailovna?
– Ma što vi svi ovde imate svetsko ponašanje! Baš ništa vam nije stalo do
njenog zdravlja, ili toliko koliko do zdravlja jedne mačke, a ovamo raspitujete.
Ja to cenim. Zdrava je i poštuje vas do praznoverstva; do praznoverstva idu
mnoge njene nade u vas. O događaju od nedelje ćuti i uverena je da ćete vi
pobediti već samom svojom pojavom. Bogami, ona uobražava da vi sam bog zna
šta sve ne možete! Uostalom, vi i jeste sad zagonetna i romantična ličnost, više
nego ikad – a to je izvanredno ugodan položaj. Upravo je neverovatno koliko vas
svi očekuju. Još kad sam pošao na put bilo je sve vruće, a sad je još više. Da,
zbilja, još jednom: hvala na pismu. Oni se svi boje grofa K. Znate, oni, kako
izgleda, drže da ste vi uhoda. Ja im to povlađujem – ne ljutite se?
– Ništa.
– To i nije ništa, to je vrlo potrebno za buduće. Imaju ljudi ovde svoj red.
Ja, pak, dabogme, odobravam. Julija Mihailovna je na čelu, Gaganov takođe...
Smejete se? To je moja taktika: lažem, lažem, pa tek odjedanput kažem i neku
pametnu, i to kažem je taman onda kad je svi traže. Odmah se skupe oko mene, a
ja opet počnem lagati. Već svi pokazuju na mene: »Ima sposobnosti, ali pao je s
meseca«, kažu. Lampke me poziva u službu, da bih se popravio. Znate, ja njega
strašno tretiram, to jest dovodim ga u nepriliku, pa samo bulji oči. Julija
Mihailovna obodrava. Jest, zbilja, uzgred da kažem, Gaganov je strahovito ljut
na vas. Juče u Duhovu govorio mi je o vama suviše rđavo. Ja sam mu odmah
kazao sve, celu istinu, hoću reći, razume se, ne svu istinu. Ostao sam ceo dan
kod njega u Duhovu. Divno imanje, dobra kuća.
– Dakle, on je i sad u Duhovu? – sunu Nikolaj Vsevolodovič i gotovo
učini živ pokret unapred.
– Nije, baš jutros me je dovezao ovamo, zajedno smo se otud vratili – reče
Petar Stepanovič kao da i nije opazio trenutno uzbuđenje Nikolaja
Vsevolodoviča. – šta je to, knjigu sam oborio? – saže se on da podigne ispuštenu
knjigu. – Balzakove žene, sa slikama – on očas otvori knjigu – nisam čitao. I
Lempke piše romane.
– Piše? – zapita Nikolaj Vsevolodovič kao da je zainteresovan.
– Na ruskom jeziku, krišom, razume se. Juli ja Mihailovna zna to i ne
brani mu. On vam je prava spavaća kapa, ali u formi; među njima je to izrađeno.
Kakva tačnost u svemu, kakva disciplina! Da je i nama tako što!
– Vi hvalite administraciju?
– Kako da ne! Jedino to i imamo u Rusiji nekako prirodno i uspešno...
Neću, neću! – trže se on brzo – neću. Ne mislim ono, o delikatnim stvarima ni
reči! A sad, zbogom, vi ste skoro pozeleneli.
– Imam groznicu.
– Može vam se poverovati; lezite. Da, zbilja, uzgred da kažem; ovde u
srezu ima sektaša uškopljenika – zanimljivi ljudi... Nego, to ćemo posle. A,
inače, evo još jedne pričice: ovde u krugu ima i jedan pešački puk. U petak
uveče, u B-cima, pio sam s oficirima. Tamo imamo tri prijatelja, vous
comprenez?159 Govorili smo o ateizmu i već, razume se, s bogom smo
likvidirali. Milo im, sve ciče. Uzgred rečeno, Šatov tvrdi ako ustanak u Rusiji
započne, započeti ga treba na svaki način ateizmom. Možda je i tako. Jedan stari
frontaš, kapetan, sedi, sedi, i samo ćuti, ni reči ne progovara, pa tek odjedanput
stade nasred sobe, i, znate, glasno reče kao da sam sebi govori: »Ako nema boga,
kakav sam, onda, ja kapetan?« Uze kapu, raširi ruke i ode.
– Kazao je dosta dobru misao – reče Nikolaj Vsevolodovič i zevnu po
treći put.
– Je l’ te? Ja nisam razumeo; hteo sam vas da pitam. E, šta bih vam još
kazao: interesantna je fabrika braće Špiguljin: tu je, kao što znate, zaposleno pet
stotina radnika, tu je rasadnik kolere, petnaest godina vlasnici nisu čistili,
fabričkim ljudima zakidaju od zarade trgovci milionari. Uveravam vas, poneki
od radnika imaju već pojma o Internationale, šta, vi ste se osmehnuli? Uverićete
se i sami, dajte mi samo naj-najmanji rok! Ja sam od vas već tražio vremena,
tražim ga još i sada, i tada... nego, uostalom, oprostite, dosta je, neću više, ne
mislim ja na ono, ne mrštite se. A sad, zbogom. Šta li mi je? – on se naglo
zaustavi u hodu i vrati se. – Ono što je najvažnije, sasvim sam zaboravio:
maločas su mi kazali da je naš sanduk stigao iz Pétrograda.
– To će reći? – pogleda ga Nikolaj Vsevolodovič pogledom
nerazumevanja.
– To će reći, stigao je vaš sanduk; vaše stvari, s frakovima, pantalonama i
rubljem? Je l' istina?
– Jest, malopre mi tako nešto rekoše.
– Ah, kad bi se moglo to odmah videti!
– Pitajte Alekseja.
– Neka, sutra, sutra. Unutra je i moj kaput, frak, troje pantalona, od
šarmera, poručeno po vašoj preporuci, sećate se?
– Čuo sam da vi ovde, kažu, džentlmenišete? – osmehnu se Nikolaj
Vsevolodovič. – Je li istina da hoćete kod učitelja da učite jahanje?
Petar Stepanovič iskrivi usta u osmeh.
– Znate – užurba se on i suviše i odgovaraše nekim glasom drhtavim i
isprekidanim. – Znate, Nikolaju Vsevolodoviču, što se tiče ličnosti, ostavićemo
sve na stranu, jednom zauvek, nije li tako? Razume se, vi mene možete prezirati
koliko vam je volja, ako vam je ličnost tako smešna, ali svakako bi bolje bilo
ako se za neko vreme ne dira u ličnost, je li tako?
– Lepo, neću više – reče Nikolaj Vsevolodovič, a Petar Stepanovič se
osmehnu, kucnu se šeširom po kolenu, premesti se s jedne noge na drugu i uze
pređašnji izgled.
 – Ovde neki drže da sam ja kao vaš suparnik kod Lizavete Nikolajevne, pa
kako da se onda ne staram o svom izgledu? – nasmeja se on. – Uostalom, ko sve
to vama dostavlja? Hm! Tačno osam časova; e, idem, obećao sam Varvari
Petrovnoj da ću i kod nje svratiti, ali odustajem; a vi lezite, pa ćete sutra biti
svežiji. Napolju je kiša i pomrčina; ja, naravno, imam kola, jer ovde noću na
ulicama nije pouzdano. Ah, baš kad rekoh, i po gradu i po okolini luta sad neki
Fećka robijaš, pobegao iz Sibira i, zamislite, moj bivši sluga, koga je moj tatica
pre petnaest godina gurnuo u vojsku i uzeo novaca za nj. Lice koje zaslužuje
pažnju.
– Vi ste... govorili s njime? – tu Nikolaj Vsevolodovič baci pogled na
njega.
– Jesam. On se od mene ne krije. Ličnost gotova na sve, za novac, razume
se; ali ima i on i nekog ubeđenja, na svoj način, razume se. Oh, jest, zbilja, opet
uzgred, uz reč, i ovo: ako ste ono malopre ozbiljno rekli, ono o onoj nameri,
sećate se, što se tiče Lizavete Nikolajevne, ja vam još jedanput ponavljam, da
sam i ja ličnost spremna na sve, na šta god želite, i stojim vam potpuno na
usluzi... šta je to, vi se mašate za štap? Ah, nije, ne za štap... Zamislite, učinilo
mi se da tražite štap.
Nikolaj Vsevolodovič nije ništa tražio ni govorio, ali, doista, pridigao se
nekako naglo i s nekim neobičnim uzbuđenjem na licu.
– Takođe, ako vam štogod zatreba u vezi s gospodinom Gaganovom –
lupnu Petar Stepanovič iznenada i već sasvim otvoreno, bez okolišenja, učini
znak glavom prema pritiskivaču i pismu – tu, razume se, mogu sve udesiti i
uveren sam da me nećete obići!
Ne čekajući odgovora, on brzo iziđe, ali još jedanput promoli glavu kroz
vrata:
– Ja tako činim – povika sa žurbom – stoga što ni taj Šatov, na primer, nije
imao prava da rizikuje život, onda, u nedelju, kad je vama prišao... je li tako?
želeo bih da na to skrenete pažnju.
I opet ga nestade; opet nije sačekao odgovor.


 IV

Uklanjajući se, on je, može biti, mislio da će Nikolaj Vsevolodovič, kad

ostane sam, udarati pesnicama o zid i, dabogme, voleo bi da to vidi, ako bi se
moglo. Ali mnogo bi se prevario. Nikolaj Vsevolodovič je ostao spokojan.
Trenut-dva on postoja kraj stola u istom položaju, po izgledu vrlo zamišljen;
ubrzo se zatim na njegovim usnama pojavi nemaran, hladan osmeh. On lagano
sede na kanabe, na svoje pređašnje mesto u kutu, i zatvori oči, kao od umora.
Krajičak pisma još je virio ispod pritiskivača, ali on se ne pokrete da to popravi.
Začas se sasvim zaboravio.
Varvara Petrovna, izmučena tih dana brigama, ne mogade se ustrpeti, nego
čim je Petar Stepanovič otišao, ne svrativši, po obećanju, do nje, usudi se da
sama uđe kod Nicolas, iako to nije bilo u zakazano vreme. Sve je očekivala neće
li on, naposletku, reći bar štogod odlučno. Tiho, kao i malopre, zakuca na vrata i
opet ne dobi odgovora; otvori ih sama. Videći da Nicolas nekako suviše
nepomično sedi, ona se oprezno primače kanabetu, a srce joj je lupalo. Kao da je
začudi što je on tako brzo zaspao i što može tako da spava, sedeći pravo i
nepomično; gotovo se ni disanje ne može da opazi. Lice mu je bledo i sumorno,
ali sasvim hladno i nepomično; obrve malo skupljene i natuštene – prosto je ličio
na mrtvu voštanu figuru. Nekoliko trenutaka ona postoja više njega, jedva dišući,
i odjedanput je obuze strah; iziđe na prstima, zastade u vratima i tako izdaleka ga
prekrsti, pa brzo ode neopažena, s novim teškim osećanjem i s novom tugom.
Spavao je Stavrogin dugo, više od jednog časa, i neprestano tako, u toj
ukočenosti; ne pokrenu mu se ni jedan mišić na licu; na celom njegovom telu ne
pokaza se ni najmanji pokret; obrve su mu sve jednako ostajale onako nemilo
nabrane. Da je Varvara Petrovna još koji minut ostala kraj njega, zacelo ne bi
mogla podneti težak osećaj od te letargične nepomičnosti probudila bi ga.
Najedared on i sam otvori oči; ne mičući se, kao i dotle, odsede još desetak
minuta; baš kao da se uporno i radoznalo zagledao u nekakav predmet u kutu
sobe, iako tamo ne beše ništa ni novo ni naročito.
Naposletku začu se lagan, dubok zvuk velikog zidnog časovnika; izbi
jedared. S nekom uznemirenošću okrete Stavrogin glavu da pogleda na
brojčanik, ali gotovo u isti mah se otvoriše vrata u pozadini, za izlaz u hodnik, i
uđe sobar Aleksej Jegorovič. U jednoj ruci nosio je topal kaput, uzan šal i šešir, a
u drugoj srebrni tanjir i na njemu jedno pisamce.
– Devet i po – reče on tiho i spusti kaput u jedan kraj na stolici; prinese
zatim na tanjiru ono pisamce, listić hartije, nezapečaćen, s dva reda napisana
olovkom. Nikolaj Vsevolodovič prelete očima te dve vrste, uze sa stola olovku,
napisa dve reči na dnu listića i vrati ga na tanjir.
– Da se preda odmah čim ja iziđem... i da se obučem – dodade ustajući s
kanabeta. Opazivši da na sebi ima lak somotski kaput, on malo promisli, pa
naredi da mu donese drugi, štofani kaput koji se upotrebljava za malo svečanije
večernje posete. I kad se sasvim obukao i metnuo šešir na glavu, zaključa ona
vrata na koja mu dolazi Varvara Petrovna, izvadi pismo skriveno ispod
pritiskivača i ćuteći iziđe u hodnik u pratnji Alekseja Jegoroviča. Iz hodnika
pređoše na zadnje, uske kamene stepenice i spustiše se u trem kojim se izlazi
pravo u vrt. U jednom uglu trema stojala je spremljena mala svetiljka i veliki
kišobran.
– Zbog ove silne kiše blato po ovdašnjim ulicama neizdržljivo je – reče
Aleksej Jegorovič kao izdaleka, da pokuša još jedanput da školi gospodara da ne
ide. Ali gospodar otvori kišobran i ćutke uđe u stari vrt, mračan kao podrum,
vlažan i mokar. Vetar je hujao i ljuljao vrhove poluogolelog drveta; uske peščane
staze bile su mokre i klizave. Aleksej Jegorovič je išao kako se zatekao, u fraku i
bez kape, i svetiljkom osvetljavao put dva-tri koraka ispred sebe.
– Da nas ne opaze? – iznenada upita Nikolaj Vsevolodovič.
– S prozora se neći videti; sem toga, na vreme je sve predviđeno –
odgovori sluga tiho i odmereno.
– Mati spava?
– Gospođa, po običaju ovih poslednjih dana, zatvorila se tačno u devet, te
se sad ne može o njoj ništa znati. U koliko sati zapovedate da vas čekam? –
dodade on, usuđujući se da postavi pitanje sam.
– U jedan, jedan i po, ne dalje od dva.
– Razumem.
Izvijuganim stazama pređoše ceo vrt, koji su obojica znali napamet, i
dođoše do ograde kamenom ozidane; u samom uglu zida behu vratanca koja su
vodila na tesnu i pustu uličicu, gotovo uvek zatvorena vratanca, ali od kojih se
ključ sad nađe u rukama Alekseja Jegoroviča.
– Da neće vrata zaškripati? – opet se Nikolaj Vsevolodovič raspitivao.
Aleksej Jegorovič odgovori da su šarke još sinoć podmazane maslom, pa
»isto i danas«. On je već sav bio pokisnuo. Otključa vratanca i ključ predade
Nikolaju Vsevolodoviču.
– Ako ste izvoleli preduzeti dalek put, onda treba da vam kažem kako
nisam siguran u ovdašnje ljude, osobito po zabitnim uličicama, a najviše tamo
preko reke – ne mogade se on opet uzdržati da ne rekne. To je bio stari sluga,
nekadašnji čuvar maloga Nikolaja Vsevolodoviča, koga je on nekad nosio na
rukama; beše čovek ozbiljan i strog, a voleo je da čuje i čita o božanstvenome.
– Ne brini, Alekseju Jegoriču.
– Bog vas blagoslovoi, gospodaru, ali samo ako dobro delo započinjete.
– Kako? – zastade Nikolaj Vsevolodovič, a već je bio zakoračio na uličicu.
Aleksej Jegorovič sa čvrstinom ponovi svoju želju; a ranije se on nikad ne
bi usudio da pred svojim gospodinom, ovakvim rečima želju glasno iskaže.
Nikolaj Vsevolodovič zaključa vrata, ključ metnu u džep i pođe uličicom,
na svakom koraku upadajući za tri palca u blato. Naposletku stiže u drugu i
pustu ulicu, na pločnik. Poznavao je grad kao svojih pet prstiju; ali
Bogojavljenska ulica još beše daleko. Prošlo je već deset sati kad naposletku
stiže pred zatvorena vrata zamračene stare kuće Filipova. Donji sprat, sada,
otkako su se Lebjatkini iselili, stajao je prazan, sa zatvorenim kapcima, ali u
mezaninu, kod Šatova, videlo se svetio. Kako na kući nije bilo zvonceta,
Stavrogin stade rukom lupati u vrata. Otvori se prozor i Šatov pogleda na ulicu;
pomrčina beše velika i teško je bilo kroz nju što videti. Šatov gledaše dugo, čitav
minut.
– Vi ste? – zapita on.
– Ja – odgovori nezvani gost.
Šatov zalupi prozorče, siđe i otvori vrata. Nikolaj Vsevolodović prekorači
visoki prag, pa bez i jedne reci prođe dalje, pravo u krilo kuće, Kirilovu.


 V

Tu ništa nije bilo zaključano, čak nije bilo ni pritvoreno. Trem i prve dve
sobe bile su u mraku, a u poslednjoj, u kojoj je Kirilov stanovao, i pio čaj,
svetlelo se i čuo se otud smeh i neko neobično uzvikivanje. Nikolaj
Vsevolodovič se uputi svetlosti, ali ne uđe unutra, nego zastade na pragu, čaj
beše na stolu. Nasred sobe stajala je stara žena, gazdina rođaka, bez marame na
glavi, u donjoj suknji, s cipelama na bosim nogama i u kucevejki160 od zečje
kože. Na rukama joj beše dete od dve i po godine, samo u košuljici, golih nožica,
zarumenjenih obraščića, belih zamršenih vlasi – tek dignuto iz kolevke. Mora da
je malopre plakalo, suzice su mu bile ispod očiju; ali u ovom trenutku dete je
pružalo ručice, tašunalo i smejalo se kao što se smeju mala decà, sa
zacenjivanjem. Kirilov, pred njim, udarao je o pod veliku crvenu loptu od gume;
lopta je odskakala do tavanice, padala opet dole, a dete vikalo: »Lota, lota!«
Kirilov je dohvatao »lotu« i davao mu, ono je bacalo svojim neveštim ručicama,
a Kirilov opet trčao i hvatao je. Naposletku »lota« se sakri pod orman. Kirilov
prilegnu na pod i opruzi se kako bi rukama dohvatio »lotu« ispod ormana.
Nikolaj Vsevolodovič uđe u sobu; dete, kad ga ugleda, pripi se uz staricu i
zaceni se dugim detinjim plačem, a ona ga odmah iznese iz sobe.
– Stavrogin? – zapita Kirilov dižući se s patosa s loptom u ruci nimalo se
ne čudeći neočekivanu gostu. – Hoćete li čaja?
Kirilov ustade sasvim.
– Vrlo rado, neću odreći ako je topal – reče Nikolaj Vsevolodovič. – Sav
sam mokar.
– Topal, čak vruć – potvrdi Kirilov zadovoljno. – Sedite; vi ste kaljavi,
ništa; patos ću ja posle mokrom krpom prebrisati.
Nikolaj Vsevolodovič sede i gotovo nadušak ispi čaj.
– Još? – zapita Kirilov.
– Hvala.
Kirilov, koji je sve jednako stajao, sede sad prema njemu i upita:
– Zašto ste došli?
– Poslom. Evo, pročitajte ovo pismo od Gaganova; sećate se, govorio sam
vam u Petrogradu.
Kirilov uze pismo, pročita, spusti ga na sto i gledaše očekujući.
– Toga Gaganova – poče Nikolaj Vsevolodovič da objašnjava – kao što
znate, ja sam prvi put u životu sreo pre mesec dana u Petrogradu. Dva-triput smo
se videli među svetom. Nije se sa mnom ni upoznao, niti je razgovarao, a našao
je mogućnosti da bude vrlo drzak. To sam vam i onda kazao; ali vi ne znate ovo:
pred svoj odlazak iz Petrograda – otišao je on pre mene – iznenadno mi je poslao
pismo, istina ne ovakvo kao ovo, ali ipak veoma nedostojno i utoliko čudnije što
nije saopštavalo razlog zašto je napisano. Ja sam mu odmah odgovorio, takođe
pismom, i sasvim otvoreno rekao mu da se on ljuti na mene verovatno zbog
slučaja od pre četiri godine, u ovdašnjem klubu, između mene i njegovog oca i
da sam spreman da mu dam svako izvinjenje, zato što je moje ponašanje onda
bilo doista nepromišljeno, premda je došlo u bolesti. Molio sam ga da moje
opravdanje uzme u obzir. On nije odgovorio i otputovao je; a ovde, sad, zatičem
ga u potpunom besnilu. Čuo sam, kazali su mi, za nekoliko njegovih javnih
ocena o meni, koje su čista poruga i neverovatna optužba. Naposletku, danas
dobijem i ovo pismo, kakvo zacelo niko nikad nije dobio, sa pogrdama, sa
izrazima kao »vaša izudarana njuška«. Došao sam do vas u nadi da se nećete
odreci sekundantske dužnosti.
– Vi rekoste takvo pismo niko nije dobio – reče Kirilov. – U besnilu,
mogućno je, pišu ih često. Puškin je tako pisao Hekernu. Dobro, pristajem.
Kažite kako?
Nikolaj Vsevolodovič mu objasni da bi želeo da se još sutra, i neminovno,
počne s ponovnim opravdavanjem; pa i sa obećanjem još jednog pismenog
opravdanja; razume se, s tim da i Gaganov, sa svoje strane, obeća da više neće
pisati slična pisma. A ovo primljeno pismo smatralo bi se onda kao da nije ni
postojalo.
– Suviše mnogo ustupaka, neće pristati – reče Kirilov.
– Ja sam, pre svega, došao da čujem pristajete li vi da tamo podnesete
ovakve uslove?
– Podneću. Vaša stvar. Ali on neće pristati.
– Znam da neće.
– On hoće da se tuče. Recite, dakle, kako?
– U tome je stvar što bih ja hteo da se sve na svaki način svrši sutra. Sutra
u devet ujutru vi ćete njemu otići. On će vas saslušati i neće se složiti, nego će
vas poslati svom sekundantu – to će, recimo, biti oko jedanaest. Dogovorite se sa
sekundantom i, zatim, kroz jedan ili dva sata svi da budemo na mestu. Molim
vas, postarajte se da to izvršite. Oružje, razume se, pištolji, a naročito vas molim
da udesite ovako: barijere odredite na deset koraka, zatim, vi razvedite svakog
od nas još za deset koraka od njegove barijere; na dati znak ćemo poći; svaki
mora doći do svoje barijere, a pucati može i pre toga, još u hodu. I to je sve,
mislim.
– Deset koraka između barijere, blizu je – napomenu Kirilov.
– Pa, dobro, onda dvanaest, ali ne više; vi razumete da je on ozbiljno uzeo
stvar i zapravo hoće da se bije. Umete li da napunite pištolje?
– Umem. I imam pištolje; i daću reč da vi iz mojih niste pucali. I njegov
sekundant će dati reč za svoje; to su onda dva para, a kockom ćemo rešiti koji
par.
– Odlično.
– Hoćete da vidite pištolje?
– Molim.
Kirilov čučnu kraj svog kofera u uglu; kofer je još bio neispražnjen i on je
iz njega vadio stvari kad mu koja zatreba. Sa dna kofera izvuče jednu kutiju od
palmina drveta, postavljenu crvenom kadifom i izvadi iz nje dva elegantna
skupocena pištolja.
– Tu je sve: barut, meci, patroni. Imam i revolver, čekajte.
Pa opet zavuče ruku u kofer i izvadi drugu kutiju sa šestocevnim
američkim revolverom.
– Imate dosta oružja, i vrlo skupocenog.
– Da, vanredno.
Siromašan, gotovo ubog, uostalom, nikad zapravo ne osećajući svoju
siromaštinu, Kirilov je sad očevidno sa hvalisavošću pokazao svoje oružno
blago, nabavljeno, bez sumnje, po cenu njegovih preteranih odricanja i
samopregorevanja.
– A vi neprestano imate istu misao? – upita Stavrogin posle trenutnog
ćutanja i s nekom opreznošću.
– Istu – kratko odgovori Kirilov, koji je odmah već po glasu pogodio o
čemu je reč; stao je sklanjati sa stola oružje.
– A kad? – još opreznije upita Nikolaj Vsevolodovič opet posle kratkog
ćutanja.
Kirilov je, međutim, smestio obe kutije u kofer i seo na svoje mesto.
– To nije do mene, kao što znate; kad budu kazali – promrmlja on, kao da
mu je to pitanje unekoliko dosadno, ali u isti mah očevidno spreman da i na
druga pitanja odgovara. U Stavrogina gledaše bez prekida svojim crnim očima
bez sjaja, s nekim spokojnim ali dobrim i prijateljskim osećanjem.
– Ja, naravno, razumem: ubiti se – opet poče Nikolaj Vsevolodovič, nešto
malo namršten, posle dugog, tri minuta dugog ćutanja u zamišljenosti; –
ponekad i sam to zamišljam, ali tad uvek dođe neka nova pomisao; kad bi se
učinilo nedelo, u stvari, nešto stidno, to jest nečasno, vrlo podlo i... smešno, tako
da će to ljudi i posle hiljadu godina još pamtiti, i posle hiljadu godina još gaditi
se tog, odjedared, pomisao:»Jedan metak u čelo i ničeg nema.« šta mu je onda
stalo do ljudi i što će ga oni hiljadu godina prezirati – nije li tako?
– Vi nazivate to novom mišlju? – upita Kirilov promislivši malo.
– Ja... ne nazivam... nego kad sam to jednom pomislio, onda sam osetio
kao sasvim novu misao.
– »Osećali ste misao?« – ponovi Kirilov – To je dobro. Ima mnogo misli
koje su uvek tu i koje odjednom postaju nove. To je tako. Ja sad mnogo šta
vidim kao prvi put.
– Recimo, živeli ste na Mesecu – prekide Stavrogin ne slušajući ga i idući
dalje za svojom mišlju; – vi ste, recimo, počinili tamo gore sve te smešne
gadosti. I, odovud, pouzdano znate da će se vašem imenu tamo smejati i prezirati
ga hiljadu godina, večno, dok je Meseca. Ali vi ste sad ovde i odavde gledate na
Mesec: šta se vas sad ovde tiče ono što ste tamo počinili i što će tamošnji
stanovnici hiljadu godina pljuvati na vas – je li tako?
– Ne znam – odgovori Kirilov; – ja nisam bio na Mesecu – dodade bez
ikakve ironije, jedino da označi fakt.
– Čije je bilo ono dete maločas?
– Babina svekrva doputovala... ne, snaha... svejedno. Onomad. Leži
bolesna, s detetom; noću mnogo viče; trbuh. Mati zaspi, a stara ga donese
ovamo; ja ga loptom zabavljam. Lopta je iz Hamburga. Ja sam je u Hamburgu
kupio da je bacam i hvatam; to ojačava leđa. Devojčica.
– Volite decu?
– Volim – reče Kirilov, uostalom dosta ravnodušno.
– Mora biti da volite i život? – Da, volim i život; a što?
– Pa, ako ste se odlučili na samoubistvo...
– Pa šta? Otkud to zajedno? Život zasebno, a to zasebno. Život postoji, a
smrti nema.
– Počeli ste verovati u budući večni život?
– Ne, ne u večan budući, nego u večan ovde. Ima trenutaka, vi dolazite do
takvih trenutaka kad se vreme odjedanput zaustavlja i biva večno.
– Vi se nadate da dođete do takvog trenutka?
 – Da.
– Teško da je to mogućno u naše vreme – reče Nikolaj Vsevolodovič,
takođe bez ikakve ironije, polako, kao zamišljeno. – U Apokalipsi anđeo se kune
da vremena više neće biti.
– Znam. To je tamo verno, jasno i tačno rečeno. Kad svaki čovek dostigne
sreću, onda neće više biti vremena, zato što nije potrebno. Misao vrlo tačna.
– A gde će sakriti vreme?
– Nigde ga neće sakriti. Vreme nije predmet, nego ideja. Ugasiće se u
razumu.
– Stara filozofska opšta mesta, jedna i ista od početka vekova – promrmlja
Stavrogin s nekim gadljivim sažaljenjem.
– Jedna i ista! Jedna i ista od početka vekova i nikakvih drugih, nikada! –
prihvati Kirilov blistavih očiju, kao da se u toj ideji gotovo pobeda sastoji.
– Vi ste, Kirilove, kako izgleda, vrlo srećni?
– Da, vrlo srećan – odgovori on kao da daje najobičniji odgovor.
– Ali, tu skoro, vi ste se još ogorčavali, ljutili ste se na Liputina.
– Hm... ali sad ne više. Tada još nisam znao da sam srećan. Vi ste videli
list, list sa drveta?
– Jesam.
– Ja sam tu skoro video jedan, žut, pomalo zelen, po okrajcima uveo.
Nosio ga vetar. Kad mi je bilo deset godina, ja sam zimi namerno zatvarao oči i
zamišljao list: zelen, sjajan, sa žilicama, a sunce sija. Otvarao sam posle oči i
nisam verovao, zato što je bilo veoma lepo, i opet zatvarao.
– Šta je to, alegorija?
– Ne-e... zašto? Ja ne mislim na alegoriju, ja... prosto list, jedan list. List je
lep. Sve je lepo'.
– Sve?
– Sve. Čovek je nesrećan jer ne zna da je srećan; samo zato. To je sve, sve!
Ko to uvidi, odmah postane srećan, odmah. Ona svekrva umreće, a devojčica
ostaće... sve je dobro. Odjednom sam pronašao.
– I ko umre od gladi, i ko devojku uvredi i obeščasti, je li i to dobro?
– Dobro. I ko razmrska glavu za dete, i to je dobro, i ko ne razmrska, i to
je dobro. Sve je dobro, sve. Svima je dobro koji znaju da je sve dobro. Kad bi
oni znali da im je dobro, onda bi im i bilo dobro; ali dok ne znaju da im je dobro,
biće im rđavo. To je cela misao, sva, sem te, druge nema!
 – A kad ste vi saznali da ste tako srećni?
– Prošle nedelje, utorak, ne, u sredu, jer je već bila sreda, bila je noć.
– A kojim povodom?
– Ne sećam se; onako; hodao sam po sobi... svejedno. Zaustavio sam
časovnik; bilo je dva sata i trideset sedam minuta.
– Kao amblem za ono da se vreme mora zaustaviti?
Kirilov ne reče ništa.
– Oni nisu dobri – poče zatim opet – zato što ne znaju da su dobri. Kad
saznaju, neće više devojčicu napastvovati. Treba im da uvide da su dobri i svi će
odmah biti dobri, svi do jednog.
– Vi ste, dakle, uviđeli da ste dobri?
– Dobar sam.
– Uostalom, s tim se slažem – promrmlja Stavrogin tmurno.
– Ko bude ljude naučio da su svi dobri, taj će dovršiti svet.
– Ko ih je učio, toga su raspeli.
– On će doći i njegovo će ime biti čovekobog.
– Bogočovek?
– Čovekobog; tu ima razlike.
– Da li vi to ovde kandilo pripaljujete?
– Jest, ja sam ga upalio.
– Veru jeté?
– Stara voli kandilo... a danas nije stigla. – promrmlja Kirilov.
– Ali se još bogu ne molite?
– Ja se svemu molim. Vidite, pauk mili po ziđu, a ja ga gledam i zahvalan
sam mu što mili.
Oči mu se opet zasvetleše. Gledao je neprestano pravo u Stavrogina,
pogledom čvrstim i upornim. Stavrogin ga je pratio natmureno i s grozom, ali
mu u pogledu ne beše podsmeha.
– Kladim se, vi ćete kad vam budem opet došao, vi ćete dotle već i u boga
verovati – reče on ustajući i uzimajući šešir.
– Po čemu? – ustade i Kirilov.
– Kad biste znali da u boga verujete, vi biste verovali; ali kako još svesno
ne znate da verujete u boga, onda i ne verujete – osmehnu se Nikolaj
Vsevolodovič.
– To nije to – razmišljao je Kirilov; – preokrenuli ste misao. Šala svetskog
čoveka. Setite se šta ste vi značili u mome životu, Stavrogine.
– Zbogom, Kirilove.
– Dođite noću; kada?
– Da niste već zaboravili na sutra?
– A, jeste, zaboravio sam; no budite spokojni, neću se uspavati; u devet. Ja
umem da se probudim kad hoću. Ležem i kažem: u sedam, i probudim se u
sedam; u deset, i budim se u deset.
– Čudne su vaše osobine – pogleda Nikolaj Vsevolodovič u njegovo bledo
lice.
– Idem da vam otvorim vrata.
– Nemojte se uznemiravati; Šatov će otvoriti.
– A, Šatov. Dobro, zbogom.


 VI

Ulaz u praznu kuću u kojoj je stanovao Šatov ne beše zatvoren; ali

Stavrogin, došavši u trem, nađe se u potpunom mraku, te stade rukom pipati da
nađe mezanin. Najedanput, gore se otvoriše vrata i ukaza se svetlost; Šatov nije
izišao, nego je samo otvorio vrata. Kad Nikolaj Vsevolodovič stade na prag
njegove sobe, ugleda Šatova u kutu, pored stola. Čekao ga je stojeći.
– Vi ćete me primiti, poslom? – upita Stavrogin s praga.
– Uđite i sedite – odgovori Šatov. – Zaključajte vrata... čekajte, ja ću.
On zaključa vrata, vrati se stolu i seđe prema Nikolaju Vsevolodoviču.
Omršavio je za tu nedelju, a sad je, kako izgleda, bio i u vatri.
– Vi ste me namučili – progovori on oborenih očiju, tihim polušapatom. –
Zašto niste došli?
– Bili ste, dakle, toliko uvereni da ću doći?
– Da... čekajte, bio sam u bunilu... možda sam i sad u bunilu. Čekajte.
On ustade i sa gornje police s knjigama, s kraja, dohvati neku stvar. To je
bio pištolj.
– Jedne noći prisnilo mi se da ćete me ubiti, pa sam rano ujutru od onog
lupeža Ljamšina kupio pištolj za poslednje pare što sam imao. Nisam hteo da
vam se predam. Posle sam se osvestio... nemam ni baruta, ni metaka... od onog
vremena leži na polici. Čekajte...
On ustade i otvori okno za vetrenje.
– Ne bacajte, šta to činite? – zadrža ga Nikolaj Vsevolodovič – to staje
novaca, a i svet bi sutra pričao kako se kod Šatova pod prozorom valjaju pištolji.
Vratite ga; tako, sad sedite. Recite, zašto mi čisto s kajanjem rekoste svoju misao
da ću doći da vas ubijem? Ja ni sad nisam došao da se s vama mirim, nego da
razgovaram o neophodnoj stvari. Ali, prvo, razjasnite mi! niste me, valjda,
udarili zbog moje veze sa vašom ženom?
– I sami znate da nisam za to! – pokunji se Šatov opet.
– Ni zbog toga što ste verovali glupoj spletki o DarjiPavlovnoj?
– Ne, ne, zaboga, ne! Glupost. Meni je sestra odmah kazala, još u
početku... – odgovori Šatov nestrpljivo i oštro, i malo čak i nogom lupnu.
– Dakle, pogodio sam ja, a i vi ste pogodili – nastavi Stavrogin mirnim
tonom. – Imate pravo:Marija Lebjatkina je moja zakonita žena, venčana u
Petrogradu, pre četiri i po godine. Zbog nje ste me udarili?
 Šatov, sasvim zaprepašćen, slušao je i ćutao.
– Ja sam pogodio, ali nisam verovao – naposletku promuca on, gledajući
Stavrogina neobično.
– I onda ste me udarili?
Šatov planu u licu i promrmlja gotovo bez veze:
– Ja sam to... zbog vašeg pada... zbog laži. Nisam prišao da vas kaznim;
kad sam prilazio, nisam znao da ću vas udariti... Učinio sam to zato što ste vi u
mom životu mnogo značili... Ja...
– Razumem, razumem, štedite, dakle, reci. žalim što ste u groznici; imam
s vama jednu neophodnu stvar.
– Ja sam vas i suviše dugo očekivao – Šatov umalo što sav ne zacepta i
već se i podigao sa mesta. – Recite šta imate, a ja ću reći... posle...
On sede.
– Ova stvar nije od te kategorije – poče Nikolaj Vsevolodovič gledajući
Šatova radoznalo. – Neke okolnosti primorale su me da izaberem današnji pozni
čas i da dođem kod vas da vas za vremena opomenem na obazrivost: vas će
možda ubiti.
Šatov ga zaprepašćeno pogleda.
– Ja znam da bi mi mogla opasnost pretiti – progovori on odmereno – ali
otkud je to vama poznato?
– Otuda što i ja pripadam njima kao i vi; što sam isto tako član njihovog
društva kao i vi.
– Vi... vi ste član tog društva?
– Ja iz vaših očiju vidim da ste od mene sve očekivali, samo ne to –
osmehnu se Nikolaj Vsevolodovič jedva primetno. – No, dopustite: vi ste, dakle,
već znali da će vas napasti?
– Nije mi to ni na um padalo! I ni sad ne mislim da će oni pokušati
ubistvo, iako vi kažete. Premda... premda s tim smetenjacima niko nije siguran. –
povika on iznenada besno i udari pesnicom o sto.
– Ja se njih ne bojim! Ja sam s njima prekinuo. Onaj mi je četiri puta
dolazio i kazivao da mogu prekinuti... ali – pogleda on u Stavrogina – ali, šta je
upravo vama poznato?
– Ne bojte se, ja vas ne obmanjujem – nastavi Stavrogin dosta hladno, kao
čovek koji samo svoju dužnost izvršava. – Hoćete da me ispitate šta o tome
znam? Znam da ste u to društvo ušli dok ste bili u inostranstvu, pre dve godine,
dok je društvo bilo još u svojoj ranijoj organizaciji, baš pred vaš polazak u
Ameriku i, čini mi se, odmah posle našeg poslednjeg razgovora, o kome ste mi i
pisali u pismu iz Amerike. Ovom prilikom, molim, oprostite što i ja nisam
pismom odgovorio, nego sam se ograničio.
– Na pošiljku novca; čekajte – zadrža ga Šatov, žurno izvuče fioku od
stola i ispod hartija izvuče šarenu novčanicu; – evo vam sto rubalja koje ste mi
poslali; da nije bilo vas, ja bih tamo propao. Da nije bilo vaše matere, ja vam ovo
zadugo ne bih mogao vratiti. Ovih sto rubalja mi je ona dala pre devet meseci, u
mojoj oskudici posle bolesti... Ali, nastavite, molim vas.
Šatov se gušio od uzbuđenja.
– Vi ste u Americi promenili mišljenje i kad ste se vratili u Švajcarsku,
hteli ste da se odreknete društva. Oni vam nisu ništa odgovorili, nego su vam
poručili da ovde, u Rusiji, primite od nekog nekakvu štampariju i da je čuvate
dok vam se od njihove strane ne javi lice kome ćete je predati. Ne znam sve
sasvim tačno, ali uglavnom je, čini mi se, ovako. A vi, u nadi, ili pod uslovom da
će to biti njihov poslednji zahtev i da će vas posle tog sasvim osloboditi, primili
ste nalog. Je li, nije li sve to tako, ja to nisam od njih doznao, nego sasvim
slučajno. Ali evo šta vi, kako izgleda, ni danas ne znate: ti ljudi nikako ne
nameravaju da s vama raskinu.
– To je glupost! – viknu Šatov; – ja sam im pošteno rekao da hoću s njima
sasvim da raskrstim! To je moje pravo, pravo savesti i mišljenja. Neću to da
trpim. Nema te sile koja bi me mogla...
– Slušajte, nemojte vikati – zaustavljao ga je Nikolaj Vsevolodovič vrlo
ozbiljno; – ovaj Verhovenski je tako sitan čovek da, može biti, ovde prisluškuje,
svojim ili tuđim ušima, baš ovde, u vašem hodniku, možda. Teško da nije i
pijanica Lebjatkin obavezan da vas prati; a vi, možda, njega, je li tako? Bolje
recite: je li Verhovenski primio vaše argumente ili nije?
– Primio je, rekao je da ja mogu... da sam u pravu...
– E, on vas obmanjuje. Ja znam da je čak i Kirilov, koji gotovo i ne
pripada njima, dao neke izveštaje o vama; i imaju oni mnogo agenata, čak i
takvih koji ne znaju da služe tom društvu. Na vas su uvek motrili. Petar
Verhovenski doputovao je ovamo, između ostalog, i zato da vašu stvar sasvim
reši i toga radi on ima potpuno ovlašćenje, i to izrično da vas u zgodnom
trenutku utamani kao čoveka koji i suviše mnogo zna i koji može to da izda.
Ponavljam vam, to je tačno; i dopustite da dodam: oni su odnekud potpuno
uvereni da ste vi uhoda i, ako još niste potkazali, da ćete potkazati. Je li to tačno?
Na takvo pitanje, kazano tako običnim tonom, Šatov iskrivi jednu stranu
usta.
– Kad bih i bio uhoda, kome bih potkazivao? – reče on jetko, ne
odgovarajući direktno. – I ostavite se vi mene! Do đavola sa mnom – povika on
naglo, hvatajući se za prvu misao koja ga je, sudeći po svim znacima, uzdrmala
mnogo jače nego vest o opasnosti koja njega lično čeka. – Vi, vi, Stavrogine,
kako ste vi mogli zabasati u tako bezočnu, glupavu, lakejsku besmislicu! Vi, član
njihovog društva! To mi je podvig Nikolaja Stavrogina! – povika on gotovo u
očajanju, čak i rukama pljesnu, kao da za njega nema ništa očajnije od tog
saznanja.
– Oprostite – začudi se Nikolaj Vsevolodovič istinski – ali vi, čini mi se,
gledate mene kao neko sunce, a sebe kao neku bubicu prema meni. To sam
zapazio čak i po vašem pismu iz Amerike.
– Vi... vi znate... Ah, bolje je da ostavimo mene sasvim po strani, sasvim!
– preseče Šatov.
– Ako možete dati kakvo god objašnjenje o sebi, dajte ga... Na moje
pitanje! – ponovi on u vatri.
– Sa zadovoljstvom. Pitate kako sam mogao zapasti u tu jazbinu? Posle
obaveštenja koje sam vam maločas dao, ja vam čak i dugujem neku iskrenost u
toj stvari. Vidite, ozbiljno uzevši, ja ne pripadam tom društvu, niti sam ranije
pripadao, i mnogo više nego vi imam prava da ga ostavim, jer u to društvo nisam
ni ulazio. Naprotiv, još u samom početku izjavio sam im da ja nisam njihov
drug, a ako sam ih slučajno pomagao, to sam činio tek onako, kao čovek
besposlen. Ja sam delimice sarađivao na preuređenju društva na novoj osnovici, i
ništa više. Ali oni su se sad zabrinuli i zaključili da je opasno i mene otpuštati; i,
čini mi se, i ja sam osuđen.
– O, kod njih je sve odmah smrtna kazna, i sve u naredbama; na hartiji, s
pečatom, i s tri i po potpisa. A vi verujete da su oni u stanju da to izvrše!
– Tu unekoliko imate pravo, unekoliko ne nastavi Stavrogin sa istom
ravnodušnošću, čak mlitavo i tromo. – Nema sumnje, ima u svemu tome mnogo
fantazije, kao i uvek u tim slučajevima: gomila preteruje u oceni svoje veličine i
značaja. Ako baš hoćete da znate kako ja mislim, celo društvo, to je samo jedan
čovek, Petar Verhovenski; a on je i suviše dobar kad sebe smatra samo kao
agenta svog društva... Uostalom, osnovna ideja u toj stvari nije gluplja nego što
su ostale te vrste. Oni imaju veze sa Internationale, bili su vešti da steknu agente
u Rusiji, čak su našli i dosta originalan postupak... ali, dabogme, samo teorijski.
A što se tiče njihovih namera ovde, s nama dvojicom, hja, pokret naše ruske
organizacije zbilja je stvar tako mračna i tako sva u neočekivanosti da se sve
može – probiti. Skrećem vam pažnju da je Verhovenski čovek istrajan.
– On je stenica, neznalica, smetenjak, on Rusiju ne razume! – viknu Šatov
mrzosno.
– Vi njega malo poznajete. Istina je, svi oni vrlo malo razumeju Rusiju,
ali, možda jedva manje nego ja i vi; uz to, Verhovenski je entuzijast.
– Verhovenski, entuzijast?
– O, da. Ima jedna tačka na kojoj on više nije komedijaš i pretvara se u...
poluludaka. Zamoliću vas da se setite jednog sopstvenog izraza: »Znate li koliko
jedan čovek može da bude jak?« Molim vas, ne smejte se, on je sasvim sposoban
da okine obarač na oružju... Oni su uvereni da sam i ja uhoda. Svi oni, zato što
su nevešti da stvar vode, silno vole da optužuju za špijunstvo.
– Ali vi se ne bojite.
– Pa-a, ne... Ja se mnogo ne bojim. No, vaša je stvar sasvim druga. Ja sam
vas za vremena opomenuo da biste ipak pripazili. Po mome mišljenju, tu čoveku
nema šta da je krivo što opasnost po njega dolazi od ludaka; no možda oni ne
misle ipak na delo; njihova se ruka nije dizala na ljude kao što smo ja i vi...
Nego, sad je jedanaest i četvrt – pogleda on u časovnik i ustade sa stolice. – Ja
sam hteo da vas pitam nešto sasvim drugo.
– Za ime božje! – uzviknu Šatov i bučno skoči s mesta.
– To će reći? – pogleda ga Stavrogin upitno.
– Pitajte, pitajte, za ime božje! – ponovi Šatov u neiskazanom uzbuđenju;
– ali s tim da i ja vama mogu postaviti jedno pitanje. Molim vas, da dopustite...
ne, ja ne mogu... stavite vi svoje pitanje! Stavrogin pričeka malo, pa poče:
– Slušao sam da ste imali neki uticaj na Mariju Timofejevnu i da je ona
volela da vas vidi i sluša. Je li tako?
– Da... slušala je... – Šatov se malo zbuni.
– Imam nameru da ovih dana objavim ovde u gradu da sam oženjen
njome.
– Zar je to mogućno? – prošaputa Šatov gotovo u strahu.
– U kom smislu pitate tako? Tu nema nikakvih teškoća; svedoci na
venčanju ovde su. Sve je to onda, u Petrogradu, učinjeno potpuno zakonito i
mirno, a dosad nije objavljivano samo zato što su jedina dva svedoka toga braka,
Kirilov i Petar Verhovenski, i najzad i Lebjatkin (imam zadovoljstvo da ga
smatram kao svog srodnika), dali reč da će ćutati.
– Ne mislim to... Vi govorite tako mirno nastavite. Slušajte, niste, valjda,
bili primorani na taj brak, niste?
– Nisam, niko me nije silom naterao – osmehnu se Nikolaj Vsevolodovič
na bespredmetnu revnost Šatova.
– A šta to ona priča nešto o svom detetu? – požuri Šatov grozničavo i bez
veze.
– O svom detetu priča? Gle! To nisam znao, čujem prvi put. Ona nije
imala dete, niti ga je mogla imati. Marija Timofejevna je devojka.
– A! Tako sam i mislio! Slušajte!
– Šta vam je, Šatove?
Šatov pokri lice rukama, okrenu se i odjedanput sanžno dohvati
Stavrogina za rame.
– Znate li, znate li bar – povika on – zašto ste sve to počinili i zašto ste se
sad odlučili na ovakvu pokoru?
– Vaše je pitanje umno i zajedljivo; ali i ja sam nameran da vas zadivim:
jest, ja gotovo znam zašto sam se sad odlučio na tu »pokoru«, kako vi kažete.
– Ostavimo to... o tome posle, pričekajte s tim: govorićemo o onom što je
glavno, što je glavno: ja sam vas dve godine očekivao.
– Tako?
– Ja sam vas suviše dugo očekivao, neprestano sam na vas mislio. Vi ste
jedini čovek koji bi mogao... Ja sam vam još iz Amerike o tome pisao.
– Vrlo dobro pamtim vaše dugačko pismo.
– Dugačko za čitanje? Slažem se; šest listova. Ćutite, ćutite! Recite,
možete li odmah... Ja sam vas i suviše dugo čekao!
– Ako je po volji, poklanjam vam još pola časa, ali ne više, ako je to za
vas dosta.
– Ali tako da promenite svoj ton – prihvati Šatov gnevno. – čujete li, ja
zahtevam, dok bi trebalo da molim. Razumete li vi šta znači zahtevati onda kad
bi valjalo moliti?
– Razumem, vi se na taj način, radi svojih smerova, uzdižete iznad svega
običnog – osmehnu se Nikolaj Vsevolodovič jedva osetno; – a sa žaljenjem
vidim da ste i u groznici.
– Molim za poštovanje prema meni, zahtevam to! – viknu Šatov. – Ne
prema mojoj ličnosti, do vraga s njom, nego nešto drugo... samo za trenutak, radi
nekoliko reči... Mi smo dva bića i sastali smo se ovde, u beskrajnosti... poslednji
put u svetu. Ostavite svoj ton i uzmite ton čovečji! Bar jedanput u životu
progovorite glasom čovečjim! Ne govorim sebe radi, nego vas radi. Razumete li,
onaj udarac u lice morate mi oprostiti već i samo zato što sam vam tada ja dao
prilike da pri tom poznate svoju neograničenu snagu... Opet se osmehujete
svojim prezrivim osmehom svetskog čoveka. O, kad li ćete me razumeti!
Prestanite za časak da budete gospodski sin! I razumejete da ja to tražim, inače
neću da govorim, neću nipošto!
Njegova mahnitost išla je do zanosa; Nikolaj Vsevolodovič se namršti i
kao da posta smotreniji.
– Kad sam već ostao za pola časa – izusti on uverljivo i ozbiljno – i to sad
kad mi je vreme vrlo skupo, verujte da sam voljan slušati vas bar sa
interesovanjem, a... uveren sam da ću od vas čuti mnogo šta novo.
On sede na stolicu.
– Sedite! – viknu Šatov i nekako odmah sede i sam.
– Dopustite, ipak, da napomenom – seti se Stavrogin još jedanput – da
sam već počeo svoju veliku molbu koju imam da uputim vama u pogledu Marije
Timofejevne, molbu vrlo važnu, bar po nju...
– Pa? – napući se Šatov, s licem čoveka koga su na najvažnijem mestu
prekinuli u reči i koji, ako vas i gleda, još ne može da shvati vaše pitanje.
– Ni vi meni niste dali da dovršim – završi Nikolaj Vsevolodovič s
osmehom.
– Eh, šta, sitnica, posle! – gadljivo odmahnu Šatov rukom, shvativši jedva
jednom Stavroginov zahtev i pređe onda na svoju glavnu temu.


 VII

– Znate li vi – započe on gotovo s pretnjom, pognuvši se unapred, sevajući

očima i dignuo uvis ispred sebe prst desne ruke (on to, očevidno, sam niti vidi
niti zna) – znate li vi koji je narod na celoj zemlji, danas, jedini narod
»bogonosac«, narod koji dolazi da spase svet u ime novog boga, i kome su
jedinom dati ključevi života i nove reci?... Znate li vi koji je to narod, i kako se
zove?
– Po načinu kako ste počeli, moram neophodno zaključiti, i to, čini mi se,
što se može brže, da je to ruski narod...
– I vi se još smejete! O da čudnog plemena ruskog! – trže se Šatov.
– Umirite se, molim vas; jer ja sam tako nešto upravo i očekivao.
– Očekivali ste tako nešto? A vama lično te reči nisu poznate?
– Vrlo su mi poznate; ja i suviše dobro pogađam čemu vi naginjete. Cela
vaša fraza, pa čak i taj izraz »bogonosac«, samo je zaključak iz našeg razgovora
od pre dve godine i više, u inostranstvu, pred vaš polazak u Ameriku... Bar
ukoliko se sad mogu da setim.
– To je u celini vaša fraza, ne moja! Vaša sopstvena, a ne tek samo
zaključak našeg razgovora. »Našeg« razgovora nikako nije ni bilo; bio je samo
učitelj, koji je besedio velike reči, i bio je učenik, koji je uskrsnuo iz mrtvih. Taj
učenik sam ja, a vi ste učitelj.
– Ali, kako se sećam, vi ste baš posle mojih reči i ušli u ono društvo, a tek
zatim ste otišli u Ameriku.
– Jeste, i o tome sam vam otuda i pisao, o svemu sam vam pisao. Jeste, ja
se nisam mogao odmah krvavo da iščupam od onog s čime sam od detinjstva bio
srastao, na šta su otišla sva oduševljenja mojih nada i sve suze moje mržnje...
Teško je bogove menjati. Onda vam nisam verovao, jer nisam hteo verovati; i još
poslednji put sam se bacio u onu kloaku pomija... Ali semé je ostalo i izniklo.
Ozbiljno mi recite, ozbiljno, da li ste moje pismo iz Amerike celo pročitali?
Možda ga niste nikako ni čitali?
– Pročitao sam tri stranice, prve dve, i poslednju, a osim toga, letimice
sam pregledao sredinu. Uostalom, neprestano sam se spremao...
– Eh, svejedno, ostavite to, do đavola! – odmahnu Šatov rukom. – Ali, ako
ste sad odustali od svojih tadašnjih iskaza o narodu, kako ste ih tada mogli
izricati? To je ono što mene sad davi!
– Nisam se ja ni tada šalio s vama; dok sam vas uveravao, možda sam se
više starao o sebi nego o vama – izusti Stavrogin zagonetno.
– Niste se šalili! U Americi sam tri meseca spavao na slami pored
jednog... nesrećnika, i od njega sam doznao da ste vi, u ono vreme kad ste u
mene usađivali veru u boga i otadžbinu, u to isto vreme, možda u iste dane,
trovali srce tog nesrećnika, tog manijaka, Kirilova... Vi ste utvrđivali u njemu laž
i klevetu, a njegov razum doveli ste do mahnitosti, do ludila. Idite, pogledajte ga
sad, to je vaše delo... Nego, videli ste ga...
– Prvo, da vam napomenem, sam Kirilov mi je sad baš rekao da je srećan i
da je prekrasan. A što držite da se ono sve dešavalo u jedno i isto vreme, gotovo
je tačno; i onda, šta iz toga izlazi? Ponavljam, nisam obmanjivao ni vas, ni njega.
– Jeste li vi ateist? Sada ste ateist?
– Da.
– A onda?
– Isto tako, kao i sad.
– Kad sam započinjao razgovor, zamolio sam vas za poštovanje, ali ne
prema meni, to ste sa svojom pameću mogli razumeti – promrmlja Šatov ljutito.
– Ja nisam od prve vaše reči ustao, nisam razgovor prekinuo, nisam od vas
otišao, nego i sad sedim ovde i mirno odgovaram na vaša pitanja i... vikanja,
dakle, još nisam povredio poštovanje prema vama.
Šatov ga prekide mahnuvši rukom.
– Vi se sećate svojih reči da »Rus ne može biti ateist«; »ateist odmah
prestaje biti Rus«, sećate li se?
– Tako? – izusti Nikolaj Vsevolodovič kao da ponavlja pitanje.
– Pitate? Zaboravili ste? Međutim, to je jedno od vaših najtačnijih
ukazivanja na jednu od najglavnijih osobina ruskog duha, koju ste vi pogodili.
Niste to mogli zaboraviti! Podsetiću vas još i više, kazali ste tad još:
»nepravoslavan vernik ne može biti Rus«.
– Držim da je to slovenofilsko mišljenje.
– Ne, današnji slovenofili odrekli bi ga se. Narod je danas pametniji. Ali
vi, vi ste išli tada još i dalje: vi ste verovali da rimski katolicizam više nije
hrišćanstvo; vi ste tvrdili da je Rim proglasio Krista koji se pokorio na trećem
đavolovom iskušenju; i da je katoličanstvo, objavivši celom svetu da Hristos bez
carstva zemaljskoga ne može na zemlji ostati, već samim tim proglasilo
antihrista, i tako upropastilo ceo zapadni svet. Vi ste izričito govorili: što se
Francuska muči, to je jedino krivicom katoličanstva, jer odrekla se iskvarenog
rimskog boga, a novog nije našla. Eto, sve to ste vi onda mogli da tvrdite! Ja
pamtim naše razgovore!
– Da imam veru, ja bih, nesumnjivo, i sad to ponovio; nisam lagao kad
sam govorio kao onaj koji veruje – reče Nikolaj Vsevolođovič vrlo ozbiljno. –
Ali uveravam vas, to ponavljanje mojih nekadašnjih misli čini vrlo neprijatan
utisak na mene. Biste li mogli prestati?
– Da imate veru? – povika Šatov nimalo se ne obzirući na njegovu molbu.
– A zar niste opet baš vi govorili: kad bi vam se matematički dokazalo da je
istina van Hrista, onda biste radije pristali da ostanete sa Hristom nego sa
istinom? Jeste li?
– Ali dopustite, najzad, i meni da ja vas upitam – povisi glas Stavrogin –
čemu vodi taj nesnosan i... pakostan ispit?
– Ovaj će ispit proći i nikad više vam se neće pomenuti.
– Vi jednako ostajete pri tome da smo mi van prostora i vremena.
– Ćutite! – viknu Šatov. – Ja sam glup i nevešt i nek moje ime i propadne
u smešnome, nije to važno. Nego, dopuštate li vi meni da vam ponovim celu
tadašnju vašu glavnu misao... O, svega je to desetina rečenica, samo zaključak.
– Ponovite, ako je samo zaključak.
Stavrogin već učini pokret kao da će pogledati u časovnik, ali se uzdrža i
ne pogleda.
Šatov se opet pognu na stolici i trenutno kao da opet podiže i prst uvis.
– Nijedan narod – započe on kao da čita redove, a u isti mah je još jednako
preteći gledao u Stavrogina – još se nijedan narod nije uzdigao po načelima
razuma i nauke, još nijednom nije bilo za to primera, osim možda trenutno, i
tada iz gluposti. Socijalizam već po suštini svojoj mora da bude ateizam, jer je
od prve svoje reči jasno obznanio da je on sklopa ateističkog i da svoj svet
namerava urediti isključivo po načelima nauke i razuma. Razum i nauka su u
životu naroda, svakad, sada i od početka vekova, vršili samo dužnost drugog
reda, i službenu, pa će je tako vršiti i do svršetka vekova. Postoji druga sila koja
narode stvara i kreće, koja zapoveda i koja gospodari, ali kojoj je poreklo
nepoznato i nerazjašnjivo. Ta sila je sila neutoljive želje da se dođe do svršetka,
do kraja, a u isti mah ona svršetak odriče. To je sila neprekidnog i neumornog
potvrđivanja svoga života, svog postojanja i sila poricanja smrti. To je duh
života, kao što je pisano, duh »reke žive vode«, čijim usahnućem Apokalipsa
onoliko preti. To je načelo estetičko, kako vele filozofi, načelo moralno, kako
potvrđuju opet oni. »Traženje boga« je to, kako ja velim, najprostije. Smer
svakoga narodnog kretanja, u svakome narodu i u svako doba njegovog života,
jest samo i isključivo traženje boga, svog boga, neminovno svog sopstvenog
boga, i onda vera u njega kao u jednog istinitog boga. Bog je sintetička ličnost
celog naroda, uzeta od početka njegovog i do svršetka, do kraja. Još nikada nije
bilo da svi, ili mnogi narodi imaju jednog zajedničkog boga; nego je oduvek
narod imao svog posebnog boga. Znak je propasti narodnosti kad bogovi postaju
opšti. Kad bogovi postanu opšti, onda umiru i bogovi i vera u njih zajedno s
narodima, što je narod moćniji, tim je njegov bog posebniji. Još nikada nije bilo
naroda bez religije, to jest bez pojmova o dobru i zlu. Svaki narod ima svoje
sopstvene pojmove o dobru i zlu i svoje sopstveno dobro i zlo. Kada u mnogih
naroda pojmovi o dobru i zlu postanu opšti, tada narodi izumiru, tada se i razlika
između dobra i zla potire i iščezava. Razum nije nikada bio u stanju da odredi
dobro i zlo, čak ni da odvoji zlo od dobra, bar približno; nego ih je uvek,
postidno i žalosno, još mešao; a nauka je uvek davala odgovore pesnicom. Time
se naročito odlikovala polunauka, najstrašniji bič čovečanstva, gore od more,
gladi i rata, nepoznat do današnjeg veka. Poluznanje je despot kakvog još nikad
do danas nije bilo. Despot koji ima žrece i robove, despot pred kojim sve poginje
glavu s ljubavlju i s praznovericom, despot do danas nezamisliv, pred kojim
dršće i sama nauka i sramno mu povlađuje... Sve su to vaše sopstvene reči,
Stavrogine, sve, osim ovo nekoliko reči o poluznanju, koje su moje, jer sam i ja
sam poluznanje, pa ga, dakle, naročito mrzim. A u vašim mislima, čak ni u
vašim račima, nisam izmenio ništa, ni jedno slovce.
– Ne mislim da ste hteli izmeniti – reče Stavrogin oprezno. – Vi ste to
primili s vatrom i s vatrom ste i preinačili, ne opažajući šta činite. Već samo to
što vi boga spuštate do prostog atributa narodnosti...
On je najedanput, s pojačanom i posebnom pažnjom počeo da prati
Šatova, i to ne toliko njegove reči koliko njega samog.
– Spuštam boga do atributa narodnosti! – povika Šatov – naprotiv,
uznosim narod do boga. A je li ikada i bilo drukčije? Narod je telo božje. Svaki
narod samo je dotle narod dok ima svoga zasebnog boga, a sve ostale bogove na
svetu izuzima bez ikakve pomirijivosti, i dokle veruje da će svojim bogom
pobediti, a sve ostale bogove prognati sa sveta. Tako su svi verovali, od početka
vekova, svi veliki narodi, bar svi koliko-toliko odabrani, koji su stajali na čelu
čovečanstva. Protiv činjenica ići se ne može. Jevreji su samo zato živeli da
dočekaju istinitog boga i svetu su ostavili u nasleđe boga istinoga. Grci su
obožavali prirodu i svetu su zaveštali svoju religiju, to jest filozofiju i umetnost.
Rim je narod obogotvorio u državi i zaveštao je narodima državu. Francuska je
tokom cele svoje duge istorije bila samo utelovljenje i razvijanje ideje
katolicizma, ideje rimskog boga, i kad je naposletku svog rimskog boga bacila u
ponor, udarila je u ateizam, koji se tamo zasad naziva socijalizmom; a učinila je
to jedino stoga što je ateizam zdraviji od rimskog katolicizma. Ako veliki narod
ne veruje da je istina jedino u njemu (sasvim tako: u njemu, i isključivo u
njemu), ako ne veruje da je on sam sposoban i da je pozvan da svojom istinom
sve uskrsne i spase, onda se on brzo pretvara u etnografsko gradivo, a ne u veliki
narod. Istinski veliki narod nikad se ne može pomiriti s ulogom drugog reda u
čovečanstvu; čak ni s ulogom prvog reda; nego neminovno i isključivo s prvom,
to jest biti među narodima prvi. Narod koji tu veru gubi, već nije narod. Istina je,
međutim, samo jedna, pa, dakle, i samo jedan narod može imati boga istinoga,
ako bi ostali narodi baš i imali svojih posebnih i velikih bogova. Jedini narod
»bogonosac« – to je ruski narod... i... i, je li mogućno da me vi, Stavrogine,
smatrate za ludaka – odjedanput povika Šatov besomučno – za ludaka koji ne
ume više ni da raspoznaje jesu li ove njegove reči sada staro nemoćno
naklapanje premeljano u svima moskovskim slovenofilskim vodenicama, ili su
to potpuno nove reči, poslednja reč, jedina reč obnove i uskrsa... i... i... šta mi je
stalo do vašeg smeha, Stavrogine! Šta me se tiče što me vi nimalo ne razumete,
nimalo, ama nimalo, ni reči, ni slovca!... O, koliko u ovom času prezirem vaš
oholi osmeh i pogled!
On skoči s mesta, na njegovim usnama se čak i pena pojavi.
– Naprotiv, Šatove, naprotiv – progovori Stavrogin ozbiljno i uzdržano, ne
dižući se s mesta – svojim vatrenim rečima uskrsli ste u meni mnogo vanredno
moćnih uspomena. U vašim rečima vidim svoje lično raspoloženje od pre dve
godine; i sada vam više neću reći, kao maločas, da ste moje tadašnje misli uzeli
preuveličano. Sada mi se čini da su bile čak još isključivije, još samovlasnije, i
uveravam vas, po treći put, jako bih želeo da potvrdim sve što ste sad govorili,
sve, od reči do reči, ali...
– Ali, potreban vam je zec.
– Šta-a?
– Pa to je vaš, vaš niski izraz – nasmeja se Šatov jetko i opet sede. – »Da
se napravi umokac od začevine, potreban je zec; da se veruje u boga, potreban je
bog«, to ste, kažu, vi u Petrogradu govorili, na formu Gogoljevog Nozdreva, koji
je hteo da uhvati zeca za zadnje noge.
– Nije tako: nego se on pohvalio da ga je već uhvatio. Zbilja, dopustite,
uzgred, da i ja vas jednim pitanjem uznemirim, utoliko pre što, čini mi se, sad
imam potpuno pravo na to. Recite mi, je li taj vaš zec uhvaćen, ili još beži?
– Kako smete da me tim rečima pitate? Pitajte drugim, drugim rečima! –
odgovori Šatov i odjedanput sav zadrhta.
 – Kako je po volji; dakle, drugima – pogleda ga grubo Nikolaj
Vsevolođovič. – Hteo sam da znam: verujete li vi sami u boga ili ne?
– Ja verujem u Rusiju, verujem u njeno pravoslavlje... Ja verujem u telo
Hristovo... Verujem da će se drugi dolazak izvršiti u Rusiji... Ja verujem... –
mucao je Šatov u zanosu.
– A u boga? U boga?
– Ja... ja ću verovati u boga.
Na Stavroginovu licu ne pokrete se nijedan mišić. Šatov ga gleda vatreno,
izazivački, kao da hoće da ga sagori svojim pogledom.
– Ja vam nisam rekao da nikako ne verujem! – viknu Šatov najzad. – Ja
samo hoću da se zna da sam ja jedna nesrećna i dosadna knjiga i ništa više,
zasad... Ali neka mene voda nosi! Reč je o vama, a ne o meni... Ja sam čovek
bez dara i mogu samo dati krv svoju, i ništa više, kao svaki čovek bez dara. Ali
nek nosi propast i krv moju! Ja o vama govorim; dve godine sam vas ovde
čekao... Vas radi evo već pola časa igram nag pred vama. Vi, jedino vi biste
mogli podići tu zastavu!...
Ne dovrši; nalakćen na sto, obema rukama podupre glavu kao u očajanju.
– Ja vam u vezi s tim jedno napominjem, kao čudnovatu stvar – prekide ga
Stavrogin – to jest, pitam zašto se meni jednako nameće nekakva zastava? I
Petar Verhovenski takođe je uveren da bih ja mogao »podići njihovu zastavu«,
bar tako su mi predavane njegove reči. On je uvrteo u glavu da bih ja mogao
odigrati ulogu Stenjke Razina, »po neobičnoj sposobnosti svojoj za zločine«...
opet njegove reči.
– Kako? – zapita Šatov – »po neobičnoj sposobnosti za zločine« ?
– Upravo tako.
– Hm!... A je li istina da ste vi – jetko se osmehnu Šatov – je li istina da ste
vi u Petrogradu pripadali tajnom društvu škotske slastvenosti? Je li istina da bi se
markiz de Sad od vas mogao poučiti? Je li istina da ste decu mamili i razvraćali?
Govorite, ne smete lagati! – dreknu on sasvim pomamno. – Nikolaj
Vsevolodovič ne može lagati pred Šatovom, koji ga je udario po licu! Kažite
sve! I ako je istina, ja ću vas ubiti odmah, ovog časa, na mestu.
– Te reči sam govorio, ali decu nisam dirao – izusti Stavrogin, ali tek posle
dugog ćutanja.
I poblede a oči mu sevnuše.
– Ali govorili ste! – moćno nastavi Šatov ne skidajući s njega usjaktale
oči. – Je li istina da ste tvrdili kako ne znate za razliku u lepoti između kakve
sladostrasne zverske podlosti i nekog kojeg bilo velikog podviga, čak i davanja
života za čovečanstvo? Je li istina da ste vi u obe krajnosti našli podudarnost
lepote, podjednakost naslade?
– Tako odgovoriti nemogućno je... neću da odgovorim – promrmlja
Stavrogin, koji bi sad sasvim lepo mogao ustati i otići, ali nije ustao ni otišao.
– Ni ja ne znam zašto je zlo rđavo, a dobro lepo, ali znam kako se osećanje
te razlike briše i gubi kod ljudi kao što su Stavrogin i drugovi – ne popuštaše
Šatov, a sav je drhtao. – Znate li zašto ste se onda onako sramno i nisko oženili?
Baš zato što su taj sram i besmisao dolazili do genijalnosti ! O, ne brodite vi
krajem nego smelo strmoglavce letite dole. Vi ste se oženili iz strasti za
mučenjem, iz straši za grizom savesti, iz moralnog sladostrašća. To je bilo
nervno razorenje!... Izazivanje zdravog smisla bilo je i suviše zavodljivo!
Stavrogin, i ružna, slaboumna, uboga hromka! Kad ste gubernatora ujeli za uvo,
jeste li osećali slastvenost? Osećali ste? Vi, besposleni, proskitani gospođičiću,
osećali ste?
– Vi ste psiholog – reče Stavrogin bledeći jače i jače; – premda ste se u
uzrocima mog braka donekle prevarili... Uostalom, ko je to mogao dati vama sva
ta obaveštenja? – osmehnu se on silom. – Da nije Kirilov? Ali on nije bio
prisutan...
– Vi bledite?
– A vi, šta hoćete od mene? – naposletku povisi glas Nikolaj
Vsevolodovič. – Ostao sam pola časa pod vašim bičem, i mogli biste sad da me
učtivo ispratite... ako doista nemate neku razumnu svrhu za ovakvo ponašanje
prema meni.
– Razumnu svrhu?
– Bez sumnje. Dužni biste bili da mi naposletku kažete bar šta nameravate.
Neprestano sam očekivao da to učinite. A iskusio sam samo vašu fanatičnu
svirepost. Molim vas, otvorite mi vrata.
On ustade sa stolice, Šatov pomamno jurnu za njim.
– Celujte zemlju, zalijte je suzama, molite oproštaj! – viknu on hvatajući
ga za rame.
– Ja vas, međutim, nisam ubio... onog dana... nego sam ruke skrstio za
leđima... – progovori Stavrogin gotovo s bolom i obori oči.
– Dovršite, dovršite! Došli ste da me opomenete da se čuvam opasnosti;
dopustili ste mi da vam govorim; hoćete sutra javno da priznate svoj brak!... Zar
ja ne vidim po vašem licu da vas neka nova strašna misao poduzima...
Stavrogine, zašto sam ja osuđen da večito verujem u vas? Da li bih mogao s
drugim ovako govoriti? Ja imam čednosti, ali se svoje nagote nisam pobojao, jer
sam Stavroginu govorio. Nisam se pobojao da veliku misao svojim dodirom
iskarikiram, jer me je Stavrogin slušao... I, kad vi odete, zar neću ljubiti tragove
nogu vaših? Ja vas ne mogu iz svog srca istrgnuti, Nikolaju Stavrogine!
– Žao mi je što ne mogu da vas volim, Šatove – hladno reče Nikolaj
Vsevolodovič.
– Znam da ne možete i znam da ne lažete. Slušajte, ja mogu sve popraviti;
ja ću vam dobaviti zeca!
Stavrogin ćuti.
– Vi ste ateist zato što ste gospodski sin, poslednji gospodičić. Izgubili ste
moć da razlikujete zlo i dobro zato što više ne poznajete svoj narod... Dolazi
novo pokolenje, pravo iz srca narodnog, ali vi ga nećete nikad poznavati, ni vi,
ni Verhovenski, sin i otac, ni ja, jer sam i sam gospodičić, ja, sin vašeg
pripadnika, lakeja Paške. Čujte, radom nađite boga – u tome je sva suština, ili
iščeznite kao gadna plesan; radom ga nađite!
– Boga radom? Kakvim radom?
– Seljačkim. Idite, ostavite svoje bogatstvo... A! Smejte se, bojite se
ispašće to neki »kunst«?
Stavrogin se nije smejao.
– Vi mislite da se bog može naći radom, i to radom seljačkim? – reče
Stavrogin pošto je promislio i kao doista video nešto novo i ozbiljno, o čemu
vredi razmisliti. – Zbilja – pređe on odjednom na drugu misao – baš ste me
podsetili: znate li vi da ja nisam bogat? Imam toliko da se ne bih imao čega
odreći. Nisam čak u stanju ni Mariju Timofejevnu da zbrinem... I još nešto:
došao sam da vas molim da ni odsad, ako vam je mogućno, ne ostavljate Mariju
Timofejevnu, jer ste vi jedini mogli imati nekog uticaja nj njen siroti razum.
Kažem vam to za svaki slučaj.
– Dobro, dobro, to o Mariji Timofejevnoj – odmahnu Šatov jednom
rukom, držeći sveću u drugoj;
– Dobro, to će i samo po sebi biti... Nego, slušajte, otiđite Tihonu.
– Kome?
– Tihonu. Tihon, bivši episkop, koji zbog bolesti živi u miru, ovde u
gradu, u našem Jefimjevskom bogorodskom manastiru.
– Šta je to?
– Ništa. Njemu odlaze ljudi, kolima i peške. Otiđite, šta vam smeta? Da,
šta vam smeta?
– To prvi put čujem i... još nikad nisam video tu vrstu ljudi. Hvala, otići
ću.
– Ovuda – osvetljavao je Šatov stepenice. – Hajdete – otvori on vrata
prema ulici.
– Više vam neću doći, Šatove – tiho reče Stavrogin izlazeći kroz vrata.
Pomrčina i kiša behu napolju, kao i pre.



 DRUGA GLAVA

NOĆ (nastavak)


 I

On prođe celu Bogojavljensku ulicu; naposletku poče nizbrdica, noge

upadahu u blato i, odjednom, otvori se širok, maglovit, reklo bi se prazan prostor
– reka. Kuće su tu bile bedne čatrlje, ulica se gubila u množini tesnih zatvorenih
uličica, bez reda razbacanih. Nikolaj Vsevolodovič se dugo držao ograda, pored
rečne obale, ali je, iako ne misleći na nj, pouzdano nalazio svoj put. Bio je
obuzet sasvim drugim mislima tek kad se našao nasred našeg dugačkog i mokrog
mosta, naglo se prenu iz duboke zamišljenosti i začuđeno se osvrnu oko sebe.
Naokolo ni duše, tako da ga čudnovato iznenadi kad se odjednom, gotovo pod
samim njegovim laktom, sa onim sladunjavo skandiranim akcentom kojim se
kočopere naši suviše civilizovani malograđani ili mladi nakudravljeni pomoćnici
iz radnji u Gostinom dvoru.
– Hoćete li mi dopustiti, gospodine, da se uz put koristim vašim
kišobranima?
Doista, nekakva prilika se podvlačila, ili se pravila kao da hoće da se
podvuče pod njegov amrel. Skitnica je išao uporedo s njime, Stavrogin ga je
gotovo »osećao laktom«, kako to kažu vojnici. Umerivši hod, Nikolaj
Vsevolodovič se prignu da ga vidi, ukoliko se to moglo u pomrčini: čovek
omalen rastom i kao nalik na nekog pukog besposlenog malograđanina, odeven
rđavo i ne baš toplo, na neurednoj mokroj kosi čuči mu mokar sukneni kačket sa
upola odvaljenim štitićem. Izgleda snažan, crnpurast, mrka lica čovek, suvonjav,
krupnih očiju, začelo crnih, vrlo sjajnih sa žućkastim prelivanjem, kao kod
Cigana, koje se i u mraku vide. Imaće, mora biti, četrdeset godina, i nije pijan.
– Ti mene znaš? – zapita Nikolaj Vsevolodovič.
– Gospodin Stavrogin, Nikolaj Vsevolodovič; pokazali su mi vas prošle
nedelje na stanici, tek što je mašina stala. Okrem toga što smo i ranije mnogo o
vama slušali.
– Od Petra Stepanoviča? Ti... ti si Fećka Robijaš?
– Kršten sam Fjodor Fjodorovič; mi u ovdašnjim krajevima sve dosele
imamo rođenu majku našu, bakicu božju, staru dušu, zemlja je sebi vuče,
danonoćno se za nas bogu moli, tek da svoje staračke dane kraj peći zaludu ne
tuče.
– Ti si begunac s robije?
– Promenio sudbinu svoju. Radio161 s knjigama i zvonima i crkvenim
stvarima, i za to bio skoro doživotno osuđen da teglim tamnicu, te tako bi veoma
dugo morao čekati da dosuđeni rok doživim.
 – Šta radiš ovde?
– Pa eto, omrkni-osvani. Naš čika svršio prošle nedelje u ovdašnjem
zavodu,162 zbog lažnog novca je bio, te ti njemu za dušu dvadeset kamenica
psima razbacah – i, eto, to nam je zasad posao bio. Okrem toga, Petar Stepanovič
nam pasoš za celu Rusiju, na priliku trgovački, osigurava, te i to: čekam njegovu
milost. To je za to, veli, što te moj tatica, nekad, u ingliskom klubu na kartama
izigrao, i ja, veli on, nalazim da je ovako nečoveštvo bilo nepravedno. Hoćete li
imati milosti, gospodaru, dati mi tri rublje u srebru, za malo čaja, da se
zagrejem?
– Dakle, ti si mene ovde stražario? Ja to ne volim. Po čijoj naredbi?
– Da je po naredbi, nije, gospodine, nego ja ovo činim jedino zato što
znam vaše čovekoljublje, poznato celom svetu. Naši su dohoci sitni, i sami
znate: ili naviljak sena, ili vile u rebra. Eto, u petak sam se prošli nabokao piroga
kao Martin sapuna, a odonda, jedan dan ne jeo, drugi počekao, a treći opet ne
jeo. Vode u reci koliko hoću pio, u trbuhu ribe zapatio... Pa sad, eto, nadam se:
neće li biti vaše darežljivosti, a evo, ovde blizu, kuma me očekuje, priželjkuje,
velim, bez rublje da joj i ne dolazim.
– A šta ti je Petar Stepanovič od mene obećao?
– Ono, nije baš obećano, nego se onako reklo da vam, recimo, mogu
ustrebati, ako se, na priliku, takva neka okolnost pokaže, ali šta bi to moglo biti,
nije mi, da kažem, tačno objašnjeno, zato što me Petar Stepanovič, da kažem, u
kozačkom strpljenju kuša i naspram mene nikakvog poverenja ne gaji.
– A zašto?
– Petar Stepanovič je astrolom, i sve božje planine poznaje, ali i on je
ispod kritike. Ja sam, gospodine, pred vama kao pred istinitim, zato što su mi o
vama mnogo lepo kazivali. Petar Stepanovič je jedno, a vi, gospodaru, drugo
nešto, recimo. Kod njega je tako: ako su mu za nekoga čoveka kazali: hulja, on
onda od njega ništa drugo ne vidi nego hulju. A ako su mu kazali: budala, onda
kod njega nema za tog čoveka drugog naziva. A ja sam, može biti, budala samo
u utorak i sredu, a u četvrtak sam pametniji i od njega. On sad zna o meni da mi
je mnogo stalo do pasoša – zato što se u Rusiji ne može nikako opstati bez
isprava – zato on misli da mi je i dušu već zarobio. Petru Stepanoviču, ja da vam
to kažem, gospodaru, veoma je lako živeti na svetu; jer on zamisli sebi čoveka
kako hoće, pa s takvim onda i živi. Okrem toga je žestok tvrdica. On misli da ja
mimo njega neću smeti da vama dosađujem; a ja sam pred vama, gospodaru, kao
pred istinitim; evo već četvrta noć kako vas čekam na ovom mostu, s tom
naumicom da i mimo njega mogu polagano naći svoj sopstveni put. Bolje je,
mislim se ja, pokloniti se čizmi nego oputi.
– A ko ti je rekao da ću ja noćas proći mostom?
– K, valja priznati, to je došlo okolišno, više sa gluposti kapetana
Lebjatkina, jer on nikako ne ume sebe zauzdati... Te tako meni idu tri srebrne
rublje od vaše milosti, na priliku, za tri dana i tri noći dreždanja. A što je odelo
pokisnulo, to ćemo, zbog te štete, da ćutimo.
– Ja sad levo, ti desno; most smo prešli. Slušaj, Fjodore, ja volim da se
moja reč jednom zasvagda dobro razume: ne dam ti ni kršene pare, i odsad da te
više ne sretnem na mostu, niti igde; nisi mi potreban, niti ćeš mi biti potreban, a
ako me ne poslušaš, vezaću te, pa u policiju. Marš!
– Eh, bar zato što sam vam društvo pravio, bacnite koju, ići će se veselije.
– Odlazi!
– A da li vi baš poznajete ovdašnje puteve? Znate, ovde sad nastaju vraške
poprečne uličice i zakuci... je bih vas mogao sprovoditi, zato, znate... grad ovde
kraj obale... baš kao da je đavo sve što je u torbi nosio ovde prosuo.
– Čuješ li, vezaću te! – okrete mu se Nikolaj Vsevolodovič preteći.
– Sudite mi, može vam biti, gospodaru! Mnogo li treba pa da se sirotinji
učini nepravda?
– Siguran si ti i sam u sebe!
– Ja sam, gospodaru, siguran u vas, a nisam, da kažete, baš veoma siguran
u sebe.
– Nisi mi nimalo potreban, rekoh ti!
– Ama, vi ste meni potrebni, gospodaru, to je ono! Pričekaću vas dok se
vratite, pa šta bude, bude.
– Dajem ti poštenu reč: ako te nađem, vezaću te.
– Onda ću ja odmah pojas da spremim. Srećan put, gospodaru! Pa, opet,
siromaška ste amrelom zaštitili, i na onom svetu ćemo vam biti zahvalni.
On zaostade. Nikolaj Vsevolodovič stiže na mesto, veoma brižan. Taj
čovek, s neba pali čovek, i on je bio sasvim siguran, sasvim uveren da mu je
neophodan i odviše smelo je hitao da mu to i pokaže. Uopšte, niko se više pred
njim ne snebiva. Ali, moglo je biti da ta skitnica baš i nije sve lagao i da je svoje
usluge nudio doista samo iz sopstvene pobude, i to ispotiha, krišom od Petra
Stepanoviča; a to je već vrlo zanimljivo.


 II

Kuća do koje je stigao Nikolaj Vsevolodovič bila je u pustoj zatvorenoj

uličici, između ograda, iza kojih su se pružali povrtnjaci, doslovno reći na
samom kraju grada. To beše omanja drvena kućica, sasvim usamljena, tek
napravljena, još daskama neobložena. Na jednom prozoru kapci sigurno
namerno stajahu otvoreni, jer je na prozorskoj dasci bila sveća – očevidno da
posluži kao putokaz poznom gostu na koga se čekalo. Još nekih trideset i više
koraka, i Nikolaj Vsevolodovič raspozna na stepeništu ljudsku priliku, rastom
visoku, verovatno domaćina koji je, nestrpljiv, izišao da pogleda na put. Začu se
i njegov glas, takođe nestrpljiv i nekako bojažljiv.
– To ste vi? Vi ste?
– Ja – odazva se Nikolaj Vsevolodovič tek pošto sasvim priđe stepeništu,
zatvorio je kišobran.
– Jedva jednom! – ustumara se i usitni oko njega Lebjatkin – to je on bio.
– Molim vaš lepi kišobran, mnogo je mokar; otvoriću ga i spustiti ovde na patos,
ukraj, izvolite, izvolite...
Vrata iz hodnika za sobu, osvetljena dvema svećama, behu širom
otvorena.
– Da nije bilo vaše date reči da ćete zacelo doći, ne bih više ni verovao.
– Dvanaest i tri četvrti – pogleda Nikolaj Vsevolodovič u časovnik i uđe u
sobu.
– A uz to kiša, i ovako interesantna udaljenost... Ja nemam časovnika, a s
prozora se vide samo povrtnjaci, tako da... da je čovek odvojen od onog što
biva... Ali, zapravo reći, ovo nije prebacivanje, kako bih ja... ja i ne smem da se
bunim, nego tek samo kažem, u nestrpljenju, koje me je cele nedelje grizlo, da se
već jednom... reši.
– Šta?
– Da čujem svoju sudbinu, Nikolaju Vsevolodoviču. Izvolite, molim – on
se skloni, ukaza na mesto pored stolića ispred kanabeta.
Nikolaj Vsevolodovič se osvrte po sobi: bila je malena, niska; nameštaj
samo najpotrebniji; stolice i kanabe drveni, sasvim novi, stolice bez presvlake,
kanabe bez uzglavlja; dva lipova stola, jedan pred kanabetom, drugi u kutu,
zastrt, pun nekih predmeta pokrivenih čistim ubrusom. I cela soba, kako se
videlo, održavana je u velikoj čistoći. Već je osam dana kako kapetan Lebjatkin
nije bio pijan; lice mu se nekako podnadulo i požutelo, pogled nemiran,
radoznao i očevidno u nedoumici: vrlo se jasno vidi da on sam ne zna kojim
tonom da govori i u koji bi najpovoljnije bilo udariti odmah, bez birkanja.
– Vidite, molim – pokaza rukom unaokolo – eto, živim kao Zosim.
Trezvenost, usamljenost i siromaštvo – zavet starih vitezova.
– Vi mislite da su stari vitezovi polagali takve zavete?
– Da se nisam pomeo? Avaj, nemam obrazovanosti! Sve sam izgubio!
Verujete li, Nikolaju Vsevolodoviču, ovde sam se prvi put trgao od stidnih
strasti, ni čašice, ni kapi! Imam svoj kutak i već šest dana osećam blagodet
savesti čak i zidovi mirišu na smolu, podsećaju na prirodu. A šta sam bio, i
kakav?
»Noću se bijem bez prenoćišta, i plazim jezik danju bez daništa«, kako je
to pesnik genijalno iskazao! Ali... vi ste mnogo pokisli. Je li po volji čaja? – Ne
trudite se.
– Samovar je vrio još od osam... ali... ugasio se... kao i sve na svetu što se
gasi. I sunce će, kažu, doći na red da se ugasi... Uostalom, ako treba, spremiću
čaja. Agafja ne spava.
– Recite, Marija Timofejevna...
– Ovde je, ovde – prihvati odmah Lebjatkin šapatom; – ako je po volji da
glednete? – pokaza on na zatvorena vrata druge sobe.
– Ne spava?
– O, ne, ne, zar bi mogla? Naprotiv, čeka još od sinoć, i čim je malopre
saznala... odmah je napravila toaletu – isklibi on usta kao u šaljiv osmeh, ali se
odmah trže.
– Kako je ona sad, uopšte? – upita Nikolaj Vsevolodovič mršteći se.
– Uopšte? I sami ste ranije izvoleli znati (on sažaljivo slegnu ramenima); a
sada... sad sedi, i gleda u karte...
– Dobro, to ćemo posle; prvo treba s vama svršiti.
Nikolaj Vsevolodovič sede na stolicu.
Kapetan se ne usudi da sedne na kanabe, nego brzo privuče sebi drugu
stolicu i sa ustreptalom nadom prignu se da sluša.
– A šta vam je ono tamo u kutu, pod salvetom?
– Ono? – okrete se i Lebjatkin. – To je, to je od vaše izdašnosti, za znak,
tako reći, novonaselja, ponude, uzevši u obzir i vrlo dalek put i prirodan umor –
ganutljivo poče da muca, zatim se diže s mesta, na prstima priđe stolu i čisto
ponizno i vrlo oprezno skide salvet. Pod njim je bila pripremljena zakuska:
šunka, teletina, sardina, sir, mala zelenkasta boca i visoko staklo bordo vina, sve
spremljeno čisto, s poznavanjem posla, gotovo elegantno.
– To ste se vi pobrinuli?
– Ja, molim. Još od sinoć, i sve što sam mogao, da bih učinio čast... Marija
Timofejevna, kao što i sami znate, prema tome je sasvim ravnodušna. A što je
glavno, sve je to od vaše darežljivosti, vaše sopstveno, pošto ste vi ovde domaćin
a ne ja, a ja sam samo kao neki vaš, tako reći, nabavljao, iako sam još, još sam, i
tu poslednju vrednost moju! – dovrši on nekako ganut.
– Hm!... mogli biste opet sesti.
– Za-a-hvalan sam, zahvalan i nezavisan! (On sede.) Ah, Nikolaju
Vsevolodoviču, u ovom srcu vrilo je toliko da nisam znao kako ću vas i
dočekati! Vi ćete sad odlučiti sudbinu i moju i... ove zlosrećnice, a posle... posle,
kao što je bivalo i nekad, u staro vreme, pre četiri godine, ja ću da olakšam srcu,
svu ću dušu izliti. Vi ste mi činili čast tada i slušali ste, čitali stihove. Ako ste me
tada i nazivali svojim Falstafom iz Šekspira, neka, vi ste ipak u sudbini mojoj
značili mnogo! A sad imam silno brige i straha, i jedino od vas čekam i saveta i
svetlosti. Petar Stepanovič se užasno ponaša prema meni!
Nikolaj Vsevolodovič slušao je radoznalo, posmatrao netremice. Očevidno
je, doduše, bilo da kapetan Lebjatkin više ne pije, ali ipak se još nije nalazio u
harmoničnom stanju. Kod njemu sličnih dugogodišnjih pijanica na kraju se
zauvek učvrsti nešto smeteno, bunovno, nešto kao oštećeno i ćaknuto, mada se
oni nadimaju i puće, prikrivaju se i lisice, ne gore od drugih ljudi, samo ako
zatreba.
– Vidim, kapetane, da se za ove četiri godine i više niste nimalo promenili
– progovori Nikolaj Vsevolodovič kao nešto malo nežnije. – Vidi se, i opet
dokaz da drugu polovinu ljudskog života čine obično samo navike stečene u
prvoj polovini.
– Velika reč! Vi rešavate zagonetku života! – povika kapetan upola
pretvorno a upola u istinskom pravom oduševljenju, jer je bio veliki ljubitelj lepe
reči. – Od svih vaših izreka, Nikolaju Vsevolodoviču, naročito sam zapazio
jednu, kazanu još u Petrogradu: »Treba zaista biti veliki čovek pa da se mogne
odupreti zdravom razumu.« Vidite!
– Svejedno, i ludak to može.
– Tako je, neka je i ludak, ali vi ste se ipak večito presipali od
oštroumnosti; a oni drugi? Neka štogod bar slično izrekne Liputin, ili Petar
Stepanovič!... O, što se Petar Stepanovič surovo ponašao prema meni!
 – Ali, i vi, kapetane, i vi, kako ste se ponašali?
– Pijanost, a uz to još i bezdan mojih neprijatelja! Ali sad je sve
protutnjilo, sve, a ja se sad obnavljam kao zmaj. Nikolaju Vsevolodoviču, znate
li da pišem svoj testament i da sam ga već i napisao?
– Zanimljivo. A šta ostavljate i kome?
– Otadžbini, čovečanstvu i studentima. Nikolaju Vsevolodoviču, pročitao
sam u novinama životopis jednog Amerikanca. On je sve svoje ogromno imanje
ostavio za fabrike i za pozitivne nauke; svoj kostur studentima, u tamošnju
visoku školu; a svoju kožu za doboš, da se danju i noću dobuje američka
narodna himna. Avaj, mi smo pigmeji u poređenju sa poletom misli
severnoameričkih država! Rusija je igra prirode, ne razuma. Dede ja da pokušam
ostaviti svoju kožu za doboš, na primer, Akmolinskom pešačkom puku, u kome
sam imao čast službu započeti – da se na njoj svaki dan pred pukom izdobuje
ruska narodna himna – to bi se uzelo kao liberalizam i moju bi kožu zabranili...
stoga sam se ograničio samo na studente. Hoću svoj kostur da zaveštam visokoj
školi, ali tako, ipak, tako da se na čelu kostura zalepi za večita vremena natpis:
»Pokojani slobodan mislilac.« Da, tako!
Kapetan je govorio vatreno i, dabogme, verovao je u lepotu Amerikančeva
zaveštanja; ali bio je on i šeret, pa mu se mnogo prohtelo da i nasmeje Nikolaja
Vsevolodoviča, kome je on ranije dugo služio kao dvorska budala. No Nikolaj
Vsevolodovič se ne osmehnu; naprotiv, zapita ga nekako podozrivo:
– Vi mora biti nameravate da još za života objavite svoje zaveštanje i da za
njega dobijete nagradu?
– Bar da je tako, Nikolaju Vsevolodoviču, bar da je tako? – Lebjatkin se
oprezno zagleda u Stavrogina. – Vidite li vi moju sudbinu! čak ne pišem više ni
stihove! a nekad ste se i vi zabavljali mojim pesmicama, sećate li se, pri čašici?
Ali s perom je svršeno. Napisao sam svega jednu pesmu, kao Gogolj Poslednju
pripovetku. Sećate li se, on je objavio Rusiji da mu se ona iz grudi »ispevala«.
Tako i ja: ispevao sam se i dosta.
– A kakva je to pesma?
– »U slučaju da ona slomi nogu«.
– Šta-a?
Kapetan je samo na to i čekao. On je svoje stihove neizmerno cenio i
poštovao, ali isto tako, iz neke šeretske duševne dvojnosti, njemu se sviđalo i to
što se Nikolaj Vsevolodovič njegovim stihovima uvek zabavljao i ponekad im se
iz glasa smejao držeći se za bedra. Tako je Lebjatkin postizao dve svrhe – i
pesničku i udvornu; a sad je imao i treću, naročitu i vrlo tugaljivu svrhu: iznoseći
pesmu na scenu, kapetan je mislio da u jednoj tački sebe opravda, u tački od koje
se odnekud najviše bojao i u kojoj se, tako je osećao, najviše ogrešio.
– »U slučaju da ona slomi nogu«, to jest u slučaju jahanja na konju.
Fantazija je to, Nikolaju Vsevolodoviču, snoviđenje, ali snoviđenje jednog
pesnika. Jednom, u prolazu, pri susretu sa jahačicom, zadivio se i zadao sebi
materijalno pitanje: »šta bi tada bilo?« to jest, u onom slučaju. Jasna stvar: svi bi
prosioci trgli reč, sve mladoženje bi potegle dalje od nje: ako ti ne treba, ubriši
nos! – ostao bi jedino pesnik, sa zdrobljenim srcem u grudima. Nikolaju
Vsevolodoviču, čak i uš, i ona bi se mogla zaljubiti, ni njoj to zakoni ne brane. I
pri svem tom, dotična je osoba bila uvređena i pismom i pesmom. Kažu da ste se
čak i vi rasrdili; je li tako? To je prežalosno, nisam hteo u to poverovati! Jer,
kome bih samim uobraženjem mogao naškoditi? Pri tom, kunem se čašću,
Liputin me je saletao:»Pošalji, pošalji, svaki čovek ima pravo da piše pesme«... i
ja sam poslao.
– Vi ste se, čini mi se, nudili za mladoženju?
– Neprijatelji, neprijatelji i neprijatelji!
– Recite te stihove! – nemilosrdno ga prekide Nikolaj Vsevolodovič.
– Snoviđenje, snoviđenje pré svega! – Ali se on ipak ispravi, pruži ruku, i
započe:
Nogu slomi najlepša med svima,
i dvojinom primamljiva posta;
dvojinom više on zaljubljen osta,
zaljubljen već do više perčina.
– E, dosta! – mahnu rukom Nikolaj Vsevolodovič.
– Sanjam o Piteru163 – preskoči Lebjatkin što brže na drugo, kao da nikad
nije ni bilo stihova – sanjam o preporođaju... Dobrotvore! Mogu li računati da
nećete uskratiti sredstva za put? Ja sam vas čitavu nedelju dana čekao kao
sunce!...
– E, nema ih! Oprostite, meni gotovo nije više ništa ni preostalo od
sredstava; a i zašto bih ja vama davao novaca?
Nikolaj Vsevolodovič kao da se odjedanput naljutio. Suvo i kratko pobroja
on sve kapetanove grehove: pijanstvo, laž, rasipanje novca namenjenog Mariji
Timofejevnoj, njeno odvođenje iz manastira, drska pisma s pretnjama da će se
tajna izneti na javnost, postupak s Darjom Pavlovnom i ostalo, i ostalo. Kapetan
se klatio, gestikulisao, hteo poricati, ali ga Nikolaj Vsevolodovič svaki put
zapovednički zaustavljaše.
– I, dopustite – reče on naposletku – vi jednako pišete o »porodičnoj
poruzi«. Kakva je to poruga za vas što je vaša sestra u zakonitom braku sa
Stavroginom?
– Ali brak je skriven, Nikolaju Vsevolodoviču! Brak je skriven,
sudbonosna tajna. Ja dobijam od vas novaca i, odjedanput, mene pitaju našto tebi
taj novac? Ja sam vezan, ne mogu da odgovorim, a ne mogu na štetu sestrinu, na
štetu porodičnog dostojanstva!
Kapetan je povisio ton, jer on voli ovu temu i na nju tvrdo računa. Avaj!
nije slutio kako će se preneraziti. Mirno i kao da se tiče najobičnijeg domaćeg
rasporeda, Nikolaj Vsevolodovič mu saopšti: ovih dana, možda još sutra ili
prekosutra, namerava da o svom braku obavesti javnost, »kako policiju tako i
društvo«, te će se, dakle, time samo po sebi svršiti i pitanje o porodičnoj časti, a
ujedno i pitanje o novčanoj potpori. Kapetan izbulji oči: on nije shvatio rečeno;
trebalo mu je razjasniti stvar.
– Ali, zaboga, ona je... poludela.
– Moje je kako ću s tim.
– Ali... kako će vaša mati?
– Kako hoće.
– Pa vi ćete svoju ženu uvesti u svoju kuću.
– Možda i hoću. Uostalom, to nije vaše, to se vas ne tiče ni najmanje.
– Kako ne tiče? – povika kapetan; – a ja, šta ću ja?
– Vi, razume se, nećete mi ući u kuću.
– Pa ja sam rođak.
– Od takvih se rođaka beži. Zašto bih ja vama i posle davao novaca,
promislite i sami!
– Nikolaju Vsevolodoviču, Nikolaju Vsevolodoviču, to ne može biti! Vi
ćete se, možda, još porazmisliti, vi nećete tek dići ruku protiv sebe... šta će
pomisliti, šta će reći svet?
– Mnogo se ja bojim vašeg sveta. Oženio sam se vašom sestrom kad mi se
tako htelo, posle sitog i napitog ručka s opkladom u piće; a danas, ako me to
danas zabavlja, hoću to glasno da objavim svuda!...
Reče te reči nekako osobito razdražljivo, tako da je Lebjatkin, sa stravom,
već i poverovao u njih.
– Ali, zaboga, ja, kako ću ja? Jer tu sam glavno ja! Vi se, može biti, šalite,
Nikolaju Vsevolodoviču!
– Ne, ne šalim se.
– Vaša volja, Nikolaju Vsevolodoviču, ali ja vam ne verujem... onda, ja ću
predati molbu.
– Vi ste vrlo glupi, kapetane.
– Neka, ali to je sve što mi ostaje! – zbuni se kapetan sasvim. – Pre, tamo
u onim zakucima, davali su mi, za njen rad, bar stan; a šta će biti sada? Sada kad
me i vi sasvim odbacite?
– Pa eto, želite da idete u Petrograd, da promenite karijeru. Uzgred rečeno,
čuo sam da nameravate otići tamo kao potkazivač u nadi da ćete dobiti oproštaj
ako druge izdate, je l’ te?
Kapetan zinu, izbulji oči, ne odgovori.
– Slušajte, kapetane – reče Stavrogin odjednom veoma ozbiljno i malo se
prignu preko stola.
Dosad je govorio nekako dvosmisleno, tako da Lebjatkin, koji se vežbao u
ulozi budale, ni do poslednjeg trenutka nije bio sasvim načisto ljuti li se njegov
gospodar istinski, ili se samo pošaluje; da li zaista ima čudnu nameru da svoj
brak objavi, ili se samo šali? Ali ovog trenutka ozbiljan izgled Nikolaja
Vsevolodoviča bio je toliko ubedljiv da su Lebjatkina i žmarci podišli niz leđa.
– Slušajte, Lebjatkine, i kažite istinu: jeste li već potkazali, ili još niste?
Jeste li zaista, stvarno, nešto učinili? Da niste iz gluposti poslali neko pismo?
– Ne, ništa nisam učinio, niti... niti pomislio da učinim – gledao ga je
kapetan nepomično.
– E, lažete da niste ni pomislili. Zato vi i tražite Petrograd. Ako niste
pisali, da niste nekom nešto ovde izbrbljali? Recite istinu, ja sam nešto čuo.
– U piću, Liputinu. Liputin je izdajica. Ja sam mu srce otvorio – prošaputa
kukavni kapetan.
– Od srca srcu, da, ali ne valja biti budala. Ako ste imali kakvu misao,
trebalo je za sebe da je zadržite: danas pametni ljudi ćute, ne pričaju.
– Nikolaju Vsevolodoviču – zadrhta kapetan. – Pa vi lično niste ni u čemu
učestvovali, nisam ja na vas...
– Svoju kravu muzaru, naravno, niste smeli pokazati.
– Nikolaju Vsevolodoviču, razmislite, razmislite sami!
I očajno, sa suzama, stade kapetan usplahireno da izlaže kako je živeo za
ove četiri godine. To je bila najluđa pripovetka o ludaku koji se, iz pijanstva i
leventovanja, pačao u tuđe poslove, a do poslednjeg trenutka nije shvatao
važnost tih stvari. Pričao je kako se još u Petrogradu »odmah od prve zaneo, uz
društvo, kao verni student, iako nisam ni bio student«; pa je, ništa ne znajući,
»sasvim nevino« bacao po stepenicama razne hartije, ostavljao ih u čitavim
svežnjevima kraj vrata i zvonaca, proturao ih mesto novina uletao u pozorišta i
gurao ih u šešire, u džepove A docnije, od »njih« je novac dobijao, »jer sredstva
moja sredstva kakva li su«! U dvema gubernijama je po okruzima rasturao
»svakojako đubre«.
– Oh, Nikolaju Vsevolodoviču – uzviknu on. – Mene je najviše
uzbuđivalo to što je sve to bilo oprečno sa građanskim zakonima, a na prvom
mestu s otadžbinom! Naštampali, prosto, da se narod digne, s vilama i motkama,
i da zapamti: ko ujutru pođe siromašan, može se uveče vratiti kući bogat...
zamislite, molim vas! Poduzima me jeza i strava, ali raznosim to po narodu! Ili
tek odjedanput pet-šest redaka upućenih celoj Rusiji, ni ovo ni ono, nego poziv:
»crkve što pre zatvarajte, boga uništite, rušite brakove, ukinite pravo nasleđa,
uzmite noževe«, to, a đavo će znati šta još dalje. I baš zbog te hartijice, te od pet
redi, umalo što nisam naseo; u puku me izbiše oficiri, ali, bog im dao zdravlja,
pustiše me posle. A lane, što me nisu uhvatili kad sam Korovajevu predao
pedesetrubljevke francuske izrade; no, hvala bogu. Korovajev se baš u to vreme
pijan udavio u ribnjaku, te ne uspeše da protiv mene prikupe dokaze. Ovde, kod
Virginskog, proglašavali smo slobodu socijalne žene. U junu mesecu sam opet,
uskom okrugu, rasturao proglase. Kažu još ću i dalje morati. Petar Stepanovič mi
je dao na znanje da moram slušati, preti mi već odavno. Kako je onda, u nedelju,
sa mnom postupao! Nikolaju Vsevolodoviču, ja sam rob, ja sam crv, a ne bog, i
samo se time i razlikujem od Deržavina. Ali sredstva moja, sredstva, kakva su
ona, vi to znate...
Nikolaj Vsevolodovič je saslušao pažljivo.
– Mnogo štošta od toga nisam ni znao reče on.
– Razume se, s vama se sve moglo desiti. Slušajte – reče, promislivši –
ako hoćete, recite, recite njima, već kome znate, da je Liputin lagao i da ste vi
hteli samo da me malo zaplašite potkazivanjem, računajući da sam i ja
kompromitovan, te da tako što više novaca od mene izvučete... Razumete?
– Nikolaju Vsevolodoviču, brate, zar me takva opasnost čeka? Ja sam
samo vas čekao, da vas zamolim...
Nikolaj Vsevolodovič se osmehnu.
– U Petrograd vas, dabogme, oni neće pustiti, baš ako bih vam ja i dao
novaca za put... nego, uostalom, vreme je da idem Mariji Timofejevnoj. – On
ustade sa stolice.
– Nikolaju Vsevolodoviču, a kako će se s Marijom Timofejevnom?
– Pa onako kako sam kazao.
– Nije, valjda, to ozbiljno?
– Vi ništa ne verujete?
– Zar ćete me baciti kao staru iznošenu čizmu?
– Videću – nasmeja se Nikolaj Vsevolodovič. – Ded, pustite me tamo.
– Zapovedate li da malo postojim na stepeništu, da možda štogod malo
oslušnem... jer, sobice su male.
– To je dobro, postojte. Uzmite kišobran.
– Kišobran, vaš... a vredi li... mene radi? – sladio je kapetan.
– Kišobran je za svakog.
– Jednim mahom određujete minimum čovekovih prava... – reče
Lebjatkin, ali sad je već govorio mehanički, bio je suviše utučen obaveštenjima i
izgubio je poslednju trunku prisebnosti. Ipak, gotovo odmah čim je izišao na
stepenište i otvorio amrel, poče u njegovoj lakomislenoj i šeretskoj pameti nešto
da kljuca, njegova svagdašnja utešna pomisao; možda se s njim samo lukavo
postupa i lažu ga; a ako je tako, ne treba da se boji on, nego da se njega boje.
»Ako me lažu i varaju, ima nešto, i šta je onda upravo taj čvor« – to je
njega grepkalo u mozgu. Objavljivanje braka izgledalo mu je ružna stvar.
»Istina, ovaj čudotvorac može sve; živim ljudima na zlo. A ako je njega samog
strah, posle događaja od prošle nedelje? I to, možda, strah kao nikad dosad? Zato
je, valjda, i došao ovamo da kaže kako će tajnu sam da objavi – jer ga strah da je
ne objavim ja. Hm! Lebjatkine, pazi da ne pogrešiš! Zašto dolazi on noću
kradom, zašto to, kad ovamo želi objavljivanje? A ako se boji, znači da se boji
sada, upravo sad, upravo u ovo nekoliko dana... Drži se Lebjatkine, hej! Nemoj
zabasati!...«
»Plaši me Petrom Stepanovičem. Aj, strašno je to vrlo teško! Vrlo je sad
teško! I šta me je vuklo zâ jezik da se pred Liputinom izbrbljam! Ðavo će znati
šta ti đavoli spremaju, nikad nisam mogao razabrati! Opet su se podigli kao ono
pre pet godina. A kome bih potkazao? ,Da niste iz gluposti pisali?' Hm! Dakle,
može se pisati i, tobože, kao iz gluposti? Da me on to nije savetovao? ,Zato vi
hoćete u Petrograd.' Obešenjak, meni se samo prisnilo, a on brže san pogodio!
Upravo kao da me baš on gura da otputujem. Tu su dve stvari, i stoji jedna ili
druga: ili se on boji zato što je opet napravio neku glupost, ili... ili se on ne boji,
nego samo mene podbada, kako bih ja sve njih potkazao! Ajao, Lebjatkine, teško
je! Oh, pazi da kako ne promašiš!«
On se toliko zamislio da je zaboravio osluškivati. Uostalom, teško je i bilo
osluškivati; vrata su bila debela i od jednog komada, a unutra se nije govorilo
vrlo glasno, te što je do njega dopiralo bilo je nerazgovetno. Kapetan otpljunu,
iziđe opet sa trema na stepenište, zamišljen, da na stepeništu pozvižduće.


 III

Soba Marije Timofejevne dvaput je veća od kapetanove, a nameštena je

isto onako prostom izdeljanom drvenarijom kao i kod njega; samo je sto pored
divana zastrt šarenim paradnim zastiračem, a na stolu svetli lampa; ceo patos
pokriven je vrlo lepom prostirkom, postelja je odvojena zelenom zavesom preko
cele sobe i, osim svega, pored stola je i jedna velika meka naslonjača. Ali Marija
Timofejevna, začudo, nije u nju sedala. U uglu stoji, kao i u ranijem stanu, ikona
sa prisluženim kandilom, a na stolu porasturani isti predmeti: karte, ogledalce,
pesmarica, čak i načeta zemička. Pored toga, došle su sad još i dve knjižice sa
slikama u boji; jedna, izvod iz popularnog putopisa udešenog za decu, a druga,
zbirka lakših, moralno poučnih i većinom viteških priča, knjiga za božićnje jelke
i za institutke. Još je tu i jedan mali album sa raznim fotografijama.
Marija Timofejevna je svakako očekivala gosta, kako ju je kapetan i
pripremio; ali kad je Nikolaj Vsevolodovič ušao k njoj u sobu, zatekao ju je
zaspalu na divanu, upola u ležećem stavu, naslonjenu na uzglavnik od kamilje
dlake. Gost nečujno pritvori vrata za sobom i, ne mičući se s mesta, posmatraše
spavačicu.
Kapetan je malo slagao kad mu je rekao da je ona »napravila toaletu«. Ona
je bila u istoj zagasitoj haljini u kojoj je bila i u nedelju kod Varvare Petrovne. I
kosa joj je isto onako bila zavezana u majušan čvor na potiljku; i vrat joj je isto
onako nag, dugačak i suv. Crn šal, poklon Varvare Petrovne, ležao je na divanu
brižljivo savijen. Kao i pre, bila je nevešto nabeljena i narumenjena. Nikolaj
Vsevolodovič je malo postojao, a uto se ona i probudila; kao da je osetila njegov
pogled na sebi, otvori oči i brzo se ispravi.
Ali mora da se i gostu desilo nešto neobično: on osta stojeći gde se
zatekao, kod vrata; nepomično i s pronicavim pogledom, nemo i ukočeno,
gledao ju je u lice. Možda je taj pogled bio suviše surov i nemio, možda se u
njemu iskazala odvratnost, čak i zlurado uživanje u njenom strahu – sem ako se
to nije samo pričinilo Mariji Timofejevnoj, onako iza sna; tek odjedanput, posle
gotovo čitavog minuta očekivanja, na licu jadne žene pokaza se pravi užas, licem
joj prelete trzavica, jadnica podiže ruke tresući ih i odjedanput brižnu u plač baš
kao preplašeno dete; još samo trenutak i ona bi zavrištala. Gost se osvesti, lice
mu se začas promeni i s najprijatnijim i najnežnijim osmehom on priđe stolu.
– Oprostite, Marija Timofejevna, ja sam vas iznenadnim dolaskom
poplašio iza sna – progovori on pružajući joj ruku.
Nežne reči uticale su: straha nestade, mada je ona još gledala strašljivo,
očevidno naprežući se da nešto razume. Strašljivo mu je i ruku pružila.
Naposletku osmeh joj bojažljivo zatitra na usnama.
– Dobar dan, kneže – prošaputa ona i nekako čudno se zagleda u njega.
– Mora da ste ružno sanjali? – nastavi on osmehujući se sve prijatnije i
nežnije.
– A otkud vi znate da sam ja ono sanjala?
I ona odjedanput zadrhta i otkoraknu unazad, podižući ispred sebe ruku
kao radi zaštite i spremajući se da zaplače.
– Priberite se, ostavite molim vas! Što se plašite? Zar me niste poznali? –
umirivao ju je Nikolaj Vsevolodovič, ali ovog puta dugo nije mogao da je umiri.
Ona je ćuteći gledala u njega, još jednako s onom mučnom nevericom, s
teškom mišlju u svojoj jadnoj glavi i s onim istim naprezanjem da nešto domisli,
čas je obarala oči, čas bacala na njega brz, obuhvatan pogled. Naposletku, ne da
se umirila, već kao da se nekako na nešto rešila.
– Sedite, molim vas, pored mene, da vas posle mogu dobro videti – reče
ona dosta pouzdano, sa očevidnom i nekako novom namerom. – A sad se ne
bojte, sad vas neću gledati, gledaću preda se. Ni vi mene ne gledajte dotle dok
vas ja ne zamolim. Pa sedite! – dodade ona nestrpljivo. Vidi se da ju je novo
osećanje obuzimalo sve više i više.
Nikolaj Vsevolodovič sede i počeka. Nasta dosta dugo ću tanje.
– Hm! Sve mi je ovo čudnovato – promrmlja ona iznenada, gotovo
gadljivo. – Dabogme, ružni snovi su me savladali; ali da mi je samo znati zašto
sam vas usnila upravo tako?
– Eh, ostavimo snove! – nestrpljivo reče on okrenuvši se njoj, bez
osvrtanja na njenu zabranu; a malopređašnji izraz možda je opet sevnuo u
njegovim očima. Video je kako se njoj već nekoliko puta htelo, te još kako, da ga
pogleda, ali se čvrsto opirala i gledala je dole, preda se.
– Slušajte, kneže – odjednom povisi ona glas. – Slušajte, kneže...
– Zašto ste se okrenuli, zašto me ne gledate, našto ta komedija? – povika
on izgubivši strpljenje.
Ali ona kao da ga i ne ču.
– Slušajte, kneže – ponovi po treći put, glasom čvrstim, s izrazom
neprijatnosti i važnosti na licu. – Kako mi ono onda u karucama rekoste da će
brak biti objavljen, ja sam otada uplašena što će se tajna svršiti. Sad već i ne
znam... sve sam mislila, i lepo vidim da ja nikako nisam za vas. Umela bih lepo
da se opremim, umela bih možda i da primam – ali čudna mi čuda poslužiti šolju
čaja, osobito kad ima lakeja. Opet, opet, kad se gleda sa strane... Onda, u
nedelju, ja sam u onoj kući mnogo posmatrala. Ona lepa gospođica jednako je
gledala u mene, celo vreme, osobito kad ste vi ušli. Vi ste tada bili ušli, je l’ te?
Njena mati, prosto smešna starka iz velikog sveta. I moj se Lebjatkin odlikovao;
a ja, sve sam u tavanicu gledala, samo da se ne nasmejem; lepo je naslikana ona
tavanica. Ali njegova mati morala bi biti igumanija! Nje se bojim, iako mi je
poklonila crni šal. Mora biti da su me sve one tada gledale kako se nisu nadale
da će me gledati; ja se ne ljutim, samo sam mislila onda kakav li sam ja rod
njima? Razume se, od grofice se traže samo duševne vrline jer, za domaćinske,
tu su mnoge sluge, a traži se još i neka svetska koketnost, da ume primiti strane
putnike. Ali opet, opet, onda, u nedelju, one su mene gledale s očajanjem. Jedina
je Daša anđeo. Mnogo se bojim da se kakvim neopreznim mišljenjem o meni
njemu ne učini nažao.
– Ne bojte se i ne uznemirujte se – reče Nikolaj Vsevolodovič i nakrivi
usta.
– Ništa to za mene i ne znači ako bi se zbog mene malo postideo; jer bi tu
uvek imalo više žaljenja nego stida, sudeći po čoveku, dabogme. A on zna da pre
ja mogu žaliti njih nego one mene.
– Vama su one, Marija Timofejevna, mnogo nažao učinile, kako izgleda?
– Kome? Meni? Nisu – nasmehnu se ona prostodušno. – Baš nimalo! Ja
sam tada sve vas posmatrala; svi ste se ljutili, svi ste se prepirali; ne umeju ljudi
da se sastanu i da se od srca nasmeju. Onoliko bogatstvo, a onako malo
veselosti... sve mi je došlo gnusno. A sad, nije mi nikog žao, sem sebe same.
– Čuo sam da vam je teško bilo bez mene živeti s bratom.
– Ko vam je to kazao? Koješta! Sad je mnogo gore; sad snovi nisu lepi; a
rđavi su zato što ste vi doputovali. Zašto se se pojavili, to se pitam, kažite,
molim vas.
– Da li biste opet hteli u manastir?
– Da, tako sam baš i slutila... opet će mi oni ponuditi manastir! Kao da je
vaš manastir neko čudo neviđeno! I zašto tamo da idem i sa čim sad da uđem?
Sad sam sama samcita! Kasno mi je i treći život otpočinjati.
– Vi se nešto mnogo ljutite; da se ne bojite da vas više ne volim?
– O vama ja ništa ne brinem; strah me je samo da ja nekog ne zavolim
više.
Ona se prezrivo osmehnu.
– Mora da sam njemu nešto mnogo skrivila – dodade ona odjednom, kao
samoj sebi – samo ne znam šta sam mu kriva, i to je moj večiti jad. Uvek to pa
to, za svih ovih pet godina, dan i noć sam drhtala da li sam mu štogod skrivila?
Molim se bogu, molim, a neprestano mislim na svoju veliku krivicu pred njime.
I eto, sad se i pokazalo da je to istina.
– A šta je izišlo?
– Bojim se jednako da nema nešto i s njegove strane – nastavi ona ne
odgovarajući na pitanje, a nije ga dobro ni čula. – Ne, ne, nije se on mogao
sastajati s takvim sitnim društvom! Grofica bi me rado pojela, iako me je sa
sobom u karucama povela. Svi su oni u zaveri – je li mogućno da je i on! Zar je i
on izdajica? (Zadrhtaše joj podbradak i usne.) Slušajte, jeste li čitali o Griški
Otrepjevu, što je u sedam crkava bio proklet?
Nikolaj Vsevolodovič je ćutao.
– A sad da se okrenem vama i da vas gledam – reče ona kao da se
odjedanput rešila. – Okrenite se i vi meni i pogledajte me, samo poduže. Hoću
poslednji put da se uverim.
– Ja vas već odavno gledam.
– Hm! – učini Marija Timofejevna i dobro se zagleda u njega; – mnogo ste
se ugojili...
Htede reći još nešto, ali odjedanput, i po treći put, je očas obuze
malopređašnji strah i nagrdi joj lice; ona opet otkoraknu natraške, podignuvši
ispred sebe ruku.
– Ta šta vam je? – povika Nikolaj Vsevolodovič gotovo besomučno.
Ali njen strah potraja samo za trenut, lice joj se iskrivi u neki čudan
osmeh, nepoverljiv, neprijatan.
– Molim vas, kneže, ustanite i uđite – reče ona odjednom glasom čvrstim i
nepopustljivim.
– Kako, uđite? Gde da uđem?
– Za svih ovih pet godina ja sam svejednako to zamišljala? kako će on ući.
Ustanite i iziđete tamo, u onu sobu. Ja ću sedeti kao da ništa ne očekujem, uzeću
u ruku knjigu, a vi iznenada uđite, posle pet godina, sa putovanja. Hoću da vidim
kako će to da bude.
Nikolaj Vsevolodovič škripnu zubima za sebe i progunđa nešto
nerazgovetno.
– Dosta – reče on i udari dlanom po stolu. – Molim vas, Marija
Timofejevna, da me čujete. Učinite ljubav, prikupite svu svoju pažnju, ako
možete. Ta niste baš sasvim sišli s pameti! – buknu on u nestrpljenju. – Sutra ću
objaviti naš brak. Nikad vi nećete živeti u palatama, izbite to sebi iz glave.
Hoćete li da živite celog života sa mnom, ali daleko odavde? Tamo, u brdima, u
Švajcarskoj, ima jedno mesto... Ne bojte se, neću vas ja nikad ostaviti, ni dati u
zavod za umobolne. Imaću novaca toliko da mogu živeti ne prosjačeći. Imaćete
služavku; nećete raditi nikakve poslove. Sve što poželite, a može se ispuniti,
imaćete. Molićete se bogu, ići ćete kud vam je volja i činićete što vam je volja.
Ja vas neću dodirnuti. A i ja, dok sam živ, neću svoje mesto ostavljati. Htednete
li, ja celog života neću s vama progovoriti; ako, pak, hoćete, vi mi, kao onda u
petrogradskim zakucima, svake večeri pričajte svoje priče, čitaću vam knjige,
ako zaželite. Ali zato tako ima da ostane celog života! Uvek na jednom istom
mestu, a mesto je sumorno. Hoćete li? Možete se rešiti? Nećete se kajati, nećete
me kinjiti suzama, proklinjanjem?
Ona ga je slušala s najvećom radoznalošću i dugo je ćutala i mislila.
– Sve mi je to neverovatno – progovori ona najzad podsmešljivo i
prezrivo. – Tako bih ja, dakle, u tim brdima proživela može biti i četrdeset
godina.
Ona se nasmeja.
– Zašto ne, i četrdeset godina – odgovori Nikolaj Vsevolodovič vrlo
mrgodan.
– Hm!... Neću ići ni po koju cenu.
– Ni sa mnom?
– A šta ste vi pa da idem s vama? četrdeset godina živeti pored njega, u
brdima! Gle, šta je spremio! I kako su trpeljivi postali danas ljudi, jest', bogami!
Aja, ne može biti da soko postane sova. Moj knez nije takav! – podiže ona glavu
ponosito i veličanstveno.
Njemu tada kao da nešto bi jasno.
– Zašto me zovete knezom? I... za koga me držite? – upita on.
– Kako? Zar vi niste knez?
– Nikad nisam bio.
– I to kažete vi, vi sami? I tako, pravo u lice, priznajete da niste knez.
– Kažem vam, nikad nisam bio.
– Bože! – pljesnu ona rukama. – Od njegovih neprijatelja sve sam
očekivala, ali ovakve smelosti nikad! Je li živ? – povika ona van sebe i nadnese
se nad njim. – Jesi li ga ubio, priznaj?!
– Za koga me ti držiš? – skoči on s mesta, nagrđen u licu.
 Ali nju je sad teško bilo uplašiti, ona je trijumfovala.
– Ko te zna ko si ti i otkud si banuo! Ali srce moje, srce, kroz svih pet
godina je osećalo spletku! Sedim tu i divim se kakva li se ovo slepa sova meni
ulaguje? Ne, golube, slab si ti glumac, gori si čak i od Lebjatkina! Pozdravi
groficu s moje strane i dublje joj se pokloni i reci joj da pošalje nekog boljeg od
tebe. Je li te ona najmila, govori? Hranila te u kuhinji iz dobrote svoje i
sažaljenja! Skroz ja vidim celu vašu prevaru, razumem vas sve do jednog!
On je čvrsto uhvati za ruku više lakta, a ona mu se smejala u lice.
– Mnogo, mnogo na njega ličiš? Možda si mu i rođak, prepredeni ljudi!
Samo, moj muž je sjajni soko i knez, a ti si sovuljaga i ćivtica! Moj, moj ako
ushtedne, bogu će se pokloniti; a ako ne htedne, neće! A Šatuška (mili Šatuška,
rođeni, dragi moj!), Šatuška je tebe išibao po obrazu! Moj Lebjatkin mi je
ispričao. I što si se onda prepao i ušao? Ko te je tada naplašio? Kako sam
ugledala tvoje podlo lice, ja padoh, a ti me prihvati, a meni kao da se crv u srce
uvukao: nije on, pomislih, nije on! Nikad se soko moj ne bi pred svetskom
gospođicom od mene zastideo, nikad! O bože! Pa ja sam čitavih pet godina bila
srećna baš zato što soko moj negde tamo za gorama živi, i leti, i u sunce gleda...
Govori, samozvanče, jesi li mnogo uzeo? Za velike li si pare pristao? Ne bih ja
tebi ni groša dala! Ha-ha-ha! Ha-ha-ha!
– Uh, idiotka! – škripnu on zubima, još jednako je čvrsto držeći za ruku.
– Odlazi, samozvanče! – povika ona zapovednički. – Ja sam žena svog
kneza, ne bojim se ja tvog noža!
– Noža!
– Jest, noža! Ti imaš nož u džepu! Mislio si da sam spavala, a ja sam
videla kad si maločas ušao, izvadio si nož!
– Šta si kazala, nesrećnice, šta si u snu videla! – jeknu on i iz sve snage je
odgurnu od sebe; ona se glavom i plećima dobro udari o divan. On jurnu da beži,
ali ona brzo skoči za njim, hramljući i poskakujući, pa mu sa vrata, iako ju je
preplašeni Lebjatkin svom snagom zadržavao, još doviknu kroz mrak, uz ciku i
glasno smejanje:
– Griška O-trep-jev, a-na-te-ma!


 IV

»Nož, nož!« ponavljaše on u neutoljivoj srdžbi, krupnim korakom gazeći

po blatu i barama, ne tražeći puta. Istina, pokadšto, u trenutku, silno mu se htelo
da se iz sveg glasa nasmeje, zvonko, besno, ali se nekako savlađivao i uzdržavao
smeh. Osvestio se tek kad je bio na mostu, gotovo baš onde gde se malo ranije
susreo sa Fećkom; i, evo, taj isti Fećka čekao ga je tu i sad. Čim ga ugleda, on
skide kačket, veselo se naceri i stade nešto veselo i živo da trtlja. Nikolaj
Vsevolodovič prvo prođe i ne zastajući, čak, neko vreme, i ne slušajući za sobom
skitnicu. Odjedanput, pomisao da je na njega sasvim zaboravio, i to zaboravio ga
upravo onda kad je svaki čas u sebi ponavljao »nož, nož«, veoma ga začudi. On
ščepa skitnicu za vrat, pa ga s puno u sebi nakupljene zloće svom snagom tresnu
o most. Skitnica beše za časak pomislio i na borbu, ali se gotovo u isti mah setio
da je on pred svojim protivnikom, koji ga je uz to još i iznenadno napao, kao
slamka, te se ubrzo smiri i ućuta i nije se baš nimalo protivio. Klečeći, oboren na
zemlju, sa laktovima isturenim prema leđima, lukavi skitnica mirno je čekao
rasplet i, kako se činilo, u opasnost nije verovao. I nije se prevario. Nikolaj
Vsevolodovič, koji je levom rukom već skidao sa sebe topal uzani šal da svome
zarobljeniku veže ruke, najedanput, po nečem, skitnicu pusti i odgurnu od sebe.
Ovaj u tren oka skoči na noge, obrnu se i kratak, širok obućarski nož, koji je za
tili čas odnekud izvukao, sevnu u njegovoj ruci.
– Dole nož, skloni ga, skloni odmah! – naredi Nikolaj Vsevolodovič s
pokretom nestrpljenja, i noža nesta isto onako u tren oka kao što se i ukazao.
Nikolaj Vsevolodovič pođe svojim putem, ćuteći i ne osvrćući se; ali
tvrdoglavi nitkov još ga nije ostavljao; istina, sad više nije torokao i gotovo je s
puno poštovanja pazio da održi rastojanje na čitav korak iza njega. Obojica tako
pređoše most i nađoše se na obali; tu Stavrogin skrenu na levo, u onu istu
dugačku i pustu sporednu ulicu kojom je put do sredine grada kraći nego
Bogojavljenskom ulicom, kojom je bio došao.
– Je li istina što se govori da si ovih dana ovde negde u srezu pokrao neku
crkvu? – upita Nikolaj Vsevolodovič iznenadno.
– Ja, to jest, pravo reći, iz početka sam ušao da se bogu pomolim –
odgovori skitnica ozbiljno i učtivo, kao da ništa nije ni bilo, i ne samo ozbiljno
već gotovo i dostojanstveno. Ni pomena od malopređašnje »drugarske«
intimnosti. Sad je to bio čovek upotrebljiv i ozbiljan i, premda na pravdi boga
uvređen, ali ipak koji uvredu ume i da zaboravi.
– A kako me Gospod tamo uputio – nastavi on – eh, pomislim u sebi,
blagodat s neba! Ta se stvar desila meni zbog siromaštva moga, pošto je nama
suđeno da nam se bez potpore nikako ne da živeti. I tako, gospodaru, verujte, na
svoju štetu me pokarao Gospod za moje grehe: za mahalicu,164 pa za
starateljicu,165 pa za đakonove uprte166 – dobio sam svega dvanaest rubalja.
Podbradnik Nikolaja Ugodnika, čisto srebro, ode nizašto: kažu, semilerski167 je.
– Stražara si zaklao?
– To jest, nas dvojica, ja i stražar, zajedno smo sve i očistili, pa posle, pred
zoru, na potoku, između nas se izrodila svađa ko će vreće da nosi. Zagrešio sam,
malčice sam mu... olakšao.
– Još ubijaj, još kradi.
– To isto, od reči do reči isto kao i vi, savetuje me i Petar Stepanovič, jer je
on čovek osobito tvrdičan i bezdušan, što se tiče potpomaganja. Okorom što on u
Stvoritelja Nebeskoga, koji je nas iz prašine stvorio, nema vere ni koliko za
prebijenu paru, nego, veli, sve je samo priroda stvorila, čak do poslednje kao,
tobože, zverke, njemu, povrh toga, ni u glavu ne ide da se mi, po našoj sudbini,
bez te dobrotvorne potpore nikako ne bismo mogli održati. Stane li mu se
tumačiti, on gleda kao goveče u baru, samo čovek da mu se čudi. Eno, tamo, kod
kapetana Lebjatkina, koga ste sad baš izvoleli posetiti, e, kod njih, hoćete li
verovati, gospodaru, još dok su oni, pre nego što ste ih vi ovdé smestili, stanovali
kod Filipova, kod njih, biva ponekad, vrata po svu noć stoje širom otvorena, a on
spava mrtav pijan, a novac mu se iz svakog džepa prosipa po patosu. Svojim
očima imao sam prilike to da vidim zato što, prema našem prometu, opstati bez
potpore, gospodine, to nikako ne može...
– Kako svojim očima? Dolazio si, valjda, noću?
– Možda sam i dolazio, samo to niko ne zna.
– Zašto ga nisi ubio?
– Kad sam preračunao, urazumio sam se. Zato što kad sam jednom
izistinski uvideo da jednu i po stotinu rubalja mogu svakad izvući, onda što ću se
ja u ono upuštati, kad mogu celu jednu i po hiljadu izvući, samo ako malo
popričeknem. Kapetan Letajatkin (svojim sam ušima slušao) svakad se u vas
mnogo nadao kad je pijan i nema ovde takve kafanske radnje pa ni najgoreg
burdelja, gde on to nije govorio, baš ovako kako vam je sad kazujem. Te kad
sam se iz raznih usta o tome naslušao, onda sam i ja počeo svu nadu polagati u
vašu svetlost. Ja sve ovo, gospodaru, naspram vas, kao naspram oca ili rođenog
brata, što Petar Stepanovič nikad ovo ne bi od mene doznao, i nijedna druga živa
duša. I tako, vaša svetlosti, smilovaćete se da mi date one tri rublje... je l' nećete?
Odrešite vi mene, gospodaru, to jest, daklem, da ja saznam pravu istinu, zato što
se nama nikako ne da živeti bez potpore.
Nikolaj Vsevolodovič pršte u smeh, izvadi iz džepa novčanik sa nekih
pedeset rubalja u sitnim novčanicama, iz te hrpe baci mu jednu, zatim drugu, pa
treću, četvrtu. Fećka ih dohvataše u letu – jureći tamo-amo, novčanice su se
rasipale po blatu, i Fećka ih hvatao i podvikivao: »ih, ih!« Naposletku, Nikolaj
Vsevolodovič baci na njega celu hrpu i smejući se neprestano ode uličicom, ali
sad već sam. Skitnica je vukući se na kolenima po blatu ostao da traži novčanice
koje su se po vetru razletele i popadale u bare; još čitav čas mogla su se kroz
mrak čuti njegova odsečna uzvikivanja: »ih, ih!«



 TREĆA GLAVA

DVOBOJ


 I

Sutradan, u dva posle podne, nameravani dvoboj je održan. Neutoljiva

želja Artemija Pavloviča Gaganova da se po svaku cenu tuče pripomogla je da se
duel izvrši. Ponašanje svog protivnika on nije razumeo i bio je besan. Već čitav
mesec dana vređa on Stavrogina, nesmetano vređa, i nikako da ga izvede iz
strpljenja. Njemu je bilo potrebno da Nikolaj Vsevolodovič njega izazove, jer on
sam nije imao neposrednog razloga za izazivanje. A stideo se, opet, da prizna
svoje potajne pobude, što će reći, prosto bolesnu mržnju prema Stavroginu zbog
uvrede koju je još pre četiri godine naneo porodici Gaganova. Smatrao je taj
razlog nemogućim, osobito s obzirom na ona smerna izvinjenja koja mu je
Nikolaj Vsevolodovič već dvaput nudio. U sebi je mislio da je njegov protivnik
sramni strašljivac; pojmiti nije mogao kako je podneo šamar od Šatova; tako se
najzad odlučio da mu pošalje ono po grubosti svojoj neobično pismo, koje je,
naposletku pobudilo Nikolaja Vsevolodoviča da traži sukob.
Pošto je dan ranije ono pismo otpravio i s grozničavim nestrpljenjem
očekivao poziv na duel, bolesno sračunavajući izglede na uspeh, čas u nadi, čas
u očajanju – on se, za svaki slučaj, još s večeri postarao za svedoka; to je bio
Mavrikije Nikolajevič Drozdov, prijatelj njegov i školski drug, i čovek koga je
veoma poštovao.
I tako je Kirilov, koji se sutradan u devet ujutru javio sa dobivenim
nalogom, naišao na sasvim spremljeno zemljište. Sva objašnjenja i svi nečuveni
ustupci Nikolaja Vsevolodoviča odbijeni su bili odmah, od prve reci, i s
neobičnom ljutnjom. Mavrikije Nikolajevič, koji se tek uoči dvoboja upoznao s
tokom stvari, zinuo je od čuda na tako nečuvene predloge; i hteo je da poradi na
izmirenju; ali kad opazi da Artemije Pavlovič, naslutivši njegovu nameru,
gotovo zacepta na svojoj stolici, ućuta i ne reče ništa. Da nije drugu dao reč,
smesta bi otišao; ostala mu je još jedina nada da će pri završetku možda moći
nešto učiniti. Kirilov prenese izazov; svi uslovi za sukob koje je Stavrogin
označio primljeni su odmah, doslovno; bez najmanjeg prigovora. Učinjen je
samo jedan dodatak, uostalom, vrlo surov; naime, ako od prvih metaka sukob ne
bude rešen, pucaće se drugi put; a ako se ni tada ničim ne svrši pucače se i treći
put. Kirilov se namršti, pogađao se malo oko trećeg puta, ali kad se nije pogodio,
on pristade i na to, ali tako da se može triput, no četvrti put nikako ne. Na to su
pristali. I tako, u dva po podne, sastali su se u Brikovu; to je mala šuma pod
brdom, između Skvorešnjika s jedne strane i fabrike Špiguljinih s druge.
Jučerašnja kiša sasvim je prestala, ali bilo je mokro, vlažno, vetrovito. Niski,
mutni, iskidani oblaci brzo preletahu hladnim nebom; drveće je u vrhovima
hujalo duboko i potmulo, stabla su škripala; beše jutro vrlo sumorno. Gaganov i
Mavrikije Nikolajevič dođoše na određeno mesto u lepom šarabanu168 sa dva
konja, kojima je upravljao Artemije Pavlovič; s njima je bio i sluga. Gotovo u
isti mah stiže i Nikolaj Vsevolodovič sa Kirilovom, ali ne u kolima, nego na
konjima; i oni sa slugom, koji je takođe jahao. Kirilov, koji nikad nije sedeo na
konju, držao se u sedlu smelo i pravo, desnom rukom pridržavao tešku kutiju s
pištoljima (nije hteo poveriti je sluzi), a levom, zbog neveštine, neprestano
zatezao i trzao vodice, te je konj jednako mahao glavom i pokazivao želju da se
ispravi na zadnje noge, što, uostalom, jahača nimalo ne plaši. Gaganov,
nepoverljiv čovek, koji svaku uvredu oseti naglo i duboko, smatrao je da je takav
dolazak, na konjima, nova uvreda, jer to znači da se neprijatelji i suviše uzdaju u
svoj uspeh kad nisu mislili da će im kola možda trebati za ranjenika. On siđe sa
svog šarabana, sav žut od jetkosti, i oseti da mu ruke drhte, što odmah reče i
Mavrikiju Nikolajeviču. Na pozdravni poklon Nikolaja Vsevolodoviča nije
nikako odgovorio, nego je okrenuo leđa.
Svedoci baciše kocku: ispade da se puca pištoljima Kirilova. Odmeriše
rastojanje, uputiše protivnike svakog na svoju stranu; a kola i konje s lakejima
otposlaše na trista koraka pozadi. Napuniše oružje i dadoše ga protivnicima.
Žao mi je što pričanje moram da ubrzam i što nemani kad da opisujem;
ipak, nije mogućno proći bez ikakvih napomena. Mavrikije Nikolajevič bio je
setan i brižan. Kirilov sasvim miran i ravnodušan, u dužnosti koje se primio, vrlo
tačan, do sitnica, no bez i najmanje užurbanosti, i gotovo bez svake radoznalosti
za sudbonosan i blizak ishod događaja. Nikolaj Vsevolodovič bio je bleđi nego
obično što je, dosta lako odeven, u ogrtaču i s belim šeširom od kastora. Izgledao
je vrlo umoran, pokatkad se mrštio, niukoliko ne misleći da treba prikrivati svoje
neprijatno raspoloženje. Artemije Pavlovič je u ovom trenutku više od ostalih
skretao pažnju na sebe, tako da ne mogu da o njemu ne progovorim nekoliko
reči posebno.


 II

Dosad nismo imali prilike da pomenemo kako on izgleda. Bio je to čovek

visokog rasta i, kako kaže prost narod, beo i sit, gotovo ugojen, retke beličaste
kose, trideset tri godine star, možda čak lepih crta u licu. Kao pukovnik dao je
ostavku, a da je doslužio do generalskog čina, kao general bio bi još
impozantniji; i lako može biti da bi bio i vrlo dobar ratni general.
Radi karakteristike njegove ličnosti valja zabeležiti da je glavni uzrok
njegovoj ostavci bila njegova pomisao (koja ga je dugo i mučila i gonila) na
porodičnu sramotu posle uvrede nanesene njegovome ocu, pre četiri godine, u
klubu, od strane Nikolaja Stavrogina. Po svojoj savesti, držao je da nije časno da
i dalje služi i bio uveren da sobom prlja i puk i drugove, mada niko od ovih nije
ni znao za ono što je bilo s njegovim ocem. Istina, on je i ranije jednom hteo da
ostavi službu, odavno, mnogo pre uvrede i iz sasvim drugih razloga; ali se dotle
kolebao, čudno će zvučati, ali taj prvobitni uzrok, ili bolje reći povod za misao
na ostavku, bio je manifest od 19. februara o oslobođenju seljaka. Artemije
Pavlovič, najbogatiji spahija u našoj guberniji, nije baš mnogo ni izgubio posle
manifesta; sem toga, on je i sam uviđao humanost te mere i skoro razumeo
ekonomske koristi od nje; ali kad je manifest objavljen, on se odjedanput osetio
nekako lično uvređen njime. To je bilo nešto nesvesno, neko osećanje naročite
vrste, ali utoliko jače ukoliko nehotičnije. Pre očeve smrti nije se, uostalom,
usuđivao nešto odlučno da preduzme; ali u Petrogradu, kod mnogih uglednih
ličnosti, s kojima je marljivo održavao veze, postao je poznat sa svog
»plemenitog« mišljenja. Inače je to bio čovek koji se u sebe povlačio, zatvarao.
Još jedna njegova crta: bio je od onih čudnih plemića (koji su se još održali u
Rusiji) koji neobično mnogo polažu na starinu i čistotu svog plemićkog porekla i
to ih i suviše ozbiljno interesuje. No uporedo s tim, on nije mogao da trpi rusku
istoriju, a ruske običaje smatrao je delimice kao gadost. Još u detinjstvu, dok je
bio u onoj naročitoj vojnoj školi za uglednije i bogatije pitomce u kojoj je i on
imao čast početi i dovršiti svoje obrazovanje, još tada su se ukorenili u njemu
neki pesnički pogledi i ukusi: sviđali su mu se zamci, sređnjovekovni život i sav
njegov operski deo, viteštvo; još tada umalo što nije plakao od stida što je ruskog
bojara iz doba Moskovskog carstva car mogao osuditi na telesnu kaznu; i
crveneo je upoređujući to s pravima kod drugih naroda. Taj kruti, neobično
strogi covek, koji je svoju službu začudo dobro poznavao i svoju dužnost
izvršavao, bio je u duši sanjalica. Tvrdilo se da je umeo govoriti na zborovima,
da ima govorničkog dara; ipak, on je svoje trideset tri pune godine u sebi
proćutao. Čak i u visokom petrogradskom društvu, u kojem se u poslednje vreme
kretao, držao se neobično nadmeno.
Susret u Petrogradu s Nikolajem Vsevolodovičem, koji se vratio iz
inostranstva, umalo što mu nije pamet oduzeo. I sada, u ovom trenutku, stojeći
na brani, bio je silno uznemiren. Sve mu se činilo da se stvar nekako još neće
svršiti; najmanje oklevanje i propuštanje naterivalo mu je drhtavicu. Na njegovu
licu ocrtavao se bolestan utisak kad je Kirilov, umesto da dâ znak za pucanje,
odjedanput, istina samo reda radi, rekao da svi čuju:
– Tek forme radi, sledeće: sada, kad su pištolji već u rukama i treba
komandovati, je li po volji, poslednji put, da se izmirite? Dužnost svedoka.
Kao naročito, Mavrikije Nikolajevič, koji je dotle ćutao, ali je od juče u
sebi patio zbog svoje popustljivosti i odobravanja u ovom događaju – sad
odjedanput prihvati mišljenje Kirilova i progovori:
– Potpuno usvajam predlog gospodina Kirilova... misao da je nemogućno
miriti se na barijeri dobra je za Francuze... A ja i ne razumem tu uvredu... vaša
volja, ja sam odavno hteo da... jer je, znamo, nuđeno svako izvinjenje, nije li
tako?
On sav pocrvene. Retko se dešavalo da on ovako mnogo govori i sa
ovoliko uzbuđenja.
– Ja ponovo potvrđujem svoju izjavu da ću dati svako mogućno izvinjenje
– s neobičnom plahovitošću prihvati Nikolaj Vsevolodovič.
– Zar je to mogućno? – povika Gaganov pomamno govoreći Mavrikiju
Nikolajeviču i od besa lupnu nogom. – Ako ste svedok, a ne moj neprijatelj,
Mavrikije Nikolajeviču, vi objasnite tom čoveku (on pištoljem pokaza u pravcu
Nikolaja Vsevolodoviča) da takvi ustupci samo pojačavaju uvredu! On misli da
je nemogućno da ja njega uvredim! On misli nije sramota ako se s barijere
ukloni ispred mene! Ali onda pitam: za koga on mene drži, ko sam ja za njega, u
vašim očima... a vi ste još moj svedok! Vi mene samo ljutite da ne bih dobro
gađao!
On opet lupnu nogom; pena mu je prskala sa usana.
– Pregovori završeni. Molim, slušajte komandu! – povika Kirilov svom
snagom. – Jedan! Dva! Trii...
Na tri, protivnici se uputiše jedan ka drugom. Gaganov odmah podiže
pištolj i na petom-šestom koraku ga ispali. Zastade za časak, pa uverivši se da je
promašio, opet pođe i brzo priđe barijeri. Priđe i Nikolaj Vsevolodovič, podiže
pištolj, ali nekako odveć visoko, i ispali gotovo nimalo i ne odmeravajući metu.
Zatim izvadi maramu i uvi njome mali prst desne ruke. Sad se tek videlo da
Artemije Pavlovič nije sasvim promašio, ali metak je tek po mesu prst okrznuo,
kost nije dodirnuo, napravio, dakle, ništavnu ogrebotinu. Kirilov odmah objavi
da se dvoboj nastavlja ako protivnici nisu zadovoljni.
– Ja izjavljujem – reče Gaganov promuklo (grlo mu se osušilo) i opet se
okrete Mavrikiju Nikolajeviću – da je ovaj čovek (on opet pruži pištolj prema
Stavroginu) hotimice pucao u vazduh... namerno... To je opet uvreda. On hoće da
dvoboj onemogući!
– Imam prava da pucam kako hoću, samo ako to činim po pravilima –
izjavi Nikolaj Vsevolodovič odlučno.
– Ne, nema! Objasnite mu, objasnite! – vikao je Gaganov.
– Ja se potpuno slažem s mišljenjem Nikolaja Vsevolodoviča – izjavi
Kirilov.
– Zašto me on štedi? – jarosno dreknu Gaganov ne slušajući onog. – Ja
prezirem njegovu poštedu... Ja pljujem... Ja...
– Dajem vam reč, gospodine, da nisam hteo da vas vređam – reče Nikolaj
Vsevolodovič – pucao sam uvis, jer neću više nikog da ubijem; a da li vas, ili
drugog koga, to se vas ništa ne tiče. Istina je, i ne smatram da sam uvređen i žao
mi je što vas to ljuti. Ali nikom ne dopuštam da se mesa u moje pravo.
– Kad se toliko boji krvi, onda ga pitajte zašto me je izazvao? – vikao je
Gaganov upućujući pitanje opet preko Mavrikija Nikolajeviča.
– A kako da vas ne izazove? – preduze Kirilov.
– Vi ni za šta niste hteli čuti, pa kako onda da vas se otarasi!
– Napominjem samo jedno – izusti Mavrikije Nikolajevič, koji je s
naporom i s patnjom stvar u sebi pretresao – ako protivnik za vremena izjavi da
će pucati uvis, dvoboj se, doista, ne može nastaviti... iz uzroka delikatnih i...
jasnih.
– Ja nisam izjavio da ću svaki put pucati uvis! – povika Stavrogin sasvim
gubeći strpljenje. – Vi niukoliko ne znate šta ja mislim i kako ću sada ponovo
pucati... Ja dvoboj ničim ne ometam.
– Kad je tako, sukob se može nastaviti – reče Mavrikije Nikolajevič
Gaganovu.
– Gospodo, zauzmite svoja mesta! – komanđova Kirilov.
Opet napred, opet promašaj Gaganova i opet Stavroginov metak uvis. O
tome pucanju uvis moglo se, uostalom, malo i sporiti: Nikolaj Vsevolodovič je
mogao tvrditi da on puca kako treba, u protivnika, da nije sam priznao da
namerno promašuje. On pištolj nije upravljao pravo u nebo, ili u drvo, nego tako
kao da smera pravo u protivnika, iako je odmeravao za čitav aršin iznad
njegovog šešira.
U drugom gađanju meta je bila ipak nešto niža, dakle, još verovatnija; ali
uverenje Gaganova nije se više moglo razbiti.
– Opet! – škripnu on zubima. – Svejedno! Ja sam izazvan i koristim se
svojim pravom. Hoću da pucam i treći put... po svaku cenu...
– Imate potpuno pravo – odseče Kirilov. Mavrikije Nikolajevič ne reče
ništa. Rastaviše ih i po treći put komandovaše; Gaganov sad priđe do same
barijere i tu, na dvanaest koraka, poče odmeravati metu. Ruke su mu i suviše
drhtale za tačno i pravilno pucanje. Stavrogin je stajao s pištoljem naniže
spuštenim i nepomično čekao pucanj.
– Suviše dugo odmeravanje, suviše! – povika Kirilov burno. – Pucajte!
Pucajte!
Pucanj odjeknu i ovoga puta beli šešir od dabrove dlake slete s glave
Nikolaja Vsevolodoviča. Pogodak je bio tačan; teme na šeširu probijeno je dosta
nisko; četvrt palca niže, i sve bi bilo svršeno. Kirilov dohvati šešir i predade ga
Nikolaju Vsevolođoviču.
– Pucajte, ne dražite protivnika! – povika Mavrikije Nikolajevič neobično
uzbuđen videći da je Stavrogin kao zaboravio da puca i s Kirilovom je razgledao
svoj šešir.
Stavrogin uzdrhta, pogleda u Gaganova, okrete se i sad već bez ikakvih
obzira ispali u šumu, u vetar. Dvoboj je bio svršen. Gaganov je stajao kao
prignječen. Mavrikije Nikolajevič mu priđe i stade mu nešto govoriti, ali on kao
da nije razumeo šta. Kirilov, odlazeći, skide šešir i mahnu glavom Mavrikiju
Nikolajeviču; a Stavrogin je zaboravio na svoju pređašnju uljudnost i pošto je
ispalio u vetar, više se nije ni osvrnuo na barijeru, nego je gurnuo svoj pištolj u
ruke Kirilovu i brzo se uputio konjima. Na licu mu se videla jetkost, ćutao je.
Ćutao je i Kirilov. Usedoše na konje i nestade ih u trku.


 III

– Što ćutite? – zovnu on Kirilova nestrpljivo kad su bili već blizu kuće.
– Šta hoćete? – odgovori ovaj pitanjem i umalo što ne pade s konja koji se
propeo.
Stavrogin se savlada.
– Ja nisam želeo da vređam toga... ludaka, pa ipak sam ga uvredio – reče
on lagano.
– Da, opet ste ga uvredili – odseče Kirilov – a, uz to, nije on ludak.
– Ipak, učinio sam sve što sam mogao.
– Niste.
– A šta je trebalo činiti?
– Ne izazivati.
– Nego, podneti još jedan udarac po licu?
– Da, podneti i udarac.
– Počinjem da ništa ne razumevam! – kivno reče Stavrogin. – Otkud to da
svi od mene očekuju nešto što od ostalih ne traže? Zašto da ja podnosim ono što
niko drugi ne može da podnese, a nameće mi se breme koje niko ne može da
ponese?
– Mislio sam da vi sami tražite breme.
– Ja tražim breme?
– Jeste.
– Vi ste... videli to?
– Jest.
– Zar se to tako vidi?
– Jest.
Poćutaše. Stavrogin je izgledao zabrinut, gotovo preplašen.
– Nisam gađao jer nisam hteo da ubijem, i ništa više, uveravam vas – reče
on plahovito, uznemireno, kao da se pravda.
– Nije trebalo vređati.
– Nego šta je trebalo činiti?
– Ubiti.
– Žao vam je što ga nisam ubio?
 – Ništa ja ne žalim. Mislio sam, hteli ste zaista da ga ubijete. Ne znate šta
hoćete.
– Tražim breme – nasmeja se Stavrogin.
– Vi niste hteli krv, a zašto ste pustili njega da vas ubije?
– Da ga nisam izazvao, on bi me ubio i onako, bez dvoboja.
– Nije vaša stvar. Možda vas i ne bi ubio.
– Nego bi samo priterao do kraja?
– Nije vaša stvar. Nosite breme. Inače nema zasluge.
– Prezirem ja tu vašu zaslugu; ne tražim je ni od koga!
– Mislio sam da tražite – završi Kirilov strašno hladnokrvno.
Ujahaše u dvorište.
– Hoćete li kod mene? – ponudi Nikolaj Stavrogin.
– Ne, idem kući; zbogom.
On sjaha i uze svoju kutiju pod pazuho.
– Bar vi se ne srdite na mene? – pruži mu ruku Stavrogin.
– Nimalo! – vrati se Kirilov da mu stisne pruženu ruku. – Što je meni
breme lako, to je po prirodi; a vama je, može biti, teže breme zato što vam je
takva priroda. Mnogo se zbog toga stideti ne treba, samo malo tek.
– Ja znam da sam beznačajan karakter, ali ja se i ne guram među jake.
– I ne gurajte se, vi niste jak čovek. Dođite na čaj.
Nikolaj Vsevolodovič uđe u kuću silno skrušen.


 IV

Odmah je doznao od Alekseja Jegoroviča da je Varvara Petrovna vrlo

zadovoljna što je izišao – prvi izlazak posle osmodnevnog bolovanja – što je
izjahao u šetnju i naredila je da se spreme kola, pa je i ona izišla »po primeru
pređašnjih dana, da se malo nadiše čista vazduha, jer je već osam dana otkako je
i zaboravila šta znači udisati čist vazduh«.
– Je li otišla sama ili s Darjom Pavlovnom? – prekide ga Nikolaj
Vsevolodovič brzim pitanjem i jako se namrgodi čuvši da je »Darja Pavlovna
zbog slabosti odrekla da je prati, i sad je u svojim sobama«.
– Slušaj, stari – reče Stavrogin kao iznenada rešen – pazi na nju vazdan
danas i, ako opaziš da ide k meni, odmah je zadrži i kaži joj da je ne mogu
primiti bar za nekoliko dana... da ću je ja, kad bude vreme, sam zamoliti... kad
bude vreme, pozvaću je ja lično... jesi li čuo?
– Kazaću, molim – odgovori Aleksej Jegorovič s tugom u glasu i obori
oči.
– Ali ne pre nego što vidiš da je pošla k meni.
– Molim, ne treba da se brinete, neće biti omaške. Posete su i dosad išle
preko mene; uvek je moje posredovanje traženo.
– Znam. Ipak, ne pré nego što ona sama pođe Donesi mi čaja i, ako možeš,
što pre.
Tek što starac iziđe, gotovo u istom trenutku otvoriše se ista vrata i na
pragu se pojavi Darja Pavlovna Pogled joj je bio miran, ali lice bledo.
– Otkud vi? – uzviknu Stavrogin.
– Stajala sam, eto, tu i čekala dok on iziđe, pa da uđem. Čula sam šta ste
mu naredili, pa dok je on izlazio, sakrila sam se za ovaj ugao desno, te me nije
opazio.
– Odavno sam hteo da s vama raskinem, Daša... dok... je još vreme.
Noćas, iako ste mi poslali pisamce, nisam vas mogao primiti. Hteo sam vam
pisati, ali ja ne umem da pišem – dodade on ljutito, čak i kao s gađenjem.
– I ja sam mislila da treba prekinuti. Varvara Petrovna jako sumnja u naše
odnose.
– Pa neka je.
– Ne bi trebalo da se ona baca u brigu... I ostaje li sad tako do kraja?
– Vi jednako i neminovno čekate kraj?
 – Da, uverena sam da će kraj doći.
– Ništa se na svetu ne svršava.
– Ovde će biti svršetka. A tada me pozovite, i ja ću doći. Sad zbogom.
– A kakav će biti svršetak? – osmehnu se Nikolaj Vsevolodovič.
– Niste ranjeni? I... niste krv prolili? – upita ona ne odgovarajući na
njegovo pitanje.
– Bilo je glupo: nikog nisam ubio, ne bojte se. Uostalom, vi ćete o svemu
još danas čuti od sviju. Meni nešto nije dobro.
– Idem, idem. Danas, dakle, neće biti objave vašeg braka? – dodade ona
neodlučno.
– Danas, ne; sutra, ne; preksutra, ne znam, možda ćemo svi pomreti, i tim
bolje. Ostavite me, molim vas, ostavite me, najzad.
– Nećete, valjda, upropastiti onu drugu... poluludu?
– Polulude neću, ni onu, ni drugu koju; ali razumnu, kako izgleda,
upropastiću; ja sam nizak i gadan, paša, tako da ću vas, čini mi se, zaista pozvati
»na kraju krajeva«, kako vi kažete, a vi ćete bez obzira na svoj razum, doći.
Zašto vi sami sebe ubijate?
– Ja znam da ću, na kraju krajeva, jedina ja s vama ostati i... ja na to
čekam.
– A ako vas ja, na kraju krajeva, na pozovem nego pobegnem od vas?
– To ne može biti, zovnućete me vi.
– Tu ima mnogo preziranja prema meni.
– A ne samo preziranja, vi znate.
– Dakle, ipak, preziranja?
– Ja nisam tako kazala. Bog je svedok, silno bih želela da vam nikad ne
budem potrebna.
– Jedna fraza tuče drugu. I ja, takođe, ne bih želeo da vas upropastim.
– Nikad, ničim vi mene ne možete upropastiti, vi to sami znate bolje neko
iko – odgovori Darja usplahireno i s odlučnošću. – Ako ne budem kod vas, biću
milosrdna sestra, biću čuvarka, negovaću bolesnika, ili ću biti knjigonoša,169
prodavati Jevanđelje. Tako sam odlučila. Ja ne mogu biti ničija žena, niti mogu
živeti u kućama kao što je ova. To neću... Vi znate sve.
– Ne, ja nikad nisam mogao doznati šta vi hoćete; meni se čini da se vi
mnome interesujete kao što se ostarele čuvarke, po čemu bilo, interesuju jednim
bolesnikom više no drugim ili, još bolje, kao što neke bogomoljke starice,
kleckajući s pogreba na pogreb, pretpostavljaju neke pokojnike kao lepše od
drugih.170 Što me tako čudno gledate?
– Jeste li vi mnogo bolesni? – upita ona bolećivo i nekako osobito se
zagleda u njega. – Bože! I ovaj čovek hoće da postoji bez mene!
– Slušajte, Daša, ja sad neprestano vidim priviđenja. Sinoć, na mostu,
jedan mali sotona nudio mi se da ubije Lebjatkina i Mariju Timofejevnu, da bih
se oslobodio svog zakonitog braka, i to tako da se svemu izgubi trag. Kao
jamstvo tražio je tri rublje u srebru, ali jasno je nagovestio da će cela operacija
stati ne manje nego jednu i po hiljadu rubalja. Bogme, taj nečastivi dobro
računa! Knjigovođa! Ha-ha!
– A vi ste tvrdo uvereni da je to bilo priviđenje?
– O, ne, nikakvo priviđenje! To je prosto bio Fećka robijaš, razbojnik,
begunac s robije. Ali nije stvar u tome; nego, šta mislite vi da sam uradio? Dao
sam mu sav svoj novac iz novčanika, i on je sad potpuno uveren da sam mu dao
kaparu!
– Vi ste ga sreli noćas, i on vam je takvu ponudu učinio? A zar ne vidite da
su oni svud oko vas razapeli mreže!
– Pa neka ih. Nego, da ja vama kažem: vas je okupilo jedno pitanje, to
vidim po vašim očima – dodade on uz zao i ljutit osmeh.
Daša se uplaši.
– Niti ima kakvog pitanja, niti ima kakve sumnje, bolje će biti da ćutite! –
povika ona u strahu, kao da se brani od pitanja.
– Dakle, vi ste uvereni da ja neću otići Fećki u birtiju?
– O, bože! – pljesnu ona rukama – zašto me tako mučite!
– Onda, oprostite mi glupu šalu; mora biti da od njih primam rđave
manire. Znate, od noćas imam strašnu volju da se smejem, jednako da se
smejem, neprestano, dugo, mnogo. Načisto sam zaražen smehom... Pst! Došla je
mati; poznajem po tome kako su kola stala pred kućom.
Daša ga uhvati za ruku.
– Neka vas bog sačuva od vašeg demona i... pozovite me, pozovite što
pre!
– O, kakav moj demon! To je prosto malo, gadno skrofulozno đavolče s
kijavicom, od onih koji nisu uspeli. A vi, Daša, vi opet ne smete nešto da kažete?
Ona ga pogleda bolno i prekorno, pa se uputi vratima.
 – Čujte! – povika on za njom s pakosnim osmehom. – Ako... ako, e pa,
jednom reci, ako... razumete li, dakle, ako bih u onu birtiju. i ako bih zatim vas
pozvao... da li biste došli, i posle birtije?
Ona pokri lice rukama i iziđe, a ne osvrte se niti inu odgovori.
– Doći će i posle birtije! – prošaputa on razmislivši malo i gadljivo
preziranje ocrta mu se na licu: – Čuvarka! Hm... Uostalom, meni, može biti, baš
to i treba!



 ČETVRTA GLAVA

SVI U OČEKIVANJU


 I

Utisak koji je dvoboj učinio na naše društvo (a o dvoboju se brzo raščulo)

bio je vrlo značajan po jednodušnosti s kojom su svi pohitali da se bez ikakvih
ograda izjasne za Nikolaja Vsevolodoviča. Mnogi od njegovih tadašnjih
neprijatelja rekoše odlučno da su njegovi prijatelji. Glavni uzrok za ovako
iznenadan obrt u društvenom mišljenju ležao je u nekoliko reči jedne ličnosti
koja dotle nije ništa iskazivala, reči glasnih i vrlo zgodnih, koje su jednim
mahom celom događaju dale značenje koje je neobično zainteresovalo veliku
većinu kod nas. To se desilo ovako:
Odmah sutradan posle događaja žena predvodnika plemstva naše
gubernije slavila je svoj imendan, te se kod nje skupio ceo grad. Tu je bila ili,
tačnije, tu je imala prvenstvo Julija Mihailovna; a došla je bila sa Lizavetom
Nikolajevnom, koja je blistala u punom sjaju svoje lepote i osobite veselosti, što
se mnogim našim gospođama, toga puta, učinilo odmah naročito sumnjivo. Ovde
treba da kažem da o njenoj veridbi s Mavrikijem Nikolajevičem više nije moglo
biti nikakve sumnje. Na šaljivo pitanje jednog penzionisanog no važnog
generala, o kome će još biti reči, sama Lizaveta Nikolajevna je te večeri
otvoreno odgovorila da jeste verenica. Ali – šta mislite – apsolutno ni jedna od
naših gospođa nije htela u to da veruje. Sve su one i dalje tvrdoglavo verovale u
neki roman, neku sudbonosnu porodičnu tajnu koja se odigrala u Švajcarskoj, ali
odnekud, neminovno uz učešće Julije Mihailovne.
Teško je reći otkud su se tako uporno održavali ti glasovi ili, bolje reći, ta
uobraženja, i zašto su baš Juliju Mihailovnu u to uplitali. Ali tek što ona uđe u
salu, svi su je pogledali neobičnim pogledima, prepunim očekivanja. Treba
takođe reći: zbog skorašnjeg duela i nekih okolnosti koje su ga pratile, o njemu
se večeras nije govorilo glasno, samo sa obazrivošću. Uz to, još ništa se nije
znalo o držanju vlasti. Duelanti, koliko je poznato, nisu bili uznemiravani. Svi su
znali, na primer, da je Artemije Pavlovič rano ujutru otišao na svoje imanje, u
Duhovo, bez ikakve smetnje.
Razume se, svi su željno čekali da neko prvi glasno uzme reč, pa da time
otvori vrata pred nestrpljivošću društva; nadali su se naročito u pomenutog
generala i nisu se prevarili.
Ovaj general, jedan od najuglednijih članova našeg kluba, ne vrlo imućan
posednik, ali sa osobitim i jedinstvenim načinom mišljenja, staromodni udvarač
gospođica – osobito je voleo, između ostaloga, da u velikom društvu počinje
razgovor glasno, s generalskom važnošću, i upravo o onome o čemu svi još
razgovaraju s opreznim šaputanjem. To je, reklo bi se, činilo kao njegovu
posebnu ulogu u našem društvu. Pri tom, on je naročito razvlačio reči, i slatko ih
izgovarao; a tu je naviku, verovatno, pozajmio od Rusa koji su putovali po
tuđini, ili od onih nekad bogatih posednika ruskih koje je oslobođenje seljaka
najjače razorilo. Stepan Trofimovič je jednom rekao: što je posednik gore
propao, tim je reči slađe vrskao i razvlačio. Uostalom, i on je reči slatko
razvlačio i vrskao, ali to nije zapažao.
General otpoče kao čovek znalac. Osim što je s Artemijem Pavlovičem bio
neki daleki rod (premda u svađi i parnici), on je, pored toga, nekad i sam imao
dva dvoboja; štaviše, zbog jednog od njih bio je oteran na Kavkaz kao prost
redov.
Neko pomenu Varvaru Petrovnu, da, evo, već drugi dan izlazi »posle
bolesti!« Upravo nije pomenuo baš nju, nego izvrsnu opremu njene četvorne
zaprege iz sopstvene konjušnice Stavroginih. General odmah dodade da je danas
sreo »mladog Stavrogina« na konju. Začas su svi ućutali. General coknu ustima i
vrteći među prstima poklonjenu lepu zlatnu tabakeru, objavi:
– Žao mi je što nisam ovde bio pre nekoliko godina... Hoću reći, bio sam u
Karlsbadu... Hm. Vrlo me interesuje taj mladić, o kome sam tada zatekao mnogo
svakojakih razgovora. Hm. A, ovaj, je li istina da je on umno poremećen? Neko
je nešto bio rekao, onda. Sad opet čujem da ga je ovde nekakav student uvredio
pred njegovom rođakom, a on se zavukao od njega ispod stola. A juče čujem, od
Stepana Trofimoviča, da se Stavrogin tukao s tim... Gaganovom. I to jedino sa
galantnom namerom da svoje čelo podmetne pod mahnitčevu cev, samo da bi ga
se otresao. Hm. To je po stilu garde iz dvadesetih godina... Zalazi li on kod koga
god ovde?
General zaćuta, kao da čeka odgovor. Vrata pred društvenim nestrpljenjem
otvorila su se.
– A šta je prostije od toga? – odjedanput se malo jače izdvoji glas Julije
Mihailovne, uzrujane zbog toga što su svi odjednom, kao po komandi, okrenuli
poglede na nju. – Zar je čudnovato što se Stavrogin tukao s Gaganovom, a što
nije platio studentu! Nije tek mogao svog nekadašnjeg roba pozvati na dvoboj!
Značajne reči! Prosto i zdravo objašnjenje, pa ipak, još nikom dosad nije
palo na um. Zbog toga su te reči i bile od neobičnih posledica. Sve sitno i
anegdotično, sve skandaloznosti i spletkašenja, sve to odjedanput ode u
pozadinu; istače se nešto drugo. Objavio se odjedared nov čovek, ličnost o koju
su se svi ogrešili, ličnost sa gotovo idealnom ozbiljnošću shvatanja. On, koga je
smrtno uvredio student, dakle, čovek obrazovan i koji već više nije rob – on
prelazi preko te uvrede stoga što je uvreditelj nekadašnji njegov pripadnik, rob.
U društvu stoji graja, idu spletke; društvo, površno i brzopleto, prezrivo gleda na
čoveka koji je udaren u lice, ali on ne mari za mišljenje društva, društva koje
pravim pojmovima nije doraslo da o tim pojmovima sudi.
– A, međutim, nas dvojica, ja i vi, Ivane Aleksandroviču, evo
razgovaramo i sudimo o pravim pojmovima – reče jedan starina iz kluba
drugome, s plemenitom hrabrošću da sam sebe izobliči.
– Jest, Petre Mihailoviču, jest – odobravao je drugi. – I još onda ustaju
protiv omladine.
– Nije reč o omladini, Ivane Aleksandroviču – umeša se treći. – Nije reč o
omladini: ovo je zvezda, a ne neki od omladine; tako to treba razumeti.
– Pa nama je to i potrebno; osiromašili smo u ljudima.
Ovde je glavno bilo što je »novi čovek«, osim što se pokazao kao
»nesumnjivi plemić«, bio uz to i jedan od najbogatijih spahija gubernijskih,
dakle, nije ni mogao da se ne pokaže i kao branilac i uticajni javni radnik. (Ja
sam i ranije već uzgredno pominjao o raspoloženju naših posednika zemlje.)
Čak padoše i u uzbuđenje:
– On ne samo što studenta nije pozvao na dvoboj nego je naročito skrstio
ruke pozadi... dobro skrenite pažnju na to, vaša preuzvišenosti! – umetnu jedan.
– Niti su ga u novi sud potezali – dodade drugi.
– Iako bi mu novi sud dosudio petnaest rubalja kazne zbog plemićke lične
uvrede; he-he-he!
– Ma ja vama da kažem tajnu novog pravosuđa – upade u reč treći sa
žestinom: – kad ko prevari, ili ukrade, pa ga na mestu uhvate, ili se dokaže, trči
što pre kući i ubija svoju majku! Za tren oka biće oslobođen! Gospođe sa estrade
mahaće mu batistenim maramicama. Nesumnjiva istina!
– Istina! Istina!
Naravno, ni sad se nije prošlo bez anegdota Spomenute su opet veze
Nikolaja Vsevolodoviča s grofom K. Bila su poznata ozbiljna i usamljena
mišljenja grofa K. o najnovijim reformama. Poznata je bila i njegova znatna
aktivnost, u poslednje vreme unekoliko zastala. I odjednom svi behu uvereni da
je Nikolaj Vsevolodovič veren s jednom od kćeri grofa K., mada za takvu novost
nije bilo pouzdanog osnova. A što se tiče tobožnjih čudnovatih događaja u
Švajcarskoj sa Lizavetom Nikolajevnom, gospođe to više i ne pominju. Da
uzgred kažem: dame Drozdove su baš u to vreme posvršavale sve posete dotle
još neobavljene, i svi su sad znali da je Lizaveta Nikolajevna jedna sasvim
obična devojka, koja se sa svojim bolesenim živcima »prenemaže«. Njenu
nesvesticu na dan dolaska Nikolaja Vsevolodoviča sad su objašnjavali kao prost
užas posle studentovog ružnog postupka. Pojačavali su prozaičnost baš svega
onog čemu su pre sami želeli dati nekakav fantastičan kolorit. I na nekakvu
»hromku« su sasvim zaboravili, stideli su se i da je pomenu. »Pa neka je baš i
stotina hromki – ko nije bio mlad!« Isticali su poštovanje Nikolaja
Vsevolodoviča prema materi, pronašli njegova razna dobročinstva, prijateljski
govorili o njegovoj učenosti koju je za četiri godine stekao na nemačkim
univerzitetima. Ponašanje Artemija Pavloviča obeležili su kao netaktičnost:
»Svoja svojih ne poznaša«; Juliji Mihailovnoj su priznali najveću oštroumnost.
I tako, kad naposletku dođe u društvo i sam Nikolaj Vsevolodovič, svi ga
dočekaše sa najnaivnijom ozbiljnošću; u svima očima, uprtim u njega, čitalo se
nestrpljivo očekivanje. A Nikolaj Vsevolodovič se odmah zatvori u najstrože
ćutanje; tim je, naravno, svakoga zadovoljio mnogo više nego da je napričao
pune tri torbe. Rečju, uspeo je u svemu, ušao je u modu. Otpoče, kao i pre, da
izvršuje sve gubernijske običaje i pravila, do prefinjenosti. Jer, u gubernijskom
društvu, kad se ko jednom pojavi, više se ne može odvojiti i živeti za sebe.
Nađoše da nije veseo; ali, vele, »čovek taj je mnogo pretrpeo, čovek je to ne kao
ostali: ima taj o čemu da misli«, štaviše, i njegova ponositost i ona prezriva
nepristupačnost zbog koje su ga pre četiri godine kod nas onoliko mrzeli sad se
poštovala i sviđala.
Najviše od svih trijumfovala je Varvara Petrovna. Ne mogu reći da li je
mnogo žalila razorene snove u pogledu Lizavete Nikolajevne. Tu je, svakako,
pomogao porodični ponos. Jedno beše čudno: Varvara Petrovna je odjedanput u
najvećoj meri verovala da je Nicolas odista »izabrao« jednu od kćeri grofa K.; a
što je najčudnije, verovala je i glasovima koji su njoj, kao i svima, dolazili po
vetru, a sama nije smela da pita Nikolaja Vsevolodoviča. Jedno dvaput-triput,
ipak, nije se mogla uzdržati; veselo, ispotiha ga je prekorela što prema njoj nije
iskren. Nikolaj Vsevolodovič se na to osmejkivao i dalje ćutao. Ćutanje se
primalo kao znak odobravanja. Pri svem tom ona nikako još nije zaboravljala
hromu devojku. Pomisao na nju ležala joj je na srcu kao kamen, kao mora,
mučila je čudnovatim prividima i nagađanjima i sve to ujedno i u isti mah sa
snovima o kćerima grofa K. Ali o tome će još biti govora docnije. Razume se,
društvo se prema Varvari Petrovnoj ponašalo opet sa izvanrednim i
predusretljivim poštovanjem; doduše, ona se time malo koristila i izlazila je vrlo
retko.
Ipak, gubernatorovica je učinila svečanu posetu. Razume se, nikog jače
nego nju nisu zarobile i očarale one nagoveštajne reči Julije Mihailovne prilikom
večeri kod predvoditeljeve žene, koje smo naveli. Te reči su Varvari Petrovnoj
mnogo tuge sa srca skinule i jednim mahom rešile mnogo štošta od onog što je
nju od one nesrećne nedelje jako mučilo. »Ja tu žensku nisam razumela!« – rekla
je ona sa naglošću njoj svojstvenom i Juliji Mihailovnoj je otvoreno izjavila da
je došla da joj zahvali. Juliji Mihailovnoj je to polaskalo, ali je sačuvala svoje
dostojanstvo. U to vreme ona je već uveliko osećala svoju vrednost, možda čak
malo i preterano. Na primer, usred razgovora je rekla Varvari Petrovnoj da ona o
radu i učenosti Stepana Trofimoviča nije nikad ništa čula.
– Naravno, primam mladog Verhovenskog i ukazujem mu pažnju. On jeste
nerasudan, ali još je mlad; uostalom, ima ozbiljnu spremu. To ipak nije neki
bivši kritičar u ostavci.
Varvara Petrovna odmah pohita da kaže kako Stepan Trofimovič nikad
nije bio kritičar; naprotiv ceo je život proveo u njenoj kući. A čuven je sa
izvêsnih okolnosti pod kojima je započeo svoju karijeru i koje su »celom svetu i
suviše poznate«; u poslednje vreme, pak, po svojim radovima na španskoj
istoriji; a sprema se takođe da piše i o stanju sadašnjih nemačkih univerziteta i,
kako joj se čini, i nešto o Drezdenskoj madoni. Jednom reči, Varvara Petrovna ne
htede Juliji Mihailovnoj predati Stepana Trofimoviča na milost i nemilost.
– O Drezdenskoj madoni? O Sikstinskoj? Chere Varvara Petrovna, ja sam
pred tom slikom sedela dva sata i otišla razočarana. Nisam ništa razumela i
mnogo sam se čudila. I Karmazinov kaže da je tu sliku teško razumeti. Danas
niko ništa više u njoj ne nalazi, ni Rusi ni Englezi. Celu tu slavu izvikali su
starci.
– Nova moda, dakle.
– Ja mislim da našu omladinu ne treba zanemarivati. Viču da su
komunisti; a po mome mišljenju, njih, mlade, treba štedeti i ceniti. Ja sad čitam
sve, sve novine, prirodne nauke, sve dobijam jer, naposletku, treba znati s kim se
živi i s kim se radi. Ne ide to: čitav vek proživeti na visinama svoje fantazije. Ja
sam izvela zaključak i uzela za pravilo da prema omladini treba biti pažljiv i
ljubazan i baš time je držati na ivici. Verujte, Varvara Petrovna, da nju,
omladinu, samo mi, društvo, blagotvornim uticajem, a poimence pažnjom,
možemo zadržati ispred ponora u koji je gura netrpeljivost svih tih nekakvih
staraca. Uostalom, meni je vrlo milo što sam saznala to o Stepanu Trofimoviču.
Vi ste mi dali misao: on nam može biti od koristi na našem književnom
predavanju. Ja, znate, spremam ceo jedan dan zabave, sa prilozima u korist
siromašnih guvernanata u našoj guberniji. One su rasejane po Rusiji; računa se
da ih samo u našem srezu ima do šest; pored njih, dve telegrafistkinje, dve, opet,
uče akademiju, a i ostale bi želele, ali nemaju sredstava. Sudbina ruske žene
užasna je, Varvara Petrovna! Od toga se danas pravi univerzitetsko pitanje, o
tome je i ministarski savet držao sednicu. U našoj čudnoj Rusiji može se raditi
sve što se hoće. I zato, opet, jedino samo nežnošću i iskrenim toplim učešćem
celog društva mi tu veliku opštu stvar možemo upraviti na pravi put. O, bože, zar
ima u nas mnogo svetlih ličnosti! Svakako ima, ali one su rasturene. Priđimo
bliže jedno drugom i bićemo jači. Rečju, kod mene će prvo biti književni mâtiné,
zatim lak doručak, pa onda, posle odmora, istog dana uveče bal. Hteli smo veće
da otvorimo živim slikama, ali, izgleda, treba mnogo izdataka, pa će se stoga za
publiku prirediti jedan ili dva kadrila s maskama i karakterističnim kostimima,
koji će predstavljati neke poznate književne pravce. Ovaj šaljivi predlog potiče
od Karmazinova; on mi mnogo pomaže. Znate, on će nam pročitati svoju
poslednju stvar, za koju još niko ne zna. On ostavlja pero i više neće pisati; ta
poslednja stvar, to je njegov oproštaj sa javnošću. Divna stvarčica pod naslovom
»Merci«.171 Naziv je francuski, ali on nalazi da je tako zabavnije, čak i finije. A i
ja, ja sam ga, štaviše, i nagovorila. Ja mislim da bi Stepan Trofimovič mogao
takođe nešto da nam pročita, ako je kraće i... ne baš tako mnogo učeno, čini mi
se, i Petar Stepanovič, i još neko će još nešto pročitati. Petar Stepanovič doći će
do vas da vam pokaže program, ili, još bolje, dopustite meni da svratim.
– A i vi, gospođo, dopustite meni da se na vašoj listi upišem za prilog.
Kazaću sve Stepanu Trofimoviču i lično ću ga zamoliti.
Varvara Petrovna vrati se kući potpuno pridobivena. Svim silama bila je za
Juliju Mihailovnu. A nešto se mnogo naljutila na Stepana Trofimoviča; a on,
siromašak, sedeći kod kuće, ništa nije ni znao.
– Zaljubljena sam u nju, ne znam kako sam se mogla tako prevariti o toj
ženi – reče ona Nikolaju Vsevolodoviču i Petru Stepanoviču, koji je predveče
svratio.
– E, sa starim se svakako morate pomiriti – javi se Petar Stepanovič; – on
je u očajanju. Vi ste ga sasvim u kuhinju prognali. Juče, sreo vas je u vašim
kolima, pozdravio vas, a vi ste se okrenuli. Znate, mi ćemo da ga izdignemo; ja
imam neke namere s njime, on još može biti od koristi.
– O, on će držati predavanje.
– Ne mislim samo na to. Nego, hteo sam baš danas da odem do njega. I
tako, da mu ja kažem?
– Ako hoćete. Ne znam, uostalom, kako ćete to udesiti – reče ona
neodlučno. – Ja sam i sama nameravala da s njim porazgovaram i htela sam mu
za to odrediti dan i mesto.
Ona se jako namršti.
– Eh, određivati još i dan, ne vredi. Kazaću mu prosto ja.
 – Molim, kažite mu. Uostalom, dodajte da ću mu ja na svaki način odrediti
dan. Dodajte to svakako.
Petar Stepanovič ode klibeći se.
Uopšte, ukoliko se sećam, on je u to vreme bio nekako osobito zao i
upuštao se u preterano nestrpljive ispade, gotovo prema svakom. Čudnovato je
kako su mu svi to praštali. Uopšte, utvrdilo se mišljenje da na njega treba gledati
nekako naročito. Napominjem, dvoboj Nikolaja Vsevolodoviča primio je on sa
naročitom pakošću. To ga je vrlo iznenadilo; sav je pozeleneo kad su mu
ispričali. Možda je patilo njegovo samoljublje što je to doznao tek sutradan,
pošto su već svi čuli.
– Pa vi niste imali prava tući se – šapnu on Stavroginu petog dana, kad se
s njim slučajno našao u klubu.
Značajno je što se za tih pet dana nikako nisu videli, premda je Petar
Stepanovič gotovo svakog dana dotrčkavao Varvari Petrovnoj.
Nikolaj Vsevolodovič pogleda ga ćutke, nepribrano, kao da ne shvata o
čemu je reč, i prođe ne stajući. Kroz veliku klupsku dvoranu ode u trpezariju.
– Bili ste i kod Šatova... i želite da se čuje ono o Mariji Timofejevnoj –
potrča on za njim i kao u rasejanosti uhvati ga za rame.
Nikolaj Vsevolodovič strese sa sebe njegovu ruku, naglo mu se okrete i
namršti se preteći. Petar Stepanovič ga pogleda i osmehnu se čudnovatim, dugim
osmehom. Sve to potraja jedan tren. Nikolaj Vsevolodovič ode dalje.


 II

Od Varvare Petrovne Petar Stepanovič se odmah uputio starom; a što je

tako hitao, beše jedino iz pakosti, da se osveti za jednu raniju uvredu, za koju ja
dosad ništa nisam znao. Evo šta je bilo: o njihovom poslednjem viđenju, a to je
bilo prošle nedelje, u četvrtak, Stepan Trofimovič, koji je, uostalom, sam počeo
prepirku, isterao je Petra Stepanoviča štapom iz kuće. On je to tada sakrio od
mene; ali danas, tek što je Petar Stepanovič došao, sa svojim vazdašnjim
osmejkom toliko naivno nadmenim i sa nemilo radoznalim pogledom koji
prodire u svaki kutak – Stepan Trofimovič dade mi potajan znak da ne izlazim iz
sobe. Te tako su njihovi pravi odnosi izišli na videlo i preda mnom, jer sam ovog
puta čuo ceo razgovor.
Stepan Trofimovič se opružio na sofi. Od onoga četvrtka opao je i
požuteo. Petar Stepanovič se namestio pored njega najfamilijarnije, bez
ustezanja podavio noge poda se i na sofi zauzeo mnogo više mesta nego što je
nalagalo poštovanje prema ocu. Stepan Trofimovič je ćutke i dostojanstveno
zauzeo mesto po strani.
Na stolu je ležala otvorena knjiga. Roman šta da se radi.172 Avaj, moram
priznati jednu neobičnu slabost našeg prijatelja: san da on treba da iziđe iz
samoće i da povede poslednju bitku sve više i više uzimaše maha u njegovoj
sablažnjenoj uobrazilji. Ja se dosetih da je on taj roman dobavio, i proučavao,
jedino u nameri da bi se, za slučaj sukoba sa »drekavcima«, za vremena upoznao
s njihovim metodama i argumentima baš iz njihovog »katihizisa«, pa kad se na
taj način spremi, onda da ih svečano, pred njenim očima pobije. Oh, što ga je ta
knjiga mučila! Katkad, u očajanju, bacio bi je, skočio s mesta i gotovo van sebe
hodao po sobi:
– Priznajem da je piščeva osnovna ideja tačna – govorio je u groznici – ali
to je tim strasnije! To je i naša ideja, baš naša; mi, mi smo je prvi usadili,
odnegovali, pripremili; šta bi novo oni mogli reći posle nas! Ali, bože moj, kako
je sve unakaženo, iskvareno! – uzvikivao je kuckajući prstima po knjizi. – Jesmo
li mi ovakvim zaključcima težili? Ko može ovde da pozna prvobitnu misao?
– Prosvećuješ se? – reče Petar Stepanovič i razvuče usta, uzevši knjigu sa
stola i pročitavši natpis. – I vreme je, već odavno. Doneću ti nešto još bolje, ako
hoćeš.
Stepan Trofimovič ponovo i s dostojanstvom oćuta i na to. Ja sam seo
ukraj, na divanu.
Petar Stepanovič brzo objasni zašto je došao. Razume se, Stepan
Trofimovič se preko mere iznenadio i slušao ga u strahu pomešanom sa
srdžbom.
– I ta Julija Mihailovna računa da ću ja doći k njoj da čitam!
– Ono, nema ona baš tako prešnu potrebu za tobom! Htela je samo da ti
polaska, te da se time dodvori i umili Varvari Petrovnoj; ali samo po sebi se
razume, ti nećeš smeti odreći. A i tebi se to hoće, mislim! – on se opet isklibi. –
Svi vi starci imate paklenu ambiciju. Ali, čuj me, pazi da ne bude baš tako
dosadno! Ti spremaš, ne znam tamo, nekakvu špansku istoriju, kako li? Daj ti to
meni na dva-tri dana ranije; da razgledam, inače, bojim se, uspavaćeš svet.
Plaha i suviše ogolićena grubost ovih zajedanja bila je očevidno namerna.
Kao da se sa Stepanom Trofimovičem i ne može govoriti drugim, probranijim
jezikom i s finijim pojmovima. Stepan Trofimovič se uporno pričinjavao kao da i
ne zapaža uvrede. Ali sinovlji ispadi sve jače i jače ga potresahu.
– I baš ona, ona lično naredila je da mi se to kaže preko... vas? – zapita on
bledeći.
– To jest, ona hoće da ti odredi dan i mesto za uzajaman sporazum... ostaci
vašeg sentimentalisanja. Ti si dvadeset godina s njom koketovao i privikao si je
na najsmešnije manire. Ali budi spokojan. Danas već toga više nema; ona sama
rekne počešće da te sad »pregledava«. Ja sam joj, pak, bez okolišenja razjasnio
da je celo to vaše prijateljstvo samo uzajamno prosipanje pomija. Mnogo mi je,
brate, pričala! phi, ala si ti lakejske dužnosti vršio celo to vreme. Ja sam crveneo
za tebe.
– Ja vršio lakejsku dužnost? – ne uzdrža se Stepan Trofimovič.
– Još gore, bio si parazit, dakle, dobrovoljan lakej. Lenj za rad, a na novac,
opet, imao si apetit. Sad i ona sve to razume i strašno je što je pričala o tebi. O,
brate, što sam se smejao tvojim pismima njoj; stidno i gadno! A vi, vi ste,
bogme, vrlo iskvareni, vrlo iskvareni! U milostinji uvek ima nešto što kvari; ti si
zato očevidan primer!
– Ona ti je pokazivala moja pisma!
– Sva. To jest, naravno, kad bi se mogla pročitati sva! Phi, koliko si hartije
ispisao! Mislim da ima više od dve hiljade pisama!... Ali, znaš li ti, stari, ja
mislim da je bio jedan trenutak kada je ona bila gotova poći za tebe! Ispustio si
to na najgluplji način! Ja naravno, govorim sa tvoje tačke gledišta. Bolje bi bilo
svakojako nego sad, kada te umalo nisu oženili »tuđim gresima«, kao ludu zarad
šale i za novac.
– Za novac! Ona, ona to kaže, za novac! – uzviknu Stepan Trofimovič
bolno.
– Nego kako? I šta hoćeš, ja sam te baš u tom smislu i branio. To je jedini
tvoj put opravdanja. Ona je i sama razumela da ti je novac bio potreban, kao i
svakom, i da s te tačke, može se reći, imaš pravo. Ja sam joj dokazao, kao dva
puta dva, da ste vas dvoje živeli pod uzajamnim uslovima: ona, kapitalistkinja, a
ti pored nje sentimentalan ćalov. Ona se, uostalom, ne ljuti zbog novca, premda
si je muzao kao kozu. Nju samo obuzima mrzosna ljutnja što ti je dvadeset
godina verovala, što si je za nos vukao nekakvom plemenitošću i tako dugo
primoravao je na laž. Da je i ona lagala, to neće nikad priznati; no zato ćeš ti
dvaput više izvući svoje. Ne razumem kako se nisi dosetio da ćeš kad-tad morati
da položiš račune. Pa imao si bar malo pameti! Juče sam je posavetovao da te
pošalje u dom staraca; budi miran, u pristojan dom, neće ti biti krivo; ona će,
izgleda, tako i učiniti. Sećaš li se svog poslednjeg pisma koje si meni poslao dok
sam se bavio u h-skoj guberniji, pre tri nedelje?
– Da joj ga nisi pokazao? – skoči Stepan Trofimovič u strahu.
– A kako da ne! To mi je bio prvi posao. Pismo u kome izveštavaš kako te
ona eksploatiše, zavidi tvom talentu i, već, dabogme, sve o »tuđim gresima«. O,
brate, što ti imaš mnogo samoljubivosti! Mnogo sam se smejao. Uopšte, tvoja su
pisma preko mere dosadna; imaš užasan stil. često ih nisam ni čitao; jedno se i
sad neraspečaćeno vuče tamo kod mene; sutra ću ti ga poslati. Ali ovo, ovo
poslednje tvoje pismo, vrhunac je savršenstva! što sam se smejao, što sam se
smejao!
– Izrode, izrode! – jauknu Stepan Trofimovič.
– Idi do đavola, s tobom se ne može razgovarati! Opet si uvređen, kao i
prošlog četvrtka.
Stepan Trofimovič se ispravi preteći:
– Kako se usuđuješ da govoriš sa mnom takvim jezikom?
– Kakvim jezikom? Prostim i jasnim.
– Reci ti meni, najzad, izrode: jesi li ti moj sin ili nisi?
– To ćeš ti najbolje znati. Naravno, svaki otac u tom slučaju je naklonjen
zaslepljenosti.
– Umukni, umukni! – sav je ceptao Stepan Trofimovič.
– Eto vidiš, vičeš i grdiš kao prošlog četvrtka, kad si hteo štap da podigneš
na mene; a ja sam, međutim, baš onda našao onaj dokumenat. Iz radoznalosti
celo sam veče preturao po koferu. Istina, nema ništa pouzdano; možeš se
radovati. To je samo pisamce moje matere onom Poljaku. Ali sudeći po njenom
karakteru...
– Još samo jednu reč, pa ću te udariti po obrazu.
– Gledajte, ljudi! – okrete se on odjednom meni. – Vidite, to je tako među
nama još od prošlog četvrtka. Milo mi je što ste sad bar i vi ovde, pa ocenite.
Prvo, fakat: on me prekoreva što ja ovako govorim o materi; ali zar me nije baš
on sam podstakao na to? Zar u Petrogradu, dok sam još bio gimnazist, nije on
bio taj koji me je i po dvaput noću budio, grlio me i plakao kao žena; i, šta
mislite, šta mi je pričao, tako, noću? One masne anegdote o mojoj materi. Od
njega sam prvo čuo za njih.
– O, ja sam onda govorio u najuzvišenijem smislu! On, ti me nisi
razumeo! Ništa, ništa me nisi razumeo!
– Pa ipak, ti si to izvodio gadni je nego ja, gadnije, ipak, priznaj. Jer, vidiš,
ako hoćeš, meni je svejedno. Ja na ovo gledam s tvoje tačke. S moje tačke, budi
miran: ja majku ne osuđujem; jesi li ti – dobro, ti; je li Poljak – dobro, Poljak,
svejedno mi je! Ja nisam kriv što je vama to tamo u Berlinu ispalo tako glupo. A
i je li moglo kod vas biti štogod pametnije? I zar posle svega ovog vi niste
smešni ljudi! I zar tebi nije svejedno: jesam li ja tvoj sin ili nisam? Slušajte samo
– povika prema mani: – on celog veka ni rublju nije na mene utrošio, do moje
šesnaeste godine nije me ni znao ni video, zatim me je ovde opljačkao, a sad
uzvikuje da ga je celog veka srce bolelo za mnom i previja se preda mnom kao
glumac. Ta nisam ja Varvara Petrovna, molim te!
On ustade i uze šešir.
– Proklinjem te od sada! – podiže Stepan Trofimovič ruku iznad njega,
bled kao smrt.
– U kakve sve gluposti čovek ne pada! – začudi se Petar Stepanovič. –
Dakle, zbogom starino, nikad ti više neću doći. Tvoj napis pošalji mi ranije, to
ne zaboravi, i postaraj se, ako možeš, da bude bez gluposti; fakta, fakta, i opet
fakta, a, što je glavno, što kraće. Zbogom!


 III

Na ovo su imali uticaja i neki sasvim drugi uzroci Petar Stepanovič je

odista imao nekih namera prema roditelju. Kako ja mislim, sin je računao da ga
dovede do očajanja i tako da ga navede na javan skandal jedne određene vrste.
To mu je bilo potrebno radi daljih smerova, drugih, o kojima će docnije još biti
reći. Sličnih računa i planova prikupilo se u njega neobično mnogo u to doba –
razume se, gotovo sve fantastičnih. Sem Stepana Trofimoviča, imao je on na
umu još jednog mučenika. Uopšte, imao je na umu mnogo mučenika, kako se to
naposletku i videlo, ali je naročito računao na ovog drugog, a to je bio gospodin
fon Lempke.
Andrej Antonovič fon Lempke bio je iz onog (prirodom) favorizovanog
plemena od kojeg se u Rusiji, po kalendaru, broji na nekoliko stotina hiljada i
koje, možda, ni samo ne zna da u njoj, svojom masom, čini jedan ozbiljno
organizovan savez. Razume se, taj savez nije unapred smišljen i ugovoren, nego
tako, postoji sam po sebi, u samom plemenu, bez razgovora i dogovora, kao
neka moralna obaveza, i održava se uzajamnom potporom svih članova toga
plemena, svakad, svuda, i uz svakojake okolnosti.
Andrej Antonovič imao je čast vaspitavati se u jednom od onih viših
ruskih školskih ustanova koje puni omladina jače obdarena vezama ili
imućnošću porodice. Pitomce takvih zavoda upućuju, gotovo odmah čim svrše
školu, da zauzmu dosta značajne dužnosti u nekoj vrsti državne službe. Andrej
Antonovič imao je jednog strica inženjerskog potpukovnika, a drugog pekara; ali
on se ipak probio do više škole i u njoj našao dosta saplemenika njemu sličnih.
Bio je veseo drug, a dosta tup u učenju; svi su ga, međutim, zavoleli. Kada
docnije, u starijim razredima, mnogi od mladića, na prvom mestu Rusi, naučiše
da raspravljaju o visokim savremenim pitanjima, i to tako kao da će, čim svrše
školu, sve stvari dovesti u red – Andrej Antonovič ostade i dalje da vodi
najneviniji đački život. On je svakog zasmejavao ispadima, doduše ne baš vrlo
duhovitim, osim ako ne ciničnim, ali on je to hteo i to stavio sebi u zadatak. Ili
čudnovato smiče kad ga nastavnik što pita, samo da bi nasmejao i drugove i
nastavnike; ili u spavaćoj sobi predstavlja ciničnu živu sliku, uz opšte pljeskanje;
ili jedino nosem odsvira (i to dosta vesto) uvertiru iz Fra-Dijavola. Odlikovao se,
takođe, i namernom neurednošću odela, nalazeći nekako da je to duhovito; a
poslednje godine počeo je piskarati pesmice, i to na ruskom jeziku. Svoj rođeni
narodni jezik znao je gramatički vrlo rđavo, kao i mnogi njegovi sunarodnici u
Rusiji. Ta ljubav za stihove združila ga je s jednim mrgodnim i kao nečim
zanetim drugom, sinom nekog siromašnog generala Rusa, koga su u zavodu
smatrali kao budućeg književnika. Drug se zaštitnički ponašao prema Andreju
Antonoviču. Desilo se, tri godine po izlasku iz zavoda, da onaj mrgodni drug,
koji je napustio svoj poziv za ljubav ruske književnosti i zbog toga se već
kočoperio u poderanoj obući i u letnjem kaputu i u duboku jesen i cvokotao od
hladnoće, iznenada se desilo, na Aničkovu mostu, da taj bivši drug sretne svog
nekadašnjeg protege, »Lempku«, kako su ga u zavodu zvali i svi ostali. Na prvi
pogled, on ga čak nije ni poznao i zastade začuđen. Pred njim je bio mladić
odeven bez zamerke, sa divno izvedenim »bakenbardima« riđasta odsjaja, sa
cvikerom, u lakovanim cipelama, u novim rukavicama, u širokom kaputu od
šarmera i sa portfeljem pod rukom. Lempke uputi drugu nekoliko ljubaznosti,
kaza mu svoju adresu i pozva ga da mu ponekad uveče dođe. Pokazalo se i to da
on više nije »Lempka«, nego »fon Lempke«. Drug mu je otišao samo jednom, pa
i to možda ne iz čista srca. Na stepenicama, dosta ružnim i nimalo paradnim ali
zastrtim crvenom čohom, dočeka ga vratar i oslovi. Gore zazvoni zvonce. Ali
mesto bogatstva kome se gost nadao, on nađe samo svog »Lempku«, u pobočnoj
sobi, vrlo maloj, mračnoj i staroj, koja je velikom tamno-zelenom zavesom bila
podeljena na dvoje i imala, istina, mek, ali vrlo oveštao tamnozelen nameštaj i
tamnozelene zavese na uskim i visokim prozorima. Fon Lempke se smestio kod
nekog sasvim dalekog srodnika, svog zaštitnika. Ozbiljan, otmeno ljubazan
dočeka on gosta prijatno. Porazgovarali su o književnosti, ali, u skromnim
granicama. Lakej u belom prsniku donese tanak čaj i majušne okrugle suve
kolače. Drug, iz pakosti, potraži selterske vode. Donese mu, ali posle nešto
čekanja; Lempke se uz to malo zbunio i po drugi put bez potrebe pozvao lakeja
da mu naredi. Ponudio je gosta, ako želi, da što mezeti; i, videlo se, bio je
zadovoljan kad je onaj odbio i naposletku otišao. Prosto-naprosto, Lempke je
započinjao karijeru i živeo je kod generala, uglednog svog rođaka.
U to doba on je uzdisao za generalovom petom ćerkom i činilo mu se da
ima nade. Ali pri svem tom, Amaliju su, kad je tome došlo vreme, udali za
nekog starog fabrikanta Nemca, starog druga starog generala. Andrej Antonovič
nije mnogo tugovao, nego je napravio – pozorište od hartije. Zavesa se diže,
izlaze glumci, mašu rukama, publika po ložama, orkestar nekim načinom
prevlaci gudalima preko violina, kapelnik maše palicom, a u parteru kavaljeri i
oficiri pljeskaju dlanovima. Sve to napravljeno od hartije, sve to izmislio i
izradio fon Lempke; pola godine se zanimao tim poslom. General je priredio
naročito intimno veče; izneli su pozorište na prikaz i svih pet generalovih kćeri,
sa novom mladom, onaj fabrikant i mnoge gospođe i gospođice sa svojim
Nemcima, pažljivo su razgledali pozorište i hvalili ga; posle su igrali. Lempke je
bio vrlo zadovoljan i brzo se utešio.
 Prođoše godine i on napravi karijeru. Uvek je služio na istaknutim
mestima i uvek pod upravom jednoplemenika i, naposletku, doslužio do čina
vrlo – važnog prema njegovim godinama. Već odavno je želeo da se oženi i već
odavno merkao vrlo pažljivo. Krišom od starešine poslao je u jedan časopis
pripovetku, ali je nisu štampali. Zato je napravio ceo železnički voz i opet iziđe
vrlo uspela stvarčica; putnici sa ručnim torbama, decom i psima izlaze iz
čekaonice i ulaze u vagone. Vozovođa i služitelji hodaju, zvonce zvoni, daje se
znak i voz polazi prugom. Na ovoj veštinici radio je čitavu godinu. Pri svem tom
valjalo se oženiti. Imao je dosta širok krug poznanstva, većinom u nemačkom
svetu; ali se kretao i u ruskim sferama, razume se zbog starešina. Naposletku,
kad mu je trideset osma godina kucnula na vrata, dobio je i nasleđe. Umro mu
stric pekar i po zaveštanju ostavio mu trinaest hiljada. Trebalo je sad dobiti
samostalno mesto. Gospodin fon Lempke, i pored dosta ugledne visine svog
položaja, bio je vrlo skroman. Bio je vrlo zadovoljan da dobije kakvo stalno
mestance na kome bi od njega zavisilo kako će rasporediti državna drva, ili što
mu drago u tom smislu, lepo i slatko, pa celoga veka tako da ostane. Uto, mesto
kakve očekivane Mine ili Ernestine, odjednom se pojavi Julija Mihailovna.
Njegova karijera jednim mahom podiže se za jedan stepen više. Smeran i
ispravan, fon Lempke oseti da i on može da bude samoljubiv.
Julija Mihailovna imala je, po starome brojanju, dvesta duša, a osim toga
pored nje se pomaljala velika protekcija. S druge strane, fon Lempke beše lep, a
njoj već oko četrdeset. Značajno je da se on, malo-pomalo i ozbiljno u nju
zaljubljivao, prema tome kako se sve više i više osećao mladoženjom. Ujutru na
dan svadbe poslao joj je stihove. Njoj se sve veoma svidelo, pa i stihovi: nije
šala, četrdeset godina. Uskoro je on dobio izvestan čin i izvestan orden, a zatim
je postavljen za gubernatora naše gubernije.
Spremajući se da nam dođe, Julija Mihailovna se brižljivo starala za muža.
Po njenom mišljenju, on nije bio bez sposobnosti; umeo je ući i pojaviti se, umeo
je dubokomisleno saslušati i poćutati, primio je i nekoliko vrlo lepih, otmenih
poza, pa je mogao da održi govor, pa je imao još i koji odlomak i končić misli i
shvatio je sjaj najnovijeg neizbežnog liberalizma. Pri svemu tome nju je
uznemiravalo to što je on nekako i suviše malo prijemljiv; posle dugog i večitog
traženja karijere, počeo je osećati neodoljivu potrebu za mirom, želela je da u
njega prelije svoje slavoljublje, a on – evo ga, otpočeo da lepi protestantsku
crkvu: pastor izlazi da drži propoved, pobožni slušaoci slušaju pobožno skrštenih
ruku, jedna gospođa briše suze maramom, jedan starac šmrkće, naposletku
zazvuči mala orgulja, koja je bila naročito poručena i iz švajcarske poslata, bez
obzira na izdatke za nju. Julija Mihailovna, doduše sa strahom, pokupila mu je
sav taj rad čim je saznala za nj i zatvorila ga u svoj orman; a u zamenu za to
dopustila mu da piše roman, kriomice. I otad je počeo računati jedino na sebe.
Ali nevolja je što je kod nje bilo dosta površnosti i malo mere. Sudbina je nju
suviše dugo pustila da devuje. Sad u njenoj slavoljubivoj i unekoliko razdraženoj
glavi proleću ideje za idejom. Pravila je planove i prosto htela da upravlja
gubernijom; maštala je kako će brzo biti »okružena najboljim društvom i
počastima«; izabrala pravac. Fon Lempke se prvo malo i uplašio, ali je svojim
činovničkim taktom brzo pogodio da se gubernatorovanja ne mora nimalo
plašiti. Prva dva-tri meseca su protekla baš vrlo ugodno. Ali tada ispade Petar
Stepanovič i poče se dešavati nešto čudnovato. Mladi Verhovenski na prvom
koraku poče pokazivati nepoštovanje prema Andreju Antonoviču i prisvoji neka
čudna prava nad njim; a Julija Mihailovna, uvek vrlo osetljiva na ugled svog
muža, ne htede to nikako ni da opazi; bar nije ništa na to polagala. Mladić posta
njen ljubimac, u njenoj kući je jeo i pio, gotovo i spavao. Fon Lempke se stao
braniti, pred svetom ga je nazivao »mladićem«, lupkao ga po ramenima
zaštitnički, ali time ništa nije postigao. Petar Stepanovič mu se uvek nekako u
oči smejao, razgovarao s njim samo na izgled ozbiljno, a pred svetom bi mu
rekao tek nešto sasvim neočekivano. Jednom, kad se fon Lempke vratio kući,
zatekao je mladića u svojoj sobi za rad gde je, premda nezvan, sedeo na divanu.
Petar Stepanovič mu objasni da je svratio kod njega, pa kako ga nije našao kod
kuće, on se »uzgred ispavao«. Fon Lempke beše uvređen i požali se ženi; ona
ismeja njegovu ljutnju i samo reče da on ne ume da se drži kako treba; pred njom
»ovaj dečak« nikad sebi ne dopušta takve slobode; a, uostalom, »on je naivan i
svež, premda mu je ponašanje van društvenog okvira«. Fon Lempke se napući.
Ovog puta ona ih je pomirila. Ipak, Petar Stepanovič nije molio za oproštaj, nego
se izvukao s nekom grubom pošalicom koja bi se u drugoj prilici mogla uzeti
kao nova uvreda, ali ovog puta primiše je kao kajanje. Slaba tačka bila je u tome
što je Andrej Antonovič mladiću nekako od početka dao maha, naime poverio
mu je da piše roman, jer je uobražavao da pred sobom vidi vatrenog poetičnog
mladića, a kako je već odavno sanjao o slušaocu, on mu još za prvih dana
poznanstva, jedne večeri, pročita dve glave svog romana. Ovaj je slušao ne
skrivajući dosadu, neuljudno zevao, nije pohvalio ništa, nego pri polasku zamoli
za rukopis, da ga u dokolici pročita i donese svoje mišljenje. Andrej Antonovič
mu dade. Od tog doba on rukopis nije vratio, mada je svakog dana kod njih
svraćao; a na pitanja odgovaraše samo smehom; najzad izjavi da ga je još onda
izgubio na ulici. Kad to doznade, Julija Mihailovna strašno se naljuti na muža.
– Da li mu već nisi kazao i za svoju Kirku?173 – uznemiri se ona gotovo sa
strahom.
 Fon Lampke je počeo da se predaje mislima; a lekari su mu zabranili da
misli, jer mu je to škodilo. Osim toga, nastale su i zbog gubernije mnoge brige i
muke, o čemu ćemo docnije govoriti. I još, bila je tu jedna posebna okolnost
zbog koje je patilo i njegovo supružansko srce, a ne samo starešinsko
samoljublje. Kad se ženio, Andrej Antonovič nije ni slutio da u budućnosti može
imati porodičnih sukoba i svađa. Mirno je zamišljao život sanjajući o Mini ili
Ernestini. Sad je osetio da nije u stanju podneti porodičnu grmljavinu. Julija
Mihailovna se najzad otvoreno s njim objasnila.
– Ne možeš se ti na to ljutiti – reče ona – već ni zato što si triput od njega
promišljeniji i što i na društvenim lestvicama stojiš neizmerno više od njega. U
tog dečaka ima još mnogo ostataka od njegovih nekadašnjih slobodoumnih
uzmaha i ja držim da su ovo prosto šale; ali nemogućno je popraviti ga
odjedanput, nego malo-pomalo. Našu omladinu treba ceniti i čuvati; ja ljubavlju
i prijateljstvom utičem na nju i uzdržavam je da ne zaluta.
– Ali sam đavo zna šta on sve govori – odgovori joj fon Lempke. – Ja ne
mogu da budem tolerantan kad pred ljudima i na moje oči tvrdi da vlada
namerno opija narod votkom kako bi ga zaglupila i tako uzdržala od ustanka.
Zamisli moju ulogu kad sam primoran da to slušam pred svima.
Govoreći to, fon Lempke se seti svog skorašnjeg razgovora s Petrom
Stepanovičem. U prostodušnoj nameri da ga razoruža svojim liberalizmom, on
mu je pokazao svoju privatnu zbirku svih mogućih proglasa, kako iz Rusije tako
i iz inostranstva, koju od pedeset devete godine brižljivo prikuplja, i to ne kao
ljubitelj, nego prosto iz korisne radoznalosti. Petar Stepanovič pogodio je
njegovu nameru, a grubo reče da u jednom retku nekog proglasa ima više smisla
nego u čitavoj nekoj kancelariji, »ne izuzimajući, recimo, ni vašu«.
Lempke se postide.
– Ali to je za nas rano, suviše rano – izusti on gotovo molećivo i pokaza
na proglase.
– Ne, nije rano; čim vi prezate, mora da nije rano.
– Pa ipak, evo ovde, na primer: poziv da se ruše crkve.
– A zašto da ne? Vi ste pametan čovek i svakako ne verujete; i suviše
dobro razumete da je vera potrebna radi zaglupljivanja naroda... Istina je časnija
od laži.
– Slažem se, slažem se, potpuno se s vama slažem, ali to je za nas rano,
vrlo rano... – mrgodio se fon Lempke.
– A kakav ste vi, gospodine, onda državni činovnik kad se slažete da crkvu
treba rušiti i s motkama poći na Petrograd i svu razliku činite samo u roku
vremena?
Uhvaćen ovako grubo, fon Lempke se oseti dirnut u živac.
– To nije to, nije! – zanosio se on sve više i više i ljutio u svom
samoljublju; – vi, kao čovek mlad, i što je glavno, koji ne poznaje naše smerove,
vi se varate. Vidite, dragi Petre Stepanoviču, nas vi nazivate vladinim
činovnicima. Dobro. Samostalnim činovnicima. Dobro. Ali sad dopustite: šta mi
radimo i kakav je naš uticaj? Na vama je odgovornost, a na kraju, mi tako isto
služimo opštim interesima kao i vi. Mi samo pridržavamo ono što vi
poljuljavate, jer bi se, da nije nas, na sve strane sve rušilo. Mi nismo vaši
neprijatelji, nismo niukoliko! mi vam kažemo: idite napred, unapređujte, pa i
uzdrmavajte, hoću reći, prepravljajte sve staro što podleže prepravci; ali mi
ćemo vas, kad zatreba, i zadržati u potrebnim granicama, a time ćemo vas i
spasti, od vas samih spasti, jer bez nas biste vi samo poljuljali Rusiju, oduzeli joj
dostojanstven izgled, prestiž, a naš zadatak i jest u tome da se staramo o njenom
dostojanstvnom izgledu. Dobro uđite u suštini stvari i uvidećete da smo mi jedni
drugima potrebni. I u Engleskoj su torijevci i vigovci potrebni jedni drugima,
uzajamno. Eto, dakle: mi smo torijevci a vi vigovci, ja bar tako razumem.
Andrej Antonovič čak i u pâtos pade. Još od vremena u Petrogradu voleo
je on da porazgovara pametno i liberalno; a ovde je dobro bilo i to što niko ne
prisluškuje. Petar Stepanovič je samo ćutao i nekako preko običaja držao se
ozbiljno. To još jače podstače govornika.
– Znate li vi da sam ja »domaćin gubernije« – nastavi on hodajući po
kabinetu; – znate li da zbog množine dužnosti stvarno nijednu ne mogu da
svršim, a s druge strane, mogu vam takođe pouzdano kazati da ja ovde i nemam
šta da radim. Tajna je u tome što sve zavisi od vlade. Lepo, neka vlada stvori ako
hoće i republiku, de, politike radi, ili radi stišavanja strasti, no, s druge strane,
uporedo s tim, neka pojača gubernatorovu vlast i mi, gubernatori, progutaćemo
republiku! I zar samo republiku? Progutaćemo sve što hoćete; bar ja osećam da
sam za to gotov... Rečju, neka mi vlada telegrafski obznani activité dévorante,174
i ja ću dati activité dévorante. Ja sam ovde oči u oči rekao: »Poštovana gospodo,
radi ravnoteže i cvetanja svih gubernatorskih ustanova jedno je potrebno –
pojačati gubernatorovu vlast.« Vidite, sve te ustanove – bilo zemske, bilo sudske
– valja da žive, tako reći, dvojnim životom, to jest, s jedne strane, morale bi dâ
postoje (i ja se slažem da je to preko potrebno), ali, s druge strane, bi opet valjalo
da ih ne bude. Sve to prema pogledima vlade. Dakle, pokaže li se da su te
ustanove preko potrebne, ja ću ih istog časa imati kao na dlanu; kad prestane
preka potreba, niko ih od mene neće tražiti i neće ih ni biti. Tako ja razumem
activité dévorante; ali nje neće biti bez pojačanja gubernatorove vlasti. Mi, ja i
vi, govorimo ovde u četiri oka. Znate li da sam već javio u Petrograd da je na
vratima gubernatorova doma potreban naročiti stražar, čekam odgovor.
– Vama su potrebna dva – reče Petar Stepanovič.
– Zašto dva? – Tu fon Lempke zastade pred njim.
– Možda je malo jedan samo da vas uvažava. Vama treba dati dva, bez
pogovora.
Anđrej Antonovič stisnu lice.
– Vi... vi... Bog će znati šta vi sebi sve dopuštate, Petre Stepanoviču.
Koristite se mojom dobrotom pa bockate, odigravate nekakvog bourru
bienfaisant175...
– To, kako hoćete – promrmlja Petar Stepanovič – ali ipak, vi nama krčite
put, pripremate uspeh.
– Šta će to reći? Kome, kakav uspeh? – upita fon Lempke začuđeno, ali ne
dobi odgovora.
Julija Mihailovna, kad je čula referat o ovom razgovoru, bila je vrlo
nezadovoljna.
– Pa, zaboga, ne mogu se ja starešinski ponašati prema tvom ljubimcu –
branio se fon Lempke; – osobito još kad se razgovor vodi u četiri oka... Ja sam
se mogao izreći iz dobrote srca.
– Iz suvišne dobrote srca! A nisam znala da ti imaš zbirku proglasa. Učini
mi ljubav, pokaži mi je.
– Da... ali on me je zamolio da mu ih dam na jedan dan.
– I dali ste! Opet! – naljuti se Julija Mihailovna. – Kakva je to
nesmotrenost!
– Odmah ću poslati da mi ih vrati.
– On ih neće dati.
– Zahtevaću! – uskipe fon Lempke, pa čak i s mesta poskoči. – Ko je on
da ga se treba čuvati! I ko sam ja da ne smem ništa učiniti!
– Sedite i stišajte se – zadrža ga Julija Mihailovna; – ja ću, evo, odgovoriti
na vaše prvo pitanje; on je meni izvrsno preporučen, on ima sposobnost i katkad
govori vanredno pametne stvari; Karmazinov me uverava da on gotovo svuda
ima veze i izvanredan uticaj na prestoničku omladinu. A kad bih ja, s pomoću
njega, tu omladinu pridobila i oko sebe grupisala, ja bih je tako sačuvala od
propasti, pošto bih joj pokazala nov put za njene ambicije. On mi je iz sveg srca
odan i sluša me u svemu.
– Ali, zaboga, pazite! Dok se tim mladima laska, oni mogu... đavo će znati
šta sve mogu učiniti! Svakako, ono je dobra misao... – branio se fon Lempke
smeteno – ali... ali ja sam čuo da su se uskom okrugu pojavili neki proglasi.
– Pa to se još letos čulo! Proklamacije, lažne novčanice, i šta sve ne, pa
ipak do danas ništa nije uhvaćeno. Ko vam je to kazao?
– Čuo sam od fon Blumera.
– Ah, oslobodite me tog vašeg Blumera i nikad se ne usudite da mi ga
spomenete.
Julija Mihailovna uskipe i gotovo čitav minut ne mogade da govori. Fon
Blumer je činovnik u gubernatorovoj kancelariji i ona ga je osobito mrzela. O
tome docnije.
– Molim te, ne brini se o Verhovenskom – završi ona razgovor; – da on
sudeluje u nekim budalaštinama, onda ne bi ni s tobom, ni sa svima drugima
ovde razgovarao onako kako razgovara. Frazeri nisu opasni! štaviše, ja kažem i
ovo: neka se ma šta desi, ja ću to prva baš od njega doznati. On mi je odan
fanatički, prosto fanatički!
Napominjem, idući ispred događaja, da Julija Mihailovna nije imala
nadmenosti i slavoljublja, ovi rđavi sitni ljudi ne bi, ja mislim, uspeli da počine
ono što su počinili. Umnogome je ona za to odgovorna!



 ПЕТА ГЛАВА

УОЧИ ПРАЗНИКА


 I

Svečani dan koji je Julija Mihailovna smislila u korist guvernanata naše

gubernije objavljivan je već nekoliko puta ranije i odlagan. Petar Stepanovič
vrteo se oko nje neprestano, bez smene, a za trčkaranje služio je Ljamšin, mali
činovnik, koji je neko vreme pohađao Stepana Trofimoviča, a sad je iznenadno
dopao milosti u gubernatorovoj kući, da svira na fortepijanu; ovda-onda nalazio
se tu i Liputin, koga je Julija Mihailovna gledala kao urednika budućeg
nezavisnog gubernijskog lista, nekoliko gospođa i gospođica, pa najzad i sam
Karmazinov, koji se, naravno, nije tuda vrteo, samo je glasno i zadovoljna
izgleda izjavio da će prijatno iznenaditi sve svojim »kadrilom književnosti«.
Prijavilo se mnoštvo upisnika i priložnika, celo naše odabrano društvo; ali
dopuštao se upis i najneođabranijem, samo ako se prijavi s novcem. Julija
Mihailovna napomenu da se katkad mora pustiti mešovito društvo iz raznih
slojeva, »jer inače, ko će ih prosvetiti«? Stvoren je, prećutno, domaći odbor i
odlučeno da svečanost bude demokratska. Vrlo veliki broj upisnika navodio je
odbor na izdatke; želeli su da prirede nešto divno – svečanost je stoga radi i
odlagana. Još nikako da se odluči gde će biti veliki bal: da li u velikoj prostranoj
kući predvodnikovice, koja im je ustupa za taj dan, ili kod Varvare Petrovne, u
Skvorešnjicima. Tamo bi bilo daleko, ali mnogi iz odbora tvrdili su da bi tamo
bilo »slobodnije«. A sama Varvara Petrovna i suviše je želela da bal bude u
njenoj kuci. Teško je rešiti zašto je ova ponosita žena gotovo moljakala za to
Juliju Mihailovnu. Možda joj se sviđalo što je, obratno, Julija Mihailovna gotovo
do ponižavanja ljubazna prema Nikolaju Vsevolodoviču, ljubazna prema njemu
kao ni prema kome. Ponavljam još jedanput: Petar Stepanovič je za sve to
vreme, stalno šapatom, ukorenjivao u gubernatorovoj kući jednu ideju, ranije
puštenu: da je Nikolaj Vsevolodovič ličnost i da se ovde bavi, začelo, po nekim
nalozima.
Vladalo je u to doba čudnovato duševno raspoloženje. Osobito se u
ženskom društvu pojavila nekakva lakomislenost i ne bi se čak moglo reći ni to
da se razvijala malo-pomalo. Kao po vetru, pušteno je bilo nekoliko preterano
slobodnih, razuzdanih ideja. Nastala je neka velika razveseljenost, neko lako
stanje, ne kažem uvek i prijatno. Neki nered u mozgovima postade obična stvar.
Docnije, kad se sve svršilo, krivili su za to Juliju Mihailovnu, njen krug i njen
uticaj. Ali jedva da je sve to proizišlo jedino od Julije Mihailovne. Mnogi su, kao
za opkladu, baš hvalili novu gubernatorovicu što je umela da složi društvo i što
je sve najedanput postalo zabavnije. Za nekoliko skandala koji su se desili Julija
Mihailovna nije bila nimalo kriva. Uostalom, tim su se skandalima svi samo
smejali iz glasa i zabavljali se: nije, na žalost, nikog bilo da ih sprečava.
Postojala je, istina, jedna dosta znatna gomilica lica po strani, sa svojim
posebnim pogledima na tok tadašnjih stvari; ali ni oni još nisu gunđali, i oni su
se zasad osmejkivali.
Sećam se, stvorilo se nekako samo sobom jedno ipak obimno društvance,
čije je središte, mogu reći, a i zbilja jeste, gubernatorovičina soba za primanje. U
tom intimnom društvu koje se oko nje tiskalo, razume se omladinskom,
dopuštalo se, a postalo je i pravilo, da se prave razne šale – katkad odista dosta
razuzdane. Bilo je tu i nekoliko vrlo simpatičnih gospođa. Omladina je
priređivala piknike, večernja posela, ponekad u čitavoj kavalkadi prolazila
gradom kolima i na konjima. Tražile su se avanture, naročito su pripremane
jedino radi veselih anegdota. Naš grad tretiran je otprilike kao nekakav grad
Glupov. Te mlade ljude prozvaše podsmevala ili ruge, i malo je bilo stvari od
kojih su se oni ustručavali. Desilo se, na primer, da je žena jednog ovdašnjeg
poručnika, još vrlo mlada brineta, iako izmučena nemaštinom zbog muževe male
plate, ipak, iz lakomislenosti, sela da na velike novce igra vista, u nadi da zaradi
za mantil; ali je mesto dobitka imala gubitak od petnaest rubalja. Strepeći od
muža i nemajući čime da isplati gubitak, ona, setivši se da je ranije imala
smelosti, usudi se da krišom zamoli pozajmicu odmah tu, u društvu, od sina
našeg predsednika opštine, jednog odviše iskvarenog besposličara, prema svojim
godinama rano istrošenog. A on, ne samo što nije odrekao nego je, glasno
smejući se, otišao da kaže njenom mužu. Poručnik, koji je doista živeo oskudno
samo od svoje plate, odveze ženu kući i na njoj iskali žuč koliko mu je duša
želela, ne mareći što je vikala, jaukala i na kolenima molila za oproštenje. Ovaj
nemili slučaj izazva u gradu samo smeh; i mada jadna poručnikovica nije
pripadala društvu koje okružava Juliju Mihailovnu, ipak jedna gospođa iz one
»kavalkade«, ličnost ekscentrična, smela i poduzetna, koja je odnekud poznavala
poručnikovicu – uputi se k njoj u kući i sasvim prosto odvede je sa sobom kao
svoju gošću. A tamo je naši vatrenjaci odmah prihvatiše, polaskaše joj, bogato je
obdariše i zadržaše je četiri dana, toliko je nisu vratili mužu. Ona je, dakle, ostala
kod smele gospođe i po celi dan, s njome i sa raspuštenim društvom, jahala kroz
grad, išla na veselja, na igranke. Oni su je jednako nagovarali da muža pozove
na sud, da napravi lom. Uveravali su je da će joj svi pomoći, da će svedočiti.
Muž je ćutao, ne usuđujući se na borbu. Jadnica najzad uvide da ja zapala u zlo i
četvrtog dana u sumrak, jedva živa od straha, pobeže od svojih zaštitnika, pa se
opet vrati svom poručniku. Ne zna se tačno šta je bilo među supruzima, ali dva
kapka na prozorima male drvene kuće u kojoj je poručnik stanovao dve nedelje
dana nisu otvarana. Julija Mihailovna, kad sve saznade, ljutnu se malo na
vetropire i beše vrlo nezadovoljna ponašanjem poduzetne gospođe, mada je baš
ta gospođa poručnikovicu predstavila Juliji Mihailovnoj odmah prvog dana po
otmici. Uostalom, sve se to brzo zaboravilo.
Drugi put, od jednog malog činovnika, po izgledu čestitog porodičnog
čoveka, jedan mladić, koji je došao iz drugog okruga, takođe neznatan činovnik,
isprosi ćerku, mladu devojku od sedamnaest godina, lepoticu poznatu svakome u
gradu. No svi brzo doznadosmo da je mladi suprug prve bračne noći postupao
vrlo prostački, svetio se ženi za svoju ismejanu čast. Ljamšin, koji je gotovo bio
svedok njegovog postupka, jer se na svadbi opio pa ostao kod njih da noći – tek
što je svanulo, ceo je grad obišao sa svojom veselom pričom. Odmah se sklopilo
društvo od desetak ljudi, svi do jednog na konjima, poneki na pozajmljenim
kozačkim konjima, kao, na primer, Petar Stepanovič i Liputin, koji je, bez obzira
na svoju sedu kosu, sudelovao gotovo u svim skandaloznim avanturama naše
vetrenjaste omladine. Kad se mladenci pojaviše na ulici, u kolima, da čine posete
koje su po našem običaju uzakonjene i moraju se činiti odmah sutradan po
venčanju, bez obzira na ikakvu slučajnost, cela ta kavalkada, uz veseli smeh,
opkoli njihova kola i pratila ih je tako po gradu celo dopodne. Doduše, u kuće
nisu ulazili; na konjima su čekali ispred vrata i uzdržavali se od naročitih
vređanja mlade i mladoženje, ali pri svem tom su napravili skandal. Ceo svet je o
tome govorio. Razume se, svi su se iz glasa smejali. Tada se naljutio fon Lempke
i imao je sa Julijom Mihailovnom živu scenu. I ona se naljutila, i suviše, i
nameravala da veseljake ne prima više u kuću. Ali već sutradan je svima
oprostila, na opomenu Petra Stepanoviča i na nekoliko reci Karmazinova.
Karmazinov je našao da je »šala« dosta duhovita.
– To spada u ovdašnje običaje – rekao je on; – karakteristično je i smelo,
uostalom; vidite li, svi se smeju, jedino se vi ljutite.
Ali bilo je i odvratnih šala, sa nekom naročitom nijansom.
U gradu se pojavila knjigonoša da prodaje Jevanđelje; jedna čestita žena,
istina, iz meščanskog reda. O njoj se govorilo stoga što se o knjigonošama tek
počelo pisati; prestonička štampa je donosila zanimljive prikaze i ocene o njima.
Opet onaj obešenjak Ljamšin, s pomoću jednoga seminarista176 koji je
besposličio čekajući učiteljsko mesto, krišom podmetne knjigonoši u torbu, kad
je tobože od nje hteo nešto da kupi, čitavu gomilu gnusnih fotografija,
nabavljenih iz inostranstva, i koje je naročito za ovaj slučaj poklonio – kako se
posle doznalo – jedan uvaženi starina (čije ću ime da prećutim) sa jednim
velikim ordenom o vratu, koji je, kako sam kaže, voleo »zdrav smeh i veselu
neozbiljnost«. Kad sirota žena stade na našem tržištu vaditi svete knjige, prosuše
se i te fotografije; nasta smeh, graja, gunđanje; nagrnu gomila, počeše grdnje,
došlo bi do tuče da ne stiže policija. Knjigonošu zatvoriše u buvaru i tek na
zauzimanje Mavrikija Nikolajeviča, koji je sa srdžbom doznao za intimne
pojedinosti ovog gadnog slučaja, oslobodiše je i sprovedoše iz grada. Tada je
Julija Mihailovna odlučno oterala Ljamšina. Ali družina, iste večeri još, opet ga
dovede njoj, sa novošću da je on za fortepijano spremio jednu novu i osobitu
stvarčicu, te je privoleše da je čuje.
Stvarčica odista beše zanimljiva, pod smešnim nazivom »Francusko-
pruski rat«. Pesma je počinjala zvucima Marseljeze, punim pretnje: Qu' un snag
impur abreuve nos sillons!177
Jasno je zvučalo oholo izazivanje, opijenost budućim pobedama. Ali
iznenada, uz majstorski varirane tekstove himne, odnekud sa strane, dole, na
krajičku, ali vrlo blizu, začuše se otužni zvuči Mein lieber Auqustin?178
Marseljeza, međutim, ništa ne zapaža. Marseljeza je na najvišoj tački zanosa,
opijena svojim veličinom, ali i Augustin se učvršćuje. Augustin je sve bezočniji.
I gle, taktovi Augustina se nekako neočekivano podudariše sa zvucima
Marseljeze. Marseljeza kao počinje da se ljuti; najzad zapaža Augustina, hoće da
ga se otrese, da ga otera kao nasrtljivu ništavnu muvu, ali Mein lieber Augustin
je črvsto prionuo uz nju; veseo je i u sebe pouzdan; radostan i bezočan, dok
Marseljeza odjedanput nekako i odveć oglupavi; više ne krije da joj je krivo i da
je uvređena; tu su uzvici ljutnje, to su suze i kletve, ruke ispružene prema
Proviđenju:
Pas un pouce de notre terrain, pas une peirre de nos fortereses.179
Ali primorana je Marseljeza da peva u istom taktu sa Mein lieber
Augustin. Njeni zvuci nekako vrlo jadnim načinom prelaze u Augustina, ona se
uklanja, gasi. Katkad, u poletu, začuje se opet qu'un sang impur... ali u isti mah
to guta otužna polka. Ona, Marseljeza, najzad se stišala; to je žil Favr, koji na
Bizmarkovim grudima plače i predaje mu sve, sve... Augustin sad već i besni:
čuju se hrapavi zvuči, oseća se preterana količina popivenog piva, pomamnost,
samohvalisanje, zahtevanje milijardi, najboljih cigara, šampanjca i talaca.
Augustin prelazi u pomamnu riku... Francusko-pruski rat se svršava... Naši
pljeskaju, Julija Mihailovna se smeši i kaže:»Kako sad da ga oteram!« Mir je
utvrđen. Taj odvratni čovek zbilja ima talenta. Stepan Trofimovič me je
uveravao da najveći geniji mogu biti najodvratniji ljudi, da jedno drugo ne
isključuje, čulo se, međutim, posle da je Ljamšin tu stvarčicu ukrao od jednog
darovitog i skromnog mladića, koga je on znao a koji je samo prolazio kroz naš
grad, te tako ostao nepoznat. Ali to sad na stranu. Taj nevaljalac, koji se nekoliko
godina vrteo oko Stepana Trofimoviča i na njegovim večerima, na zahtev,
predstavljao razne Jevreje, gluve babe pri ispovedima, ili rađanje dece, taj čovek
je, ponekad, kod Julije Mihailovne preterano smešno karikirao baš i samog
Stepana Trofimoviča pod imenom »Liberal iz četrdesetih godina«. Svi su se
valjali od smeha. Eto, kako je došlo da ga na kraju prosto nisu ni mogli oterati;
postao je i suviše potreban. Uz to, neobično se udvarao Petru Stepanoviću, koji
je od svoje strane, opet, u to vreme zadobio čudnovato jak uticaj na Juliju
Mihailovnu.
Ne bih naročito govorio o ovom nevaljalcu, niti on zaslužuje da se čovek
njime bavi; ali desio se jedan uzbudljiv slučaj, u kome je, kako se tvrdi, i on
sudelovao, a taj slučaj u svojoj hronici nikako ne mogu da izostavim.
Jedno jutro se po celom gradu pronese vest o ružnom i uzbudljivom
primeru ruganja svetinjama. Na prelazu za naš prostrani trg nalazi se oronula
crkva Bogorodičinog rođenja, znamenita starina našeg starog grada. Na portinim
vratima odavno stoji ikona Majke Božje, umetnuta u zid, iza rešetke. Tu ikonu,
eto, jedne noći opljačkaše; staklo na ulubljenom okviru beše razbijeno, rešetka
izlomljena, a iz venca i sa odela povađeno nekoliko dragih kamenova i biser. Ne
znam da li je to bilo od velike vrednosti, ali, glavno je pri tom to što je mimo
krađe bio još i sasvim glupo skvrnavljenje: iza razbijenog stakla od ikone našli
su, vele, ujutru jednog živog miša. Danas, posle četiri meseca, pouzdano se zna
da je zločin izvršio robijaš Fećka; ali odnekud ljudi dodaju i Ljamšinovu
saradnju. Ljamšina onda niko nije spominjao, niti se na njega sumnjalo; danas,
pak, tvrde svi da je on onog miša pustio. Sećam se, cela se naša vlast čisto
izgubila. Narod se od samog jutra tiskao oko mesta zločina. Gomila je stalno bila
tu; i ako ne bogzna kolika, ali ipak oko stotinu ljudi. Jedni su dolazili, drugi
odlazili. Oni što su dolazili krstili su se ljubeći ikonu; stadoše davati i priloge;
pojavi se crkveni tas, a pored tasa i monah. Tek u tri posle podne setila se
upravna vlast – da bi se narodu mogla izdati naredba da se ne skuplja u gomile;
svako neka se pomoli bogu, poljubi ikonu, priloži i ide dalje.
Ovaj zlosrećni slučaj učini na fon Lempkea najmučniji utisak. Julija
Mihailovna, kako su mi kazali, govorila je, docnije, da je tog zlokobnog jutra
prvi put na svome mužu zapazila onu neobičnu sumornost, koja ga posle nije
ostavljala do samog njegovog odlaska iz našeg grada, dva meseca docnije, zbog
bolesti, a, čini mi se, prati ga sada i u Švajcarskoj, gde se odmara posle kratkog
dejstvovanja u našoj guberniji.
Sećam se, u jedan čas po podne otišao sam i ja na trg; gomila beše
ćutljiva; lica značajno uozbiljena i turobna. Stiže na kolima trgovac, debeo i žut,
iziđe iz kola, pokloni se do zemlje, darova ikonu, dade rublju, uzdišući sede opet
u kola i ode. Priđoše i kola sa dvema našim gospođicama, u pratnji dvojice naših
šaljivčina. I mladići (jedan od njih i ne beše mlad) siđoše s kola i proguraše se do
ikone, dosta namerno sklanjajući svet. Ni jedan od njih ne skide šešir, a jedan
natače na nos naočare. U narodu se začu mrmljanje, doduše, potmulo, ali ne
prijateljsko. Mladić sa cvikerom izvadi iz novčanika, dobro nabijenog
novčanicama, jednu bakarnu kopejku i baci je na tas; pa se obojica, smejući se i
glasno govoreći, vratiše kolima. U tom trenutku dojaha Lizaveta Nikolajevna u
pratnji Mavrikija Nikolajeviča. Ona se skide s konja, baci vođice svome
pratiocu, koji po njenoj naredbi osta na konju, i priđe ikoni upravo onda kad je
onaj mladić bacio kopejku. Lice joj se obli rumenilom ljutnje; skide okrugli šešir
i rukavice, kleknu pred ikonu, pravo na kaljav trotoar, i triput se čelom pobožno
dotače zemlje. Zatim izvadi novčanik, ali kako u njemu nađe tek tri grivenjika,
skide sa sebe tariljantske minđuše i stavi ih na tas.
– Može, je l’ te da može? Za ukras rize? – zapita monaha, sva uzbuđena.
– Slobodno – odgovori on – vsjakoje dajanije blago.
Narod je ćutao, ne pokazujući ni odobravanje ni neodobravanje. Lizaveta
Nikolajevna sa svojom uprljanom haljinom uzjaha konja i izgubi se.


 II

Dva dana posle opisanog slučaja, sretoh Lizavetu Nikolajevnu u velikom

društvu, koje je nekud pošlo na trojim kolima i okruženo jahačima. Ona me
pozva rukom, zaustavi kola i uporno zatraži da im se i ja pridružim, u njenim
kolima. Nađe se i za mene mesta i ona, smejući se, predstavi me svojim
saputnicama, sjajnim gospođama, a posle mi razjasni da idu u jednu neobičnu
ekspediciju. Smejala se iz glasa i izgledala nekako već i preko mere srećna.
Poslednjih dana bila je vesela nekako do nestašnosti.
Zbilja je to preduzeće bilo ekscentrično: svi će, preko reke, ka domu
trgovca Sevastijanova, kod koga, u krilu kuće, već deset godina živi u miru i
zadovoljstvu i na nezi, poznat ne samo kod nas nego i u susednim gubernijama,
pa i u obema prestonicama – Semjon Jakovljevič, naš blaženi i naš prorok. Njega
su svi pohađali, osobito putnici prolaznici: da čuju reč jurodiva, da ga pobožno
pozdrave i da prilože. Prilozi, katkad znatni, ako sam Semjon Jakovljevič ne
učini odmah sa njima raspored, slati su pobožno u božji hram, i to ponajpre u naš
Bogorodski manastir; toga radi se iz manastira stalno kod Semjona Jakovljeviča
nalazio po jedan monah.
Društvo se nadalo da će se vrlo lepo zabaviti. Niko iz tog društva još nije
video Semjona Jakovljeviča. Jedini Ljamšin bio je kod njega jednom ranije, pa je
sad uveravao društvo da je prorok naredio bio da ga oteraju metlom, a sam je,
svojom rukom, potegao za njim dva velika obarena krompira. Među jahačima
video sam i Petra Stepanoviča, opet na pozajmljenom kozačkom konju, na kome
se držao vrlo rđavo; i Nikolaja Vsevolodoviča, takođe na konju. On nije bežao
baš uvek od zajedničkih zabava, i u takvoj prilici je uvek imao veseo izraz, kao
što se i pristoji; premda je, po običaju, govorio malo i retko.
Kad se ekspedicija, silazeći od gradske gostionice ka mostu, svrstala, neko
iznenadno reče da su u gostioničkoj sobi sad baš našli samoubicu, putnika, i
očekuju policiju. Nekima pade na um da bi mogli otići da vide samoubicu.
Prihvatiše svi misao: naše gospođe još nisu videle samoubicu. Sećam se, jedna
od njih reče odmah, glasno: »Sve je već ionako dosadno, dakle, ako je do
zabave, nemaju se šta ustezati, to će biti zanimljivo.« Samo malo njih osta
napolju da čeka; ostali, u tišini, uđoše u prljav hodnik, a među njima ja, začuđen,
opazih i Lizavetu Nikolajevnu. Samoubičina soba beše otvorena i, razume se,
već, nas nisu smeli da odbiju. Samoubica je još bio mlad dečko, nije mogao
nikako imati više od devetnaest godina i mora da je bio veoma dobar po duši.
Imao je gustu beličastožutu kosu, pravilno ovalno lice, čisto divno čelo. Bio je
već ukočen; njegovo belušno lice ličilo je na mermer. Na stolu je ležao listić,
njegovom rukom ispisan: za svoju smrt nikog ne krivi, ubija se što je »propijo«
četiri stotine rubalja. Tako je napisao: »propijo«; u četiri reda napravio je tri
gramatičke greške. Kraj leša je uzdisao neki debeo posednik, kako izgleda sobni
sused, koji se tu bavio nekim svojim poslom. Iz njegovih reči se razabralo da je
dečaka poslala porodica, mati udovica, sestre i tetke, iz njihova sela u grad, da
pod uputstvom jedne srodnice odavde iz grada pokupuje neke stvari za opremu
starije sestre koja se udavala i da taj miraz donese kući. Toga radi poverile su mu
četiri stotine rubalja, ušteđenih dugim nizom godina: uzdisale su od bojazni,
nakričavale mu beskrajne savete, uputstva, očitale beskrajne molitve,
blagoslovile ga i krstile ga. Dečak je dotle bio skroman i davao lepih nada.
Ovamo je doputovao pre tri dana, ali se srodnicima nije javljao, nego je odseo u
gostionici, otišao pravo u klub, u nadi da negde u nekoj zabačenoj sobi naiđe na
putnika, uzgrednog »okretača banke«, ili, ako ne to, a ono bar na kongen. Ali
toga večera ne beše ni okretača banke ni kongena. U svoju gostionicu vratio se
tek oko ponoći, zatražio šampanjac, havana cigare i naručio večeru od šest ili
sedam jela. Ali od šampanjca se opio, od cigare mu se smučilo, tako da se
prinetih jela nije ni dotakao, nego je legao da spava, govoto sasvim nesvestan.
Ujutru se probudio svež kao jabuka i odmah se uputio ciganskom taboru, koji se
bio smestio u predgrađe iza reke i za koji je sinoć u klubu čuo. Dva dana ga ne
videše u gostionici. Naposletku, juče u pet po podne, dođe bunovan od pića,
odmah leže da spava i spavao je do deset uveče. Kad se probudio, zamolio je da
mu se donese pečeno meso, boca šato d'ikema i grožđe, hartija, mastilo i račun.
Niko ništa naročito nije na njemu opazio; bio je miran, tih i ljubazan. Mora da se
još oko ponoći ubio; premda je čudnovato što niko nije čuo pucanj. Tek danas u
jedan po podne su ga se setili, kucali i, kucajući dugo uzalud, izvalili vrata Sato
d'ikem beše do polovine ispražnjen; i grožđa je ostalo za pola tanjira. Metak je iz
malog revolvera sa tri cevi izbačen pravo u srce. Isteklo je vrlo malo krvi,
revolver je ispao iz ruke na prostirku. Mladić je upola ležao u kutu divana. Smrt
je mora biti došla trenutno na licu se nije video ni trag od samrtnih muka, izraz
je bio miran, gotovo srećan, samo još da je života.
Svi naši su posmatrali ubicu sa velikom radoznalošću. U svakoj nesreći
bližnjeg uvek ima nešto što veseli tuđe oči – pa ma ko da je taj. Naše gospođe su
gledale ćutke, a njihovi pratioci isticali se duhovitošću i najvećom prisebnošću.
Jedan reče da je ovo najbolji izlaz i da dečak ništa pametnije nije mogao ni
izabrati; drugi zaključi da je ma i za trenutak, ali bar lepo proživeo. Treći tek
iznenada lupnu da su to kod nas otpočela neka česta vešanja i ubijanja – baš kao
da se iz korena iščupavaju, kao da im se tlo ispod nogu izmiče! Svi nemilo
pogledaše u rezonera. Zato Ljamšin, koji je ulogu ludova smatrao kao počast za
sebe, uze malo grožđa iz tanjira; za njim, smejući se, uze i drugi, a treći htede
već pružiti ruku i za šato d'ikem. Ali zadržao ga je upravnik policije, koji beše
došao i zamolio da se »soba očisti«. Pošto su se svi dovoljno nagledali, bez
pogovora odmah iziđoše. Ljamšin, doduše, nešto zaokupi upravnika... Ostala
polovina puta prođe u opštoj veselosti; smeh i šala gotovo se udvojiše u
živahnosti.
Tačno u dva po podne društvo stiže kod Semjona Jakovljeviča. Vrata dosta
velike trgovačke kuće bila su širom otvorena, a otvoren je bio i prilaz kućnom
krilu. Odmah čuše da Semjon Jakovljevič izvoleva ručati, ali prima. Naša
družina uđe cela odjednom. Soba u kojoj je blaženi primao i ručao beše dosta
prostrana, sa tri prozora, a poprečno od zida do zida podeljena na dve jednake
polovine drvenom ogradom visokom do pojasa. Obični posetioci ostajali su
ispred ograde, a srećnicima se dopuštalo, po naredbi blaženog, da kroz vratanca
na ogradi uđu u drugu polovinu, gde ih je on, ako hoće, posađivao na stare kožne
naslonjače i na divane, dok je sam redovno sedao u starinsku pohabanu voltersku
naslonjaču.
Semjon Jakovljevič bio je čovek dosta visok, podbuo, žuta lica, pedeset
pet godina star, plav i ćelav, sa retkom kosom, obrijane brade, desni mu obraz
naduven, usta nekako kao iskrivljena, blizu levé nozdrve velika bradavica, oči
uzane i male, izraz lica miran, ozbiljan, ponosan. Odeven u odelo nemačkog
kroja; crn kaput, ali bez prsnika i vratne marame. Ispod kaputa viri dosta debela
ali bela košulja. Noge su mu, izgleda, bolesne, drži ih u mekoj sobnoj obući.
Slušao sam da je nekad bio činovnik i da ima zvanje. Tek što je dovršio čorbu od
lake ribe i prihvatio se sad drugog jela, neoljuštenog krompira sa solju. Nikad
ništa drugo nije ni jeo; samo, pio je mnogo čaja, i mnogo je čaj voleo. Služila su
ga trojica; trčkarala oko njega; jedan od njih u fraku, drugi je ličio na artelca,180
treći na crkvenjaka, a svu trojicu izdržavao je trgovac, beše tu i jedan dečak od
šesnaest godina, veoma živahan i čio. Osim posluge, tu je bio i čestiti sedi
monah sa kutijom za milostinju, nešto malo i suviše pun. Na jednom stolu šuštao
je jedan od najvećih samovara i stajao poslužavnik sa gotovo dva tuceta čaša. Na
drugom stolu poredani razni darovi: nekoliko glava i nekoliko funti šećera, čaj,
jedno dve funte, vezene meke cipele, svilena marama, komad čohe, laneno
platno, i drugo. Novčani prilozi gotovo svi idu u monohovu kutiju. Soba je puna
– desetina pohodilaca, od kojih su dvoje sedeli iza ograde, kod Semjona
Jakovljeviča, i to jedan sed starac, bogomoljac, od »prostih«, i jedan mali suv
monah-putnik, koji se držao kako mu pristoji oborenih očiju. Svi ostali posetioci
stajali su s ove strane ograde i većinom bili prosti ljudi, iz nižih staleža, sem
jednog debelog trgovca, iz okružnog grada – bradonje, odevenog ruski, ali koji je
bio poznat kao bogataš stohiljadar – i jedne postarije siromašne plemićke, i
jednog posednika. Svi su čekali svoju sreću ne usuđujući se da progovore,
četvorica su klečala. Ali najveću pažnju privlačio je posednik, čovek debeo, od
četrdeset pet godina, koji je klečao uz samu ogradu, najbliži očima Semjona
Jakovljeviča, i pobožno čekao na njegov milostv pogled ili reč. Klečao je već
gotovo čitav čas, a onaj ga još nikako nije video. Naše se gospođe prikupiše kraj
same ograde, šuškajući među sobom veselo i nasmejano. Pritesnile su ili
zaklonile i onu četvoricu što kleče, i sve ostale, sem posednika koji je uporno
ostao proroku na pogledu, pa se čak i rukama uhvatio za ogradu. Na Semjona
Jakovljeviča upraviše se veseli i žudno radoznali pogledi; i lornjeti, i cvikeri, pa i
binokli – Ljamšin je gledao kroz binokl. Semjon Jakovljevič spokojno i lenjivo
baci na sve njih jedan pogled svojih sitnih očiju. – Milogledi! Milogledi! –
dopusti on sebi da progovori, glasom pokrupnim i hrapavim, i kao lako
uzvikujući.
Svi se naši nasmejaše: »Šta znači to milogledi?« Ali Semjon potonu u
ćutanje i dovrši svoj krompir. Naposletku, ubrisa se ubruscem i poslužiše ga
čajem. Obično nije pio čaj sam, nego su ga služili i posetiocima; ali ne svakome,
on sam je naređivao koga će od njih usrećiti. To odabiranje svakad je
iznenađivalo svojom neočekivanošću. Obilazeći bogataše i ljude od zvanja, on
naredi da se ponekad posluži mužik, ili neka oronula starica; drugi put, obilazeći
ništa, đavao ga je kakvom šiškavom bogatašu trgovcu. A na razne načine se i
sipao čaj: nekima presladak, drugima jedva zaslađen, a trećima i nezaslađen.
Ovoga puta bio je srećan putnik-monah da dobije čašu preslađenu, i starac
bogomoljac da dobije nezaslađen čaj. A debelome monahu iz manastira sa
kutijom odnekud i ne ponudiše; premda je on dosad svakog dana dobivao svoju
čašu.
– Semjone Jakovljeviču, kažite mi štogod, ja sam odavno želela da vas
upoznam – s osmehom i žmireći očima ispevuši elegantna dama iz naših kola,
ona koja malopre napomenu da se u pogledu zabava ne treba ništa snebivati.
Semjon Jakovljevič je i ne pogleda; posednik na kolenima uzdahnu duboko i
čujno, kao da se veliki meh nadima i splašnjava.
– Sa šećerom! – očas pokaza Semjon Jakovljevič na trgovca stohiljadara; a
ovaj se primače bliže napred i stade naporedo sa posednikom.
– Njemu još šećera! – naredi Semjon Jakovljevič kad su već nasuli čaja;
spustiše još jednu količinu šećera. »Još, još njemu! Metnuše i treći put, pa najzad
i četvrti. Trgovac bez reči uze piti svoj sirup.
– Gospode! – zašaputa svet i prekrsti se. Posednik opet glasno i duboko
uzdahnu.
 – Baćuška! Semjone Jakovljeviču! – odjeknu iznenada neki žalostan glas,
ali toliko oštar da se teško mogao očekivati od uboge gospođe koju su naši
doterali već do zida. – Celi čas, rođeni, čekam blagoslov. Izusti svoju izreku,
savetuj mene sirotu.
– Pitaj! – naredi Semjon Jakovljevič služi crkvenjaku. On priđe ogradi:
– Jeste li ispunili ono što je Semjon Jakovljevič prošli put naredio? –
zapita on.
– Kako da ispunim, baćuška Semjone Jakovljeviču, ko će s njima nakraj
izići! – tužila je udovica; – ljudožderi, protiv mene u okružnome sudu tužbu
podižu, senatom prête; protiv rođene matere!...
– Podaj joj!... – naredi Semjon Jakovljevič i pokaza na glavu šećera.
Dečak priskoči, dohvati glavu šećera i ponese je udovici.
– Oh, baćuška, velika je tvoja milost. A što meni ovoliko? – protuži
udovica.
– Još, još! – nagradi je Semjon Jakovljevič. Donese još jednu glavu. »Još,
još« – naređivao je blaženi; primakoše i treću, pa, naposletku i četvrtu glavu.
Udovicu sa svih strana ogradiše šećerom; monah iz manastira uzdahnu, jer sve bi
to danas moglo pripasti manastiru, prema ranijim primerima.
– A šta će meni toliko? – jeknu udovica ponizno; – smučiće mi se!... Da
ovo nije neko predskazanje, baćuška?
– Tako će i biti, predskazanje – progovori neko iz gomile.
– Njojzi još funtu, još! – nastavljaše Semjon Jakovljevič nepopustljivo.
Na stolu je ostala još jedna cela glava, ali Semion Jakovljevič je naredio
da se dade funta, te udovici dadoše funtu.
– Gospode! Gospode! – uzdisao je narod i krstio se. – Očigledno
proroštvo!
– Najpre srce svoje zasladite dobrotom i milošću, pa posle dođite da se
žalite na rođenu decu, kost od kosti svoje, tako valja razumeti značenje emblème
ove – progovori debeli monah tiho ali zadovoljan sobom i u nastupu razdraženog
samoljublja što su ga mimoišli čajem, uze na sebe ulogu tumača.
– A šta ti hoćeš, baćuška? – reče udovica, ozlojeđena – oni su mene na
omči vukli u vatru kad je bio požar kod Verhišinih. Oni su mi u ostavi mrtvu
mačku zatvorili; oni su, vidiš, gotovi na svakojaka nedela...
– Teraj, teraj! – odjednom zamaha rukama Semjon Jakovljevič.
Crkvenjak i dečak proguraše se pred ogradu. Crkvenjak uze udovicu pod
ruku, a ona, malo stišana, potegli vratima, osvrćući se na podarene glave šećera,
koje je dečak prtio za njom.
– Jedna da se oduzme! oduzmi! – naredi Semjon Jakovljevič artelcu koji
ostade kod njega. Ovaj pohita i malo posle se sva trojica slugu vratiše, noseći
jednu od poklonjenih glava. Pri svem tom udovica ipak odnese tri.
– Semjone Jakovljeviču – odjeknu nečiji glas otud pozadi, od samih vrata
– sanjao sam pticu-čavku, izletela iz vode i poletela u oganj, šta znači taj san?
– Mraz – izusti Semjon Jakovljevič.
– Smjone Jakovljeviču, vi mi ništa ne odgovoriste; ja se davno i davno za
vas interesujem – opet poče naša gospođa.
– Pitaj! – zausti odmah i ne slušajući damu. Semjon Jakovljevič pokaza na
posednika što kleči.
Monah iz manastira, kome je to naređeno, važno priđe posedniku.
– Šta ste zgrešili? I je li vam što zapoveđeno da izvršite?
– Da se ne bijem; da rukama na volju ne dajem – odgovori posednik
hrapavo.
– Izvršili ste?
– Ne mogu da izvršim: sopstvena snaga mi ne da.
– Teraj, teraj! Metlom ga, metlom! – zamaha rukama Semjon Jakovljevič.
Posednik i ne sačeka da se kazna izvrši, nego skoči i pobeže iz sobe.
– Ostavio zlatnik ovde – reče monah dižući s poda pola imperijala.
– Eno onome! – Semjon Jakovljevič pruži prst na trgovca stohiljadara.
Stohiljadar ne smede odbiti i primi zlatnik.
– Zlato na zlato – opet će monah, ne mogući se uzdržati.
– A ovome preslađeno – iznenadno pokaza Semjon Jakovljevič na
Mavrikija Nikolajeviča. Sluga nasu čaj, no pogreši i prinese ga pomodaru u
cvikeru.
– Dugačkom, dugačkom – ponovi Semjon Jakovljevič.
Mavrikije Nikolajevič uze čašu, napravi vojnički poklon i stade piti. Ne
znamo zašto, svi naši prosto da se povaljaju od smeha.
– Mavrikije Nikolajeviču – odjednom mu reče Liza – onaj gospodin na
kolenima otišao je, kleknite na njegovo mesto.
Mavrikije Nikolajevič pogleda je u neverici.
– Molim vas, učinićete mi veliko zadovoljstvo. Slušajte, Mavrikije
Nikolajeviču – poče ona odjednom ubrzano, uporno, vatreno – morate kleknuti
onde, nikako drukčije; hoću da vidim kako ćete klečati. Ako nećete, nemojte mi
prilaziti! Hoću, po svaku cenu hoću, po svaku cenu!
Ne znam šta je time htela, ali tražila je to postojano, neumoljivo, kao da je
dobila nastup. Mavrikije Nikolajevič, kako ćemo malo posle videti, ovakve
njene ćudljive navale, u poslednje vreme osobito učestane, tumačio je kao
nastupe slepe mržnje, i to ne iz neke zlosti – ona je njega poštovala, volela,
cenila, i on je to znao – nego iz neke naročite nesvesne mržnje, koju zasad
nikako nije umela da savlada. On ćuteći predade čašu nekoj starici koja je iza
njega stajala, otvori vrata na ogradi i bez poziva koraknu u intimnu polovinu
sobe Semjona Jakovljeviča, pa kleče nasred srede, svima na pogledu. Mislim da
je on u svojoj delikatnoj i prostoj duši bio i suviše dirnut Lizinim grubim i
podrugljivim ispadom naočigled celog društva. Možda je pomislio: ona će se
sama sebe zastideti kad ga vidi ovako ponižena, što je toliko uporno tražila.
Svakako, sem njega niko se drugi ne bi odlučio da na ovakav naivan i opasan
način ispravlja pogrešku jedne žene. On je klečao, sa svojom nepokolebljivom
ozbiljnošću na licu, dugačak, neskladan, smešan. Ali naši se sad nisu smejali;
neočekivanost ovakvog postupka načinila je bolan utisak. Svi posmatrahu Lizu.
– Jelej, jelej! – promrmlja Semjon Jakovljevič. Liza naglo preblede,
uzviknu, jeknu i jurnu iza ograde. Tu se razvi brza, histerična scena: ona svom
snagom stade Mavrikija Nikolajeviča vući za mišicu, da se digne.
– Ustanite, ustanite! – vikaše kao bez svesti – ustanite, odmah, odmah!
Kako ste smeli kleknuti!
Mavrikije Nikolajevič se podiže. Ona svojim rukama stište njegove mišice
i ukočeno ga pogleda u lice. Strah beše u njenom pogledu.
– Milogledi, milogledi! – ponovi Semjon Jakovljevič još jednom.
Najzad, ona izvuče Mavrikija Nikolajeviča iza ograde; u našoj grupi nasta
silno uzbuđenje. Gospođa iz naših kola, verovatno želeći da utisak preseče, i po
treći put zvučno i piskavo zapita Semjona Jakovljeviča, kao malopre, sa
izafektiranim osmehom:
– Pa kako, Semjone Jakovljeviču, zar nećete i meni kazati kakvu
»izreku«? Ja sam tako mnogo polagala na vas.
– Tebi... tebi... tebi...! – odjednom zausti Semjon Jakovljevič i uputi joj
izreku van svake cenzure. On te reći izgovori svirepo i sa strašnom jasnošću.
Naše gospođe vrisnuše i strmoglavce pobegoše napolje; a kavaljeri prsnuše u
smeh.
Time se svršio naš izlet do Semjona Jakovljeviča.
 Pa ipak, tada se, kažu, desio još jedan neobično zagonetan slučaj; i ja sam,
priznajem, zbog toga slučaja baš bolje zapamtio pojedinosti ove posete.
Kažu, kad su svi onako u gužvi izleteli, Liza, koju je Mavrikije
Nikolajevič pridržavao, odjednom se sudarila na vratima sa Nikolajem
Vsevolodovičem. Treba kazati da od one nedelje, i one njene nesvestice, oni se i
jesu viđali, nekoliko puta, ali jedno drugom nisu prilazili, niti što govorili. Sad,
kad se na vratima sudariše, meni se učinilo da su oboje trenutno zastali i nekako
neobično pogledali jedno u drugo. Ali ja sam mogao i ne videti dobro u onoj
gomili. Uveravali su drugi, naprotiv, sasvim ozbiljno, da je Liza pogledala
Nikolaja Vsevolodoviča, pa brzo podigla ruku prema njegovom licu i pouzdano
bi ga i udarila bila da on nije uspeo da se skloni. Možda joj se nije svideo izraz
njegova lica, ili neki njegov osmeh, osobito sad, posle onakve epizode sa
Mavrikijem Nikolajevičem. Priznajem, ja lično nisam to video; ali svi su
uveravali da je tako, premda u onoj gužvi baš ni svi drugi nisu mogli sve dobro
videti, osim nekolicine. I zato ja u to onda nisam poverovao. Sećam se, međutim,
da je Nikolaj Vsevolodovič, kad smo se vraćali, bio nešto bled.


 III

Gotovo u isto vreme, upravo tog istog dana, video se najzad i Stepan
Trofimovič sa Varvarom Petrovnom, koja je to viđenje odavno imala na umu i
već odavno svog pređašnjeg prijatelja izvestila o sastanku, ali je sve dosad iz
nekog razloga taj sastanak odlagala. Viđenje je bilo u Skvorešnjicima. Varvara
Petrovna je došla u svoju poljsku kuću, na imanju, puna posla: uoči tog dana bilo
je potpuno utvrđeno da se nameravane svečanosti održe u kući predvodnikovice.
Ali Varvara Petrovna je onog časa svojom brzom pameću pravilno shvatila da joj
niko neće smetati da posle te svečanosti i ona priredi svoju, i to u
Skvorešnjicima, i da tako ipak pozove sav svet k sebi. Tom prilikom svaki bi se
očigledno uverio čija je kuća bolja, u kojoj umeju bolje primati i sa većim
ukusom bal prirediti. Uopšte, Varvaru Petrovnu je teško bilo poznati. Kao da se
preporodila i od nekadašnje nepristupačne »visoke dame« (izraz Stepana
Trofimoviča) pretvorila se u najobičniju razmaženu svetsku ženu. Uostalom, to
je moglo tako samo da izgleda.
Došavši u praznu kuću, ona obiđe sobe u pratnji vernog i davnašnjeg sluge
Alekseja Jegoriča i Fomuške, čoveka koji je u svom životu svašta video na svetu
i koji je bio stručnjak u poslovima za dekorisanje. Nastadoše savetovanja i
razmišljanja šta će se iz kuće u gradu preneti ovamo, koji predmeti, slike; kuda i
kako ih ponameštati; kakav će se raspored učiniti sa staklenom baštom i sa
cvećem; gde će se namestiti nove draperije, gde bife, i da li jedan ili dva? i sve
ostalo. I, odjednom usred najvažnijeg rada, njoj dođe u glavu da pošalje karuce
po Stepana Trofimoviča.
On je već odavno bio izvešten i spreman i svakog dana očekivao baš
ovako iznenadan poziv. Sedajući u kola, on se prekrsti:odlučivala se njegova
sudbina. Svoju prijateljicu zateče u velikoj dvorani; sedela je na malom divanu u
niši za malim mramornim stočićem, sa olovkom i hartijom u ruci. Fomuška je
aršinom premeravao visinu galerije i prozora, a Varvara Petrovna lično
zapisivala brojeve i sa strane stavljala napomene. Ne prekidajući posao, ona
mahnu glavom prema Stepanu Trofimoviču, a kad on protepa neki pozdrav, ona
mu brzo pruži ruku i, ne gledajući, pokaza mu mesto pored sebe.
– Sedeo sam i čekao pet minuta, »ugušujući srce svoje« – pričao mi je on
docnije. – Nisam više video pred sobom onu ženu koju sam dvadeset godina
poznavao. Potpuno uverenje da je svemu kraj dalo mi je snage; i toliko, da se
ona baš začudila. Kunem se, ona je u tom poslednjem trenutku bila zadivljena
mojom odlučnošću.
Varvara Petrovna odjednom spusti olovku na stočić i hitro se okrete
Stepanu Trofimoviču:
– Stepane Trofimoviču, mi treba da razgovaramo o stvari. Uverena sam da
ste pripremili sve svoje sjajne i kitnjaste reči i razne izreke, ali bolje bi bilo da se
pređe pravo na stvar, je li tako?
On se trže. Ona je i suviše hitala da pokaže svoj ton; šta li će dalje biti?
– Počekajte, ćuti te, dajte da ja govorim, pa posle vi; premda, odista, ne
znam šta biste vi i mogli meni kazati? – nastavi ona u velikoj žurbi. – Hiljadu
dvesta rubalja, kao vaša penizija, do kraja vašeg života, to smatram kao svoju
svetu dužnost; to jest, zašto sveta dužnost, kad je to prost sporazum; tako je
mnogo realnije, zar ne? Ako želite, mi ćemo to i napisati. Za slučaj moje smrti,
učinjen je poseban raspored. Ali vi danas povrh toga dobijate još i stan i poslugu,
celo izdržavanje. Ako to pretvorimo u novac, biće hiljadu pet stotina rubalja, zar
ne? Dodajmo još posebnih trista rubalja, svega tri hiljade. Toliko vam je dosta
godišnje? čini mi se, nije malo? U najizvanrednijim slučajevima, recimo, ja ću
još dodavati. I tako, uzmite novac, vratite moju poslugu i živite sami za sebe,
gde hoćete, u Petrogradu, u Moskvi, u inostranstvu ili ovde, samo ne kod mene,
čujete?
– Nedavno, ta ista usta, tako isto dosledno i tako isto brzo, izredala su mi
druge zahteve – progovori Stepan Trofimovič lagano i sa setnom jasnošću... – Ja
sam ih primao... igrao sam kazačok po vašoj volji. Oui, la comparaison peut être
permise. C'était un petit Cosaque du Don, gui sautait sur sa tombe.181 Danas...
– Stanite, Stepane Trofimoviču. Vi strašno mnogo govorite. Niste vi igrali,
nego ste došli sa novom kravatom, u novom rublju, u rukavicama, napomađeni i
namirisani. Uveravam vas da ste baš i sami mnogo poželeli da se oženite; to je
bilo na vašem licu zapisano i, verujte, bio je to najotmeniji izraz. A što vam to
nisam još onda primetila, bilo je jedino iz delikatnosti. Ali vi ste želeli, želeli ste
da se oženite bez obzira na mrskosti koje ste intimno pisali o meni i o svojoj
verenici. Danas više nije o tome reč. I šta će tu onda neki Cosaque du Don nad
nekakvim vašim grobom? Ne razumem to poređenje. Naprotiv, ne treba da
umrete, nego da živite, da živite što možete više; meni će to biti vrlo milo.
– U domu za starce?
– U domu? Sa tri hiljade prihoda ne ide se u dom. Aha, sećam se! –
osmehnu se ona; – doista, Petar Stepanovič se jednom našalio na račun tog
doma. Ali da, onaj dom o kome je tada bilo reči, to je dom o kojem vredi
porazmisliti. To je dom za najuglednije osobe; ima tamo i pukovnika, a sad hoće
da ide tamo i jedan general. Ako biste vi otišli, sa svim svojim novcem, našli
biste mira, izobilje, uslugu. Tamo ćete se baviti i naukama i uvek ćete moći
sastaviti partiju preferansa...
– Passons.182
– Passons? – Varvara Petrovna se ukruti. – U takvom slučaju je onda sve
rečeno; saopšteno vam je da ćemo mi odsad živeti svako za sebe.
– Dakle, to je sve? Sve što je ostalo od dvadeset godina? Vaš poslednji
oproštaj?
– Vi, Stepane Trofimoviču, strašno volite da uzvikujete. To danas nije
nimalo u modi. Oni govore grubo, ali prosto. Ne silaze vam s pameti naših
dvadest godina! Dvadeset godina samoljublja sa obe strane, i ništa više. Svako
vaše pismo meni upućeno nije pisano za mene, nego za potomstvo. Vi ste stilist,
a ne prijatelj; prijateljstvo – to je samo proslavljena reč, a u suštini: uzajamno
prosipanje pomija...
– Bože moj, šta je tu tuđih reči! Zapamćena predavanja! Već su i na vas
navukli svoj mundir oni, I vi ste radosni, i vi se takođe sunčate! chere, chere, za
koju zdelu sočiva prodadoste slobodu!
– Ja nisam papagaj da ponavljam tuđe reči – planu Varvara Petrovna. –
Budite uvereni da se kod mene nakupilo dosta mojih reči, šta ste vi u tih
dvadeset godina za mene učinili? čak mi niste hteli davati ni knjige koje sam ja
za vas poručivala i koje bi, da nije bilo knjigovežnice, ostajale nerasečene. Šta
ste mi davali za čitanje, kad sam vas, u one prve godine, molila da me
upućujete? Sam Kapfig, pa Kapfig, roman i roman. Vi ste zavideli čak i mome
razvijanju i odmeravali ste ga. Međutim, svi su vam se smejali. Priznajem, ja
sam svakad gledala u vama samo kritičara; književni kritičar i ništa drugo. Kad
sam vam na putu za Petrograd kazala da nameravam pokrenuti list i da njemu
hoću da posvetim sav svoj život, vi ste me odmah ironično pogledali i bili ste i
odviše nadmeni.
– Nije bilo tako, nije... mi smo se onda bojali gonjenja...
– Bilo je baš tako; a u Petrogradu se vi niste imali plašiti baš nikakvih
gonjenja! Sećate li se posle, u februaru, kad se ono pročulo, odmah ste u strahu
dotrčali k meni i tražili da vam ja dam uverenje u obliku pisma da se list o kome
je reč vas nimalo ne tiče, da mladići dolaze k meni a ne vama, i da ste vi samo
domaći učitelj koji stanuje u istoj kući zato što još ne primiste platu – zar nije
tako bilo? Pamtite li to? Vi ste se, Stepane Trofimoviču, zaista celog svog veka
odlikovali!
– To je bio samo jedan trenutak slabosti, trenutak u četiri oka! – uzviknu
on bolno. – I zar će, zar će se zbilja sad sve raskinuti zbog takvih neznatnih
stvari? Zar se između nas za toliki niz godina ništa nije sačuvalo?
 – Vi strašno mnogo računate! Vi želite sve tako da uradite da ja ostanem
još i dužna. Kad ste se vratili iz inostranstva, gledali ste me sa visine, niste mi
dali ni reči da progovorim; a kad sam i ja otputovala, pa posle razgovarala s
vama o Madoni, niste me ni slušali i počeli ste se nadmeno osmejkivati u prsnik,
kao da ja nisam mogla imati ista osećanja koja i vi.
– To sigurno nije bilo zato, verovatno, nije zato... J'ai oublié183
– Ne, ne, baš upravo zato, a niste se stvarno imali ničim preda mnom da
gordite, jer je sve to bila glupost i jedino vaša izmišljotina. Danas se niko, niko
više ne oduševljava Madonom, niti na to gubi vreme, niko osim zatucanih
staraca! To je dokazano.
– Već i dokazano?
– Madona savršeno ničem ne koristi. Ova je čaša korisnija, jer se u nju
može nasuti voda; ova olovka je korisna, jer se njome može sve napisati. A
onamo je žensko lice, gore od svakog prirodnog lica. Pokušajte da naslikate
jabuku i pored nje da stavite pravu jabuku – koju ćete uzeti? Nećete se prevariti,
mislim. Eto na šta se svode sve naše teorije, čim ih osvetli prvi zrak slobodnog
ispitivanja.
– Tako je, tako!
– Vi se ironično osmejkujete. A šta ste mi ono govorili, na primer, o
milostinji? Međutim, zadovoljstvo od milostinje oholo je i nemoralno
zadovoljstvo, zadovoljstvo, imućnog od svoga bogatstva, od svoje moći i od
poređenja svoje vrednosti sa vrednošću siromaha. Milostinja kvari i onog ko je
daje i onog kome se daje, a povrh toga ne postiže smer, jer samo povećava
siromaštvo. Neradnici, oni koji ne vole rad, kupe se oko onih koji daju, kao
igrači oko stola, nadajući se da na igri dobiju. Međutim, onaj žalosni groš koji
im se baca ne dostiže ni za stoti deo potreba. Jeste li vi u svom životu mnogo
razdali? Osam grivena, možda, i ne više; prisetite se! Postarajte se da se setite
kad ste potonji put udelili – biće dve godine, a može se reći i četiri. Vi govorite
krupne reči, a samo smetate stvarima. Milostinja se već i u današnjem društvu
mora zakonom zabraniti. U novom društvu neće ni biti sirotinje.
– O, kakvo prosipanje tuđih reći! Tako, dakle, došli smo već i do novog
uređenja društva? Nesrećnice, bog nek vam je na pomoći!
– Da, došlo je, Stepane Trofimoviču, vi ste brižljivo krili od mene sve
nove ideje, danas već svima poznate, i činili ste to jedino iz ljubomore, da biste
imali moći nada mnom. Sad je čak i ona Julija na sto vrsta ispred mene. Ali sam
ipak i ja progledala. Ipak sam vas ja branila, Stepane Trofimoviču, koliko sam
mogla; jer vas prosto svi osuđuju.
 – Accez!184 – on se htede podići s mesta. – Dosta! I šta bih vam ja sad
imao još da poželim osim pokajanja?
– Sedite za časak, Stepane Trofimoviču. Imam još da vas pitam. Vi znate
da ste pozvani da držite predavanje na književnom mitingu; to sam ja udesila.
Kažite mi šta ćete čitati?
– Pa eto, baš o toj kraljici nad kraljicama, o tom idealu čovečanstva, o
Sikstinskoj madoni, koja, po vašem mišljenju, ne vredi ni koliko čaša ili olovka.
– Dakle, nećete iz istorije? – iznenadi se Varvara Petrovna tužno. – Ali oni
neće hteti da vas čuju. Vama ta Madona ne izlazi iz glave! Kakvo vam je to
zadovoljstvo da uspavate ljude? Budite uvereni, Stepane Trofimoviču, ja
govorim jedino u vašu korist. Zar je teško uzeti kakvu kraću ali zanimljivu
pričicu iz srednjovekovnog dvorskog života, iz španske istorije, bolje reći, jednu
anegdotu i to još dopuniti drugim anegdotama i svojim duhovitim uzrečicama.
Tada je bilo sjajnih dvorova, i kakvih gospođa, pa trovanja! Karmazinov kaže da
bi bilo čudnovato kad se ni iz španske istorije ne bi našlo ništa zanimljivo.
– Karmazinov, taj praznoglavi glupak, traži temu za mene!
– Karmazinov, taj gotovo carski um! Vi ste suviše smeli na jeziku, Stepane
Trofimoviču.
– Vaš Karmazinov je stara, istrošena ozlojeđena baba! Chere, chere, je li
već odavno da vas je on tako osvojio, o bože!
– Ja ga ni danas ne trpim, jer se hvališe; ali odajem pravdu njegovom
umu! Ponavljam, ja sam vas branila svim silama, koliko god sam mogla. I zašto
baš hoćete da se prikažete smešnim i dosadnim? Naprotiv, iziđite na govornicu
sa čestitim osmehom, kao predstavnik prošlog veka, i ispričajte tri anegdote sa
svom svojom duhovitošću, onako kako samo vi ponekad umete da pričate. Neka
ste i starac, neka ste i iz prošlog veka, neka ste, najzad, zaostali iza njih, ali vi
ćete to sa osmehom sami priznati u uvodu i svi će osetiti da ste vi jedan mio,
dobar, duhovit zaostatak... Rečju, čovek starog kova, ali toliko napredan da je u
stanju oceniti na šta izlazi besmislenost nekih shvatanja za kojima je do danas
išao. Dakle, učinite mi zadovoljstvo, ja vas molim.
– Chere, dosta je! Ne tražite, ne mogu. Govoriću o Madoni, ali podići ću
buru koja će ili sve njih smrviti, ili mene jednog upropastiti!
– Pouzdano će jednog vas, Stepane Trofimoviču.
– Takva je, onda, moja sudbina! Govoriću o onom bednom i smrdljivom
robu i pokvarenom lakeju koji će se prvi popeti na lestvice s makazama u ruci da
razdere božanstveni lik velikog ideala... u ime jednakosti, zavisti i... u ime
varenja. Neka zagrmi moje prokletstvo, a posle, posle...
– U ludu kuću?
– Možete biti. U svakom slučaju, pobeđen ili pobedilac, ja ću još istog
večera uzeti torbu, ostaviću svoju imovinu, sve vaše darove, sve potpore i
obećana buduća dobra i otići ću, pešice, da život završim kao vaspitač kod nekog
trgovca, ili da od gladi umrem za kakvim plotom. Rekao sam. Aléa jacta est!185
On se opet podiže.
– Ja sam bila uverena – podiže se i Varvara Petrovna i sevnu očima –
uverena već godinama da vi samo zato živite da na kraju i mene i moju kuću
klevetom osramotite! Šta će reći to vaše vaspitač kod trgovca, ili smrt za
plotom? Pakost, ogovaranje i ništa više!
– Vi ste me uvek prezirali, ali ja ću svršiti kao vitez veran svojoj dami, jer
mi je vaše mišljenje o meni bilo svakad od svega draže. Od ovog časa ne primam
više ništa od vas, a čitaću bez nagrade.
– Ala je to glupo!
– Vi me nikad niste cenili! Znam, imao sam bezbroj slabosti. Da, jeo sam
od vašeg, rečeno jezikom nihilizma. Ali jesti iz tuđih tanjira, to nikad nije bilo
princip mojih postupaka. To se desilo onako, samo sobom, ne znam ni ja kako...
Ja sam uvek mislio da među nama ima i ostaje i nešto više od jela i... ja nisam
nikad i nikad bio nitkov... I tako, krećem na put, da stvar popravim! Na pozni
put! Napolju je pozna jesen, magla pritisla polja; mrzlo, sedo inje pokriva moju
buduću stazu, a vetar jauče pesmu o skorom grobu... Ali na put, na put, na novi
put:
»Ljubavi čiste pun,
veran sladosnu snu...«
– O, zbogom snovi moji! Dvadeset godina! Alea jacta est!
Suze mu odjednom potekoše niz lice; on uze šešir.
– Ja ne razumem latinski – progovori Varvara Petrovna savlađujući se
svom snagom.
Ko zna, možda bi i ona zaplakala; ali ljutnja i samovolja još jednom uzeše
maha.
– Znam samo jedno, a to je da je sve to šala. Nikad vi nećete biti u stanju
da ostvarite svoje pretnje, pune sebičnosti. Nećete nikud otići nikojem trgovcu;
nego ćete vrlo spokojno svršiti na mojim rukama, primajući potporu i skupljajući
utornikom neprilične prijatelje. Zbogom, Stepane Trofimoviču.
 – Alea jacta est! – duboko se pokloni on i vrati se kući jedva živ od
uzbuđenja.



 ŠESTA GLAVA

PETAR STEPANOVIČ NA POSLU

 I

Dan svečanosti beše definitivno utvrđen, a fon Lempke je postajao sve

neveseliji i zamišljeniji. Bio je pun kobnih i čudnih slutnji, a to je Juliju
Mihailovnu veoma uznemiravalo. Istina, i nije bilo sve u svom redu. Pređašnji
naš gubernator, čovek blag i mek, nije nadleštvo ostavio sasvim u redu; na
pomolu nam beše i kolera, u nekim mestima je crkavala stoka; po gradovima i
po selima celo leto su besneli požari, a u narodu se sve dublje i dublje usađivalo
neosnovano i glupo nezadovoljstvo, sve se više gunđalo o namernoj paljevini.
Krađe, prema dosadašnjim razmerama, udvostručile se. Ali sve bi to, razume se,
bilo ne više nego obična stvar da uz to nije bilo i drugih, pretežnijih uzroka koji
su remetili mir dosad srećnog Andreja Antonoviča.
Juliju Mihailovnu sve je više iznenađivalo što je on svakim danom
ćutljiviji, čudnovato, sve zatvoreniji. Sta bi imao da skriva? Pri tom, on joj je
retko činio primedbe, mahom ju je u svemu slušao. Na njeno navaljivanje, na
primer, sprovedene su dve-tri vanredno opasne, zamalo ne i nezakonite mere,
kako bi se ojačala gubernatorova vlast. U istoj nameri učinjeno je i nekoliko
zlokobnih popuštanja; ljudima, na primer, koji su zaslužili sud i Sibir, stavljena
je bila u izgled nagrada, opet na njeno navaljivanje. Na neke žalbe i molbe
naređeno je da se i ne odgovara. (Naposletku je sve to izbilo na videlo.) Lempke,
ne samo što je sve potpisivao nego čak nije ni razmišljao o pitanju u kojoj meri
njegova žena sarađuje u vršenju njegove lične dužnosti. Pokatkad bi odjednom
ipak uzimao uporan stav zbog »najviše sitnice« i začuđavao Juliju Mihailovnu.
Razumljivo je bilo da je posle čitavih dana poslušnosti osećao potrebu da sebe za
to nagradi neznatnim trenucima neke pobune. Na žalost, Julija Mihailovna,
pored sve svoje pronicavosti, nije mogla da shvati tu plemenitu crtu plemenitog
karaktera. Nije ni marila za nju, avaj, te je tako došlo do mnogih nesporazuma.
Meni nije potrebno, a ne bih ni umeo da pričam o tim raznim
administrativnim pogreškama; sasvim otklanjam ceo administrativni rad. Kad
sam ovu hroniku započinjao, stavio sam sebi sasvim drugi zadatak. Osim toga,
mnogo što-šta će se obelodaniti prilikom isleđenja koje je određeno u našoj
guberniji; treba samo malo počekati. Pri svem tom će ipak biti potrebna neka
razjašnjenja.
Ali da nastavim o Juliji Mihailovnoj. Jadna gospođa (ja je mnogo žalim)
mogla je postići sve što ju je tako privlačilo i primamljivalo (slavu i ostalo) bez
svih onih jakih i ekscentričnih pokreta kojima se predala od prvog koraka među
nama. Ali, da li od nekog izobilja poezije, da li zbog dugih i tužnih neuspeha
prve mladosti, tek ona se odjednom, sa promenom sudbine, osetila nekako
naročito pozvana, zamalo ne i miropomazana, »nad kojom je zaplamteo jezik
ovaj«; a u tom jeziku je baš i bilo zlo: jezik taj svakako nije šinjon pa da tek
onako pokrije ma koju žensku glavu. No najteže je ženu uveriti baš o toj istini.
Naprotiv, onaj ko joj samo odobrava, taj će uspeti; a odobravali su Juliji
Mihailovnoj kao za opkladu. Ubrzo je tako postala igračka najrazličitijih uticaja;
a u isti mah je, i to za kratko vreme njena gubernatorovanja, uobrazila da je vrlo
individualna. Mnogo je veštih majstora grejalo ruke kod nje i koristilo se njenom
prostodušnošću. I kakva se sve kaša tu varila pod formom njene nezavisnosti!
Njoj su se svideli krupni zemljoposedi, i aristokratski element, i pojačanje
gubernatorske vlasti, i demokratski element, i novo uređenje, i red, i
slobodoumnost, i neke socijalne idejice, i strogi ton aristokratskog salona, i
razuzdanost omladine oko nje jedva li ne kafanska razuzdanost. Ona je maštala
dâ deli sreću, da miri ono što je nepomirljivo; tačnije da sve i sva sjedini oko
sebe u obožavanju njene sopstvene ličnosti.
Imala je ona naročitih ljubimaca; Petar Stepanovič, koji je uticao na nju
najbanalnijim laskanjem, veoma joj se sviđao. Ali on joj se sviđao i iz drugog
uzroka, jednog od retkih uzroka koji je karakterističan za tu gospođu: ona se
jednako nadala da će joj on otkriti jednog dana zaveru protiv države! Teško je to
zamisliti, ali bilo je tako. Njoj se odnekud činilo da se u guberniji sigurno krije
neka zavera protiv države. Petar Stepanovič, svojim ćutanjem u jednoj a
nagoveštavanjem u drugoj prilici, postigao je da se ta njena čudnovata ideja
sasvim ukoreni. Ona je zamišljala da je on u vezi sa svim što u Rusiji postoji
revolucionarno, a u isti mah da je njoj odan do obožavanja. Otkrivanje zavere,
zahvalnost iz Petrograda, napredak u karijeri, uticaj na omladinu kako bi se na
ivici propasti još zadržala – sve je to našlo mesta u njenoj fantastičnoj glavi. Ona
je Petra Stepanoviča stvarno već i izbavila, pokorila ga (u to je, ko zna po čemu,
bila nepokolebljivo uverena), pa će izbaviti i ostale. Niko, niko od njih neće
propasti, sve će ih ona spasti! Ona će ih podeliti na kategorije, tako će o njima i
prijavu podneti; radiće s najvećom pravičnošću – te će ceo ruski liberalizam, a
možda i istorija, blagosiljati njeno ime. Ali zavera će, naravno, biti
obelodanjena. Sve koristi odjednom!
Međutim je, pak, bilo potrebno da Andrej Antonovič bar prilikom
svečanosti bude malo vedriji. Valjalo ga je pošto-poto razveseliti i umiriti. U toj
nameri ona posla k njemu Petra Stepanoviča; nadala se da on kojim mu drago
načinom otkloni njegovu neveselost. Možda kakvim saopštenjima, tako reći iz
prve ruke. Potpuno je verovala u njegovu umešnost.
Petar Stepanovič odavno već nije bio u kabinetu g. fon Lempkea. On
požuri k njemu taman u onaj čas kad je bolesnik bio u osobito tugaljivom
duševnom stanju.


 II

Iskrsla je jedna kombinacija koju fon Lempke nikako nije mogao da

objasni. U srezu (onom baš u kome se Petar Stepanovič donedavno s oficirima
veselio) jedan potporučnik je dobio usmeni ukor od svog neposrednog starešine.
To je izvršeno pred celom četom. Potporučnik beše još mlad; skoro došao iz
Petrograda; uvek ćutljiv i sumoran, na izgled dostojanstven, premda rasta
malenog, debeo, crvenih obraza. On ne mogade podneti ukor, nego odjednom, uz
neobičan i neočekivan vrisak, koji je celu četu iznenadio, povi glavu nekako
divlje, polete na komandira i udari ga iz sve snage i ujede ga za rame. Silom su
ga od njega odvojili. Bez sumnje, sišao je s pameti; pokazalo se da je u poslednje
vreme zaista činio nemoguće stvari. Na primer, iz svog stana je izbacio dve
domaćinove ikone; jednu je sekirom isekao; a u svojoj sobi je, tobože kao na tri
naloja, položio delà Fagtova, Molešotova i Bihnerova,186 i pred svakim nalojem
zapalio po crkvenu voštanicu. Po količini knjiga nađenih kod njega moglo se
zaključiti da je mnogo čitao. Da je imao pedeset hiljada franaka, možda bi
otplovio na Markiska ostrva, kao onaj »kadet« koga g. Hercen pominje u jednom
od svojih radova, sa vrlo mnogo humora... Kad su poručnika posle onog
događaja uhvatili, našli su u njegovim džepovima i u njegovom stanu čitavu
hrpu najžešćih proglasa.
Proglasi ti sami po sebi bili su nevažni. Zar smo malo sličnih videli u
poslednje vreme! Nisu bili ni novi, nego tačno onakvi kakvi su, kako se posle
govorilo, rasturani po h-skoj guberniji; Liputin, koji je pre mesec i po dana
putovao po srezu i išao u susednu guberniju, uveravaše da je on već tada video
iste takve listiće. Ali se Andrej Antonovič ipak zaprepastio, utoliko pre što je
upravnik fabrike Špiguljinih u isto vreme doneo u policiju dva ili tri svežnja
listaka potpuno istovetnih s onima što su se našli kod potporučnika; preko noći
su bili ubačeni u fabriku. Svežnji nisu još bili otvoreni, te tako nijedan radnik
nije stigao da proglas pročita. Fakt je bio prilično beznačajan, ali Andrej
Antonovič se zamislio. Stvar mu se učinila nemilo zamršena.
Tada je u toj fabrici Špiguljinih tek bio započeo »slučaj Špiguljinih«, o
kome je posle bilo onako mnogo vike kod nas i koji je sa mnogo varijanata
prešao i u prestoničke listove. Pre tri nedelje, naime, razboleo se od azijske
kolere i umro jedan radnik, a posle se razbolelo još nekoliko njih. U gradu se
ljudi uplašili, jer je kolera dolazila iz najbliže susedne gubernije. Napominjem da
su kod nas odmah preduzete sanitarne mere da se nezvani gost odbije. Međutim,
nije bila zatvorena fabrika špiguljinih, ljudi milionara i sa vezama. Odjednom svi
povikaše da se baš u fabrici krije leglo i rasadnik boleštine: da i u fabrici i
radničkim stanovima vlada takva nečistoća da bi se kolera, kad je ne bi već bilo,
morala tamo izleći. Andrej Antonovič je energično zahtevao da se mere odmah
primene i u fabrici. Za tri nedelje fabriku očistiše; ali Špiguljini, ne zna se zašto,
zatvoriše je. Jedan brat Špiguljin stalno je živeo u Petrogradu, a drugi, kad je
vlast naredila čišćenje, otputova u Moskvu. Upravnik tada preduze
obračunavanje sa radnicima i, kako se videlo, drsko ih je pri tom varao. Radnici
su gunđali, tražili pravičan obračun, pa, u neznanju svom, odoše i u policiju.
Uostalom, nisu se ni blizu toliko bunili koliko se o tome pisalo. U taj mah, eto,
doneo je upravnik one proglase Andréju Antonoviču.
Petar Stepanovič bez prijave ulete u kabinet fon Lempkea, kao dobar
prijatelj i svoj čovek, uz to i sa porukama od Julije Mihailovne. Kad ga fon
Lempke ugleda, sumorno se smrači i neljubazno zastađe kod stola; dotle je bio
hodao po sobi i o nečem u četiri oka raspravljao sa Blumerom, činovnikom svoje
kancelarije, neobično nespretnim i sumornim Nemcem, koga je on, bez obzira na
najjaču opoziciju Julije Mihailovne, poveo sa sobom iz Petrograda. Kad Petar
Stepanovič uđe, činovnik uzmače do vrata, ali ne iziđe. Petru Stepanoviču se čak
učini da se on sa svojim starešinom nekako značajno pogleda.
– Aha, sad sam vas uhvatio, prikrivenog načelnika grada! – uzviknu Petar
Stepanovič smejući se i stavi ruku na proglas koji beše na stolu; – ovo će da
umnoži vašu zbirku, je l te?
Andrej Antonovič planu. Nešto kao da odjednom iskrivi sve njegove crte.
– Ostavite to, odmah ostavite! – povika uzdrhtao od gneva – ne usuđujte
se... gospodine...
– Šta vam je? Vi se, kanda, ljutite?
– Dopustite da vam napomenem, gospodine, da odsad ni najmanje nisam
nameran trpeti vaš sans façon,187 i molim vas da se setite...
– Phi, vraga! pa vi to baš odistinski!
– Ćutite, ćutite! – stade fon Lempke nogom lupati po prostirci; – i ne
usuđuje se...
Bogzna do čega bi došlo. Mimo sve drugo, beše još jedna okolnost uzrok
gnevu gubernatorovu, okolnost nepoznata Petru Stepanoviču, pa i Juliji
Mihailovnoj. Nesrećni Andrej Antonovič, u svom rastrojstvu, došao je već i
dotle da je poslednjih dana bio ljubomoran na Petra Stepanoviča zbog žene, ne
pokazujući to. U samoći, osobito noću, imao je vrlo nemile trenutke.
– A ja sam mislio: kad vam neko dva dana uzastopce do posle ponoći i
nasamo čita svoj roman i traži vaše mišljenje, da je taj već izišao iz formalnih
zvaničnosti... Julija Mihailovna prima me, međutim, prosto i prijateljski; kako
sad da čovek zna na čemu je! – reče Petar Stepanovič čak sa nekim
dostojanstvom. – Evo vam, uzgred, i vaš roman – on spusti na sto veliku i tešku
svesku savijenu u trubu, čvrsto uvijenu u plavu hartiju.
Fon Lempke pocrvene i zbuni se.
– Gde ste je našli? – oprezno zapita on, s plimom radosti, koju nije mogao
savladati iako ju je savlađivao svim silama.
– Zamislite, tako kako je bila savijena u trubu, tako se skotrljala iza
ormana. Mora da sam je onda, kad sam kući došao, nezgodno bacio na orman.
Našla se sveska tek onomad kad su prali patos. Ala ste vi meni zadali posla!
Lempke sa opravdanom osetljivošću obori oči.
– Nisam spavao, dve noći uzastopce, po vašoj dobroti. Našli smo svesku
još onomad, ali sam je zadržao, jednako sam je čitao; i, kako danju nemam kad,
čitao sam noću. I, i... nisam zadovoljan! Nije moja misao ni ukus! Ali to nije
važno, kritičar nikad nisam bio! No, dragi moj, ipak se nisam mogao odvojiti od
teksta makar i nezadovoljan! četvrta i peta glava to je... to je... vrag će znati šta
je! Pa vi ste prosto natučeni humorom, grohotom sam se smejao. Zbilja, što
umete izazvati smeh... sans que cela paraisse!188 A ono u devetoj, desetoj glavi,
ono o ljubavi, to me se, uostalom, ne tiče; ipak, efektno je. A nad pismom onog
Igrinjeva umalo što nisam zaplakao, iako ste ga vrlo fino karikirali... znate,
osećajno je to pismo, a u isti mah vi kao da hoćete da ga sa lažne strane
istaknete; je li tako? Pogodio sam? Ili nisam? E, a što se tiče završetka, prosto
bih vas izbio. Kakvu tamo ideju sprovodite? Ono starinsko obožavanje
porodične sreće, namnožavanje dece, kapitala, živeti da se uživa i da se blago
teče!... čitaoce će sigurno očarati jer, eto, ni ja od knjige nisam mogao da se
odvojim, ali utoliko je neprijatniji onda onaj svršetak, čitalac ostane isto onoliko
glup koliko i pre toga; a trebalo bi da pametni ljudi u knjizi govore... a kod vas...
Ali hajde, dosta o tom, zbogom! Drugi put se nemojte ljutiti; došao sam da vam
kažem samo dve reči, prešne; a vi ste danas nekako...
– Andrej Antonovič, međutim, uze svoj roman, zatvori ga u hrastov orman
za knjige, pod ključ; uzgred uspe da Blumeru da znak da se izgubi. Blumer, lica
otegnuta i tužna, iščeznu.
– Ja nisam ovakav i onakav, nego prosto... sve same neprijatnosti; –
promrmlja on mršteći se, ali već bez gneva i sede za sto; – sedite i kažite mi te
dve reči. Odavno vas nisam video, Petre Stepanoviću. Samo nemojte drugi put
tako da upadate, na vaš način... u poslovima to katkad...
– Ja uvek imam jedan način...
 – Znam, i verujem da niste to namerno, ali, katkad, kad je čovek tako u
poslovnim brigama... no... sedite!
Petar Stepanovič se pruži po divanu i podavi noge poda se.


 III

– A u kakvim ste to poslovnim brigama? Da nisu ove gluposti? – on

mahnu glavom na proglas. – Ja ću vam takvih listića dovući koliko god hoćete,
video sam ih još u h-skoj guberniji.
– U vreme kad ste tamo živeli?
– Pa, naravno; ne valjda u vreme odsustva. Još je onaj koji sam ja video
imao i vinjetu: gore u vrhu nacrtanu sekiru. Dopustite (on uze proglas); pa da, i
ovde je sekira, ista onakva, istovetna.
– Jest, sekira. Vidite sekiru.
– A vi se poplašili od sekire?
– Ne od sekire... nisam se ni uplašio; ali je ta stvar... to je stvar... ima tu i
nekih naročitih okolnosti.
– Kakvih? Što su proglasi doneti iz fabrike? He-he. A znate li da će radnici
iz te fabrike kod vas ubrzo i sami početi da pišu proglase.
– Kako to? – ozbiljno se začudi fon Lempke.
– Pa tako. Pripazite na njih! Vi ste i suviše meki, Andreju Antonoviču;
pišete romane. Ovde se valja držati starih mera.
– Kako starih mera, kakvi su to saveti? Fabrika je očišćena; zapovedio
sam i očišćena je.
– A među radnicima pobuna. Istući bi ih trebalo sve redom, pa kraj.
– Pobuna? Koješta! Zapovedio sam i očišćeno je sve.
– Eh, Andreju Antonoviču, mek ste vi čovek.
– Ja, prvo, nisam baš tako mek čovek; a drugo... – Fon Lempke se opet
oseti žacnut. Razgovarao je sa Petrom Stepanovičem na silu, iz radoznalosti,
neće li od »mladića« što novo doznati.
– A-a! opet stara poznanica! – upade u reč Petar Stepanovič, pokazujući
sad na drugu hartiju pod pritiskivačem; – opet nešto kao proglas, štampan
očevidno negde van granice, ali u stihovima. Gle, pa ja ovo znam napamet:
Svetla ličnost! Deđ da vidimo malo... tako je: Svetla ličnost. Poznata mi je ta
ličnost, još iz inostranstva. Gde ste je iskopali?
– Rekoste da ste to u inostranstvu videli? – trže se fon Lempke.
– Nego šta! Pre četiri meseca, ili i pet.
– Vi ste, odista, mnogo videli na strani – reče fon Lempke s prefinjenim
pogledom.
Petar Stepanovič, ne slušajući ga, razvi hartiju i glasno pročita ovu pesmu:
On ne bese znatnog roda,
on je dete iz naroda.
No osvetom gonjen carskom,
kivnom zavišću bojarskom,

primi na se krst stradanja;
kazna, muka, zlostavljanja,
i objavi svem narodu bratstvo,
jednakost, slobodu.

Ugnjetenu dižuć raju
odbegao tuđem kraju
zbog careva kazamata,
knute, klešta i dželata.

A narod je s dušom čistom
spreman da ustane listom;
od Smolenska do Taškenta
žudno čeka svog studenta.

Čeka da bez pogovora
pođe s njime na zlotvora,
s bojarima da raščisti,
mrak i carstvo da uništi,

da svojinu opštu spremi,
crkvu, brak i porodicu,
starog sveta zlotvoricu.

– Mora da je i to uzeto od onog oficira, je l' te? – zapita Petar Stepanovič.
 – A vi ste izvoleli poznavati i tog oficira?
– Još kako. S njime sam dva dana lumpovao. Morao je, najzad, sići s
pameti.
– A može biti da i nije silazio s pameti?
– Nije, valjda, zato počeo da ujeda?
– Ali, dopustite; ako ste vi tu pesmu videli još u inostranstvu, a zatim se
ona našla kod tog oficira...
– Kako? Duhovito, zaista! Vi, Andreju Antonoviču, kako vidim, mene
ispitujete? Vidite – poče on odjednom s neobičnom važnošću – ja sam o svemu
što sam video u inostranstvu, čim sam se vratio, dao na izvesnom mestu
razjašnjenje i moja su razjašnjenja primljena sa zadovoljstvom. Inače ne bih ovaj
grad mogao usrećiti svojim prisustvom. Računam da su moje stvari u tom smislu
obavljene i nisam dužan nikom davati računa. A obavljene su ne zato što sam ja
potkazivač, nego zato što se drukčije nije moglo činiti. Oni koji su, znajući za
stvar, pisali Juliji Mihailovnoj o meni, pisali su kao o čoveku ispravnom... Nego,
sve to do đavola, a ja sam došao da vam kažem jednu ozbiljnu stvar, i dobro je
što ste otposlali onog vašeg odžačara. Stvar je važna za mene, Andreju
Antonoviču; imao bih jednu osobitu molbu na vas.
– Molbu? Hm... imajte dobrotu... ja čekam, i to, priznajem, sa
radoznalošću. Uopšte, moram dodati, vi mene prilično iznenađujete, Petre
Stepanoviču.
Fon Lempke je bio uzbuđen. Petar Stepanovič prebaci nogu preko noge.
– U Petrogradu – poče on – bio sam u pogledu mnogih stvari otvoren; ali u
pogledu nekih evo, na primer, ove (on kucnu prstom po Svetloj ličnosti) ja sam
ćutao. Prvo zato što nije vredelo govoriti; a drugo zato što sam kazivao samo
ono o čemu sam pitan. Ne volim da se u tom smislu istrčavam; u tome vidim
razliku između nitkova i poštenog čoveka koga su odnekud okolnosti
priklopile... Ali to zasad na stranu... Dobro; ali sad... sad kad su te budale... To
jest, kad je to izišlo na videlo, i već je i u vašim rukama, a od vas, vidim, ne da
se sakriti... jer vi ste čovek koji ima oči i kome se ne može lako podvaliti... a te
budale produžuju svoje: ja... ja... pa da, ja, jednom reči, ja sam došao da vas
zamolim da me izbavite od jednog čoveka, opet jedne budale, možda i ludog
čoveka, s obzirom na njegovu mladost, nesreću... s obzirom na vašu humanost...
Niste tek, valjda, humani samo u romanima sopstvene izrade! – prekide on govor
grubim sarkazmom i nestrpljivo. Jednom reči, tu stajaše čovek iskren, ali, sa
izobiljem svojih humanih osećanja i, možda, škakljivosti, nevešt i nepolitičan, i
što je glavno, čovek ograničen, kako je to fon Lempke odmah sa retkom
pronicljivošću ocenio i kako je već odavno o njemu i mislio, naročito u toku
prošle nedelje kad ga je, sam, u kabinetu, osobito noću, grdio u sebi što je mogao
gore zbog njegovih neobičnih uspeha kod Julije Mihailovne.
– Za koga molite i šta znači sve to? – raspitivao je on s dostojanstvom,
starajući se da prikrije svoju radoznalost.
– To... to i jeste... do vraga... nisam ja kriv što u vas verujem! Šta sam ja
kriv što vas smatram za najplemenitijeg čoveka i, što je glavno, za čoveka
bistra... dakle, sposobna da razume... do vraga...
Kukavac, očevidno, nije umeo da se snađe.
– Vi ćete, najzad, razumeti – nastavi on – vi ćete razumeti da ja, ako bih
kazao tu njegovo ime, ja bih vam ga, u stvari, predao u ruke; predao, zar ne? Je li
tako?
– A kako, opet, ja da pogodim kad se vi ne odlučujete da ga kažete?
– To i jest ono, vi uvek tom svojom logikom podsečete čoveku noge... do
vraga!... Neka nosi đavo! »svetla ličnost«, taj »student« – to je Šatov... Eto vam,
sad znate sve!
– Šatov? To jest, kako to, Šatov?
– Šatov, to je »student« koji se evo ovde pominje. On sad ovde živi; bivši
rob: onaj, znate, što je udario šamar.
– Znam, znam! – fon Lempke zažmiri. – Ali, ipak, dopustite, u čemu je
njegova krivica i, što je najglavnije, za šta se vi tu zauzimate?
– Pa da se on spase, to molim; eto, razumejte! Ja njega, ima već osam
godina, poznajem i možda sam mu baš i prijatelj bio – uzbuđivao se Petar
Stepanovič. – Ali da, ja nemam da vam dajem računa o svom ranijem životu –
on mahnu rukom – to ovde nije važno. Svega su to tri i po čoveka, a sa onima iz
inostranstva biće ih ni desetorica; nego, što je glavno, ja sam se ponadao u vašu
humanost, u vaš um. Vi me razumete: vi ćete prikazati stvar u pravoj boji, a ne
kao bogzna šta, prosto kao glupu maštu suluda čoveka... zbog nesreće,
razumejte, zbog dugotrajne nesreće... a ne kao nekakvu tamo, đavo će ga znati,
protivdržavnu zaveru...
Petar Stepanovič se gotovo gušio od revnosti.
– Hm. Vidim već da je on kriv za proglase sa sekirama – zaključi fon
Lempke, gotovo važno; – ali, dopustite, ako je on tu sam, kako je mogao
rasturati proglase i ovde i u unutrašnjosti, pa u h-skoj guberniji i... naposletku,
što je najglavnije, kako je došao do njih?
– Pa kažem li vam da ih je svega petorica, i suviše desetorica, otkud,
dakle, da znam!
– Vi ne znate?
– A zašto, do đavola, da znam!
– Ali, pri svem tom, znali ste da je Šatov jedan od članova?
– Eh! – mahnu rukom Petar Stepanovič kao da se otima ispod pritiska
ispitivačeve pronicavosti; – pa dobro, kazaću vam celu istinu: o proglasima ne
znam ništa, to jest toliko koliko i ništa... do đavola, valjda razumete šta znači
ništa?... Naravno, ima tu taj potporučnik, i još neki... pa možda i Šatov, da, i još
kogod, da... i to je onda sve. Ne vredi razgovora... Mizerija... Ali ja sam došao za
Šatova da molim; njega valja spasti, jer je ovo njegova pesma, njegov sopstveni
sastav i preko njega je i štampana u inostranstvu; to je što znam pouzdano, a o
proglasima ne znam baš ništa.
– Ako je pesma njegova, onda su pouzdano i proglasi njegovi. Nego,
kakvi su dokazi koji vas gone da sumnjate u gospodina Šatova?
– Petar Stepanovič, sa izgledom čoveka koga su potpuno izveli iz
strpljenja, izvuče iz džepa beležnik, a iz njega jedno pisamce.
– Evo dokaza! – viknu on i baci pismo na sto. Fon Lempke razvi hartiju;
vide da je pisamce pisano pre pola godine odavde nekud u inostranstvo, kratko,
u dve reci:
»Svetlu ličnost ovde štampati ne mogu i ništa ne mogu; štampajte tamo u
inostranstvu.
Iv. Šatov«
Lempke upre dug pogled u Petra Stepanoviča. Pravo je kazala Varvara
Petrovna da on ima donekle volovski izgled, naročito ponekad.
– Dakle, evo šta je – trže se Petar Stepanovič; – to znači da je on stihove
napisao ovde, pre pola godine, ali ih nije mogao štampati ovde, pa da, u nekoj,
recimo, tajnoj štampariji, i zato je molio da se štampa u inostranstvu. Mislim da
je jasno?
– Da, jasno je, ali koga je molio? To još nije jasno, vidite – opaziće
Lempke s najlukavijom ironijom.
– Kirilova, eto najzad! Pisamce je bilo upućeno Kirilovu u inostranstvo...
Niste to znali, valjda? Krivo mi je što se vi, možda, samo pretvarate preda
mnom, a ovamo davno i davno sami znate i za tu pesmu, i za sve! Otkud to da se
nađe na vašem stolu? Kako je našlo puta dovde? Zašto me onda mučite?
On grčevitim pokretom obrisa znoj sa lica.
 – Možda mi je doista nešto i poznato... – vešto izbeže odgovor Lempke; –
a ko je taj Kirilov?
– Pa onaj inženjer, došljak, onaj što je bio pri duelu svedok Stavroginov;
manijak, lud čovek; vaš potporučnik je odista možda samo u pijanačkom bunilu,
ali ovaj je sasvim lud, sasvim, za to jamčim. Eh, Andréju Antonoviču, kad bi
vlada znala kakvi su upravo ti ljudi, svi odreda, na njih se ne bi jedna ruka
podigla. Svi redom su ludi; ja sam ih se sit nagledao u švajcarskoj, i na
kongresima.
– Tamo, odakle se i upravlja tim pokretom ovde?
– A ko upravlja? Tri i po čoveka. Ta samo kad ih gledate, muka vas
spopadne. I kakav je to »pokret ovde«? Proglasi, mislite? A koga su vrbovali?
Potporučnika u pijanačkom bunilu, i dva-tri studenta! Vi ste pametan čovek, pa
vas zato pitam zašto uz taj pokret ne pristaju ljudi značajniji, nego sve sami
studenti i nezreli dečaci od dvadeset dve godine? I, zar ih je mnogo? Pustili su
milion pasa da ih traže, a jesu li ih mnogo našli? Sedmoricu. Kažem vam, muka
da vas uhvati.
Lempke ga pažljivo sasluša, ali sa izrazom koji kaže »Slavuja nećeš
basnama nahraniti«.
– No, ipak, dopustite, vi ste imali dobrotu da tvrdite da je pisamce
adresovano za inostranstvo; no ovde nema adrese, otkud onda vi znate da je bilo
upućeno gospodinu Kirilovu, i baš u inostranstvo? I... i da ga je zaista napisao
gospodin Šatov?
– E, onda dobavite rukopis Šatova, pa uporédite. Kod vas u kancelariji će
se nesumnjivo naći kakav njegov potpis. A što se tiče adrese Kirilova, Kirilov je
pismo još onda meni pokazao.
– Dakle, vi sami...
– Pa dabogme, razume se, ja sam... Zar su malo šta meni tamo pokazivali?
A što se tiče ove pesme, nju kažu da je Šatovu napisao pokojni Hercen, dok se
još po tuđini skitao, kao za uspomenu na viđenje, u pohvalu, za preporuku, itd.
do đavola... a Šatov je sad širi među omladinom. Kao veli: Hercenovo lično
mišljenje o meni.
– Tja-tja-tja – doseti se Lempke, najzad; – ja zato i mislim: dobro,
proglasi, to se može razumeti, ali našto ova pesma?
– Ma kako da ne razumete!... A vrag će me znati što sam se tu pred vama i
raspričao! Slušajte, dajte vi meni Šatova, a sve ostale nek nosi đavo, pa i
Kirilova, koji se sad zatvorio u kuću Filipova, gde i Šatov stanuje, pa ćuti... Oni
mene ne vole zato što sam se vratio... ali obećajte vi meni Šatova, pa ću vam ih
sve redom na jednom tanjiru poslužiti. Biću koristan, Andreju Antonoviču! Ja
mislim da svu tu žalosnu gomilicu čine svega devet, deset ljudi. Ja ih sve
posmatram. Trojicu već znamo: Šatova, Kirilova i onog potporučnika. Ostale još
posmatram... uostalom, nisam sasvim kratkovid. To je kao u h-skoj guberniji;
tamo su uhvatili dva studenta sa proglasima: jedan gimnazist, dva
dvadesetogodišnja plemića, jedan nastavnik i jedan major u ostavci od šezdeset
godina, poludeo od pića, i to je bilo sve, verujte mi, sve! Ljudi se prosto začudili
da je to sve... Meni će biti potrebno šest dana. Već sam proračunao; šest dana,
pre ne ide. Ako želite ma kakav rezultat, ne dirajte ih za šest dana, a ja ću vam ih
onda povezati sve u jedan zavežljaj. No, ako ih dirnete pre, gnezdo će se
rasturiti. Ali Šatova mi dajte! Zato sam i došao... Najbolje bi bilo da se pozove
potajno, i prijateljski, makar ovde u vaš kabinet, i da se stavi malo na ispit: da se
zavesa podigne malo pred njim... On će vam se izvesno sam baciti pred noge i
zaplakati! To je čovek nervozan, nesrećan, žena mu se provodi sa Stavroginom.
Polaskajte mu malko, i on će vam sve sam odati. Ali treba šest dana. A što je
glavno, što je glavno Juliji Mihailovnoj ni bele! Tajna. Možete li čuvati tajnu?
– Kako? – Lempke izbeči oči – pa zar vi niste ništa... poverili... Juliji
Mihailovnoj?
– Njoj? Sačuvaj me i pomiluj bože! E-he, Andreju Antonoviču! Vidite, ja
njeno prijateljstvo osobito cenim i nju visoko poštujem... i, već onako, sve... ali
neću pogrešiti. Ja njoj ne protivrečim, jer kao što i sami znate: opasno je njoj
protivrečiti. Možda sam joj baš i zucnuo koju, jer ona to voli, ali da joj odam
imena, kao ovo sad vama, ili već što bilo, e-he, brate! Zašto se ja sad i obraćam
vama? Zato što ste muško, čovek ozbiljan, sa starim temeljnim službenim
iskustvom. Vi ste mnogo videli. Ja mislim da vi, još po primerima iz Petrograda,
svaki korak u tim poslovima napamet znate... A da poverim njoj, na primer,
samo ta dva imena, odmah bi u doboš udarila... Jer ona želi da Petrograd odovud
zadivi. Aja! Suviše je vatrena! To je ono što ne valja.
– Da, ima u njoj nešto temperamenta – promrmlja Andrej Antonovič ne
bez zadovoljstva, a u isti mah jako žaleći što se ovaj grubijan usuđuje već i
suviše slobodno da kazuje svoje mišljenje o Juliji Mihailovnoj. Petru
Stepanoviču, pak, činilo se možda da je to još malo; da valja još dodati vatre, da
bi »Lempki« polaskao i sasvim ga pokrio.
– Upravo tako, temperamentna mnogo – povlađivao je Petar Stepanovič –
neka je baš i genijalna žena, literarna, ali plaši vrapce. Ne bi se ona uzdržala da
ćuti ni šest sati a kamoli šest dana. E-he, Andreju Antonoviču, nemojte na
žensko tovariti šest dana roka! Priznajte i meni neko iskustvo, bar u takvim
stvarima, štošta ja znam, a vi znate da ja mogu štošta znati. Za tih šest dana vas
ne molim što se mazim, nego stvari radi.
– Čuo sam – ustezaše se Lempke da kaže svoju misao – čuo sam da ste vi,
na povratku iz inostranstva, dali, tamo negde gde je trebalo, neku izjavu... nešto
nalik na pokajanje?
– Eh, kako da nije... baš tako...
– Ja ne želim u to da ulazim, razume se... ali mi se dosad činilo da ste ovde
uvek govorili u sasvim drugom stilu o hrišćanskoj veri, na primer, o društvenom
uređenju, naposletku i o vladi...
– Zar sam malo šta govorio! Uostalom, i sad govorim, samo što takve
misli ne treba sprovoditi onako kao one budale, u tome je stvar. Inače, šta mari
ono ujedanje za rame? I vi ste se sa mnom složili u tim stvarima, samo ste kazali
da je rano.
– Nisam se ja baš u tome složio; niti sam u tom smislu kazao da je rano.
– E to, onda, kod vas svaka reč ima zamku. He-he! Vi ste smotren čovek!
– veselo reče Petar Stepanovič. – Slušajte, brate rođeni; trebalo je da vas malo
upoznam, zato sam i govorio u svom stilu. Nisam se ja samo s vama tim
načinom upoznao, nego s mnogima. Trebalo mi je da vaš karakter upoznam.
– Naš to vam moj karakter?
– A otkud ja znam našto! – (On se opet nasmeja.) – Vidite, dragi i
mnogopoštovani Andreju Antonoviču, vi jeste lukavi, ali do onog još nije došlo,
a sigurno neće ni doći, razumete li? Možda i razumete? Ako sam, po povratku iz
inostranstva, i dao izjavu negde gde treba, a odista ne znam zašto čovek
određenih uverenja ne bi mogao raditi u korist iskrenih svojih uverenja... ali mi
niko onda nije za vaš karakter rekao, niti sam otuda ikakve poruke primao.
Razmislite sami: zar nisam mogao da ta dva imena ne kažem prvo vama, nego
da udarim pravo tamo, to jest tamo gde sam dao i prva svoja otaaveštenja. A ako
bi nešto i brinuo o finansijama, ili prosto rečeno, o nekoj dobiti, ne bi se moglo
reći da računam za sebe, jer oni sad vama imaju da budu zahvalni, a ne meni. Ja
– dodade Petar Stepanovič plemenito – ja se jedino za Šatova zauzimam, samo
za Šatova, zbog starog prijateljstva... A već posle, kad recimo, uzmete pero da
tamo javite, onda, pohvalite me, ako hoćete... neću te reci vaše pobijati, he-he!
Adieu! Zbilja, zasedeo sam se; i nije trebalo toliko brbljati! – dodade on sa
nekom ljubaznosti i ustade da ide.
– Naprotiv, meni je vrlo milo što se ta stvar, tako reći, određuje – ustade i
fon Lempke, tako ljubazan očevidno pod uticajem poslednjih reci. – Vaše usluge
primam sa zahvalnošću i budite uvereni da ću sve što je s moje strane mogućno
u pogledu mišljenja o vašoj usrdnosti...
– Šest dana, to je glavno, šest dana roka i da za to vreme i ne mrdnete,
toliko.
– Nek bude.
– Razume se, ja vam ne vezujem ruke! Ne bih ni smeo. Vi ne možete da ih
pažljivo ne pratite, tek, nemojte pre vremena rasplašiti gnezdo, to je ono čemu se
ja nadam od vaše pameti i iskustva. A, naravno, spremili ste dosta lovaca i,
tamo, svakojakih njuškala, he-he! – lupnu tek Petar Stepanovič, veselo i
lakomisleno (kao svaki mladić).
– Nije baš sasvim tako – ogradi se Lempke ljubazno. – Što mislite da je
spremnost od naše strane velika, to je samo mladićka predrasuda. Nego, uzgred,
dopustite jednu reč: ako je taj Kirilov bio Stavroginov svedok pri dvoboju, onda,
u tom slučaju, i gospodin Stavrogin...
– Šta, Stavrogin?
– O, ne, ne, ne! Tu ste promašili, iako ste inače lukavi. I začuđavate me.
Jer ja sam mislio da vi, što se toga tiče, niste neobavešteni... Hm... Stavrogin, to
je nešto potpuno suprotno... to jest, potpuno... Avis au lecteur.189
– Zbilja! Je li mogućno? – reče Lempke s nepoverenjem. – Meni je opet
Julija Mihailovna, prema svojim vestima iz Petrograda, kazala da je to čovek...
sa nekim, nekim uputstvima...
– Ja ne znam ništa, ne znam ništa, baš ništa! Adieu. Avis au lecteur! –
povuče se Petar Stepanovič iznenadno, otvoreno iztaegavajući dalja pitanja i
pohita vratima.
– Dopustite, Petre Stepanoviču, dopustite! – viknu Lempke; – samo još
jedna mala stvarčica; neću vas zadržavati. – On izvuče iz fioke jedan koverat.
– Evo još jedan primerak iz iste kategorije. I time vam dokazujem da vam
mnogo verujem. Evo, pa mi recite svoje mišljenje.
U kovertu beše pismo, pismo neobično, bez potpisa, upućeno Lempkeu, a
dobio ga je on juče. Petar Stepanovič s najvećim jedom pročita ovo:

»Vaša preuzvišenosti!
Jer ste vi to po svom činu. Ovim javljam za ubistvene
namere protiv života generalskih osoba i otadžbine; pravo se na
to ide. Lično sam mnogo rasturao, kroz množinu godina. I
bezbožnosti. Priprema se buna, proglasa ima na hiljade i za
 svakim potrčaće stotinu ljudi, jezik da isplaze, ako uprava za
vremena to ne pokupi, jer je mnogo u nagradu obećano, a prost
narod je glup, a i votka. Narod, tražeći vinovnika, ruši, i jedno i
drugo; a bojeći se obeju strana, pokajao se i za ono u čem nije
učestvovao, jer su okolnosti takve. Ako želite da dostava bude
na spas otadžbine, a takođe i crkve i ikona, to samo ja jedini
mogu. Ali s tim da se meni iz trećega odeljenja190 oprosti, po
telegrafu, jednome od sviju, a drugi neka odgovaraju. Na
prozor kod vratara kao znak u sedam časova metnite svakog
večera sveću. Videvši, poverovaću i doći da celujem milostivu
šaku iz prestonice, no s tim da bude izdržavanja, jerbo od čega
ću ja da živim? A vi se nećete pokajati, zato što će vam izići
zvezda. Treba oprezno, inače će otići glava.
Vaše uzvišenosti očajnik pada pred noge kajući se
slobodan mislilac
Incognito.«

Fon Lempke reče da se pismo našlo juče kod vratara, kad u njegovoj
sobici nije nikog bilo.
– Pa, šta mislite? – zapita Petar Stepanovič gotovo grubo.
– Ja bih rekao da je to anonimna paskvila, za smeh.
– Najverovatnije da tako i jeste. Vas niko ne može lako prevariti.
– Ja uglavnom tako mislim, jer je glupo napisano.
– A jeste li ovde još kakvu paskvilu dobili?
– Dvaput, bezimene.
– Već, naravno, bezimene. Baznog stila? Raznih rukopisa?
– Raznog stila i rukopisa.
– I dedačkih, kao što je ovo?
– Jest, dedačkih, i znate... vrlo ružnih...
– E, kad ih je bilo i pre, onda je začelo isti pisac i sad.
– Pre svega zato što su sva pisma glupa... Jer, oni su ljudi obrazovani i
izvesno neće pisati ovakve gluposti.
– Dabogme, dabogme.
– A šta velite ako neko tim zbilja hoće da potkaže?
 – Nije verovatno – odseče Petar Stepanović suvo. – Jer šta bi značio taj
telegram iz trećeg odeljenja, i to izdržavanje? Očevidno, paskvila.
– Da, da – zastide se Lempke.
– Znate šta. Dajte vi to meni. Ja ću vam toga pouzdano pronaći. Pronaći ću
njega pre nego njih.
– Uzmite – pristade fon Lempke, uostalom, sa nešto kolebanja.
– Jeste li kome pokazivali?
– Nisam, baš nikom nisam pokazivao.
– Mislim, Juliji Mihailovnoj ?
– Ah, bože sačuvaj! I molim vas, ako boga znate, nemojte njoj ni vi
pokazivati! – povika Lempke u strahu, – Nju će to veoma potresti... a na mene će
se jako naljutiti.
– Da, naravno. Rekla bi vam da ste dobili što ste zaslužili, kad vam tako
pišu. Znamo mi žensku logiku. E, zbogom. Ja ću vam, možda, već za tri dana
kazati tog pisca. Glavno je naš dogovor!


 IV

Petar Stepanovič sigurno nije glup, ali je robijaš Fećka kazao istinu kad je
rekao da on »sam sebi čoveka zamisli kako mu treba i tako s njim živi«. Od fon
Lempkea je Petar Stepanovič otišao potpuno uveren da ga je bar za šest dana
umirio; a taj mu je rok bio preko potreban. No taj je račun bio pogrešan i samo
zato što je on, od samog početka, Andreja Antonoviča zamišljao kao čoveka
sasvim priproste pameti.
Andrej Antonovič, kao i svaki drugi koji pati od sumnje i bojazni za sebe,
u prvom trenutku, pošto iziđe iz neke neizvesnosti, bio bi neobično radosno
poverljiv. Nov obrt stvari učinio mu se dosta ugodan, bez obzira na neke nove
složenosti koje su mu ponovo zadavale poslovnih briga. Ali su sad bar sumnje
otpale. Međutim, poslednjih dana bio je veoma umoran, osećao se mnogo
namučen i nemoćan, tako da mu je duša i nehotice čeznula za mirom. Na žalost,
eto opet je došlo uznemirenje. Dugo življenje u Petrogradu ostavilo je
neizglađive tragove u njegovoj duši. Službena, pa i potajna istorija »novog
naraštaja« bila mu je dosta poznata – bio je on radoznao i pravio zbirku proglasa
– no nikad nije ni prvu reč svega toga shvatio. I sad se osećao kao u šumi: svima
svojim instinktima slutio je da u rečima Petra Stepanoviča ima nešto vrlo
neskladno, van svakih formi i uslova, »ali sam će đavo znati šta se sve u tom
,novom naraštaju' može dogoditi i šta se sve kod njih zbiva!« – razmišljao je on
gubeći se u kombinacijama.
Tada, kao naročito, Blumer opet promoli glavu. Dok se Petar Stepanovič
tu bavio, on je čekao u blizini. Taj Blumer bio je i neki daleki srodnik Andreja
Antonoviča, ali se to celoga veka brižljivo i bojažljivo prikrivalo. Molim čitaoce
da mi oproste što ću nekoliko reči pokloniti toj neznatnoj ličnosti. Blumer je bio
čovek od čudne vrste »nesrećnih« Nemaca, ali nikako zbog umne skučenosti,
nego što se ne zna zašto. »Nesrećni« Nemci, to nije mit, oni stvarno postoje, čak
i u Rusiji, imaju svoj tip. Andrej Antonovič je celog veka osećao prema Blumeru
dirljivu simpatiju i svuda, gde god je mogao, u srazmeri sa ličnim
napredovanjem u službi, i njega je dizao na koje mestance u svom nadleštvu. Ali
Blumer nikako nije imao sreće. Ili njegovo mesto ostane bez budžeta, ili se
promeni uprava; a jednom umalo što ga nisu mesto nekog drugog stavili i pod
sud. Bio je tačan; ali nekako preterano, bez potrebe i na svoju štetu, smrknut; riđ,
visok, pogrbljen, turoban, pa i osetljiv, i pored sve poniznosti tvrd i nepopustljiv
i uporan kao vo; ili je bar takav bio uvek onda kad ne treba. Zajedno sa svojom
ženom i mnogobrojnom decom osećao je prema Andreju Antonoviču smernu
odanost. Osim Andreja Antonoviča, nije ga nikad niko voleo. Julija Mihailovna
ga je od prve odgurnula, ali upornosti svog muža nije mogla da odoli. To je bila
njihova prva bračna svađa i desila se odmah posle svadbe, baš prvih medenih
dana, kad se Blumer, dotle brižljivo od nje sakriven, iznenadno predstavio
kazavši uvredljivu tajnu svog srodstva s njom. Tada je Andrej Antonovič
sklopljenih ruku molio za njega i osećajno ispričao ženi ceo Blumerov život,
njihovo prijateljstvo još iz detinjstva; ali Julija Mihailovna je mislila da je
zauvek ostala posramljena, čak se poslužila i nesvesticom. Fon Lempke,
međutim, nije odstupio od svoga i izjavio je da Blumera ne da ni za šta na svetu i
neće ga odvajati od sebe. Tako da se Julija Mihailovna naposletku mnogo
začudila i bila primorana da pristane na Blumera. Odlučiše samo da se srodstvo
prikriva, još pažljivije nego dotle, ako je mogućno, i da se Blumerovo kršteno
ime i prezime po ocu izmeni, pošto se i on odnekud zvao Andrej Antonovič.
Blumer se kod nas nije ni s kim upoznavao, osim s jednim Nemcem apotekarem;
nije nikome išao, živeo je usamljeno i bio veliki štediša. Njemu su odavno bile
poznate književne slabosti Andreja Antonoviča. Lempke je prvo njega pozivao
da sluša njegov roman, u četiri oka; i tako je Blumer po šest časova uzastopce
imao da sedi, kruto kao panj, da se znoji, napreže sve svoje moći da ne zaspi i da
se osmehuje. A kad bi se kući vratio, on je zajedno sa svojom ženom,
dugonogom i mršavom, nukao i uzdisao zbog nesrećne slabosti njihovog
dobrotvora prema ruskoj književnosti.
Kad Blumer uđe u kabinet, Andrej Antonovič ga sa žaljenjem pogleda.
– Molim te, Blumere, ostavi me na miru – poče on sa nemirnim brzanjem,
očevidno u želji da izbegne nastavak malopređašnjeg razgovora koji je Petar
Stepanovič svojim dolaskom bio prekinuo.
– Pa ipak, to bi se dalo udesiti sasvim delikatno, bez i najmanjeg java i
glasa, jer vi imate potpuno ovlašćenje – uporno je navaljivao Blumer, pun
poštovanja i pognutih leđa, a sve se više i više sitnim koracima primicao Andréju
Antonoviču.
– Blumere, ti si mi toliko odan i toliko si uslužan da me je svaki put strah
kad te vidim.
– Vi uvek kažete oštroumne stvari, pa onda, zadovoljni onim što ste kazali,
mirno zaspite, ali time samo sebi škodite.
– Blumere, ja sam se baš sad uverio da ono ne postoji, ne postoji.
– Tek valjda ne iz reči onog dvoličnog i pokvarenog mladića, u koga i
sami sumnjate? On vas je zadobio laskavim pohvalama vašem daru za
književnost.
– Blumere, nisi ništa smislio; tvoj je projekt besmislica, kažem ti. Nećemo
ništa naći, a podići će se strašna graja, zatim smeh, zatim... Julija Mihailovna...
– Mi ćemo nesumnjivo naći sve što tražimo – Blumer čvrstim korakom
priđe bliže gospodaru i desnu ruku stavi na srce – mi ćemo pretres izvršiti
iznenadno, rano ujutru, čuvajući svaki obzir prema ličnosti i svu propisnu
ozbiljnost zakonske forme. Mladići, Ljamšin i Teljatnikov, već i preterano
uveravaju da ćemo naći sve što želimo. Oni su tamo odlazili mnogo puta. Prema
gospodinu Verhovenskom niko nije lepo raspoložen. Generalica Stavrogina
otvoreno mu je odrekla svoja dobročinstva i svaki pošten čovek, ako samo takav
čovek postoji u ovom grubome svetu ovde, uveren je da je u njemu uvek bio
izvor neverovanja u boga i socijalističkog učenja. On ima sve zabranjene knjige,
Misli od Riljejeva,191 sva delà Hercenova... Ja, za svaki slučaj, imam dosta
potpun katalog njegovih knjiga.
– O, bože! pa te knjige ima svako; ti si naivan, kukavni moj Blumere!
– I mnogo proglasa – nastavi Blumer ne osvrćući se na onu napomenu. –
Mi ćemo, najzad, neminovno naići na trag sadašnjih proglasa ovde. A mladi
Verhovenski mi je i suviše sumnjiv.
– Ti mešaš oca sa sinom. Oni se ne slažu, sin se javno podsmeva ocu.
– To je samo maska.
– Blumere, ti si se zakleo da me mučiš! Pomisli da je stari ipak ovde
viđena ličnost. Bio je profesor, poznat je čovek, i ako se razviče, svet će nam se
odmah početi podsmevati, i tako ćemo sve promašiti... i pomisli na Juliju
Mihailovnu.
Blumer se pomicao napred, ne slušajući ga.
– On je bio samo docent, samo docent, a po činu je samo koleški asesor u
ostavci – tvrdio je on udarajući se rukom u grudi; – nema odlikovanja, otpušten
je iz službe zbog sumnje da je nešto smišljao protiv države. Bio je pod
prismotrom i nesumnjivo se još nalazi. A s obzirom na nered koji je sad otkriven,
vi biste neizostavno morali činiti svoju dužnost, dok vi, naprotiv, povlađujući
pravome krivcu, ispuštate svoje odlikovanje.
– Julija Mihailovna! I-di, Blumere! – povika fon Lempke iznenadno, kad
iz susedne sobe začu glas svoje žene.
Blumer uzdrhta, ali se ne predade. – No dopustite, dopustite mi –
nastavljaše on prilazeći i sve jače pritiskujući obe ruke na grudi.
– I-di! – škrgutnu zubima Andrej Antonovič; – radi šta hoćeš... posle... O,
bože moj !
Zavesa se na vratima razmače i pojavi se Julija Mihailovna. Kad ugleda
Blumera, ona veličanstveno zastade, oholo i uvredljivo baci pogled na njega, kao
da je samo njegovo prisustvo poniženje za nju. Blumer joj se ćutke i smerno
duboko pokloni i, pogrbljen od poštovanja, na prstima se uputi vratima, raširivši
malo ruke.
Da li zato što je nervozan povik Andreja Antonoviča razumeo doista kao
neposredno odobrenje da uradi onako kako ga je molio, ali se u ovoj prilici
ogrešio o savest radi neposredne koristi svog dobrotvora, krajnje uveren da
»konac delo krasi« – ko će to znati, tek iz ovog razgovora između starešine i
njegovog potčinjenog izišla je, kao što ćemo videti, jedna sasvim neočekivana
stvar, koja je mnoge nasmejala kad se za nju pročulo, Juliju Mihailovnu jako
naljutila, a Andreja Antonoviča potpuno pomela, bacivši ga u najgore vreme u
bednu neodlučnost.


 V

Za Petra Stepanoviča beše to dan pun posla. Od fon Lempkea on se brzo

uputi u Bogojavljensku ulicu, ali, idući Bikovom ulicom i prolazeći mimo kuće u
kojoj stanovaše Karmazinov, odjednom zastade, osmehnu se i uđe u kuću.
Odgovoriše mu »očekuju vas«, a to ga je vrlo zanimalo, jer on nije nikako ni
pominjao da će doći.
Veliki pisac ga je odista očekivao, i to još od juče i onomad. Pre četiri
dana predao mu je svoj rukopis »Merci« (što je mislio čitati na matineu Julije
Mihailovne) i učinio je to iz ljubaznosti, potpuno uveren da je polaskao
samoljublju mladog čoveka kad mu je dopustio da tu veliku stvar već ranije
upozna. Petar Stepanovič je već odavno opazio da mu se ovaj sujetni, razmaženi,
prema neizabranicima uvredljivo nepristupačni gospodin, taj »gotovo carski
um«, prosto-naprosto udvara, i to čak žudno. Meni se čini da se »mladić«
naposletku dosetio da Karmazinov, iako ne drži da je on vođa svega što je u
Rusiji potajno revolucionarno, ali misli da je bar jedan od najviše posvećenih u
tajne ruske revolucije i da na omladinu ima neosporan uticaj. Petra Stepanoviča
zanimalo je da zna šta i kako misli »najumniji čovek u Rusiji«, ali je onaj, iz
nekih uzroka, dosad izbegavao da te svoje misli iskaže.
Veliki pisac je stanovao u kući svoje sestre posednice, udate za dvoranina;
oboje, i muž i žena, pokazivali su čitavo strahopoštovanje prema znamenitom
članu svoje porodice; ali su se sada, kad im je on došao, oboje nalazili u Moskvi,
što im je bilo mnogo žao; i tako je imala čast da ga dočeka neka dvoraninova
vrlo daleka, stara i siromašna srodnica, koja je kod njih živela i već odavno
upravljala celim domaćinstvom. Otkako je gospodin Karmazinov došao, svi
ukućani su išli na prstima. Starica, zamalo što svakog dana nije slala u Moskvu
izveštaje o tome kako je spavao, šta je izvoleo jesti; jednom, zaista, posla
telegram kako je on, posle ručka kod prefekta, gde je bio pozvan, morao uzeti
kašičicu nekog leka. Ona se retko usuđivala da uđe u njegovu sobu, mada je on
prema njoj bio vrlo učtiv, uostalom, i suv, jer je govorio s njom samo po potrebi.
Kad Petar Stepanovič uđe, zateče ga gde jede jutarnji kotlet, uz pola stakla
crnog vina; Petar Stepanovič je i ranije dolazio i uvek ga zaticao sa tim jutarnjim
kotletom, koji bi on u njegovom prisustvu pojeo ne pozvavši ga nijednom da ga
ugosti. Posle kotleta donosili su mu još i šoljicu kafe. Lakej koji je donosio jelo
imao je frak, meku, nečujnu obuću i rukavice.
– A-a! – podiže se Karmazinov sa divana, brišući se ubrusom i sa izrazom
najčistije radosti pođe da se s gostom poljubi, karakteristična navika u Rusa kad
su već mnogo znatni. Ali se Petar Stepanovič seti, iz iskustva, da se Karmazinov,
doduše, primakne za poljubac, no da uvek podmetne svoj obraz, pa ovog puta
reši da on učini to isto; i tako se susretoše dva obraza. Karmazinov se učini da
nije ništa opazio, sede na divan, ljubazno ponudi Petra Stepanoviča da sedne na
naslonjaču prema njemu, a ovaj se odmah i uvali u nju.
– Vi niste... želite li doručkovati? – upita domaćin izneverivši ovog puta
svoju naviku, ali, razume se, tako kako će jasno uputiti gosta na učtiv odrečan
odgovor. Petar Stepanovič, međutim, zažele da doručkuje. Senka uvređenog
čuđenja zamrači domaćinovo lice, ali samo za tren oka:on nervozno zazvoni po
slugu i, bez obzira na svoje lepo vaspitanje, povisi glas naređujući da se donese
još jedan kotlet.
– Šta želite, kotlet ili kafu? – pitao je još jedanput.
– I kotlet i kafu; i vino naredite da se doda, ogladneo sam – odgovori Petar
Stepanovič, sa mirnom pažnjom posmatrajući domaćinovo odelo. Gospodin
Karmazinov beše u domaćem kaputu s vatom, nalik na žaket, sa sedef skim
dugmetima, ali suviše kratkom, što nikako nije pristajalo uz punačak trbuščić i
uz jedro zaobljene delove pri početku njegovih nogu; ali ukusi su razni. Preko
kolena je prebacio i do patosa spustio vunen pled na kocke, iako je u sobi bilo
toplo.
– Bolesni ste, možda? – opaziće Petar Stepanovič.
– Ne, nisam bolestan, ali se bojim da se ne razbolim pri ovoj klimi –
odgovori pisac svojim piskavim glasom, uostalom, nežno skandirajući svaku reć
i vrskajući prijatno, gospodski. – Ja sam vas još juče očekivao. ,
– Zašto? Ja nisam obećao doći.
– Da, ali kod vas je moj rukopis. Vi ste... pročitali?
– Rukopis? Kakav? Karmazinov se jako začudi.
– Svakako ste ga doneli? – trže se on toliko da prestade jesti i preplašeno
gledaše u Petra Stepanoviča.
– A, to je ono »Bonjour«, tako nešto...
– »Merci!«
– Da biće, tako. Sasvim sam zaboravio i nisam ništa čitao; nemam kad.
Pravo da kažem, ne znam gde je; u džepovima, evo, nije... mora da je kod kuće,
na stolu. Budite bez brige, naći će se.
– Nemojte tako; bolje da ja odmah pošaljem po rukopis. Može se izgubiti
a, najzad, i ukrasti ga mogu.
– A šta bi to kome trebalo? I što ste se tako uplašili kad uvek imate, kaže
Julija Mihailovna, po nekoliko prepisa, jedan u inostranstvu kod beležnika, drugi
u Petrogradu, treći u Moskvi; a jedan šaljete i u banku, kanda.
– Ali Moskva može izgoreti, pa s njom i moj rukopis. Ne, bolje odmah da
pošaljemo po njega.
– Stojte, evo ga! – Tu Petar Stepanovič iz zadnjeg džepa izvadi gomilu
listova. – Malo je ugužvan; zamislite, kako sam rukopis onda od vas primio, tako
je i ostao u zadnjem džepu, s maramom; zaboravio sam na nj.
– Karmazinov željno dohvati rukopis, pažljivo ga razgleda i prebroja
listove, pa ga onda s poštovanjem stavi pred sebe na zasebnu stolicu, no tako da
ga stalno ima pred očima.
– Vi, kako izgleda, mnogo ne čitate? – buknu on, ne mogavši se uzdržati.
– Ne, ne vrlo mnogo.
– A već što se tiče ruske književnosti, ništa?
– Što se tiče ruske književnosti? Dopustite, čitao sam nešto... »Putem...«
ili... »U putu...« ili »Na raspuću«, tako nešto, ne znam, ne sećam se. Čitao sam
odavno, ima pet godina. Nemam vremena.
Nasta malo ćutanje.
– Ja, čim sam doputovao, odmah sam ceo svet uverio da ste vi retko
pametan čovek; i sad su, čini mi se, svi pamet izgubili zbog vas.
Donese doručak. Petar Stepanovič prionu na posao sa vanrednom voljom
za jelo i začas pojede kotlet, popi vino i ispi kafu.
»Ovaj prostak«, razmišljao je Karmazinov pogledajući ga iskosa i
dovršujući poslednji zalogaj i poslednji gutljaj, »ovaj prostak je verovatno
razumeo svu zajedljivost moje fraze... a i rukopis, nema sumnje, pročitao je
nadušak, samo laže, onako tek. Ali, možda i ne laže, nego je sasvim prostodušno
glup. Ja volim kad je genijalan čovek nešto malo glup. Da ovaj nije odista nešto
kao njihov genije?... Uostalom, neka ga đavo nosi!«
On ustade s divana i poče hodati po sobi gore-dole, kretanja radi, što je
činio uvek posle doručka.
– Hoćete li skoro na put? – zapita Petar Stepanovič sa naslonjače, paleći
cigaretu.
– Ja sam upravo zato došao da prodam svoje imanje i sad zavisi od mog
upravnika.
– No stvarno ste, čini mi se, došli zato što ste mislili da će tamo nastati
poratne epidemije?
– Ne-e, nije baš samo zato – nastavi gospodin Karmazinov, dobroćudno
skandirajući svoje fraze i pri svakom obrtu iz jednog ugla ka drugom živo
izbacujući desnu nogu. – Ja odista nameravam da živim što se može duže –
osmehnu se on s malo otrova. – U ruskom plemstvu ima nešto što se vanredno
brzo istroši u svakom pogledu. Ali ja želim da se istrošim što se može kasnije, i
sad se iz otadžbine sasvim selim. Tamo je klima bolja, zida se ciglom i
kamenom, i sve je uopšte jače i čvršće. Dok sam ja živ, biće još Evrope, mislim.
A kako vi mislite?
– Otkud ja znam.
– Hm. Ako se Vavilon tamo odista sruši, a njegov pad će biti ogroman (u
čemu se s vama potpuno slažem, premda mislim da će istrajati dok sam ja živ),
kod nas u Rusiji, govoreći relativno, nema upravo šta da se sruši. Kod nas se
neće rušiti kamenje, nego će se sve u blatu rasplinuti. Sveta Rusija manje nego
išta na svetu može dati neki otpor. Prost narod se još nekako drži ruskim bogom;
ali je, prema poslednjim podacima, i ruski bog postao veoma nepouzdan; jedva
je izdržao muzičku reformu, bar se jako poljuljao. A tu su i železnice, pa i vi...
ne, ja u ruskog boga više nimalo ne verujem.
– A u evropskoga?
– Ne verujem ni u kakvog. Mene su pred ruskom omladinom oklevetali. A
ja sam svakad svakom njenom pokretu simpatisao. Pokazali su mi ovde te
proglase. Sa nedoumicom gledaju na njih, njihova forma ih plaši; ali ipak svi
veruju u njihovu moć, iako ne priznaju. Odavno već sve pada i odavno sve zna
da se nema za šta pridržati. U uspeh te tajne propagande ja sam već i stoga
uveren što je danas na celom svetu prvenstveno Rusija ona zemlja u kojoj se bez
najmanjeg otpora može dogoditi sve što hoće. Dobro razumem zašto su svi
imućni Rusi nagrnuli u inostranstvo i zašto je ta navala svake godine sve veća i
veća. Prosto nagon govori. Kad brod tone, prvi se razbegnu pacovi. Sveta Rusija
je zemlja brvana, siromašna, i... opasna, zemlja taštih i oholih siromaha u višim
društvenim redovima, a ogromna njena većina živi u kolibama na kokošjim
nogama.192 Ona će se obradovati svakoj promeni; treba samo sve objasniti.
Samo vlada još hoće da se protivi, ali ona motkom po mraku zamahuje i udara
baš svoje ljude. Sve je ovde žrtvovano i osuđeno. Rusija, ovakva kakva je, nema
budućnosti. Ja sam postao Nemac i beležim to sebi u čast.
– Započeli ste o proglasima; recite sve, kako vi na njih gledate?
– Svi se proglasa boje, dakle, oni su silni. Proglasi otvoreno iznose na
vidik sve obmane i dokazuju da se kod nas nema za šta uhvatiti i nema na šta
osloniti. Oni glasno viču, dok svi ostali ćute. Tu je (bez obzira na formu)
pobedonosna i dosad nečuvena smelost da se istini pravo u lice pogleda. Ta
sposobnost da se istini pravo u lice pogleda pripada samo ruskom naraštaju. Ne,
u Evropi nisu tako smeli: tamo je kameno carstvo, tamo se još ima na šta
osloniti. Koliko ja vidim i koliko ja mogu da sudim, suština ruske revolucionarne
ideje sastoji se u negiranju časti. Meni se sviđa što se to izjavljuje smelo i bez
straha. Da, u Evropi to još ne mogu da shvate, a kod nas se baš na to udara. Za
Rusa je čast samo suvišno breme. I uvek je bilo breme, uvek kroz celu njegovu
istoriju. Otvorenim »pravom na nemanje časti« možeš Rusa najbrže privući. Ja
sam od starog naraštaja i, priznajem, još polažem na čast, ali razume se samo iz
navike. Meni se stare forme sviđaju – recimo samo iz slabosti – ali treba nekako
svoj vek do kraja proživeti.
On odedanput zastade.
»Ja tu govorim i govorim«, pomisli on u sebi, »a onaj samo ćuti i
posmatra. Došao je ovamo da bih mu neposredno stavio pitanje. I staviću ga.«
– Julija Mihailovna me je zamolila da okolišno saznam kakvo iznenađenje
spremate za preksutrašnji bal? – zapita neočekivano Petar Stepanovič.
– Da to će zaista biti iznenađenje i ja ću zaista začuditi svet... – isprsi se
Karmazinov – ali neću vam reći u čemu je tajna.
Petar Stepanovič ne navaljivaše. – Ovde je neki Šatov – stade se raspitivati
veliki pisac – i, zamislite, ja ga još nisam video.
– Vrlo krasan čovek. A šta ste hteli?
– Ništa, tako; on kao da tamo nešto govori. On je taj što je Stavrogina
udario po obrazu?
– On.
– A šta mislite o Stavroginu?
– Ne znam; neki ženoljubac.
Karmazinov je omrznuo Stavrogina zato što je onaj uobičajio da ga nikako
ne zapaža.
– Ako se ikad ostvari ono što se u tim proglasima propoveda – reče
Karmazinov cerekajući se – verovatno će prvo toga žutokljunca obesiti o granu.
– Može biti i pre – brzo reče Petar Stepanovič.
– Tako i treba – odobri Karmazinov, ali ne nasmejano, nego nekako i
suviše ozbiljno.
– Vi ste to jednom već kazali i, znate, ja sam mu to saopštio.
– Kako, zar ste mu rekli? – opet se nasmeja Karmazinov.
– A on je odgovorio: ako njega okače o granu, za vas će biti dosta da vas
samo išibaju, ali ne časti radi, nego žestoko, kao što muzike šibaju.
Petar Stepanovič uze šešir i ustade. Karmazinov mu pruži obe ruke.
– A šta ćemo – odjednom zapijuka on medenim glasom i sa nekom
naročitom intonacijom, još jednako držeći ruke svog gosta u svojima – šta ćemo
ako je suđeno da se i ostvari sve to... što se zamišlja?... Kad bi se to moglo
dogoditi?
– Otkud ja znam – odgovori Petar Stepanovič malo grubo.
Obojica se pažljivo gledahu oči u oči.
– Na primer? Približno? – pijukao je Karmazinov još slađe.
– Uspećete da prodate imanje i da se uklonite – progunđa Petar Stepanovič
još grublje.
Obojica se sad još pažljivije gledahu. Nasta trenutak ćutanja.
– Početkom idućeg maja počeće, a o Pokrovu će se sve svršiti – reče Petar
Stepanovič iznenadno.
– Hvala vam od srca – izusti Karmazinov glasom potpunog razumevanja i
stište mu ruke.
»Uspećeš, pacove, da napustiš brod!« pomisli Petar Stepanovič izlazeći na
ulicu. »Ali kad se taj ,carski um' tako uvereno obaveštava o danu i času ustanka i
tako ponizno zahvaljuje na datim obaveštenjima, onda, prema tome, mi ne treba
u sebe da sumnjamo.
(On se osmehnu.) Hm. A on zaista nije glup... ali je ipak samo pacov koji
se seli; takav neće potkazati!« Petar Stepanovič pohita u Bogojavljensku ulicu
kući Filipova.


 VI

Ode prvo Kirilovu. Kirilov, kao i obično, beše sam, baš je nasred sobe
radio gimnastiku, odnosno raskoračio se na neki osobit način i vrteo rukama
iznad glave. Na patosu je ležala lopta. Na stolu jutarnji čaj, neraspremljen,
hladan već. Petar Stepanovič postaja časak na pragu.
– Vi se mnogo brinete o svom zdravlju – reče mu glasno i veselo, ulazeći u
sobu; – bogami, divna lopta; ih, kako odskače! I ona je za gimnastiku?
Kirilov obuče kaput.
– Da, i ona za zdravlje – promrmlja on suvo – sedite.
– Svratih na časak. Uostalom, da sednem. Zdravlje za zdravlje, ali ja sam
došao da vas podsetim na ugovor. Naš rok, »u nekom smislu«, primiče se –
završi on sa neveštim izvrtanjem.
– Kakav ugovor?
– Kako, kakav ugovor? – već se zbunio Petar Stepanovič, čak se i uplašio.
– To nije ugovor, i nije obaveza, ja se ni za šta nisam vezao; pogreška s
vaše strane.
– Čujte, šta vi to činite? – upita Petar Stepanovič i na noge skoči.
– Svoju volju.
– Kakvu?
– Staru.
– Kako to treba razumeti? Znači li to da ste još pri svojim starim mislima?
– Znači. Samo ugovora nema, nije ni bilo, i ja nisam ništa vezao. Bila je
samo moja volja i sad je samo moja volja.
Kirilov se izjašnjavao oštro i sa odvratnošću.
– Slažem se, slažem se, nek bude vaša volja, samo nek se ta volja ne
promeni! – smiri se Petar Stepanovič i beše po izgledu zadovoljan. – vi se ljutite
na moje reči. Vi ste odskora počeli nešto mnogo da se ljutite; ja sam počeo
izbegavati da vam dolazim. Uostalom, bio sam potpuno uveren da nećete
izneveriti.
– Ja vas nimalo ne volim, ali uvereni možete biti potpuno! Premda ne
priznajem veru i neveru.
– Ipak, znate – opet se uzbuni Petar Stepanovič – valjalo bi pametno
porazgovarati, da ne bude pometnje. Stvar traži tačnost, a vi me zbunjujete, i te
kako strašno! Dopuštate li da govorim?
 – Govorite – kratko reče Kirilov gledajući u kut.
– Vi ste odavno već naumili da sebi oduzmete život... hoću reći, imali ste
takvu ideju. Jesam li dobro rekao? Da nema kakve omaške?
– I sad imam tu istu ideju.
– Izvrsno. Uz to, skrećem vam pažnju, niko vas nije na to primorao.
– Nije, naravno; baš glupo govorite.
– Dobro, neka, izrazio sam se vrlo glupavo. Nema sumnje, bilo bi vrlo
glupo primoravati na to. Da nastavim: vi ste bili član društva dok je ono bilo u
svojoj pređašnjoj organizaciji i poverili ste se tada jednom od članova.
– Ja se nisam poverio, ja sam prosto kazao.
– Dobro. Smešno bi i bilo »poveravati se«; zar je to kakva ispovest? Vi ste
prosto kazali. Izvrsno.
– Nije tako, nije izvrsno; vi mnogo preklapate. Ja vam ne dugujem
nikakvo razjašnjenje, niti vi možete moje misli razumeti. Ja hoću da oduzmem
sebi život zato što imam takvu misao, zato što neću strah od smrti, zato... zato
što vi nemate tu šta da znate... šta želite? Hoćete čaja? Hladan je. Da vam
donesem drugu čašu.
Petar Stepanovič odista beše dohvatio čajnik i tražio je praznu čašu.
Kirilov priđe ormanu i donese čistu.
– Sad sam baš doručkovao kod Karmazinova – reče on – zatim sam slušao
šta je govorio i oznojio sam se, a žurio sam ovamo, i opet sam se oznojio, pa
zato hoću da umrem od žeđi.
– Pijte. Hladan čaj je dobar.
Kirilov opet sede na stolicu i opet upre oči u kut.
– U društvu se stvorilo mišljenje – nastavi on istim glasom – da bih ja
mogao biti od koristi ako bih se ubio; kad vi počinite razne gluposti i kad stanu
tražiti krivce, ja se ubijem i ostavim pismo da sam sve ja počinio, tako da na vas
neće moći da sumnjaju celu godinu dana.
– Makar samo jedan dan; i jedan dan je skup.
– Dobro. U tom smislu su mi kazali da počekam, ako hoću. Ja sam rekao
da ću počekati da mi se kaže rok od strane društva... jer meni je svejedno.
– Da, ali setite se: obavezali ste se, kad pred smrt budete pisali pismo,
nećete ga pisati drukčije nego sa mnom zajedno; a kad se u Rusiju vratite, da
ćete mi... da... jednom rečju, da ćete se meni staviti na raspolaganje, to jest,
razume se, slobodni ste – dodade Petar Stepanovič gotovo ljubazno.
 – Nisam se obavezao, nego sam pristao; jer mi je svejedno.
– Izvrsno, izvrsno! Ja ni najmanje nemam namere da sputavam vaše
samoljublje, ali...
– To nije samoljublje.
– Ali, setite se, za vaš put je prikupljeno sto dvadeset talira; vi ste, mora
biti, novac uzeli.
– Nije tako! – planu Kirilov. – Novac nije bio za to! Za to se ne uzima
novac.
– Ponekad se uzima.
– Lažete! Ja sam iz Petrograda pismom sve objasnio, a vama sam u
Petrogradu isplatio sto dvadeset talira, vama u ruke... i novac su tamo poslali,
sem ako ga vi niste zadržali.
– Dobro, dobro, neću osporavati, poslat je. Glavno je da ste vi pri istim
mislima kao i pre.
– Pri istim. Kad dođete i kažete »vreme je«, ja ću sve izvršiti. Šta, blizu je
već?
– Nema još mnogo dana... Ali, upamtite, pismo ćemo zajedno sastaviti, te
noći.
– Možda i danju. Vi ste kazali da treba proglase ja na sebe da uzmem?
– I još štošta.
– Neću sve da primim.
– A šta nećete? – uzbuni se Petar Stepanovič.
– Ono što neću; dosta! Ne želim o tome više da govorim.
Petar Stepanovič se savlada i promeni razgovor.
– Imam i drugu stvar – nagovesti on. – Hoćete li da dođete večeras kod
naših? Virginskom je rođendan i pod tim će se izgovorom okupiti društvo.
– Neću.
– Učinite ljubav, dođite. Treba. Treba veru ulivati i brojem i licem... Vaše
je lice... da, jednom reči, vaše je lice fatalno.
– Mislite? – osmehnu se Kirilov. – Dobro, doći ću; ali ne zbog lica. Kad?
– O, ranije, u šest i po. I, znate, možete ući, sesti, i ni s kim ne govoriti, ma
koliko ih tamo bilo. Samo, znate, ne zaboravite poneti hartiju i pisaljku.
– Šta će to?
– Pa vama je svejedno; a to je, vidite, moja naročita molba. Vi ćete samo
sedeti, prosto ni s kim nećete razgovarati, slušaćete, i katkad ćete tobož što
zabeležiti; makar i crtajte nešto, ako hoćete.
– Glupost; zašto?
– Pa vama je svejedno! Vi uvek kažete da vam je ravnodušno.
– Ama zašto?
– Pa evo zašto: jedan član društva, revizor, zaseo u Moskvi, a ja sam ovde
ovom-onom kazao da će revizor možda posetiti naš skup; oni će pomisliti da ste
vi taj revizor; a kako ste vi već tri nedelje ovde, čudiće se još više.
– Koješta! Nemate vi nikakvog revizora u Moskvi.
– Pa lepo, neka ga baš i nema, đavo da ga nosi! Ali šta se to vas tiče i šta
će vam to smetati? I vi ste član društva.
– Kažite im, najzad, da sam revizor; ja ću sedeti i ćutati; ali hartiju i
pisaljku neću.
– A zašto?
– Neću.
Petar Stepanovič se naljuti i pozelene, ali se opet savlada, ustade i uze
šešir.
– A onaj je kod vas? – odjednom izusti on poluglasno.
– Kod mene je.
– To je dobro. Ja ću ga ubrzo odvesti od vas, ne brinite.
– Ne brinem. On samo noćiva ovde. Baba u bolnici, snaha umrla; sam
sam, dva dana. Pokazao sam mu mesto u ogradi gde se daska vadi; provlači se,
niko ne vidi.
– Ja ću ga ubrzo odvesti.
– On kaže, ima mnogo mesta gde bi mogao noćivati.
– On laže; njega traže; a ovde je zasad skriven. Da li se vi s njim upuštate
u razgovore?
– Da, po celu noć. Vas mnogo grdi. Ja mu noću čitam Apokalipsu. Vrlo je
pažljivo slušao; vrlo, celu noć.
– E, vraga! Pa vi ćete ga okrenuti u hrišćansku veru!
– On je i tako hrišćanske vere. Budite bez brige, zaklaće on. Koga hoćete
da zakolje?
– Ah, ne, ne držim ga ja ovde za to; on je tu radi druge stvari... a zna li
Šatov za Fećku?
 – Ja sa Šatovom ništa ne govorim i ne vidim ga.
– Ljutite se, valjda?
– Ne, ne ljutimo se, samo se izbegavamo. Suviše smo dugo u Americi
zajedno ležali.
– Odmah sad idem k njemu.
– Kako hoćete.
– Ja, Stavrogin takođe, mi ćemo otud, od njega, može biti kod vas doći,
tako oko deset.
– Dođite.
– Imam s njim nešto važno da porazgovaram... Znate li šta: poklonite mi
tu vašu loptu; šta će vam ona sad? I ja ću je upotrebiti za gimnastiku. Ako
hoćete, i platiću vam je.
– Uzmite je onako.
Petar Stepanovič spusti loptu u džep pozadi.
– Ali vam protiv Stavrogina ne dam ništa – promrmlja Kirilov za njim,
ispraćajući ga. Gost ga pogleda začuđeno, no ne odgovori.
Ove reči Kirilova neobično zbuniše Petra Stepanovića, ali ih još nije
shvatio. Svakako se, idući Šatovu, već na stepenicama postara da promeni izraz
lica: nezadovoljstvo u ljubaznost.
Šatov je sedeo kod kuće i bio nešto bolestan. Ležao je u postelji, ali
obučen.
– Eto sad nezgode! – povika Petar Stepanovič s praga. – Jeste li ozbiljno
bolesni? – Ljubazni izraz njegova lica iščeznu naglo; u očima mu zasvetluca
nešto neprijateljsko.
– Nimalo! – skoči Šatov nervozno. – Nisam uopšte bolestan, malo me boli
glava...
On se smete; iznenadna pojava ovog gosta prosto ga je uplašila.
– Došao sam vam radi takvog posla koji ne trpi bolest – poče Petar
Stepanovič brzo i nekako zapovednički; – dopustite da ja sednem (on sede), a vi
se opet namestite u postelji. Tako. Danas će se naši okupiti kod Virginskog, pod
imenom njegovog rođendana, i samo tako, bez nekih drugih nijansa, mère su
preduzete. Ja ću doći s Nikolajem Stavroginom. Pošto znam sadašnje vaše
mišljenje, ja vas i ne bih tamo potezao... hoću reći, ne bih želeo da vas tamo
muče, a ne zato što možda mislimo da ćete nas odati. Ali ispalo je tako da
morate doći. Tamo ćete naći one ljude s kojima ćemo doneti poslednju i završnu
odluku o tome na koji način ćete vi izići iz društva i kome ćete predati ono što se
naše kod vas nalazi. Izvešćemo to neprimetno; ja ću vas smestiti gdegod ukraj,
jer će tamo biti mnogo i takvih koji ne moraju znati. Moram reći, vas radi sam
dosta morao jezik da zamaram; ali sad su se, kako izgleda, i oni složili; naravno,
tako, da predate štampariju i sve hartije. Posle možete ići kuda hoćete na četiri
strane sveta.
Šatov ga je slušao mrgodno i s mržnjom. Malopređašnjeg nervoznog
straha nestalo je sasvim.
– Ne priznajem da imam ikakvih obaveza da dajem račune đavo će znati
kome sve – reče on kratko; – niko ne može meni »davati slobodu«.
– Nije sasvim tako. Vama je mnogo štošta bilo povereno. Vi niste imali
pravo da naprečac raskidate s društvom i, najzad, niste to nikada izjavili jasno i
razgovetno, tako da ste njih time dovodili u dvosmislen položaj.
– Ja sam to, čim sam ovamo došao, odmah jasno i razgovetno pismeno
izjavio.
– Ne, niste jasno – mirno ospori Petar Stepanovič; – ja sam vam, na
primer, poslao Svetlu ličnost da se štampa ovde i da se primerci ostave tu negde,
kod vas, dok ne zatrebaju; takođe i dva proglasa. Vi ste to vratili s jednim
dvosmislenim pismom koje ništa ne kaže.
– Ja sam otvoreno odbio da to štampam.
– Ne, niste otvoreno. Napisali ste »ne mogu«, ali niste razložili zašto. »Ne
mogu« ne znači »neću«. Moglo se misliti da ne možete prosto iz materijalnih
razloga. Oni su tako i razumeli, i našli da ste vi saglasni da i dalje održite svoje
veze s društvom; dakle, mogli su vam opet nešto poveriti i tako dovesti sebe u
nezgodan položaj prema vama. Sad kažu da ste prosto hteli da obmanete, da
biste, ako dobijete kakvo važno saopštenje, mogli potkazati. Ja sam vas branio
što sam bolje mogao, a kao dokaz, u vašu korist, pokazao sam im vaš pismeni
odgovor od dva reda. Ali morao sam sam sebi priznati, kad sam ga posle
pročitao, da te dve vrste nisu jasne, da vode u zabludu.
– A vi ste to pismo brižljivo čuvali?
– Ništa to nije što sam ga čuvao; i sad ga imam.
– Pa ako, do đavola!... – povika Šatov, van sebe od ljutnje. – Neka ih, ti
vaši smetenjaci, neka misle da ću potkazati, šta me se tiče! Voleo bih da vidim
šta mi možete!
– Zapisali bi vas i pri prvom uspehu revolucije bi vas obesili.
– To onda, je l' te, kad se vi dočepate vrhovne vlasti i pokorite Rusiju?
 – Nemojte se podsmevati. Ponavljam vam, ja sam se za vas zalagao. Bilo
kako bilo, ja vam savetujem da danas ipak dođete. Našto uzaludne reči iz
nekakvog tu lažnog ponosa? Zar nije bolje rastati se prijateljski? Jer, vidite,
svakako ćete morati predati mašinu i stara slova i hartije... i, eto, o tom baš i
treba da porazgovaramo.
– Doći ću – progunđa Šatov i pognu glavu u razmišljanju.
Petar Stepanovič ga iskosa posmatraše sa svog mesta.
– Biće i Stavrogin? – odjednom zapita Šatov podižući glavu.
– Biće, pouzdano.
– He-he!
Opet malo poćutaše. Šatov se smeškao prezirno i razdražljivo.
– A ta vaša bedna Svetla ličnost, koju ja nisam hteo ovde da štampam,
štampana je?
– Štampana.
– Gimnazistov uverava da vam je Hercen to lično u album zapisao?
– Hercen lično.
Opet malo poduže ćutanje. Naposletku Šatov ustade sa postelje.
– Odlazite, neću da sam s vama zajedno.
– Idem – reče Petar Stepanovič čak nekako i veselo, i polako se diže; – još
samo jednu reč: čini mi se da je Kirilov sam samcit u kući, bez služavke?
– Sam samcit. Odlazite, ne mogu s vama u jednoj sobi da dišem.
– A, dobar li si mi sad!« veselo mišljaše Petar Stepanovič izlazeći na
ulicu; »bićeš dobar večeras; a upravo takav si mi i potreban sad; bolje se ne
može poželeti, bolje se ne može poželeti! Ruski bog sam, kanda, još pomaže!«


 VII

Verovatno je Petar Stepanovič imao tog dana mnogo posla; trčkarao tamo-
ovamo, i to mora biti s uspehom – što se i ogledalo na njegovoj fizionomiji u
izrazu zadovoljstva samim sobom u trenutku kad se, tačno u šest časova, prijavio
kod Nikolaja Vsevolodoviča. Ali ga nisu pustili da odmah uđe k njemu, jer se
Nikolaj Vsevolodovič zatvorio baš u taj mah u svom kabinetu sa Mavrikijem
Nikolajevičem. Ta je vest Petra Stepanoviča trenutno zabrinula. Smestio se
pored samih vrata od kabineta, kako bi video gosta kad iziđe. Razgovor se
mogao čuti, ali se reči nisu mogle razumeti. Poseta ne potraja dugo; ubrzo se
začu šum, odeknu neobično zvonak i oštar glas; zatim se vrata otvoriše i iziđe
Mavrikije Nikolajevič, lica vrlo bleda. On ne spazi Petra Stepanoviča i prođe
brzo mimo njega. A Petar Stepanovič odmah ulete u kabinet.
Ne mogu da potanko ne iznesem ovaj vanredno kratki sastanak dvaju
»suparnika« koji, reklo bi se, uz ovakve zapletene okolnosti ne bi se ni mogao
desiti, pa ipak se desio.
A desio se ovako: Nikolaj Vsevolodovič je leškario posle ručka na divanu
u svom kabinetu; uto dođe Aleksej Jegorovič i javi mu za dolazak neočekivanog
gosta. Kad je čuo ime Mavrikija Nikolajeviča, Nikolaj Vsevolodovič je baš
skočio s mesta; nije mogao verovati. Ali na njegovim usnama ubrzo zaigra
osmeh ohole pobede i u isti mah nekog tupog zaprepašćenja. Mavrikije
Nikolajevič, ulazeći, kao da beše zaprepašćen izrazom tog osmeha: zastade
nasred sobe i kao da premišljaše da li da se vrati ili da ostane. Domaćin uspe da
promeni izraz i sada sa izgledom ozbiljne neverice koraknu gostu u susret. Ali
gost ne prihvati pruženu ruku; nevešto pomače stolicu i, ne govoreći ni reci, sede
pre domaćina ne sačekav da ga on ponudi. Nikolaj Vsevolodovič kosimice sede
na divan; gledao je u Mavrikija Nikolajeviča, ćutao i čekao.
– Ako možete, oženite se Lizavetom Nikolajevnom – iznenadno reče
Mavrikije Nikolajevič; a što je najzanimljivije, po intonaciji njegovog glasa
nikako se nije moglo raspoznati šta je to: molba, preporuka, ustupak, ili
zapovest.
Nikolaj Vsevolodovič je dalje ćutao; gost je, očevidno, rekao sve zbog
čega je došao i, čekajući odgovor, gledaše ga uporno.
– Ako se ne varam (uostalom, to je i suviše pouzdano), Lizaveta
Nikolajevna već je vaša verenica – naposletku progovori Stavrogin.
– Verenica i isprošenica – potvrdi Mavrikije Nikolajevič čvrstim i jasnim
glasom.
 – Vi ste se... posvadili?... Oprostite, Mavrikije Nikolajeviču.
– Ne, ona me »voli i ceni«, to su njene reči. Njene su, pak, reči
dragocenije za mene od svega drugoga.
– U to nema sumnje.
– Ali znajte, da već i pred oltar stane sa mnom a vi je zovnete, ona će i
mene i sve ostale ostaviti i poći će vama.
– Ispred oltara?
– I posle oltara.
– Da se ne varate?
– Ne. Ispod njene stalne mržnje prema vama iskrsne i u potpunosti svaki
čas sine njena ljubav, i bezumlje... najskrivenija i beskrajna ljubav i... bezumlje!
Naprotiv, iz ljubavi koju ona prema meni oseća, takođe iskreno, svaki čas njena
mržnja... najveća! Pre, ja ne bih bio u stanju da zamislim sve te... metamorfoze.
– Ali ja se čudim kako ste vi mogli doći do toga da raspolažete rukom
Lizavete Nikolajevne? Imate li prava na to? Ili vas je ona ovlastila?
Mavrikije Nikolajevič skupi obrve i trenutno obori pogled.
– To su tek samo reči s vaše strane – odgovori on smesta – osvetničke i
pobedničke reči; ja sam uveren da vi razumete ono što nije kazano; a zar ovde
ima mesta sićušnoj taštini? Zar vam je malo zadovoljenja? Treba li naširoko
pričati i stavljati tačke na svaku jotu? Je li vam po volji, staviću ih, ako vam je
moje poniženje toliko potrebno: ja prava nemam, a ovlašćenje je isključeno.
Lizaveta Nikolajevna ništa o tome ne zna, a njen je verenik izgubio i poslednju
iskru pameti i sazreo je za ludnicu; a da bude vrhunac, došao je da vam to lično
raportuje. Na celom svetu jedino je vi možete usrećiti. A jedino ja – unesrećiti.
Vi je nikome ne ustupate, vi je progonite, ali, ne znam zašto, ne ženite se njome.
Ako je to ljubavna zađevica koja se u inostranstvu desila i, da bi se presekla,
valja mene prineti na žrtvu – pa prinesite me.
Ona je suviše nesrećna, i ja to ne mogu da podnesem. Ove moje reči nisu
nikakvo dopuštenje, ni propis, te po tome za vaše samoljublje nema uvrede. Ako
ste želeli da zauzmete moje mesto ispred oltara, mogli ste to učiniti bez ikakva
odobrenja s moje strane, i ja onda ne bih imao razloga da vam sa svojom
mahnitošću dolazim. Tim pre što je naša svadba, posle ovog mog današnjeg
koraka, potpuno isključena. Mogu li je ja, kao podlac, voditi sada pred oltar?
Ovo što sad činim, što nju sad predajem vama, svome možda najnepomirljivijem
neprijatelju, to je u mojim očima niskost koju ja, razume se, neću moći nikad
podneti.
 – Ubićete se kad se mi venčamo?
– Ne tada, mnogo, mnogo docnije. Zašto mojom krvlju prljati njenu
bračnu odeću? A možda se i neću ubiti, ni sada, ni docnije.
– To kažete verovatno u želji da mene umirite?
– Vas? šta za vas može da znači jedan izlišan mlaz krvi?
On poblede, oči mu sevnuše. Nasta trenutno ćutanje.
– Oprostite mi na pitanjima koja sam vam uputio – nastavi Stavrogin – na
neka od njih nisam imao nikakvih prava, ali na jedno mislim da imam potpuno
pravo; recite mi koji su vas dokazi doveli do zaključka o mojim osećanjima
prema Lizaveti Nikolajevnoj? Mislim na stepen tih osećanja, u koji ste vi toliko
uvereni, što vas je i dovelo k meni i učinilo da se... odvažite na ovakav predlog?
– Kako? – malo čak i uzdrhta Mavrikije Nikolajevič – zar vi niste težili
tome? Ne težite i nećete težiti?
– O svojim osećanjima prema ovoj ili onoj ženi ja ne mogu da govorim
nekom trećem licu, ma ko to bio, nikom, osim samoj toj ženi. Oprostite, to je
čudno, ali je u meni. U zamenu za to, ja ću vam u svemu ostalom reći istinu: ja
sam oženjen, dakle, sasvim mi je nemogućno ponovo se ženiti, ili »težiti«.
Mavrikije Nikolajevič se toliko zaprepasti da otkoraknu do naslona stolice
i neko vreme zadrža ukočen pogled na Stavroginovom licu.
– Možete misliti da to nisam ni slutio – promrmlja on – vi rekoste onda,
onog jutra, da niste oženjeni, pa sam ja i verovao da niste.
On strašno poblede i odjednom iz sve snage udari pesnicom po stolu.
– Ako i posle takvog priznanja ne ostavite Lizavetu Nikolajevnu na miru i
ako je unesrećite, ja ću vas batinom ubiti kao psa za plotom!
Skoči i brzo iziđe iz sobe. Kad Petar Stepanovič ulete, nađe domaćina u
raspoloženju najmanje očekivanom.
– Ah, to ste vi – pršte u smeh Stavrogin; a smejao se, kako izgleda, pojavi
Petra Stepanoviča, koji je sa toliko željne radoznalosti utrčao.
– Vi ste kod vrata prisluškivali? Stanite, stanite, zašto ste upravo vi došli?
Ja sam vam nešto obećao... ah, jest, gle! Sećam se: k »našima!« Hajdemo, vrlo
se radujem i ništa bolje niste mogli smisliti baš u ovaj čas.
On uze šešir i obojica polagano iziđoše iz kuće.
– Vi se unapred smejeté što ćete videti »naše«? – umiljavao se Petar
Stepanovič veselo i starao se da čas naporedo sa svojim saputnikom korača
uskim trotoarom od cigala, a čas je strčavao u blato na ulici, jer saputnik kao da i
nije video da sredinom trotoara ide sam i mora biti zanimao se samo svojom
ličnošću.
– Ne smejem se, ni najmanje – zvonko i veselo odgovori Stavrogin –
naprotiv, uveren sam da su kod vas tamo vrlo ozbiljni ljudi.
– »Uozbiljeni tupoglavci« – kako ste se jednom izvoleli izraziti.
– Nema ništa zabavnije od ponekog uozbiljenog tupoglavca.
– A, vi tu mislite na Mavrikija Nikolajeviča! Uveren sam da vam je on
maločas ustupao svoju verenicu, je l' te? To sam ga ja okolišno podstakao, ako
hoćete da znate. A ako neće da je ustupi, uzećemo mu je sami – šta velite?
Upuštajući se u ovakve razgovore, Petar Stepanovič je svakako znao da
mnogo stavlja na kocku; ali kad je i sam uzbuđen, on više voli da igra tako,
makar na sve, nego da ostane u neizvesnosti. Nikolaj Vsevolodovič se samo
nasmeja.
– A vi jednako računate da mi pomognete? – zapita on.
– Ako me pozovete. Zar ne znate da ima jedan od najboljih puteva?
– Znam li ja taj put?
– Ama ne, to je zasad tajna. Samo, ne zaboravite da tajna staje novaca.
– Znam i koliko staje – progunđa Stavrogin za sebe, ali se uzdrža i ućuta.
– Koliko? šta rekoste? – prenu se Petar Stepanovič.
– Rekoh: idite do vraga i vi i vaša tajna! Bolje da mi kažete ko vam je
tamo. Znam da idemo na rođendan, ali ko će upravo biti tamo?
– Oh, u najvećoj meri biće svega i svačega! Još i Kirilov.
– Sve članovi družine?
– Ala vi žurite, đavo da vas nosi! Nema ovde još nikakve družine.
– Kako ste, onda, rasturili onoliko proglasa?
– Tamo kuda mi idemo ima svega četiri člana družine. Ostali, u
očekivanju, jedan drugog uhode, ko će bolje, a meni sve potkazuju. Pouzdan
svet. Sve je to materijal koji valja organizovati, pa onda bež'! Uostalom, vi ste
sami pisali osnovna pravila, vama se nema šta razjašnjavati.
– Valjda teško ide, je l' te? Vrti se u začaranom krugu?
– Ide, ne može biti lakše. Nasmejaću vas: prvo, ono što vrlo mnogo utiče –
to je mundir. Nema ništa moćnije od mundira. Ja naročito izmišljam činove i
dužnosti: imam sekretare, tajne izveštače i uhode, pa blagajnike, predsednike,
registratore i njihove pomoćnike – to se svima veoma sviđa i odlično se prima.
Zatim dolazi druga snaga, razume se, sentimentalnost. Znate, socijalizam se kod
nas širi prvenstveno iz sentimentalnosti. Ali tu je jedno zlo, eto, ti poručnici što
ujedaju; malo-malo, pa ne znaš s kim imaš posla. Zatim dolaze čisti nevaljalci; a
to je, doduše, dobar svet, pokatkad i vrlo zgodan, ali na te ljude ide vrlo mnogo
vremena, traži se neumoran nadzor. I, najzad, najglavnija snaga – cement koji
sve spaja – to je stid da se ima svoje mišljenje. Te kakva snaga! Ko li je to
spremio, ko je taj »ljubazni« koji se postarao da nikom baš ni jedna svoja ideja u
glavi ne ostane! Smatra se to za sramotu!
– Ako je tako, zašto se vi onda trudite?
– Pa kad tako prosto leži stvar, usta sama zinula, kako da ne progutamo!
Vi kao da ozbiljno ne verujete u uspeh? Eh, verujte, treba hteti! Jest, s takvima
samo može da bude uspeha! Kažem vam, on će za mnom poći i u vatru i u vodu,
samo treba podviknuti da nema dosta liberalista. Budale me kore da sam ih sve
lagao sa centralnim komitetom i nebrojenim odborima! Jednom ste me i vi sami
za to prekoreli. A kako bi to bilo zavaravanje? Centralni komitet – to smo ja i vi,
a odbora biće koliko se hoće.
– I sve sam šljam!
– Materijal. Valjaće i to.
– A vi još jednako na mene računate?
– Vi ste starešina, vi ste snaga; ja ću biti samo sa strane uz vas, vaš
sekretar. Mi ćemo, znate, sesti u šajku – lepa klenova vesla – svilena jedra – na
krmilu divna đevojka, sjajna Lizaveta Nikolajevna... kako li se, do đavola, ono
peva u onoj pesmi...
– Spotače se – pršte u smeh Stavrogin. – Nemojte! Bolje da ja vama
kažem dodatak uz priču. Vi na prste nabrajate iz kakvih se snaga kružoci
sastavljaju. Sve je to činovništvo i sentimentalnost – uostalom, ne rđav lepak, ali
ima jedna još bolja stvar: nagovorite četiri člana kružoka da petog pretuku, pod
izgovorom da je hteo izdati, i tako ćete ih prolivenom krvlju sve sjediniti kao u
jedan čvor. Postaće vaši robovi, neće se smeti braniti, niti od vas tražiti računa.
Ha-ha-ha!
– Čekaj samo!... čekaj, ti... platićeš ti meni za te reči!« pomisli Petar
Stepanovič, »i to još večeras. Već i suviše mnogo sebi dopuštaš.« Tako, ili
gotovo tako je Petar Stepanovič morao misliti kad su se približavali kući
Virginskoga.
– Vi ste mené tu svakako istakli kao nekog člana iz inostranstva, u vezi sa
Internationale, kao revizora?
– Odjednom zapita Stavrogin.
 – Ne, ne kao revizora; nećete vi biti revizor; vi ste član osnivač, iz
inostranstva, član koji zna najvažnije tajne – to je vaša uloga. Razume se,
govorićete?
– Otkud vam to?
– Danas morate govoriti.
Stavrogin, začuđen, zastade nasred ulice, blizu svetiljke. Petar Stepanovič
drsko i mirno izdrža njegov pogled. Stavrogin pljunu i pođe dalje.
– A hoćete li vi govoriti? – upita ga iznenadno.
– Neću, ja ću vas slušati.
– Nek vas đavo nosi! Ali mi, zbilja, dadoste ideju!
– Kakvu? – istrča se Petar Stepanovič.
– To ću možda tamo kazati. Ali za to ću vas posle izudarati i to, znate,
dobro izudarati!
– Da, zbilja; baš sam malopre kazao Karmazinovu kako ste vi rekli da
njega treba izbiti, i to ne prosto, časti radi, nego onako kao što mužike biju,
žestoko.
– A ja to nikad nisam kazao, ha-ha!
– Ne mari. Se non è vero193...
– E, pa lepo! Hvala, iskreno hvala.
– Znate šta još kaže Karmazinov: da je naše učenje u suštini nepriznavanje
časti i da je Rusa najlakše pridobiti otvorenim pravom na beščašće.
– Izvrsne reci! Zlatne reci! – povika Stavrogin.
– Pogodak pravo u metu! Pravo na beščašće, pa to će svi pribeći nama,
nijedan neće tamo ostati! Slušajte, Verhovenski, niste li vi iz vrhovne policije, je
l' te?
– Ko takva pitanja ima na umu taj ih bar ne izgovara.
– Razumem; a evo nas i kod kuće.
– Nisam, zasad nisam iz vrhovne policije. Dosta sad s tim. Stigosmo.
Udesite svoju fizionomiju, Stavrogine; ja svoju svakad zamislim i udesim kada
god k njima dolazim. Poviše natuštenosti; to, i ništa više; stvar vrlo prosta.



 SEDMA GLAVA

KOD NAŠIH


 I

Virginski je stanovao u svojoj kući, to jest u kući svoje žene, u Muravjinoj

ulici. Kuća je bila drvena, jednospratna, i osim domaćina, drugih ukućana nije
bilo. Pod vidom domaćinova rođendana sakupilo se do petnaest gostiju; ali
poselo nimalo nije ličilo na obično provincijsko rođendansko poselo. Muž i žena
Virginski još su u početku svog zajedničkog života uzajamno utvrdili da je glupo
sazivati goste o rođendanu, a i »nema se tu baš ničem radovati«. Za nekoliko
godina oni su nekako postigli da se sasvim odvoje od društva. Iako je Virginski
bio čovek sposoban za život i umešan i ni najmanje »neki jadnik«, svima se
činio, bog bi znao zašto, kao osobenjak koji voli samoću, uz to govori »naduto«.
Gospođa Virginska, koja se bavila babičkim poslom, samim tim je stajala
društveno na niskim stepenicama, niže od svih, pa niže i od popadije, iako joj je
muž imao oficirski čin. A smernost koja bi odgovarala njenom pozivu na njoj se
nimalo nije zapažala. I još, njena vrlo glupa i neoprostivo javna veza, iz načela, s
propalicom kapetanom Lebjatkinom, učinila je da su od nje sa vidnim
preziranjem okretale glavu čak i one naše gospođe koje su najblaže sudile o
drugima. Ali m-me Virginska je sve to primila tako kao da je to njoj baš i
trebalo. Značajno je, na primer, da su baš one najstrože gospođe, kad u njihovom
stanju dođe do preke potrebe, tražile po mogućstvu uvek Arinu Prohorovnu (to
jest Virginsku) a zaobilazile ostale tri babice iz našeg grada, šta-više, po nju su
slale i spahinice iz okruga – toliko su sve verovale u njeno znanje, sreću i veštinu
u takvim sudbonosnim slučajevima. Izišlo je, najzad, na to da je ona svoju
praksu svela samo na najbogatije kuće; novac je, uostalom, lakomo volela. Na
kraju, kad je već potpuno osetila snagu svoju, ona se više nije nimalo snebivala
da pokaže kakva je. Ako se našla na poslu u uglednoj kući, kod porodilje slabih
živaca, ona je možda čak i namerno volela da preplaši takvu porodilju kakvim
ispadom: kakvim god svojim nihilističkim zaboravljanjem reda i pristojnosti:
ismevala bi, recimo, »sve što je svešteno«, i to baš u trenucima kad bi
»svešteno« moglo biti najpotrebnije.
Rozanov, naš viši vojni lekar, a i on je akušer, ozbiljno je dokazivao kako
je jednom prilikom, dok je porodilja u mukama jaukala i dozivala svemoćno ime
božje, jedna od takvih slobodoumnosti Arine Prohorovne, iznenadno, »kao
pucanj iz puške«, dejstvovala tako da je izazvala strah kod porodilje i na taj
način joj pomogla da se vrlo brzo oslobodi bremena. Ali, iako nihilistkinja,
Arina Prohorovna u potrebnim prilikama ne samo da nije prezirala svetske nego
ni prastare običaje, najpraznovernije – samo ako joj je to moglo doneti koristi.
Na primer, ni za šta na svetu ne bi ona propustila krštenje deteta koje je ona
primila; i dolazila je tada u zelenoj svili s trakama i sa šinjonom očešljanim u
kovrdžice i uvojke, dok je inače, u svakoj drugoj prilici, uživala u svojoj
neurednosti i prljavštini, osećala od toga neku radost i osveženje. I mada je za
vreme tajne krštenja uvek održavala svoj »najdrskiji izgled«, što je sveštenstvo
zbunjivalo, ipak, kad se svrši obred, ona je redovno lično posluživala šampanj
(zbog toga je i dolazila na krštenje i oblačila se lepo), a vi, ako ste od nje primili
čašu, pokušajte da joj ne date prilog »za kašu« detinju!
Gosti ovom prilikom sakupljeni kod Virginskoga (gotovo samo muškarci),
izgledahu nekako kao slučajni i izuzetni gosti. Ni zakuske, ni karata. Nasred
velike sobe za primanje, obložene naročito starim plavim tapetima, nameštena su
dva stola zastrta velikim stolnjakom, ne sasvim čistim, i na njima bruje dva
samovara. Ogroman poslužavnik sa dvadeset pet čaša i kotarčica običnog belog,
»francuskog« hleba, izrezanog na mnoge kriške, otprilike kao u otmenim
muškim i ženskim pansionima za vaspitanike – zauzimaju jedan kraj stola. Čaj
sipa domaćičina sestra, devojka od trideset godina, bez obrva, belih trepavica,
stvorenje ćutljivo i zlobno, ali sa »novim pogledima« na stvari od koje se i sam
Virginski strašno bojao u svom domaćem životu. Od gospođa bilo je u sobi
svega tri: domaćica, njena sestra bez obrva i rođena sestra Virginskog, devojka
tek stigla iz Petrograda. Arina Prohorovna, naočita žena od dvadeset sedam
godina, dosta lepa, nešto malo razbarušena, u večitoj svilenoj haljini koja se
preliva na zeleno, sedi i svoje smele oči vodi po gostima, a pogledom kao da hita
da kaže: »Vidite li kako se ja baš ništa ne bojim!« Gošća, gospođica Virginska,
koja takođe nije ružna, studentkinja i nihilistkinja, jedra i okruglasta kao lopta,
crvenih obraza i malog rasta, gotovo još u putničkom odelu, sela je pored Arine
Prohorovne, držači u ruci neki savijutak hartije, i nestrpljivim nemirnim očima
razgledala goste. Virginski, koji večeras nešto nije zdrav, ipak je došao da poseđi
među gostima, u naslonjači za čajnim stolom. Sedeli su i ostali gosti i u tome
sedenju sa puno važnosti oko stola osećalo se da je sednica. Videlo se da svi
nešto čekaju i čekajući vode razgovore, premda i glasne, ali nekako ipak sasvim
sporedne. Kad uđoše Stavrogin i Verhovenski, sve se utiša.
Ali biću slobodan da određenosti radi dam malo razjašnjenja.
Mislim da su se svi ovi ljudi sakupili u prijatnoj nadi da čuju nešto osobito
zanimljivo i novo i da im je to unapred i bilo nagovešteno. Oni su činili cvet
najcrvenijeg liberalizma u našem gradu. Za ovu »sednicu« Virginski ih je probao
vrlo brižljivo. Beležim još da nekolicina (uostalom, njih vrlo malo) nisu dosad
nikad ulazili u ovu kuću. Razume se, većina gostiju nije imala jasnog pojma
čega radi su ih upravo zvali na ovu sednicu. Doduše, svi su oni u Petru
Stepanoviču gledali tajnog izaslanika iz inostranstva, sa nekim ovlašćenjem; ta
se ideja nekako odjedanput učvrstila u njima i, sasvim prirodno, laskala, im. U
toj gomili građana, sakupljenih u ime domaćinova rođendana, bilo je, međutim,
nekoliko njih kojima su dati bili određeni nalozi. Petar Stepanovič je uspeo da
kod nas sastavi »peticu«, sličnu onoj koju je već sastavio u Moskvi, i zatim još
jednu, kako se sada videlo, u našem okrugu, među oficirima. Kažu, sastavio je i
još jednu u h-skoj guberniji. Ta petorica izabranih sede sad evo za opštim stolom
i vrlo se vesto pretvaraju da su sasvim obični ljudi, tako da niko ne bi mogao
znati ko su i šta su.
Tu su bili – pošto sad to više nije tajna – prvo, Liputin, zatim sam
Virginski, dugouhi Šigaljev, brat gospođe Virginski, Ljamšin i, najzad, neki
Tolkačenko, strana ličnost, čovek od četrdeset godina, već čuven sa »ogromnog«
proučavanja naroda, na prvom mestu lupeža i razbojnika, čovek koji je naročito
zalazio u krčme (što, uostalom, nije bilo jedino radi proučavanja naroda) i koji je
među nama afektirao ružnim odelom, uglačanim cipelama, žmirkavo-lukavim
očima i dvosmislenim narodnim izrazima. Još dvaput ranije Ljamšin ga je
dovodio Stepanu Trofimoviču na sedeljke, ali tamo on nije napravio bogzna
kakav utisak. U gradu se pojavljivao s vremena na vreme, ponajpre kad ostane
bez službe, a služio je na železnicama. Ova petorica sačinjavaju jednu družinu s
toplom verom da su oni samo jedna među stotinama i hiljadama takvih petica
kao što je i njihova, razbacanih po Rusiji, i da sve zavisi od nekog centralnog,
vrlo važnog ali tajnog mesta, koje je opet organski vezano sa evropskom
svetskom revolucijom. Na žalost, moram priznati, već u ovo doba se među njima
pojavljivala nesloga. Stvar je u tome što oni, iako su još s proleća očekivali Petra
Verhovenskog, o kome im je prvo Tolkačenko javio, a posle, čim je prispeo, i
Šigaljev, iako su od njega očekivali retka čuda i na prvi njegov poziv ušli u
kružok bez i najmanje kritike – oni, tek što su sastavili peticu, osetiše svi da im
je to i nekako krivo, i to, ja mislim, samo stoga što su i suviše brzo pristali, ušli
nekako iz velikodušnog stida, da se posle ne bi moglo reći kako nisu smeli da
uđu. Trebalo je, dakle, mislili su oni, da Petar Verhovenski odmah oceni njihovo
plemenito junaštvo i da im, kao za nagradu, ispriča bar neku od glavnijih tajni.
Ali Petar Stepanovič nikako nije hteo da zadovolji njihovo pravo na radoznalost
i nije kazivao ništa suvišno: uopšte, tretirao ih je sa primetnom strogošću, a i
nemarnošću. To je njih ljutilo i član Šigaljev odavno je već pobunjivao ostale da
»traže računa«; razume se, ne sad, kod Virginskog, gde se skupilo i toliko tuđih
ljudi.
A u pogledu tih tuđih ljudi imam ovu misao: pomenuti članovi prve petice
naginjali su sumnji da među gostima Virginskog, te večeri, ima još članova
nekih njima nepoznatih grupa, koje je u grad namamila ista tajna organizacija i
ovaj isti Verhovenski. I tako, na kraju krajeva, svi u celom skupu stadoše
sumnjati jedan u drugog i jedan prema drugom zauzimati razne »stavove«, što je
u celini davalo izgled velike pometenosti; unekoliko i romantičnosti. Uostalom,
bilo je tu i ljudi koji nisu sumnjičili. Tako, na primer, jedan aktivni major, blizak
rođak Virginskog, čovek sasvim nevin, koga nisu ni zvali, koji je sam došao na
rođendan, to nije bilo mogućno ne primiti ga. Što se tiče majora, domaćin je bio
miran, pošto major »nikako ne bi mogao potkazati«; uprkos svojoj velikoj
gluposti, on je celog veka voleo da cunja svuda gde ima krajnjih liberala; lično
im nije simpatisao, ali je veoma voleo da ih čuje. Sem toga, bio je i malo
kompromitovan; desilo se, za njegove mladosti, da su kroz njegove ruke prošli
čitavi tovari Zvona i proglasa; on, mada ga je bilo strah i da ih razvije, ipak je
držao da bi bilo sasvim nisko ako ih ne bi rasprostirao; takvih Rusa ima i danas.
Ostali gosti predstavljali su ili tipove čije je samoljublje do žučnosti prigušeno,
ili tipove prvog, vrlo plemenitog poleta mladosti. To su bila dva ili tri
nastavnika, od kojih jedan hrom i već četrdeset pet godina star, zaposlen u
gimnaziji, vrlo jedak i primetno sujetan čovek, željan slave. Zatim dva ili tri
oficira. Jedan od njih, artiljerac, vrlo mlad, koji je samo na nekoliko dana došao
ovamo iz jednog vojnog školskog zavoda, ćutljiv dečak, koji još nije uspeo da
napravi poznanstva po gradu, a sad se iznenadno našao kod Virginskog; s
pisaljkom u ruci, on je, ne mešajući se u razgovore, svaki čas ponešto beležio u
svoju beležnicu. Svi su to videli, ali svi su se odnekud starali da izgleda kao da
ne vide. Bio je tu još i jedan besposličar seminarist, koji je sa Ljamšinom
podmetnuo onoj knjigonoši one gadne fotografije; krupan momak, sa manirima
odrešitim, ali u isti mah nepoverljivim, sa neprekidnim osmehom koji stalno
izdaje da on sve bolje zna, a u isti mah sa mirnim izgledom trijumfalnog
savršenstva koje je, po njemu, bilo u njemu. Bio je tu, ja ne znam zašto, i sin
našeg prefekta, ono pokvareno derište, pre vremena istrošeno, koje sam već
pomenuo kad sam ispričao slučaj male poručnikovice. On je cele večeri ćutao. I,
najzad, kao završetak, jedan gimnazist, vrlo vatren, čupav dečak od osamnaest
godina, koji je sedeo s turobnim izgledom mladića uvređena u svom
dostojanstvu i očevidno pateći zbog svojih osamnaest mlađih godina. Ovaj švrća
već je bio šef samostalne družine zaverenika u višim razredima gimnazije – kako
se na kraju pokazalo, na veliko čuđenje sviju. Nisam pomenuo Šatova: on se
smestio u skloniti kut stola, a svoju stolicu odmakao malo iz reda ostalih, gledao
u zemlju, sumorno ćutao, nije uzeo čaj i hleb, i za sve vreme nije kapu ispuštao
iz ruku – kao da je želeo izjaviti da on nije gost, nego je došao poslom, i kad
ustedne, ustaće i otići. Blizu njega sedeo je Kirilov, takođe vrlo ćutljiv, ali nije
gledao u zemlju, nego, naprotiv, svakog govornika uporno posmatrao svojim
nepomičnim pogledom bez sjaja i svakog slušao bez trunke uzbuđenja ili
čuđenja. Nekolicina gostiju, koji ga dosad nisu nikad viđeli posmatrali su ga
zamišljeno i kradom. Nije poznato da li je m-me Virginska išta znala o
postojanju petice? Ja držim da je znala sve, i to baš od muža. A stuđentkinja,
razume se, nije ni u čem sudelovala; ali i ona je imala svoju brigu: nameravala je
da gostuje svega dan-dva, a zatim da ide dalje i dalje, u sve univerzitetske
gradove, te da »uzme udela u patnjama siromašnih studenata i da ih pokrene na
protest«. Sa sobom je vukla nekoliko stotina primeraka litografisanih poziva,
koje je, kako izgleda, sama sastavila. Vredno je pažnje ovo: gimnazist je nju na
prvi pogled omrznuo gotovo do krvne osvete, mada ju je sad prvi put u životu
video, a ona njega isto tako. Major joj je padao rođeni ujak, danas ju je video
prvi put posle deset godina. Kad Stavrogin i Verhovenski uđoše, njeni obrazi
behu crveni kao crvena borovnica: maločas se sa ujakom svađala oko ženskog
pitanja.


 II

Verhovenski se sa vidnom nemarnošću zavalio u stolicu u začelju stola i

nije se pozdravio gotovo ni s kim. Lice mu beše osorno, čak nadmeno. Stavrogin
se učtivo pokloni. Ali, mada su samo na njih čekali, svi se, kao na zapovest,
učiniše da ih ne vide. Tek što Stavrogin sede, domaćica mu se okrete oštro:
– Stavrogine, hoćete li čaja?
– Dajte – odgovori on.
– Stavroginu čaja – komandova ona onoj što služi čaj; – a vi, hoćete li? (to
sad Verhovenskom).
– Hoću, razume se; ko pita goste? I hoću i pavlake, jer kod vas mesto čaja
služe uvek nekakvu strahotu; a ovamo je u kući i rođendan.
– Kako? Zar i vi priznajete rođendane? – odmah se na to nasmeja
studentkinja. – Sad se baš o tome govorilo.
– Zastarelo! – progunđa gimnazist s druge strane stola.
– Šta je zastarelo? Zaboravljati na predrasude, pa makar i najbezazlenije,
to nije staro, naprotiv, na sramotu sviju, još je i dan-danas novo – brže-bolje
izjavi studentkinja i pomače se na stolici unapred. – Uz to, još na nevine
predrasude o nama! – dodade sa žestinom.
– Ja sam samo hteo da kažem – jako se uzruja gimnazist – da su
predrasude, razume se, stara stvar i treba ih trebiti... ali što se tiče rođendana i
imendana, svako već zna da je to glupost i da je vrlo staro, da se, dakle, na to ne
gubi skupoceno vreme koje je svet i bez toga već izgubio, nego da oštrournnost
treba upotrebiti na predmet koji traži više...
– Suviše ste opširni, ništa se ne može razumeti! – povika studentkinja.
– Meni se čini da svako ima pravo glasa, jedan kao i drugi, i ako ja želim
da svoje mišljenje iskažem kao i svaki drugi, onda...
– Niko vama ne otima pravo glasa – umeša se i domaćica, vrlo oštro –
samo vas molimo da ne razvlačite; jer vas niko ne može da razume.
– Pa ipak, dopustite da napomenem da vi mene ne cenite; ako svoju misao
nisam mogao do kraja da iskažem, to nije zato što nemam misli, nego pre zato
što imam i suviše misli... – promrmlja gimnazist gotovo očajan i splete se
sasvim.
– Kad ne umete da govorite, onda ćutite! – prasnu studentkinja.
Gimnazist poskoči sa stolice.
 – Ja sam samo hteo da kažem – povika on, a sav je goreo od stida i nije
smeo da pogleda oko sebe – da ste vi želeli da se istaknete svojom pameću zato
što je došao gospodin Stavrogin, eto to!...
– Vaša je pomisao prljava i nemoralna i pokazuje potpuno ništavnost
vašeg duhovnog razvića. Molim da mi se više ne obraćate! – prasnu
studentkinja.
– Stavrogine – poče domaćica – upravo pred vaš dolazak su mnogo vike
podigli oko prava porodice... eto, ovaj oficir (ona mahnu glavom na svog rođaka
majora). I već, razume se, neću biti ja ta koja će vam sad dosađivati tim starim
budalaštinama s kojima smo svi odavno načisto. Ali, opet, otkud su upravo došla
prava i dužnosti porodice u smislu predrasude u kojoj se sad prikazuju? To je
pitanje. Vaše mišljenje?
– Kako otkuda su došla? – ponovi Stavrogin pitanje.
– Hoće da kaže: mi, na primer, znamo da je predrasuda o bogu postala
zbog munje i groma – opet se istrča studentkinja i samo što ne skoči očima na
Stavrogina; – i suviše je poznato da je prvobitno čovečanstvo iz straha od munje
i groma pretvorilo nevidljivog neprijatelja u božanstvo; osećalo je da je prema
njemu nemoćno. Ali otkud je postala predrasuda o porodici? Kako je mogla
postati i sama porodica?
– To nije jedno isto... – hteđe domaćica da je zadrži.
– Mislim da je odgovor na takvo pitanje neskroman – odgovori Stavrogin.
– Kakav-takav! – opet se studentkinja isturi na svojoj stolici.
Među nastavnicima se začu smeh, a na to se s drugog kraja stola odazvaše
Ljamšin i gimnazist, a za njima i rođak major svojim promuklim smehom.
– Vi biste mogli pisati vodvilje – napomenu domaćica Stavroginu.
– Nimalo vam, gospodine, ne znam vaše ime, ne služi na čast – odseče
studentkinja s krajnjom srdžbom.
– A ti se nemoj istrčavati! – kresnu major; – ti si gospođica, treba skromno
da se vladaš, a ti, prosto kao da si sela na iglu.
– Molim vas da ćutite i ne usuđujte se da sa mnom govorite familijarno i
da mi upućujete svoja pakosna poređenja. Ja vas vidim prvi put i neću da znam
za vaše srodstvo sa mnom.
– Ja sam ti ujak, zaboga! Ja sam te na rukama nosio kad si bila odojče.
– Šta me se tiče koga ste nosili. Ja vas nisam molila da me nosite! To
znači, gospodine neuljudni oficiru, da je to jedino vama lično pravilo
zadovoljstvo. I dopustite mi napomenu da mi ne smete govoriti ti, sem kao
građanki, i to vam zabranjujem jednom zasvagda.
– Eto, sve su vam takve! – okrete se major Stavroginu i lupnu pesnicom o
sto. – Ama, molim vas, ja volim liberalizam i savremenost, i volim da slušam
pametne razgovore, ali sa ogradom... samo od muških. A od ženskih, od ovih
savremenih poletarica... aja, ne; to je moja osetljiva tačka! Nemoj se vrpoljiti! –
viknu on na studentkinju, koja kao da se otimala od stolice. – Aja! i sad ja molim
za reč, ja sam uvređen, molim!
– Vi samo smetate drugima, a ništa ne umete da kažete – progunđa
domaćica nabureno.
– Aja! iskazaću ja što imam – ljutio se major okrećući se Stavroginu. – Ja,
gospodine Stavrogine, računam na vas kao na novog, mada nemam čast s vama
se poznavati. Bez muškaraca, one bi izginule kao muve, to je moje mišljenje. I ja
vas uveravam da su im to žensko pitanje ljudi izmislili; ludi su bili, pa ih sami
sebi natovarili na vrat; ali, hvala bogu, nisam oženjen! Nema u ženama ni
najmanje raznolikosti! Najprostiju šaru za vez izmišljaju za njih ljudi! Eto, na
rukama sam je nosio i, kad je bila devojčica od deset godina, mazurku sam s
njom igrao, a danas kad je došla, ja naturalno letim da je zagrlim, a ona mi već
na drugoj reči izjavljuje: nema boga! Bar da je na trećoj reči, ne na drugoj, nego
pohitala! Lepo, recimo da pametni ljudi i ne veruju, jer to dolazi od pameti, ali ti,
velim, sapunski mehure, šta ti znaš o bogu? Tebe je neki student tome naučio! A
da te je učio kandilo da prislužuješ, ti bi kandilo prisluživala!
– Vi samo neistinu govorite, vi ste vrlo zao čovek; malopre, ja sam vam s
punim dokazima pokazala da ste bankrot – odgovori studentkinja nemarno i kao
da prezire da se s takvim čovekom mnogo objašnjava. – Malopre sam vam tačno
kazala da su nas u katihizisu učili: »Ako poštuješ svoje roditelje, dugo ćeš
poživeti i daće ti se bogatstvo.« To stoji u desetoj zapovesti. Ako bog misli da za
ljubav treba nagradu obećavati, onda je vaš bog bez morala. Eto, to sam vam
dokazivala i tim rečima, i nije od druge reći, nego zato što ste vi objavili svoja
prava. A ko je kriv što ste ograničeni, pa ni do danas stvar ne razumete. Vama je
krivo i ljutite se... to je odgonetka vašeg naraštaja.
– Luda! – reče major.
– A vi ste ludak!
– Psujte se!
– Ali dopustite, Kapitone Maksimoviču, pa vi ste mi baš sami kazali da ne
verujete u boga – zapišta Liputin s drugog kraja stola.
– Pa šta ako sam kazao! To je druga stvar! Možda i verujem, ali samo ne
sasvim! A ako i ne verujem sasvim, ipak ne kažem da boga treba puškarati. Još
dok sam bio husar, mnogo sam o bogu razmišljao. U svim pesmama govori se
kao o običnoj stvari da husar piše i noću se veseli; pa možda sam i ja pio, ali
verujte mi biva da se noću i skače s postelje, nabijaju papuče i udri onda krstove
krstiti pred ikonom da bog veru pošalje! Ja već onda nisam imao mira: ima li
boga ili nema? Koliko mi je to gorko i teško bilo! Sutradan dabogme, čovek se
zaboravi, pa se vera opet nekud izgubi. Uopšte, opazio sam da se vera danju
uvek malo gubi.
– A imate li vi karata? – zapita Verhovenski domaćicu i zevnu široko.
– Ja i suviše i suviše simpatišem vašem pitanju! – opet se istače
studentkinja, a sva je plamtela od srdžbe slušajući majora.
– Gubimo zlatno vreme slušajući prazne razgovore – preseče domaćica i
strogo pogleda u muža.
Studentkinja se pripremi da drži svoj govor.
– Želela sam da obavestim skup o patnjama i protestu studenata, a pošto se
vreme troši u razgovorima moralno nedopuštenim...
– Nema ništa ni moralno ni nemoralno! – upade joj nestrpljivo u reč
gimnazist, odmah čim je počela.
– Ja sam to znala, gospodin-gimnaziste, mnogo, mnogo pre nego što ste vi
to naučili.
– A ja tvrdim – razjari se on – da ste vi, gospođice, detence iz Petrograda
koje je došlo da nas prosveti, dok mi i sami sve znamo. Za zapovest »čti otca
tvojego i mater tvoju«, koju vi niste umeli ni napamet da izgovorite, da ta
zapovest nije moralna – to cela Rusija zna još od Belinskog.
– Hoće li se to jednom svršiti? – hrabro zapita Virginska svog muža. Ona,
kao domaćica, crvenela je od praznih razgovora, tim više što je kod ovih zvanica
opazila nekoliko osmeha, pa i nedoumica.
– Gospodo – povisi glas Virginski – ako bi ko želeo da govori što drugo,
da nešto izjavi, ja predlažem da se tome pristupi i da se vreme ne gubi.
– Usuđujem se staviti jedno pitanje – govori hromi nastavnik, koji je
dosad samo i osobito dostojanstveno sedeo: – ja bih želeo: jesmo li mi ovde na
kakvoj sednici, ili smo prosto skup običnih smrtnih koji su došli u goste. Pitam
to više reda radi i da bismo znali.
»Lukavo« pitanje je napravilo utisak; svi se zglednuše kao da jedno od
drugog očekuju odgovor i odednom svi, kao na zapovest, okretoše poglede
Verhovenskom i Stavroginu.
– Ja prosto predlažem da se izglasa odgovor na pitanje je li ovo sednica ili
ne? – reče m-me Virginska.
– Potpuno se slažem sa predlogom – odazva se Liputin – premda je malo
neodređen.
– I ja se slažem, i ja – začuše se glasovi.
– Zbilja, i meni se čini biće više reda – potvrdi i Virginski.
– Onda da se glasa! – objavi domaćica. – Ljamšine, molim vas, sedite za
fortepijano; kad se počne glasati, vi i odande možete dati svoj glas.
– Opet! – povika Ljamšin – dosta sam već drndao.
– Ja vas molim, ne popuštam, sedite i svirajte! Zar nećete da ste od koristi
delu?
– Ali uveravam vas, Arina Prohorovna, niko neće prisluškivati. To je samo
vaše uobraženje. I prozori su visoki; a i ko bi šta razumeo, baš i da prisluškuje.
– Ni mi sami, strogo uzevši, ne razumemo u čemu je stvar – progunđa
nečiji glas.
– A ja vam kažem da je obazrivost uvek potrebna. Kažem, ako bi nas
uhodili – okrete se ona Virginskom da bi mu razjasnila – neka se na ulici čuje da
svetkujemo rođendan i imamo muziku.
– Ah, do vraga! – kao opsova Ljamšin, sede za fortepijano i stade lupati
neki vals, udarajući po dirkama nasumce, skoro pesnicama.
– Oni koji žele da ovo bude sednica, neka podignu desnu ruku – predloži
m-me Virginska.
Jedni podigoše, drugi nisu. Bilo je i takvih koji su ruku podigli pa je opet
spustili. Spustili i opet podigli.
– Phi, do đavola! Ja ništa tu ne razumem! – viknu jedan oficir.
– Ni ja ne razumem! – reče drugi.
– A ja razumem – reče treći; – ko je za nek digne ruku gore.
– A šta znači to za?
– Znači sednica.
– Ne, nije sednica.
– Ja sam glasao za sednicu – viknu gimnazist okrećući se gospođi
Virginskoj.
– Pa zašto niste digli ruku?
– Ja sam gledao na vas; vi niste digli, pa nisam ni ja.
– Ma to je besmislica! Ja sam predlagala, ja zato nisam ni digla ruku.
Gospodo, predlažem ponovo, na drugi način: ko želi sednicu neka sedi i nek ne
diže ruku; a ko je neće, taj neka digne desnu ruku.
– Ko neće? – ponovi gimnazist pitanje.
– Ama, činite li vi to namerno? – ljutito viknu gospođa Virginska.
– Eh, dopustite: trebalo bi tačnije odrediti to ko hoće, a ko neće, – začu se
više glasova.
– Ko neće, neće.
– Pa da, ali šta treba činiti ako se neće: dići ili spustiti ruku? – viknu oficir.
– Eh, nije još vreme za ustav i skupštinu kod nas – napomenu major.
– Gospodine Ljamšine, smilujte se, mnogo lupate; niko ne može da
razume – reče hromi nastavnik.
– Tako mi boga, Arina Prohorovna, niko ne prisluškuje! – skoči Ljamšin. –
I neću više da sviram. Ja sam došao u goste, a ne da udaram u zvečku.
– Gospodo – uze reč Virginski – svi glasno odgovorite je li ovo sednica, ili
nije?
– Sednica, sednica! – odeknu sa svih strana.
– Pa kad je tako, onda se nema šta glasati, i kraj. Jeste li zadovoljni,
gospodo? Treba li ipak glasati?
– Ne treba, ne treba, razumemo!
– Možda neko nije za sednicu?
– Ne, ne, svi smo.
– A kakva sednica? – viknu neki glas. Ne odgovoriše mu.
– Treba izabrati predsednika – viknuše sa raznih strana.
– Domaćina, razume se, domaćina!
– Gospodo, kad je tako – poče izabrani Virginski – ja stavljam na dnevni
red moj prvi predlog: ako bi ko želeo da govori o nečemu što bi bolje odgovaralo
našoj stvari, ili ako ima šta da izjavi, da se počne, da se ne gubi vreme.
Opšte ćutanje. Ponovo se svi pogledi okretoše Stavroginu i
Verhovenskom.
– Verhovenski, vi nemate ništa da kažete? – upita ga domaćica
neposredno.
– Baš ništa – odgovori on istežući se na stolici i zevnu. – Nego, želeo bih
čašicu konjaka.
– Stavrogine, želite li vi?
 – Hvala, ne pijem.
– Ja pitam želite li govoriti, a ne za konjak.
– Govoriti, o čemu? Ne, ne želim.
– Doneće vam se konjak – odgovori ona Verhovenskom.
Diže se studentkinja. Ona je već nekoliko puta poskočila sa stolice.
– Ja sam došla da vas izvestim o patnjama nesrećnih studenata i o
njihovom opštem pokretu za protest...
Ali je presekoše; s drugog kraja stola već se javio konkurent i svi pogledi
se okretoše njemu. Dugouhi Šigaljev, mračan i turoban, lagano se diže sa svog
mesta i melanholično spusti na sto debelu i izvanredno sitno ispisanu svesku, pa
osta stojeći i ćuteći. Mnogi zbunjeno gledahu u svesku. A Liputin, Virginski i
hromi nastavnik behu, kako izgledaše, zbog nečeg zadovoljni.
– Molim za reč – progovori Šigaljev sumorno, ali čvrstim glasom.
– Imate je – odobri Virginski.
Govornik sede, poćuta malo, pa važnim glasom reče:
– Gospodo!...
– Evo konjaka! – s gađenjem i prezrenjem odseče rođaka koja služi čaj i
koja je otišla po konjak, pa ga stavi pred Verhovenskog, zajedno s čašicom koju
je donela između prstiju, bez poslužavnika i bez tanjira.
Govornik, time prekinut, zastade dostojanstveno.
– Ništa, nastavite, ja ne slušam! – doviknu mu Verhovenski sipajući
konjak u čašicu.
– Gospodo, obraćam se vašoj pažnji – opet poče Šigaljev – i, kao što ćete
docnije videti, moleći za vašu pomoć u tački prvoredne važnosti, ja moram dati
uvod.
– Arina Prohorovna, imate li makaze? – odednom zapita Verhovenski.
– Šta će vam makaze? – izbeči ona oči.
– Zaboravio sam nokte da podsečem – odgovori on, mirno gledajući svoje
duge i prljave nokte – već tri dana ima kako se spremam.
Arina Prohorovna pocrvene, ali gospođici Virginskoj kao da se tu nešto
svidelo.
– Čini mi se da sam ih maločas videla ovde na prozoru – reče ona, ustade
od stola, ode, nađe makaze i donese ih. Petar Stepanovič je i ne pogleda, uze
makaze i zamaja se njima. Arina Prohorovna razumede da to tako mora i postide
se što je stvar uzela kao uvredu. Skup se pogleda ćutke. Hromi nastavnik
posmatraše Verhovenskog zlobno i zavidljivo. Šigaljev nastavi:
– Posvetivši svoju energiju proučavanju pitanja o socijalističkom uređenju
budućeg društva, kojim će se sadašnje zameniti, došao sam do uverenja da su svi
stvaraoci socijalnih sistema, od najstarijih vremena do naše 187... godine, bili
sanjalice, pričala, glupaci, koji sami sebi protivreče, koji nikad ništa ne razumeju
iz nauke o prirodi, niti o čudnoj životinji koja se zove čovek. Platon, Ruso,
Furje, stubovi od aluminijima, sve to vredi samo za vrapce, a ne za ljudsko
društvo. Ali, kako se nov oblik društva neizbežno sad mora odrediti, sada kad se
najzad pripremamo da radimo a ne da razmišljamo samo, ja stoga iznosim svoj
sistem o uređenju društva. Evo ga! – kucnu on po svesci. – želeo sam da skupu
izložim svoj sistem u ovoj knjizi, po mogućstvu u skraćenom obliku; ali vidim
da je potrebno dati još mnogo i mnogo usmenih razjašnjenja i stoga moje
izlaganje, prema broju glava u mojoj knjizi, traži bar još deset večeri (ču se
smeh). Pored toga, unapred izjavljujem da moj sistem nije završen (opet smeh).
Zapleo sam se u sopstvene dokaze i moj zaključak je došao u neposrednu
suprotnost sa prvobitnom idejom od koje sam pošao. Polazeći od neograničene
slobode, završio sam neograničenim despotizmom. Pri svem tom tvrdim da, sem
moga zaključka o rešenju društvene formule, drugog ne može biti.
Smeh je rastao sve više i više; ali jače su se smejali mladi i, tako reći, malo
posvećeni gosti. Na licu domaćičinom, Liputinovom i hromog nastavnika video
se izraz ljutnje.
– Kad vi sami niste umeli da sklopite svoj sistem i kad ste došli do
očajanja, šta mi tu imamo posla? – pažljivo napomenu jedan oficir.
– Imate pravo, gospodine aktivni oficiru – odgovori mu Šigaljev oštro; – a
najviše u tome što ste upotrebili reč očajanje. Istina je, dolazio sam do očajanja;
ali baš zato sve što je u mojoj knjizi izloženo ostaje nezamenljivo i drugog izlaza
nema; niko neće ništa izmisliti. I stoga hitam, ne gubeći vreme, da ceo skup
pozovem da, pošto će kroz deset večeri saslušati moj sistem, iznese svoja
mišljenja. A ako članovi neće da me saslušaju, onda da se odmah, u početku,
raziđemo – ljudi da bi se zanimali državnom službom, a žene da idu u kuhinju,
jer ako ne prime sistem iz moje knjige, drugog izlaza neće naći. Ni-ka-kvo-ga! A
ko vreme izgubili, sebi će škoditi, jer se ono nikad više ne može vratiti.
Nasta komešanje: »šta mu je? Da nije poludeo?«
– Čuše se glasovi.
– Znači, cela stvar je u očajanju Šigaljeva? – zaključi Ljamšin; – a bitno
pitanje sastoji se u ovome: treba li ili ne treba on da bude u očajanju?
– Što je Šigaljev blizu očajanja, to je njegova lična stvar – izjavi
gimnazist.
– Ja predlažem da se glasa o tome koliko se očajanje Šigaljeva dotiče
zajedničke stvari i, s tim u vezi, vredi li slušati Šigaljeva ili ne? – veselo zaključi
oficir.
– Nije ovde reč o tome – uplete se najzad i hromi. On je govorio, rekao
bih, s nekim podrugljivim osmehom, tako da je, možemo reći, teško bilo
razabrati govori li iskreno ili se šali. – Ovde, gospodo, nije to u stvari. Gospodin
Šigaljev se i suviše ozbiljno predao svom zadatku, a uz to je suviše skroman.
Meni je njegova knjiga poznata. On kao završeno rešenje pitanja predlaže podelu
čovečanstva na dva nejednaka delà. Jedna desetina dobija slobodu ličnosti i
neograničeno pravo nad devet ostalih delova. A ti moraju izgubiti ličnost i
pretvoriti se u neku vrstu stada, i, uz neograničenu poslušnost, nizom
preporodavanja prvobitne nevinosti, dostići u neku vrstu prvobitnog raja –
premda će, uostalom, morati da rade. Mere koje autor predlaže za oduzimanje
slobode devet desetina čovečanstva i za njihovo pretvaranje u stado pomoću
prevaspitivanja čitavih naraštaja vrlo su značajne i osobite, osnovane na
prirodnim činjenicama, i vrlo su logične. A po nekim zaključcima možemo se i
ne složiti, ali teško je posumnjati u autorov razum i znanje, žalim što se uslov o
vremenu od deset večeri nimalo ne poklapa sa okolnostima, jer biste mogli čuti
mnogo zanimljivih stvari.
– Govorite li vi to ozbiljno? – zapita gospođa Virginska hromog, skoro sa
nekom zebnjom. – Zato što taj čovek ne zna šta će s ljudima, on devet desetina
pretvara u robove! Odavno sam ja sumnjala u njega.
– Dakle, u svoga rođenog brata? – zapita hromi.
– Srodstvo? Vi srodstvo priznajete? Vi mi se podsmevate, šta li?
– A, osim toga, raditi za aristokrate i pokoravati im se kao bogovima – to
je niskost! – reče studentkinja razjareno.
– Ja ne predlažem niskost, nego obećavam raj, zemaljski raj; na zemlji
drugog raja ne može biti! – glasno zaključi Šigaljev.
– A ja bih – povika Ljamšin – umesto raja, uzeo tih devet desetina
čovečanstva i bacio u vazduh, kad se već ne zna kud će se s njima; i ostavio bih
samo gomilicu ljudi obrazovanih, koji bi po nauci počeli da žive i uživaju.
– Tako može govoriti samo komedijaš! – planu studentkinja.
– On je komedijaš, ali je koristan – šapnu joj m-me Virginska.
– I to bi, možda, bilo najbolje rešenje zadatka! – vatreno reče Šigaljev
Ljamšinu; – vi, gospodine veseljače, svakako da i ne znate kako ste duboku stvar
uspeli da kažete. Ali kako je vaša ideja gotovo neizvodljiva, valja se ograničiti
na zemaljski raj, kad ste ga već tako nazvali.
– Ovo je valjana ludorija! – ote se kao Verhovenskom reč. Uostalom, on je
sasvim ravnodušno i ne podižući očiju i dalje otarezivao nokte.
– A po čemu ludorija? – prihvati hromi kao da je samo čekao njegovu prvu
reč, pa da je dočepa. – Po čemu baš ludorija? Gospodin Šigaljev je donekle
fanatik čovekoljublja; ali, setite se, kod Furjea, kod Kabeta naročito, pa i kod
samog Prudona, ima vrlo mnogo vrlo despotskih i fantastičnih prethodnih
rešenja pitanja. Gospodin Šigaljev možda još i mnogo trezvenije rešava tu stvar
nego oni. Verujte, kad se njegova knjiga pročita, nije mogućno ne složiti se s po
nekim stvarima. On se, možda, dalje od svih udaljio od realizma, a njegov
zemaljski raj gotovo je pravi zemaljski raj, onaj za kojim, kao za gubitkom,
uzdiše čovečanstvo, ako je, to jest, ikad postojao.
– Dabogme, trebao sam znati da će se natrapati na takvo što – promrmlja
Verhovenski.
– Dopustite – kipeo je hromi sve jače i jače – razgovori i suđenja o
budućem socijalnom uređenju – to je gotovo stalna i neiztaežna potreba svih
savremenih mislilaca. Hercen je celoga veka samo o tom brinuo. Belinski, što mi
je dosta tačno poznato, provodio je sa svojim prijateljima čitave večeri u
raspravljanju i prethodnom rešavanju i najsitnijih, tako reći kuhinjskih
pojedinosti budućeg socijalnog uređenja.
– Poneki od toga silaze i s pameti – reče major iznenadno.
– Ali bi svakako mogli doći do kakvog bilo sporazuma – zapita Liputin,
kao da se naposletku usudio da počne napad; – a ne sedeti tu i ćutati kao
diktatori.
– Ja nisam Šigaljevu rekao da je ono ludorija – promrmlja Verhovenski. –
Vidite, gospodo – on malčiče podiže oči – sve te knjige, Furije, Kabeti, sva ta
»prava na rad«, Šigaljevština – sve je to, ja mislim, nešto kao oni romani kojih se
može sto hiljada napisati. Estetička dokolica. Ja razumem, vama je ovde, u
malom svetu, dosadno, zato se i bacate na ispisivanje hartije.
– Dopustite – reče hromi i pomače se na svojoj stolici – mi, iako smo
provincijalci, i već razume se da zbog toga zaslužujemo sažaljenje, ali mi ipak
znamo da se zasad nije u svetu dogodilo ništa novo i takvo da bi trebalo da
plačemo što to nismo videli. Evo, pomoću raznih podbačenih listaka tuđinske
fakture, nama se preporučuje da se jedni uz druge pribijemo, da osnivamo
kružoke sa zadatkom opšteg rušenja, sve pod izgovorom da se svet, ma kako ga
lečili, izlečiti ne može, ali ako se radikalno smakne sto biliona glava i time posao
olakša, onda se pouzdanje može preskočiti preko užeta. Zamisao prekrasna,
nema sumnje, ali sa stvarnošću neskladna bar toliko koliko i »Šigaljevština«,
prema kojoj ste vi maločas tako prezrivo stali.
– Ali ja nisam ovamo doputovao većanja radi – omače se Verhovenskom
značajna fraza; no kao da nije ni opazio tu svoju omašku, on primače sveću da
bolje vidi nokte.
– Žao mi je, vrlo mi je žao što niste doputovali većanja radi; i vrlo mi je
žao što ste sad zauzeti svojom toaletom.
– A šta je vama stalo do moje toalete?
– Sto miliona glava skinuti, to je isto tako teško ostvariti kao što je teško
svet preporoditi propagandom. Štaviše, možda i teže, naročito u Rusiji – opet se
usudi Liputin.
– A baš se u Rusiji danas nadaju – progovori oficir.
– Slušali smo da se nadaju – prihvati hromi. – Nama je poznato da jedan
potajan index upućuje na našu divnu otadžbinu kao na zemlju najsposobniju za
izvršavanje velikog zadatka. Samo, evo šta je: u slučaju da se zadatak bude
postupno rešavao pomoću propagande, ja ću lično možda što i dobiti za usluge u
socijalnom poslu. A kakvu nagradu mogu dobiti pri onom ubrzanom rešenju
pomoću sto miliona skinutih glava? Stane li neko to propagirati, još mogu i jezik
odseći.
– Vama će ga svakako odseći – reče Verhovenski.
– Eto vidite! A kako se takva seča ni pri najpogodnijim prilikama ne može
dovršiti pre pedeset, recimo makar trideset godina, jer ti ljudi ipak nisu goveda i
svakako neće dati da ih tek tako seku – onda, zar nije bolje pokupiti svoje
pokućanstvo, pa se preseliti kud mu drago preko mirnih mora na mirna ostrva i
tamo spokojno zatvoriti oči? Budite uvereni – on značajno kucnu prstom po
stolu – takvom propagandom vi ćete izazvati samo emigraciju, i ništa više!
Hromi završi očevidno u trijumfu. To je bila jaka pamet u guberniji.
Liputin se osmehivao lukavo, Virginski slušao malko neveselo, a svi ostali su
pratili prepirku sa osobitom pažnjom, osobito gospođe i oficiri. Svi su razumeli
da je agent onih sto miliona glava priteran uza zid, pa su sad čekali šta će biti.
– Dobro ste to, uostalom, kazali – prevali Verhovenski još ravnodušnije
nego pre, pa kao i sa nekom dosadom. – Emigrirati – to je dobra misao. Pa ipak,
kad se, ne gledajući sve jasne nezgode koje predviđate, vojnici za opštu stvar
budu iz dana u dan sve više javljali, moći će se i bez vas. Tu, bratac, nova
religija ide da zameni staru... otuda se i javlja tako mnogo vojnika, a to je krupna
stvar. A vi, emigrirajte! I, znate, ja vam savetujem da idete u Drezdu, ne na
mirna ostrva. Prvo, to je grad koji nije nikad video nikakvu epidemiju, a pošto
ste vi čovek pametan, vi se izvesno plašite smrti; drugo, blizu je ruske granice,
pa se iz ljubazne otadžbine brže mogu dobiti svoji prihodi; treće, tamo ima
takozvanog umetničkog blaga, a vi ste čovek esteta, nekadašnji nastavnik
književnosti, čini mi se; i, najzad, Drezda ima svoju sopstvenu džepnu
Švajcarsku... to je, znate, radi pesničkih nadahnuća, jer vi izvesno piskarate
stihove. Jednom rečju, to je blago u kutiji za cigarete!
Oseti se nemir; naročito se uskomešaše oficiri. Još jedan trenutak i počeli
bi govoriti svi odedanput. Ali hromi se ljutito okomi na mamac:
– Nisam tako mislio; mi možda i nećemo napuštati opštu stvar. To treba
razumeti...
– Dakle, vi biste sad ušli u našu peticu, ako bih vam to ponudio? – izbrblja
se Verhovenski i spusti makaze na sto.
Svi se čisto trgnuše. Zagonetni čovek se odjednom i suviše obelodanio.
Štaviše, progovorio je neposredno o »petici«.
– Svako se oseća časnim čovekom i neće bežati od opšte stvari – uvijao je
hromi – ali...
– Aja, nema tu ali – zapovedno i oštro ga prekide Verhovenski; – ja
izjavljujem, gospodo, da meni treba otvoren odgovor. I suviše dobro shvatam da
ja, došavši ovamo i lično vas pozivajući na ovaj zajednički skup, treba da vam
dam objašnjenja (opet neočekivano otkriće), ali ja ih nikako ne mogu dati pre
nego što doznam kojih se mišljenja vi držite. Prelazeći preko razgovora, jer neće
se, valjda, opet trideset godina brbljati kao što se brbljalo trideset godina do
danas, ja vas pitam šta vam je milije: ili lagani put koji se nalazi u socijalnim
romanima i u kancelarijskom odlučivanju o sudbini ljudskoj za hiljadu godina
unapred, na hartiji, dok se za to vreme despotizam kljuka pečenim zalogajima
koji bi vama sami od sebe u usta leteli, ali koje vi mimo usta propuštate, ili da
budete za brzo rešenje, ma u čemu se ono sastojalo ali koje će najzad odrešiti
ruke čovečanstvu i širom prostora dati mu da samo stvori socijalni poredak, i to
stvarno, ne na hartiji? Viču: ali za to treba da padne »sto miliona glava«. To je
možda samo metafora, ali zašto se toga plašiti ako će despotizam, pored svih
slova na hartiji, za nekih sto godina pojesti ne sto, nego pet stotina miliona
glava? Imajte na umu: neizlečivi se bolesnik neće nikad izlečiti, ma kakve mu
recepte na hartiji propisivali; naprotiv, ako mu se život produži, on će toliko
istruliti da će i nas zaraziti, upropastiće sve sveže snage na koje se može još
računati, te će tako naposletku svi propasti. Ja se potpuno slažem s vama da je
lepa stvar proćaskati liberalno i slatko-rečivo, a raditi... e, to malčice... ujeda...
Nego, dabogme, ja uopšte govoriti ne umem; ovamo sam došao sa saopštenjima
i stoga molim celo poštovano društvo ne da glasa, nego da neposredno izjavi šta
mu je milije: kornjačino milenje po blatu ili prelaz punom parom preko jezera?
– Ja sam odsudno za prelaz punom parom! – oduševljeno viknu gimnazist.
– I ja – odazva se Ljamšin.
– Razume se, o izboru nema sumnje – promrmlja jedan oficir, za njim
neko drugi, za njim još poneko.
Glavno je da je sve iznenadilo to što je Verhovenski došao »sa
saopštenjima«, što će, kako je obećao, sad govoriti.
– Gospođo, ja vidim da se svi odlučuju u duhu proglasa – reče
Verhovenski i pogledom pređe svud unaokolo po društvu.
– Svi, svi – odjeknu većina glasova.
– Ja, pravo reći, više sam za humano rešenje – progovori major – ali pošto
su svi zajedno, to sam i ja uz sve.
– Izlazi, dakle, da ni vi niste protivnik? – okrete se Verhovenski hromom.
– Ono, nije da sam... – on malo pocrvene – ali, ako se sad slažem sa
svima, to je samo zato da ne poremetim...
– Svi ste vi takvi! Gotovi ste da se pola godine sporite radi liberalne
slatkorečivosti, a na kraju se priključujete »svima«. Gospodo, razmislite dobro
jeste li zaista svi spremni?
(Za šta spremni? Pitanje neodređeno, ali veoma primamljivo.)
– Razume se, svi... – začuše se izjave. Ali se istovremeno svi stadoše
zgledati.
– Da vam posle ne bude možda krivo što ste brzo pristali? Jer kod nas
gotovo svakad tako biva.
Uznemiriše se u raznom smislu, mnogo se uznemiriše. Hromi sunu na
Verhovenskog.
– Ipak, dopustite da vam napomenem da su odgovori na slična pitanja
donekle uslovni. Ako smo i dali pristanak, skrećem vam pažnju, pitanje je bilo
postavljeno na čudnovat način.
– Na koji čudnovat način?
– Na način kako se takva pitanja ne postavljaju.
– Naučite nas, molim vas. Ja sam, znate, odmah bio uveren da će najpre
vama biti neprijatno.
 – Vi ste izmamili od nas odgovor na gotovost za ubrzan rad; međutim,
kakva ste prava imali da tako postupate? I kakva ovlašćenja da zadajete takva
pitanja?
– Trebalo je da ste se ranije setili tako da pitate! A zašto ste odgovorili?
Pristali ste, a sad ste se pokajali.
– Ja držim da ona lakoumna otvorenost vašeg glavnog pitanja dovodi na
ideju da vi uopšte nemate ovlašćenja, ni prava na to, nego da ste lično bili
radoznali.
– Šta, šta? – povika Verhovenski kao da se veooma uznemirio.
– To da se afilijacija,194 kakva god bila, vrši bar u četiri oka, a ne u
društvu od dvadeset nepoznatih ljudi! – kresnu hromi.
– On se izreče, i suviše je bio razdražen. Verhovenski, sa odlično
udešenim izrazom uznemirenosti, odmah se okrete društvu.
– Gospodo, držim da mi je dužnost pred svima da izjavim da je sve to bila
besmislica i da je naš razgovor daleko zašao. Nikog još nisam afilirao, niti ko
ima prava reći da ja afiliram; mi smo prosto govorili o ovom ili onom mišljenju.
Je li tako? Ali tako ili onako, vi me veoma plašite – okrete se on opet hromom; –
ja ni pomislio nisam da o tim gotovo nevinim stvarima treba govoriti u četiri
oka. Da li se vi, možda, bojite potkazivanja? Zar među nama može biti
potkazivača?
– Nasta izvanredno uzbuđenje; počeše svi govoriti.
– Gospodo, ako bi bilo tako – nastavi Verhovenski – ja bih se najviše
kompromitovao; stoga predlažem da mi odgovorite na jedno pitanje, razume se,
ako hoćete. Sve je samo vaša slobodna volja.
– Kakvo pitanje? Kakvo pitanje? – zagrajaše svi.
– Pa, pitanje posle koga će biti jasno da li ćemo svi skupa ostati ovde, ili
ćemo ćutke uzeti kape i otići svaki svojim putem.
– Pitanje, pitanje?
– Ako bi neko od nas znao za neko nameravano političko ubistvo, da li bi,
misleći na sve posledice, otišao da to prijavi, ili bi s mukom ostao kod svoje
kuće i očekivao događaj? Mogu se imati o tom različiti pogledi. Odgovor na to
moje pitanje jasno će kazati hoćemo li se razići ili ćemo ostati u zajednici, i to ne
samo za ovo veče. Dopustite, prvo vama da postavim pitanje – okrete se on
hromom.
– A zašto najpre meni?
– Zato što ste vi sve i počeli. Budite dobri, ne povlačite se ispred pitanja;
ovde ne pomaže okretnost. Uostalom, kako hoćete, vaša potpuna sloboda!
– Oprostite, ali takvo pitanje i vređa.
– Nećemo tako! Nego, možete li vi dati malo tačniji odgovor?
– Nikad nisam bio agent tajne policije – izvijao se onaj još više.
– Imajte dobrotu, recite tačnije, i ne zadržavajte!
Hromi se toliko naljuti da prestade sasvim odgovarati, ćuteći, sa mrzosnim
pogledom ispod naočara, uporno je gledao u mučitelja.
– Da ili ne? Biste li prijavili ili ne biste? – viknu Verhovenski.
– Razume se, ne bih potkazao! – viknu hromi dvojinom jače.
– Niko ne bi potkazao, razume se, niko! – začu se mnogo glasova.
– Dopustite, gospodine majore, i vas da upitam da li biste vi prijavili? –
nastavi Verhovenski. – I, dobro pazite, ja pitam vas naročito.
– Ne bih.
– Lepo, a kad biste vi znali da neko nekog hoće da ubije i opljačka, nekog
običnog smrtnog, da li biste onda prijavili, na vreme obavestili?
– Pa razume se! Ali to je slučaj građanski, a ovo je političko potkazivanje.
Nisam agent tajne policije.
– Niti iko od nas ovde – opet se začuše glasovi.
– Izlišno pitanje. Svi imamo jedan odgovor. Ovde nema potkazivača.
– Zašto ovaj gospodin ustaje? – viknu studentkinja.
– To je Šatov. Šatove, zašto ste ustali? – povika domaćica.
Šatov je zaista ustao, držao kapu u ruci i gledao u Verhovenskog. Izgledalo
je da hoće nešto da mu kaže, ali se koleba. Lice mu beše bledo i ljutito, ali se
uzdržavao; ne reče ni reči i ćuteći pođe da iziđe iz sobe.
– Šatove, to je za vas samog neprobitačno – zagonetno doviknu za njim
Verhovenski.
– Ali je za tebe probitačno, kao za uhodu i nitkova! – doviknu mu Šatov s
vrata i izgubi se.
Opet vika, uzvici.
– Eto na, to je ta proba! – viknu jedan glas.
– Koristila! – viknu drugi.
– Da nije odocnila da koristi? – opazi treći.
– Ko je njega pozvao? Ko ga je primio? Ko je on? Ko je taj Šatov? Hoće li
potkazati? Neće? – osuše se pitanja.
– Da je potkazivač, on bi se pretvarao; ovako, pljunuo na sve i izišao –
reče neko.
– Eno, ustaje i Stavrogin – viknu studentkinja; – a ni Stavogrin nije
odgovorio na pitanje! Stavrogin doista ustade, a zajedno s njim i Kirilov s
drugog stola.
– Dopustite, gospodine Stavrogine – okrete mu se domaćica oštro – svi mi
ovde odgovorismo na pitanje, a vi odlazite ćutke!
– Ne vidim potrebe da odgovorim na pitanje koje vas zanima – promrmlja
Stavrogin.
– Ali mi smo se kompromitovali, a vi niste! – povika nekoliko glasova.
– A šta se mene tiče što ste se vi kompromitovali? – nasmeja se Stavrogin,
ali mu oči sevahu.
– Kako, šta? Kako, šta? – odeknuše uzvici. Mnogi skočiše sa stolica.
– Molim, gospodo, molim vas! – vikao je hromi – pa ni gospodin Verho
venski nije na pitanje odgovorio! Samo ga je zadao.
Ova napomena napravi strašan utisak. Svi se pogledaše. Stavrogin se
glasno nasmeja hromom, pa iziđe, a za njim Kirilov. Verhovenski potrča za
njima u trem.
– Šta činite sa mnom? – promuca on uhvativši Stavrogina za ruku i
stisnuvši je svom snagom. Stavrogin ćuteći izvuče ruku.
– Idite odmah Kirilovu, a ja ću posle doći... Vrlo mi je potrebno, vrlo
potrebno!
– Meni nije! – odseče Stavrogin.
– Biće kod mene Stavrogin – završi Kirilov. – Stavrogine, i za vas je
neophodno. Tamo ću vam kazati.
Oni odoše.



 OSMA GLAVA

CAREVIĆ IVAN


 I

Oni odoše. Petar Stepanovič pohita natrag na »sednicu«, da savlada haos,

ali, verovatno promislivši da ne vredi mučiti se, ostavi se svega i za minut-dva je
leteo i on za onima. Trčeći, seti se uličice kojom se može skratiti put za kuću
Filipova; gacajući po blatu do kolena, on se uputi tom uličicom i doista stiže
Stavrogina i Kirilova upravo kad su ulazili.
– Vi već ovde? – reče Kirilov. – To je dobro. Uđite.
– Kako to? Rekli ste da stanujete sami? – zapita Stavrogin prolazeći u
tremu pored samovara koji je, spremljen, već i vrio.
– Odmah ćete viđeti s kim stanujem – promrmlja Kirilov. – Uđite.
Tek što uđoše, Verhovenski izvadi iz džepa ono anonimno pismo koje je
od Lempkea uzeo i spusti ga pred Stavrogina. Sedoše sva trojica. Stavrogin
ćutke pročita pismo.
– Pa? – upita.
– Ovaj će nitkov učiniti tako kako je pisao – odgovori Verhovenski. –
Pošto vam je on u rukama, naučite me šta da se s njim radi. Verujte, on će možda
već sutra otići Lempkeu.
– Pa neka ide.
– Kako, neka? Naročito ako se može izbeći.
– Varate se, ne zavisi on ni po čemu od mene. A meni je i svejedno; meni
on ne preti ništa, preti samo vama.
– I vama.
– Ne vidim.
– Ali može se desiti da vas drugi ne poštede, zar ne razumete? Slušajte,
Stavrogine, to je samo igra rečima. Da vam nije žao novaca?
– A zar treba novaca?
– Na svaki način; dve hiljade ili minimum jedna i po. Dajte mi novac
sutra, ili možda danas, i ja ću vam ga sutra uveče ispratiti za Petrograd. On baš
to i želi. Ako hoćete, zajedno s Marijom Timofejevnom. Pazite šta vam kažem.
Nešto sasvim pometeno kao da je bilo u Verhovenskom; govorio je
nesmotreno, otimale mu se nepromišljene reči. Stavrogin ga je posmatrao čudeći
se.
– Ja nemam razloga da Mariju Timofejevnu šaljem.
– Možda čak i nećete – osmehnu se Petar Stepanovič ironično.
 – Možda i neću.
– Jednom reci, biće novaca ili neće? – viknu on na Stavrogina u jetkoj
nestrpljivosti i nekako zapovednički.
Stavrogin ga pogleda ozbiljno.
– Novaca neće biti.
– Čujte, Stavrogine! Vi ili nešto znate, ili ste već nešto učinili. Vi krijete!
Lice mu se nagrdi, uglovi usana uzdrhtaše; on se odjednom zasmeja nekim
sasvim bespredmetnim smehom, koji ničem ne odgovaraše.
– Pa vi ste od oca svog dobili novac za imanje – mirno pomenu Nikolaj
Vsevolodovič. – maman vam je u ime Stepana Trofimoviča dala šest ili sedam
hiljada rubalja. Dakle, onu jednu i po hiljadu platite od svog novca. Naposletku,
ja neću da plaćam za drugog, ja sam ionako mnogo razdao za druge, tako da me
to vređa... – osmehnu se on sam na svoje reči.
– A, vi se počinjete šaliti...
Stavrogin ustade sa stolice; skoči odmah i Verhovenski, i mahinalno stade
leđima uz vrata, kao da mu sprečava odlazak. Nikolaj Vsevolodovič već učini
pokret da ga ukloni od vrata pa da iziđe, ali namah stade.
– Šatova vam neću ustupiti – reče on. Petar Stepanovič se trže; obojica se
gledahu.
– Ja sam vam već kazao zašto vam je potrebna krv Šatova – sevnuše oči u
Stavrogina. – Tom krvlju hoćete da slepite svoje družine. Malopre ste ga oterali
na odličan način: vrlo ste dobro znali da on ne bi rekao »neću vas potkazati«; a
da vas slaže, ni to neće, jer smatra da je to nedostojno. Ali ja, ja, zašto sam vam
ja sad potreban? Vi još iz inostranstva jednako pristajete za mnom. Ono čime ste
mi to danas objašnjavali samo je buncanje. Vi idete na to da ja Lebjatkinu dam
jednu i po hiljadu rubalja i time spremim da ga Fećka ubije. Znam ja, vi mislite
da ja želim da se uzgred ubije i moja žena. I, razume se, mislite, kad me tako
zločinom obavežete, onda ste dobili vlast nada mnom. Je li tako? A šta će vam ta
vlast? Koga đavola sam vam ja potreban? Razgledajte jednom izbliže i jednom
zauvek jesam li ja vaš čovek... pa me onda ostavite na miru.
– Fećka vam je lično dolazio? – prigušenim glasom upita Verhovenski.
– Jest, dolazio je; i njegova je cena takođe jedna i po hiljada. On će to i
sam potvrditi, eno ga... – pruži ruku Stavrogin.
Petar Stepanovič se hitro okrete. Na pragu, iz mraka pomoli se nova
prilika – Fećka, u kratkom kožuhu ali bez kape, kao kod svoje kuće. Stajao je i
smeškao se, a beli zubi mu sevali. Njegove crne oči sa žutim odsjajem oprezno
su zverale po sobi, posmatrajući gospodu. Nešto kao da tu nije razumeo,
očevidno, Kirilov ga je doveo baš u taj mah, pa su se upitni pogledi Fećkini
njemu i okretali; stajao je na pragu i nije hteo da uđe u sobu.
– Vi ste ga držali ovde u pripravnosti, verovatno da čuje našu pogodbu, ili
i novac da primi odmah u ruke, je l' te? – upita Stavrogin, pa pođe i ne čekajući
odgovora. Verhovenski, gotovo lud, stiže ga kod vrata.
– Stoj, ni koraka! – dreknu on i uhvati ga za mišicu. Stavrogin trže ruku,
ali je ne oslobodi. Spopade ga bes: levom rukom ščepa Verhovenskog za kosu i
iz sve snage ga tresnu o zemlju, pa iziđe. Ali ne prođe trideset koraka kad ga
Verhovenski opet stiže.
– Da se pomirimo, da se pomirimo – prošaputa mu on drhtavim šapatom.
Nikolaj Vsevolodovič sleže ramenima, ali niti stade niti se okrete.
– Čujte, ja ću vam još sutra dovesti Lizavetu Nikolajevnu, hoćete li?
Nećete? Zašto ne odgovarate? Recite mi šta želite, učiniću. čujte, ostaviću vam i
Šatova, hoćete li?
– Mora da ste zaista naumili da ga ubijete – uzviknu Nikolaj
Vsevolodovič.
– Ama šta će vam Šatov? šta će vam? – nastavi Verhovenski zadihano
brzajući i u zanosu, a svaki čas je istrčavao ispred Stavrogina i hvatao ga za
mišicu, verovatno i ne znajući da to čini. – Slušajte, predaću vam ga, pomirimo
se! Vaš je račun veliki, ali... pomirimo se!
Stavrogin ga najzad pogleda, veoma začuđen. Ne beše više kod njega ni
onog pogleda, ni onog glasa kao dosad, i još maločas, tamo u sobi; Stavrogin
vide gotovo drugo lice. Ne beše ni one intonacije glasa: Verhovenski, eto moli,
preklinje. To je čovek koji ne može da se osveti, kome otimaju, ili su već oteli
najdraži predmet.
– Ma šta je vama? – povika Stavrogin.
Ovaj nije odgovarao, nego samo trčao za njim i jednako ga gledao istim
molećivim, u isti mah i nepopustljivim pogledom.
– Da se pomirimo! – prošaputa on još jednom – Slušajte, ja, kao i Fećka,
imam nož spremljen u čizmi; ali ja hoću da se s vama pomirim.
– Ma šta ću vam ja, do đavola! – povika Stavrogin krajnje ljut i vrlo
začuđen. – To je nekakva tajna, valjda? Da li neku amajliju sa mnom dobijate?
– Slušajte, mi ćemo dići pobunu – mrmljao je Verhovenski brzo i gotovo
kao u zanosu. – Vi ne verujete da ćemo dići pobunu? Napravićemo takav metež
da će se sve iz osnova prevrnuti. Pravo kaže Karmazinov: nema više ništa za šta
bi se moglo uhvatiti. Karmazinov je vrlo mudar. Samo deset ovakvih družina u
Rusiji, pa mene niko ne uhvati!
– I sve istih glupaka! – ote se Stavroginu.
– O, budite i vi malo gluplji, Stavrogine! Budite malo gluplji! Znate, vi
baš i niste toliko pametni da bi vam se to moralo poželeti; vi se bojite, vi ne
verujete, vas plaše razmere. A zašto da oni budu glupaci? Nisu oni tako glupi;
danas niko nema svoje pameti. Danas je vrlo malo sopstvene pameti. Virginski je
najčistiji, deset puta čistiji od ovakvih kakvi smo mi; nego ostavimo njega.
Liputin je varalica, ali ja znam njegovu osetljivu tačku. Nema varalice koji ne bi
imao svoju osetljivu tačku. Samo je Ljamšin bez ikakve tačke, ali zato je u
mojim rukama. Još nekoliko ovakvih družina, pa ću svuda imati pasoša i novaca
– uzmimo samo to? Makar samo to jedno! Imam ja i pouzdanih mesta za
prikrivanje... pa neka traže! Jednu grupu će onemogućiti, na druge će nasesti...
Mi ćemo dići pobunu, da znate... Zar ne verujete da je dosta i nas dvojica,
sasvim dosta?
– Uzmite Šigaljeva, a mene ostavite na miru...
– Šigaljev je genijalan čovek! Znate li da je to genije kakav je Furje, ali
smeliji, smeliji od Furjea, jači od Furjea, ja ću se pozabaviti njime. On je
izmislio »jednakost«.
»Ovaj je u groznici, i bunca; njemu se nešto desilo, nešto naročito«,
pomisli Stavrogin pogledavši Verhovenskog još jednom. Obojica su, međutim,
išli ne zaustavljajući se.
– Dobro je ono u njegovom sistemu – nastavi Verhovenski – ono o
špijunstvu. Kod njega svaki član društva motri drugog i mora da potkazuje.
Svako pripada svima, a svi svakom. Svi su robovi, a u ropstvu jednaki. U
krajnjim slučajevima kleveta i ubistvo, ali, što je glavno, jednakost. Na prvom
mestu, spušta se onda nivo obrazovanosti, nauke i talenta. Visoki nivo nauke
pristupačan je samo najvišim sposobnostima! Velike sposobnosti svakad su
zauzimale vlast i bile despoti. Velike sposobnosti ne mogu ne biti despoti i uvek
su više kvarile nego što su koristile; njih proganjaju ili kažnjavaju. Ciceronu se
odseca jezik. Koperniku se oči sagorevaju, Šekspir se kamenuje... eto, to je
Šigaljevština! Robovi moraju biti jednaki: bez despotizma još nije bilo ni
slobode ni jednakosti; a u stadu mora biti jednakosti, i eto Šigaljevštine! Ha-ha-
ha, vama je čudno? Ja sam za Šigaljevštinu!
Stavrogin se starao da ubrza hod i da što pre stigne kući. »Ako je ovaj
čovek pijan, gde li se mogao opiti?« pade mu na um. »Da nije onaj konjak?«
– Slušajte, Stavrogine: brda poravnati, to je dobra misao, nije smešna. Ja
sam za Šigaljeva! Obrazovanje nije potrebno, dosta nauke! I bez nauke imaće
materijala za hiljadu godina, ali valja se pripremiti na poslušnost! U svetu jedno
samo nedostaje: poslušnost, želja za obrazovanjem već je aristokratska želja.
Malo porodice ili ljubavi – već je želja za svojinom. Mi ćemo ubiti želju:
pustićemo pijanstvo, spletke, potkazivanje; daćemo maha nečuvenom razvratu;
svakog genija ćemo ugasiti još od ranog detinjstva! »Sve ćemo svesti na isti
imenitelj – potpuna jednakost!« »Zanat smo svoj naučili, i pošteni smo ljudi,
nama ništa drugo ne treba« – tako su tu skoro engleski radnici odgovorili. Samo,
neophodno je neophodno – to je odsad deviza zemaljske lopte. Ali potrebni su i
grčevi; za to ćemo se pobrinuti mi, upravljači. Robovi moraju imati upravljače.
Potpuna poslušnost, potpuna bezličnost, ali, jedanput u trideset godina, Šigaljev
izaziva grč i svi odjednom stanu jedno drugo jesti, i tako donekle, tek da ne bi
bilo dosadno. Dosada je aristokratsko osećanje; u Šigaljevštini neće biti želja,
želja i patnja, to je za nas, a za robove Šigaljevština.
– Sebe izuzimate? – ote se Stavroginu.
– I vas. Znate li, ja sam mislio da svet predam papi. On da iziđe pešice i
bos i da se pojavi pred prostim narodom: »Evo«, rekao bi, »do čega su me
doveli!« i svi bi potrčali za njim, čak i vojska. Papa gore u vrhu, mi oko njega, a
pod nama Šigaljevština. Valjalo bi samo da se Internationale složi s papom; a to
će biti. Stari će, naravno, očas pristati. Drugog mu izlaza i nema! Setite se šta
sam vam kazao... ha-ha-ha! Glupo? Recite, je li to glupo?
– Prilično – promrmlja Stavrogin zlovoljno.
– Prilično! Slušajte, mahnuo sam se pape. Do đavola Šigaljevština! Do
đavola papa! Potrebno je goruće dnevno pitanje, a ne Šigaljevština, jer je
Šigaljevština zlatarski predmet. To je ideal, to je za budućnost, Šigaljev je zlatar,
a glup je kao i svaki filantrop. Potreban je težak i prost rad, a Šigaljev prezire
težak prost rad. Slušajte! papa će biti na zapadu, a kod nas, bićete vi!
– Ostavite me, vi ste pijani! – promrmlja Stavrogin i ubrza korak.
– Stavrogine, vi ste lepota od čoveka! – povika Petar Stepanovič gotovo u
zanosu; – znate li da ste divni! Lepotan! A najlepše je što vi pokatkad kao da ne
znate za to! O, ja sam vas proučio! Često vas ja gledam sa strane iz kutka! U vas
ima prostodušnosti i naivnosti, znate li vi to? Još je imate, još! Vi, mora biti,
patite, i patite iskreno zbog te prostodušnosti. Ja volim lepotu. Ja sam nihilist, ali
volim lepotu. Zar nihilisti lepotu ne vole? Oni samo idole ne vole; e, a ja volim
idola! Vi ste moj idol! Vi nikog ne vređate, a svi vas mrze; vi na svakog
pođednako gledate, a svi vas se ipak boje, i to je dobro. Niko vam ne sme prići
da vas potapka po ramenu. Vi ste veliki aristokrat. Kad aristokrat silazi u
demokratiju, zanosan je! Za vas ništa nije žrtvovati život, i svoj i tuđ. Vi ste
upravo takvi kakvi treba da ste. Meni, meni je upravo takav čovek potreban
kakav ste vi. Ja ne znam ni za kog drugog osim za vas. Vi ste vod, vi ste sunce, a
ja vaš crvić...
On iznenada poljubi Stavroginu ruku. Stavrogina prođe jeza leđima i u
strahu istrže ruku. Zastadoše. – Poludeo! – prošaputa Stavrogin.
– Možda i buncam, možda i buncam! – prihvati Verhovenski ubrzano – ali
ja sam izmislio prvi korak. Nikad Šigaljev neće prvi korak pronaći! Mnogo je
Šigaljeva! Ali je samo jedan jedini čovek u Rusiji izumeo prvi korak i zna kako
će ga učiniti! Ja sam taj čovek! Šta me gledate? Vi, vi ste meni potrebni, bez vas
sam ja nula. Bez vas ja sam muva, ideja u staklencetu, Kolumbo bez Amerike.
Stavrogin je stajao i stalno gledao u njegove bezumne oči.
– Slušajte, mi ćemo najpre bunu izazvati – govorio je Verhovenski veoma
užurbano i svaki čas hvatao Stavrogina za levi rukav. – Ja sam vam već rekao:mi
ćemo prodreti pravo u narod. Znate li, mi smo već sad strahovito jaki? Naši nisu
samo oni koji ubijaju i pale, ili ispucavaju klasične metke, ili ujedaju. Takvi ljudi
samo smetaju. Ja bez discipline ne razumem ništa. Pa ja sam obmanjivač, a ne
socijalist, ha-ha! Slušajte, sve sam ih ja prebrojao: nastavnik koji se sa decom
smeje njihovome bogu i njihovoj kolevci – već je naš. Advokat koji
obrazovanog ubicu brani time što je ubica prosvećeniji od svoje žrtve i zato, da
bi došao do novaca, morao je da ubija – i on je naš. Ðaci koji ubijaju muzika da
bi pretrpeli i poznali mučno osećanje naši su. Porotnici koji svakog krivca
opravdavaju – naši su. Državni tužilac koji na sudu dršće što nije dosta liberalan
– naš je, naš. Administratori, književnici – o, naših je mnogo, strahovito mnogo,
samo oni i sami ne znaju da su naši. A, s druge strane, poslušnost đaka i budala
stigla je do najviše granice; nastavnicima je prepukla žuč; svuda taština
neizmernih razmera, apetit divalj, nečuven... A znate li, znate li koliko ćemo ih
samo gotovim idejama dobiti? Kad sam pošao, besnela je Litréova teza da je
zločin ludilo; kad sam došao, zločinstvo već nije više bilo ludilo nego pravi i
zdravi smisao, gotovo dužnost, bar plemeniti protest. »Kako da, onda,
prosvećeni ubica ne ubija kad mu je novac potreban!« A to je još cveće. Ruski
bog se već povukao ispred rakije. Narod pijan, matere pijane, decà pijana, crkve
prazne, a po sudovima: »dvesta batina, ili vuci vedro«. O, dajte samo vremena
da doraste taj naraštaj. Žalim samo što se nema kad čekati, inače bismo ih mogli
pustiti da još pijaniji budu! Ej, što mi je žao što nema u nas proletera! A biće ih,
biće, na to sve ide...
– A meni je žao što smo svi oglupeli – promrmlja Stavrogin i pođe starim
putem.
 – Slušajte, ja lično video sam dete od šest godina koje je pijanu majku
vodilo kući, a ona ga psovala ružnim rečima. Vi mislite da je to meni milo? Ako
u naše ruke to dođe... možda ćemo lečiti... a ako zatreba, mi ćemo ih na četrdeset
godina prognati u pustinju... Ali danas je potrebno imati jedan ili dva naraštaja
pokvarenosti nečuvene, gadne, kad se čovek pretvara u gnusnu, plašljivu,
surovu, samoživu gadost... to nama treba! A uz to još i malo »sveže krvce«, da se
malo naviknu. Što se smejete? Ja protivrečim samo filantropima i Šigaljevštini, a
ne sebi! Ja sam varalica, a ne socijalist. Ha-ha-ha! žalim samo što je malo
vremena. Karmazinovu sam obećao da ću početi u maju, a svršiti o Pokrovu.
Brzo? Ha-ha! Znate šta, Stavrogine, da vam kažem: u ruskom narodu, premda se
taj narod ružnim rečima grdi i psuje, do danas nije bilo cinizma. Znate li da taj
spahijski rob sebe više ceni nego Karmazinov? Mlatili su ga, ali on je svoje
bogove očuvao, a Karmazinov ih nije čuvao.
– Vidite, Verhovenski, ja vas prvi put slušam i slušam vas sa čuđenjem –
progovori Nikolaj Vsevolodovič; – vi mora biti da u istini niste socijalist, nego
neki politički... slavoljubac?
– Varalica sam, varalica! Zadaje vam brige ko sam i kakav sam. Kazaću
vam odmah ko sam i kakav sam, na to i idem. Nisam vam uzalud ruku poljubio.
Ali valja i narod da poveruje da mi znamo šta hoćemo, a da oni tamo samo
»vitlaju motkom i biju po svojima«. Eh, da samo ima vremena! Jedino je zlo što
nema vremena. Mi ćemo proklamovati rušenje... zašto, zašto je ta idejica tako
čarobna! Ali treba, treba koščice malo prignječiti. Mi ćemo paljevine
proklamovati... Pustićemo legende... Za to će biti zgodna svaka šugava
»družina«. Ja ću vam baš u tim družinama naći takvih lovaca koji će na svaki
pucanj poći, pa će još i zahvalni biti na učinjenoj počasti. Dakle, počeće buna!
Nastaće takvo ljuljanje kakvo svet još nije zapamtio!... Zamračiće se Rusija,
zaplakaće zemlja za starim bogovima... E, a mi ćemo baš tada izvesti... Koga?
– Koga?
– Carevića Ivana.
– Koga-a?
– Carevića Ivana; vas, vas! Stavogrin se trenutno zamisli.
– Samozvanca? – zapita on, s dubokim čuđenjem gledajući u zanesenjaka.
– Ah, to je, dakle, najzad vaš plan!
– Mi ćemo pričati kako se on »krije« – nastavi Verhovenski tiho, s nekim
šapatom, kao da je zbilja pijan. – Znate li vi šta će reći taj izraz »on se krije«?
Ali on će se pojaviti, pojaviće se on. Mi ćemo pustiti u svet legendu lepšu nego
što je ona kod uškopljenika.195 On postoji, ali ga niko još nije video. O, te kakva
se legenda može ubaciti! A što je glavno – dolazi nova snaga. A baš ona je i
potrebna, za njom se i plače, šta je socijalizam? Srušio je stare snage, a nove nije
doneo. A ovde će biti snaga, te još kakva, nečuvena! Nema je samo jedanput
potrebna poluga, pa da zemlju podignemo! Sve će se podići!
– Vi ste ozbiljno na mene računali? – osmehnu se Stavrogin pakosno.
– Što se smejete, i još zlobno? Ne plašite me. Ja sam sad kao dete. Mene
sad jedan samo takav osmeh može smrtno da preplaši. Slušajte, Stavrogine, ja
vas nikom neću pokazati, nikom: tako treba. On postoji, ali ga niko nije video;
krije se on. Ali, znate, jednom se od sto hiljada i može pokazati, jednom od
stotine hiljada, samo jednom. I celom će zemljom poći glas: »videli ga, videli«.
Videli Ivana Filipoviča, boga-savaota, videli ga kako se pred ljudima u kolima
na nebo uzneo, videli ga rođenim očima svojim. A vi niste Ivan Filipovič, vi ste
divni čovek, ponosit kao bog, koji ništa za sebe ne traži, sa oreolom žrtve, onaj
koji se »krije«. Glavno je, legenda! Vi ćete ih pobediti, pogledati i pobediti.
Donosi novu istinu, i »krije se«. A onda ćemo mi, kao Solomon, pustiti dve-tri
presude. Tu su družine, tu su petice – šta će nam novine! Ako se od deset hiljada
molbi samo jedna zadovolji, svi će poći s molbama. U svakoj opštini, svaki
mužik znaće kako negde, vele, ima neka duplja, u drvetu, u koju se, tako je
naređeno, spuštaju sve molbe. I cela će zemlja zaječati u uzdasima: »dolazi nam
novi pravi zakon«, i uskomešaće se more, i srušiće se šatra na sajmu, i tada ćemo
misliti kako bismo načinili zgradu od kamena. Prvi put! Gradićemo je mi, mi,
jedino mi.
– Mahnitost! – progovori Stavrogin.
– Zašto, zašto nećete? Bojite se? A ja sam se za vas uhvatio baš zato što se
vi ničeg ne bojite. Nerazumno, je l' te? No ja sam zasad još Kolumbo bez
Amerike; zar je »razuman« Kolumbo bez Amerike?
Stavrogin je ćutao. Uto dođoše do kuće i zastadoše pred ulazom.
– Slušajte – Verhovenski se prignu njegovom uvu: – ono ću ja i bez
novaca... svršiću s Marijom Timofejenom... bez novaca, a i Lizu ću vam sutra
dovesti. Hoćete li Lizu, još sutra?
»Šta mu je? Je li zbilja poludeo?« – osmehnu se Stavrogin. Ulazna vrata se
otvoriše.
– Stavrogine, je li naša Amerika – upita Verhovenski i poslednji put
hvatajući ga za ruku.
– Zašto? – izusti Nikolaj Vsevolodovič ozbiljno i strogo.
– Nema volje, znao sam to! – povika Verhovenski u nastupu pomamne
ljutnje. – Vi lažete, nečisti bludni, lomni i trošni gospodićiću! Ne verujem vam!
Imate vi vučji prohtev!... Razumete da je vaš račun sad već i suviše veliki i ja
vas se ne mogu odreći! Nema na zemlji čoveka kao što ste vi, nema drugog! Ja
sam vas još u inostranstvu tako zamislio; zamislio, gledajući vas! Da vas nisam
iz prikrajka posmatrao ništa mi ne bi došlo na um!
Stavrogin, ne odgovarajući pođe uz stepenice.
– Stavrogine! – uzviknu Verhovenski za njim – dajem vam jedan dan...
dobro i dva... i tri; više od tri ne mogu! a posle... hoću vaš odgovor!



 DEVETA GLAVA

KOD TIHONA196


 I

Te noći Nikolaj Vsevolodovič nije spavao; celu noć je presedo na divanu,

često upravljajući nepomični pogled u jednu tačku u uglu ormana. Celu noć mu
je lampa gorela. Ujutru u sedam časova zaspa sedeći i kad Aleksej Jegorič, po
običaju uvedenom jednom zasvagda, uđe kod njega tačno u devet i po sa
jutarnjom šoljom kafe i svojom ga pojavom probudi, on se, kad je otvorio oči,
izgleda vrlo neprijatno iznenadio što je mogao tako dugo da spava i što je već
tako kasno. Brzo popi kafu, brzo se obuče, i žurno iziđe iz kuće. Na oprezno
pitanje Aleksej a Jegoriča: »Ima li kakvih zapovesti?« ništa nije odgovorio. Idući
ulicom, gledao je u zemlju, duboko zamišljen, i podižući glavu samo na časak,
pokazivao je katkad neku neodređenu ali veliku uznemirenost. Na jednom
raskršću put mu prepreci gomila muzika, oko pedeset njih, ili više; tuda su
prolazili, išli dostojanstveno, gotovo ćutke, i namerno u redu.
Kod male radnje, gde je morao malo pričekati, neko reče da su to »radnici
Špiguljinih.« On jedva obrati pažnju na njih. Naposletku, oko deset i po, stiže do
vrata našeg Spaso-Jefimijevog Bogorodskog manastira, na kraj grada, pokraj
reke. Tek tu se kao seti nečeg, zastade, brzo i uzbuđeno pocepa nešto u džepu, i –
osmehnu se. Uđe unutra u manastirsku ograde i prvog poslušnika koga srete
zapita kako će doći do vladike Tihona, koji tu u miru življaše. Poslušnik se
pokloni i odmah ga odvede vladici. Na kraju dugačke dvospratne manastirske
zgrade, u malom krilu kuće, srete ih jedan monah, pun i sed. Kad ih je sreo, oteo
je Stavrogina od poslušnika sigurno, okretno, pa ga poveo drugim uskim
hodnikom, i jednako se klanjao (zbog punoće ne mogaše da se klanja nisko,
nego samo često i odsečno klimaše glavom) i jednako ga molio da izvoli poći,
premda je Stavrogin i bez toga išao za njim. Monah mu neprestano stavljaše
neka pitanja; govorio mu je o ocu arhimandritu; ali kako ne dobijaše odgovore,
postajaše sve smerniji. Stavrogin opazi da ga ovde poznaju, premda je, koliko se
sećao, tu dolazio još u detinjstvu. Kad stigoše do vrata, na samom kraju hodnika,
monah nekako sigurnom rukom otvori, a isposnika koji im priđe prijateljski
upita može li se ući; uostalom, ne čekajući odgovora, otvori sasvim vrata i skloni
se da mimo sebe propusti »dragoga« gosta, tek što mu gost zahvali, on se brzo
izgubi, kao da beži.... Nikolaj Vsevolodovič uđe u omanju sobu, a gotovo u isti
mah na vratima susedne sobe pojavi se visok i mršav čovek, oko pedeset godina
star, u prostoj donjoj kućevnoj rizi, i po izgledu nešto bolestan, sa neodređenim
osmehom i sa neobičnim, kao stidljivim pogledom. To je bio Tihon, za koga je
Nikolaj Vsevolodovič prvi put čuo od Šatova i o kome je od to doba uspeo da
prikupi neke podatke. Podaci behu raznovrsni i suprotni jedni drugima, ali nešto
im bese zajedničko naime: i oni koji Tihona vole i oni koji ga ne vole (a ima i
takvih), svi nekako nešto prećutkuju o njemu; oni koji ga ne vole, verovatno, iz
nemarnosti, a oni odani kao iz želje da sakriju nešto o njemu, neku slabost
njegovu, možda jurodivstvo. Nikolaj Vsevolodovič je saznao da ima već šest
godina kako Tihon živi u manastiru i da mu dolaze i ljudi najprostiji, iz naroda, i
ljudi najugledniji; da čak i u dalekom Petrogradu ima njegovih vatrenih
poštovalaca, u prvom redu žena-poštovalaca. Ali je od jednog dostojanstvenog
»klupskog« starine kod nas, starine bogomoljca, čuo da »taj Tihon jedva te nije
šenuo pameću ili je bar stvorenje bez ikakvih sposobnosti i, nema sumnje, pije«.
Ja, sa svoje strane, idući ispred stvari, dodajem da je sve to prosto glupost; kod
njega je samo jedna ukorenjena reumatična bolest u nogama i katkad neki nervni
grčevi. Nikolaj Vsevolodovič doznade takođe da vladika, da li zbog slabosti
karaktera ili iz »neoprostive i njegovom činu neodgovarajuće rasejanosti«, ne
ume da u samom manastiru ulije poštovanje prema sebi. Kažu da otac
arhimandrit, surov i strog u svojim nastojničkim dužnostima, a iznad toga poznat
sa svoje obrazovanosti, gaji prema njemu, reklo bi se, neko neprijateljsko
osećanje i osuđuje ga (ne u oči), zbog nemarnog života, čak i jeresi. A
manastirsko bratstvo, ako se i ne ponaša baš nemarno prema bolnom svetitelju,
ono, svakako, familijarno.
Dve sobe koje čine Tihonovu ćeliju nameštene su nekako neobično. Pored
starinskog hrastovog nameštaja, sa izlizanom kožom, stoje tri-četiri fina
predmeta; vrlo raskošna naslonjača za odmaranje, veliki sto za pisanje, ukusan,
izvrsne izrade, pa orman za knjige, sa finom rezbarijom, stočići, police – sve
pokloni. Skupocena prostirka iz Buhare, no, uporedo s njom i slamna. Ima
gravira »svetske sadržine« i iz mitologije, a odmah tu, u uglu, i veliki kijot197 sa
ikonama koje sijaju u zlatu i srebru, a jedna je iz najstarijih vremena i sa
moštima. Ima i knjižnica, i suviše raznolika i raznorodna: uporedo s delima
velikih hrišćanskih svetitelja i asketa nalaze se delà pozorišna, »a možda i još
gora«.
Posle prvih pozdrava, rečenih odnekud sa vidnom uzajamnom
nespretnošću, brzo pa i nerazgovetno, Tihon uvede gosta u svoj kabinet, ponudi
ga da sedne na divan prema stolu, a on sede pored njega u pletenu stolicu.
Nikolaj Vsevolodovič je još uvek, od nekog unutrašnjeg uzbuđenja koje ga je
gušilo, bio uveliko rasejan i nepribran. Izgledalo je kao da se odlučio na nešto,
ali, u isti mah, za njega gotovo i nemogućno. Malo je pogledao po kabinetu,
očevidno i ne videći šta gleda; mislio je, a svakako nije znao o čemu misli.
Razbudila ga je, najzad, tišina i učinilo mu se kao da Tihon nekako stidljivo
obara oči i uz neki izlišan smešan osmeh. To za trenutak pobudi odvratnosti kod
njega; htede se dići i otići, utoliko pre što je Tihon, kako mišljaše, sasvim pijan.
Ali ovaj iznenadno podiže kapke i pogleda Stavrogina pogledom tako
pouzdanim i punim misli, i ujedno sa tako neočekivanim i zagonetnim izrazom,
da Stavrogin samo što ne uzdrhta pod tim pogledom. Odnekud mu se učini da
Tihon zna zašto mu je došao, da je već unapred obavešten (mada niko na svetu
nije mogao znati uzrok) i da samo zato nije prvi progovorio što ga štedi, boji se
da ga ne ponizi.
– Da li me poznajete? – upita Stavrogin odednom odrešito. – Da li sam se
predstavio kad sam ušao? Ja sam vrlo rasejan...
– Niste se predstavili, ali ja sam jednom imao zadovoljstvo da vas vidim,
još pre četiri godine, ovde u manastiru, slučajno.
Tihon je govorio nimalo ne brzajući, ravnomerno, blagim glasom, a reči je
izgovarao jasno i razgovetno.
– Nisam bio ovde pre četiri godine – odgovori Nikolaj Vsevolodovič
nekako oporo; – dolazio sam ovamo još dok sam bio mali, kad vi niste tu bili...
– Možda ste zaboravili? – oprezno i učtivo upita Tihon.
– Ne, nisam zaboravio; smešno bi bilo da sam zaboravio! – držao se
Stavrogin uporno, nekako i preko mere nepopustljivo; – vi ste, možda, samo
slušali o meni i stvorili ste neko mišljenje, zato ste se i zbunili kad ste me videli.
Tihon zaćuta. Nikolaj Vsevolodovič opazi kako pokatkad preko njegovog
lica prelazi neki nervni trzaj, znak davnašnje nervne slabosti...
– Vidim toliko da vi danas niste zdravi – reče Stavrogin; – i čini mi se da
je bolje da odem.
On se čak i podiže s mesta.
– Jest, danas kao i juče osećam jake bolove u nogama, i noćas sam malo
spavao.
Tu Tihon zastade. Njegov gost ponovo i odjednom pade u svoju
neodređenu zamišljenost. Ćutanje potraja dugo, do dva minuta.
– Vi ste me posmatrali? – upita gost namah, bojažljivo i sa sumnjom.
– Gledao sam vas i setio se crta vaše matere. Pored spoljašnje nesličnosti,
mnogo sličnosti unutrašnje, duhovne.
– Nikakve sličnosti, naročito ne duhovne; sa-vr-še-no nikakve! – opet se
bez potrebe uzbuđivao Nikolaj Vsevolodovič, držeći se svoga sa preteranom
nepopustljivošću, a ni sam ne znajući zašto; – to vi tek onako? – upita on
naprečac. – Ah! A zar moja mati dolazi vama?
 – Dolazi.
– Nisam znao. Nikad to od nje nisam čuo. Često?
– Gotovo svakog meseca; i češće.
– Nikad, nikad nisam o tome čuo. Nisam znao. I vi ste onda, razume se,
čuli od nje da je kod mene poremećen red u glavi?! – upita iznenadno Stavrogin.
– Ne, nije govorila baš o nekoj poremećenosti. Nego sam to slušao od
drugih.
– Vi to, onda, imate jako pamćenje kad se i takvih sitnica sećate. čuli ste i
za – šamar?
– Čuo sam nešto.
– To jest sve. Imate, dakle, vrlo mnogo suvišnog vremena. I o duelu ste
čuli?
– I o duelu.
– Vi ste ovde tako mnogo stvari čuli! Tu doista nisu potrebne novine,
Šatov vas je izvestio o mom dolasku? Je l' te?
– Nije. Ja inače poznajem gospodina Šatova, ali ga odavno nisam video.
– Hm. Kakva vam je ova karta? Gle, karta prošlog rata. A šta će vam to?
– Pomoću karte sam proučavao tekst knjige. Zanimljiv opis.
– Pokažite mi; pa ovo nije rđav rad. Ipak, čudnovato štivo za vas.
On primače knjigu i površno se zagleda u nju. To beše opširno i darovito
izlaganje svih okolnosti prošlog rata; uostalom, ne toliko u vojničkom koliko u
čisto književnom pogledu. Stavrogin prevrtaše malo po knjizi i odjednom je
nestrpljivo odgurnu.
– Ja prosto ne znam zašto sam ovamo došao – izusti on s gnušanjem i
pogleda Tihona pravo u oči, kao da od njega čeka odgovor.
– I vi kao da niste zdravi?
– Pa da, nisam.
I odjednom, uostalom, najkraće i sa isprekidanim rečenicama, tako da je
ponešto teško bilo i razumeti, ispriča on kako naročito noću podleže nekoj vrsti
halucinacija, kako ponekad vidi ili oseća pored sebe neko zlobno biće,
podsmešljivo, inače razumno, koje se javlja »u raznim licima i raznim
karakterima, ali je jedno i isto, i užasno me to ljuti«...
Čudna i zbunjena behu ta priznanja i kao da su odista dolazila od
sumanuta čoveka. No, pri svem tom, Nikolaj Vsevolodovič je govorio sa retkom
iskrenošću, kakva se kod njega, možda, nikad ne javlja, sa prostodušnošću koja
nije njegova, tako da je pređašnjeg čoveka čisto odjedared nestalo. Nimalo se
nije stideo da prizna strah s kojim govori o svojim priviđenjima. Ali sve to beše
trenutno i iščeznulo je isto onako naglo kao što se i pojavilo.
– Sve je to besmislica – dodade on brzo i sa nestrpljivom ljutnjom,
pribravši se. – Ići ću lekaru.
– Idite, sigurno – potvrdi Tihon.
– Vi to kažete tako pouzdano... da li ste viđali ljude kao što sam ja, sa
ovakvim pojavama?
– Viđao sam, ali vrlo retko. Sećam se samo jednoga u svom veku, jednog
oficira, koji je izgubio ženu, nezamenjivu drugaricu života. O drugom sam samo
slušao. Obojica su se izlečili, u inostranstvu... A da li odavno imate te pojave?
– Tako, godinu dana; ali sve je to besmislica; ići ću lekaru. Sve je to
besmislica, besmislica užasna! To sam ja sam, ta pojava, u raznim oblicima, i to
je sve. Sad, kako sam dodao tu... frazu, vi izvesno mislite da ja još sumnjam, ja
nisam uveren da sam to ja, nego možda, u stvari, zao duh?
Tihon ga pogleda upitno.
– I... vi ga viđate, zbilja? – upita Tihon, kao ne sumnjajući nimalo da je to
pouzdano samo lažna i bolesna halucinacija – vi zaista vidite neki lik?
– Čudnovato je što toliko pitate kad sam vam već kazao da vidim; – ljutio
se Stavrogin sa svakom reči. – Razume se, vidim, kao što vidim vas... a ponekad
vidim, i ne verujem da vidim, mada znam da zaista vidim; ja ili on... glupost! A
zar vi nikako ne možete da zamislite da je on zaista nečist duh? – dodade i
nasmeja se, pa suviše oštro pređe u podrugljiv ton – jer to bi se više slagalo sa
vašom profesijom.
– Više je verovatno da je to bolest, premda...
– Premda, šta?
– Nečisti duhovi postoje, nesumnjivo, ali pojmovi o njima mogu biti vrlo
različiti.
– Vi ste sad oborili oči – prihvati Stavrogin sa jetkim podsmehom – jer se
za mene stidite što verujem u nečistog duha, a ovamo vas sa izgledom
neverovanja lukavo pitam da li doista postoji.
Tihon se osmehnu neodređeno.
– Znate, to obaranje očiju nikako vam ne pristaje, smešno je, i manir je; a
da vas za neučtivost nagradim, ja vam ozbiljno i smelo kažem: verujem u
nečistog duha, verujem kanonski, verujem u ličnosti nečistog duha, a ne u
alegoriju, i nikakve potrebe nemam da od ikog iznuđavam potvrde, i to vam je,
eto, sve. Mora biti da vam je to vrlo milo... – Stavrogin se nasmeja nervozno,
usiljeno. Tihon ga gledaše radoznalo, pogledom mekim, unekoliko kao
bojažljivo.
– Verujte li vi u boga? – odjednom tresnu Stavrogin.
– Verujem.
– Jer je rečeno: ako veruješ i zapovediš brdu da se pomeri, pomeriće se...
uostalom, besmislica. Pri svem tom, ja bih rado znao možete li vi brdo pomeriti
ili ne.
– Zapovedi li bog, pomeriću ga – izusti Tihon tiho i uzdržano, i opet obori
oči.
– E, to je isto kao i da ga je sam bog pomerio. Ne tako, nego vi, vi, možete
li ga vi pokrenuti, kao nagradu za veru u boga?
– »Može biti« da ću ga i pokrenuti.
– »Može biti«, to nije rđavo. A zašto sumnjate?
– Ne verujem potpuno.
– Kako? Vi ne verujete potpuno? Ne sasvim?
– Da... može biti baš i ne sasvim.
– Ali ipak verujete da biste brdo, ma i božjom pomoću, pokrenuli, a to nije
malo. To je ipak više nego très peu198 jednog takođe vladike, istina sa sabljom.
Vi ste, razume se, i hrišćanin?
– I da se ne postidim krsta tvojega, Gospode – prošaputa Tihon u nekom
strasnom šapatu, i još više pognu glavu. Uglovi njegovih usana zadrhtaše naglo,
nervno.
– A može li se verovati u nečistog duha ako se ne veruje u boga? –
nasmeja se Stavrogin.
– O, i te kako može – podiže Tihon oči, pa se i on osmehnu.
– Ja sam uveren da vi držite da je takva vera ipak časnija nego potpuno
neverovanje... – O, pope! – zasmeja se Stavrogin glasno. Tihon se opet osmehnu
na njega.
– Naprotiv, potpuni ateizem časniji je od svetske ravnodušnosti – dodade
on veselo i prostodušno.
– Oho, tako vi!
– Potpun ateist stoji na pretposlednoj stepenici ka savršenoj veri (bez
obzira na to, da li će stepenicu prekoračiti ili ne), a ravnodušan nema nikakve
vere, osim mučnog straha.
 – Razume se, vi ste... vi ste čitali Apokalipsu?
– Čitao sam.
– Sećate li se: »Anđelu Laodikijske crkve napiši«...
– Sećam se prekrasnih reči.
– Prekrasnih? čudnovat izraz za jednog vladiku i, uopšte, vi ste
osobenjak... gde vam je knjiga? – Stavrogin se tu nekako neobično užurba i
uznemiri i očima potraži knjigu na stolu. – Hteo bih da vam pročitam... Imate li
prevod na ruski.
– Ja znam to mesto, znam, dobro pamtim... – progovori Tihon.
– Znate napamet? Recite! – On naglo obori oči, upre dlanove o kolena,
jedva čekajući da čuje.
»I anđelu Laodikijske crkve napiši: tako govori Amin, svjedok verni i
istiniti, početak stvorenja božijega! Znam tvoja djela, da nijesi ni studen ni vruć.
O da si studen ili vruć! Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, i izbljuvaću
te iz usta mojih. Jer govoriš: bogat sam, i obogatio sam se, i ništa ne potrebujem;
a ne znaš da si ti nesrećan i nevoljan, i siromah i slijep, i go...«
– Dosta je – upade mu u reč Stavrogin – to je za sredinu, to je za
ravnodušne, je li tako? Znate, ja vas mnogo volim.
– I ja vas – odazva se Tihon poluglasno. Stavrogin ućuta i pade opet u
pređašnju zamišljenost. To se dešavalo prosto kao u nastupu, već treći put. I ono
»volim« rekao je on Tihonu gotovo kao u groznici i zanosu, neočekivano i za
njega samog. Prođe više od minuta.
– Ne ljutite se – prošaputa Tihon i jedva osetno prstima dodirnu njegovu
mišicu, kao da i sam od toga strepi. Stavrogin se trže i ljutito skupi obrve.
– Kako ste poznali da sam se naljutio? – izusti brzo. Tihon htede nešto
reći, ali mu Stavrogin, s nekim nerazumljivim nemirom, odmah presrete reč.
– Po čemu ste upravo pomislili da sam se neminovno morao naljutiti? Jest,
imate pravo, bio sam ljut i to zato što sam vam rekao: »Volim vas.« Imate pravo;
ali ste vi... grubi cinik, vi o čovekovoj prirodi mislite ponižavajuće. Moglo je i
ne biti pakosti, samo da je to bio drugi čovek a ne ja... Uostalom, nije reč o
čoveku, nego o meni. Svakako, vi ste osobenjak, a i jurodiv.
Ljutio se Stavrogin sve više i više i, čudnovato, nije birao reci:
– Slušajte, ja ne volim uhode i psihologe, bar ne one koji mi se u dušu
uvlače. U svoju dušu nikog ne prizivam, niko mi nije potreban, umem se i sam
naći. Mislite li da vas se ja bojim? – povisi on glas i izazivački podiže lice; – vi
ste potpuno uvereni da sam vama došao da vam kažem neku »strašnu« tajnu i
čekate je sa svom onom ćelijskom radoznalošću za koju ste vi sposobni. E, evo
znajte, neću vam kazati ništa, nikakvu tajnu, jer mi ni vi niste nimalo potrebni...
Tihon ga pogleda odlučno.
– Vi ste se začudili što jagnje više voli čoveka hladnog nego samo
mlakoga – reče on; – vi nećete da budete samo mlak. Ja već osećam da vas
poduhvata neobična namera, možda užasna. Ako je tako, onda molim vas, ne
mučite sebe, recite sve: – zašto ste došli?
– A vi ste pouzdano znali da sam sa nečim došao? – Ja sam... po licu
pogodio – prošaputa Tihon i obori pogled.
Nikolaj Vsevolodovič bio je malo bled, ruke su mu podrhtavale. Nekoliko
trenutaka je ćutao, nepomično gledajući u Tihona, kao da se odlučuje. Najzad, iz
džepa na svom kaputu izvuče nekakve štampane listiće i spusti ih na sto.
– Evo, ovi su listići namenjeni javnosti – progovori on isprekidano i kao
da izgovara presudu.
– Pročita li ih ma i jedan čovek, znajte, više ih neću moći kriti, nego će ih
svi pročitati. Takva je odluka. Vi mi niste nimalo potrebni, jer sam se ja već
odlučio. Ali pročitajte... Dok čitate, ništa mi ne govorite, a kad pročitate, recite
sve...
– Da čitam? – upita Tihon neodlučno.
– Čitajte, ja sam spokojan.
– Ah, neću moći bez naočara, slova su sitna, iz inostranstva.
– Evo naočara – dodade mu ih Stavrogin sa stola i zavali se na naslon
divana. Tihon se udubi u čitanje.


 II

Slova su odsita bila poreklom iz inostranstva; pet štampanih i uvezanih

listova obične hartije, malog formata. Mora da je slagano u kakvoj ruskoj
štampariji negde u tuđini; na prvi pogled, listovi su ličili na proglas. U zaglavlju
je stajalo: Od Stavrogina.
Ja unosim taj dokumenat u svoju priču. Može se uzeti izvesno da je taj
tekst danas već mnogima poznat. Dopuštam sebi samo da ispravim pravopisne
greške, dosta mnogobrojne, koje su me čak i čudile, jer je pisao čovek obrazovan
i koji je mnogo čitao (razume se, sudeći relativno). U slogu nisam učinio
nikakvih izmena, iako je bilo nepravilnosti (čak i ne jasnosti). Svakako je jasno
da pisac, pre svega, nije književnik. Dopuštam sebi još jednu napomenu, iako
time istrčavam.
Ovaj dokumenat, kako ja mislim, delo je bolesti, nečiste sile koja je ovim
čovekom ovladala. Podseća na ono kad se bolesnik, mučen jakim bolom, pretura
po postelji želeći da nađe ugodniji položaj, da bar trenutno sebi olakša, čak i ne
da olakša, nego da bar na časak dotadašnju patnju zameni drugom. Razume se,
tu nije stalo ni do lepote ni do razloga za položaj. Osnovnu misao u dokumentu
čini strašna nepretvorna potreba za kaznom, potreba za krstom, za kaznom
javnom, pred celim svetom. Međutim, ta potreba za krstom bila je u čoveku koji
u krst ne veruje, »a već samo to čini ideju«, kako je Stepan Trofimovič jednom
kazao, uostalom, povodom sasvim drugog slučaja.
S druge strane, ceo dokument je u isto vreme bio nešto nemirno, bujno,
željno titranja, nešto hazardno, iako je, vidi se, napisano sa sasvim drugim
ciljem. Pisac izjavljuje kako »nije mogao« da ne piše, da je »primoran«, i to je
sasvim verovatno; on bi bio rad da tu čašu, ako se može, mimoiđe, ali, izgleda,
nije je mogao mimoići, i samo se koristio zgodnom prilikom da učini ispad. Jest,
bolesnik se pretura po postelji, i hoće jednu patnju da zameni drugom; borba sa
društvom izgleda mu kao najlakši nov položaj i on izaziva društvo. Doista, u
samom faktu ovakvog dokumenta oseća se izazivanje društva, novo iznenadno,
prezrivo. I želja je da se samo što pre sukobi sa kakvim bilo neprijateljem...
A ko zna, možda sve ovo, to jest te stranice, namenjene javnosti, nisu ništa
drugo nego što je bilo i ono ugrizanje gubernatorova uva, samo u drugom obliku.
Zašto mi to na um pada tek sad kad se mnogo štošta već razjasnilo, ne mogu da
razumem. Ja ne navodim dokaze, niti tvrdim da je dokumenat lažan, dakle,
izmišljen i udešen. Najverovatnije je da istinu treba tražiti negde u sredini...
Nego... i suviše sam se istrčao; biće pouzdanije da vidimo dokumenat. Evo šta je
Tihon pročitao:

»Od Stavrogina.
Ja, Nikolaj Stavrogin, oficir u ostavci, godine 1866.
živeo sam u Petrogradu, odavao se razvratu, u kome nisam
nalazio zadovoljstva. Imao sam tada, za neko vreme, tri stana.
U jednom od njih sam stanovao – bile su to nameštene sobe za
izdavanje, sa hranom i poslugom – i tu se nalazila tada i Marija
Lebjatkina, sada moja zakonita žena. Ostala dva stana uzeo
sam namerno intrige radi; u jednom sam primao jednu damu
koja me je volela, a u drugom – njenu sobaricu; neko vreme
sam bio vrlo zauzet namerom da ih sastavim, da se gospođa i
devojka susretnu kod mene. Poznavajući obe naravi, nadao sam
se nekom zadovoljstvu od te glupe šale. Pripremajući taj susret
postupno, morao sam češće dolaziti u jedan od ta dva stana u
koji je dolazila sobarica, u velikoj kući, u Gorohovoj ulici. Tu
sam imao samo jednu sobu, na četvrtom spratu, iznajmljenu
kod ruskih malograđana. Domaćini su se nastanili u jednoj sobi
pored te, manjoj od nje, i to toliko da su vrata koja su ih delila
svakad bila otvorena, a ja sam to i hteo. Muž, s dugim
skutovima i bradom, služio je u nekom kontoaru, odlazio je
jutrom i do večeri se nije vraćao, žena, prosta, od četrdeset
godina, nešto je krojila i šila, od starog novo. I ona je takođe
često odlazila od kuće da nosi što je sašila i da to prodaje. Ja
sam ostajao sam sa njihovom ćerkom, po izgledu pravim
detetom. Zvala se Matrjoša. Mati ju je volela, ali ju je često
tukla i, po njihovoj navici, za sve je vikala na dete, onako po
ženski. Devojčica ta me je usluživala i raspremala je sobu iza
zaklona. Imam da kažem da sam zaboravio broj kuće. Danas,
po raspitivanju, znam da je stara kuća srušena, i namesto dve ili
tri pređašnje kuće podignuta je jedna, nova, vrlo velika.
Zaboravio sam takođe i ime mojih stanodavaca, a možda ga ni
onda nisam znao. Sećam se da su nju zvali Stepanidom;
njegovo ime ne pamtim; gde su sad – ništa ne znam. Držim,
kad bi se potrebna obaveštenja potražila od petrogradske
policije, moglo bi im se naći traga. Stan je bio u dvorištu, u
uglu. Sve se dogodilo u junu. Kuća je bila obojena
jasnoplavom bojom.
Jednom, nestao mi je sa stola nožić: nije mi ni bio
potreban i samo se vukao po stolu. Kazah to gazdarici i ne
sluteći da će ona izbiti devojčicu. A tek što je vikala na
devojčicu zbog nestanka nekakve krpice, sumnjajući da je ona
uzela za lutke, i čupala je za kosu. A kad se ta krpa našla pod
zastorom na stolu, devojčica ni rečju ne hteđe prigovoriti što su
je uzalud kaznili; ćuteći je gledala. Namerno nije htela; ja sam
to opazio i zapamtio sam, pošto sam tada prvi put zapazio lice
devojčice; dotle je samo nejasno treperilo ispred mojih očiju.
Imala je bele obrve i trepavice, bila je pegava u licu i obična,
ali u tom licu beše mnogo detinjskog izraza, – tihog, neobično
tihog. Materi se nije svidelo što devojčica ništa ne prebacuje i
baš u tom času joj dobro dođe stvar sa mojim nožićem, žena je
bila ljuta što je dete potpuno nepravično izbila; izvuče, dakle,
prut iz metle i na moje oči izbi devojčicu na masnice, iako joj
je bila već dvanaesta godina. Matrjoša na sav taj bol nije
vikala; svakako što sam ja bio tu, samo je za svaki udarac
nekako čudnovato jecala; jecala je zatim još čitav čas.
Ali, dok je žena kažnjavala devojčicu, ja nađoh nožić na
postelji, u prekrivaču. Prostreli me misao da ništa ne kažem. U
takvim trnucima ja sam brz kao i misao. Odmah sam osetio da
sam učino niskost, ali osetih ujedno i neko zadovoljstvo. Svaka
ružna, ponižavajuća i smešna situacija u kojoj bi se našao u
životu uvek je, sem gneva, u meni izazivala i osećanje
zadovoljstva. Isto se javljalo u trenucima sramnih delà kao i u
trenucima životne opasnosti.
Da sam krao, u momentu delà bio bih kao opijen svešću
o podlaštvu svom. Ne da sam podlaštvo voleo (u tom smislu
sam zdravo rasuđivao o stvarima), nego pijanstvo usled muke
zbog podlosti – to mi je godilo. Pri svakom dvoboju, čekajući
metak protivnika, osvajalo me je to ludačko sramno osećanje.
Priznajem da sam baš tražio prilike za takva osećanja, koja su
kod mene sve drugo nadmašivala po svojoj jačini. Ako sam
dobio šamar, uz užasan bes išlo je to isto osećanje uživanja.
Kad čovek u takvim trenucima gnev svoj savlada, osećanje
zadovoljstva je neizrecivo. Ja o tome nisam govorio ni s kim,
krio sam to. U Petrogradu, kad su me jednom užasno tukli,
nisam imao to osećanje. A da me je onaj vikont u inostranstvu,
koji mi je udario šamar, a kome sam ja za to metkom
razmrskao vilicu – da me je on onako tukao i za kosu čupao,
imao bih ono pijano osećanje zadovoljstva, i možda, ne bih bio
baš nimalo gnevan. Tako mi se tada činilo.
To kažem da bi se znalo da su me takva osećanja često
savlađivala, i do nerasudnosti, upravo do neke upornosti, ali
nikad do samozaborava. Dok to u meni raste do ludila, tako
reći do plamena, ja istovremeno mogu i potpuno odoleti,
zaustaviti ta osećanja na najvišem stupnju. Ja sam ubeđen da
sam ceo život mogao provesti kao monah, iako sam životinjski
požudan. Kad hoću, mogu uvek da sam nad sobom gospodar.
Samo, retko sam se kad hteo zaustavljati. Ali, izjavljujem i to,
neodgovornost za svoje zločine nisam nikad tražio da isteram
ni pomoću naročitih okolnosti ni zbog bolesti.
Kad je kazna nad devojčicom izvršena, ja metnuh nožić
u džep od prsluka i iziđoh iz kuće bez reči. Zatim bacih nožić
daleko, da se nikad ne sazna o njemu. Zatim sam dva dana
čekao. Devojčica je plakala i plakala, i posta zatim još
ćutljivija; ali prema meni, uveren sam, nije osećala neki stid što
su je preda mnom onako izbili. Kao pokorno dete, u tome stidu
krivila je samu sebe. Beležim ovo stoga što je to u ovom
pričanju vrlo važno... Zatim, u te dane, pomišljao sam i da se
ubijem. Tada sam, da se oslobodim ludačkih misli, ili možda od
šale, počinio i krađu, jedinu, uostalom, u životu. U to isto
vreme živeo sam u svom pravom stanu, u sobama za izdavanje.
U tim mnogobrojnim sobama za izdavanje, sa najružnijim
zadahom na hranu, stanovalo je mnogo ljudi, sve činovnici bez
službe, ili sa neznatnom službom; lekari koji će da otputuju;
razni Poljaci koji su se uvek oko mene vrteli i uvijali. Sve
pamtim. U tome sodomu živeo sam usamljen, to jest usamljen
za sebe, ali po ceo dan sam bio opsednut čitavom gomilom
»drugova«, meni veoma odanih i koji su me zbog mog
novčanika gotovo obožavali. Mislim da smo činili mnoge
gadosti te su nas se ostali ukućani gotovo bojali; to jest bili su
učtivi, iako smo pravili nestašne šale i gluposti, katkad
nedopuštene. Pri pomisli da budem baš i poslan u Sibir, nisam
osećao ništa što bi se tome opiralo. Sećam se, mnogo sam se
tada bavio bogoslovljem, i to ozbiljno. To me je unekoliko
razonođavalo; ali mi je zatim bivalo još dosadnije. Moja
građanska osećanja bila su da na sve četiri strane sveta treba
metnuti barut i sve odjednom srušiti; ako bi, to jest, vredelo.
Uostalom, sve to bez ikakve pakosti i gneva, jer meni je samo
bilo vrlo dosadno, i ništa više. Ja nikako nisam socijalist.
Mislim da je to bila bolest. Doktor Dobroljubov, koji je zajedno
sa svojom porodicom propadao bez službe u tim mebliranim
sobama, na moje šaljivo pitanje ima li nekih kapljica za
buđenje građanske energije, odgovorio mi je: »Za građansku,
razume se, nema; ali za krivičnu... može se naći«, i bio
zadovoljan ovim svojim kalamburom, mada je sa svojom
bremenitom ženom i dvema devojčicama strašno sirotovao.
Uostalom, kad ljudi ne bi napretek bili sobom zadovoljni, niko
ne bi želeo da živi.
Posle tri dana ja se opet vratih u Gorohovu ulicu. Mati
Matrjošina spremala se da sa zavežljajem nekud ode; otac,
razume se, nije bio kod kuće; ostali smo ja i Matrjoša. Prozori
(iz dvorišta) bili su zatvoreni. U kući stanuju same zanatlije, i
po ceo dan, sa svakog sprata, čuje se lupanje čekića ili pesma.
Probavismo nas dvoje tako već čitav čas. Matrjoša sedi u svom
sopčetu i nešto se boci s iglom. Najzad, iznenadno, zapeva;
polako, vrlo polako; to nikad nije činila. Pogledam u časovnik:
beše dva. Moje srce poče jako udarati. Ustanem i počnem joj se
približavati. Na prozorima bešse mnogo geranija, sunce je jako
sijalo.
Mirno sedoh pored nje na patos. Ona uzdrhta i isprva se
neverovatno uplaši i skoči. Uzeh joj ruku i poljubih je,
pritisnuh je opet da sedne na klupicu i stadoh je gledati u oči.
što sam joj poljubio ruku, natera je da se nasmeje, kao dete, ali
samo za jedan časak; hitro, i po drugi put skoči, i sad već s
takvim strahom da joj lice uzdrhta. Gledala me je očima
strašno nepomičnim, a usne su joj se micale da zaplače, ali ipak
nije zaplakala. Ja joj opet poljubim ruku i uzmem je na kolena.
Tada se ona naglo odbi od mene i osmehnu se kao od stida, ali
nekim unakaženim osmehom. Celo joj lice planu. Ja sam joj
sve nešto saputao i smejao se. Naposletku se desi nešto
neobično, što nikad neću zaboraviti i što me je jako začudilo:
devojčica me obgrli oko vrata i odjednom me stade silno
ljubiti. Lice joj izražavaše savršeno ushićenje. Ja ustadoh tada
 gotovo ljut – tako mi je neprijatno bilo to od majušnog
stvorenja; i ustadoh i od žaljenja koje sam naglo osetio...«

Ovde se list svršavao, sa rečenicom naglo prekinutom. Ali ne sme se
prećutati. Listova je imalo svega pet; jedan je bio u rukama Tihonovim, taj koji
je tek dočitao, prvi list sa tom nedovršenom rečenicom – a ostali behu u
Stavroginovim rukama. Na Tihonov upitan pogled, on, očekujući to, dade odmah
nastavak.
– Ali i ovde ima praznina? – upita Tihon zagledajući hartiju. – Evo! To je
treći list, a treba drugi.
– Jest, treći, a onaj drugi... onaj drugi list je sada pod cenzurom – odgovori
Stavrogin brzo, osmehujući se nevešto. Sedeo je u kutu divana i za sve vreme
nepomično i grozničavo pratio čitanje Tihonovo.
– Dobićete ga posle, kad... kad zaslužite – dodade on sa neuspelim
familijarnim gestom. Smejao se, ali je žalosno bilo gledati ga.
– Pa sad je već svejedno, drugi list, a treći... svejedno je – reče Tihon.
– Kako svejedno je? Zašto? – trže se Stavrogin neočekivano. – Nikako
nije svejedno. Ah, gle! Vi biste hteli odmah onako monaški, to jest, pre svega da
podozrevate da postoji što je najgora gadost. Monah bi mogao biti najbolji
krivični islednik!
Tihon ga ćuteći pažljivo posmatraše.
– Umirite se... nisam ja kriv što je devojčica bila glupa i što nije
razumela... Nije bilo ništa. Ništa
– Dobro, i hvala bogu – prekrstio se Tihon.
– Bilo bi dugo sve to razjašnjavati... Tu... tu ima prosto psihološki
pogrešno shvatanje
Stavrogin pocrvene naglo. Osećanje odvratnosti, tuge, očajanja, slikalo se
na njegovom licu. On ućuta kao da preseče. Obojica su dugo ćutali i više od
minuta nisu se pogledali.
– Znate šta, bolje je ipak da čitate – reče on nesvesno otirući prstima
hladan znoj sa čela. – i... najbolje će biti da pri tom u mene nikako ne gledate...
čini mi se da sad sanjam... I... nemojte me izvoditi iz poslednjeg strpljenja –
dodade šapatom.
Tihon brzo skrete pogled, dohvati drugi list i sad nastavi čitanje do kraja
bez prekida. U listovima koje mu je Stavrogin predao nije više bilo prekida u
tekstu.

»Kad je sve prošlo, devojčica je bila zbunjena. Nisam je
više varkao, niti milovao. Ona me pogleda bojažljivim
osmehom; lice njeno učini mi se skoro glupo. Zbunjenost njena
rasla je. Najzad ona pokri lice rukama i stade u ugao. Ja se
udaljih ćuteći.
Mislim da se Matrjoši sve moralo činiti kao bezgranična
nepristojnost i da će imati da izdrži samrtni strah. Iako je od
najranijih svojih dana slušala bezobrazne psovke, ja mislim da
ipak ništa još nije shvatala. Ali morala je osećati da je izvršila
kao neki zločin, da je »boga ubila«.
Te noći je bila tuča u mehani. Sutradan se nađoh u svojoj
sobi: Lebjatkin me je doveo. Prva moja misao, kad sam se
probudio, beše: je li devojčica pričala ili nije. To beše trenutak
pravog straha, iako još ne vrlo jakog. Tog jutra bio sam vrlo
veseo i prema svakom i odveć dobar, i cela družina je bila
mnome zadovoljna. Ali mahnuh se svih njih i pođoh u
Gorohovu ulicu. S njome se sretoh još dole, u predvorju.
Dolazila je iz trgovine, kuda su je poslali po cikoriju. Kad me
ugleda, ona u velikom strahu, polete kao strela gore uz
stepenice. To nije bio ni strah, nego užas, nem, okamenjujući.
Kad sam ušao, mati ju je već udarala, zato što je »strmoglavce«
utrčala; tako je ostao skriven pravi uzrok detinjeg straha. I tako
je zasad sve bilo mirno. Devojčica se negde izgubi, a i nije
izlazila. Ja sam ostao jedan čas i otišao.
Ali predveče sam osetio strah, sad već neuporedivo jači.
Glavno je sad bilo to što sam se bojao, i to nisam mogao
odricati. O, ne znam ništa luđe ni užasnije! Strah nikad nisam
osećao sem u ovom slučaju mog života, nikad ni pre ni posle,
nikad. Ali ovog puta uplašio sam se i istinski zadrhtao. To sam
osećao svom snagom i s poniženjem, želeo sam da se ubijem,
ali sam se osećao nedostojan smrti. Uostalom, nije to razlog što
se nisam ubio, nego strah. Od straha se ljudi ubijaju, ali zbog
straha ostaju i živi. čovek se počinje bojati samoubistva, ne
sme, i stvar postaje nezamisliva. Sem toga, te večeri, u svom
stanu, omrznuo sam devojčiču toliko da sam se odlučio da je
ubijem. U svanuće sam s tim i otrčao u Gorohovu ulicu. Celog
puta zamišljao sam kako je usmrtiti i pogrdama obasipati.
Najvažnije u mom osećanju bila je mržnja pri uspomeni na
njen osmeh; u meni se rodilo prezrenje sa neizmernim
gađenjem prema onom kako mi je ona uobražavajući nešto,
poletela i obgrlila me oko vrata.
Na Fontanki199 osetim da mi je rđavo. Osim toga, osetim
novu pomisao, užasnu, užasnu po onom što sam shvatao i
razumeo. Vratih se i legoh sav u grozničavoj jezi, ali sa takvim
najvećim stepenom straha da čak više nisam ni mrzeo
devojčicu. Više nisam želeo da je ubijem, i, eto, to je ta nova
pomisao koju sam na Fontanki osetio. Tada sam prvi put u
životu osetio da strah, kad je u najvećem stepenu, potpuno
uklanja mržnju i osećanje osvete prema uvreditelju.
Probudim se oko podne, srazmerno zdrav, i začuđen
jačinom jučerašnjih osećanja. Zastideh se želje za ubistvom.
Pa, opet, nisam bio opet dobre volje i, mimo sveg gnušanja
morao sam da pođem u Gorohovu ulicu. Sećam se, silno sam
želeo da u tom trenutku zapodenem s nekim svađu, ali vrlo
ozbiljnu. Kad dođoh u Gorohovu, neočekivano zatekoh u
svojoj sobi Ninu Saveljevnu, sobaricu, koja me je čekala već
čitav sat. Tu devojku ne volim nimalo; tako da je ona i došla u
strahu da se ne naljutim zbog te posete. Ona uvek tako dolazi.
Ali ja joj se odjedared veoma obradovah; a to je nju očaralo.
Nije ružna, skromna je, i sa onim manirima kod tih devojaka
koje malograđani mnogo cene; moja gazdarica mi ju je zato
već odavno hvalila. Zastadoh ih obe pri kavi, a gazdarica u
retkom zadovoljstvu od prijatnog razgovora. U drugoj sobi, u
kutu ugledah Matrjošu: stoji, i nepomično ispod očiju gleda u
majku i gošću. Kad uđoh, ona se ne sakri kao onda, i ne
pobeže; to mi se dobro urezalo u pamet i donekle me i
začudilo. Ali već na prvi pogled se videlo da je mnogo oslabila
i da ima vatru. Prema Nini bio sam vrlo nežan, u svojoj sobi, te
ona ode sasvim radosna. Izišli smo zajedno i ja se dva dana ne
vratih u Gorohovu. Mnogo mi je tamo već dosadilo, tako da
sam naumio da otkažem, da sve odjednom prekinem.
Ali kad dođoh da otkažem stan, nađoh gazdaricu
zabrinutu i tužnu. Matrjoša je već tri dana bolesna i svaku noć
bunca. Razume se, odmah je zapitam šta bunca (govorili smo
šapatom, u mojoj sobi). Gazdarica mi šapuće da dete
»stravote« bunca: »ja sam, veli, boga ubila«. Ponudih da
dovedem lekara, o svom trošku; ali ona ne htede: »Daće bog,
proći će i tako; ne leži jednako, malopre je i u prodavnicu
trčala.« Reših da se vidim sa Matrjošom, ali sa njom samom; i
kako je gazdarica govorila da u pet treba da ide na
Petrogradsku stranu, ja namislih da se vratim predveče.
Uostalom, nisam baš znao zašto, radi čega sam to hteo.
Ručah u gostionici. Tačno u pet vratih se. Ulazio sam
uvek sa svojim ključem. Nikog osim Matrjoše. Leži u sobici
iza zaklona, na materinoj postelji, i videh kako proviruje, ali se
učinih da ne vidim. Prozori otvoreni. Vazduh topao, čak i vruć.
Hodao sam gore-dole i, najzad, sednem na divan. Svega se
sećam, do poslednje sitnice. Prosto mi je činilo zadovoljstvo da
s Matrjošom ne počinjem razgovor, nego da je mučim; ne znam
zašto. Čekao sam čitav sat, kad iznenadno ona sama skoči iza
zaklona, čuh kako joj se, kad je skočila, obe noge spustiše na
pod, zatim, dosta brze korake i ona stade na prag za moju sobu.
Bio sam tako nizak da sam bio zadovoljan što sam izdržao i što
je ona prva prišla. Ona stoji i gleda ćuteći. Za tih nekoliko dana
otkako je nisam video odista je mnogo oslabila. Lice joj upalo,
a glava, sigurno je vrela. Oči su joj postale veće i gledaju me
nepomično, s tupom radoznalošću, kako mi se isprva učinilo.
Sedim, gledam i ne mičem se. I tu sad namah opet osetih
mržnju. Ali vrlo brzo opazih da me se Matrjoša nimalo ne
plaši, nego je, možebiti, pre u bunilu. Ali nije ni u bunilu.
Odjednom ona učestano zamaha glavom na mene, kao kad
naivna stvorenja, koja nemaju načina, hoće mnogo da
prekorevaju, i onda podiže svoju malu pesnicu prema meni i sa
svog mesta stade da mi preti. U prvom trenutku taj mi je pokret
izgledao smešan, ali dalje ga nisam mogao podneti; naglo
skočih i sa strahom joj se približih. Na njenom licu beše
očajanje kakvo se kod tako malih stvorenja ne može videti.
Svojom malom pesnicom, neprestano preteći, mahala je na
mene i stalno prekorno uzmahivala glavom. Počeh da joj
govorim, smotreno, gotovo šapatom, i milo, iz malodušnosti,
ali osetih ubrzo da me ona ne razume, i još više me se plaši.
Odjedanput se naglo zaklonila obema rukama, kao onda, otišla
i stala kraj prozora, leđima okrenuta meni. I ja se okretah i
sedoh kod prozora. Nikako ne razumem zašto tada nisam
otišao, nego sam ostao da čekam; začelo sam nešto čekao.
Možda bih zatim ustao i ubio je i, svejedno, svršio s očajanjem.
Ali tada začuh njene hitre korake: izišla je na drvenu galeriju,
sa koje se silazi niz stepenice. Ja brzo priđoh vratima i uspeh
još da vidim kako ona uđe u sobicu za ostavu, nalik na
kokošarnik, uporedo sa drugim mestom.
Kod prozora, dok sam sedeo, sudbonosna pomisao opet
mi skliznu u glavu; i do danas ne razumem zašto mi je tako
iznenadno došla u glavu baš ona, a ne druga; dakle, vuklo me
je na to. Razume se, u misao koja svene još se ne može
verovati, »ali ipak«... Sve strašno pamtim i srce mi je jako
kucalo.
Kroz jedan minut pogledah na časovnik i zapazih vreme
što se može tačnije. Zašto mi je ta tačnost bila potrebna, ne
znam, ali uopšte, u tom trenutku sam hteo sve da zapazim; tako
da se i danas svega sećam, i sve vidim, kao onog časa, kako se
spusti veče. Više mene zuji muva i jednako mi sleta na lice.
Uhvatim je, podržim među prstima, i pustim kroz prozor. Dole
u dvorištu, uz veliku jeku uđoše kola. U uglu dvorišta, kraj
prozora, jedan krojački pomoćnik uz veliku jeku (i već odavno)
peva pesmu. Sedi za poslom, vidim ga. Pade mi na um: pošto
me niko nije sreo kad sam ulazio i peo se stepenicama, onda,
razume se, ne treba ni sad niko da me sretne kad budem silazio.
I ja što smotrenije odgurnem svoju stolicu od prozora i sednem
tako da me ni ukućani ne mogu videti. O, da grdne niskosti!
Uzeh knjigu, ali je bacih i stadoh gledati malog crvenog pauka
na listiću geranije, i tu se zaboravih. Sve pamtim, do
poslednjeg trenutka.
Tad pogledah na svoj časovnik. Dvadeset minuta je
prošlo otkako je ona izišla. Ali se odlučih da počekam još tačno
četvrt sata. To sam vreme sam sebi odredio. Pade mi na um: da
li se nije vratila, a ja sam možda prečuo; ali to nije moglo biti;
bila je mrtva tišina i mogao sam čuti svaku muvu kako zuji.
Odjednom mi srce opet zalupa. Izvadih časovnik: još tri
minuta; odsedeo sam, iako mi je srce do bola udaralo. Tada
ustanem, metnem šešir, zakopčam kaput i osvrnem se po sobi:
da nije ostalo kakvog traga od moga dolaska. Stolicu
primaknem bliže stolu, onako kako je i pre stajala. Naposletku,
otvorim vrata, polako ih zatvorim svojim ključem, i pođem u
sobicu za ostavu. Vrata pritvorena, ali ne i zatvorena – znao
sam da se i ne zatvaraju; nisam hteo da ih otvorim, nego se
izdignem na prste i zagledam kroz gornji prorez. U isti mah,
dok sam se izdizao na prste, setih se da sam onda kad sam
sedeo kraj prozora i posmatrao crvenkastog pauka, i zaboravio
se, da sam onda mislio kako ću se podići na prste i okom se
pojednačiti sa tim prorezom. Umećući ovde tu sitnicu, želim
samo da na sve načine dokažem u kolikoj sam meri vladao
svojim umnim moćima, i dakle, da nisam lud, i da za sve
odgovaram. Dugo sam gledao kroz prorez, jer je onamo bilo
mračno, ali ne sasvim, i naposletku video sam sve što je
trebalo.
Tada zaključim da mogu otići i siđem niz stepenice. Ne
sretoh nikoga, i niko ne može o meni svedočiti. Posle tri sata,
svi mi, stanari, sedeli smo bez kaputa, pili čaj i igrali starim
kartama; Lebjatkin je čitao pesme. Pričao je mnogo, i naročito,
sve s uspehom, i smešno, ne kao obično, glupo. Bio je i
Kirilov. Niko nije pio iako je stajalo staklo ruma; samo se
Lebjatkin prihvatao. Prohor Malov opazi: »Kad je Nikolaj
Vsevolodovič zadovoljan, i ne čami, onda su i ostali naši
veseliji i pametno govore.« Ja sam to vrlo zapamtio, mora,
dakle, da sam bio veseo, zadovoljan, nisam bio sumoran. Ali,
sećam se, i tada sam dobro znao da sam u radosti svojoj zbog
oslobođenja bio nizak i gadan strašljivac; i da nikad više i neću
biti plemenit, ni ovde ni posle smrti, niti ikada. I evo šta još: u
tom trenutku se na meni obistinila ona jevrejska uzrečica:
»Svoje je gadno, ali ne zaudara.« Iako sam osećao da sam
podlac, nije me bilo stid od toga, i uopšte, malo sam se mučio.
Onda, pričaju i ćeretajući s njima o koječemu, prvi put sam u
životu o sebi ozbiljno formulisao: da ja ne znam i ne osećam
zlo i dobro, i ne samo da sam ja to osećanje izgubio nego da i
nema zla i dobra (to mi je bilo prijatno), nego postoji samo
predrasuda; da ja mogu biti slobodan od svake predrasude, ali
da ću kad tu slobodu postignem, ujedno i propasti. To je prvi
put bilo svesno, u formuli, i upravo tada pri čaju, dok sam s
njima zanovetao i smejao se, ne znam šta sve i o čemu. Ali sve
pamtim. Stare sasvim poznate misli često se iznenadno učine
sasvim nove; ponekad posle čitavih petnaest godina života.
Za celo vreme sam sve nešto čekao. A tako se i desilo: u
jedanaest dotrča nastojnikova devojčica, poslata od gazdarice
iz Gorohove ulice, da mi javi da se Matrjoša obesila. Pođoh za
đevojčicom i videh tamo da domaćica ni sama nije znala zašto
je po mene poslala. Kukala je i busala se jako, kao što u takvim
prilikama sve one čine. Bilo je sveta i policajaca. Postojao sam
i otišao.
Gotovo da me nikako nisu uznemiravali pitanjima –
uostalom, pitali su me što je trebalo pitati. Ali, osim toga da je
devojčica bila bolesna i padala u zanos i da sam ja, sa svoje
strane, nudio lekara – nisam ništa drugo posvedočio. Pitali su
me nešto i o nožiću rekoh da je gazdarica dete izbila, ali da to
nije bilo bogzna šta. Da sam s večera dolazio, niko nije znao.
Time se stvar i svršila.
Æele nedelje nisam tamo išao. Svratio sam kad je ona
već bila sahranjena, da se iselim. Gazdarica još jednako plače,
mada se, kao i pre, maje oko svojih krpa i šića. »Ja sam joj
zbog vašeg nožića nažao učinila« – reče mi ona, ali bez velikog
prekora. Isplatih joj račun, pod izgovorom da u toj sobi ne
mogu više primati Ninu Saveljevnu. Pri praštanju, ona još
jednom pohvali Ninu. Preko onoga što sam joj za stan dugovao
poklonih joj još pet rubalja.
Bilo mi je onda dosadno da živim, do ludila. Događaj u
Gorohovoj, pošto je prošla opasnost, ja bih sasvim zaboravio,
kao i sve što je onda bilo, da se nisam neko vreme, i to sa
srdžbom osećao kako sam se kukavički bojao. Svoju srdžbu
izlivao sam na kome sam god mogao. U to vreme, ne znam
zašto, dođe mi i pomisao da život svoj nekako ubogaljim, ali
samo što može biti grđe. Pre godinu dana pomišljao sam da se
ubijem; pojavilo se nešto bolje.
Jednom, gledajući hromu Mariju Timofejevnu
Lebjatkinu, koja je katkad pomalo posluživala po sobama, i
tada još nije bila luda, nego samo zanesena idiotkinja, do ludila
tajno u mene zaljubljena (što su naši, naravno, znali) – ja se
reših da se njome oženim. Pomisao na ženidbu Stavrogina sa
jednim takvim najgorim stvorenjem zagolica mi živce. Ne
može se zamisliti ništa nerazumnije. Ali ne poduhvatam se da
presuđujem da li je, bar nesvesno (razume se, nesvesno), u
moju odluku ulazila srdžba zbog one niske plašljivosti koja me
je posle događaja sa Matrjošom obrvala. Ne verujem; svakako,
nisam se venčao jedino »radi opklade u piće, posle sitog i
napitog ručka«. Svedoci pri venčanju bili su Krilov i Petar
Verhovenski, koji su se tada u Petrogradu desili; još i
Lebjatkin, i Prohor Malov (sad pokojni). Nije znao o tome niko
više, a oni su dali reč da će ćutati. Meni se to ćutanje uvek
činilo kao neka gadost; dosad, međutim, nije prekršeno, mada
sam ja nameravao da ženidbu objavim; objavljujem je, uzgred,
sada. Kada sam se venčao, otputovao sam u guberniju svojoj
materi. Otišao sam radi razonođenja, jer je bilo neizdržljivo. U
našem gradu pokrenuo sam ideju da sam šenuo, ideju koja ni
dosad nije iskorenjena, a za mene je, nesumnjivo, štetna, što ću
posle razjasniti. Zatim sam opet otputovao u inostranstvo i
tamo sam ostao četiri godine.
Bio sam na istoku, u Svetoj gori sam izdržavao
osmočasovna noćna bdenja, bio sam u Egiptu, živeo u
Švajcarskoj, bio sam i na Islandu; čitavu godinu dana proveo
sam na univerzitetu u Getingenu. Poslednje godine sam se
veoma sprijateljio s jednom uglednom ruskom porodicom u
Parizu, i u švajcarskoj sa dvema Ruskinjama devojkama. Pre
dve godine, u Frankfurtu, prolazeći pored jedne knjižare,
ugledah među fotografijama, na malom kartonu, sliku jedne
devojčice u lepoj, ukusnoj dečjoj haljini; devojčica je bila vrlo
nalik na Matrjošu. Odmah kupim sliku i, kad sam se vratio u
hotel, metnuo sam je na kamin. Tu je i ostala, čitavu nedelju
dana, nedirnuta; nijednom je nisam ni pogledao, a kad sam
pošao iz Frankfurta, zaboravio sam je poneti.
Unosim ovo zato da dokažem u kolikoj sam meri mogao
vladati svojim uspomenama i bio neosetljiv prema njima.
Odgurivao sam ih sve odjedanput, u masi, i ta je masa uvek
poslušno iščezavala, kad god sam hteo. Svakad mi je dosadno
sećati se onoga što je prošlo i nikad o prošlosti ne mogu mnogo
da govorim, kako to rade gotovo svi. Tako je i što se tiče
Matrjoše: i njenu sam sliku zaboravio na kaminu. Godina dana
pre toga, u proleće, prolazeći kroz Nemačku, ja, rasejan,
propustim stanicu sa koje je trebalo da skrenem na svoju prugu,
i tako se nađem na drugoj pruzi. Na prvoj stanici siđem; bilo je
tri po podne, dan svetao. Malo nemačko mestance. Pokazaše
mi gostionicu. Treba čekati, idući voz dolazi u jedanaest noću.
Taj slučaj mi čak beše ugodan, jer nikud nisam hitao.
Gostionica bedna i mala, ali sva u zelenilu, sva ograđena
lejama cveća. Dadoše mi usku sobicu. Jeo sam izvrsno i, kako
sam celu noć putovao, odlično sam spavao posle ručka, do
četiri posle podne.
Usnio sam za mene potpuno neočekivan san, jer tako
nešto nikad još nisam sanjao. U Drezdi, u galeriji, ima slika
Klod-Lorena, mislim, po katalogu, »Asis i Galateja«, a ja sam
je uvek nazivao »Zlatan venac« ne znajući ni sam zašto. Video
sam je i ranije, a sada, onomad, uz put, zapazio sam je još
jedanput. Sanjao sam tu sliku, ali ne kao sliku, nego kao neku
epsku pesmu. Kutić grčkog arhipelaga; plavi nežni talasi,
ostrva i stene, obale u cveće, u daljini čarobna panorama, sunce
zalazi – rečima se ne može opisati. Tu evropsko ljudstvo
zamišlja svoju kolevku, prve scene iz mitologije, svoj
zemaljski raj... Tu življahu divni ljudi. Ustaju i ležu srećni i
nevini; njihove vesele pesme ispunjavaju šume; veliko izobilje
nenačetih snaga preliva se u ljubavi i prostodušnoj radosti.
Radujući se svojoj divnoj deci, sunce svojim zracima preliva ta
ostrva i more. Divan san, uzvišena obmana! Mašta
neverovatnija od svih koje su ikad postojale, ali kojoj je celo
čovečanstvo, otkad postoji, davalo sve svoje snage, za koju se
umiralo na krstu i za koju su ubijani proroci, bez koje narodi
neće da žive, a ne mogu ni da umru. Sve to osećanje kao da
sam u tom snu proživeo; ne znam šta sam upravo snio, litice i
more, i kosi zraci sunca na zalasku, sve to kao da sam još
gledao kad sam se probudio i otvorio oči, prvi put u životu
bukvalno suzama nakvašene. Osećanje sreće, meni još
nepoznate, prođe mi kroz srce, da me čak i zabole. Beše već
sasvim veče, kroz prozor moje sobice, kroz zelenilo i cveće na
prozoru prodirao je čitav snop svetlih kosih zraka sunca na
zalasku i obasjavao me svetlošću. Ja što brže opet zatvorih oči,
kao željan da vratim nestali san; ali odjedanput, kao usred žive
svetlosti, ugledah neki oblik i odjednom, razgovetno videh da
je to majušni crveni pauk. Setih se odmah pauka sa lista
geranije i kad su se kosi zraci zahodnog sunca isto ovako
prosipali. Nešto kao da me probode, ispraviti se i sedoh u
postelji. (Sve rekoh kako se onda desilo!...)
Vidim nju pred sobom. (O, ne na javi! Da je moglo biti
rđavo viđenje!) Vidim Matrjošu, omršalu i grozničavih očiju,
potpuno onakvu kao onda kad je stajala na pragu moje sobe i
mašući mi glavom dizala na mene svoju malu pesnicu. Nikad
mi se ništa ni je pokazalo toliko mučno! žalosno očajanje
nemoćnog desetogodišnjeg stvorenja, sa još nerazvijenim
razumom, koje mi preti (njime? šta mi je ono moglo učiniti?),
ali koje zacelo krivi sebe! Ostadoh tako do noći, ne mičući se i
zaboravljajući na vreme. Zove li se to griža savesti ili kajanje?
Ne znam, i ne bih ni danas mogao kazati. Možda ta uspomena
još i sad sadrži u sebi nešto za moje strasti prijatno. Da –
mučna mi je samo njena pojava, i to tako, na pragu, sa
izdignutom pesničicom koja mi preti, i onaj njen izgled koji je
onda imala, samo taj trenutak, samo to mahanje. To je ono što
ne mogu da podnesem, jer mi od toga doba to izlazi pred oči
gotovo svaki dan. Ne samo što izlazi nego ga ja i sam izazivam
i ne mogu da ne izazivam, mada ne mogu s tim ni da živim. O,
kad bih nju ma kad video i u budnom stanju, ma i u
halucinaciji!...
Imam ja i drugih starih uspomena, možda malo boljih i
od ove. S jednom ženom postupio sam još gore, i ona je zbog
toga umrla. Na duelima sam oduzeo život dvojici ljudi, koji mi
nisu bili krivi. Jednom sam ja bio smrtno uvređen i protivniku
se nisam osvetio. Na meni je i jedno trovanje – namerno i
uspešno, a nikom nije poznato. (Ako treba, sve ću kazati.)
Ali zašto nijedna uspomena ne pobuđuje u meni nešto
slično? Je li tu u pitanju samo mržnja, i to izazvana sadašnjim
stanjem? A ranije sam hladnokrvno sve zaboravljao i
odgurivao.
Posle toga lutao sam gotovo celu godinu dana i starao se
da se čime zanimam. Znam dobro da bih ja lik devojčice još
danas mogao da otklonim ako bih hteo. Potpuno vladam
svojom voljom, kao i pre. Ali stvar i jeste u tome što nikad
nisam hteo i neću hteti; ja to znam. I tako će se nastaviti do
 kraja, do mog ludila. U švajcarskoj, posle dva meseca, mogao
sam da se zaljubim u jednu devojku, ili, bolje reći, osetio sam
nastup iste onakve strasti, sa jednom od onih pomamnih navala
silne želje kakve sam imao nekad. Osetio sam strahovitu
sablazan za nov zločin, to jest za više-ženstvo (pošto sam već
oženjen), ali sam bežao, po savetu jedne druge devojke, kojoj
sam kazao gotovo sve. Uz to, ni taj novi zločin me ne bi nikako
oslobodio Matrjoše.
Tako onda reših da naštampam ove listiće i da ih u tri
stotine primeraka unesem u Rusiju. Kad dođe vreme, poslaću
ih policiji i mesnoj vlasti, u isti mah poslaću ih svima
uredništvima listova s molbom da ih objave, a zbog velikog
broja ličnosti koje me poznaju, i u Petrogradu, i u Rusiji. Na
isti način pojaviće se listići i u inostranstvu, prevedeni. Znam
da pravno neću možda nikako biti uznemiravan, bar ne znatno:
ja objavljujem to lično, nema tužioca; pored toga, nema
nikakvih dokaza, ili ih je izvanredno malo. Naposletku,
ukorenjena ideja o mom umnom rastrojstvu, i pouzdano,
staranje moje rodbine koja će se tom idejom koristiti, sprečiće
svako za mene opasno pravno gonjenje. Ja ovo, između
ostalog, objavljujem i zato da dokažem da sam pri potpuno
zdravoj pameti i da razumem svoje stanje. Ali ostaju mi oni
koji sve znaju, i ti će ukočeno gledati mene, a ja njih. I što ih je
više, utoliko bolje. Hoće li mi to biti od pomoći, ne znam.
Pribegavam tome kao poslednjem sredstvu.
Još jedanput: ako u petrogradskoj policiji budu bolje
potražili, možda će nešto i naći. Kuću onih malograđana će
jamačno naći; bila je bledoplave boje. A ja nikad neću otići; i
neko vreme (godinu ili dve) uvek ću biti u Skvorešnjicima, na
imanju moje matere. A bude li se zahtevalo, prijaviću se svuda
gde to zatraže.
Nikolaj Stavrogin«

Čitanje je trajalo oko jedan sat. Tihon je čitao polako i nekoliko mesta
čitao, možda, i po dvaput. Za sve to vreme Stavrogin je sedeo ćuteći, nepomično,
čudnovato, onog prelivanja kao od neke nestrpljivosti, rasejanosti, bunila, koje je
celog tog jutra ležalo na njegovom licu, gotovo je nestalo i zamenilo se mirom i
kao nekom iskrenošću, što mu je davalo izgled dostojanstva. Tihon skide
naočare, počeka malo, najzad podiže oči na Stavrogina i s nekom opreznošću
otpoče:
– A mogu li se u ovom dokumentu učiniti neke ispravke?
– Zašto? Napisao sam iskreno – odgovori Stavrogin.
– Malo nešto, u stilu...
– Zaboravio sam odmah da vam kažem – brzo i oštro govoraše on, i sav se
povi napred – da će sve vaše reči biti izlišne; ja svoju nameru neću napustiti; ne
starajte se da me odvratite. Otajaviću listiće.
– Niste zaboravili da mi to još pre čitanja napomenete.
– Svejedno – oštro preseče Stavrogin – opet ponavljam: ma kakva bila
snaga vaših nagovora, ja od svoje namere odustati neću. Skrećem vam pažnju da
ja onom frazom, neveštom ili veštom – mislite kako hoćete – nikako neću da
izmolim da me što možete pre nagovorite i sklonite da to ne učinim.
– Ja ne bih ni mogao da vas umoljavam, a naročito da vas nagovaram da
se ostavite svoje namere. Ta misao, velika je misao, i potpunije se hrišćanska
misao ne može iskazati. Pokajanje ne može ići dalje od tako neobičnog podviga
kakav ste vi namislili, samo kad bi...
– Kad bi, šta?
– Kad bi to zaista bilo pokajanje i zaista hrišćanska misao.
– Napisao sam iskreno.
– Vi kao da naročito hoćete grublje sebe da predstavite nego što to vaše
srce kaže... – nastavljao je Tihon sve slobodnije i slobodnije. Očevidno,
»dokumenat« je ostavio jak utisak na njega:
– »Predstaviti«? Ponavljam vam: ja se ne »predstavljam«, ja ne glumim.
Tihon brzo spusti oči.
– Ovaj dokumenat dolazi, dakle, neposredno iz potrebe srca, smrtno
ranjenog... da li tako da razumem? – reče on sa čvrstinom i retkim žarom. – Da,
ovo jeste pokajanje i prirodna potreba srca, koja vas je nadjačala i vi ste naišli na
veliki put, na jedan od nečuvenih puteva. Ali vi nekako već unapred mrzite i
prezirete sve one koji će ovo pročitati i pozivate ih na boj. Zašto, kad se ne
stidite da priznate zločin, zašto se stidite pokajanja?
– Stidim se?
– I stidite se, i bojite se!
– Bojim se?
– Smrtno! »Neka me gledaju«, velite vi; lepo, ali kako ćete vi gledati na
njih? Neka mesta u vašem napisu izložena su usiljenim stilom; vi kao da uživate
u svojoj psihologiji i hvatate se za svaku sitnicu, samo da biste čitaoca zadivili
neosetljivošću koju nemate. A šta je to drugo ako ne krivčevo oholo izazivanje
sudije?
– Pa gde je tu izazivanje? Od svoje ličnosti otklonio sam svako suđenje.
Tihon ućuta. Čak crvenilo pokri njegove blede obraze.
– Ostavimo to – prekrati Stavrogin odsečno. – Dopustite meni pitanje: evo
već pet minuta kako posle ovoga (on mahnu glavom na listove) razgovaramo, a
ja ne vidim kod vas nikakvog izraza grožljivosti ili stida... Vi, čini mi se, niste
grožljivi...
On ne dovrši.
– Neću ništa od vas da zatajim: mene je zaprepastila velika zaliha moći
koja je sva otišla na gnusnosti. Sto se tiče samog zločina, i mnogi drugi greše
isto tako, ali sa svojom savešću žive u miru i spokojstvu, gledajući na to kao na
neiztaežne pogreške mladosti. Ima i staraca koji tako greše, štaviše, veselo i
zabavljajući se. Ceo svet je pun tih strahota. A vi ste osetili taj pokor u jednoj
meri koja je vrlo retka.
– Da me vi, možda, i ne cenite zbog ovih listova?
– Osmehnu se Stavrogin kosimice.
– Neposredno na to odgovoriti neću. Ali većeg i strasnijeg zločina od
vašeg postupka sa nevinom devojčičom, razume se, nema, i ne može biti.
– Ostavimo se mere na aršin. Možda ja baš i ne pamtim tako kako sam
ovde napisao, i možda sam mnogo protiv sebe i nalagao – dodade on iznenadno
Tihon još jednom oćuta.
– A ona devojka – opet poče Tihon – s kojom ste u Švajcarskoj prekinuli,
nalazi se, ako smem pitati... gde, u ovaj mah?
– Ovde.
Opet ćutanje.
– Možda sam vam mnogo o sebi nalagao – uporno ponovi Stavrogin još
jedanput. – Uostalom, pa šta ako grubošću svoje ispovesti baš i izazivam! Vi ste
to i tako već zapazili, to izazivanje. Primoraću vas i druge da me još više
omrznete, i to je sve. Tako će mi biti lakše.
– To jest, vaša pakost izazvaće pakost koja joj odgovara i, kako mrzite,
biće vam lakše da vas mrze nego da primite njihovo sažaljenje.
– Imate pravo. Znate – nasmeja se on iznenadno – možda će me posle
ovog dokumenta nazvati jezuitom i bogomoljnom pritvoricom. Ha-ha-ha! Je li
tako?
– Dabogme, začelo će se tako misliti. A, mislite li skoro izvršiti svoju
nameru?
– Danas, sutra, prekosutra, šta ja znam. Tek samo: biće vrlo brzo. Imate
pravo: mislim, ispašće tako da ću objaviti iznenadno, i baš u nekom trenutku
osvetničkom, neprijateljskom, kada ih budem najviše i iznad svega mrzeo.
– Odgovorite mi na jedno pitanje, ali iskreno i samo meni, jedino meni –
izusti Tihon sasvim drugim glasom; – ako bi vam ovo (Tihon pokaza na listove)
neko oprostio, ali ne neko od onih koje vi cenite, ili ih se bojite, nego neznanac,
neko koga nikad nećete poznati, koji bi vam, ćuteći, u sebi, oprostio ovu vašu
ispovest, da li bi vam od te pomisli bilo lakše, ili svejedno?
– Lakše – odgovori Stavrogin poluglasno. – Kad biste mi vi oprostili, bilo
bi mi mnogo lakše – dodade obarajući pogled.
– Tako, da i vi meni oprostite – izusti Tihon glasom koji probija do same
srži.
– Loša smirenost. Znate, te monaške formule su baš sasvim neukusne!
Kazaću vam potpunu istinu: ja želim da mi vi oprostite; i zajedno s vama, još
drugi i treći, ali svi... svi bolje da me mrze. Ali želim to zato da bih sa krotkošću
podnosio...
– A sa tom istom krotkošću opšte sažaljenje zar ne biste mogli podneti?
– Možda ne bih. Zašto vi...
– Osećam koliko ima iskrenosti u vama i, zaista, mnogo sam kriv što ne
umem da prilazim ljudima. Uvek sam osećao veliki nedostatak toga u sebi –
odgovori Tihon iskreno i srdačno, gledajući pravo u oči Stavroginu. – Kažem to
samo zato što me je strah za vas! – dodade – pred vama je gotovo nepremostiva
provalija!
– Neću zar izdržati? Neću podneti njihovu mržnju? – trže se Stavrogin.
– Ne samo mržnju.
– Šta još?
– Porugu njihovu – ote se Tihonu kao silom i u polušapatu.
Stavrogin se zbuni; uznemirenost se ocrta na njegovom licu.
– To sam slutio – reče on; – dakle, kad ste pročitali moj dokumenat, ja sam
vam izgledao komičan. Ali, umirite se, ne zbunjujte se, ja sam se tome nadao.
– Nastao bi užas opšti svuda; razume se, više lažan nego iskren. Ljudi su
plašljivi samo pred onim što preti njihovim ličnim interesima. Ne govorim o
čistim dušama: one će se u sebi užasnuti i sebe će okriviti, ali one neće biti
zapažene i, zato će ćutati. A poruga će biti opšta.
– Čudim se kako vi o ljudima rđavo mislite, kako ih se gadite – izusti
Stavrogin s nekom srdžbom.
– A, verujte, više sam sudio po sebi nego po ljudima! – uz viknu Tihon.
– Zbilja? Da li, dakle, i u vašoj duši ima nešto što se veseli pri ovoj mojoj
nesreći?
– Ko zna, možda i ima. O, možda i ima!
– Dosta! Nego, pokažite mi šta je upravo to što me u mome napisu čini
smešnim? Znam ja i sam, ali voleo bih da mi vi to svojim prstom pokažete. I
kažite malo ciničnije, kažite sa svom iskrenošću za koju ste sposobni. I, još
jednom vam ponavljam: vi ste strašan osobenjak!
– Pa, i u izrazu ovog velikog pokajanja sadrži se nešto smešno! O, ne
verujte da nećete pobediti! – odjednom uzviknu on gotovo u oduševljenju: – čak
će i ovakav oblik pobediti (on pokaza na tabake), ako samo iskreno primite
porugu, udarce po licu i pljuvanje. Uvek se tako svršavalo da je najsramniji krst
postajao velika slava i velika moć, ako je krotkost ispaštanja bila iskrena.
Možete, čak, dočekati da još za života svog budete utešeni!
– I tako vi možda samo u izrazu, u obliku, nalazite nešto smešno? –
Stavrogin nastojavaše na istom.
– I u suštini. Ubija ružnoća.
– Ružnoća? Kakva ružnoća?
– Ružno u zločinu. Ima zločina zbilja ružnih. Ali ma kakvi bili zločini, oni
su utoliko uticajniji, skoro da kažem živopisniji, što je više krvi, što je više
strahota. Ali ima zločina postidnih, zazornih, i mimo svaki užas ružnih, tako
reći, već i suviše neukusnih...
Tihon ne dovrši.
– To jest – prihvati Stavrogin uzbuđen – vi nalazite da je moja figura bila
vrlo smešna kad sam prljavoj devojčici ljubio ruke... Razumem vas vrlo dobro;
vi upravo zato i očajavate za mene što je to ružno, odvratno, i nije da je samo
odvratno, gadno, nego je stidno, smešno i mislite da ja, pre svega, baš to neću
moći podneti.
Tihon je ćutao.
– Razumem zašto ste pitali je li ovde ona gospođica iz Švajcarske.
 – Niste pripremljeni, niste prekaljeni – prošaputa Tihon bojažljivo i obori
oči; – bez korenja, otrgnuti od zemlje, vi ne veru jeté.
– Slušajte, oče Tihone; ja hoću sam sebi da oprostim, i to je glavni cilj, ceo
moj cilj! – reče Stavrogin sa mračnim oduševljenjem u očima. – Priviđenja će,
znam, tek tada nestati. Eto zašto ja tražim neizmerno stradanje, sam ga tražim. I
nemojte me plašiti, inače svisnuću u mržnji i pakosti!
Ova iskrenost beše tako iznenadna da Tihon ustade.
– Kad verujete da sami sebi možete oprostiti i da ćete to oproštenje dobiti
stradanjem u ovom svetu, kad sebi takav cilj postavljate s verom, onda već u sve
verujete! – uzviknu Tihon ušićen. – Kako ste, onda, mogli reći da u boga ne
verujete!
Stavrogin mu ne odgovori.
– Bog će vam neverovanje oprostiti, jer svetog duha poštujete i ne
poznajući ga.
– Ovom prilikom će Hristos oprostiti? – upita Stavrogin iskrivivši usta u
smeh, brzo promenjenim tonom; u tonu pitanja beše lak dodatak ironije. – Jer je
kazano u knjizi: »ako sablaznite jedno od ovih malih«... setite se. Po jevanđelju,
većeg zločina nema... Prosto-naprosto, vi nimalo ne želite skandal, i spremate mi
klopku, dobri oče Tihone – nemarno i sa dosadom prevali Stavrogin; – vi biste
želeli da se dovedem u red i opametim se, da se oženim i završim život kao član
ovdašnjeg kluba, svakog dana pohodeći vaš manastir. Dakle, epidemija! Zar ne?
Uostalom, vi kao i onaj koji poznaje tajne srca, možda slutite da će tako
nesumnjivo i biti; i sva je stvar u tome da me već sad dobro poučite redu, pošto
ja i sam za tim žudim. Je li tako?
On se nasmeja zvukom kao raskidanim.
– Ne, nije ta epidemija! Drugu ja spremam! – nastavi Tihon vatreno,
nimalo se ne obzirući na smeh i napomenu Stavroginovu.
– Znam jednog starca, ne ovde, u blizini, isposnika i šimnika, i takve
hrišćanske premudrosti, da ja i vi ne možemo to uopšte razumeti. On će saslušati
moje molbe. Kazaću mu sve o vama. Idite k njemu u manastir, na pokajničke
molitve, na posluh njegovih pravila, za pet, za sedam godina, koliko vi sami
budete mislili da treba. Dajte sebi zavet i tom velikom žrtvom ćete otkupiti sebi
sve ono za čim žudite, pa i ono čemu se ne nadate, jer vi sad ni shvatiti ne
možete šta ćete dobiti.
Stavrogin sasluša ozbiljno.
– Vi mi predlažete da budem monah u tom manastiru.
 – Nije potrebno da ste u manastiru, ne treba ni da se postrižete, budite
samo poslušnik pravila, potajni, ne javni; može se i tako... da se pri tom živi u
svetu potpunim životom, a...
– Mahnite se, oče Tihone – upade mu u reč Stavrogin s gnušanjem, s
namernim gnušanjem, i diže se sa stolice.
Diže se i Tihon.
– Šta vam je? – povika Stavrogin gotovo u strahu, gledajući Tihona. Tihon
je stajao pred njim sklopljenih dlanova, a bolesni trzaji, kako se čini od velikog
straha, prelazili su s vremena na vreme njegovim licem.
– Šta vam je? šta vam je? – ponovi Stavrogin i pohita da ga pridrži. Učini
mu se da će pasti.
– Vidim... vidim kao na javi – uz viknu Tihon glasom koji u dušu ponire i
sa izrazom najjače tuge – vidim da vi, jadni, propali mladiću, niste nikad stajali
bliže novom, i još većem zločinu nego što stojite u ovom trenutku.
– Umirite se! – molio ga je Stavrogin veoma uznemiren za njega. – Možda
ću i odložiti objavljivanje... Vi ste u pravu...
– Ne, ne posle objavljivanja, nego još pre njega, za dan, za jedan sat,
možda, pre velikog koraka, pašćete vi u nov zločin, kao u izlaz, izvršićete ga
jedino zato da biste izbegli objavljivanje.
Stavrogin uzdrhta od ljutnje i gotovo od straha.
– Prokleti psiholog! – dobaci mu on u oči, besan, pa ne osvrćući se, iziđe
iz ćelije.



 DESETA GLAVA

POPIS KOD STEPANA TROFIMOVIČA

Međutim, kod nas se desilo nešto što je mene začudilo a Stepana
Trofimoviča potreslo. Ujutru u osam dotrča k meni njegova Nastasja sa vešću da
su »gospodina popisali«. Isprva ništa nisam mogao da razumem; doznavao sam
samo da su pretres izvršili činovnici, došli i pokupili hartije, a vojnik to vezao u
zavežljaj i »odvezao u kolicima«. Vest je bila čudnovata. Brzo pohitam Stepanu
Trofimoviču.
Zatekoh ga u čudnom stanju: rasejan i u velikom uzbuđenju, ali u isti mah
i nesumnjivo trijumfalan. Na stolu u sredini sobe vri samovar i stoji nasuta čaša
čaja, ali nedirnuta, zaboravljena. Stepan Trofimovič se vrti oko stola, zalazi u sve
kutove sobe, a ne daje sebi računa o svom kretanju. Na njemu je njegov običan
crveni grudnjak, ali kad ugleda mene, on pohita da obuče prsnik i kaput, što
dosad nikad nije činio kad ga ko od bližih poznanika zatekne u onom grudnjaku.
Vatreno mi dohvati ruku.
– Enfin un ami!200 (On uzdahnu punim grudima.) Cher, ja sam samo po
vas poslao, inače niko ništa ne zna. Nastasji treba narediti da zatvori vrata i da ne
prima nikog osim, razume se, onih... Vous comprenez?201
On sa zebnjom pogleda u mene, kao da očekuje odgovor. Razume se, ja se
odmah dadoh u raspitivanje i iz njegovih nevezanih reči, s prekidima i
nepotrebnim umecima, nekako doznadoh da mu je jutros u osam »odjedared«
došao gubernijski činovnik.
– Pardon. Pardon. J'ai oublié son nom. Il n'est pas du pays, čini mi se da
ga je Lempke sa sobom doveo, guel-que chose de bête et d'allemand dans la
physionomie. Il s'appelle Rosenthal.202
– Rozental? Da nije Blumer?
– Blumer... Da, baš tako je kazao da mu je ime. Vous le connaissez?
Quelque chose d'hébété et de très content dans la figure, pourtant très sévère
raide et sérieux. Policijska figura, poslušna, je m'y connais.203 Još sam spavao i
zamislite, on me zamoli da »pogleda« moje knjige i rukopise, oui je m'en
souviens, il a employé ce mot.204 Nije me zatvorio, nego je samo knjige
zaplenio... Il se tenait à distance, a kad je razjašnjavao zašto je došao, izgledao
je kao da ću ja... enfin il avait l'air croire que je temberai sur lui immédiatement,
et que je commencerai à le battre comme plâtre. Tous ces gens du bas étage sont
comme ça,205 kad imaju posla sa čestitim čovekom. Sve mi je bilo jasno odmah
samo po sebi. Voilà vingt ans que je m'y prépare.206 Otvorio sam mu sve fioke i
predao sve ključeve; predao mu lično, sve sam mu predao. J'étais digne et
calme.207 Od knjiga uzeo je Hercena, izdanje iz inostranstva; povezan primerak
Zvona: četiri prepisa mojeg speva, et enfin tout ça. Zatim, sve hartije i pisma et
quelques unes de mes ébauches historiques, critiques et politiques.208 Sve su to
odneli. Nastasja kaže da je vojnik sve metnuo u ručna kolica i pokrio pregačom;
oui, c'est cela.209
To je bilo buncanje. Ko bi tu mogao šta razumeti? Ja ga ponovo obaspem
pitanjima; je li Blumer došao sam, u čije ime, po kom pravu, kako je smeo, čime
je to objasnio?
– Il était seul, bien seul, uostalom, bio je još neko dans l'antichambre, oui
je m'en-souvies, et puis210... Uostalom, čini mi se, još neko, a u predvorju bio je
stražar. Treba upitati Nastasju, ona sve to bolje zna. J'étais surexcité, voyez vous.
Il parlait, il parlait... un tas de choses211... uostalom, on je govorio vrlo malo,
sve sam ja govorio... Ispričao sam mu svoj život, razume se, s te jedne tačke
gledišta... J'étais surexcité, mais digne, je vous l'assure.212 Bojim se, uostalom,
da nisam, čini mi se, i zaplakao. Kolica su uzeli od prodavca, ovde pored kuće.
– O, bože, kako je sve to moglo da bude! Ali, za ime božje, Stepane
Trofimoviču, govorite tačnije, jer to je pravi san, to što pričate!
– Cher, i ja sam kao u snu... Savez vous! Il a prononcé le nom de
Teliatnikoff213 i ja mislim da se on baš i krio u predsoblju. Jest, sećam se: on mi
predloži prokurora i to, čini mi se, Dmitrija Mitriča... qiu me doit encore quinze
roubles de vist, soit dit en passant. Entin, je n'ai pas trop compris.214 Ali ja sam
ih nadmudrio! A i šta mi je stalo do Dmitrija Mitriča. Ja sam ga, čini mi se, živo
molio da ovo sakrije, živo ga molio, čak se bojim da se nisam i ponizio,comment
croqez vous? Enfin il a consenti215... Da, sećam se, on je sam zamolio da se to
sakrije, da će biti bolje ako se sakrije, pošto je on došao sam »da vidi«, et rien de
plus,216 i više ništa, baš ništa... i da, ako ništa ne nađu, ništa neće ni biti, i tako
smo sve lepo svršili en amis, je suis tout-a-fait content.217
– Pa, molim vas, on vam je ponudio ono što je u takvim slučajevima
običan red i garantija, a vi ste to odbili! – povičem ja prijateljski ljutito.
– Da, bolje je ovako bez garantije. I našto skandal? Neka ide donekle en
218
amis ... Vi znate, ako se kod nas dozna... me ennemis... et puis à quoi bon ce
procureur, ce cochon de notre procureur, qui deux fois m'a manqué de politesse
et qu'on a rossé a plaisir l'autre année chez cette charmante et belle Natalija
Pavlovna, quand il se cacha dans son boudoir. Et puis, mon ami,219 nemojte mi
odgovoriti i nemojte mi oduzimati hrabrost, molim vas, jer ništa nije nesnosnije
nego kad je čovek nesrećan, a baš tada mu stotinu prijatelja dokazuju da je
napravio glupost. Nego, sedite da popijete čaj i, pravo da kažem, ja sam vrlo
umoran... da li da prilegnem i da metnem sirćetnu oblogu na glavu, kako mislite?
– Odmah! – povikah ja; – pa i led. Vi ste vrlo nervozni. Bledi ste, ruke
vam dršću. Ležite, odmorite se i pričekajte s pričanjem. Ja ću ostati malo pored
vas i pričekaću.
On ne htede leći, a ja navaljivah. Nastasja donese u čaši sirćeta, ja
nakvasih maramu i metnuh mu je na glavu. Zatim se Nastasja popela na stolicu
da zapali kandilo pred ikonom u uglu sobe. Začudio sam se kad sam to video;
kandila nikad dosad nije bilo i sad se iznenadno pojavilo.
– To sam naredio malopre, tek što su oni otišli – promrmlja Stepan
Trofimovič, pogledavši me lukavo – quand on a de ces choses-là dans sa
chambre, et qu'on vient vous arrêter,220 to se preporučuje; oni će morati prijaviti
da su to videli...
Pošto svrši sa kandilom, Nastasja stade kraj vrata, naslonivši obraz na
desnu šaku i plačnim izrazom gledaše u njega.
– Eloignez-la221 pod ma kakvim izgovorom – mahnu on glavom na mene,
sa divana; – ne mogu da podnosim to rusko žaljenje et puis ça m'embête.222
Ali Nastasja ode i sama. Ja opazih da se on jednako osvrće na vrata i
osluškuje šta se dešava u predsoblju.
– Il faut être prêt, voyez vous – reče on pogledavši me značajno – chaque
moment223... dođu, odvedu i fiju-u – nestane čoveka!
– Gospode bože! Ko će doći? Ko će vas odvesti?
– Voyez-vous, mon cher,224 ja sam ga, kad je odlazio neposredno upitao šta
će sad sa mnom činiti?
– Bolje da ste ga pitali kuda će vas poslati! – povikah ja sa srdžbom.
– Ja sam to baš i mislio kad sam ga pitao, ali on ode i ništa ne odgovori.
Voyez-vous: što se tiče rublja, odela, naročito tople odeće, to već kako oni sami
hoće; ako narede da se odnese – dobro; inače, neka me i u vojničkom šinjelu
otprave. Ali sam trideset pet rubalja (on odjednom spusti glas, obzirući se na
vrata na koja je Nastasja izišla) krišom spustio u prsnik kroz rupicu od džepa,
evo ovde, pipnite... Mislim da mi prsnik neće skinuti; a tek onako sam metnuo u
novčanik sedam rubalja, kao da kažem: to je »sve što imam«. Tu na stolu stoji
sitnina i ostatak u bakru – kako se oni ne bi setili da sam novac sakrio, nego da
pomisle da je to sve. Jer bogzna gde ću noćas noćiti.
Pred ovakvom izbezumljenošću pognuo sam glavu. Očevidno je bilo da ga
tako nisu mogli ni uhapsiti ni pretresati, tako kako on priča; nego se on, svakako,
zbunio. Istina, sve se ovo desilo još pre današnjih novih zakona. Istina je i to da
su mu nudili (kako on kaže) jednu pravilnu proceduru, ali on ih je nadmudrio i to
odbio... Razume se, pre, pre današnjih zakona, gubernator je u krajnjim
slučajevima mogao... Ali kakav je ovde mogao biti krajnji slučaj! Eto, to je mene
zbunjivalo.
– Pouzdano je došao telegram iz Petrograda – reče Stepan Trofimovič
iznenadno.
– Telegram? Zbog vas? Zbog Hercenovih delà i zbog vašeg speva? Vi ste
sišli s pameti! Zašto bi vas toga radi zatvarali?
Ja sam se baš naljutio. On napravi grimasu i očevidno ne beše mu pravo; i
ne zbog mog uzvika, nego zbog moje pomisli da nije bilo nikakvog razloga za
hapšenje.
– Ko danas može znati zašto bi mogao biti zatvoren? – promrmlja on
zagonetno. Meni sinu kroz glavu jedna čudna besmislena ideja.
– Stepane Trofimoviču! – povikah – recite mi kao prijatelju, kao pravom
prijatelju, a ja vas neću odati: pripadate li vi zaista kakvom tajnom društvu?
Na veliko moje čuđenje, on nije bio uveren pripada li kakvom tajnom
društvu ili ne.
– Pa, kako se uzme, voyez-vous...
– Kako, »kako se uzme«?
– Kad neko svim srcem pripada progresu, ko... ko bi se, onda, mogao
zakleti! Misliš kao da i ne pripadaš, a kad pogledaš, ono izlazi da negde i nečem
i pripadaš.
– Kako je to mogućno; to je: ili – ili.
– Cela date de Pétersbourg,225 kad smo nas dvoje, ona i ja, hteli tamo da
pokrenemo list. Eto, gde je koren. Onda smo im izmakli i oni su nas zaboravili,
ali sad su se setili. Cher, cher, zar vi ne poznajete mene! – uzviknu on bolno –
uzeće nas, metnuti pod arnjeve, pa hajd' u Sibir, doživotno, ili će nas zaboraviti u
tamnici.
I on tu zaplaka i prosu teške vrele suze. Pokrio je oči crvenom svilenom
maramom i dugo jecao, jecao grčevito. Mene to potrese. Čovek koji nam je
dvadeset godina prorokovao, naš propovednik, učitelj, patrijarh, Kukoljnik, koji
se visoko i veličanstveno držao iznad svih nas, kome smo se mi iskreno klanjali
smatrajući to za čast – gle, taj čovek sad jeca, jeca kao malo dete koje za
nestašluk čeka prut po koji je učitelj otišao. Beše mi ga strašno žao. On očevidno
veruje u »arnjeve« tako kao što vidi da ja sedim tu i čeka arnjeve još tog jutra,
ovog časa. A sve to zbog Hercenovih delà i zbog neke tamo svoje pesme! Tako
potpuno, najpotpunije nepoznavanje svakidašnje stvarnosti bilo je i dirljivo i
nekako neprijatno.
Naposletku, on prestade plakati, ustade sa divana i poče po sobi da hoda,
razgovarajući stalno sa mnom; ali je svaki čas pogledao kroz okno i osluškivao
šta se dešava u predsoblju. Naš razgovor je nastavio bez veze. Sva moja
uveravanja i umirivanja odbijala su se kao zrna od zida. On je malo slušao, ali je
imao strašnu potrebu da ga ja umirujem i u tom smislu je govorio bez prekida.
Video sam da ne može bez mene i da me sad ni po koju cenu ne bi od sebe
pustio. U razgovoru, setio se da je Blumer poneo i dva proglasa kod njega
nađena.
– Šta, proglase! – izustih je nesmotreno i uplašeno. – Zar vi...
– Eh, podmetnuli mi deset primeraka – odgovori on jetko; (on razgovara
sa mnom čas jetko i naduto, čas veoma plačevno i potišteno) – za osam sam se ja
već postarao i Blumer je svega dva dočepao...
I on odjedared sav pocrvene od negodovanja.
– Vous me mettez avec ces gens-la!226 Da ne držite da mogu biti u
zajednici s tim nitkovima, tim podmetačima, s mojim krasnim sinom Petrom
Stepanovičem; avec ces esprits forts de la lâcheté.227 O bože!
– A da nisu nekako vas dvojicu pomešali? Ali, koješta! To ne može biti! –
napomenuh ja.
Savez-vous – ote mu se iz usta – ja trenutno osećam que je ferai là-bas
quelque esclandre.228 Oh, ne idite, ne ostavljajte me samog! Me carrière est finie
aujàrd'hui, je la seras.229 Ja ću, znate, ja ću možda nasrnuti i ujesti koga bilo,
kao onaj poručnik...
On me pogleda čudnim pogledom – poplašenim, a u isti mah kao željnim
da poplaši. Odista se sve više i više razdraživao na nekoga i na nešto kako je
vreme odmicalo a »arnjevi« se nisu pojavljivali; čak se i ljutio. Nastasja
iznenadno nekim poslom dođe iz kuhinje u predsoblje i tu zakači i obori
vešalicu. Stepan Trofimovič zadrhta i ukoči se u mestu; a kad se videlo šta je, on
samo što ne ciknu na Nastasju; lupajući nogama, otera je natrag u kuhinju. Malo
posle, gledajući me očajno, reče:
– Propao sam! Cher- on očas sede pored mene i dugo me gledaše tužnim i
žalosnim pogledom. – Cher-, ja se ne bojim Sibira, kunem vam se, o, je vous
jure230 (čak mu i suze navreše u očima) – ja se drugog nečeg bojim...
Već i po izgledu njegovom ja se dosetih da želi da mi, najzad, kaže nešto
neobično, ali se uzdržava.
– Bojim se sramote – prošaputa on tajanstveno.
– Kakve sramote? Baš naprotiv! Verujte, Stepane Trofimoviču, sve ovo što
se danas desilo lepo će se razjasniti i svršiti u vašu korist.
– Vi ste toliko uvereni da će mi se oprostiti?
– Ma šta znači to »oprostiti«! Da čudnih reči! šta ste vi i učinili? Ja vas
uveravam da vi niste ništa učinili!
– Qu'en savez-vous;231 ceo moj život je bio... cher... Oni će se svega
setiti... pa iako ništa ne nađu, tim gore – dodade on iznenadno.
– Kako, tim gore?
– Gore.
– Ne razumem.
– Prijatelju moj, prijatelju moj! Neka je i Sibir, ili Arhangelsk, neka je
oduzimanje prava, ako je da se propadne, neka se propadne! Ali... ja se nečeg
drugog bojim... (opet šapat, preplašen izgled, tajanstvenost).
– Ma čega, čega?
– Išibaće me – izusti on i pogleda me kao izguljen.
– Ko će vas išibati? Gde? Zašto?
– Gde? Pa tamo... gde se to radi.
– Pa gde se to radi?
– E, cher – prošaputa mi on gotovo na uvo – pod vama se odjednom
razmakne pod i vi upadate do polovine... To svako zna.
– Priče – povikah ja dosetivši se; – stare priče! Da li ste, zbilja, i dosad u
to verovali? – zasmejah se iz glasa.
– Priče! Pa i te priče su postale iz nečeg. Onaj koji je šiban neće sam
pričati, ali ja sam to deset hiljada puta već u mašti zamišljao?
– Ali zašto vas, vas, zašto? Pa vi niste ništa učinili... mislim?
– Tim gore; videće da nisam ništa učinio i izbiće me.
– I uvereni ste da će vas radi toga odvesti u Petrograd!
– Prijatelju moj, već sam kazao da ništa ne žalim ma carrière est finie.232
Od onog trenutka u Skvorešnjicima kad se ona sa mnom oprostila, meni mog
života nije žao... ali stid, stid que dira-t-elle,233 kad dozna?
On me pogleda očajno i, kukavac, sav pocrvene. Ja oborih oči.
– Nema ona šta da dozna, pošto vam ništa neće ni biti. Meni je ovo kao da
sad prvi put u životu s vama govorim, Stepane Trofimoviču, toliko ste me jutros
začudili.
– Prijatelju moj, ovo i nije strah; ali neka mi baš i oproste, neka me opet
ovamo vrate i neka mi ništa ne učine – ipak sam ja propao. Elle me soupçonnera
toutes a vie,234 mene, mene, pesnika, mislioca, čoveka kome je ona dvadeset dve
godine poklonila...
– To joj neće ni na um pasti...
– Hoće – prošaputa on sa dubokim uverenjem.
Ja i ona smo nekoliko puta o tome razgovarali u Petrogradu, o velikom
postu, pred polazak, kad smo se oboje bojali. Elle me soupçonnera toutes a vie...
a kako da joj se razbije uverenje? Sve bi ispalo neverovatno. Ko će ovde u ovom
mestancetu poverovati, c'est invraisemblable... Et puis les femmes235... Ona će se
obradovati. Nju će to i veoma zaboleti, žao će joj biti iz sveg srca, kao pravom
prijatelju, ali potajno – radovaće se. Sam ću joj dati oružje protiv sebe, za ceo
vek. O, moj život je propao! Dvadeset godina potpune sreće s njom... i sad, eto!
On pokri lice rukama.
– Stepane Trofimoviču, kako bi bilo da Varvaru Petrovnu odmah izvestite
o ovome što se desilo? – predložih ja.
– Sačuvaj me bože! – trže se on i skoči s mesta.
– Nipošto i nikad, posle onog šta je kazano na rastanku u Skvorešnjicima,
ni-ka-da!
Oči mu sevnuše.
Posedesmo, mislim, još jedan čas, i više, sve očekujući nešto – to nam se
već uvrtelo nekako u glavu. On tada prileže, čak za trenutak i oči zatvori, i
dvadesetak minuta ležaše ne govoreći ni reči, tako da sam ja pomislio da je i
zaspao, ili je pao u nesvest. Odjednom se podiže burno, smače oblog s glave,
skoči s divana, polete ogledalu, drhtavim rukama sveza vratnu maramu i
gromovitim glasom doviknu Nastasju, naređujući da mu donese kaput, nov šešir
i štap.
– Ne mogu više da izdržim – reče isprekidanim glasom – ne mogu, ne
mogu!... Idem sam.
– Kuda? – skočih ja.
 – Lempkeu. Cher, moram, to sam dužan. To je dužnost. Ja sam građanin i
čovek, nisam iverka, ja imam prava, ja hoću svoja prava... Ja dvadeset godina
nisam tražio svojih prava, celog sam ih života kažnjivo zaboravljao... ali danas ih
tražim, zahtevam. On mi sve mora kazati, sve. On je dobio telegram. On me ne
sme mučiti, neka me zatvori, zatvori, zatvori! Uzvikivao je s nekim vriskom i
lupao nogama.
– Ja vam odobravam – rekoh naročito što sam mogao mirnije, premda sam
se za nj veoma bojao; – odista, to je bolje nego sedeti tu s takvim bolom; ali mi
se ne sviđa vaše raspoloženje; pogledajte na šta ličite i kako ćete tako poći. Il
faut être digne et calme avec Lembke.236 A vi biste sad zbilja mogli jurnuti na
nekog tamo i ujesti ga.
– Predaću se sam, lično. Idem pravo u lavlje šape. – I ja ću s vama.
– Nisam od vas ni drugo očekivao, primam vašu žrtvu, žrtvu pravog
prijatelja, ali do kuće, samo do kuće, vi ne smete, vi niste ni u pravu i dalje da
izlažete sebe opasnostima zbog tog društva. O, croyez-moi, je serai calme.237 Ja
sebe poznajem u ovom trenutku à la hauteur de tout ce qu'il ya de plus
sacré238...
– Ja ću, možda, i u kuću s vama ući – prekidoh mu reč. – Juče su mi iz
njihovog glupog komiteta po Visockom javili da i na mene računaju i pozivaju
me da na toj preksutrašnjoj svečanosti budem jedan od redara, ili već kako ih
zovu... jedan od šestorice mladića određenih da paze na poslužavnike, dvore
dame, goste otpraćaju na njihova mesta i koji na levom ramenu nose lentu od
bele i crvene trake. Hteo sam odreći, ali zašto sad ne bih pod tim izgovorom
ušao u kuću da bih se objasnio lično sa Julijom Mihailovnom... I tako ćemo i vi i
ja zajedno ući u kuću.
On je slušao, mahao glavom, ali je izgledalo kao da ništa nije razumeo.
Stajali smo na pragu.
– Cher – on pruži ruku prema uglu, na kandilo. – Cher, nikad u to nisam
verovao, ali... neka bude, neka bude! (On se prekrsti.) Allons!239
– Da, ovako je bolje – pomislih ja, izlazeći s njim na ulicu; – putem će
svež vazduh pomoći, pa ćemo se umiriti, vratiti kući i leći da se odmorimo...
Ali računao sam bez krčmara. Baš putem se desio slučaj koji ga je
potresao i uputio naročitim pravcem... tako da se ja, priznajem, nisam mogao
nadati takvoj hitnenosti našeg prijatelja, kakvu je on tog dana iznenadno
pokazao. Jadni prijatelju, dobri prijatelju!



 JEDANAESTA GLAVA

FLIBUSTERI. SUDBONOSNO JUTRO

 I

Slučaj koji nam se putem desio bio je čudnovat. Ali treba ispričati sve po
redu. Jedan čas pre nego što smo Stepan Trofimovič i ja izišli na ulicu, gradom
je prolazila, i mnogi su to radoznalo gledali, gomila ljudi, radnika iz fabrike
Špiguljinih, njih sedamdeset, možda i više. Gomila je išla lepo i mirno, gotovo
ćutke, u naročitom redu. Posle se utvrdilo da su tih sedamdeset ljudi bili izabrani
od celog fabričkog radništva, kojeg je kod Špiguljinih bilo do devet stotina,
izabrani da idu gubernatoru i da od njega, dok vlasnici fabrike nisu ovde, potraže
da smeni upravnika koji je pri zatvaranju fabrike i otpuštanju radnika drsko
svima zakinuo zaradu – činjenica o kojoj već nema nikakve sumnje. Drugi su,
opet, držali da to nisu izaslanici i tvrdili su da je sedamdesetoro ljudi suviše
mnogo za to, nego da je prosto gomila najjače pogođenih i da oni sad idu da
mole samo za sebe lično, tako da opšte fabričke »pobune«, o kojoj se posle toga
dizala graja, nije ni bilo. Treći sa uzbuđenjem uveravahu da tih sedamdeset ljudi
nisu bili prosti pobunjenici nego politički, to jest oni, kao najnemirniji, bili su još
više uzbunjeni onim podmetnutim hartijama. Rečju, bio je to nečiji uticaj ili
nagovor – samo što to dosad nije bilo tačno poznato. Moje lično mišljenje je da
te podmetnute napise radnici nisu ni čitali; a i da jesu, ne bi ni reč iz njih
razumeli, već i zato što pisci tih sastava, i pored sve nagosti njihovih izlaganja,
pišu krajnje nejasno. Ali kako je radnicima i inače bilo vrlo teško, a policija od
koje su tražili pomoć nije htela da misli o njihovoj nevolji i šteti – onda, šta je
prirodnije nego njihova namera da zajedno odu »samom generalu«, ako je
mogućno uz to još i s pismenom molbom, da se pristojno postave u red pred
ulazom u njegovu kuću, pa čim se on pojavi, da svi padnu na kolena i da mu se
potuže kao samom Proviđenju. Kako ja mislim, to je bilo u stvari, a ne pobuna i
izaslanici; jer je to staro srodstvo, istorijsko; ruski narod od iskona voli da govori
sa »samim generalom« i već samo to čini mu zadovoljstvo, bez obzira na to kako
će se razgovor svršiti.
Stoga sam ja potpuno uveren – ako su se Petar Stepanovič, Liputin, može
biti i još kogod, recimo baš i Fećka, i šunjali među radnicima (za tu okolnost
postoje pouzdani dokazi) i s njima razgovarali, bilo je to svega sa dvojicom,
trojicom, neka bude i s petoricom, tek probe radi, i iz tog razgovora ništa nije
izišlo, što se tiče pobune, radnici, ako su šta i shvatili od njihove propagande,
bez sumnje da nisu dugo slušali te glupe i zbunjene stvari. Druga je stvar sa
Fećkom: on je, kako izgleda, bio srećniji nego Petar Stepanovič. U paljevini u
gradu, koja se desila tri dana docnije, zbilja su sa Fećkom učestvovala, kako se
to sad nesumnjivo zna, i dva radnika iz fabrike; a posle mesec dana uhvaćena su
još trojica bivših radnika, u srezu, takođe pri paljevinama i krađi. No, iako je
Fećka uspeo da primami neke od njih da bez okolišenja i neposredno izvršavaju
takva delà, bilo je takvih svega petorica; za druge se nije čulo ništa slično.
Bilo kako bilo, radnici su svi zajedno došli pred gubernatorovu kuću i na
terasi ispred nje svrstali se uljudno i mirno. Zatim su zinuli u vrata i čekali.
Pričao mi je neko da su, čim su stali, odmah svi poskidali kape; a to će reći
možda da na pola časa pre nego što će se pojaviti »gospodar gubernije«, koji,
kao naročito, tada nije bio kod kuće. Policija se pojavila odmah, isprva
pojedinačno, a zatim, ukoliko je mogla, i u grupama, i, razume se, s pretnjom
naređivala ljudima da se raziđu. Ali radnici ostadoše uporni, kao čopor goveda
kad stigne do ograde; lakonski odgovarahu da su oni došli »samom generalu«.
Videla se čvrsta odlučnost; uzaludna vika na njih je, dakle, prekinuta, a nju je
brzo zamenilo razmišljanje, tajanstveno šaputavo naređivanje i stroga poslovna
revnost koja je starešinske obrve nabirala. Upravnik policije više je voleo da
sačeka samog Lempkea. Besmislica je što se pričalo da je kao doleteo na trojci i
još iz kola počeo da viče. On je, doduše, voleo da leti i leteo je u svojim kolima
sa žutim zaleđem i, već prema tome kako su levak i dešnjak,240 »do razuzdanosti
dovedeni«, sve više i više gubili glavu, on je voleo, ushićavajući sve trgovce sa
Tržišta namirnica, da se u kolima podigne, ispravi svom visinom pridržavajući se
o remen sa strane kola, naročito udešen za pridržavanje, a desnu ruku da ispruži
onako kako se to vidi na spomenicima – i tako da pregleda grad. Ali sad nije
vikao i, mada se, iskačući iz kola, nije mogao uzdržati od energičnih izraza, ipak
je to učinio jedino zato da ne bi izgubio popularnost.
Još je veća besmislica, dalje, što se govorilo da su dovedeni vojnici s
bajonetima i da je telegramom javljeno na nadležno mesto da se pošalju kozaci i
artiljerija; to su priče u koje sad ne veruju ni oni koji su ih izmislili. Besmislica
je i to da su doterali požarnu burad s vodom i polivali narod. Prosto-naprosto,
Ilija Ilič, raspaljen, podviknuo je da mu »ni jedan neće suv iz vode izići«, pa su
verovatno otuda izmislili burad, koja su posle ušla i u dopise prestoničkih
listova. Najtačnija varijanta bila je, po svoj prilici, u tome da je odmah sva
policija koja se tu zadesila opkolila gomilu, a po Lempkea je poslat glasnik,
starešina prvog odeljenja, koji je kolima upravnika policije odjurio za
Skovorešnjike, znajući da je fon Lempke pre pola časa u tom pravcu otišao na
svojim karucama.
Ali, pravo da kažem, za mene ipak ostaje nerešeno pitanje kako su tu
mirnu i običnu povorku molilaca – doduše, od sedamdeset ljudi – odmah, od
prve, na prvom koraku, pretvorili u pobunu koja preti da poljulja društvene
osnovice? Kako da i sam Lempke, čim je stigao, dvadeset minuta posle glasnika,
primi tu istu ideju? Ja bih to objasnio najpre ovako (to je samo lično moje
mišljenje): za Iliju Iliča, koji se okumio s upravnikom, bilo je korisno da se ova
povorka prikaže fon Lempkeu baš u toj svetlosti; da mu se baš ne dâ da uvidi
pravo stanje stvari. A na to ga je sam Lempke i naveo. Za ova dva dana on je s
njim vodio dvaput tajne i posebne razgovore, uostalom, nejasne i zamršene, ali
je Ilija Ilič ipak umeo videti da se poglavar čvrsto drži ideje o proglasima i o
nečijem uticaju na radnike braće Špiguljinih, o nagovaranju tih radnika da dignu
društvenu pobunu – i držao se tih ideja toliko da bi, možda, baš zažalio kad bi se
pokazalo da je taj nagovor izmišljotina. »Hteo bi da se nekako istakne u
Petrogradu«, pomislio je naš lukavi Ilija Ilič odlazeći od Lempkea; »pa šta, neka,
to i meni ide naruku.«
Ja sam, međutim, uveren da siromah Andrej Antonovič ne bi ni radi svog
ličnog odlikovanja poželeo pobunu. To je činovnik sasvim savestan; čovek koji
je do svoje ženidbe ostao čist. (Zar je on kriv što se desilo da, umesto mirne
državne službice i nevine Minhen, dobije četrdesetoodišnju kneginju koja ga je
do sebe izdigla?) Ja tačno znam da su baš tog sudbonosnog dana izbile prve
vidne posledice onog duševnog stanja koje je, kažu, odvelo jadnog Andreja
Antonoviča u poznati i naročiti zavod u švajcarskoj, u kome sad, kažu, pribira
novu snagu. Ali, ako se samo dopusti da su se baš od tog dana pokazale
očevidne činjenice nečega, onda, kako ja mislim, može se dopustiti i to da su se
pojave sličnih činjenica, pa makar i ne tako očevidnih, mogle i pre toga dana
desiti. Meni je poznato, po onome što sam najintimnije čuo (ako hoćete, uzmite
da mi je jedan delić ovog događaja ispričala sama Julija Mihailovna, i to docnije,
i to kad već više nije trijumfovala, nego se gotovo kajala – jer žensko se nikad ne
kaje potpuno), meni je poznato da je Andrej Antonovič, uoči tog dana, duboko u
noć, u tri pred zoru, ušao kod Julije Mihailovne, razbudio je i zatražio da sasluša
»ultimatum«. Zahtev je bio toliko uporan da je ona morala ustati iz postelje, ljuta
i u papilotnama sela je na divan da ga, i pored sarkastičnog prezrenja, ipak
sasluša. Tek je prvi put videla koliko je njen Andrej Antonovič daleko zabrazdio
i u sebi se prestravila. Trebalo je sad ona da se trgne i ublaži, ali ona sakri svoj
strah i odupre se još upornije nego dotle. Ona je (kao i svaka udata žena, kako
izgleda) imala prema Andreju Antonoviču svoj način, koji nije samo jedanput
ogledala i nije samo jedanput tim načinom dovodila muža do gneva. Taj način se
kod Julije Mihailovne sastojao u prezrivom ćutanju za jedan čas, za dva časa, i
za dvadeset četiri časa, a bivalo je i za triput po dvadeset četiri časa – ćutanje po
svaku cenu, pa ma šta on govorio, ne znam šta činio, makar se popeo na prozor
da skoči sa trećeg sprata; način koji osetljiv čovek ne može da izdrži! Je li Julija
Mihailovna time kažnjavala svog muža za njegove pogreške poslednjih dana, za
njegovu ljubomornu zavist gubernijskog starešine prema njenim
administratorskim sposobnostima; da li se ljutila zbog njegove kritike na njeno
ponašanje prema omladini i prema celom našem društvu, ne shvatajući njene
istančane i dalekovide političke smerove; ili se ljutila na njegovu besmislenu i
tupoglavu ljubomoru prema Petru Stepanoviču – bilo kako bilo, tek ona naumi
da mu ni sad ne popušta i, bez obzira na to što je već tri časa u noći i što je on
uzbuđen tako kako ga nikad još nije videla. Andrej Antonovič je van sebe hodao
na sve strane njenog budoara, po prostirkama, izlagao joj sve, ama sve, istina bez
ikakve veze, ali zato sve što se nakupilo, jer je – »prevršilo meru«. Počeo je time
kako mu se svi smeju, kako ga »vuku za nos«. »Prezirem ovu vrstu izraza!«
ciknu on čim zapazi na njenom licu osmeh – »ako baš i ne treba reći ,za nos' to
je ipak istina!...
Ne, gospođo, trenutak je došao; znajte da sad nije vreme osmejkivanju, ni
načinima ženske koketnosti. Mi nismo u budoaru nakićene gospođe, nego smo
kao dva odvojena bića na vazdušnoj lopti, koja su se našla da iskažu istinu.«
(Razume se, on se zbunjivao i nije nalazio pravilnih oblika za svoje, inače tačne
misli.) »Vi, vi gospođo, vi ste me istrgli iz mog pređašnjeg položaja; ja sam ovo
mesto primio jedino radi vas, radi vaše slavoljubivosti... Vi se sarkastično
osmehujete? Ne trijumfujte, ne žurite se. Znajte, gospođo, znajte da bih se ja
mogao, da bih se ja umeo snaći na ovome mestu, i ne samo na ovome mestu
nego na deset ovakvih mesta, jer imam sposobnosti; ali sa vama, gospođo, ali
pored vas, gospođo, nije mogućno snaći se, jer ja pored vas te svoje spremnosti
nemam. Dva središta ne mogu postojati, a vi ste napravili dva – jedno kod mene
a drugo kod sebe, u svom budoaru – dva središta vlasti, gospođo; ali ja to ne
dopuštam, ne dopuštam! U službi, kao i u braku, središte je jedno, dva su
nemogućna... čime se vi meni odužujete?« uzvikivao je on dalje. »Naš se brak
sastoji samo u tome da mi vi stalno, svaki čas, dokazujete kako sam ništavan,
glup, čak i nizak, a ja jednako, svakog časa, s ponižavanjem moram dokazivati
vama da nisam ništavan, da nimalo nisam glup i da svakog iznenađujem svojom
plemenitošću!...« On poče brzo i učestano lupati, obema nogama po prostirci,
tako da je Julija Mihailovna morala da se uspravi sa surovim dostojanstvom. Na
to se on smirio, ali se zato podade osetljivosti i stade glasno plakati (da, glasno),
busajući se u grudi, i tako nastavi gotovo čitavih pet minuta, sve više i više
gubeći prisebnost zbog dubokog ćutanja Julije Mihailovne. Naposletku već i
sasvim promaši: izdade se, da je ljubomoran zbog Petra Stepanoviča. Osetivši da
je učinio preveliku glupost, on se razjari i povika kako »neće dopustiti da se bog
odbacuje«, kako će rasterati »njen neoprostivi salon bez vere«, kako »i starešina
mora verovati u boga« pa, dakle, »i njegova žena«, kako »mladiće neće više da
trpi«. A »vi, vi gospođo, trebalo bi da se radi vašeg ličnog dostojanstva brinete o
mužu i da cenite njegov um, pa baš da je on i loših sposobnosti (a ja nikako
nisam loših sposobnosti)! međutim, baš vi ste uzrok što me ovde svi potcenjuju,
baš vi ste takvo mišljenje o meni kod njih stvorili!...« Vikao je dalje kako će
izbrisati žensko pitanje, da će taj zadah kadom isterati, da će još sutra zabraniti i
rasturiti tu svečanost u korist guvernanata (neka ih nosi đavo)! da će prvu
guvernantu koju sretne još sutra ujutru oterati iz gubernije »sa Kozakom!
Naročito, naročito!« cikao je. »Znate li, znate li«, vikao je on, »da vaši nitkovi
podgovaraju one ljude iz fabrike i da je to meni poznato? Znate li da oni
namerno poturaju proglase na-me-rno! Znate li da su meni poznata imena
četvorice tih nitkova i da ću ja sići s pameti, potpuno potpuno!!!...« Julija
Mihailovna sad iznenadno prekide ćutanje i ozbiljno izjavi da ona odavno zna za
te zločinačke namere i da je sve to glupost, da je on to suviše ozbiljno primio; a
što se tiče onih nestašnika, ona ne samo da zna tu četvoricu nego i ostale (prevari
ga ona;) ali da ni najmanje nema nameru da zbog toga i ona silazi s pameti;
naprotiv, još više veruje u nju, u svoju pamet, i nada se da će na kraju sve dovesti
u harmoniju; omladince će podstaći na rad, urazumiće ih, neposredno će im
dokazati da su njihove namere poznate, a zatim, zatim će ih uputiti ka novim
ciljevima, ka razumnom i višem delovanju.
Oh, šta se učini sad sa Andrejem Antonovičem! Kad ču da ga je Petar
Stepanovič opet izigrao i grubo ismejao, da je on njoj poverio mnogo više, i
mnogo ranije nego njemu, i kad razumede da, možda, baš Petar Stepanovič lično
i jeste kolovođa svih zločinačkih zamisli – on se pomami: »Znaj, nerazumna ali
otrovna ženo«, uzviknu on kidajući naglo sve veze, »znaj da ću ja tvog
nedostojnog ljubavnika smesta zatvoriti, okovati i sprovesti u rudničke jame, ili
ću ovog časa na tvoje oči skočiti kroz prozor!« Na ovu tiradu Julija Mihailovna,
zelena od zloće, zasmeja se smehom laganim, dugim, zvonkim, smehom, čije se
talasanje i žuborenje širilo tačno kao u francuskom pozorištu kad se pariška
umetnica koja igra kokete, sa ugovorom na sto hiljada, smeje u oči mužu koji se
usudio da bude malo ljubomoran. Fon Lempke, štaviše, i polete prozoru, ali
naglo zastade kao ukopan, prekrsti ruke na grudi poblede kao mrtvac, pa
zlokobno pogleda u zasmejanu ženu: »Znaš li, Julija«, progovori on gušeći se i
molećivo, »znaš li da i ja mogu nešto učiniti?« Ali, na ponovan još jači grohot,
posle ovih njegovih reči, on steže zube, zajeca i odjednom jurnu – ne prozoru
nego svojoj ženi, nadnoseći nad njom pesnicu! Ali je ne spusti: – ne, triput ne!
no zato propade on tu na mestu. Ne osećajući svojih nogu pod sobom, odjuri u
svoj kabinet i onako kako se zatekao, obučen, pade ničice na pokrivenu postelju,
uvi se u pokrivač grčevito od glave do pete i tako odleža čas, dva – bez sna, bez
misli, s kamenom na srcu i s tupim nepomičnom očajanjem u duši. Katkad je
celim telom uzdrhtavao od mučeničke, grozničave drhtavice. Padale su mu na
um neke nevezane predstave, koje ničem nisu odgovarale: na primer, setio se
starog zidnog časovnika koji je pre petnaest godina imao u Petrogradu i sa koga
je spala velika kazaljka; setio se veselog Milbea, činovnika i prijatelja, s kojim je
jednom, u Aleksandrovom parku, uhvatio vrapca, a kad su ga uhvatili, seća se,
smejali su se da se ceo park orio, smejali se zato što je jedan od njih već bio
koleški asesor. Biće da je najzad, oko sedam ujutru, zaspao i ne osetivši san i
spavao slatko, sa divnom snovima. Probudio se oko deset, skočio s postelje,
odmah se svega setio i šakom se po čelu dobro udario. Nije primio ni doručak, ni
Blumera, ni upravnika policije, ni činovnika koji se javljao da ga podseti kako ga
članovi h-skog sobranja čekaju, da im toga dana predsedava – ništa nije primio,
ništa nije čuo ni hteo da razume, nego je kao mahnit potrčao u odeljenje Julije
Mihailovne. Tu mu Sofija Antropova, jedna starica iz plemićke porodice, koja je
već odavno živela kod Julije Mihailovne, ispriča kako je Julija Mihailovna još u
deset izvolela otići, s velikim društvom, u trojim kolima, ka Varvari Petrovnoj
Stavroginoj u Skvorešnjike, da razgleda mesto za buduću svečanost, tj. drugu po
redu koja se misli prirediti kroz dve nedelje, i kako je to još onomad bilo
ugovoreno lično sa Varvarom Petrovnom.
Andej Antonovič, vrlo začuđen tom vešću, vrati se u kabinet i žurno
naredi da se spreme kola i jedva imade strpljenja da sačeka.
Njegova je duša čeznula za Julijom Mihailovnom – samo da je pogleda, da
bude malo pored nje, možda bi i ona njega pogledala, opazila, osmehnula se, i,
kao i dosad, oprostila – o-o! »Ta šta je s tim konjima? Mehanički otvori debelu
knjigu na stolu; (on katkad tako gata po knjizi kad je nasumice otvori i na prvoj
stranici pročita prva dva-tri reda). Sad je naišao na ove redove: »Tout est pour le
mieux dans le meilleur des mondes possibles. Voltaire: Candide.241« Na to
otpljunu i pohita u kola: »U Skvorešnjike!« Kočijaš je posle pričao da ga je
gospodin celog puta gonio da hita, ali tek što su stigli domu skvorešnjičkih
gospodara, on je naredio da kočijaš okrene kola i da ga vrati u grad. »što brže,
molim te, što brže!« Još nisu stigli ni do gradskog opkopa, gospodin naredi da
kola stanu, siđe iz ekipaža i preko nasipa pređe u polje – »valjda« – mislim se,
»zbog nečeg potrebnog, a on stade i poče posmatrati razno cveće i tako postoja
neko vreme; čudnovato, bogami, ja sam sasvim posumnjao«. Tako kočijaš.
Sećam se kakvo je bilo vreme tog jutra: hladan, vedar, vetrovit septembarski
dan; pred Andrejem Antonovičem se prostirala surova slika ogolela polja s koga
je žito već odavno požnjeveno, hučan vetar je njihao žalosne ostatke žutih
cvetića na samrti... Je li želeo da sebe i sudbinu svoju uporedi sa uvelim cvećem
ubijenim jesenju i hladnoćom? Ne verujem. Ali mislim pouzdano da mu cvetići
nisu ni padali na um, niti su mu mogli na um padati, niti se obzirao na kočijaševa
pokazivanja, ni na starešinu prvog odeljenja koji je u taj mah prispeo na
upravnikovim kolima i koji je posle svedočio da je gubernatora odista zastao sa
kitom cveća u ruci. Taj starešina, jedan od oduševljenih administrativnih lica,
Vasilije Ivanovic Flibusterov, još tu doskora bio je gost našeg grada, ali se brzo
istakao i pročuo sa svoje već preterane revnosti, sa svojeg nekako skoro
nasrtljivog držanja u svim poslovima koji imaju da se izvrše i sa svog urođenog
stanja netrezvenosti. Skočio je sad sa kola i, ništa ne sumnjajući u gubernatorovu
zabavu s cvećem, odmah kao iz puške izbacio: »U gradu je nemir.«
– A? šta? – okrete mu se Andréj Antonovič lica ozbiljna, ali bez imalo
čuđenja, bez ikakvog sećanja na kola i kočijaša, nego kao da je u svom kabinetu.
– Vaša preuzvišenosti, Plibusterov, starešina prvog odeljenja. U gradu je
buna.
– Flibusteri? – ponovi Andrej Antonovič.
– Jest, vaša preuzvišenosti, pobunili se Špiguljinovi.
– Špiguljinovi!...
– Reč »Špiguljinovi« kao da ga je na nešto podsetila. On se trže i podiže
prst čelu: »Špiguljinovi!« ćuteći, zamišljen, on bez hitnje ode karucama, pope se
u njih i zapovedi da se ide u grad. Starešina odeljenja, u lakim kolima, potera za
njim.
Ja zamišljam da je Lempke putem, u uobraženju, nejasno i maglovito
video mnoge vrlo zanimljive stvari, na mnoge teme – ali kad je stigao pred stan,
teško da je imao ma kakvu čvrstu ideju ili ma kakvu određenu nameru. No tek
što ugleda stamene redove »pobunjenika«, lanac žandarma, nemoćnog (možda i
namerno nemoćnog) upravnika policije, i opšte očekivanje upravljeno na njega –
njemu sva krv navali u srce. Bled je sišao s kola.
– Kape dole! – izusti on jedva čujno i gušeći se. – Na kolena! – ciknu
iznenadno i kako se ni sam nije nadao i, možda baš od te iznenadnosti, i poteče
čitav onaj razvoj stvari koji je zatim nastao, kao ono na klizalištu o beloj nedelji
– jer, može li biti da sanke, kad polete sa vrha brega, zastanu nasred brega?
Andrej Antonovič, kao za svoje zlo, celog života se odlikovao prisutnošću duha i
nikad ni na koga nije vikao, niti je nogama o tlo lupao; za takve ljude je utoliko
opasnije ako se jednom desi da im se sanke nekako naglo otisnu s brega. Sve mu
se pred očima vrtelo.
– Plibusteri! – povika on s još jačom cikom, baš ružnom, i glas mu se
prekide. Stajao je, nije znao šta da čini, ali celim svojim bićem je osećao i znao,
da će nešto učiniti, neizbežno, odmah, tog časa.
Gospode!« – začu se iz gomile. Neki momčić stade se krstiti; troje-četvoro
htede i kleknuti, ali ostali, svi skupa, koraknuše tri koraka napred i svi odjednom
zagrajaše: »vaša preuzvišenosti... oduzeli po četrdeset... upravnik... ne mo'š mu
dokazati« itd, itd. Ništa se nije moglo razumeti.
Avaj! Andréj Antonovič zaista nije mogao ništa da razume; cveće mu još
beše u ruci. Pobuna mu je izgledala očevidna, baš kao Stepanu Trofimoviču kola
s arnjevima. A kroz gomilu »pobunjenika«, koji su ga gledali široko otvorenih
očiju, vide pred sobom Petra Stepanoviča kako se vrti i »podbunjuje ih«. Toga
mrskog Petra Stepanoviča koji ga od juče nikako ne ostavlja.
– Batine! – viknu on još iznenadnije.
Nasta mrtva tišina.
Sudeći po tačnim podacima, a i mojim nagađanjima, eto takav je bio
početak. Dalji podaci nisu tako tačni, a tako isto ni moja nagađanja. Uostalom,
postoje neke činjenice.
Prvo, šibe se pojaviše nekako i suviše brzo; očigledno ih je dosetljivi
upravnik policije, nadajući se potrebi, unapred spremio. Uostalom, kažnjena su
svega dvojica, jedva trojica, to tvrdim. Da su bili kažnjeni svi, ili bar polovina,
sušta je izmišljotina. Neosnovano je i to da su i neku gospođu, siromašnu ali od
plemićke porodice, koja je tuda prošla, ščepali i odmah je iz nekog uzroka izbili
– međutim, docnije sam o tome čitao dopis u jednom petrogradskom listu.
Mnogi naši govorili su o nekoj ubogoj starici iz grobljanskog skloništa, Avdotji
Petrovnoj Tarapiginoj, kao božem da se ona, vraćajući se iz gostiju u sklonište i
prolazeći preko popločane terase ispred gubernatorskog stana, progurala između
gledalaca, iz prirodne radoznalosti, pa videći šta se događa, uzviknula:»Ih
sramote!« i pljunula. Zato, tobože, kao da su i nju dohvatili pa i njoj
»odraportirali«. O tome slučaju ne samo što su pisali po listovima nego su kod
nas u gradu, u prvoj vatri, prikupljali čak i priloge za staru. Ja sam zapisao
dvadeset kopejaka. I? Sad se zna da neka Tarapigina iz doma za starice i ne
postoji! Ja lično išao sam u taj dom na groblju da se raspitam: tamo niko nije čuo
za Tarapiginu; i ne samo to, nego im je bilo baš vrlo krivo kad sam im ispričao
šta se govori. Ja tu izmišljenu Avdotju Petrovnu namerno pominjem zato što se
umalo to isto nije desilo i sa Stepanom Trofimovičem (za slučaj, tj. da je ona
priča sa starom bila istinita); možda su čak tu priču o Tarapiginoj nekako kroz
njega postavili, bolje reći, neki niz spletaka koje je on izazvao preradili u priču o
Tarapiginoj. Ja, naime, još ni sad ne znam kako mi je on umakao, tek što smo
bili stigli na terasu. Sluteći nešto vrlo rđavo, ja sam hteo da njega unaokolo
odvedem pred ulazak u gubernatorovu kuću, ali radoznao i sam, zastao sam bio
za časak, da bih prvog koga sretnem zapitao šta je sve to – a tek odjednom
opazim da Stepan Trofimovič nije pored mene! Po nagonu, pohitah da ga
potražim na najopasnijem mestu; odnekud sam slutio da su i njegove sanke
sunule s brega. I, zbilja, nađoh ga već u središtu samog događaja. Sećam se,
ščepao sam ga za ruku; ali me je on mirno i ponosito pogledao sa nenadmašnim
autoritetom.
– Cher – izusti glasom u kome zadrhta neka napukla struna; – kad ovi
ovde, na ovoj čistini pred nama, bez okolišenja i po svojoj volji zavode neki red,
šta se može onda i od onoga očekivati... ako mu dođe prilika da radi samostalno.
I on, dršćući od gneva i sa neizmernom željom da izaziva, pruži preteći
prst na krivca – pruži ga, tj. na Flibusterova, koji je stajao na dva koraka ispred
nas gledajući nas razrogačenih očiju.
– Onoga! – viknu Flibusterov kad je to video i čuo. – Koga »onoga?« A ko
si ti? – primače se on stegnuvši pesnice. – Ti, ko si? – zaurla on pomamno i
bolesno; (napominjem da je odlično poznavao Stepana Trofimoviča lično). Još
jedan tren pa bi ga svakako i dohvatio za jaku; ali, srećom, na njegovu viku
Lempke okrete glavu. U neverici, ali istrajno se zagleda u Stepana Trofimoviča,
kao da nešto dovodi u vezu, pa odjednom mahnu rukom. Flibusterov se trže.
Ja Stepana Trofimoviča povukoh iz gomile. Uostalom, on je možda i sam
hteo da se ukloni.
– Hajdemo, hajdemo kući – molio sam ga neprestano; – a ako nas sad nisu
izbili, to je svakako Lempkeova zasluga.
– Idite, prijatelju; ja sam kriv što vas izlažem. Vi imate budućnost i svoju
karijeru, ja – mon heure a sonné.242
On čvrsto stupi na vrata gubernatorske kuće. Vratar je mene poznavao;
kažem mu da hoćemo Juliji Mihailovnoj. U dvorani za primanje sedosmo da
pričekamo. Nisam hteo da ostavim svog prijatelja, ali sam znao da bi suviše bilo
govoriti mu ma šta. On je izgledao kao čovek koji je sam sebe osudio, nekako
kao na neku pouzdanu smrt za otadžbinu. Nismo seli jedan pored drugog, nego u
dva razna kraja, ja bliže vratima za izlazak, a on daleko, na suprotnoj strani.
Zamišljeno je spustio glavu i obema se rukama lako oslonio na svoj trskovac.
Šešir širokog oboda pridržavao je levom rukom. Tako posedosmo oko deset
minuta.


 II

Lempke uđe naglo, brzim koracima, u pratnji upravnika policije; pogleda

nas rasejano i, ne skrećući pažnje, pođe desno u kabinet, ali Stepan Trofimovič
stade ispred njega i prepreci mu put. Visok stas, pojava Stepana Trofimoviča,
sasvim drukčija od ostalih, načinila je utisak; Lempke zastade.
– Ko je to? – promrmlja on u neverici, kao da pita upravnika, ali i ne
okrećući glavu prema njemu, nego jednako gledajući u Stepana Trofimoviča.
– Stepan Trofimovič Verhovenski, koleški asesor u ostavci, vaša
preuzvišenosti – odgovori Stepan Trofimovič i dostojanstveno saže glavu.
Njegova preuzvišenost nastavi da ga gleda, uostalom, vrlo tužnim pogledom.
– Predmet? – zapita on sa starešinskim lakonizmom, pa nehatno i
nestrpljivo okrete uvo Stepanu Trofimoviču, jer ga najzad uze kao običnog
molioca, sa ne znam kakvom pismenom molbom.
– Danas, u ime vaše preuzvišenosti, činovnik je izvršio pretres u mojoj
kući; stoga bih želeo...
– Ime? Ime? – zapita Lempke nestrpljivo, kao da se odmah nečeg setio.
Stepan Trofimovič još dostojanstvenije izgovori svoje ime.
– A-a-a! To je... to je onaj rasadnik... Gospodine, vi ste se prikazivali s
tačke koja... Vi ste profesor! Profesor?
– Nekada sam imao čast održati nekoliko predavanja omladini h-skog
univerziteta.
– O-mla-dini! – kao trže se Lempke, mada je on, kladio bih se, još jednako
malo razumevao o čemu se govori, pa možda i s kim govori.
– Ja, gospodine, to ne dopuštam – odjednom se on jako naljuti. – Ja to
omladinstvo zabranjujem! Sve su to proglasi, to je napad na društvo, poštovani
gospodine, gusarski napad, flibusterstvo... šta izvolite moliti?
– Naprotiv, mene je žena vaša molila da sutra, na njenoj svečanosti,
održim predavanje. A ja ovde ne molim, ja sam došao da tražim svoja prava.
– Na svečanosti? Svečanosti neće biti. Ja tu vašu svečanost zabranjujem!
Predavanje? Predavanje? – povika on besno.
– Ja bih jako želeo da sa mnom govorite malo otmenije, vaša
preuzvišenosti, da ne lupate nogama i da ne vičete na mene kao na derište.
– Vi, valjda, razumete s kim govorite? – Lempke pocrvene.
– Potpuno, vaša preuzvišenosti.
 – Ja sobom društvo štitim, a vi ga rušite!... Vi... Uostalom, ja se vas sećam:
vi ste bili onaj guverner u kući generalice Stavrogine?
– Da, bio sam... guverner... u kući generalice Stavrogine.
– I u toku dvadeset godina pravili ste rasadnik svega što se do danas
nakupilo... svi ti plodovi... čini mi se, video sam vas maločas, tamo, na terasi.
Pripazite se, gospodine, pripazite! Poznat je pravac vaših misli. Budite uvereni
da ja to imam u vidu. Ja, gospodine, vaše predavanje ne mogu dopustiti. Takve
molbe ne treba mi upućivati. On opet htede da pođe.
– Ponavljam da se vi varate, vaša preuzvišenosti; vaša žena molila me je
da na sutrašnjoj svečanosti održim predavanje – o nečem iz književnosti, obično
predavanje, ništa drugo. Ali sad i ja sam otkazujem to predavanje. Moja je
najpokornija molba da, ako je mogućno, dobijem razjašnjenje na koji način, iz
kojih razloga i zašto je izvršen današnji pretres mog stana? Uzete su mi neke
knjige, hartije, privatna i za mene draga pisma i kroz grad odneta u kolicima...
– Ko je pretresao? – trže se Lempke, potpuno se seti, i odjednom sav
pocrvene. On se brzo okrete upravniku. U taj mah u vratima se pokaza
pogrbljena, nespretna, dugačka pojava Blumerova.
– Evo ovaj činovnik – reče Stepan Trofimovič. Blumer koraknu napred
kao krivac, ali koji se još ne predaje.
– Vous ne faites que des bêtises243 – ljutito i pakosno dobaci mu Lempke u
lice, pa se odjedanput sav preobrazi i sasvim se pribra i osvesti.
– Oprostite... – promuca on u neobičnoj zabuni, i pocrvene koliko se god
može; – to je sve... to je sve bila, verovatno, samo jedna neumešnost,
nesporazum... jedino nesporazum.
– Vaša preuzvišenosti – napomenu Stepan Trofimovič – u mladosti bio
sam očevidac jednog karakterističnog slučaja. Jednom, u pozorištu, u hodniku,
neko se brzo približavao drugom nekom i pred celom ga publikom udario. Kad
je odmah zatim opazio da ličnost koja je to pretrpela nije ona kojoj je taj udarac
namenjen, nego sasvim druga, samo sa nešto malo sličnosti – on je mrzosno i
žurno, kao čovek koji nema kad da gubi zlatno vreme, od reči do reči rekao tako
kao ovo sad vaša preuzvišenost: »Prevario sam se... oprostite, to je nesporazum,
jedino nesporazum.« A kad se uvređeni ipak i dalje osećao uvređen i stao vikati,
onda mu onaj drugi sa velikom srdžbom reče: »Ta kažem li vam, samo
nesporazum, zašto još vičete!«
– To je... to je, naravno, vrlo smešno... – osmehnuo se Lempke jednim
uglom usana – ali... ali zar ne vidite kako sam i sam vrlo nesrećan?
 On to gotovo viknu i... i, kako izgleda, htede da pokrije lice rukama.
Ovaj iznenadan bolan uzvik, gotovo jauk, bio je nesavladljiv. To je sad bio
prvi trenutak njegove potpune, jasne svesti o svemu što se dogodilo juče – i
odmah zatim dođe trenutak očajanja, potpunog, koje ponižava i koje se potpuno
predaje. Ko zna, još jedan dalji trenutak i on bi, možda, zaplakao, tako da cela
dvorana zaječi. Stepan Trofimovič ga prvo čudno pogleda, zatim odmah pognu
glavu i reče glasom duboko prožetim:
– Vaša preuzvišenosti, nek vas moja osorna žalba više ne uznemiruje;
naredite samo da mi se vrate moje knjige i pisma...
Prekidoše ga. Baš se u taj mah Julija Mihailovna s celom svojom pratnjom
i s bukom vratila kući sa izleta u Skvorešnjike. Ali želeo bih sve da opišem što
se može podrobnije.


 III

Prvo, oni su svi odjednom, iz triju karuca, gomilom ušli u dvoranu. Ulaz
za odeljenje Julije Mihailovne zaseban je, nalevo od glavnog ulaza u kuću; ali
ovog puta svi su pošli kroz dvoranu – ja mislim baš stoga što je tu bio Stepan
Trofimovič i što je Juliji Mihailovnpj, pri povratku njenom iz polja u grad, već
javljeno bilo sve što se desilo njemu, kao i sve ono što je bilo sa Spiguljinima.
To je učinio Ljamšin, koga su zbog neke krivice ostavili kod kuće, te nije bio s
njima na izletu i tako je sve događaje pre svih doznao. Stoga, sa zluradom
nekom radošću, baci se on na najmljenu kozačku mrcinu i krenu putem za
Skvorešnjike u susret kavalkadi, da joj prvi donese vesele novosti.
Ja mislim da se Julija Mihailovna, kad je čula tako čudne novosti, pored
sve svoje velike smelosti ipak malo zbunila; uostalom, verovatno samo za
trenutak. Na primer, politička strana pitanja nije je mogla zabrinuti. Petar
Stepanovič ju je već četiri puta ozbiljno uveravao da bi te bukače iz fabrike
Špiguljinih trebalo redom dobro išibati, a Petar Stepanovič je od neko doba
veliki autoritet za nju. »Ali... ipak, platiće mi on za ovo«, začelo je pomislila ona
u sebi; a on, to je, razume se, muž. Napominjem, letimice, da ni Petar
Stepanovič, kao namerno, u onoj zajedničkoj šetnji nije bio, i od rana jutra niko
ga nije ni video. Uzgred pominjem još i to da se Varvara Petrovna, pošto je goste
dočekala, s njima zajedno (u jednim kolima sa Julijom Mihailovnom) odvezla u
grad, u nameri da nikako ne propusti poslednju sednicu odbora za sutrašnje
svečanosti. Ljamšinove vesti o Stepanu Trofimoviču, razume se, morale su i nju
zainteresovati, a možda i uzbuditi.
Razračunavanje sa Andrejem Antonovičem poče odmah. Avaj, on već sa
prvim pogledom na svoju divnu ženu oseti da će tako da bude. Sa izgledom
iskrenosti, sa opčinljivim osmejkom, ona se brzo približi Stepanu Trofimoviču,
pruži mu prekrasnu ruku u rukavici i zasu ga najljubaznijim pozdravima, kao da
se celog dana brinula samo da što pre dođe, i polaska Stepanu Trofimoviču što
ga, najzad, vidi u svojoj kući. Ni jedne reči ne reče ona o jutrošnjem pretresu kod
starog, sasvim kao da o tome nije ništa ni znala. Mužu ni slovca, ni jednog
pogleda na njegovu stranu, kao da i nije u sobi. Ne samo to, nego ona odmah
nekako nadmoćno prisvoji za sebe Stepana Trofimoviča i odvede ga u sobu za
goste; baš kao da on sa Lempkeom nije imao nikakvih razgovora, ili ih ne vredi
nastavljati ako ih je baš i bilo. Meni se čini da se Julija Mihailovna, iako se uvek
znala držati, ovom prilikom mnogo zaboravila. A u tome joj je naročito pomagao
Karmazinov (koji je na njenu ličnu molbu išao na izlet i tako, najzad, iako kao
uzgredno, posetio Varvaru Petrovnu, što je ovu, u njenoj maloj sujeti, sasvim
razdragalo). Još s vrata (a ušao je posle svih ostalih), čim ugleda Stepana
Trofimoviča, on uzviknu i pođe da ga zagrli, ne mareći što Juliju Mihailovnu
prekida u razgovoru.
– Otkad se nismo videli! Najzad!... Excellent ami!244
I uze da se ljubi s njime, razume se podmetnuvši obraz. Zbunjen, Stepan
Trofimovič morade taj obraz poljubiti.
– Cher – pričao mi je on uveče, sećajući se ovog dopodneva – u taj mah
sam pomislio: ko je od nas dvojice gadniji? Ili on, koji me je zagrlio zato da me
još i tu ponizi, ili ja, koji prezirem i njega i njegov obraz, a ovamo sam ga brže-
bolje poljubio, iako sam se mogao okrenuti... Pfuj !
– Hajde pričajte, pričajte mi sve – mljeskao je i vrskao Karmazinov, kao
da se tek tako može sesti pa ispričati ceo život za dvadeset godina. Ali je ta
glupava površnost bila u tonu velikog sveta.
– Setite se – poče Stepan Trofimovič mirno i razložno – mi smo se
poslednji put videli u Moskvi, na večeri u čast Granovskog, a od tog doba prošle
su dvadeset četiri godine... (dakle, govorio je ne baš u »višem« tonu).
– Ce cher homme – upade mu u reč Karmazinov glasom piskavim i
poverljivim i sad mu već i suviše prijateljski steže rame. – Julija Mihailovna,
odvedite nas u vaše sobe, što pre, on će nam tamo sve ispričati.
– A, međutim – žalio mi se dalje Stepan Trofimovič istog večera, dršćući
od jetkosti – ja s tom razdražljivom slabotinjom nikad nisam bio u nekom
velikom prijateljstvu. Bili smo tada još gotovo mladići, ali ja sam ga već onda
mrzeo, isto kao i on mene, razume se..
Salon Julije Mihailovne brzo se napuni. Varvara Petrovna beše osobito
uzbuđena, mada se starala da izgleda ravnodušna; ja sam uhvatio dva-tri njena
pogleda, mrzosna prema Karmazinovu, a gnevna prema Stepanu Trofimoviču,
gnevna još izranije, gnevna iz ljubomore, iz ljubavi; da je Stepan Trofimovič
ovog puta bio nemaran i olako dopustio Karmazinovu da ga pred svima umanji,
ona bi, čini mi se, skočila da ga bije. Zaboravio sam reći da je tu bila i Liza, i još
nikad je nisam video radosniju, bezbrižniju, veseliju i srećniju nego tada.
Razume se, bio je i Mavrikije Nikolajevič. Zatim, u gomili mladih gospođa i
poluraspuštenih mladića – obične svite Julije Mihailovne – među kojima je
raspuštenost važila kao veselost, a jevtini cinizam kao pamet – zapazio sam dve-
tri nove ličnosti: nekakvog novodošavšeg Poljaka, lisicu i čigru; nekakvog
doktora Nemca, zdravoga starinu, koji se svaki čas glasno i sa zadovoljstvom
smejao svojim sopstvenim desetkama; i nekakvog vrlo mladog kneza iz
Petrograda, automatskog držanja, sa uobraženošću državnika i sa strašno
visokim okovratnikom. Videlo se da Julija Mihailovna toga gosta veoma ceni,
štaviše, boji se njegove kritike o njenom salonu...
– Cher monsieur Karmazinoff – reče Stepan Trofimovič i živopisno se
namesti na divanu, pa najedanput poče i on vrskati, nimalo lošije od
Karmazinova. – Cher monsieur Karmazinoff, život jednog čoveka iz naše
prošlosti, i od izvesnog uverenja, mora i u razmaku od dvadeset pet godina
izgledati jednolik...
Nemac se nasmeja glasno i krto; zarzao je upravo, očevidno misleći da je
Stepan Trofimovič rekao nešto vrlo smešno. Ovaj ga pogleda s naročitim
čuđenjem, ne izazvavši time, uostalom, nikakav utisak na njega. Pogleda i knez,
okrenuvši se Nemcu celim svojim ovratnikom, i metnu naočare, premda sve to
bez i najmanje radoznalosti.
– ... mora izgledati jednolik – ponovi Stepan Trofimovič namerno,
podvlačeći svaku reč što može duže i jače. – Takav je bio i moj život, kroz čitavu
četvrtinu veka, et comme on trouve partout plus de moines que de raison,245 i
kako se ja s tim potpuno slažem, izišlo je tako da sam ja čitavu tu četvrtinu
veka...
– C'est charmant, les moines246 – prošaputa Julija Mihailovna i okrete se
Varvari Petrovnoj pored sebe.
Varvara Petrovna odgovori ponositim pogledom. A Karmazinov ne
mogade podneti uspeh francuske fraze, te brzo i piskavo prekide Stepana
Trofimoviča.
– Što se mene tiče, ja sam u tom pogledu umiren i bavim se, evo, već
sedmu godinu u Karlsrueu. Kad je lanjske godine opštinska uprava odlučila da
postavi novu vodovodnu cev, ja sam u svom srcu osetio da mi je karlsruesko
vodovodno pitanje milije i dragocenije od svih pitanja moje drage otadžbine... za
sve vreme takozvanih zemaljskih reforama.
– Primoran sam da saosećam u tome makar i ne bilo od srca – uzdahnu
Stepan Trofimovič, i sa mnogo značaja spusti glavu.
Julija Mihailovna je trijumfovala: razgovor je postajao i dubok i »s
pravcem«.
– Cev za slivanje nečistoće? – zapita doktor zvonko.
– Vodovodna cev, doktore, vodovodna; baš sam i sam pomagao pri izradi
projekta.
Doktor pršte u grohotan smeh. Za njim i mnogi drugi, ovog puta u oči
doktoru, a on to i ne opazi; bio je baš mnogo zadovoljan što se i drugi smeju.
 – Dopustite, Karmazinove, da se ne složim s vama – pohita Julija
Mihailovna da se umeša. – Karlsrue, nek ide s milim bogom, ali vi volite da
mistificirate, te vam zato sad nećemo poverovati. Ko je od Rusa, pisaca, istakao
toliko savremenih tipova, postavio toliko najsavremenijih pitanja, uočio naročito
one savremene momente koji sačinjavaju tip savremenog radnika? Vi, samo vi, i
niko drugi. Posle toga, možete koliko hoćete uveravati o svojoj ravnodušnosti
prema zavičaju i o strašnom interesovanju za karlsrueske vodovodne cevi! Ha-
ha!
– Jest, ja sam, doduše – poče vrskati Karmazinov – u tipu Pogoževa247
istakao sve nedostatke slovenofila; a u tipu Nikodimova248 sve zadatke naših
zapadnjaka...
– Božem baš sve – prošaputa Ljamšin ispotiha.
– Ali ja to radim uzgred, da nekako ubijem nesnosno vreme i... da nekako
zadovoljim očekivanja sunarodnika.
– Stepane Trofimoviču – nastavi na to Julija Mihailovna oduševljeno – vi
po svoj prilici znate da ćemo sutra imati zadovoljstvo da čujemo izvanrednu
stvar, niz divnih redova... jedno od najnovijih, izvrsno nadahnutih beletrističkih
tvorevina Semjona Jegorovića – »Merci«;249 u toj tvorevini on izjavljuje da više
neće pisati, neće ni za šta na svetu, pa makar ga sam anđeo s neba, bolje reći,
celo visoko društvo molilo da promeni svoju nameru. Jednom reći, zauvek
ostavlja pero i ovo graciozno »Merci« upućeno je javnosti u ime zahvalnosti za
njeno postojano oduševljenje kojim je toliko godina pratila njegovu neprekidnu
službu dragocenoj ruskoj misli.
Julija Mihailovna bešse na vrhuncu blaženstva.
– Jest, opraštam se; reći ću svoje Merci, i otići i tamo... u Karlsrueu
sklopiti oči – poče Karmazinov malo-pomalo da postaje kiseo.
– Kao i mnogi od naših velikih pisaca (a mi imamo vrlo mnogo velikih
pisaca), Karmazinov je slab prema pohvalama; te i pored svoje duhovitosti, poče
da se rasplinjuje. Ali ja mislim da se to prašta. Kažu, jedan od naših Šekspira se
jednom u nekom privatnom razgovoru upravo tako zatrčao: veli, »nama, velikim
ljudima, zbilja, nije ni mogućno«... i tako dalje, a sam nije ni opazio šta govori.
– Tamo, u Karlsrueu, ja ću sklopiti oči Nama velikim ljudima kad
izvršimo svoj zadatak ostaje samo da, ne tražeći nagrade, što pre sklopimo oči.
Tako ću i ja učiniti.
– Dajte mi adresu, ja ću doći kod vas u Karlsrue na vaš grob – nasmeja se
Nemac neobično.
 – Danas mrtve prenose železnicom – iznenadno progovori jedan od onih
beznačajnih mladića.
A Ljamšin prosto ciknu od ushićenja. Julija Mihailovna se smrači. Uđe
Nikolaj Stavrogin.
– A meni rekoše da su vas odveli u policiju – reče on glasno, okrećući se
pravo Stepanu Trofimoviču.
– Nisu; to je bio samo jedan policijski slučaj – odgovori on kalamburom.
– Nadam se da to ni najmanje neće uticati na moju molbu – opet prihvati
Julija Mihailovna; – nadam se da vi, bez obzira na kakvu bilo neprijatnost, o
kojoj ja ni sad još nemam pojma, nećete obmanuti naše najlepše nade: nećete
nam uskratiti zadovoljstvo da vas čujemo na našem književnom matineu.
– Ne znam ja... Sad...
– Zbilja, Varvara Petrovna, baš nemam sreće!... Zamislite, baš sad kad sam
željna bila da što pre lično upoznam jedan od najdivnijih i najnezavisnijih ruskih
umova, a on, Stepan Trofimovič, izjavljuje nameru da nas ostavi.
– Pohvala je kazana tako glasno da bih ja, razume se, trebalo upravo da je
prečujem – reče Stepan Trofimovič odsecajući reči; – ne verujem da bi moja
ličnost bila od preke potrebe za vašu sutrašnju svečanost. Uostalom, ja...
– Ma vi ćete ga razmaziti! – povika Petar Stepanovič, koji odjednom utrča
u sobu. – Tek što sam ga uzeo u svoje ruke, pod stroži nadzor, kad ono, jednog
jutra... pretres, policija ga hvata za jaku; a sad, opet, gospođe ga maze u salonu
upravnika grada! On sad, valjda, od teške razdraganosti oseća da mu svaka
koščica igra; tako što nije ni sanjao! Koje čudo što onda panjka socijaliste!
– Ne može biti, Petre Stepanoviču! Socijalizam je i suviše velika misao da
Stepan Trofimovič to ne bi uviđao – branila ga je Julija Mihailovna energično.
– Jest, velika misao; ali oni koji je ispovedaju nisu uvek veliki! et, brisons
là mon cher250 – završi Stepan Trofimovič govoreći sinu i s jednim prekrasnim,
estetičnim pokretom pridiže se sa svog mesta.
– Ali tu se desi nešto što se najmanje moglo očekivati. Fon Lempke je od
nekog vremena takođe bio u salonu; ali kao da ga niko nije opazio, mada su ga,
kad je ušao, svi videli. Julija Mihailovna, još uvek pri svojim ranijim mislima i
ranijem raspoloženju prema njemu, i dalje ga je ignorisala. On se smestio blizu
vrata, pa turobno i ozbiljna lica slušao razgovore. Čuvši nagoveštaje o
jutrošnjem događaju, stade se nekako nemirno okretati, zadrža pogled na knezu,
očevidno iznenađen njegovom jako ukručenom jakom čiji su krajevi štrčali ispod
brade; zatim, odjedanput, kao da se trgao kad ču glas Petra Stepanoviča i vide da
je utrčao, i, onda, tek što je Stepan Trofimovič stigao da izgovori svoju
sentenciju o socijalistima, Lempke mu naglo priđe, gurnuvši uz put Ljamšina, na
šta je ovaj odskočio sa izveštačenim pokretom i zaprepašćenošću, stao trljati
rame i činiti se da ga povređeno mesto jako boli.
– Dosta! – progovori fon Lempke i preplašenog Stepana Trofimoviča
energično dohvati za ruku i svom snagom je steže. – Dosta! Nad flibusterima
našeg vremena presuda je izrečena! Više ni rečci! Mère su preduzete...
On to izgovori glasno, čulo se u svoj sobi, i završi energično. Utisak je bio
vrlo neprijatan. Svi osetiše nešto kobno. Video sam kako Julija Mihailovna
preblede. Efekt se završi glupom slučajnošću. Kad reče da su mere preduzete,
fon Lempke se kruto okrete i brzo pođe iz sale, ali se na drugom koraku spotače
o prostirku, pobode malo nosom i umal na pade. On časkom zastade, pogleda
onde gde se spotakao, glasno reče »da se promeni«, pa iziđe. Julija Mihailovna
pohita za njim. Kad ona iziđe, diže se graja u kojoj se teško moglo šta razabrati.
Neki rekoše da je »rastrojen«; drugi da je »podlegao«; treći pokazivahu prstom
nâ čelo; Ljamšin, u kutu, stavi dva prsta više čela. Davani su znaci za domaće
nesuglasice – sve šapatom, razume se. Ali niko ne potraži šešir da ide, nego su
svi čekali. Ne znam šta je Julija Mihailovna uspela da uradi, ali posle pet minuta
se vratila i svim silama se starala da izgleda mirna. Okolišno je odgovarala da je
Andrej Antonovič nešto malo uzbuđen, ali da to nije bogzna šta, da mu je to
ostalo iz detinjstva, da ona to zna »vrlo dobro« i da će ga sutrašnje svečanosti
svakako razvedriti. Zatim još nekoliko ljubaznih reči, tek samo iz učtivosti,
upućenih Stepanu Trofimoviču, pa onda glasan poziv članovima odbora da se
odmah otvori sednica. Na to se ostali počeše spremati da idu. Međutim, žalosni
događaji tog sudbonosnog dana još nisu bili završeni...
Od trenutka kad je Nikolaj Vsevolodovič ušao, ja sam opazio da ga je Liza
naglo pogledala, a zatim netremice i dugo nije skidala očiju s njega, toliko dugo
da je to, najzad, izazvalo pažnju. Video sam da se Mavrikije Nikolajevič prignuo
njoj, iza ramena i, kako je izgledalo, hteo nešto da joj šapne, ali je očevidno
promenio nameru i brzo se ispravio, obazirući se na sve uokolo kao krivac. I
Nikolaj Vsevolodovič je budio radoznalost: lice mu je bilo bleđe nego obično, a
pogled neobično rasejan. Pri ulasku je uputio pitanje Stepanu Trofimoviču, ali
kao da ga je odmah i zaboravio, baš kao što bih rekao da je zaboravio i domaćici
da priđe. Lizu ne pogleda ni jednom; ne zato što nije hteo, nego zato, to tvrdim,
što ni nju nije video. Odjedanput, posle kratkog ćutanja, posle poziva Julije
Mihailovne da se ne gubi vreme nego da se održi još poslednja sednica –
odjedanput odjeknu zvonak i namerno jak Lizin glas. Obratila se Nikolaju
Vsevolodoviču.
 – Nikolaju Vsevolodoviču, neki kapetan, koji se naziva vašim rođakom,
bratom vaše žene, sa porodičnim prezimenom Lebjatkin, stalno mi piše
nepristojna pisma, žali se na vas, nudi da mi poveri neke tajne o vama. Ako je on
zbilja vaš srodnik, zabranite mu da me vređa i izbavite me od neprijatnosti.
Iz tih reči izbijalo je strahovito izazivanje – to su svi razumeli. Optužba je
bila javna, premda je, može biti, i za Lizu samu došla iznenadno. Kao kad čovek
zažmuri pa skoči s krova – tako je izgledalo.
No odgovor Nikolaja Vsevolodoviča stvori još veće zaprepašćenje.
Prvo, čudnovato je bilo već to što se nimalo nije iznenadio i što je Lizu
saslušao sa najmirnijom pažnjom. Ni zbunjenost ni gnev se ne pokazaše na
njegovom licu. Na njeno sudbonosno pitanje odgovorio je određeno, čak nekako
sa izgledom potpune spremnosti:
– Jest, ja imam nesreću da sam u srodstvu s tim čovekom. Ja sam muž
njegove sestre, rođene Lebjatkinove, evo skoro već pet godina. Budite uvereni
da ću u najskorijem vremenu izneti vaše zahteve pred njega i jamčim vam da vas
više neće uznemiravati.
Nikad neću zaboraviti strahoviti izraz na licu Varvare Petrovne. Kao
izbezumljena ona se podiže malo sa stolice i pruži desnu ruku ispred sebe kao da
se brani. Nikolaj Vsevolodovič pogleda nju, Lizu, prisutne, pa se odjedanput
osmehnu sa beskrajnom ohološću i lagano iziđe iz sobe. Svi videše kako Liza,
čim se Nikolaj Vsevolodovič samo okrenuo da izađe, skoči s kanabeta i učini
jasan pokret da hoće da potrči za njim, ali se pribra i ne potrča, nego polako, ne
rekavši ni reči nikom, niti u koga pogledavši, iziđe i sama, razume se u pratnji
Mavrikija Nikolajeviča, koji je skočio za njom...
O graji i razgovorima tog večera u gradu neću da napominjem. Varvara
Petrovna se zatvorila u svoju kuću u gradu, a Nikolaj Vsevolodovič otišao je,
kažu, pravo u Skvorešnjike, i ne videvši se s majkom. Te večeri Stepan
Trofimovič poslao me je do »cette chère amie«251 da zamolim da ga ona primi,
ali su me tamo odbili. Stepan Trofimovič je bio zaprepašćen, plakao je: »Da
groznog braka! Da groznog braka! Užas u porodici!« – ponavljao je svaki čas.
Pri svem tom setio se i Karmazinova i strašno ga je grdio. Za sutrašnje
predavanje se, međutim, energično spremao – šta ćete, umetnička priroda! –
spremao se pred ogledalom, prisećao se svih duhovitih izraza i kalambura u
životu, zapisanih u jednoj belešci, kako bi ih umetnuo u svoje sutrašnje
predavanje.
– Prijatelju moj, sve je to samo za veliku ideju – govorio mi je on,
očevidno radi opravdanja.
 – Cher ami, pokrenuo sam se iz svog dvadeset petogodišnjeg sedanja i
najedanput pošao – kuda – ne znam, ali sam pošao...




 TREĆI DEO


 PRVA GLAVA

SVEČANOST


 I

I pored svih nedoumica i sumnji jučerašnjeg »Špiguljinskog« dana,

svečanost je održana. Ja mislim da je nešto te noći i sam Lempke umro,
svečanost bi se ipak sutradan održala – toliko je to Julija Mihailovna dovela u
vezu s nekim naročitim značajem. Avaj, ona je i do poslednjeg trenutka ostala
zaslepljena i nije mogla razumeti rasploženje društva. Na kraju, niko nije ni
verovao da će svečani dan proći bez ma kavog kolosalnog događaja, bez
»raspleta«, kako su se poneki izražavali unapred tarući ruke. Doduše, pašte se da
sebi dadu izgled mrgodan i mudar, ali, govoreći uopšte, svaki društveni
skandalozan darmar neizmerno veseli Rusa. Istina, bilo je nečeg znatno
ozbiljnijeg od puke želje za skandalom: bila je opšta razdraženost, nešto
neutoljivo ljuto i opako činilo se da je već svakom silno dodijalo. Zavladao je
neki opšti zbunjen cinizam na silu, od muke.
Samo se ne zbunjivahu gospođe, i to u jednoj jedinoj tački: u nepoštednoj
mržnji prema Juliji Mihailovnoj. Tu su se slagala sva ženska mišljenja. A ona,
sirota, to nije ni slutila; do poslednjeg časa je verovala da je »okružena« i da su
joj svi jednako »fanatično odani«.
Ja sam već malo nagovestio kako su se kod nas pojavili neki mali i
ništavni ljudi. U mutnom vremenu kolebanja ili prelaza svakad i svuda se
pojavljuju razni mali i ništavni ljudi. Ja ne govorim o takozvanim »prvacima«,
koji hitaju ispred svih; (glavna briga je to: ispred svih) ka nekom cilju, makar i
glupom ali određenom. Ja govorim baš o talogu. U svakom prelaznom vremenu
se javlja taj talog, ljudi ne samo bez ikakvog cilja već bez ikakvog misaonog
obeležja; ljudi koji sobom, i svom snagom, izražavaju samo nemir i nestrpljenje.
Međutim, taj talog, i ne nesvesno, gotovo uvek potpadne pod komandu one male
gomile »prvaka«, koja radi s određenim ciljem, i ta gomilica onda ceo taj ološ
tera onamo kud joj je volja, samo ako se, to jest i ona sama ne sastoji iz oličenih
idiota, što se, uostalom, takođe dešava. Kod nas se govori, sada, kad je sve
prošlo, da je Internacionala upravljala Petrom Stepanovičem, a Petar Stepanovič
Julijom Mihailovnom, a ona, opet, po njegovoj komandi, svrstavala svakojake
propalice. Naši najozbiljniji umovi čude se sada sebi kako su se onda tako naglo
srozali? U čemu se sastojalo to naše mutno vreme i zašto je kod nas nastalo
prelazno vreme, i u čemu je ono bilo – ja ne znam, a mislim da ne zna niko,
osim, valjda, ono nekoliko došljaka. Međutim, tada je najgore đubre od tih malih
ljudi imalo nad nama preimućstvo i oni su počeli da kritikuju sve što je sveto
iako pre toga ni usta nisu smeli otvoriti; a ljudi prvi među prvima, koji su dotle
srećno držali prvenstvo, odjedanput su počeli njih da slušaju, a sami da ćute a
drugi neki da se najsramnije cerekaju. Nekakvi Ljamšini, Teljatnikovi i spahije
Tentetnjikovi; domaći balavci Radiščevi; Jevreji sa neveselim ali oholim
osmejkivanjem; putnici-smešljivci, pa nekakvi pesnici iz prestonice sa nekakvim
»pravcem«; i poeti koji su u zamenu za pravac i dar išli u podđovkama252 i
mazanim čizmama; majori i pukovnici koji ismevaju besmislenost svog poziva i
gotovi su da za koju rublju više smesta skinu sablju pa da se uvuku za pisara na
železničkoj pruzi; pa generali prebegli u advokate; neki trgovci koji se
prosvećuju i preobražuju; nebrojeni seminaristi, žene predstavnice ženskog
pitanja – sve je to naglo uzelo maha, i to nad kim? Nad klubom, nad uglednim
činovnicima, nad generalima sa drvenom nogom, nad našim najozbiljnijim i
najneosvojivijim ženskim društvom. Kad već i Varvara Petrovna, pred samu
katastrofu svog sina, umalo što nije celom tom talogu poslužila kao sredstvo,
onda se nekim drugim našim Minervama tadašnja bunovnost može donekle i
oprostiti.
Danas, kao što sam rekao, sve se beleži u račun Internacionale. Ta se ideja
toliko učvrstila da su strancima koji bi kod nas doputovali u tome smislu
tumačili stvari. Tu skoro, savetnik Kubrikov, čovek oko šezdeset dve godine, sa
Stanislavom o vratu, bez ikakva povoda, glasom dubokog uverenja izjavi da je
za čitava tri meseca nesumnjivo bio pod uticajem Internacionale. A kad su ga, sa
punim poštovanjem prema njegovim godinama i zaslugama, pozvali da se
potpunije »izjasni«, on nije mogao reći drugo nego da je tako »svim svojim
čulima osećao« i ostao je čvrsto pri svojoj ranijoj izjavi, te ga tako nisu više ni
ispitivali.
Da još jedanput ponovim. I kod nas se održala jedna grupica ljudi,
opreznih, usamljenih još od samog početka, nekako zatvorenih kao pod ključem.
Ali koji je to ključ koji bi se prirodnim zakonima odupro? I u najopreznijim
porodicama, kad dorastu devojke, one imaju neodoljivu želju da poigraju. Tako i
svi ti ljudi, na kraju krajeva, prijaviše se za bal. Zamišljalo se da će bal biti vrlo
sjajan, nenadmašan; pričala su se čudesa; kružili glasovi o dolasku kneževa s
lornjetima, o desetini redara, mladih kavaljera, sa trakama na levom ramenu, o
nekakvim petrogradskim silama; o tome kako je Karmazinov pristao da, radi
većeg prihoda na kasi, pročita svoje Merci u odelu guvernante iz naše gubernije,
te kako će se odigrati »kadril književnosti«, takođe u kostimima, i kako će svaki
kostim predstavljati po neki književni pravac i mišljenje. Najzad, kako će u
kostimu poigrati i nekakva »dostojanstvena ruska misao« – što je već doista bila
prava novost. Pa kako da se ljudi ne prijave? Svi su se prijavili.


 II

Prema programu, svečani dan je podeljen na književno mâtiné od podne

do četiri i na bal, od oko deset uveče pa do zore. Ali, već i u samoj toj podeli
krili su se zameci nereda. Prvo, od samog početka kod publike se utvrdila vest o
nekakvoj užini koja će se prirediti odmah posle književnih predavanja, ili za
vreme njih, o odmoru naročito udešenom za to, o užini, razume se, besplatnoj,
koja ulazi u program, i sa šampanjem. Vrlo velika cena ulaznice (tri rublje)
pomogla je da se ta vest utvrdi. »Valjda bih se ja tek onako upisao? Svečanost će
trajati dan i noć, pa onda treba i da nas hrane. Ogladniće svet«, tako se kod nas
rezonovalo. Moram priznati da je ovaj nesrećni glas učvrstila baš sama Julija
Mihailovna svojom lakomislenošću. Mesec dana ranije, još pod prvim čarima
velike zamisli, ona je prvom koga sretne čavrljala o svojim svečanostima, a da
će tu biti i nekih zdravica, javila je čak i jednom od prestoničkih listova, što je
glavno, nju su baš te zdravice zavele: želela je da ih ona lično održi i s nadom na
to sastavljala ih je i pisala. Zdravice treba da protumače naše glavno obeležje
(kakvo? – kladim se da, sirota, nije ništa ni napisala), pa da kao dopis uđu u
prestoničke listove, da višu vlast tronu i očaraju, a zatim da polete u sve
gubernije pa da izazovu divljenje i ugledanje. Ali je pri zdravicama šampanj
neizbežna stvar, a kako se šampanj ne može nasuvo piti, onda je, razume se po
sebi, isto tako i trpeza neizbežna. Zatim, kako je njenim naporima i priređivački
odbor sastavljen, i kad su se ona i svi ozbiljniji prihvatili posla, njoj je odmah
bilo jasno: ako se tu sanja o nekim gozbama, za guvernante će vrlo malo ostati
ma kako obilat bio prihod. Na taj način, pitanje je imalo dva izlaza: ili gozba
Baltazarska sa zdravicama, a guvernantama devet stotina rubalja – ili znatan
prihod, a svečanosti da se održe tako reći forme radi. Uostalom, odbor je samo
hteo da gubernatorovici zada strah i, razume se, smislio je treću odluku,
pomirljiviju i pametniju, to jest da svečanost u svakom pogledu bude vrlo
primerna, ali bez šampanja; tako će preteći lepa sumica, veća od devet stotina
rubalja. Ali Julija Mihailovna ne pristade na to; po svom karakteru, ona je
prezirala malograđansku sredinu. I odmah stavi svoj predlog; ako je prva
zamisao neizvodljivi ja, onda se brzo i potpuno bacati u drugu krajnost, to jest
postići tako kolosalan prihod da sve gubernije pozavide.
»Publika treba da shvati«, završi ona svoj vatreni govor na sednici, »da je
neuporedivo uzvišenije postići opštečovečanski cilj nego stvarati trenutna telesna
zadovoljstva; da je ova svečanost u suštini svojoj samo proklamovanje velike
ideje, pa zato ta publika mora biti zadovoljna najskromnijim nemačkim balom,
jedino alegorije radi, kad se taj dosadni bal već ne može nikako izbeći!« Toliko
je odjedanput omrzla bal! Odbor ju je najzad umirio. Na primer, izmislili su i
predložili »kadril književnosti« i druge estetičke tačke, da njima zamene telesne
naslade. I Karmazinov je na toj sednici konačno pristao (dotle ih je samo
zamarao, nerazgovetno mrmljao i oklevao) da svoje Merci pročita i time da iz
mozgova naše neuzdržljive publike iščisti i samu pomisao na jelo. Na taj način,
dakle, bal ipak ostaje trijumf, premda drukčije vrste. A da se ne bi sasvim otišlo
od zemaljskoga, odbor je odlučio da se u početku bala posluži čaj (s limunom i
okruglim kolačima), zatim da se ponude oranžađa i limunada, a na kraju
sladoled, i ništa više. A za one koji uvek osećaju glad i, što je glavno, žeđ, može
se udesiti zaseban bife, negde na kraju svih soba, i time nek se pozabavi Prohorič
(prvi kuvar u klubu), uostalom, pod najstrožim nadzorom odbora. Služiće se šta
kome bude po volji, ali po izuzetnoj ceni, i to će se naročito objaviti natpisom
istaknutim iznad vrata sobe: bife je van programa. Sutradan, opet, smisliše da
bife nikako ne otvaraju, kako ne bi smetao čitanju, premda bi taj bife bio za pet
soba dalje od bele dvorane u kojoj je Karmazinov imao da čita svoje Merci.
Zanimljivo je što se tome događaju, to jest tom čitanju, davalo i suviše kolosalno
značenje; i to su činili baš najpraktičniji ljudi iz odbora. A što se tiče ljudi
poetičnih – predvodnikovica, na primer, izjavila je da će odmah posle tog čitanja
narediti da se u njenoj dvorani uzida mramorna ploča sa zlatnim natpisom da je
tog i tog dana, te i te godine, ovde, na ovom mestu, veliki ruski i evropski pisac,
ostavljajući pero, pročitao svoje Merci i na taj način se oprostio sa ruskom
čitalačkom publikom u licu predstavnika našeg grada; a taj će natpis svi još za
vreme bala moći čitati, dakle, svega na pet sati posle čitanja piščevog Merci.
Pouzdano znam da je baš Karmazinov tražio da na matineu, dok on čita, ne bude
bifea, ni u kom obliku, iako su mu neki odbornici kazali da to nije običaj kod
nas.
Tako su se stvari razvijale i stajale, dok je naš svet u gradu i dalje verovao
u Baltazarovu gozbu, to jest da će odbor prirediti bife; i u to se verovalo do
poslednjeg trenutka, čak su i gospođice budne sanjale o silnim kolačima i
slatkom, i još o mnogo čem dosad neznanom i neviđenom. Svi su znali da su
prihodi stvarno vrlo obilati, da ceo grad bruji i grmi, da dolaze gosti iz sreza i da
nedostaje ulaznica. Isto tako, znalo se da se i preko određene cene prodaju
ulaznice, i da ima mnogo dobrovoljnih priloga. Na primer, Varvara Petrovna je
platila svoju ulaznicu trista rubalja i za ukras dvorane ustupila sve cveće iz svoje
oranžerije. Predvodnikovica (član odbora) dala je kuću i osvetljenje; klub –
muziku i poslugu i još Prohoriča ustupio na ceo dan. Bilo je još priloga i pomoći
(premda ne svi ovako krupni), tako da se dolazilo na pomisao da se prvobitna
cena ulaznica smanji od tri rublje na dve. Odbor se odista isprva bojao da
gospođice, ako cena bude tri rublje, neće doći i predlagao da se ulaznice udese
nekako više porodično; tako da svaka porodica plati samo za jednu svoju
»gospođicu«, a sve ostale gospođice iz te porodice, pa ma ih bilo i deset, da uđu
besplatno. Ali se pokazalo da je svaka bojazan izlišna; naprotiv, baš su se
gospođice prijavljivale za bal. I najsiromašniji činovnici će dovesti svoje
devojke; a više je nego jasno da oni nisu imali devojaka, ni na um im ne bi
padalo da se upisuju za bal. Neki ništavni sekretar doveo je svih sedam kćeri, ne
računajući tu, razume se, ženu, i još sestričinu; a svaka je od njih držala u ruci
ulaznicu od tri rublje. Može se, dakle, zamisliti kakva je to revolucija bila u
gradu! Treba još imati na umu i to da je svečanost bila podeljena u dva delà, da
su, dakle, bila potrebna po dva odela za svaku damu – popodnevno, za
predavanje uveče, balsko, za igranje. Mnogi iz srednjih društvenih redova
založili su, kako se posle videlo, kod naših Jevreja sve, čak i porodično rublje,
čak i prostirke, samo što nisu i dušeke. A tih Jevreja, ima dve godine, strahota se
namnožilo i ustalilo u našem gradu, i što dalje sve ih je više. Gotovo svi
činovnici uzeše unapred platu; po neki posednici prodadoše i potrebnu stoku; sve
samo zato da bi svako svoje devojke doveo na bal kao markize i da ni od koga
ne budu gori.
Sjaj i lepota haljina ovoga puta bilo je nešto dosad nečuveno u našem
gradu. Na dve nedelje pre svečanosti grad je bio prepun anegdota; njih su naša
podsmevala odmah prenosila u kuću Julije Mihailovne. Nastalo je karikiranje
pojedinih porodica. Nekoliko takvih crteža video sam u albumu Julije
Mihailovne. Sve to bilo je i suviše dobro poznato i onima od kojih su anegdote
poticale i otuda je, meni izgleda, i porasla u pojedinim porodicama mržnja prema
Juliji Mihailovnoj. Svi su je grdili; kad je se samo sete, škripali su zubima. Već
ranije je bilo jasno: samo ako odbor ma u čemu ne ugodi svetu, ako čim bilo
nahudi balu, nastaće nečuven prasak ljutnje. Eto otkud su se ljudi nadali i
skandalu; a kad su mu se već tako nadali – kako onda da ga i ne bude?
Tačno u podne zagrme orkestar. Pošto sam bio redar, to jest jedan od
dvanaestorice »mladića s trakom«, svojim sam očima video kako je počeo ovaj
dan, pun postidnih uspomena; a počeo je nenadmašnom gužvom na ulasku.
Kako se samo desilo da se već na prvom koraku sve poremeti, počevši od
policije? Ja ne krivim publiku, očevi porodice ne samo što se nisu gurali, niti su
kome smetali, niti su pravili pitanje o svom činu i dostojanstvu – nego su se,
kažu, još sa ulice zbunjivali kad su videli navalu retku za naš grad, kad su videli
kako gomila opseda ulaz i otima se da uđe i ne ulazi prosto i lepo. Uz to su i
ekipaži stizali i, naposletku, zakrčili su ulicu. Danas, kad ovo pišem, imam
pouzdane podatke da tvrdim: da su Ljamšin i Liputin, a možda i još po neko od
redara, prosto bez ulaznice pustili unutra nekolicinu ljudi sa dna najodvratnijeg
taloga u našem građanstvu. Javile su se sasvim nepoznate ličnosti, koje su
doputovale odnekud iz sreza i još odnekud. Ovi divljaci, čim uđoše u dvoranu,
odmah se na isti način (upravo kao da ih je neko tome poučio) počeše da
raspituju za bife, a kad su čuli da ga nema, grdili su i psovali bez ikakve
»politike«, sa drskošću kod nas do danas nečuvenom. Poneki od njih je došao i
pijan. Nekolicina kao divljaci bili su preneraženi sjajem dvorana naše
predvodnikovice, kao da nikad ništa slično nisu videli; kad uđoše, oni se
trenutno smiriše i blenuše otvorenih usta. A velika bela dvorana, mada već
rabatna, odista i jeste bila divna: ogromna, na dva sprata, s tavanicom starinski
naslikanom i zlatom ukrašenom, sa horovima, sa ogledalima između prozora,
draperijama u belo i crveno, s mramornim statuama (kakve su da su, tek ipak
statue), sa starinskim teškim nameštajem iz Napoleonova doba, belim, sa
pozlatom i ivicama od crvene kadife. Na kraju dvorane dizala se visoka estrada
za književnike koji će se tu prikazati i čitati; a u celoj dvorani bile su
ponameštane stolice, kao u pozorišnom parteru; između njih su ostali široki
prolazi za publiku.
Posle prvih trenutaka divljenja, čuše se vrlo glupa pitanja i izjave. »Mi
baš, možda, i ne želimo ta predavanja... Mi smo dobro platili... publika je drsko
prevarena... Mi smo domaćini, a ne Lempkeovi!«... Rečju, kao da su ih samo
zato pustili unutra. Sećam se naročito jednog sukoba u kome se istakao knez,
jučerašnji slučajni gost kod Julije Mihailovne, u ukrućenom okovratniku, sličan
drvenom lutku. I on je, na njeno stalno moljakanje, pristao da na levo rame
prikači belu traku i postane naš drug, redar. Pokazalo se da ovaj nemi voštani
lutak na pružinama ume, ako ne da govori, a ono na svoj način da radi. Neki
kolosalan, rošav kapetan u ostavci, oslanjajući se na čitavu gomilu svakojakog
ološa koji se za njim tiskao, pristade uz tog kneza i zapita ga kuda se ide za bife.
Knez namignu pozorniku. Naredba je odmah izvršena: pijanog kapetana, i pored
njegove grdnje, izguraše iz dvorane. Međutim, najzad poče dolaziti i »prava«
publika i provlačiti se u tri duga niza kroz tri duga hodnika između redova
stolica. Elementi nereda stišavahu se postepeno, ali publika, čak i ona
»najčistija«, izgledaše nezadovoljna i začuđena.
Najzad se smestiše i posedaše; umuče i muzika, šmrkali su i osvrtali se.
čekali su sa preterano svečanim izgledom – što je već i samo po sebi bilo rđav
znak. Ali »Lempkeovih« još nema. Svila, kadifa, briljanti na sve strane sijaju i
gore; vazduh pun mirisa. Muškarci pometali sve svoje ordene, a starci navukli
mundire. Naposletku se pojavi predvodnikovica, zajedno sa Lizom. Liza još
nikad nije izgledala ovako zasenjivo divna, niti je ikad imala ovako bogatu i
sjajnu haljinu. Kosa u uvojcima, oči blistaju, na licu sija osmeh. Ona je očevidno
napravila utisak; posmatrali su je, šaputali o njoj. Govorili da ona očima traži
Stavrogina, ali nije bilo ni njega ni Varvare Petrovne. Ja tada nisam razumeo
izraz njenog lica: otkud na njemu toliko sreće, radosti, energije, snage? Setih se
jučerašnjeg događaja i zabrinuh se. Ali »Lempkeovi« ipak još ne dolaze. To je
već pogreška. Posle sam doznao da je Julija Mihailovna do poslednjeg trenutka
iščekivala Petra Stepanoviča, bez koga u poslednje vreme nije mogla nikud
sama, mada to sebi nije nikad priznavala. Napominjem u zagradi, Petar
Stepanović, uoči svečanosti, na poslednjoj odborskoj sednici, odrekao se
redarske trake, a to je njoj bilo mnogo žao, čak do suza. Posle se još više
začudila i neobično uzbunila što ga je uopšte nestalo; celog jutra se nije pojavio,
ni na književnom čitanju nije bio; tako da ga do same večere niko nije r.i video
ni čuo. Publika stade pokazivati neskriveno nestrpljenje. Ni na estradi se niko
nije pojavljivao. U poslednjim redovima su tapšali kao u pozorištu. Starci i
gospođe mrštili su se: »Očevidno, ove ,Lempke' prave se suviše važne.« Štaviše,
i među boljim delom publike poče besmisleno šaputanje da se, po svoj prilici,
svečanost neće ni održati; da Lempke, po svoj prilici, nije zdrav; itd. Ali, hvala
bogu, »Lempke« su najzad došle – on je vodio nju pod ruku. Pravo da kažem, i
ja sam se mnogo bojao trenutka kad se oni budu pojavili. Ali, eto, dakle, priče
padaju, istina uzima svoje pravo. Publika čisto odahnu. Lempke je izgledao
potpuno zdrav, što su, toga se sećam, i svi ostali zaključili; i zato se može
zamisliti koliko se pogleda na njega okrenulo. Radi karakteristike beležim: u
našem višem društvu malo je njih bilo koji su držali da Lempke onako nekako
nije čovek zdrav; jer, mislili su oni, njegovi poslovi teku sasvim normalno; i čak
njegov jučerašnji slučaj, tamo na terasi, primili su sa odobravanjem. »Trebalo je
od početka tako raditi«, govorili su činovnici. »Nego nam dolaze ovamo neki
tobožnji filantropi, a svi svršavaju samo strogošću i ne vide da je baš radi te
filantropije potrebno onako činiti.« Tako se u klubu rezonovalo. Osuđivali su
Lempkea samo zato što se na tom prvom koraku prilično zagrejao: »To je trebalo
izvesti hladnokrvnije; ali nov čovek«, govorili su poznavaoci.
Isto tako željno okretoše se sve oči i Juliji Mihailovnoj. Svakako, niko
nema prava da od mene, pripovedača, traži suviše tačne pojedinosti o jednoj
stvari: to je tajna, tu je žena. Znam samo jedno: sinoć je ona ušla u kabinet
Andréja Antonoviča i ostala kod njega dugo posle ponoći. Andreju Antonoviču
oprošteno je i on se umirio. Supruzi su se složili u svemu, sve je zaboravljeno i,
kad je, na kraju sporazuma, fon Lempke ipak pao na kolena, sa stravom sećajući
se najvažnije završne epizode iz pretprošle noći, ženina lepa ruka, a za njom i
usne njene sprečiše vatren potok pokajničkih reči čoveka viteški delikatnog, ali
umiljatošću ženinom razneženog do popustljivosti.
Na njenom licu su sad svi čitali sreću:ona je prolazila vedra, u sjajnoj
haljini. Izgledala je kao na vrhuncu svih želja. Svečanost – cilj i kruna njene
politike – ostvarila se. Oboje, idući svom mestu pred samom estradom, klanjahu
se i odgovarahu na pozdrave. Bili su odmah »okruženi«. Predvodnikovica im
pođe u susret... Ali tada se desi jedan gadan nesporazum: orkestar, ni ovo ni ono,
nego najedanput grunu »tuš« – i to ne neki marš, nego prosto »tuš« kao kod nas
u klubu, za stolom, kad se na zvaničnom ručku pije u čije zdravlje. Danas znam
da se za to postarao bio Ljamšin, u svom zvanju redara, tobože u čast dolaska
»Lempkeovih«. Naravno, Ljamšin se uvek mogao izgovoriti da je to učinio iz
gluposti, ili iz preterane usrdnosti. Avaj, ja tada još nisam znao da oni više nisu
marili za izvinjenja i objašnjenja, nego su tim danom sve hteli da završe. Ali se
nije svršilo tušem. Zajedno s neugodnom nevericom i osmesima kod publike,
odjednom, na kraju dvorane, sa hora, razleže se ura, takođe kao u čast
Lempkeovih. Ne sa mnogo glasova, ali pravo da kažem, potrajalo je neko vreme.
Julija Mihailovna pocrvene, oči joj sevnuše. Lempke zasta kod svog mesta,
okrete se prema vikačima i veličanstveno i strogo pogleda po dvorani... Brže-
bolje ga posadiše na mesto. Ja opet sa strahom opazih na njegovu licu onaj
bojažljivi osmejak s kojim je juče pre podne stajao u prijemnoj sobi svoje žene i
gledao u Stepana Trofimoviča pre nego što mu je prišao. Učini mi se da mu je i
sad na licu neki zloslutan i, što je najgore, nešto komičan izraz – izraz stvorenja
koje sebe prinosi na žrtvu, samo da ugodi višim ciljevima svoje žene...
Julija Mihailovna me ubrzo znakom pozva sebi, pa mi šapatom reče da
otrčim Karmazinovu i da ga zamolim da počne. Ali tek što se okretoh, stvori se
druga gadost još gora od prve. Na estradi, na praznoj estradi, na koju su do ovog
trenutka skretani svi pogledi i prikivana sva očekivanja i na kojoj se video samo
veliki sto i pored njega dve stolice, na stolu čaša vode na srebrnom poslužavniku
– na toj praznoj estradi odjedanput se pojavi kolosalna figura kapetana
Lebjatkina, u fraku i s belom kravatom. Ja se tako zaprepastih da svojim očima
nisam verovao. Kapetan se kao, izgleda, zbunio i zastao u udubljenju estrade.
Odjednom se u dvorani začu uzvik: »Lebjatkine! Ti?« Kapetanovo glupo i
zajapureno lice (bio je sasvim pijan) na taj uzvik rasplinu se u širok, tup osmeh.
On podiže ruku, protrlja njome čelo, zatrese čupavom glavom, pa kao rešen na
sve, koraknu dvaput napred i – naglo prasnu u smeh, ne glasan, nego talasav,
dug, srećan, od koga se zaljulja sva njegov odebljala telesina, a mâle mu se oči
skupiše. Gotovo se i polovina publike stala smejati na ovu predstavu;
dvadesetoro ljudi je i zapljeskalo. Ozbiljna publika se mrko zgledala, ali sve to
ne potraja duže od pola minuta. Odjednom na estradu istrča Liputin sa svojom
redarskom trakom, u pratnji dvojice slugu; oni pažljivo uzeše kapetana pod ruku,
a Liputin mu nešto prošaputa. Kapetan se stušti i promrmlja: »E pa dobro, kad je
tako« – mahnu rukom, okrenu publici ogromna leđa i nestade ga sa pratiocima.
Ali trenut docnije Liputin opet skoči na estradu. Na usnama mu beše jedan od
njegovih najslađih osmeha koji nekako podseća na sirće sa šećerom, a u ruci list
hartije za pisanje. Sitnim ali brzim koracima on priđe prednjoj ivici estrade.
– Gospodo – reče publici – iz nepažnje desio se komičan nesporazum, koji
je sad otklonjen; ali ja sam primio na sebe poruku jednog od lokalnih naših
stihotvoraca, poruku s nadom, i njegovu molbu, duboku, punu poštovanja
molbu... Duboko prožet humanim i uzvišenim svrhama... bez obzira na izgled...
onom istom svrhom koja je i nas sve sjedinila... utrti suze siromašnih
obrazovanih devojaka iz naše gubernije... taj gospodin, to jest, hoću reći, taj
ovdašnji pesnik... sa željom da očuva inkognito... veoma bi želeo da vidi da se
njegova pesma recituje pre početka bala... to jest, hteo sam reći, pre predavanja.
Premda ova pesma ne ulazi u program... jer je tek pre pola časa prijavljena... ali
nama – (kojim »nama«? ja ovaj zbunjeni i isprekidani govor beležim od reči do
reči) – nama se učinilo da bismo prema vidnoj naivnosti osećanja, spojenog sa
takođe vidnom veselošću, te stihove mogli pročitati, to jest ne kao nešto
ozbiljno, nego kao nešto prigodno za svečanost... prigodno ideji... Utoliko pre
što je to svega nekoliko redaka... i hteo sam ljubaznu publiku da molim za
dopuštenje...
– Čitajte! – zakreča glas na kraju dvorane.
– Dakle, da čitam?
– Čitajte, čitajte! – odjeknu mnogo glasova.
– Pročitaću, sa odobrnjem publike – opet se Liputin nasmeši onim istim
šećernim osmehom.
Izgledalo je, međutim, kao da se ipak ne može da odluči; a meni se učinilo
još i da je uzbuđen. I pored sve svoje drskosti, ovakvi ljudi se ipak spotiču.
Uostalom, današnji seminarist se ne bi spotakao, no Liputin još pripadaše
ljudima starog društva.
– Unapred napominjem, to jest čast mi je unapred napomenuti da ovo nije
neka oda, kakve su nekad pisane za svečane prilike; nego je ovo gotovo, tako
reći, pošalica, ali sa nesumnjivom osećajnošću spojenom s nestašnom veselošću
i, tako reći, sa najrealnijom istinom.
– Čitaj, Čitaj!
Liputin otvori list. Razume se, niko ga ne bi mogao ni zadržati. Uz to, on
se pojavio sa redarskom trakom... Zvučnim glasom, dakle, on izdeklamova:
 – Otačastvenoj guvernanti ovdašnjeg mesta, od prigodnog pesnika sa ove
svečanosti.
Zdravo, zdravo, guvernanta!
Vaspitaču od zanata!
Veseli se i likuj!
Bilo da si starog kova
il' napredna, ko Sandova,
svejedno je, sad likuj!
– Pa to je Lebjatkin! Bogami, Lebjatkin, i niko drugi! – odazva se
nekoliko glasova. Razleže se smeh, a i tapšanje, mada ne tako mnogobrojno.
Učiš tuđe balavčiće,
devojčice, dečačiće,
po francuski, uz bukvar,
a voljna si namignuti,
gotova si da te uzme
makar kakav i zvonar.
– Ura! Ura! živeo!
Ali u našem veku ovom
s reformama i obnovom –
ne uze te ni zvonar.
Trebaće ti, gospođice,
neke male i parice –
il' ćeš opet za bukvar.
– Sasvim, sasvim tako! Eto to je realizam: bez »parice« ni koraka!
Al' kad danas igrajući,
mi zbiramo kapital,
i spremamo, pevajući,
tebi miraz, dar i tal –
šaljemo te do sto vraga,
da ne vidiš ovog praga.

Ali bila starog kova
 il' napredna ko Sandova,
svejedno je, sada, čuj:
s mirazom si guvernanta,
pljuni na sve, pa likuj!
Priznajem, svojim ušima nisam verovao. Ovo je tako očita drskost da se
Liputinu ne može oprostiti čak ni na račun gluposti. A Liputin i nije glup.
Namera je jasna, bar za mene: žure se da izazovu nerede. Nekoliko stihova ove
idiotske pesme, na primer poslednji, takvi su da nema gluposti kojom bi se mogli
opravdati. Liputin, kako izgleda, i sam oseća da je daleko zabrazdio kad se
primio da izvede ovo junačko delo; zbog svoje smelosti, on nekako pade iz sedla
i osta ne silazeći sa estrade, kao da ima još nešto da doda. Izvesno je mislio da će
ovo ispasti drukčije, ali, eto, čak i gomila nekih bezobraznika koji su za vreme
njegovog ispada pljeskali sad, baš kao da su i oni iz sedla ispali, naglo zaćutaše.
Najgluplje je što su mnogi od njih patetično shvatili ovaj ispad; dakle, ne kao
satiru, nego kao realnu istinu o guvernantama, shvatili to kao kakvu pesmu sa
izvesnim pravcem. Preterana sloboda ove pesme zgranu ipak i njih. što se tiče
ostale publike – cela je dvorana bila ne samo skandalizovana nego i očevidno
uvređena. Ne varam se kad kažem da je utisak bio takav. Julija Mihailovna je
docnije pričala kako je još samo jedan tren bio potreban pa da padne u nesvest.
Jedan od najčestitijih starina dohvati svoju staru i oboje iziđoše iz dvorane
praćeni uznemirenim pogledima celog skupa. Ko zna, možda bi ovaj primer
primamio još nekolicinu da odu da se baš u taj mah na estradi ne pojavi sam
Karmazinov, u fraku sa belom mašnom i sa knjižicom u ruci. Julija Mihailovna
baci na nj ushićen pogled, kao na izbavitelja... Ja sam već bio iza kulisa: trebalo
mi je da neminovno vidim Liputina.
– To ste vi namerno učinili! – rekoh, hvatajući ga ljutito za ruku.
– Bogami, nisam ni pomislio! – presamiti se on odmah; i poče da laže i da
se pretvara kako je nesrećan zbog toga. – Pesmicu su mi maločas doneli i ja sam
pomislio da će, kao zanimljiva šala...
– Niste vi to pomislili. Valjda mislite da je to nespretno blebetanje bez
duha zanimljiva šala?
– Da, mislim.
– Vi prosto lažete; i uopšte vam to sad nisu doneli. Vi lično sastavili ste tu
stvar zajedno s Lebjatkinom, možda još juče, i sve to radi skandala. Poslednji
stih nesumnjivo je vaš; a i ono o zvonaru. Zašto je Lebjatkin bio u fraku? Znači,
vi ste ga pripremali i da čita, samo što se on opio, pa mu niste dali.
 Liputin me pogleda hladno i zajedljivo.
– A šta se to vas tiče? – upita on odjednom čudnovato mirno.
– Kako šta? Pa i vi nosite ovu traku... Gde je Petar Stepanovič?
– Ne znam, ovde negde; a zašto?
– A zašto? Pa zato što vas ja sad vidim sve skroz. To je prosto zavera
protiv Julije Mihailovne, da biste skandalizovali...
Liputin me opet pogleda iskosa:
– Ama šta se to vas tiče? – isklibi se on, sleže ramenima i ukloni se.
Kao da me polio vodom. Opravdavaju se sve moje sumnje. A ja se nadao
da se varam! šta da činim? Pomislio sam da se posavetujem sa Stepanom
Trofimovičem, ali on stoji pred ogledalom, ogleda razne osmejke i neprestano
pogleda hartiju sa svojim pribeleškama. On treba da iziđe odmah posle
Karmazinova, pa već nije u stanju sa mnom da razgovara. Da otrčim do Julije
Mihailovne? Ali još je rano za to: njoj je potrebna još malo jača pouka da se
izleči od uverenja da je »okružena« i da joj je ceo svet »fanatično odan«. Ne bi
mi ona ni poverovala i smatrala bi me za čoveka koji pati od priviđenja. A i kako
bi mogla ona sad i ovde pomoći? »Eh«, pomislim ja, »pa mene se sve to i ne
tiče! kad se započne, skinuću traku i otići kući.« Upravo tako sam pomislio:
»kad se započne« – to pamtim.
Ali valja saslušati Karmazinova. Još poslednji put se osvrnem na kulise i
opazim da se tuda muva dosta ljudi kojima nije tu mesto; ima i žena. Ulazi se i
izlazi. »Iza kulisa« – to je dosta uzan prostor, dobro odvojen od publike
zavesom, a pozadi je hodnicima napravljena veza sa ostalim sobama. Ovde naši
predavači čekaju na svoj red. No u ovaj mah mene osobito začudi lektor koji je
dolazio na red posle Stepana Trofimoviča. I on neka vrsta profesora (ja ni danas
ne znam tačno ko je i šta je on) koji je posle nekog studentskog događaja
dobrovoljno ostavio školu i iz nekog uzroka doputovao u naš grad; ali tek pre
nekoliko dana. I njega su preporučili Juliji Mihailovnoj, a ona ga primila
ljubazno. Sad znam da je kod nje bio svega jedne večeri pre predavanja i da je
celo to veče ćutao, dvosmisleno se osmejkivao na šale i ton društva oko
domaćice i da je svojim nadmenim i u isti mah do strašljivosti potištenim
držanjem na svakog učinio neprijatan utisak. Sama Julija Mihailovna ga je
vrbovala za predavača na večeri. Sad je hodao tamo-ovamo i, kao i Stepan
Trofimovič, šaputao za sebe, ali gledao u zemlju a ne u ogledalo. Osmeh nije
udešavao, mada se često i grubo smejao. Jasno je bilo da se ni s njim ne može
govoriti. Malog rasta, na izgled oko četrdeset godina, ćelav, gola temena, sa
prosedom bradicom, bio je lepo odeven; ali je najzanimljivije što je pri svakom
obrtu u hodu podizao desnu pesnicu, uzmahivao njom iznad glave i naglo je
spuštao dole kao da nekog svog protivnika u prah mrvi. Ponavljao je to svakog
časa. Meni je bilo mučno. Brzo otrčim da slušam Karmazinova.


 III

Dvoranom je opet lebdelo nešto neprijatno. Da kažem odmah: ja se

klanjam veličini genija, ali zašto gospoda naši geniji, na kraju svojih slavnih
dana, rade ponekad sasvim kao mala decà? I kad je neko Karmazinov i izlazi sa
važnošću kao da ga prate petorica komornika? – kako može jednim pismenim
sastavom čitav jedan sat zadržati pažnju publike kao što je naša? Uopšte, zapazio
sam da čak ni genije u javnom, lakom književnom predavanju ne može da
publiku zabavlja sobom duže od dvadeset minuta. Doduše, pojavu velikog genija
naša je publika dočekala s najvećim poštovanjem: čak i najstroži starci pokazaše
dopadanje i radoznalost, a dame čak i neko oduševljenje. Aplauzi, pri svem tom,
behu kratki i nekako ne baš prijateljski, zbunjeni. U poslednjim redovima čak ne
bi ni jednog ispada, sve do trenutka dok gospodin Karmazinov nije progovorio;
no ni tada se ne desi ništa osobito ružno, osim što se osetila kao neka nedoumica.
Već sam i ranije pomenuo da je njegov glas bio suviše piskav, čak nešto
»ženski«, uz to se odlikovao pravim otmenim plemićkim vrskanjem. Tek što je
izustio nekoliko reci, kad odjedanput neko tamo uze sebi slobodu da se glasno
nasmeje – verovatno kakav neiskusan glupan koji još nije video ništa iz velikog
sveta, a patio je još od urođene smešljivosti. Ali nije tu bilo nikakve
demonstracije; naprotiv, budali šištanjem davahu znak da ćuti i on propade. I,
eto, sad je gospodin Karmazinov kitnjasto i nijansirano izjavljivao da on »isprva
nije ni za šta na svetu hteo pristati da čita«; (ta izjava bila je baš vrlo potrebna)!
»jer, kaže, ima redova koji toliko potiču iz srca da se jedva mogu iskazati, i da se
takva svetinja upravo i ne može iznostiti pred javnost«; (pa zašto je onda
iznosi?). »Ali kad je već umoljen, on ih, eto, iznosi i, osim toga, kako on ujedno
sad i pero ostavlja zauvek i zakleo se da ni po koju cenu i nikad ništa više ne čita
publici, to će dakle, samo izuzetno pročitati javno ovu svoju poslednju
stvarčicu« itd., sve nalik na to.
No to još nije bilo ništa strašno; (ko ne zna za autorske predgovore!).
Napominjem sve ovo zato da bih podsetio da pored slabog obrazovanja naše
publike, i pored razdražljivosti u poslednjim njenim redovima, da su već i ove
reči autorove mogle naročito uticati. Zar, dakle, ne bi bilo bolje da je pročitao
neku malu novelu, neku malu pričicu, kakve je nekad pisao, to jest dosta
reckaste i gizdave, ali ipak i oštroumne. Time bi bilo sve spašeno. Ali nije tako
bilo suđeno! Započe mudrovanje! Bože, čega sve tu nije bilo! Mogu reći
slobodno: i prestonička publika bi se zabezeknula, a tek naša! Zamislite, dva
štampana tabaka vrlo usiljenog nagvaždanja i sasvim izlišnog brbljanja, i, da još
dodam, gospodin je čitao nekako kao da s visine poginje glavu, čisto kao iz
milosti tako da je ispalo i uvredljivo za našu publiku. Tema...253 ali ko bi
razumeo tu njegovu temu! To je bio izveštaj o nekakvim utiscima, o nekakvim
uspomenama. Ali otkuda? O čemu? – Ma koliko da su se nabirala naša
gubernijska cela, ni prvu polovinu čitanja nismo mogli svariti, te tako smo drugu
slušali tek samo iz učtivosti. Istina govoreno je tu mnogo o ljubavi, o genijevoj
ljubavi prema nekoj osobi, ali, pravo da kažem, to je ispalo nekako nezgodno.
Uz omalenu, debeljušnu figuricu genijalnog pisca, nekako, u mojim očima bar
nije pristajalo pričati o svom prvom poljupcu. I, što je takođe bilo neprijatno, ti
poljupci nekako nisu bili kao kod ostalih smrtnika. Svud unaokolo neminovno
raste neka žutilovina, neminovno žutilovina, ili nekakva druga trava, o kojoj
treba u botanici tražiti obaveštenja. Uz to, nebo ima nekakav ljubičast odsjaj,
koji, dabogme, niko od smrtnih nikad nije opazio, odnosno video je svaki, ali
svaki nije umeo da zapazi, »a ja sam«, kaže, »zapazio i opisujem to sad vama,
glupacima, kao nešto najobičnije«. Drvo pod kojim interesantan par sedi
neminovno mora da ima narandžastu boju. Sede oni tako, negde tamo u
Nemačkoj, kad odjedanput, vide Pompeja, ili Kasija, uoči borbe, i njih oboje
prožima jeza od ušićenja. Nekakva rusalka zapišta u žbunu. Gluk, u nekoj trstici,
zasvira na violini. Stvar koju je svirao zove se en toutes lettres,254 ali nikom nije
poznata, te bi trebalo zbog toga zagledati u muzički rečnik. Međutim, magla se
uskovitla, uskovitla, tako da je pre ličila na milion jastuka nego na maglu. I
odmah sve iščeznu i veliki pesnik pođe u zimski dan, ali pri proletnjoj jugovini,
preko Volge. Dve i po stranice prelaženja preko reke; ipak najzad propade u
prosek leda. Genije tone – mislite, potonuo je! Ni pomisliti! Sve je to bilo samo
zato da bi, kad je već sasvim potonuo i počeo grcati, pred njim zablistao mali,
majušni komadić leda, koliko zrnce, ali čist i providan »kao zamrznuta suza«; a
u tom komadiću leda oglednula se Nemačka, ili, bolje reći, nemačko nebo, a
treperenja u duginim bojama podsetila su ga na onu suzu koja se »sećaš li se,
okrunila iz očiju tvojih onda kad smo sedeli pod smaragdovim drvetom, a ti si
radosno uzviknula: 'Nema greha!' Da, rekoh ja kroz suze, ali ako je tako, onda
nema ni pravednika. Mi zaplakasmo i rastasmo se zanavek.« Ona ode nekud na
morsku obalu, a on u nekakvu pećinu; i sad se on spušta, spušta, tri godine se
spušta pod Suharevu kulu u Moskvi, i odjedanput, u samim nedrima zemljanim,
u pećini, nalazi žižak, a ispred žiška isposnika. Isposnik se moli bogu. Genije se
priljubi uz mali prozor sa rešetkom i odjednom začu uzdah. Mislite da je to
isposnik uzdahnuo? Mnogo je stalo geniju do vašeg isposnika! Nije, nego,
prosto-naprosto, uzdah ga je podsetio na njen prvi uzdah od pre trideset godina,
»kad smo, sećaš li se, u Nemačkoj, sedeli pod drvetom od ahata, a ti mi reče:
»Našto voleti? Pogledaj, naokolo su cvetovi oker žuti, i ja volim, ali će nestati
oker žutog, i ja ću prestati da volim. Tu se opet zakovitla magla, pojavi se
Hofman, rusalka odzvižda nešto od Šopena i odjedanput, iz magle, iznad rimskih
krovova, pojavi se Ank-Marcije sa lovorovim vencem. žmarci oduševljenja
prođoše nam niz leđa i mi se zauvek rastadosmo«, itd. itd.
Rečju, možda ja ovo ne prenosim, niti umem preneti kako treba, ali je
smisao brbljanja bio baš ovakav. I, naposletku, kakva je to zazorna strast kod
naših velikih umova za kalambure i igre reči u višem smislu literarnom! Veliki
evropski filozof, veliki naučnik, pronalazač, radnik, mučenik – svi ti trudbenici i
ljudi pod bremenom, svi su oni za našeg ruskog velikog genija nešto slično
kuvaru u njegovoj kuhinji. On je gospodin, a oni mu se javljaju s kapom u ruci i
očekuju zapovesti. Istina, on se i Rusiji oholo podsmeva i ništa mu nije milije
nego da pred velikim umovima u Evropi objavi bankrotstvo Rusije u svakom
pogledu, ali što se njega lično tiče – on, on se uzvisio i iznad tih velikih
evropskih umova! Svi su oni samo gradivo za njegove kalambure. On uzima
tuđu ideju, upliće u nju antitezu i kalambur je gotov. Ima greha, nema greha;
istine nema, pravednika nema; ateizam, darvinizam, moskovska zvona; Rim,
lovor... Ali on i ne veruje u lovor!... Tu sad dolazi propisni nastup bajronovske
sumornosti, ili grimasa kao u Hajnea, nešto kao kod Pečorina – i mašina polazi,
već, zviždi i... »Nego, uostalom, pohvalite me, to ja silno volim! Ja sam tek
samo onako rekao da pero ostavljam; počekajte, dodijavaću vam ja još trista
puta, umorićete se čitajući!«
Razume se, nije se baš sasvim glatko svršilo; ali je zlo što se tako
započelo. Već odavno se čulo struškanje nogama, šmrkanje, kašljanje i sve ono
što na književnim čitanjima biva kad književnik, pa bio on ko bio, zadržava
publiku više od dvadeset pet minuta. Ali genijalni pisac ništa nije zapažao. On je
nastavljao svoje vrskanje i nagvaždanje, on je i dalje znao da za publiku ne zna,
te tako sve stade obuzimati neka neverica. Iznenadno, iz poslednjih redova, začu
se jedan usamljen, ali zvonak glas: – Bože, ala je ovo glupost!
To mu izlete nehotice i, uveren sam, bez želje da demonstrira. Prosto,
čovek se zamorio. Ali gospodin Karmazinov zastade malo, pogleda po publici
podsmešljivo, pa odmah, sa otmenim držanjem uvređenog dvoranina, zavrska:
– Izgleda, gospodo, da sam vam prilično dosadio?
U tome je baš i bila greška što je o tome progovorio; kad se tako izaziva
da se dobije odgovor, samim tim se svakoj fukari daje mogućnost da odgovori, i,
tako reći, s pravom. A da se govornik uzdržao, oni bi šmrkali, šmrkali, pa bi
nekako na tome i prošlo... Možda se autor, u odgovor na svoje pitanje, nadao
aplauzu, ali aplauz se ne osu; naprotiv, sva se publika nekako kao uplaši, zgrči i
ućuta.
 – Vi nikad niste videli Ank-Marcija, to je sve stil – odjeknu odjednom
jedan glas, nadražen i nekako bolesno osetljiv.
– Tačno – prihvati odmah drugi glas – danas se ne zna za priviđenja, nego
za prirodne nauke. Upoznajte se sa prirodnim naukama.
– Gospodo, takvim ocenama najmanje sam se nadao! – veoma se začudi
Karmazinov. Veliki genije se u Karlsrueu sasvim odvikao od otadžbine.
– U naše doba je sramota učiti tome slično. Kao da svet stoji na tri ribe –
odjednom zatoroka glas neke devojke. – Vi se, Karmazinove, niste mogli
spuštati u pećinu asketa. A i ko sad o asketima govori?
– Gospodo, mene najviše čudi što je sve to uzeto tako ozbiljno.
Uostalom... uostalom... imate potpuno pravo. Realnu istinu niko ne ceni više
nego ja.
Mada se ironično osmehivao, bio je ipak zaprepašćen. Lice mu je,
međutim, govorilo: »Nisam ja takav kako vi mislite; ja sam na vašoj strani; samo
me pohvalite, što više me hvalite, ja to silno volim!...«
– Gospodo – povika on najzad, već sasvim uvređen – ja vidim da moja
jadna mala poema nije pogodila gde treba. A i ja sam, čini mi se, nisam pogodio
kako treba.
– Gađao u vranu, pa pogodio kravu – viknu iz sveg glasa nekakav ludak,
mora biti pijan, na koga, razume se, ne treba ni obraćati pažnju. Doduše, razleže
se bezobziran smeh.
– U kravu, rekoste – odmah prihvati Karmazinov. Glas mu je bivao sve
piskaviji. – Dopuštam sebi, gospodo, da se uzdržim od govora o vranama i
kravama. Ja i suviše cenim svaku publiku da bih sebi dopustio ma i bezazlena
upoređenja; ali ja sam mislio da...
– Ipak, poštovani gospodine, ne bi baš trebalo da se... tako mnogo... –
povika neko iz poslednjih redova.
– ... ja sam mislio da ću, pri rastanku od pera i od čitalaca, biti saslušan...
– Da, da, mi želimo da vas čujemo, želimo! – odeknu najzad nekoliko
ohrabrenih glasova iz prvih redova.
– Čitajte, čitajte! – prihvati nekoliko oduševljenih ženskih glasova; i jedva
jednom ote se aplauz, doduše ovlašno i retko. Karmazinov se osmehnu jednom
stranom usana i ustade s mesta.
– Verujte, Karmazinove – odjednom se iz dubine dvorane začu svež, mlad
glas. Bio je to glas vrlo mladog nastavnika iz jedne škole u srezu, divnog
mladića, mirnog i plemenitog, koji je odskora naš gost. On ustade sa svog mesta.
– Gospodine Karmazinove, kad bih ja imao sreću da zavolim tako kako ste nam
vi sad opisali ljubav, ja svoju ljubav zbilja ne bih unosio u rad namenjen javnom
čitanju...
Mladić pocrvene, sav.
– Gospodo! – povika Karmazinov – ja sam svršio. Izostavljam svršetak
poeme i uklanjam se. Ali dopustite mi da pročitam još samo šest završenih
redova:
»Da, prijatelju čitaoče, zbogom!« poče on odmah da čita iz rukopisa, i više
ne sede u naslonjaču. »Zbogom, čitaoče, ja se baš mnogo i ne staram da naš
rastanak bude prijateljski: zbilja, zašto bih te uznemiravao? I kudi me i grdi
koliko hoćeš ako ti to čini ma kakvo zadovoljstvo. Ali najbolje bi bilo da jedan
drugog zauvek zaboravimo. I baš kad bi i svi vi, čitaoci, odjednom postali toliko
dobri da me na kolenima i sa suzama molite: 'Piši, oh, piši, Karmazinove, nas
radi – otadžbine radi, potomstva radi, lovorovih venaca raditi', ja bih vam i tada
odgovorio, razume se, uz veliku zahvalnost, skromno: 'Više ne, dosta smo se
uzajamno trudili i mučili, dragi moji sunarodnici, Merci! vreme je da pođemo
svaki svojim putem! Merci, Merci, Merci'!«
Karmazinov se ceremonijalno pokloni i, sav crven, kao obaren, ode iza
kulisa.
– Baš ti niko neće pasti na kolena! Da čudne fantazije!
– Ala je to samoljublje!
– To je samo humor – popravi neko malo razložniji.
– Spašavajte nas od vašeg humora.
– Začelo, ovo je bila drskost, gospodo.
– Bar je svršio!
– Ih, baš se namučismo!
Ali sve ove neuljudne uzvike iz poslednjih redova (uostalom, ne samo iz
poslednjih) zaguši tapšanje drugog delà publike. Karmazinova su izazivali.
Nekoliko gospođa, sa Julijom Mihailovnom i predvodnikovicom na čelu, okupi
se na estradi. U rukama Julije Mihailovne našao se skupocen lovorov venac na
jastučetu od belog somota, a na drugom jastučetu venac od svežih ruža.
– Lovori – izusti Karmazinov s tankim i malo zajedljivim osmehom; – ja
sam tronut, razume se, i sa živim osećanjem primam ovaj venac, ranije
pripremljen, ali još neuveo; no uveravam vas mesdames, ja sam odjedanput
postao toliki realist da smatram da u naše doba lovor mnogo više vredi u rukama
veštog kuvara nego u mojim.
 – Pa kuvar je koristan – povika onaj seminarist sa »sednice« kod
Virginskog.
Red se u nekoliko poremeti. Sa mnogih stolica skočiše gosti da vide obred
sa lovorovim vencem.
– Ja bih još tri srebrnika dodao za kuvara – prihvati drugi glas zvonko, i
čak i suviše zvonko, tvrdoglavo zvonko.
– I ja.
– I ja.
– Ama, ima li ovde bifea?
– Gospodo, ovo je prosta prevara.
Uostalom, valja priznati da su se ova razobručena gospoda gosti još uvek
veoma bojali činovnika, pa i nadzornika koji je bio u dvorani. Za desetak minuta
svi se opet kojekako ponameštaše, ali dotadašnji poredak više se ne povrati. I
tako baš u tom započetom haosu dođe red na siromaha Stepana Trofimoviča.


 IV

Međutim, ja sam još jednom otrčao do njega iza kulisa i uspeo da ga,
onakvog van sebe, opomenem da su, kako mi se čini, sve žice poprskale i da će
biti bolje za njega da se i ne pojavljuje nego da se odmah odveze kući; i neka se
opravda makar i kolerinom; i da bih ja rado skinuo svoju traku i pošao s njim.
Ali baš u taj mah on beše pošao na estradu; stade, oholo me odmeri od glave do
pete, i svečano reče:
– Po čemu vi, gospodine, mislite da sam ja u stanju da učinim takvu
niskost?
Uklonih se. Uveren sam bio, kao u dvaput dva, da se on bez katastrofe
neće vratiti. Međutim, kako sam tu stajao sasvim utučen, ispred mene promače
opet figura onog došljaka profesora, čiji je red bio posle Stepana Trofimoviča i
koji je maločas jednako pesnicu dizao uvis i s velikim razmahom spuštao. On je
još jednako hodao gore-dole, udubljen u sebe, i mrmljao nešto sebi pod nos, uz
osmeh zmijski lukav ali pobednički ohol. Ja nekako i nehotice (nešto me
podstače) priđem i njemu.
– Znate – rekoh – sudeći po mnogim pripremama, ako predavač drži
publiku duže od dvadeset minuta, ona ga već više ne sluša. Ne znam da je kakva
znamenitost, pa ne može pola časa da izdrži...
On naglo zastade i nekako sav čisto zacepta od uvređenosti. Na licu mu se
pokaza beskrajna oholost.
– Budite spokojni – promrmlja on prezrivo i prođe mimo mene.
Tog trenutka u dvorani odjeknu glas Stepana Trofimoviča.
»Eh, ne bilo vas svih!« – pomislih i otrčah u dvoranu.
Još se nered nije stišao, a Stepan Trofimovič sede u fotelju. Iz prednjih
redova dočekaše ga očevidno zlovoljni pogledi. (U poslednje vreme u klubu ga
odnekud više nisu voleli i mnogo manje ga poštovali nego pre.) Uostalom, već i
to je bilo rđavo što publiku nisu utišavali. Ja sam još od juče imao jednu
čudnovatu ideju: sve mi se činilo da će ga izviždati čim se pojavi. Međutim, nisu
ga odmah ni opazili – zbog ono nešto zaostalog nereda. Ali čemu se mogao
nadati ovaj čovek kad su se već i prema Karmazinovu onako ponašali? Bio je
bled: deset godina nije izlazio pred publiku. Po uzbuđenju i svemu što sam o
njemu znao, jasno mi je bilo da on sam na svoj današnji izlazak na estradu gleda
kao na odluku svoje sudbine, ili tako nešto. Eto, zato sam se bojao! Drag mi je
bio taj čovek! I šta sam osećao kad je otvorio usta i kad čuh njegovu prvu
rečenicu!
 – Gospodo! – reče on odmah, kao spreman na sve, a u isti mah gotovo
izgubljenim glasom: – Gospođo! Još jutros preda mnom je stajao jedan od onih
ovde rasturanih i kažnjivih listića i ja sam se stotinu puta pitao: »Gde je njegova
tajna?«
Odjednom se cela dvorana utiša; svi pogledi, neki i preplašeni, njemu se
okretoše. Ne treba napominjati da je od prve reči umeo da pridobije pažnju. Čak
se i iza kulisa promoliše neke glave; Liputin i Ljamšin su žudno osluškivali.
Julija Mihailovna mahnu rukom na mene:
– Zadržite ga, po svaku cenu ga zadržite! – prošaputa ona u strahu.
Ja samo slegoh ramenima; može li se zadržati čovek rešen? Avaj, razumeo
sam ga.
– Aha, o proglasima! – začu se šapat u publici; pokrenu se cela dvorana.
– Gospodo! Ja sam tu tajnu otkrio. Cela tajna njihova efekta leži u
njihovoj gluposti! (Njemu su sevale oči.) Da, gospodo, da je to glupost namerno
smišljena, učinjena s računom, prevare radi, o, to bi još bilo genijalno! Ali valja
prema njima biti potpuno pravičan! Nisu oni učnili ništa, nikakvu prevaru nisu
smislili! Nego je to sasvim naga, sasvim prostodušna, sasvim plitka, najčistija
glupost – c'est la bêtise dans son essence la plus pure, quelque chose comme un
simple chimique.255 Da je za trunčicu pametnije kazano to što se htelo reći,
svako bi odmah uvideo svu ništavnost te proste gluposti. A ovako svi zastaju u
neverici! »Ne može biti da je tu samo to«, veli svako; i traži tajnu, vidi tajnu,
hoće da je pročita između redova – efekt je tim postignut. Tako slavnu nagradu
glupost još nikad nije dobila, mada ju je i inače vrlo često zasluživala... Jer, en
paranthèse,256 glupost, kao i najveći geniji, podjednako su korisni sudbini
čovečanstva.
– Kalamburi iz četrdesetih godina! – začu se nečiji, uostalom, vrlo smeran
glas; ali odmah kao da se sve za njim ruši; nastade graja i vika.
– Gospodo, ura! Predlažem da se pije u zdravlje gluposti! – povika Stepan
Trofimovič, već u potpunom zaboravu, kao izazivajući dvoranu.
Pritrčah mu pod izgovorom da mu naspem vode u čašu.
– Ostavite se, Stepane Trofimoviču! Julija Mihailovna moli...
– Ne, nego vi ostavite mene, zaludni mladiću! – odseče se na me iz svega
glasa. Ja pobegoh.
– Messieurs257 – nastavi on – našto uzbuđenje, našto ta vika i
nezadovoljstvo? Ja dolazim s maslinovom grančicom. Prinosim poslednju reč,
jer u ovoj stvari ja imam poslednju reč – mi ćemo se pomiriti.
 – Dole! – vikali su jedni.
– Mir! Pustite ga da govori – vikala je druga polovina. Naročito se
uzbudio mladi nastavnik, koji, kad se jednom osmelio da govori, sad već kao da
više nije mogao da se uzdrži.
– Messieurs, poslednja reč u ovoj stvari – to je opšti oproštaj. Ja, preživeo
starac, izjavljujem svečano da dah života veje kao i pre i da živa snaga u
naraštaju nije usahnula. I entuzijazam današnje omladine čist je i svetao kao i u
naše doba. Stvorilo se samo jedno: promenjeni su smerovi, jedna lepota
zamenjena drugom! Sav je nesporazum samo u ovome, šta je lepše: Šekspir ili
čizma, Rafaël ili pétrolej!
– To je kleveta!
– Pitanja koja kompromituju!
– Agent-provocateur.258
– A ja izjavljujem – ciknu Stepan Trofimovič u poslednjem stepenu besa –
ja izjavljujem da Šekspir i Rafaël stoje iznad oslobođenja seljaka, iznad
narodnosti, iznad hernije, gotovo iznad celog čovečanstva, jer su oni već plod,
pravi plod celog čovečanstva, i možda, najviši plod, kakav samo može da bude!
Oblik lepote je tim domašen i bez tog domašaja ja, možda, ne bih pristao ni da
živim... O, bože! – on pljesnu rukama – pre deset godina, u Petrogradu, isto sam
ovo povikao sa estrade, sasvim ovo isto, istim rečima i isto kao ovi sad ni oni
tada nisu ništa razumeli; smejali su se i šištali kao i sad ovde. Tesnogrudi ljudi,
šta vam nedostaje pa da me razumete? Da li vi znate, da li znate da čovečanstvo
može živeti i bez Engleza, može, i bez Nemačke, bez Rusa pogotovu može, bez
hleba može, jedino, jedino bez lepote ne može, ni trena, jer inače nema se kud na
ovom svetu! Sve je tajna tu, sva istorija tu! Ni sama nauka ne može ni trenutka
opstati bez lepote – znate li to vi, podsmevači! – pretvorilo bi se sve u
izmećarstvo! Ni čepa ne biste više izmislili!... Ne dopuštam! – besmisleno viknu
on na svršetku i svom snagom udari pesnicom po stolu.
Dok je on cičao bez smisla i bez veze, nastao je nered i u dvorani. Mnogi
skočiše s mesta, neki povrveše bliže estradi. Uopšte, sve se ovo desilo brže nego
što sam opisao i nego što bi se uspelo da se povrati red. Može biti, uostalom, da
se to nije ni htelo.
– Dobro je vama gotovanima, maze jedne! – prodera se onaj seminarist,
kraj same estrade, i sa zadovoljstvom iskezi zube na Stepana Trofimoviča. Ovaj
to opazi i priskoči na samu ivicu estrade:
– Zar nisam ja, ja ovog časa izjavio da je u mladom naraštaju entuzijazam
čist i svetao kao što je i pre bio i da taj naraštaj propada samo zato što se vara u
oblicima lepote! Malo vam je? A kad se uzme da to proglašava jedan uvređen i
ubijen otac, može li se, o, vi, tesnogrudi ljudi, više uzdići u nepristrasnosti i
zašto, zašto nećete da se umirite?...
I odjedanput zaplaka histerično. Prstima je brisao prolivene suze. Od plača
su mu se tresla ramena i grudi. Zaboravi sve na svetu...
Publiku obuze pravi strah, gotovo svi ustadoše. I Julija Mihailovna brzo
skoči, uze muža za ruku i podiže ga s fotelje. Napravi se nenadmašan skandal.
– Stepane Trofimoviču! – prodera se seminarist radosno. – Ovde po gradu
i okolini tumara sad Fećka robijaš, begunac s robije. Krade i pljačka; tu skoro
izvršio je još i novo ubistvo. Dopustite da vas zapitam da ga niste vi dali pre
petnaest godina u regrute radi otplate duga na kartama, to jest, naprosto, da ga
niste vi na kartama proigrali, recite, bi li on dopao robije? Bi li ubijao, kao evo
sad, u borbi za opstanak? šta ćete na to reći, gospodine esteto?
Odričem se opisivanja scene koja sad nastade. Prvo zagrme buran pljesak.
Nisu pljeskali svi, nego jedna petina, recimo, ali su pljeskali pomamno. Sva
ostala publika nagrnu vratima, ali kako se publika što pljeska jednako tiskala
napred prema estradi, stvori se opšta pometnja. Gospođe su uzvikivale, nekoliko
devojaka je plakalo i molilo da se ide kući. Lempke je stajao na svom mestu,
obazirao se često i čudno. Julija Mihailovna se izgubi sasvim – prvi put otkako
je na svom poprištu, što se tiče Stepana Trofimoviča, on kako izgleda, u prvi
mah beše stvarno prigušen seminaristovim govorom; ali zatim podiže obe ruke,
kao da ih širi nad publikom, i povika:
– Otresam prah s nogu mojih i proklinjem... To je kraj... kraj...
I okrete se, pa mašući i preteći rukama, otrča iza kulisa.
– On je uvredio društvo... Verhovenskog! – zaurlaše pomamnici. Čak
htedoše pojuriti za njim u gonjenje i teško bi ih bilo sprečiti u tom, bar u ovom
trenutku, kad odjedanput, potpuna katastrofa, kao bomba, zagrme nad skupom i
pršte posred njega: treći predavač onaj manijak što je iza kulisa stalno mahao
pesnicom, najednom izlete sa scenu.
Izgledao je odlučno kao ludak. Sa širokim pobedničkim osmehom i pun
beskrajnog samouverenja, posmatrao je ustalasanu dvoranu i, kako izgleda,
radovao se neredu. Nimalo ga nije bunilo što će morati da govori u ovakvom
metežu; naprotiv; očevidno je bilo da ga to raduje. I to tako očevidno da odmah
skrete pažnju na sebe.
– Zar još nešto? – začuše se pitanja; – još neko? Pst! Šta hoće ovaj da
kaže?
 – Gospodo! – iz sve snage povika manijak, stajao je na samoj ivici estrade,
a glas mu je bio gotovo onako ženski piskav kao u Karmazinova, samo bez
plemićkog vrskanja.
– Gospodo! Pre dvadeset godina, uoči rata sa pola Evrope, Rusija je bila
ideal svih titularnih i tajnih savetnika. Književnost je bila u službi cenzure, na
univerzitetima se predavala šagistika,259 vojska se pretvorila u balet, a narod je
plaćao porez i ćutao pod knutom krjeposnog prava. Patriotizam se pretvorio u
očerupavanje; mito se uzimalo od živih i mrtvih. Koji nisu uzimali mito,
smatrani su za pobunjenike, jer su remetili harmoniju. Za potrebe reda
istrebljavane su brezove šume.260 Evropa je drhtala... Ali Rusija, kroz ceo svoj
hiljadugodišnji glupi život, još nikad nije dosegla do ovakvog srama...
On podiže pesnicu, zaneto i s pretnjom mašući njome iznad glave, pa je
odjednom spusti jarosno kao da hoće u prah da smrvi protivnika. Pomamna vika
razleže se sa svih strana, grunu zaglušan pljesak. Pljeskala je gotovo cela
dvorana; poveli se i najneviniji; Rusija je obeščašćivana svenarodno i javno – zar
bi mogao tu neko urlati od oduševljenja?
– E, ovo beše dobro! To vredi! Ura! To, razume se, nije estetika!
Manijak nastavi u oduševljenju:
– Od tog doba prošlo je dvadeset godina. Univerziteti su otvoreni i
umnoženi. »Desno-levo« pretvorilo se u legendu; hiljade oficira nedostaje do
potpunog broja, železnice su progutale sve kapitale i Rusiju izmrežale kao
paučina, te će se kroz petnaest godina možda moći nekud i otputovati. Mostovi
sagorevaju samo retko, a gradovi se podižu pravilno, po utvrđenom redu, u
sezoni požara. U sudovima se izriču Solomonove presude, a porotne sudije
uzimaju mito samo u borbi za život, kad već umiru od gladi. Robovi-seljaci
oslobođeni su i tuku se sad međusobno, umesto nekadašnjih posednika koji su ih
udarali rozgama. U interesu budžeta piju se čitava mora i okeani votke a u
Novgorodu, prema starovremskoj i rashodovanoj crkvi Svete Sofije, svečano je
uzdignuta kolosalna bronzana lopta, za spomen na hiljadugodišnji nerad, glupost
i mrak, koji su sad već prošlost. A Evropa se mrgodi i opet se vrpolji... Petnaest
godina reforama! Međutim, Rusija još nikad, čak ni u najgrotesknijim epohama
svog glupog opstanka i prostote, nije dolazila do...
Poslednje reči, zbog buke u gomili, nisu se čule. Videlo se kako on opet
podiže ruku i još jednom je pobednički spusti. Oduševljenje pređe granice:
vikalo se, dralo, lupalo u dlanove, čak i po neke gospođe su vikale: »Dosta!
Ništa bolje nećete reći!« Bili su kao pijani. Govornik ih je očima zaokružavao i
kao da se topio u svojoj slavi. Ja sam letimice spazio kako Lempke neiskazano
uzbuđen, nešto nekom naređuje. Julija Mihailovna, sva bleda, žurno reče nešto
knezu koji joj je pritčao... Ali u tom trenutku čitava gomila ljudi, oko šestorica
njih, više ili manje zvaničnih lica, jurnuše iz kulisa na estradu, ščepaše
govornika i odvukoše ga natrag. Ne razumem kako im se mogao oteti, ali im se
oteo, ponovo priskočio k samoj ivici i stigao još da vikne što može jače, opet
mašući pesnicom:
– Ali još nikad Rusija nije došla...
Opet su ga ščepali i povukli. Video sam kako možda petnaestorica ljudi
jurnuše da ga oslobode, ali ne preko estrade, nego sa strane, rušeći slabu ogradu,
koja se najzad i sruši... Zatim sam video, i svojim očima nisam verovao, kako
odjednom odnekud na estradu ispade studentkinja (rođaka Virginskog) s onim
istim svojim smotuljkom pod miškom, u istom onom odelu, isto onako crvena,
isto onako podosta uhranjena, sa dve-tri žene oko sebe, dvojicom-trojicom ljudi,
i u pratnji svog smrtnog neprijatelja gimnaziste. Uspeo sam da čujem i frazu:
»Gospodo ja sam došla da vas obavestim o patnjama nesrećnih studenata,
da bismo ih svuda gde ih ima pokrenuli na zajednički protest...«
Uto pobegoh. Traku sakrih u džep i sporednim hodnicima, koje sam već
poznavao, iziđoh iz kuće na ulicu, pa razume se pre svega, pravo Stepanu
Trofimoviču.



 DRUGA GLAVA

SVRŠETAK SVEČANOSTI


 I

On me ne primi. Zatvorio se i pisao. Na moje ponovno kucanje i poziv,

kroz zatvorena vrata mi odgovori:
– Prijatelju moj, ja sam sve svršio, ko može od mene više tražiti?
– Ništa vi niste svršili, nego ste samo pomogli da se sve sruši. Ako boga
znate, Stepane Trofimoviču, samo bez kalambura! Otvarajte! Valja preduzeti
mere, još mogu doći do vas da vam uvredu nanesu...
Mislio sam da mogu s pravom biti osobito strog, pa i zapovedan. Strepeo
sam da on ne preduzme nešto još gluplje. Ali koliko sam se začudio kad sam
naišao na neobičnu čvrstinu kod njega:
– Onda bar ne vređajte me prvo vi sami! Hvala vam na svemu, za sve što
ste mi dosad bili i činili, ali, ponavljam: ja sam s ljudima sve svršio, s dobrima i
sa rđavima. Pišem pismo Darji Pavlovnoj, koju sam dosad tako neoprostivo
zaboravljao. Sutra ga odnesite, ako hoćete, a sada Merci.
– Stepane Trofimoviču, verujte mi, stvar je ozbiljnija nego što mislite. Vi
mislite da ste nekog tamo smrvili, kao prazno staklo! (O, bio sam grub i
neuljudan; pominjen to sa ogorčenjem.) Darji Pavlovnoj prosto nemate zašto da
pišete... i gde ćete sad bez mene? Šta ćete smisliti u praktičnom životu? Vi
izvesno još nešto nameravate? A samo ćete još jednom sebe upropastiti ako još
nešto nameravate!...
On ustade i priđe vratima.
– Vi ste samo malo vremena opštili s njima, a zarazili ste se već i njihovim
jezikom i njihovim tonom. Dieu vous pardonne, mon ami, et Dieu vous garde.261
No ja sam oduvek zapažao kod vas neke začetke valjanosti, a vi ćete se, možda,
još i predomisliti – après le temps,262 razume se, kao i svi mi Rusi. što se tiče
vaše napomene o mojoj nepraktičnosti, reći ću vam jednu svoju davnašnju
misao: kod nas u Rusiji ogroman broj ljudi samo to i radi: da najbešnje i osobito
napadno leti kao muva i napada tuđu nepraktičnost i njome optužuje sve i
svakog, jedino ne sebe. Cher, setite se da sam ja uzbuđen i ne mučite me. Još
jedanput Merci za sve i rastanimo se jedan s drugim kao Karmazinov s javnošću,
dakle, zaboravimo jedan drugog što može biti velikodušnije. On je to izveo
vestom prevarom; i suviše je moljakao da ga nekadašnji njegovi čitaoci
zaborave; quant à moi,263 nisam tako samoljubiv i najviše se nadam u mladost
vašeg nevinog srca: što biste se vi nekorisnog starca dugo sećali? Dakle,
prijatelju: »živi bili još više!« kako je to meni moja Nastasja poželela o mom
lanjskom rođendanu; (ces pauvres gens ont quelque-fois des mots charmants et
pleins de philosophie264). Ne želim vam mnogo sreće – dosadiće vam; ne želim
ni nevolje, nego prosto, po narodnoj filozofiji, ponavljam vam: »živi bili još
više« i postarajte se nekako da ne jadikujete mnogo; ovu savesnu želju dajem od
sebe. A sad zbogom, ozbiljno zbogom! I ne stojte tu kod mojih vrata, neću vam
ih otvoriti!
On se odista i udalji, i ja više ništa nisam mogao čuti. I pored svog
priličnog »uzbuđenja«, on je govorio tečno, bez žurbe i sa očevidnim staranjem
da imponuje. Svakako, ljutio se malo na mene i izdaleka mi se svetio, možda, i
zbog jučerašnjih »arnjeva«, i »patosa što se otvara«. No njegove jutrošnje suze
pred svetom stavile su ga, on je to znao (iako je tu bila i neka vrsta pobede),
stavile su ga u položaj unekoliko i komičan; a ovamo nema čoveka koji bi se
toliko koliko on brinuo o lepoti i čistoti, o umetničkoj čistoti forme u odnosima
prema prijateljima. Ah, ja ga ne osuđujem! To sitničarstvo i ta sarkastičnost
njegova, i pored svih potresa, uticali su onda na mene umirujuće: čovek koji se
tako malo promenio prema svakidašnjici nije raspoložen u tom trenutku za nešto
tragično ili neobično. Tako sam onda mislio, i, bože moj, kako sam se teško
prevario! Mnogo štošta sam ispustio iz vida...
Izlazim ispred događaja i navodim ovde nekoliko prvih redova iz
njegovog pisma Darji Pavlovnoj, koje je ona sutradan odista primila:
»Mon enfant,265 ruka mi drhti, ali ja sam sve svršio. Pri mom poslednjem
rvanju s ljudima vi niste bili; niste došli na ovo »predavanje«, i dobro ste učinili.
Ali pričaće vam da je u našoj Rusiji, koja je osiromašila u karakterima, ustao
jedan hrabar čovek i onim ćalovima rekao istinu o njima samima: ko su i šta su
oni – rekao sam im da su ćalovi. O, ce sont – des pauvres petits vauriens et rien
de plus, des petits – voila le mot!266 Kocka je bačena; ja zauvek idem iz ovog
grada i ne znam kuda. Ostavili su me svi koje sam voleo. Ali vi, vi, stvorenje
čisto i naivno, vi, smerna dušo, čija sudbina, voljom jednog ćudljivog i
samovoljnog srca, umalo što nije bila vezana s mojom, vi koji ste, možda, s
preziranjem gledali na slabotinjske suze koje sam prolio uoči našeg
neostvarenog venčanja; vi, koji ne možete, ma ko da ste, na mene gledati
drukčije nego kao na komičnu pojavu – oh, vama, vama upućujem poslednji
uzvik svog srca, vama poslednji svoj dug, jedino vama! Jer ne mogu vas zauvek
ostaviti s mišlju u vama da sam nezahvalan glupak, neuljudan čovek i egoist,
kako vam to, verovatno, svakodnevno uliva jedno neplemenito i surovo srce,
koje, avaj, ja ne mogu zaboraviti...«
I tako dalje, i tako dalje, čitave četiri stranice velikog formata.
Odgovor na njegovo »neću vam otvoriti«, ja triput udarih pesnicom u
njegova vrata i doviknuh mu da će on danas još triput poslati Nastasju po mene,
ali da ja neću doći; i tako ga ostavih, pa otrčah Juliji Mihailovnoj.


 II

Tu sam bio svedok jednog ružnog prizora: jadnu ženu su u oči

obmanjivali, a ja ništa nisam mogao da učinim. Odista, šta sam joj mogao reći?
Već sam uspeo da se unekoliko priberem i da razumem da je i kod mene samo
postojalo neko osećanje, samo neka podozriva slutnja i ništa više. Zatekao sam
je u suzama, gotovo u nervnom nastupu, pored kolonjske vode i čaše s običnom
vodom. Pred njom, Julijom Mihailovnom, stajao je Petar Stepanovič i
neprestano joj govorio, i knez koji je ćutao, kao da je pod ključem. Ona je uz
suze i jauke prekorevala Petra Stepanoviča zbog »nevere«. Začudilo me je što
ona sav neuspeh, svu sramotu tog dana, rečju, sve i sva pripisuje jedino odsustvu
Petra Stepanoviča.
Značajnu promenu zapazio sam i na njemu: kao da ga je nešto i suviše
zabrinulo, gotovo uozbiljilo. On obično nikad nije izgledao ozbiljan, uvek se
smejao, pa i onda kad je zao, a zao je bivao često. O, i sad je bio zao, govorio
grubo, nemarno, jetko i nestrpljivo. Uveravao ju je da ga je u stanu Gaganova,
kod koga je jutros rano slučajno svratio, zabolela glava i da mu se smučilo, pa
tako nije mogao doći na svečanost. Avaj, jadna žena je želela da je još
obmanjuju! Glavno pitanje na koje sam naišao bilo je hoće li bala biti ili ne,
drugim rečima, hoće li se izvoditi i drugi deo svečanosti. Julija Mihailovna
nikako ne pristajaše da se posle »svežih uvreda« pojavi na balu; drugim rečima,
ona je svom snagom želela da za to bude moljena i namoljena, i to baš od Petra
Stepanoviča. Gledala ga je kao neki orakul i činilo joj se da kad bi on ovoga časa
otišao, ona bi pala u postelju. Ali on nije ni hteo da ide; i sâm je svom snagom
osećao potrebu da se bal večeras održi i da Julija Mihailovna, pošto-poto bude na
tom balu...
– A našto plakanje? Vi pošto-poto želite scenu? Da biste na kom bilo
iskalili svoju jetkost? Dobro, iskalite je na meni, napadnite me, samo što pre, jer
vreme prolazi, a treba se odlučiti, što smo pokvarili jutros, na čitanju,
popravićemo balom. Evo, i knez tako misli. Naravno, da nije bilo kneza, kako bi
se ono jutros svršilo?
Knez je bio protiv bala samo u tom smislu da se Julija Mihailovna ne
pojavi na balu, ali bal da se svakako održi; no posle dva-tri pritiska na njegovo
mišljenje, malo-pomalo je počeo mumlati da pristaje i na to.
Začudila me je već i suviše neobična neuljudnost u tonu Petra
Stepanoviča. Jer, ja prezrivo odbijam onu gadnu spletku koja se širila o nekim
tobožnjim vezama između Julije Mihailovne i Petra Stepanoviča. Ništa slično
niti je bilo, niti je moglo biti. On je nad njom uzeo maha samo time što ju je od
početka svim silama podsticao u njenim snovima kako će uticati na društvo i na
ministarstvo; ulazio je u njene planove, sam ih pravio, uticao na nju najgrubljim
laskanjem; sputao je od glave do nogu; postao joj je potreban kao vazduh.
Kad ugleda mene, ona, sevajući očima, povika:
– Eto, pitajte njega, ni on se nikako nije odmicao od mene, kao ni knez.
Recite, zar nije jasno kao dan da je sve ono zavera, niska i lukava zavera da mi
se učini svako zlo koje se samo može učiniti, meni i Andreju Antonoviču. O, oni
su bili u dogovoru! Imali su plan. To je partija, čitava partija!
– Daleko ste zamahnuli, kao i uvek. Uglavnom, uvek ista pesma.
Uostalom, milo mi je što je došao gospodin. (On se napravi kao da mi je
zaboravio ime.) On će nam kazati svoje mišljenje.
– Moje mišljenje – pohitah ja – u svemu se slaže s mišljenjem Julije
Mihailovne. Da je ono bila zavera, jasno je i suviše. Doneo sam vam lente, Julija
Mihailovna. Bio bal ili ne bio – to, razume se, nije moja stvar i nije moja vlast,
ali je moja redarska uloga svršena. Oprostite mi moju vatrenost, ali ja ne mogu
raditi na štetu zdravog smisla i uverenja.
– Čujete li, čujete li! – ona pljesnu rukama.
– Čujem, i evo šta vam kažem – okrete se on meni – ja držim da ste vi jeli
buniku, što vas je i bacilo u bunilo. Moje je mišljenje da se nije desilo ništa,
prosto ništa čega u ovom gradu i pre nije bivalo i što se u njemu ne bi uvek
moglo desiti. Kakva zavera? Ispalo je ružno, glupo do srama, ali gde je tu
zavera? Je li protiv Julije Mihailovne? Zar protiv njihove zaštitnice, koja ih
mazi, koja im bez suda i pruta oprašta sve njihove đačke nestašluke? Julija
Mihailovna! šta sam vas učio celog meseca usta ne sklapajući? Na šta sam vas
unapred opominjao? E, pa, onda, šta vam je trebalo da skupljate ceo taj svet?
Valjalo je povezati se sa sitnim svetom? A zašto, čega radi? Da ujedinite
društvo? Ama, zar će se ujediniti, bog s vama!
– A kad ste me opominjali? Naprotiv, odobravali ste ovo, zahtevali ono...
Iskreno da kažem, jako vam se čudim... Vi ste mi sami dovodili u kuću mnogo
nekih tuđih ljudi...
– Naprotiv, ja sam se s vama prepirao i nisam vam odobravao; a da sam
dovodio ljude, jesam, to je tako; ali tek onda kad su oni sami u čitavim
desetinama nagrtali, i samo odskora, da bi se sastavio »kadril književnosti«; bez
tih prostaka ne bi se moglo proći. Ali nadam se da smem reći: desetine istih
takvih prostaka provuklo se danas i bez ulaznice.
– Nesumnjivo – potvrdih ja.
 – Eto, vidite, i vi se slažete. Setite se kakav je ton u poslednje vreme
zavladao, mislim, u čitavom ovom mestancetu? Sve se pretvorilo u samu
bezočnost i drskost; u neprekidan skandal na sva zvona. A ko je na to
odobravao? Ko svojim ugledom sve pokrivao? Ko je ceo svet pomeo? Ko je
sitnu ribu uzbunio i razljutio? Pa vi imate album sa svim ovdašnjim porodičnim
tajnama. I zar niste vi, baš vi, sve te pesnike i karikaturiste milovali po glavama?
Niste li zar vi dopustili Ljamšinu da vam ljubi ruku? Nije li pred vašim očima
seminarist izgrdio pravog titularnog savetnika, a njegovoj kćeri nakatranjenim
čizmetinama iskvario haljinu? Pa zašto se onda čudite što je javnost protiv vas?
– Ma sve to ste baš vi počinili! O, bože moj!
– A ne! Ja sam vas opominjao, mi smo se posvađali, čujete li, mi smo se
posvađali!
– Pa vi u oči lažete!
– Naravno, vas ništa ne staje da to kažete. Treba vam sad žrtva, treba vam
da ma na kome iskalite svoju jetkost; e, pa iskalite je na meni; rekoh vam. Bolje
će biti da s vama razgovaram, gospodine... (On se još jednako nije sećao mog
imena.) Da na prste brojimo: tvrdim da osim Liputina nije bilo nikakve zavere
nikakve. To ću i dokazati, ali prvo da analiziram Liputina. On se pojavio sa
stihovima onog ludog Lebjatkina; pa, šta je to? Zavera – po vašem mišljenju? A
zar ne mislite da je to Liputinu moglo izgledati prosto nešto duhovito? Ozbiljno,
ozbiljno duhovita stvar. Pojavio se prosto u nameri da prisutne nasmeje i
razveseli, a pre svih zaštitnicu Juliju Mihailovnu – i to je sve. Ne verujete?
Dobro. Ali zar to nije u tonu svega što se celog meseca dešavalo? I, želite li da
kažem sve?
Bogami, pod drugim okolnostima, možda bi sve glatko i prošlo! šala je
bila grublja, ili, kako se ono kaže, jaka, kako li, ali tek smešna, je l' te?
– Kako! Zar vi, gospodine, smatrate da je Liputinov postupak duhovit? –
povika Julija Mihailovna u velikoj srdžbi; – onakva glupost, onakva
netaktičnost, ona niskost, onaj napad! O, vi to namerno kažete! Onda ste i vi s
njim u zaveri!
– Neminovno! Sedeo sam pozadi, sakrivao se, pokretao celu malu
mašineriju! Da sam ja u zaveri sudelovao, ne bi se sve svršilo samo na Liputinu
– to bar možete da shvatite! Mora da sam se ja, po vašem mišljenju, i s taticom
dogovorio da namerno napravi onakav skandal? Hja, a ko je kriv što su tatici
dopustili da govori? Ko vas je od toga odvraćao još juče, juče?
– Oh, hier il avait tant d'esprit!267 Ja sam tako računala; i pri tom, on ima
manira: mislila sam, on i Karmazinov... i... eto!
 – I eto, da. Ali iako je bilo tant desprit,268 tatica je ipak stvar pokvario; i
da sam ja lično unapred znao da će je on tako pokvariti, onda, kako nesumnjivo
pripadam zaveri protiv vaše svečanosti, ja vas, bez sumnje, ne bih koliko još juče
nagovarao da ne puštate kozu u vrt, je li tako? Međutim, ja sam vas juče od toga
odvraćao – odvraćao zato što sam slutio. Razume se, ne može se sve unapred
slutiti: ni on sam, začelo, još ni trenutak ranije nije znao čime će pucati. Zar ti
nervozni starci liče na ljude! Ali nešto se može još spasti: pošaljite koliko sutra,
radi zadovoljenja publike, administrativnim putem i sa svima počastima dva
lekara da ispitaju njegovo zdravlje; moglo bi to još i danas da bude; i onda pravo
u bolnicu, pod hladne mlazeve. Ako ništa drugo, svi će se nasmejati i uvideće da
nema šta da ih vređa. A ja ću to još večeras na balu kazati, ja kao njegov sin.
Druga je stvar Karmazinov. On je ispao zeleni magarac i svoj sastav razvlačio
čitav sat – dakle, nema sumnje da sam i s njim bio u zaveri!
Hajde, velim, da još nagazim, pa da nahudim Juliji Mihailovnoj!
– O, Karmazinov, quelle honte!269 Ja sam prosto gorela, gorela od stida za
našu publiku!
– Ja, bogme, ne bih goreo, nego bih njega samog »nagoreo«. Publika je u
pravu. A, opet ko je kriv za Karmazinova? Jesam li vam ga ja nametnuo? Ali, do
đavola s njim! Nego, onaj treći manijak, onaj izvežbani, e to je druga stvar. To su
već svi uzeli maha, i to nije bila više samo moja zavera.
– Ah, ne govorite, to je strašno, strašno! Zato sam kriva jedino ja, jedino
ja!
– Pa dabogme; ali tu vas opravdavam. Ko će da sve to predvidi, ko da zna
sve te »iskrene« ? Od takvog se ni u Petrogradu ne možete sačuvati. On vam je
bio preporučen, i to još kako! I tako, priznajte, vi ste čak i dužni sad da se
pojavite na balu! To je važna stvar! Vi ste ga na katedru doveli! Doslovno, dužni
ste sad pred svima izjaviti da je taj junak već u rukama policije i da ste vi na
neobjašnjiv način bili prevareni. Morate izjaviti svoje žaljenje zbog događaja s
poludelim čovekom. Njega baš i treba tako prikazati. Te što ujedaju prosto ne
mogu da trpim. Ja i sam, možda, govorim još gore – ali bar ne sa katedre! A oni
baš sad naročito dreče o senatoru.
– O kakvom senatoru? Ko dreči?
– Vidite, ni ja sam pravo ne razumem. Vi, Juli ja Mihailovna, ne znate
ništa, ni o kakvom senatoru?
– Senatoru?
– Znate, ljudi su uvereni da ovamo dolazi jedan senator i da će otud iz
Petrograda vas da smene. Čuo sam to od mnogih.
 – I ja sam čuo – potvrdim.
– Ko je to govorio? – sva planu Julija Mihailovna.
– To jest, ko je prvi progovorio? Otkud ja znam. Ali tek, govori se. Govori
masa. Naročito juče. A svi su nekako vrlo ozbiljni, mada se ništa ne može
razumeti. Naravno, svaki ko je malo pametniji i kompetentniji – taj nije govorio,
ali i od njih poneki hoće da oslušne.
– To je niskost! I... velika glupost!
– E pa, eto, vidite, zato i treba da se pojavite, da tim smetenjacima
pokažete.
– Priznajem, ja i sama osećam da mi je to dužnost, ali... ali šta ćemo ako
nas tamo čeka drugi sram? šta ćemo ako gosti ne dođu? Pa niko neće doći, niko,
niko!
– Ala naglo zaključujete! Zar oni da ne dođu? A spremljene haljine, a
devojački ukrasi? Kad tako govorite vi, žena... Dobro poznajete ljude!
– Predvodnikovica neće doći, neće!
– Ama, najzad, šta se desilo? Zašto da ne dođu! – povika on naposletku s
ljutitom nestrpljivošću.
– Poruga, stid, eto šta se desilo! Neka i ne znam šta se desilo, ali je stvar
takva da, posle svega, ja ne mogu tamo ići.
– Zašto? I zar ste, najzad, vi nešto krivi? Zašto uzimate krivicu na sebe?...
Pre je publika kriva, ti vaši starci, očevi porodica, zar ne? Oni su bili dužni da
nevaljalce i skitnice otklone, jer su samo nevaljale! i skitnice tamo i bili, a ništa
ozbiljno. Ni u jednom društvu se sama policija ne može boriti. Kod nas, svaki ko
ulazi traži da mu se odredi naročiti policijski organ koji će ga čuvati. Ne razume
ovde društvo da svako sam sebe ima da čuva. A šta u takvim prilikama rade naši
očevi porodice, ugledni činovnici, žene, devojke? Ćute i dure se. Nema ni toliko
društvene inicijative u njima da spreče kojekakve protuve...
– Da, to je zlatna istina! Ćute, dure se i... osvrću se.
– Ako je istina, onda je baš treba kazati glasno, ponosito, ozbiljno. Morate
baš pokazati da niste skrhani. I to pokazati tim starcima i materama. O, umećete
vi to, imate vi dara kad je glava vedra. Povrstaćete ih, pa ćete im sve naglas reći,
naglas! A zatim dopis u Glasu ili Berzanskim izveštajima. Ja ću se za tu stvar
lično zauzeti, ja ću vam sve udesiti. Razume se, biće potrebno mnogo više
pažnje: nadzor nad bifeom, pa zamoliti kneza, pa zamoliti ovog gospodina ovde.
Tek nas ne možete vi ostaviti kad treba sve iznova početi... Dakle, vi ćete ući u
dvoranu pod ruku s Andrejem Antonovičem... Kako je Andrej Antonovič, šta
radi?
– O, što ste o tom anđeoskom stvorenju netačno i uvredljivo sudili, što ste
nepravični bili! – odjedanput povika Julija Mihailovna sa iznenadnom navalom
osećanja, gotovo i sa suzama, i prinese maramu očima. U prvi mah se Petar
Stepanovič čak i odseče na nju:
– Molim vas, ja sam... pa šta je bilo!... ja sam uvek...
– Niste nikad, nikad! Nikad prema njemu niste bili pravični!
– Žensko biće se ne da nikad razumeti! – progunđa Petar Stepanovič sa
podsmehom, na pola usta.
– On je najdelikatnije, najbolje, najanđelskije stvorenje. Najbolja duša!
– Molim vas, pa ja sam, što se tiče dobrote... ja sam mu uvek priznavao,
što se tiče dobrote...
– Nikad! Ali ostavimo to. Ja sam i suviše nevešto ovde to umešala. I onaj
jezuit, predvodnikovica, maločas, isto tako promuca nekoliko sarkastičnih
napomena o jučerašnjici,
– O, njoj sad nije stalo do napomena o jučerašnjici; ima ih ona i današnjih.
A ne znam zašto vas da uznemiruje što ona neće doći? Naravno da neće doći kad
je nasela s takvim skandalom. Možda i nije kriva, ali tek, ugled... ručice nam
nisu čiste.
– Šta je to, ne razumem; zašto nisu čiste ruke?... – upita Julija Mihailovna
i pogleda ga u neverici.
– Ono, ja ne tvrdim, ali grad bruji kako je ona baš njih sastavila?
– Šta to? šta je sastavila?
– E, zar vi još ne znate? – povika on zadivljeno, što mu odlično pođe za
rukom. – Pa Stavrogina i Lizavetu Nikolajevnu!
– Kako? Šta? – povikasmo svi.
– Pa zar zbilja ne znate? Piju! Pa to su tragiromani: Lizaveta Nikolajevna
iz karuca predvodnikovice prešla je pravo u karuce Stavrogina i sa »ovim
poslednjim« umakla u Skvorešnjike, usred bela dana. Svega pre jednog sata.
Nema ni jedan sat.
Zaprepastismo se. Razume se, odmah ga okupismo zapitkivanjima, ali,
začudo, on, mada je »nehotice« lično bio svedok, ipak nije mogao opširno da
nam ispriča. Izgleda, kad je predvodnikovica posle »predavanja« povela sa
sobom Lizu i Mavrikija Nikolajeviča da ih odvede kući Lizine matere (koja
jednako boluje od nogu), onde su, blizu glavnog kućnog ulaza, na dvadeset pet
koraka, malo sa strane, čekale nečije karuce. Pred ulazom Liza skoči iz kola i
potrča pravo onim karucama; vratanca se otvorila, zatvorila; Liza doviknu
Mavrikiju Nikolajeviču: »Poštedite me!« – i kola se svom brzinom uputiše
Skvorešnjicima. Na naša nestrpljiva pitanja: Je li bilo kakvih znakova? Ko je bio
u kolima? Petar Stepanovič odgovori da ne zna ništa; da je, naravno, bilo
pozivnog znaka, ali da u kolima nije video Stavrogina; možda je unutra bio
sobar, stari Aleksej Jegorič. Na pitanje: »Kako ste se vi tu našli? I otkud
pouzdano znate da je otišla u Skvorešnjike?« – on odgovori da se tu desio što mu
je tuda bio put, a kad je ugledao Lizu, da je čak i pritrčao kolima (pa ipak, i
pored sve svoje radoznalosti, nije video ko je u njima!) i da Mavrikije
Nikolajevič ne samo što nije pošao u poteru nego nije ni pokušao da Lizu zadrži;
još je i predvodnikovicu svojom rukom zadržavao, dok je ona iz sve snage
vikala: »Ona ide Stavroginu, ona ide Stavroginu!«
Na to ja odjednom izgubih strpljenje i u jarosti povikah na Petra
Stepanoviča:
– Ti si to udesio, nitkove! Na to si i utrošio sve vreme!... Ti si pomogao
Stavroginu, ti si u onim kolima došao, ti si je u njih preveo... ti, ti, ti! Julija
Mihailovna, ovo je vaš neprijatelj, on će i vas upropastiti! čuvajte se!
I strmoglavce izleteh iz kuće.
Ni danas ne razumem i sam se čudim kako sam mu mogao onako
podviknuti. Ali pogodio sam tačno: gotovo je sve bilo onako kako sam ja
izgovorio; posle se dokazalo. Glavno da je i suviše bio zapažen lažan način na
koji nam je on ispričao ovu novost. Nije ispričao odmah čim je ušao, kao prvu i
kao retku novost nego se pravio kao da mi to već i bez njega znamo – a to je, za
ovako kratko vreme, bilo nemogućno! A da smo i znali, svejedno, mi ne bismo
mogli ćutati dok on ne progovori. Niti je mogao, opet zbog kratkoće vremena,
čuti da grad »već bruji« o predvodnikovici. Osim toga, dok je pričao, on se
nekako podlo i nesmotreno osmehivao, verovatno zato što nas je gledao kao već
sasvim prevarene glupake. Ali više mi nije bilo stalo do njega; kako sam
poverovao najvažnijoj ispričanoj činjenici, od Julije Mihailovne sam odmah
otišao, kao van sebe. Katastrofa me je pogodila u samo srce, beše mi teško,
plakao bih, i možda sam i plakao. Prosto nisam znao šta da preduzmem. Poleteh
kući Stepana Trofimoviča, ali mi taj nesnosni čovek opet ne otvori vrata.
Nastasja me je sa strahopoštovanjem šapućući uveravala da je on legao da spava,
ali ja nisam poverovao. U Lizinoj kući pođe mi za rukom da se raspitam kod
slugu; oni potvrdiše da je pobegla, ali da sami ništa ne znaju. U domu je strah i
nemir; bolesna gospođa pada u nesvest, a pored nje je Mavrikije Nikolajevič. Na
moja raspitivanja o Petru Stepanoviču potvrdiše mi da se on poslednjih dana
došunjavao katkad i dvaput dnevno. Sluge su nevesele, o Lizi govore s nekim
osobitim poštovanjem, vole je. Da je ona propala, propala sasvim, u to ne
sumnjam, ali psihološku stranu njenog ponašanja prosto ne mogu da shvatim,
osobito posle one njene jučerašnje scene sa Stavroginom. Da jurim po gradu i
raspitujem se u poznatim, zluradim porodicama, do kojih je novost, razume se,
već doprla, učini mi se gadno, a i za Lizu ponižavajuće. Čudnovato je bilo što
odoh do Darje Pavlovne, gde me, uostalom, ne primiše; (od juče, u kući
Stavroginih nikog ne primaju;) a ne znam ni šta bih joj mogao kazati, ni zašto
sam došao. Od nje se uputim njenom bratu, Šatovu. Šatov me je slušao sumorno
i ćutke. Napominjem da sam ga zatekao u neviđenoj i nečuvenoj potištenosti; bio
je jako zamišljen i saslušao me je nekako na silu. Ne reče gotovo ništa; hodao je
gore-dole po svojoj ćeliji, lupajući cipelama jače nego obično. Kad sam već
silazio niz stepenice, on doviknu za mnom da idem Liputinu: »Tamo ćete
doznati.« Ali ja ne odoh Liputinu, nego se s velike daljine opet vratih Šatovu i
kroz poluotvorena vrata, ne ulazeći, zapitah ga lakonski, i bez ikakvih
razjašnjenja, da li će danas otići do Marije Timofejevne? Šatov me za to samo
izgrdi i tako odoh. Beležim, da se ne bi zaboravilo, da je on istog večera naročito
išao na kraj grada Mariji Timofejevnoj, i dosta dobre volje; Lebjatkin, mrtav
pijan, spavao je u prvoj sobi, na divanu. Bilo je tačno devet sati. Tako mi je on
sam kazao, sutradan, kad me je u hitnji sreo na ulici. Već oko deset uveče
odlučio sam se da idem na bal, ali ne kao »mladi redar« (moja traka ostala je kod
Julije Mihailovne), nego iz neodoljive radoznalosti da bih (ne raspitujući) čuo šta
se kod nas govori o svima događajima uopšte. A vukla me je i želja da vidim
Juliju Mihailovnu, ma i izdaleka. Mnogo sam sebi prebacivao što sam, ranije
onako bio otišao od nje.


 III

Ova noć, sa svojim gotovo apsurdnim događajima i svojim strašnim

raspletom sutradan, meni se i dandanas privida kao ružan san, kao mora, i čini –
bar za mene – najteži deo moje hronike. Mada sam zakasnio, ipak sam stigao pre
svršetka bala – suđeno je, dakle, bilo balu da se i rano završi. Kad sam stigao
pred kuću predvodnikovice, bilo je već jedanaest. Bela dvorana, u kojoj se
održavalo čitanje, bila je, iako se imalo malo vremena, uređena i spremljena da
posluži kako se mislilo, kao glavna dvorana za igranje celom gradu. Ma kako
neraspoložen još od jutrošnjice da verujem u korisnost ovog bala, ipak nisam
mogao slutiti potpunu istinu: ni jedna porodica iz viših krugova; čak prilično
malo i činovnika – a to je već vrlo krupan znak. Što se tiče gospođa i gospođica,
pokazalo se da su raniji računi Petra Stepanoviča (sad već očevidno podmukli)
većim delom bili netačni: došlo ih je neobično malo – na četiri kavaljera jedva
jedna dama; pa i to: kakva dama! »Nikakve« žene pukovskih ober-oficira,270
različit poštanski i činovnički sitnež, tri doktorovice sa kćerima, dve-tri
posednice od onih najsiromašnijih, sedam kćeri i jedna sestričina onog sekretara
koga sam ranije negde pomenuo, trgovkinje – to je zar Julija Mihailovna
očekivala? čak i od trgovaca je izostala čitava polovina. Muškarci, i pored
izostalih naših znamenitosti, došli su ipak u dosta znatnom broju, ali taj broj je
davao dvojak i sumnjiv utisak. Razume se, došlo je nekoliko vrlo mirnih i
čestitih oficira sa svojim ženama, nekoliko najposlušnijih otaca porodice, kao, na
primer, opet onaj sekretar, otac sedam kćeri. Sav ovaj mirni svet, ovo »sitno
zelje«, došao je, tako reći, »po neminovnosti«, kako se izrazio jedan od tih ljudi.
S druge strane, množina drskih i okretnih osoba, a osim toga množina takvih lica
na koja smo ja i Petar Stepanovič pre toga već posumnjali da su puštena bez
ulaznica – izgleda da je bila još i veća nego prepodne. Oni su svi zajedno sedeli
u bifeu i, kad god se neko nov pojavi, išao je pravo tamo kao da su se već ranije
dogovorili. Bar tako se meni činilo. Bife se nalazio na kraju niza soba, u
prostranom odeljenju gde se Prohorič ugnezdio sa svim sablažnjivostima
klupske kuhinje i sa primamljivom izložbom jela i pića. Tu sam zapazio
nekoliko lica u gotovo pocepanim kaputima, u vrlo sumnjivom, nimalo balskom
odelu, ljude koji su se očevidno teškom mukom otreznili, nađeni ko zna gde,
dovedeni tu za neko vreme, sve sami tuđinci. Ja sam, razume se, znao da se po
ideji Julije Mihailovne mislilo na priređivanje vrlo demokratskog bala, da se
»čak ni sitni građani ne odbijaju, ako bi se desilo da neko od njih kupi ulaznicu«.
Ovo je ona u odboru kazala, jer je bila potpuno uverena da nikom od naših
građana te vrste, koji su skupa uzevši siromašni, neće ni na um pasti da kupuju
ulaznicu za tri rublje. Ja sam se tešio da te mračne i gotovo poderane kaputaše,
bez obzira na odborov demokratizam, ipak neće moći pustiti da uđu. Ko ih je
pustio i u kakvoj nameri? Liputin i Ljamšin već su smenjeni sa svojih redarskih
dužnosti (mada su i bili na balu i sudelovali u »kadrilu književnosti«). Ali je
Liputinovo mesto zauzeo onaj seminarist sa predavanja, što me je jako začudilo,
onaj koji je »mâtine« najviše skandalizovao svojim sukobom sa Stepanom
Trofimovičem. Mesto Ljamšinovo zauzeo je sam Petar Stepanovič. Šta se sad
moglo očekivati. Starao sam se da oslušnem razgovore. Po neko mišljenje
zgranjavalo je svojom divljinom. U jednoj gomili, na primer, tvrdilo se da je ceo
onaj događaj sa Lizom i Stavroginom udesila Julija Mihailovna i da je za to
dobila novac od Stavrogina. Označavali su i količinu novca. Tvrdili, štaviše, da
je ona s tom namerom i priredila ovu svečanost; zato je, vele, polovina sveta
izostala s bala, jer je doznala u čemu je stvar; a to je Lempkea toliko zaprepastilo
da mu se »pamet pomerila« i sad ga ona »vodi« tako poremećenog. Bilo je uz to
mnogo kikotanja, rapavog, divljeg, i smeha za svoj račun. Isto tako, svi su
strašno kudili bal; Juliju Mihailovnu grdili su već bez svakog ustezanija. Uopšte,
brbljalo se surovo, nevezano, pijano i nemirno, te je teško bilo ma štogod iz toga
izvesti. U bifeu su našli utočište ljudi prosto samo onako veseli, a bilo je i
nekoliko gospođa od onih koje gotovo ničim ne možete začuditi ni uplašiti; svet
preljubazan i razveseljen, većinom sve od oficirskih žena i njihovih muževa. Oni
su se u grupama namestili za posebnim stolovima i sa preteranom veselošću pili
čaj. Bife se pretvori u toplo sklonište gotovo cele polovine gostiju. A da će za
kratko vreme sva ta gomila nagrnuti u dvoranu, strašno je i pomisliti!
Dotle su u beloj dvorani, uz kneževo sudelovanje, sastavljene tri oskudne
kadrilske kolone. Gospođice su igrale, njihovi roditelji su u njima uživali. Ali i
ovde mnogi od tih čestitih ljudi počeše razmišljati kako bi se, dok se devojke
malo zabave, za vremena spremili da odu, da ne čekaju »kad započne«. Svi su
bili načisto uvereni da će se neminovno »započeti«.
Teže od svega bi mi bilo da naslikam duševno stanje same Julije
Mihailovne. S njome nisam ni progovorio, mada sam joj prilazio dosta blizu. Na
moj pozdrav i poklon, kad sam ušao u dvoranu, ona i ne odgovori: nije me
opazila; (zbilja nije!). Lice joj beše bolno pogled prezriv i ohol, ali rasejan i pun
strepnje. Očevidno, mučila se da se savlada – zbog čega i zbog koga? Trebalo bi
smesta da ode odavde, bez odlaganja i, što je glavno, da odvede muža. A ona,
eto, još ostaje! Pri tom joj se već na licu moglo opaziti da su joj se oči »otvorile«
i da nema ništa više da očekuje, čak nije prizivala ni Petra Stepanoviča; (a on,
kako izgleda, i sam ju je izbegavao; video sam ga u bifeu, bio je preterano
veseo!). Ali se ona ipak zadržavala u dvorani i ni za trenutak nije puštala
Andreja Antonoviča od sebe. O, ona bi do poslednjeg trenutka, još danas
dopodne, s najvećim negodovanjem odbila svaki mig na njegovu bolest. Ali sada
su se već njene oči u tome morale otvoriti, što se mene tiče, meni se na prvi
pogled učinilo da Andrej Antonovič izgleda gore nego danas prepodne. Izgleda
kao u nekom zaboravu, i da ne zna gde je sad. Katkad se naglo okretao sa
iznenadnom strogošću u izrazu, na primer, jedno dvaput i na mene. Jedanput je
pokušao nešto da kaže i poče glasno, da se čuje, ali ne dovrši, što je gotovo
uplašilo jednog mirnog starog činovnika koji se desio ispred njega. Ali čak i ova
mirna i uljudna polovina publike u beloj dvorani uklanjala se ispred Julije
Mihailovne mrgodno i bojažljivo i u isti mah bacala na njenog muža vrlo
čudnovate poglede, poglede pažljive, otvorene, nesakrivene i suviše neskladne sa
običnom preplašenošću tih ljudi.
– To je ono što me je prostrelilo i odjedanput sam počela slutiti šta biva s
Andrejem Antonovičem – priznala mi je Julija Mihailovna docnije.
Pa ipak je ona bila kriva. Verovatno, posle podne, kad je s Petrom
Stepanovičem, posle moga bežanja, rešila da se bal održi i da se na bal ide,
verovatno je opet otišla u kabinet svog muža, Andreja Antonoviča, koji je već na
»predavanju« bio konačno »uzdrman« – i opet, valjda, upotrebila svu svoju
zavodljivost, privolela ga i povukla za sobom. Ali mora biti da sad mnogo pati! I
ipak neće da ode! Da li je muči ponos, ili se prosto izgubila, ne znam. Pored sve
svoje oholosti, ona se ponižavala, i sa usiljenim osmesima gledala da razgovara s
po nekim gospođicama; ali su se one odmah zbunjivale, ograđivale se prostim,
sumnjivim »da« ili »ne«, očevidno je izbegavale.
Od neospornih dostojanstvenika našeg grada na balu je bio svega jedan
jedini – onaj važni general u penziji, koga sam jednom već opisao i koji je kod
predvodnikovice posle dvoboja između Stavrogina i Gaganova »otvorio vrata
nestrpljenju društva«. On, važan, ozbiljno je hodao po dvoranama, posmatrao i
slušao i starao se da pokaže kako je došao više radi posmatranja ovdašnjih
običaja i »naravi« nego radi nesumnjivog zadovoljstva. Završio je time što se
sasvim pridružio Juliji Mihailovnoj i nije se od nje ni koraka odmicao, starao se
da je umiri i ohrabri. Nema sumnje, on je bio najbolji čovek, vrlo otmen i toliko
star da se od njega moglo i sažaljenje podneti. Ali bilo joj je vrlo krivo da i sama
sebi prizna da se ovaj stari brbljivko usuđuje da nju sažaljeva i gotovo protežira
misleći da joj svojom prisutnošću čini čast. No general se nije odmicao od nje i
neprestano je ćeretao.
– Grad, kažu, ne vredi sedam pravednika... sedam, čini mi se, ne sećam se
od-re-đe-no-ga broja. Ne znam koliko ih je od te sedmorice istinskih pravednika
našeg grada... imalo čast da poseti naš bal, ali i pored njihove prisutnosti, ja
osećam da nisam potpuno bezbedan. Vous me pardonnez, chramante dame, n'est-
ce pas?271 Govorim a-le-go-rič-no, ali bio sam u bifeu i milo mi je što sam se
otuda vratio čitav... Naš neocenjivi Prohorič tamo nije na svom mestu i, čini mi
se, do zore će se njegovo odeljenje razneti. Uostalom, smešno mi je. Samo
čekam kakav će biti taj »kadril knji-žev-no-sti«, pa posle kući da se spava.
Oprostite starom podagristi, ja ležem rano, a i vama bih savetavao da idete »pod
perinu«, kako se govori aux enfants.272 A došao sam ovde radi mladih lepotica...
kojih, razume se, u tako bogatom kompletu nigde ne mogu videti kao ovde... Sve
su s one strane reke, a ja tamo ne idem. žena jednog oficira... čini mi se, jegera...
još je i dosta lepa, veoma lepa i... i sama to zna. Razgovarao sam s tom malom
obešenicom; živahna je i... pa jest, i devojčice su sveže, ali to je sve, ništa više
osim svežine. Uostalom, zadovoljan sam. Ima pravih pupoljaka; samo, usne su
im debele. Uopšte, u ruskoj lepoti ženskog lica malo je pravilnosti i... i
unekoliko prelazi u blini.273 Vous me pardonnez, n'est-ce pas?274 – inače, oči su
lepe... nasmejane oči... Ovi pupoljci, za godinu-dve, o-ča-ra-va-ju svojom
mladošću... pa i za tri... a posle već rasplinu se, zauvek... i kod svojih muževa
stvaraju onaj žalostan in-di-fe-ren-tizam koji polako pomaže razvijanju ženskog
pitanja... samo ako ja to pitanje pravilno shvatam... Hm. Dvorana je lepa; sobe
nisu ružno opremljene. Moglo je biti gore. Muzika bi mogla biti i mnogo gora...
ne kažem, trebalo bi... Rđav utisak čini što je uopšte malo gospođa. Toalete da i
ne pominjem. Ružno je što onaj tamo, u surim pantalonama, ovako otvoreno sme
da kan-kanira. Opraštam što to dolazi od radosti i što je onaj ovdašnji apotekar...
ali ipak, u jedanaest sati, to je rano i za apotekara... Tamo u bifeu dvoje su se
dohvatili – a nisu ih uklonili. Kad je tek jedanaest sati, izgrednici moraju biti
uklonjeni, pa ne znam kakvi da su pogledi i običaji kod publike... Ne kažem u tri
sata, jer tu već nastaje neizbežno popuštanje društvenom mišljenju – samo ako
se ovaj bal i održi do tri. Varvara Petrovna, vidi se, nije održala reč i nije poslala
cveće. Hm! Nije njoj do cveća, pauvre mère.275 A sirota Liza, čuli ste? Kažu,
neki tajanstven događaj i... i-i na areni je opet Stavrogin... Hm! Otišao bih da
spavam... već klimam. A kad će biti taj »kadril knji-žev-no-sti«?
Naposletku, poče i »kadril književnosti«. Odskora, kod nas u gradu, počne
li se razgovor o balu, odmah se zamišlja kako taj kadril izgleda i šta je to i tako
taj kadril izaziva beskrajnu radoznalost. Za uspeh ništa nije opasnije – pa opet,
razočaranje je bilo veliko!
Sporedna vrata bele dvorane, dotle zatvorena, otvoriše se i odmah se
pojaviše nekolike maske. Publika ih željno opkoli. Bife se odjednom isprazni,
iziđoše svi do jednog i povrveše u dvoranu. Maske se rasporediše za igranje.
Pođe mi za rukom da se provučem u prve redove i odjednom se nađem iza Julije
Mihailovne, fon Lempkea i generala. Tad Petar Stepanovič, koji se dotle bio
nekud izgubio, priskoči Juliji Mihailovnoj.
– Ja stalno pazim na bife – prošaputa on sa izrazom đaka koji je učinio
pogrešku, uostalom, naročito udešenim, kako bi što više najedio Juliju
Mihailovnu. Ona pocrvene od ljutnje.
– Bar sad me nemojte obmanjivati, bezočniče! – ote joj se s usta, gotovo
glasno, da se čulo među gledaocima.
Petar Stepanovič odskoči vanredno sobom zadovoljan.
Teško je bilo zamisliti bedniju, prostiju, gluplju i neukusniju alegoriju
nego taj »kadril književnosti«. Nije se moglo izmisliti ništa nepodesnije s našom
publikom a, međutim, smislio ga je, kažu, Karmazinov. Doduše, pripremio ga je
Liputin i savetovao se s onim hromim nastavnikom sa »sedeljke« kod
Virginskog. Ali, ipak, ideju je dao Karmazinov, pa je, kažu, i lično hteo da se
kostimira i da uzme naročitu i samostalnu ulogu. Kadril su činili šest parova
žalosnih maski, koje i nisu bile maske, jer su imale odelo kao što je i u ostalih.
Tako, na primer, jedan postariji gospodin, omalen u fraku – rečju, sve kao i ostali
svet – sa sedom časnom bradom (privezanom, i u tome mu se sastojalo celo
kostimiranje), tupkajući u mestu, igrao je sa ozbiljnim izrazom na licu, često i
sitno cupkajući nogama i gotovo ne mičući se dalje. Odmerenim ali već
promuklim glasom izgovarao je nekakve glasove – a ta promuklost trebalo je da
označi glas jednog od poznatih listova. Prema toj maski igrala su nekakva dva
diva, Dž i Z; ova dva pismena prikačena su im bila o frak, a šta znači to Dž i Z
ostade nerazumljivo. »Poštena ruska misao« ogledala se u gospodinu srednjih
godina, s naočarima, u fraku, s rukavicama na rukama i okovima na nogama
(pravim okovima). Pod pazuhom ova misao držala je nekakvo »delo«. Iz džepa
joj je virilo neko raspečaćeno pismo iz inostranstva, a to pismo sadržavalo je
uverenje o časnosti za sve one koji sumnjaju u časnost »poštene ruske misli«. To
su sve redari usmeno protumačili i dopunili, jer pismo iz džepa nije moglo da se
pročita. »Poštena ruska misao« držala je u podignutoj desnoj ruci pehar, kao da
želi napiti zdravicu. S obe njene strane tapkale su dve ošišane nihilistkinje; preko
puta njih igrao je opet neki postariji gospodin, u fraku, ali s teškom močugom u
ruci i kao da bi hteo da predstavi neko opasno izdanje, ali ne petrogradsko. A
močuga kao veli: »Mlatnem li, zasvrbeće.« Ali, i pored svoje močuge, on nikako
nije mogao da podnese stalno u nju uprte naočari »poštene ruske misli« i starao
se da gleda u stranu, a kad je pravio pas de deux,276 on se izvijao i vrteo i već
nije znao gde će da se dene – tobože, strašno ga je mučila savest. Uostalom, ne
sećam se više svih tih tupoglavih izmišljotina, a sve je bilo otprilike isto, tako da
me naposletku obuze mučan stid. I isti utisak stida ogledao se i na ostalim
gledaocima, pa i na najmračnijim fizionomijama koje su se iz bifea javljale.
Neko vreme svi su ćutali i posmatrali sa srditom nevericom. Malo-pomalo, poče
da bruji:
– Ma šta je ovo upravo? – progovori iz jedne gomilice jedan iz bifea.
– Neka budalaština.
– Neka književnost. Panjkaju Glas. Iz druge gomilice:
– Magarci!
– Aja, nisu oni magarci, magarci smo mi.
– Zašto si ti magarac?
– Ama, nisam ja magarac.
– Pa kad ti nisi magarac, ja još manje. Iz treće gomilice:
– Treba sve vas nogom, pa hajde do đavola!
– Metlom celu dvoranu! Iz četvrte:
– Kako Lempkeove nije stid da ovo gledaju?
– Zašto da ih je stid? A tebe nije stid?
– Pa i mene je stid; ali on je gubernator.
– A ti svinja.
– Otkako sam živa, nisam videla običnijeg bala – progovori jedna gospođa
pored same Julije Mihailovne, zajedljivo, u jasnoj želji da je čuju. Gospođa je
bila u četrdesetim godinama, jedra i narumenjena, u svilenoj haljini svetle boje,
poznata gotovo svima kod nas, ali je niko nije primao u kuću. Ona je bila
udovica titularnog savetnika; muž joj je ostavio drvenu kuću i malu penziju, ali
je živela lepo, držala je i konje. Pre dva meseca došla je u posetu Juliji
Mihailovnoj, sama od svoje strane, nepozvana, ali je Julija Mihailovna nije htela
da primi.
– Taman se takav bal mogao i predvideti – dodade ona i smelo se zagleda
u oči Juliji Mihailovnoj.
– Pa kad se mogao predvideti, zašto ste onda kupili ulaznicu? – ne uzdrža
se Julija Mihailovna.
– Pa iz naivnosti – kresnu odmah hrabra gospođa i sva se nakostreši;
(strašno joj se prohtelo da se ščepaju); ali general stade između njih.
– Chere dame – prignu se on Juliji Mihailovnoj – zbilja treba ići. Mi im
samo smetamo; bez nas, oni bi se izvrsno zabavljali. Vi ste učinili sve, otvorili
ste im bal, dakle, sad ih ostavite na miru. A čini mi se ni Andrej Antonovič se ne
oseća za-do-vo-ljan. Da se ne desi kakvo zlo? Ili već je bilo dockan.
 Dok se kadril igrao, Andrej Antonovič je na igrače gledao s nekom ljtitom
sumnjom; a kad u publici počeše padati napomene, on se uznemireno stade
obzirati oko sebe. Prvi put sad padoše mu u oči neka lica iz bifea; pogled mu
izražavaše preveliko čuđenje. Odjednom se razleže zvonak smeh na neki trik u
kadrilu: izdavač »opasnog no ne petrogradskog izdanja«, sa motkom u ruci,
konačno je osetio da više ne može da podnosi naočari »poštene ruske misli«, pa
ne znajući gde da se od nje sakrije, odjednom, u poslednjoj figuri, pođe glavačke
u susret naočarima, što je imalo da znači večiti hod zdrave misli u »opasnom no
ne petrogradskom izdanju«; dakle, glavačke, s nogama uvis. A pošto samo
Ljamšin ume da ide glavačke, Ljamšin se primio uloge izdavača s motkom.
Julija Mihailovna nije ni slutila da će se ići glavačke. »To su sakrili od mene,
sakrili« – ponavljala mi je ona docnije, u očajanju i ogorčenju. Kikot gomile,
naravno, nije išao na račun alegorije (do koje nikom nije stalo), nego se odnosio
prosto na hod s nogama uvis, na frak s peševima.
Lempke uskipe i uzdrhta:
– Nitkov! – viknu on pokazujući na Ljamšina; – uhvatite nevaljalca,
prevrnite ga... prevrnite nogama... glavom, glavom uvis... da se ispravi... uvis!
Ljamšin skoči na noge. Smeh se pojača.
– Da se isteraju svi nevaljalci, svi koji se smeju! – odjednom zapovedi
Lempke.
Gomila zahuča, zaori se buran smeh.
– Ne treba tako, vaša preuzvišenosti!
– Ne treba publiku ružiti, molim.
– Lud je! odjeknu glas odnekud iz prikrajka.
– Flibusteri! – viknu neko s drugog kraja.
Na taj uzvik Lempke se okrete i sav pretalede. Na usnama mu se pojavi
tup osmeh – kao da je nešto shvatio i dosetio se.
– Gospodo – okrete se Julija Mihailovna gomili koja se primicala i u isti
mah povuče muža; – gospodo, vi ćete oprostiti Andreju Antonoviču; Andrej
Antonovič je bolestan... oprostite... oprostite mu, gospodo!
Ja sam lepo čuo kad je kazala »oprostite mu«. Scena se odigrala vrlo brzo.
Ali ja se vrlo dobro sećam da se baš u taj mah, baš posle ovih njenih reči, jedan
deo publike, kao u strahu, uputio izlazu. Sećam se i jednog ženskog uzvika kroz
suze:
– Ah, opet kao danas!
I odjednom, kroz svu tu tišinu, opet puče bomba, baš »opet onako kao
danas«:
– Požar! Gori celo Zarečje!
Ne sećam se otkud prvo pade taj strahoviti uzvik: da li unutra, otud iz
soba, ili je, kako izgleda, neko strčao stepenicama iz prednje sobe – ali odmah
zatim nasta takva uzbuna da se ja ne pođuhvatam da to ispričam. Polovina
gostiju bila je upravo iz Zarečja: vlasnici tamošnjih brvnara ili njihovi
stanovnici. Poleteše prozorima, u tren oka razmaknuše gardine, odvališe štore.
Zarečje bukti. Istina, požar je tek u početku, ali bukti na tri sasvim suprotne
tačke – a baš to je najviše i plašilo.
– Paljevina! Špiguljinski...! – viču u gomili. Zapamtio sam nekoliko vrlo
karakterističnih uzvika:
– Srce mi je to baš slutilo, slutilo paljevinu, jednako, ovih dana!
– Špiguljinovi, Špiguljinovi, niko drugi!
– Zato su nas namerno ovde sakupili, da tamo zapale!
Ovaj poslednji najčudnovatiji uzvik, bio je ženski, nehotičan, nenameran
uzvik zabrinute pogorele »korobočke«.277 Sve nagrnu izlazu. Neću opisivati
gužvu u prednjoj sobi pri traženju bundi, ogrtača i marama; ni vrisku preplašenih
žena; ni plač gospođica. Teško da je bilo krađe; a nije čudo ako je u ovom neredu
neko otišao i bez topla odela, jer svoje ljudi nisu mogli da nađu. O tom se posle
dugo po građu pričalo, uz razna dodavanja i »ulepšavanja«. Lempkea i Juliju
Mihailovnu gomila gotovo uguši u vratima.
– Svi da se zadrže! Niko da se ne pusti! – vikao je Lempke i preteći pružao
ruku prema gužvi. – Svakog pojedince najstrože pretresti odmah!
Iz dvorane se osuše energične psovke.
– Andreju Antonoviču! Andreju Antonoviču! – uzvikivaše Julija
Mihailovna u krajnjem očajanju.
– Prvo ona da se zatvori! – viknu on i preteći upravi prst u ženu. –
Pretresti prvo nju! Bal je priređen radi ove namerne paljevine!
Žena vrisnu i onesvesti se. (O, razume se, sad već istinski.) Ja, knez i
general pohitasmo u pomoć, doleteše i drugi te nam pomogoše u ovom teškom
trenutku a pomogoše nam i neke gospođe. Iznesosmo nesrećnicu iz pakla i
smestismo je u karuce; ona se osvesti tek kad stigosmo do kuće i prvi joj uzvik
beše opet za Andrejem Antonovičem. U ruševini cele njene fantazije ostade pred
njom samo Andrej Antonovič. Poslaše po lekara. Ja sam čitav sat ostao kod nje,
a tako i knez; a general, u nastupu velikodušnosti (premda se i sam mnogo
poplašio) htede i svu noć da ostane kraj »postelje ove zlosrećnice«, ali za desetak
minuta, dok smo još čekali lekara, on zaspa na naslonjači i mi ga tu ostavismo,
na miru.
Upravnik policije, koji je s bala pohitao na mesto požara, uspeo je da
odmah za nama izvede iz dvorane Andreja Antonoviča i hteo je da ga smesti u
karuce s Julijom Mihailovnom, i svim silama je njegovu preuzvišenost uveravao
da treba da se »preda miru« – ali ne razumem zašto nije to izvršio. Razume se,
Andrej Antonovič nije hteo da čuje za mir i otimao se da ide gde je požar;
premda to nije bilo razložno, svršilo se ipak tako da ga je upravnik u svojim
kolima tamo odvezao. Posle je pričao kako je Lempke celog puta gestikulisao i
»vičući iskazivao ideje koje, pošto su bile neobične, nisu mogle biti izvršavane«.
Docnije je takav izveštaj i poslat; kako je njegova preuzvišenost u tom trenutku
bila u nervnoj groznici s bunilom, »usled iznenadnosti straha«.
O, svršetku bala ne treba pričati. Nekoliko desetina besposličara, a s njima
i nekoliko gospođa, ostadoše u dvorani. Od policije ni traga. Gosti nisu hteli da
puste muziku, a muzikante, kad pođoše, izbiše. Do svanuća celo se Prohoričevo
odeljenje očistilo: pili su do zaborava, igrali kamarinskog bez cenzure, sobe
izbrljali, i tek u zoru jedan deo te sasvim pijane družine stiže u predgrađe gotovo
na svršetku požara, i na nove izgrede... A druga polovina osta da spava po
sobama, na plišanim divanima i na patosu, mrtva pijana, sa svim posledicama
pića. Jutrom, čim se prva mogućnost ukazala, izvukoše ih za noge na ulicu. Tako
se svršio bal u korist guvernanata iz naše gubernije.


 IV

Požar je našu zarečansku publiku baš zato i prestravio što je bilo očevidno
da je to namerna paljevina. Značajno je to što je na prvi povik »vatra«! odmah
odjeknuo drugi »to su Špiguljinovi!« Danas je i suviše dobro poznato da su u
paljevini odista sudelovali trojica radnika iz fabrike Špiguljinih; i – to je sve. Svi
ostali opravdani su i u javnom mnenju i kod vlasti. Osim te trojice nevaljalaca
(od kojih je jedan uhvaćen i priznao, a dvojica su i danas u bekstvu), u paljevini
je nesumnjivo sudelovao i Fećka robijaš. To je sve što se tačno zna o nastanku
požara; nagađanja i pogađanja, to je sasvim druga stvar, šta je tu trojicu
nevaljalaca rukovodilo? Je li ih ili nije kogod uputio? Na sve to još je i danas
vrlo teško dati odgovora...
Zbog jakog vetra, i zbog mahom drvenih zgrada u Zarečju, i najzad zbog
potpale učinjene na tri razna kraja podgrađa – požar se brzo raširio i
neverovatnom snagom zahvatio ceo kvart; (uostalom, pre bi trebalo reći da je
požar počeo sa dve strane; treća je odsečena, požar je odmah ugašen, gotovo u
isti mah kad je buknuo, što ćemo docnije ispričati). Ali u prestoničkim depešama
su ipak preterivali o veličini naše nesreće: nije izgorelo više (a možda i manje)
od četvrtine Zarečja. Naša požarna četa, istina slaba u srazmeri s veličinom i
naseljenošću našeg grada, ipak je radila vrlo ispravno i samopregorno. Ali, čak
ni uz saradnju pridruženog stanovništva, ne bi ona mogla mnogo učiniti da se
pred zoru nije promenio vetar, koji je pred sam rasvit naglo dunuo. Kad sam se
ja, svega na jedan sat posle bekstva s bala, probio do Zarečja, požar je već
punom snagom besneo. Gorela je cela ulica paralelna s rekom. Videlo se kao
usred dana. Sliku požara neću da opisujem u pojedinostima: ko u Rusiji ne
poznaje tu sliku? U najbližim sporednim ulicama i zakucima vladale su
prekomerna tišma i užurbanost. Tu se požar očekivao nasigurno; stanovnici su
iznosili nameštaj, ali se još nisu odmicali od svojih stanova, nego sedeli na
izbačenim perinama i sanducima, svaki pod svojim prozorom, i čekali. Jedan deo
ljudi bio je u teškom poslu: bez milosti su sekli ograde; čak raznosili i čitave
čatrlje koje su bliže vatri i izložene vetru. Plakala su samo probuđena dečica,
narikale i lelekale žene koje su već uspele da izvuku svoje krntije od
pokućanstva. A koje nisu stigle, izvlačile su ćutke i energično. Varnice i ugarci
daleko su se razletali: gasili su ih koliko mogu. Na samom mestu požara tiskali
su se gledaoci dotrčavali sa svih krajeva grada. Neki su pomagali u gašenju,
drugi posmatrali kao ljubitelji. Veliki noćni požari uvek izazivaju razdražljiv
utisak; na tom se i osnivaju vatrometi, gde se vatra raspoređuje po pravilnim i
odabranim zamislima i nacrtima, a pošto od njih nema nikakvih opasnosti, oni
čine utisak veseo, lak kao čaša šampanja. Drugo je nešto pravi požar! Strahota,
pri tom neko osećanje opasnosti po sebe, takođe izvesni utisak radosti od pojave
noćnog požara, stvaraju kod gledaoca (razume se, ne kod pogorelaca) neki
moždani potres i izazivaju njegove sopstvene rušilačke instinkte, koji, na žalost,
leže u svakoj duši, pa i u duši najsmernijeg titularnog savetnika, oca porodice...
To tamno osećanje gotovo svakad zanosi. »Ja odista ne znam da li se požar može
gledati bez nekog zadovoljstva.« Tako mi je od reči do reči rekao Stepan
Trofimovič kad se jednom vraćao sa noćnog požara na koji je slučajno naišao i
dok je još bio pod prvim utiskom tog prizora. Razume se, ovaj isti ljubitelj
noćnog požara jurnuo bi sam u požar da spase dete ili staricu. Ali to je već druga
stvar.
Gurajući se za radoznalom gomilom, ja i bez raspitivanja stigoh do
najvažnije i najopasnije tačke, gde najzad ugledah i Lempkea, koga sam tražio
po ličnom nalogu Julije Mihailovne. On je stajao na ruševinama ograde, a na
trideset koraka levo od njega visio je crni kostur sasvim sagorele dvospratne
brvnare, s rupama umesto prozora na oba sprata, sa srušenim krovom, sa
plamenom koji se ovde-onde još kao zmija vio oko ugljenisanih greda. U dubini
dvorišta, na dvadeset koraka od izgorele kuće, zapalilo se i kućno krilo; i ono je
bilo dvospratno i oko njega su se svim silama starali požarnici. Desno, i
požarnici i narod branili su dosta veliku drvenu zgradu, koja još nije gorela, ali je
već nekoliko puta počinjela da gori i suđeno joj je, neminovno, bilo da izgori.
Lempke, okrenut licem krilu, vikao je i gestikulisao i izdavao naredbe koje niko
nije izvršavao. Već sam pomislio da su ga i ovde namerno doveli i sama ostavili.
Ni ona gusta i vrlo raznolika gomila oko njega, u kojoj je zajedno sa svakojakim
svetom bilo i gospode (tu se nalazio i protopop naše sabornice), iako je Lempkea
slušala radoznalo i s čuđenjem, ni u njoj niko ne progovori s njim, niti ko pokuša
da ga odatle izvede. On, bled, sa usjaktanim očima, izgovarao je najčudnije reči;
najzad, nije imao ni šešira, odavno ga je izgubio.
– Opet paljevina! To je nihilizam! Ako što gori, to je nihilizam! – čuo sam
i, mada se nije imalo čemu čuditi ni diviti, bio sam gotovo zaprepašćen; očita
stvarnost uvek nosi u sebi nešto potresno.
– Vaša preuzvišenosti – začu se pored njega glas policajčev – kad biste
imali dobrotu pristati... da okušate domaći mir... Jer za vašu preuzvišenost
opasno je i stajati ovde.
Šef policije, kako sam posle doznao, namerno je ostavio ovog policajca
pored Andréja Antonoviča, da pazi na njega i da se što može bolje poštara da ga
odvede kući, a ako bi bilo naročite opasnosti, da se čak i silom posluži – nalog
očevidno iznad moći izvršiočeve.
 – Suze pogorelaca će se obrisati, ali će grad izgoreti. To je delo četvorice
hulja, četvorice i više! Zatvorite hulju! On se uvlači u porodičnu čast! Radi
paljevine poslužili su se guvernantama. Gadno i podlo! Ah, šta radi onaj? –
viknu Lempke kad na krovu razbuktalog kućnog krila ugleda požarnika pod
čijim je nogama goreo krov i plamen se svud naokolo razbuktavao. – Skinite ga,
skinite ga, propašće, izgoreće... gasite ga!... Šta hoće tamo?
– Gasi, vaša preuzvišenosti.
– Neverovatno! Vatra je u mozgovima, a ne na kućnim krovovima. Skinite
ga i ostavite se svega! Bolje je sve ostaviti, bolje! Neka bude kako bude! Ah, ko
to sad plače? Starica? Starica jauče! Što ste zaboravili staricu!
Doista, na prvom spratu jaukala je starica, osamdesetogodišnja, rođaka
trgovca, vlasnika te kuće. Ali nisu je zaboravili, nego se ona sama vratila unutra,
dok se još moglo ući, u ludoj nameri da iz neke zabitne sobice izvuče svoju
perinu. Gušeći se u dimu i jaučućči od silne jare, jer se i sobičak zapalio, ona se
ipak svom snagom paštila da kroz probijeno okno drhtavim rukama proturi svoju
perinu. Lempke jurnu u pomoć. Svi su videli kako je on otrčao pod prozor,
dohvatio perinu za kraj i iz sve snage je trzao da je kroz prozor izvuče. Kao za
pakost, u taj mah s krova polete slomljena daska i tresnu nesrećnika; ne ubi ga,
nego onako u letu udari ga ivicom po vratu; ali je karijera Andreja Antonoviča
bila tim svršena, bar kod nas; udar ga obori s nogu i on pade obeznanjen.
Najzad, nasta žalosno, sumorno svanuće. Požar se umanji; posle vetra
naglo nastade tmina, a zatim sitna, tiha kiša, kao kroz sito da pada. Ja sam već
bio u drugom delu Zarečja, daleko od mesta gde je Lempke pao i tu u gomilama
čuo sam razgovore vrlo čudne. Pojavila se jedna vrlo čudna činjenica: sasvim na
kraju ovog delà podgrađa, iza povrtnjakâ, na praznome prostoru, na pedeset
koraka od ostalih zgrada – stajala je jedna tek sagrađena drvena kuća i baš
usamljena kuća se zapalila odmah u početku požara, gotovo pre ostalih kuća. No
da je baš i sasvim izgorela, ta kuća, prema svom rastojanju, ne bi mogla preneti
vatru ni na jednu od gradskih zgrada; i obrnuto: kad bi i celo Zarečje gorelo,
samo bi ova jedna kuća ostala čitava, pa ma kakav vetar duvao. Izlazi: ta se kuća
zapalila odvojeno i nezavisno od ostalih; i, mora biti, nije se zapalila tek onako,
nizašto. Ali, što je glavno, nije mogla, sva ni da izgovori: u svanuće viđene su
unutra čudne stvari. Vlasnik te nove kuće, građanin koji je stanovao u obližnjem
predgrađu, tek što je smotrio da mu nova kuća gori, dotrčao je i uspeo da je
sačuva, pošto je uz pomoć suseda razbacao zapaljena drva složena uz
podzidnicu.
Ali unutra je bilo ukućana – u gradu dobro poznati kapetan Lebjatkin sa
sestrom, i s njima i jedna postarija žena, radnica; i, eto, ti ukućani, kapetan,
njegova sestra i radnica, sve troje su te noći poklani i očevidno opljačkani. (Eto
zašto se upravnik policije uklonio s požarišta; išao je ovamo, i to baš onda kad je
Lempke spašavao perinu.) U zoru se vest raširi i ogromna gomila raznog sveta,
pa i pogorelaca iz Zarečja, povrve na onu ledinu, ka novoj kući. Teško je bilo
proći, toliko se sveta tu zbilo. I odmah mi ispričaše kako je kapetan nađen na
klupi, presečena grla, obučen, i kako je, verovatno, bio zaklan mrtav pijan, da
nije ni osetio, a krv mu je istekla kao iz bika; kako je njegova sestra, Marija
Timofejevna, sva nožem izbodena, a ležala je na patosu kod vrata, sigurno, da se
sa ubicôm budna borila. A služavka, začelo, bila se probudila – njoj je sva glava
isprebijana...
Kako gazda priča, kapetan je još juče izjutra dolazio do njega, već pijan,
pohvalio mu se i pokazao mnogo novaca, do dvesta rubalja. Kapetanov stari
novčanik s novcem, zelen, pocepan nađen je na patosu; prazan; ali sanduk
Marije Timofejevne nije ni dirnut; nije dirnuta ni srebrna oprava na ikoni a i
kapetanovo ostalo odelo bilo je u celosti. Videlo se da je razbojnik hitao i da je
bio čovek koji je kapetanove prilike poznavao i da je samo za novac došao i
znao gde on stoji. Da gazda u isti mah nije dotrčao, ona drva bi se razbuktala i
zacelo kuću zapalila i sagorela, »a po izgorelim leševima teško bi bilo doznati
istinu«. Tako se pričalo. Dodavalo se još i obaveštenje; stan za kapetana i
njegovu sestru pogodio je gospodin Stavrogin, Nikolaj Vsevolodovič, sin
generalice Stavrogine; dolazio je lično da se pogodi, mnogo navaljivao, jer
gazda nije hteo kuću da izdaje, namenio ju je bio za krčmu, ali se Nikolaj
Vsevolodovič nije cenkao i platio je stanarinu za pola godine unapred.
– Nisu tek onako, nizašto izgoreli – čulo se u gomili.
Ali je većina ćutala. Lica su bila mrka; ipak, velike, vidne razdraženosti
nisam opazio. Inače, unaokolo se nastavilo pričanje o Nikolaju Vsevolodoviču i
o tome kako je ubijena njegova žena, kako je on juče, iz prve ovdašnje kuće, od
generalice Drozdove odmamio devojku, njenu ćerku, i to »nečasnim putem«,
kako će biti optužen u Petrogradu; a što je njegova žena ubijena, to je, očevidno,
zato da bi se mogao oženiti Drozdovom. Skvorešnjici nisu dalje no dve i po vrste
odavde i, sećam se, pomislio sam: neće li se tamo doznati? Uostalom, nisam
spazio da je iko raspaljivao gomilu, neću da grešim, mada su mi ispred očiju
trenutno minule dve-tri njuške onih »bifetaša«, koje su se u zoru i našle na
zgarištu i ja sam ih poznao. A naročito se sećam jednog mršavog, visokog
momka, jednog od sitnih građana, ispivenog, kuštravog, i baš takvog kao da se
kolomazom namazao, bravara po zanatu, kako sam docnije čuo. On nije bio
pijan, ali, nasuprot smrknutoj gomili, bio je nekako van sebe. Stalno je nešto
narodu govorio, premda se ne sećam šta. Sve što je govorio bile su kratke
rečenice, kao: »Braćo, šta je ovo? Pa zar će to tako i da bude.« I uz to je mahao
rukama.



 TREĆA GLAVA

JEDAN ZAVRŠEN ROMAN

 I

Iz velike dvorane u Skvorešnjicima (one u kojoj se Varavra Petrovna

poslednji put videla sa Stapanom Trofimovičem) požar se video kao na dlanu. U
svanuće, u šest sati, pored krajnjeg prozora zdesna, stajala je Liza i ukočeno
gledala plamen koji se gasio. Sama je bila u sobi. Haljina na njoj jučerašnja,
praznična, sa predavanja – jasnozelena, bogata, u samim čipkama, ali već
ugužvana, navučena na brzu ruku i nemarno. Iznenada opazi da joj je na prsima
labavo zakopčana i pocrvene, brzo popravi haljinu, dohvati s naslonjače crvenu
maramu koju je juče pri dolasku spustila tamo i baci je na ramena. Bujna kosa u
rasturenim uvojcima virila je ispod marame, pala je na desno rame. Lice joj beše
umorno, brižno, ali oči su joj plamtele ispod skupljenih obrva. Ona ponovo priđe
prozoru i vrelo čelo nasloni na hladno staklo. Otvoriše se vrata i uđe Nikolaj
Vsevolodovič.
– Poslao sam glasnika, na konju – reče on i za deset minuta sve ćemo čuti;
a sad se govori da je izgorela cela četvrt Zarečja, ona bliža obali, desno od
mosta. Zapalilo se još u dvanaest. Sad se stišava.
On ne priđe prozoru, nego zastade na tri koraka iza nje; ona mu se ne
okrete.
– Po kalendaru trebalo je još pre jednog sata da svane, a gotovo je kao noć
– reče ona zlovoljno.
– Kalendari samo lažu – poče on s ljubaznim osmehom, ali se zastide, pa
pohita da doda: – Dosadno je živeti po kalendaru, Lizo.
I sasvim ućuta, ljut na novu banalnost koju je kazao. Liza se osmehnu s
pola usana:
– Vi ste tako tužni, da čak ni reči za mene ne nalazite. Ali umirite se.
Kazali ste taman kako treba: ja uvek živim po kalendaru. Svaki je moj korak
sračunat po kalendaru. Čudite se?
Ona se brzo okrete, ode do prozora i sede u fotelju.
– Sedite i vi, molim vas. Mi nećemo dugo biti zajedno i hoću da kažem
sve što mi je volja... Zašto ne biste i vi kazali sve što hoćete?
Nikolaj Vsevolodovič sede pored nje, pa lagano, gotovo bojažljivo uze je
za ruku.
– Šta znači taj govor, Lizo? Otkud to tako iznenada? Šta znači to: »Mi
nećemo biti dugo zajedno?« To je već druga zagonetna fraza za ovo pola sata
otkako si se probudila.
 – Vi ste preduzeli da brojite moje fraze? – nasmeja se Liza. – A sećate li
se, juče kad sam ovamo došla, nazvala sam se mrtvacem? A vi ste pronašli da
treba na to da zaboravite. Da zaboravite, ili da ne zapamtite?
– Ne sećam se, Lizo. Zašto mrtvac? Treba živeti...
– Zaćutaste! Vi ste svoju rečitost sasvim izgubili. Ja sam proživela svoj
trenutak na ovom svetu, pa dosta. Sećate li se Hristifora Ivanoviča?
– Ne sećam se – namrši se on.
– Hristifora Ivanoviča, u Lozani? On vam je strašno dosadio. Otvara vrata
i uvek kaže: »Samo za časak«, a ostaje ceo dan. Neću da ličim na Hristifora
Ivanoviča i da ostanem ceo dan.
Bolan utisak pojavi se na njegovom licu.
– Lizo, teško mi je zbog tog vašeg govora, koji je skrhanost. Ta grimasa
skupo staje vas samu. Našto će vam? Koga radi?
Glas mu dobi toplinu.
– Lizo – uzviknu on – kunem ti se, sad te volim više nego juče kad si
došla!
– Da čudna priznanja! šta će ovde juče i danas i to merenje?
– Nećeš me ostaviti! – nastavi on gotovo očajno; – mi ćemo zajedno otići
još danas, je li? Je li?
– Jao, ne stežite mi ruku tako jako. Kuda ćemo zajedno još danas? Da opet
nekud »uskrsnemo«? Ne, dosta je proba, a i kasno je za mene; a nisam ni
sposobna, za mene je to suviše daleko. Ako je da se ide, onda u Moskvu, i tamo
praviti posete i primati ih – to je moj ideal, vi znate; ja ni u Švajcarskoj nisam od
vas krila kakva sam. A kad ne možemo otići u Moskvu i tamo praviti posete, jer
ste vi oženjeni, onda se nema šta o tome ni govoriti.
– Lizo! Šta je bilo juče?
– Bilo je ono što je bilo.
– To je nemogućno! To je nemilostivo!
– Pa šta ako je nemilostivo? Podnesite kad je nemilostivo.
– Svetite mi se za jučerašnju fantaziju... – promrmlja on se pakosnim
osmehom. Liza planu.
– Da niske pomisli!
– Pa zašto ste mi onda podarili... »toliko sreće«! Imam li prava da znam?
– Ne, snađite se nekako i bez prava; nemojte glupošću da završite niskost
svoje sumnje. Danas nećete imati zato sreće. Zbilja, da se ne bojite mišljenja
velikog sveta, i što će vas osuđivati zbog »tolike sreće«? O, ako je tako, onda se
ne plašite, za ime božje! Ovde vi niste uzrok ničemu, niste odgovorni nikom.
Kad sam juče otvorila vaša vrata, vi niste znali ko vam dolazi. Ovde je posredi
baš moja fantazija, kako se vi maločas izraziste, moja fantazija i samo moja.
Možete svakom u oči gledati smelo i pobednički!
– Tvoje reči, taj osmeh, evo već čitav čas ispunjavaju me ledenim
strahom. Ta »sreća«, o kojoj ti govoriš tako svirepo staje me... svega. Zar sad
mogu da te izgubim? Kunem ti se, juče sam te manje voleo Pa zašto mi danas
otimaš sve? Znaš li ti šta mene staje ta, ta nova nada? životom sam je platio.
– Svojim ili tuđim? On se brzo podiže.
– Šta to znači? – zapita gledajući je ukočenim pogledom.
– Jeste li je platili svojim ili mojim životom? To sam htela pitati. Ili sad
ništa ne možete da shvatite? – planu Liza. – Zašto ste skočili tako naglo? Zašto
me gledate tako? Plašite me. što se vi jednako bojite? Odavno sam opazila da se
vi bojite, i to upravo sad, upravo danas... Bože, kako bledite.
– Ako ti, Lizo, štogod znaš, ja, ja, kunem ti se, ne znam ništa... niti sam
maločas o onome išta spominjao kad sam rekao da sam svojim životom platio...
– Ništa vas ne razumem – progovori ona zastajkujući bojažljivo.
Naposletku, tih, zamišljen osmeh pojavi se na njegovim usnama. On
polako osloni laktove o kolena i pokri lice rukama.
– Ružan san i bunilo... Mi smo razgovarali o dvema različitim stvarima.
– Ništa ne znam o čemu ste vi govorili... Da li ste juče znali da ću danas
od vas otići? Jeste ili niste? Ne varajte me, jeste li znali?
– Znao sam... – tiho izusti on.
– Pa onda, šta hoćete? Znali ste i »trenutak« ste uzeli i ostavili za sobom.
Pa kakvi su onda još računi?
– Kaži mi čistu istinu – povika on s dubokom patnjom – kad si juče
otvorila moja vrata, jesi li i ti sama znala da ih otvaraš tek samo za jedan čas?
Ona ga pogleda s mržnjom.
– Istina je, i najozbiljniji čovek može da postavlja najčudnija pitanja. A što
se vi time uznemirujete? Da nije iz samoljublja što vas žena prva ostavlja, što ne
ostavljate vi nju? Znate, Nikolaju Vsevolodoviču, otkad sam ovde, kod vas,
uverila sam se, između ostalog, da ste vi prema meni mnogo velikodušni; a ja
baš to ne mogu od vas podneti.
On ustade i pređe nekoliko koraka preko sobe.
 – Dobro, neka se moradne svršiti tako... ali kako se sve to moglo i da
dogodi?
– Nije važno! A što je glavno, vi to sami znate u prste i razumete bolje
nego iko na svetu, i sami ste s tim i računali! Ja sam gospođica, plemićka, moje
se srce u operi vaspitavalo – eto, kako i otkud se započelo, to je sva odgonetka.
– Nije.
– Nema tu ništa što bi moglo rastrzati vaše samoljublje; i sve je savršena
istina. Započelo se od lepog »trenutka«, koji ja nisam mogla podneti. Onomad,
kad sam vas pred celim svetom javno »uvredila«, a vi mi odgovorili kao vitez,
otišla sam kući i odmah sam pogodila da ste od mene zato bežali što ste
oženjeni, a nikako zato što me prezirete; a ja sam se, kao gospođica iz velikog
sveta, najviše bojala prezira. Shvatila sam da ste vi mene nerasudnu svojim
bežanjem samo štedeli. Vidite kako cenim vašu velikodušnost. Uto je Petar
Stepanovič priskočio i sve mi razjasnio. Poverio mi je da vas pokreće velika
misao, pred kojom smo mi oboje ništa, i ja i on, ali da ipak ja vama preprečujem
put. I sebe je ubrajao; pošto-poto hteo je da bude troje i govorio mi neke
preterano fantastične stvari o nekakvoj lađi i klenovim veslima, iz neke ruske
pesme. Pohvalila sam ga i rekla mu da je pesnik, a on je to primio kao
najzdraviju monetu. A kako sam ja odavno znala da meni nema dugog veka i da
meni treba samo dati »znak«, primila sam ono i odlučila se. I to je sve, i dosta je,
i molim vas – bez daljih razjašnjenja. Mogli bismo se još i posvađati. Ne bojte se
nikog, ja sve primam na sebe. Ja sam rđava, kapriciozna, zavela me operska
lađa, ja sam gospođica, plemićka... Ali, znate li, ipak sam mislila da me vi
bogzna kako volite. Ne prezirite ludu glavu i ne smejte se ovoj suzi što je sada
pala. Ja strašno volim da plačem, »žaleći sebe«. Ali dosta. Nisam ni za šta
sposobna, ni vi niste ni za šta sposobni; dve zvrčke sa dve strane, i time se
utešimo! Bar ne pati samoljublje.
– San i buncanje! – povika Nikolaj Vsevolodovič lomeći ruke i hodajući
po sobi. – Lizo, jadnice šta si od sebe učinila?
– Opekla se na sveći, i ništa više. Da i vi ne plačete? Budite svetski čovek,
budite manje osetljivi
– Zašto, zašto si k meni došla?
– Ali zar vi najzad ne razumete u kakav se komičan položaj pred svetskim
mišljenjem stavljate takvim pitanjem?
– Zašto si samu sebe upropastila tako nakazno i tako glupo i šta ćemo sad?
– I to je taj Stavrogin, »krvopija Stavrogin«, kako vas naziva jedna dama
ovde, zaljubljena u vas! čujte, već sam vam kazala: ja sam svoj život sračunala
na jedan trenutak i mirna sam. Sračunajte tako i vi, svoj... uostalom, vi nemate
zašto, jer vi ćete imati još mnogo raznih »trenutaka« i »časaka«.
– Toliko koliko i ti; dajem ti svoju veliku reč; ni časa više nego ti!
On je stalno hodao i nije video njen brz i pronicljiv pogled, odjednom kao
iznenadno osvetljen nadom. Ali se zrak svetlosti odmah i ugasi.
– Kad bi ti znala cenu moje sadašnje nemogućne iskrenosti, Lizo, kad bih
ti samo mogao poveriti...
– Poveriti? Vi želite nešto da mi ispovedite? Sačuvaj me bože vaših
ispovesti! – upade mu ona u reč gotovo sa strahom.
On zastade i čekao je uznemireno.
– Moram da vam priznam, u meni se, još onda, u švajcarskoj, učvrstila
misao da na vašoj duši leži nešto strašno, nečisto i krvavo, a što će vas
istovremeno staviti u vrlo smešan položaj... čuvajte se da mi se ispovedite, ako je
to tako: smejaću vam se. Smejaću vam se iz glasa, celog svog života... Jer, vi
opet bledite? Neću, neću, odmah ću otići – ona brzo skoči sa stolice, sa
pokretom gadljivosti i preziranja.
– Muči me, kazni me, izruči na mene mržnju! – povika on u očajanju. –
Imaš potpuno pravo! Ja sam znao da te ne volim i upropastio sam te. Jest,
»ostavio sam za sobom trenutak«; imao sam još jednu nadu... još odavno...
poslednju... Nisam mogao da izdržim svetlost koja mi je srce obasjala juče kad si
mi došla, ti sama, ti prva. Poverovao sam!... Možda verujem još i sad.
– Tako plemenitu otvorenost vratiću na isti način: ja neću da budem vaša
milosrdna sestra. Neka baš i postanem čuvarka, ako ne umednem umreti ovom
zgodnom prilikom i još danas, ali i, ako to postanem, vama neću doći, premda,
naravno, vi vredite koliko i svako bezruko i beznogo stvorenje. Svakad mi se
činilo da ćete me zavesti i odvesti tamo nekud gde je ogroman zao pauk
čovečjeg rasta i da ćemo celog života tog pauka gledati i plašiti ga se. U tome bi
prošla naša uzajamna ljubav. Zamolite Dašenjku, ona će s vama poći kud hoćete.
– A vi ne možete da je i sad ne pomenete?
– Kukavno psetance! Poklonite joj se. Zna li ona da ste je vi još u
Švajcarskoj namenili svojoj starosti? Koje staranje! Koja obazrivost! Jao, ko je
to?
– Dubini sobe vrata se jedva osetno otvoriše; nečija se glava promoli i
opet se hitro sakri.
– Jesi li ti, Alekseju Jegoriču? – upita Stavrogin.
– Nije, to sam samo ja – opet se za polovinu pojavi Petar Stepanovič. –
Dobro jutro, Lizaveta Nikolajevna! U svakom slučaju, dobro jutro! Znao sam da
ću vas oboje naći u ovoj sobi. Došao sam tačno na jedan jedini časak, Nikolaju
Vsevolodoviču – pohitao sam po svaku cenu, na dve reči... neizbežne... svega
dve reči.
Stavrogin pođe, ali posle tri koraka vrati se Lizi.
– Lizo, ako ovog časa nešto čuješ, znaj da sam ja krivac!
Ona se trže i pogleda ga plašljivo; on žurno iziđe.


 II

Soba iz koje je Petar Stepanovič provirio bilo je veliko ovalno predsoblje.

Pored gosta bio je tu i Aleksej Jegorič, ali ga je gost otposlao. Nikolaj
Vsevolodovič zatvori za sobom vrata od sobe iz koje je izišao i zastade u
očekivanju. Petar Stepanovič ga pogleda brzo i upitno.
– Dakle, ako već znate – ubrza Petar Stepanovič, kako izgleda, u želji da
mu očima uleti u dušu – onda naravno, od nas niko nizašto nije kriv, a pre svega
niste vi, pošto je ovo vrlo čudnovat sticaj... podudarnost slučajeva... rečju,
pravna stvar se ne može ticati vas i pohitao sam da vas za vremena obavestim.
– Izgoreli? Ubijeni?
– Ubijeni, ali nisu izgoreli, to je ono što je rđavo, ali dajem vam poštenu
reč da ja ni tu nisam kriv, pa ma kako vi sumnjali – jer vi možda sumnjate? Je l'
te? želite li čistu istinu, onda, znate, meni jeste trenutno sevnula pomisao na to –
pa vi ste mi je sami krišom nagovestili (ne ozbiljno, nego da me zakopkate,
pošto je vi ozbiljno ne biste ni nagovestili) – ali ja se nisam odlučio niti bih se
odlučio, ni po koju cenu, ni za sto rubalja, a tu i nema nikakvog zgoditka, to jest,
za mene, za mene nema... – (on je užasno brzao i čegrtao kao čegrtaljka). – Ali
da vidite sad sticaj okolnosti: od svog novca sam (čujte, od svog, od vašeg ni
rublje – što je glavno, vi to i sami znate), od svog novca dao sam onom pijanom
Lebjatkinu dvesta trideset rubalja, dao sam prekjuče s večera, čujte dobro,
prekjuče, a ne juče posle predavanja, skrenite pažnju na to, to je vrlo važan
sticaj, stoga što ja tada zbilja nisam nimalo pouzdano znao da li će vam Lizaveta
Nikolajevna doći ili ne; a svoj sam novac dao zato što ste se vi onomad pokazali
vrlo lepo, naumili ste da svoju tajnu objavite celom svetu. U to, uostalom, neću
da ulazim, vaša stvar... vitez... ali, pravo da kažem, iznenađen sam ipak kao da
me je motka po čelu tresnula. No kako su mi odveć dodijale sve te tragedije i
svjo i svja – pazite, ja govorim ozbiljno, mada se služim staroslovenskim
izrazima – pošto sve to, najzad, škodi mojim planovima, zarekao sam se da
Lebjatkina pošto-poto, i bez vašeg znanja, otpratim u Petrograd, tim pre što je i
sam težio da ode. Jedna omaška: novac sam dao u vaše ime – omaška ili nije?
Ali slušajte sad, slušajte kako se sve to izokrenulo...
U vatri govora on se sasvim primakao uz Stavrogina i počeo ga hvatati za
rever kaputa (a možda i namerno). Stavrogin ga jakim zamahom udari po ruci.
– Ta šta vam je... dosta... tako mi možete ruku slomiti... Glavno je sad
kako se to sve izokrenulo – zatoroka on ponovo, a o udarcu više nije ni mislio. –
Ja uveče dajem novac da bi on, sa sestrom sutradan, čim svane, otputovao; i taj
mali posao poveravam onom hulji Liputinu, da ih on lično otpremi i otprati. Ali
hulji se svidelo da se đački našali s publikom – čuli ste, možda? Na predavanju?
Slušajte, pa slušajte, zaboga: obojica piju, sastavljaju pesmu, od koje je polovina
Liputinova; ovaj onog oblači u frak, dok mene uverava da ga je još jutros
otpravio, a njega čuva negde u nekom zabitom sobičku, da bi ga posle gurnuo na
estradu da se plazi. Ali ovaj se opije, brzo i neočekivano. Zatim dolazi poznati
skandal, zatim onoga polumrtvog donose kući, a Liputin mu krišom uzima
dvesta rubalja i ostavlja mu samo sitninu. Ali, po nesreći, ovaj je još ujutro vadio
iz džepa tih dvesta rubalja, hvalisao se i pokazivao ih gde ne treba. A kako je
Fećka samo na to i čekao, a štošta i čuo kod Kirilova (sećate li se, vaš mig?), on
se odlučio da se koristi. I, eto, to je cela istina. Milo mi je što Fećka bar nije
našao novac... a ovamo računao na hiljade, hulja! žurio je, a još se, kako izgleda,
uplašio i od požara... Verujte, taj mi je požar došao kao cepanica po glavi. To je...
sam će đavo znati šta je to! To je samovlašće, i još kakvo... Eto vam, vidite, ja od
vas, od koga mnogo očekujem, zaista ništa neću da krijem; dakle, jeste, u meni
je odavno sazrevala jedna tako zgodna ideja, o paljevini, jer je ona vrlo narodna i
popularna, ali sam je čuvao za kritičan čas, za onaj dragoceni trenutak kad mi svi
ustanemo i... Kad, oni to tek odjednom smislili samovoljno i bez naredbe izveli
sad, u trenutku kad se baš trebalo pritajiti i u pesnicu disati! Nema drugog, to je
veliko samovlašće!... Ja ne znam još ništa, ali govori se o dvojici Špiguljinih
radnika... no ako tu ima i naših, ako je makar samo jedan od njih grejao tu svoje
ruke – teško njemu! Vidite li šta znači kad im se za trunčicu popusti! Ne, taj
demokratski talog sa svojim »peticama« loš je oslonac; tu je potrebna jedna
divna, kumirska despotska volja, koja se ne oslanja na nešto slučajno i što stoji
van... Onda bi i petice podavile repove pokornosti, i kad zatreba, poslušno bi
poslužile... Ali, za svaki slučaj, i premda se sad na sve trube trubi kako je
Stavroginu bilo potrebno da svoju ženu spali i da je zato i grad izgoreo, ja...
– A, već se trubi, trubi?
– Ono, upravo, ništa se ne trubi i, priznajem, prosto ništa nisam ni čuo, ali,
zaboga, šta ce se s narodom, osobito s pogorelcima? Vax populi, vox Dei?278
Treba li mnogo pa da se najgluplji glas pusti niz vetar?... Naravno, u stvari, vi se
nemate čega bojati. Prvo, vi ste pravno osigurani, a i po savesti ste čisti i nevini
– jer vi to niste želeli, je l' te? Niste? Nema nikakvih dokaza; sve je samo sticaj
okolnosti... Sem ako je Fećka upamtio vaše nesmotrene reči, onda, kod Kirilova
(a zašto ste ih onda i izgovorili?), pa, opet, ni to ne dokazuje baš ništa; a Fećki
ćemo skratiti jezik; još danas ću da ga skratim...
– Ali leševi nisu sasvim izgoreli?
– Nimalo; taj nevaljalac nije umeo ništa da udesi kako valja. Ali meni je
milo što ste bar vi tako spokojni... jer vi niste ništa krivi, čak ni pomišlju, ali
ipak... Svakako ćete mi priznati da sve to vašu stvar korisno sređuje: odjedanput
ste postali slobodni, udovac, i ovog časa možete se oženiti prelepom devojkom
sa ogromnim bogatstvom, i koja je uz to još u vašim rukama. Eto, šta može da
učini prost i glup sticaj okolnosti, je l' te?
– Vi mi pretite, glupa glavo?
– Eh, koješta, koješta! Sad sam već odmah i glupa glava! I kakav je to
ton? Mesto da se radujete, a vi... Ja sam poleteo ovamo u nameri da vas
obavestim... A čime bih vam mogao pretiti?... Baš ste vi meni radi pretnja
potrebni! Taman! Meni je potrebna vaša dobra volja, a ne vaš pristanak iz straha.
Vi ste svetlost i sunce... Ja od vas osećam strah, najveći strah, a ne vi od mene!
Pa nisam ja Mavrikije Nikolajevič. Ah, zamislite, letim ja ovamo na kolima, kad
– Mavrikije Nikolajevič, ovde, tu, kraj ograde vašeg vrta, tamo pozadi, na kraj
vrta... u šinjelu, sav mokar – mora da je svu noć dreždao! čudesa! Dokle ljudi
silaze s pameti!
– Mavrikije Nikolajevič!... Istina?
– Istina, istina. Eno ga kraj ograde... Odavde, odavde na trista koraka,
mislim. Ja požurio da promaknem pored njega, ali video me je. A vi niste znali?
U tom slučaju, vrlo mi je milo što nisam zaboravio da vam to kažem. Baš takav
je najopasniji, ako samo slučajno ima revolver, a uz to, najzad, noć, vlažno
vreme, prirodna osetljivost – jer, kakve li su tek njegove okolnosti! Ha-ha! Šta vi
mislite, zašto on tamo dreždi?
– Razume se, čeka Lizavetu Nikolajevnu.
– Gle-e! A zašto bi ona njemu išla? I... po ovoj kiši... što je ono budala!
– Ona će sad odmah otići njemu.
– Ehe! Gle novosti! Dakle... Ma, slušajte, sad se njene stvari sasvim
menjaju; šta će joj sad Mavrikije? Vi ste slobodan udovac, možete se još sutra
oženiti njome, je l' te? Ona to još i ne zna... prepustite vi to meni, ja ću vam sve
odmah izraditi. Gde je ona, treba i nju obradovati.
– Obradovati?
– Nego šta, hajdemo.
– Vi mislite da se ona ne doseća o tim leševima? – Stavrogin zažmiri
nekako osobito.
– Naravno, ne doseća se – prihvati Petar Stepanovič igrajući glupaka –
stoga što, zbilja, pravnički.. Eh, vi! Pa nek se i doseti! Sve se to kod žena izvrsno
gubi u senci – još vi ne znate žene! Osim toga, za nju je sad cela igra u tome da
se uda za vas, pošto je sebe osramotila; osim toga, ja sam joj napunio glavu o
»lađi«, naime, uvideo sam da se baš tom »lađom« na nju može uticati. Dakle,
takvog je kalibra ta devojka. Nemajte brige, ona će preći preko tih lešinica, da će
biti milina i-haaa, te kakva, utoliko pre što ste vi sasvim nevini je l' te? Zar nije
istina? To malo leševa držaće ona zato da vas posle malo pecka, tako u drugoj
godini braka. Kad žena uzima venac, uvek se snabdeva čim bilo od tih muževih
starudija, ali onda... šta će biti onda, posle godinu dana? Ha-ha-ha!
– Kad ste na kolima došli, onda nju odmah odvezite Mavrikiju
Nikolajeviču. Sad je baš kazala da ne može da me trpi i da će me ostaviti.
Razume se, od mene kola ne bi uzela.
– Gle-e! Ama, zar istinski hoće da ide? Otkud to? – pogleda Petar
Stepanovič luckasto.
– Noćas je uvidela da je ja nimalo ne volim... što je, uostalom, uvek i
znala.
– A zar je ne volite? – prihvati Petar Stepanovič sa izrazom beskrajnog
čuđenja. – Pa kad je tako, zašto ste je onda primili juče kad vam je došla? I zašto
je niste, kao plemenit čovek, odmah obavestili da je ne volite? To je vrlo ružno
od vas; a i mene, u kakav ste gadan položaj mene pred njom stavili?
– Stavrogin se odjednom nasmeja.
– Smejem se svom majmunu – objasni on odmah.
– A! pogodili ste da sam udario u ludiranje! – nasmeja se i Petar
Stepanovič čudnovato veselo; – želeo sam da vas nasmejem! Zamislite, ja sam
odmah, čim ste ušli ovamo, po vašem licu pogodio da imate »nesreću«... Čak
možda i potpun neuspeh, a? E, kladim se – povika on gotovo gušeći se od
radoznalosti – da ste celu noć u jednoj sobi dragoceno vreme traćili na prepirku
o kakvoj mu drago velikoj plemenitosti! Nego oprostite, oprostite! šta mi je? Ja
sam još juče pouzdano znao da ćete vi to glupošću završiti. Doveo sam vam je
samo da bih vas pozabavio i da vam dokažem da vam sa mnom neće biti
dosadno; za tako što ću vam i trista puta biti valjan; ja uopšte volim da ljudima
budem prijatan i ugodan. Ako vam ona sad nije potrebna, a ja sam na to i
računao, e, onda, onda sam je samo toga radi i doveo, onda...
– Dakle, doveli ste je samo moje zabavi radi?
– A što to pitate?
– A ne zato da me primorate da svoju ženu ubijem?
– Gle-e! A zar ste je vi ubili? Ala je ovo neki tragičan čovek!
– Svejedno, ubili ste je vi.
 – Zar sam je ja ubio? Ta ne kazah li vam: nisam ja tu ni za trunčicu
umešan. Ipak, vi me počinjete uznemiravati.
– Nastavite! Rekoste: »Ako vam ona sad nije potrebna, onda«...
– Onda je ostavite meni, razume se! Ja ću izvrsno umeti da je predam
Mavrikiju Nikolajeviču, koga, između ostalog, nikako nisam ja namestio tamo
dole u vrtu; nemojte još i to uvrteti sebi u glavu. Ja se sad njega bojim. Vi
rekoste na kolima... Ja sam to tek onako uzgred izustio. A šta ćemo ako on ima
revolver?... Dobro je što sam poneo svoj. Evo ga (on iz džepa izvadi revolver,
pokaza ga i odmah opet sakri), poneo sam ga, zbog dugog puta. Uostalom, sve
ću ja to začas da sredim... njeno srdašce taman sad boluje za Mavrikijem
Nikolajevičem... mora da boluje... i, znate, bogami, čak mi je pomalo i žao nje!
Sastaviću je s Mavrikijem, a ona će odmah početi da se seća vas, hvaleći vas,
hvaleći vas pred njime, a njega će u oči grditi – žensko srce! Gle, vi se smejete!
Vrlo mi je milo što ste se tako razveselili... Dakle, hajde! Počeću najpre s
Mavrikijem, a o onima... o ubijenima... znate, ne bi li dobro bilo da se sad
poćuti? I inače će se posle doznati.
Odjednom se Liza stvori u vratima.
– O čemu ću doznati? Ko je ubijen? Šta rekoste za Mavrikija
Nikolajeviča? – iznenadno reče Liza.
– A! Vi ste prisluškivali!
– Šta ste sad rekli za Mavrikija Nikolajeviča? Ubijen je?
– A! Dakle, niste dobro čuli! Budite mirni, Mavrikije Nikolajevič je živ i
zdrav, o čemu se možete začas uveriti, jer je on ovde kraj puta, pored ograde...
izgleda da je svu noć tu probavio; pokisnuo je, u šinjelu je. Ja sam se provezao
pored njega, video me je.
– To nije istina. Vi ste kazali »ubijen«... Ko je ubijen? – pitala je ona
uporno, s mučnom nepoverljivošću.
– Ubijena je moja žena, njen brat Lebjatkin i njihova služavka – reče
Stavrogin odlučno.
Liza se strese i strašno preblede.
– Zverski neobičan slučaj, Lizaveta Nikolajevna, najgluplji slučaj pohare –
odmah zabrblja Petar Stepanovič; – samo pohare, slučaj gde se lopov koristio
požarom; delo razbojnika, Fećke robijaša, i ludog Lebjatkina, koji je svoj novac
svakom pokazivao... Zato sam i poleteo ovamo... kao kamen u čelo... Stavrogin
je jedva podneo vest koju sam mu doneo. Mi smo se ovde savetovali da li da
vam odmah kažemo ili ne.
 – Nikolaju Vsevolodoviču, govori li on istinu? – jedva izusti Liza.
– Ne, govori neistinu.
– Kako neistinu! – trže se Petar Stepanovič; – šta je sad to?
– Gospode, poludeću! – povika Liza.
– Ama razumejte da je on sad lud čovek! – vikao je Petar Stepanovič iz
sveg glasa; – jer, najzad, žena mu je ubijena! Vidite li kako je bled!... Celu noć
proveo je s vama, ni za trenutak nije odlazio, pa kako bi se, zaboga, na njega
moglo da sumnja?
– Nikolaju Vsevolodoviču, recite kao pred bogom jeste li krivi, a ja ću
vašoj reči verovati kao božjoj, kunem vam se, i ići ću s vama na kraj sveta, o, ići
ću! Ići ću kao psetance...
– Zašto je kidate, vi, fantastična glavo – razjari se Petar Stepanovič. –
Lizaveta Nikolajevna, bogami, u stupi me istucajte ako on nije nevin; naprotiv,
ubijen je on, i bunca, vidite. Ništa, ništa nije kriv, čak ni pomišlju!... Sve je bilo
samo čin razbojnika, koji će za nedelju dana biti pronađeni i bičevani. To su
Fećka robijaš i radnici Špiguljinih, to viče ceo svet, pa zato i ja...
– Je li istina? Je li istina? – pitala je Liza dršćući sva u očekivanju
poslednje presude.
– Ja nisam ubio, i tome sam se protivio, ali znao sam da će biti ubijeni, i
ubice nisam zadržao. Idite od mene, Lizo – izusti Stavrogin i pođe u sobu.
Liza pokri lice rukama i iziđe iz kuće. Petar Stepanovič htede potrčati za
njom, ali se vrati u sobu.
– Tako vi? Tako vi? Tako se vi ničeg ne bojite? – nasrnu on na Stavrogina,
pomamno, mrmljajući reči bez veze i gotovo ne mereći ih, s penom na ustima.
Stavrogin je stajao nasred sobe bez reči. Levom rukom je ovlaš dohvatio
pramen svoje kose i zbunjeno se osmehivao. Petar Stepanovič ga snažno povuče
za rukav.
– Propali ste sad! šta vi mislite, našto su nam usta? Svakog ćete okriviti, a
sami ćete otići u manastir, ili do đavola... Ali, svejedno, ja ću vas namrtvo
isprebijati, pa makar me se i ne bojali!
– Ah, to vi toročete? – ugleda ga najzad Stavrogin. – Trčite! – prenuo se
on naglo – trčite za njom, naredite za kola, ne ostavljajte je... Trčite, trčite,
zaboga! Odvedite je kući, da niko ne dozna i da ne bi otišla tamo... gde su tela...
tela... Metnite je silom u kola... Alekseju Jegoriču! Alekseju Jegoriču!
– Stanite, ne vičite! Ona je sad već u naručju Mavrikija Nikolajeviča. Neće
Mavrikije sesti u vaša kola... Stanite! Ovo više vredi od kola!
 On opet izvuče revolver; Stavrogin ga pogleda ozbiljno.
– Pa šta, ubite – izusti on tiho, gotovo pomirljivo.
– Phi, do đavola, kakvu laž čovek na sebe navlači! – uzdrhta Petar
Stepanovič. – Bog ga ubio! I, zbilja, izvesno je morala na vas pljunuti!... Kakva
ste mi vi »šajka«! Vi ste samo izbušena, drvena barka u slomu!... De, treba da se
prenete, makar iz zla, makar iz pakosti! E-eh! Zbilja, vama je, kanda, već sve
svejedno, kad sami tražite za sebe zrno u čelo?
Stavrogin se čudnovato osmehnu.
– Da niste takav ludak, ja bih možda sad i rekao da... Samo da ste za
trunčicu pametniji! – reče Stavrogin.
– Dobro, ja sam ludak, ali neću da i vi, moja važnija polovina, budete
ludak! Razumete li me?
Stavrogin je razumeo, možda jedino on. Zar se Šatov nije začudio kad mu
je Stavrogin kazao da Petar Stepanovič ima entuzijazma?
– Idite sad od mene do đavola, a do sutra ja ću šta bilo iz sebe iscediti.
Dođite sutra.
– Zaista? Zaista!
– Otkud ja znam!... Do đavola, do đavola! I iziđe iz sobe.
– A možda je i bolje – promrmlja Petar Stepanovič za sebe, sklanjajući
revolver.


 III

On potrča da stigne Lizavetu Nikolajevnu. Još nije bila daleko otišla,

svega nekoliko koraka od kuće. Kao da ju je zadržao Aleksej Jegorovič, koji i
sad ide za njom, na jedan korak dalje, u fraku, pognut smerno, bez kape. On je
neprekidno moli da sačeka ekipaž; stari se uplašio, gotovo je plakao.
– Odlazi! Gospodin moli za čaj, nema ko da ga usluzi – odgurnu ga Petar
Stepanovič, pa bez pitanja odmah uze pod ruku Lizavetu Nikolajevnu.
Ona ne izvuče ruku; izgledalo je kao da još nije bila sasvim svesna.
– Pre svega, vaš put ne vodi tamo – protepa Petar Stepanovič – treba da
idemo ovuda, a ne pored vrta; a zatim, svakako, pešice se ne može ići, do vaše
kuće ima tri vrste i vi niste ni obučeni za to. Kad biste malo pričekali. Ja imam
kola, ovde su, začas ću ih dovesti, smestiću vas u kola i odvesti, tako da niko
neće ni opaziti.
– Vi ste mnogo dobri... – progovori Liza milo.
– Ostavite se, molim vas – svaki human čovek, na mome mestu i u sličnoj
prilici, učinio bi isto...
Liza ga pogleda i začudi se.
– Ah, bože moj, a ja sam mislila da je to još onaj stari...
– Čujte, molim vas, vrlo mi je milo što vi sve to tako uzimate, jer je sve to
najstrašnija predrasuda. I kad je već tako pošlo, zar nije onda bolje da ja starcu
odmah naredim da spremi kola – svega deset minuta – a mi da se vratimo i
pričekamo pred glavnim ulazom, a?
– Najpre hoću... gde su oni ubijeni?
– Ah, opet fantazija! To me je i plašilo. Ne bolje da te sitnice ostavimo na
stranu nemate vi šta tamo da vidite.
– Ja znam gde su, znam tu kuću.
– I pa šta, ako i znate! Molim vas, kiša, magla (divnu sam dužnost
navukao na sebe... Slušajte, Lizaveta Nikolajevna, ostaje vam jedno ili drugo: ili
ćete sa mnom na kola, i onda ćete pričekati, i ni koraka dalje nećemo ići, jer ako
pođemo još dvadeset koraka, onda će nas izvesno opaziti Mavrikije Nikolajevič.
– Mavrikije Nikolajevič? Gde je? Gde je?
– E, ako hoćete s njim, onda molim da vas još malo pratim i da vam
pokažem gde je on, pa onda sluga pokoran; ja neću sad da mu prilazim.
– On me čeka, bože! – ona zastade naglo i rumenilo joj se osu po licu.
 – Ali, molim vas, ako je on čovek bez predrasuda!... Znate, Lizaveta
Nikolajevna, sve ovo nije moja stvar; ovde sam ja sasvim sporedna ličnost, vi to
i sami znate: no ipak vam želim svako dobro... Kad nam naša »šajka« nije pošla
za rukom, kad se pokazalo da je sve to samo stari, truli čamac, dobar samo da se
rastavi...
– Ah, divno! – uzviknu Liza.
– Divno, a ovamo vam teku suze! Tu je potrebna srčanost. Ni u čemu ne
treba ustupati muškarcu. U našem veku, kad žena... phi, vraga! (Petar Stepanovič
samo što ne pijunu. A što je glavno, ništa ne žaliti; još se sve može okrenuti na
najbolje. Mavrikije Nikolajevič je čovek... jednom reči, čovek od osećanja, mada
nije mnogo rečit, što je, inače, isto tako dobro, svakako pod uslovom da je bez
predrasuda...
– Divno, divno! – nasmeja se Liza histerično.
– Ama, de vraga... Lizaveta Nikolajevna – odjednom se nađe uvređen
Petar Stepanović; – zaboga, ja ovo govorim ozbiljno, činim samo radi vas... jer
šta me se... Juče sam vam bio na usluzi, kad ste sve to sami zaželeli, a danas... E,
evo, odavde se vidi Mavrikije Nikolajevič, eno ga, sedi, ne vidi nas. Znate,
Lizaveta Nikolajevna, čitali ste Polinjku Saksovu?
– Šta je to?
– Pripovetka, Polinjka Saksova. čitao sam je još kao student... Nekakav
tamo činovnik, Saks, imućan čovek, zatvorio ženu u letnjikovac, zbog neverstva
Ali, do vraga ta priča, pljujem ja na to! Evo videćete da će vam Mavrikije
Nikolajevič ponuditi svoju ruku pre nego što stignete do kuće. Još nas ne vidi.
– Ah, neka i ne vidi! – povika Liza odjedanput kao bez pameti; – hajdemo,
hajdemo odavde! U polje!
I ona potrča natrag.
– Lizaveta Nikolajevna! To je već vrlo malodušno! – trčao je za njom
Petar Stepanovič. – I zašto nećete da vas vidi? Naprotiv, treba da mu otvoreno i
ponosito pogledate u oči... Ako mislite štogod, na ono... devojačko... pa to je
samo predrasuda, čista zastarelost... Ali kuda ćete, zaboga, kuda ćete? Eh, da
bežite! Bolje da se vratimo Stavroginu, da uzmemo moja kola... Pa kuda ćete?
Tamo je polje – gle, pade!
On stade. Liza je letela kao ptica, ne znajući kuda; Petar Stepanovič
zaostade već pedeset koraka iza nje. I pala je, spotakla se na panj. U taj mah,
pozadi, sa strane, razleže se jak uzvik, uzvik Mavrikija Nikolajeviča, koji je
video kako Liza trči i pada, pa je i on preko polja trčao k njoj. Petar Stepanovič
za jedan tren odstupi prema vratima kuće Stavroginih, kako bi što pre seo u
svoja kola.
A Mavrikije Nikolajevič, u velikom strahu, već je stajao pored Lize – ona
se već podigla: nagnuo se i njenu ruku držao u svojoj. Neverovatne okolnosti
ovakvog susreta potresle su mu mozak, suze su mu tekle niz lice. Video je kako
ona, kojoj je on ukazivao najveće poštovanje, bezumno trči preko polja, u ovo
doba, po ovakvom vremenu, samo u lakoj haljini, sad izgužvanoj, uprljanoj od
pada... Ne mogade reči da progovori; skide svoj šinjel i uzdrhtalim rukama pokri
joj pleća. Pa odjednom uzviknu, osetivši da ona usnama dotače njegovu ruku.
– Lizo! ja ništa ne razumem, ali ne terajte me od sebe!
– Da, da, hajdemo što pre odavde, nemojte me ostavljati! – pa ga uhvati za
ruku i povede. – Mavrikije Nikolajeviču – odjednom spusti ona glas preplašeno
– ja sam se onamo sve hrabrila, a ovde se bojim smrti. Ja ću umreti, umreću vrlo
skoro, ali se bojim, bojim se da umrem... šaputala je i čvrsto stezala njegovu
ruku.
– Oh, bar da je ma ko da prođe... – obazirao se on očajno; – da je bar neki
putnik! Noge ćete iskvasiti, vi... izgubićete pamet!
– Ništa, ništa – hrabrila ga je ona – ovako, pored vas, manje me je strah,
držite me za ruku, vodite me... kuda ćemo sad, kući? Ne, ja hoću prvo da vidim
ubijene. Kažu zaklali su njegovu ženu, a on kaže da ih je ubio on sam. To nije
istina, nije istina, je l' te? Hoću da vidim poklane... zbog mene... zbog njih me je
noćas prestao voleti... Hoću sve da vidim i sve da doznam. Brže, brže, ja znam tu
kuću... tamo je gorelo... Mavrikije Nikolajeviču, prijatelju, ne praštajte meni,
nečasnoj. Zašto da mi oprostite? Zašto plačete? Udarite me po licu, ubite me
ovde u polju, kao pseto!
– Niko sad nije vaš sudija – izjavi Mavrikije Nikolajevič čvrstim glasom.
– Bog neka vam oprosti, a ja sam vaš sudija manje nego iko drugi!
Ali bilo bi čudnovato opisivati njihov razgovor. Njih dvoje su išli, ruku
pod ruku, brzo, žureći, kao upola bez pameti. Uputiše se prvo požaru.
Mavrikije Nikolajevič još nije gubio nadu da će sresti kakve taljige; ali
niko ne naiđe. Sitna, tanka kiša svu okolinu skroz probija, guta svaki odsjaj i sve
pretvara u zamagljenu, sivu jednoliku masu. Dan je već odavno nastao, a čini se
da još nije svanulo. Odjedanput, u toj tamnoj, hladnoj magli ocrta se neka
pojava, neobična i nezamisliva, idući im u susret. Zamišljam da sam ja bio na
mestu Lizavete Nikolajevne, ja, čini mi se, ne bih verovao svojim očima; a ona,
međutim, radosno uzviknu i odmah poznade čoveka koji im se primicao. To je
bio Stepan Trofimovič. Kako je on otišao od kuće i na koji način se mogla
ostvariti njegova bezumna ideja, ideja iz glave, o bekstvu – o tome ćemo docnije
pričati. Pomenuću samo da je on tog jutra već bio u groznici, ali ga ni bolest nije
mogla da zaustavi; čvrstim korakom išao je po mokroj ledini; videlo se da je
pored sveg svojeg neiskustva i nepraktičnosti, zbog sobnog života, o svom
poduhvatu razmislio što je najbolje mogao i umeo. Odeven »putnički«, to jest u
šinjelu, opasan širokim pojasom od lakovane kože s pređicom, na nogama je
imao duboke nove cipele i pantalone sa dokolenicama. Verovatno je već odavno
ovako zamišljao putnika; a pojas i duboke cipele sa sjajnim husarskim
dokolenicama, u kojima nije umeo ni da se snađe, spremio je nekoliko dana
ranije. Njegov kostim dopunjavao je šešir sa širokim obodom, šal od kamilje
dlake, kojim je dobro umotao vrat, štap u desnoj ruci, a u levoj vrlo mala ali
teško nabijena putnička torba. Pri tom je još u desnoj ruci držao i otvoren
kišobran. Ova tri predmeta, kišobran, štap i torba, bili su mu, za celu prvu vrstu
hoda, vrlo nepogodni za nošenje, a posle već i teški.
– Jeste li, zbilja, to vi? – povika Liza posmatrajući ga s tužnim čuđenjem,
koje je zamenilo prvu nesvesnu navalu njene radosti.
– Lise! – povika i Stepan Trofimovič, pa i on polete njoj, gotovo u bunilu.
– Chère, chère,279 da niste i vi... u ovakvoj magli? Gledajte: rumenilo plamena!
Vous êtes malheureuse, n'est ce pas?280 Vidim, vidim, ne govorite, ali ni vi mene
ne pitajte. Nous sommes tous malheureux, mais il faut les pardonner tous.
Pardonnons, Lise281 i bićemo zanavek slobodni. Da bismo se rastali sa svetom i
postali potpuno slobodni, il faut pardonner, pardonner et pardonner.282
– Ali zašto ste klekli?
– Zato što, praštajući se sa svetom, hoću u vašem liku da se oprostim i sa
celom svojom prošlošću! – On zaplaka i obe njene ruke prinese svojim suznim
očima. – Padam na kolena pred svim onim što je u mom životu bilo prekrasno,
grlim i zahvaljujem! Ja sam se sad razbio na dve polovine: onamo je bezumnik
koji je na javi sanjao na nebo da uzleti, vingt deux ans! Ovde, utučen i ozebao
starac guverner... Chez ce marchand, s'il existe pourtant ce marchand...283 –
Nego, Lise, kako ste pokisnuli! – povika on i skoči na noge osećajući da su se i
njegova kolena ovlažila na mokroj zemlji; – a kako je moglo biti da ste vi u toj
haljini?... i da idete peške i da ste na ovom polju... Plačete? Vous êtes
melheureuse? Ah, načuo sam nešto... Ali otkud vi sad ovde – ubrza on pitanjima,
sa bojažljivim licem i sa dubokom nevericom gledajući u Mavrikija
Nikolajeviča; mais savez vous l'heure qu'il est?284
– Stepane Trofimoviču, jeste li vi čuli što o onim ubijenim ljudima?... Je li
to istina? Istina je?
 – Oni ljudi? Svu noć sam gledao crvenilo njihovoga delanja. Oni drukčije
nisu mogli svršiti... (Oči mu opet zasijaše.) Bežim od bunovnih snova, od
vrućičnog bunila, bežim da tražim Rusiju, existe-t-elle la Russie? Bah, c'est vous,
cher capitaine?285 Nikad nisam posumnjao da ću vas naći ma gde na kakvom
velikom podvigu... Ali, uzmite moj kišobran, Lise – i zašto morate baš peške da
idete? Za ime božje, uzmite bar kišobran, za mene je svejedno, naći ću gde-god
kakav ekipaž i uzeti ga. Ja idem peške zato što bi se Stasie (to jest Nastasja), da
je doznala da hoću da idem, razvikala preko cele ulice; a ja sam hteo da se
iskradem što se može više incognito. Ne znam, ali tamo u onom Glasu, piše o
neprekidnim razbojništvima; no, mislim, ne može valjda biti čim iziđem na put,
odmah da naiđem na razbojnike. Chère Lise, čini mi se, vi rekoste da je neko
nekog ubio? O, mon Dieu,286 vama je rđavo!
– Hajdemo! Hajdemo! – povika Liza kao u nervoznom nastupu i opet
povuče Mavrikija Nikolajeviča da ide s njom. – Stanite, Stepane Trofimoviču –
najedanput se vrati ona njemu; – stanite, da vas prekrstim, siromaha. Možda bi
bolje bilo svezati vas, ali tek bolje će biti da vas krstom blagoslovim. I vi se
pomolite bogu za »sirotu« Lizu... onako, malo samo. Nemojte se mnogo truditi.
Mavrikije Nikolajeviču, dajte ovom detetu njegov kišobran, podajte mu. Tako...
Hajdemote, hajdemo!
Došli su pred kobnu kuću upravo u onaj čas kad se gusta gomila sveta,
iskupljenog pred kućom, već dosta naslušala o Stavroginu i o tom kako je za
njega bilo korisno da ubije svoju ženu. Ali, pri svem tom, ponavljam, velika
većina je i dalje slušala ćutke i nepomično. Zaboravljali su se samo pijani
drekavci i ljudi koji mogu da »otkinu«, otprilike kao onaj žitelj što tu sad maše
rukama. Svi ga znaju kao čoveka baš mirnog, ali on se nekako iznenadno
»otkinuo«, ili, ako hoćete, »opučio«; uvek tako ako ga štogod zapanji, pa poleti
bog će znati kud.
Ja nisam video kad su došli Liza i Mavrikije Nikolajevič. A prvo sam
ugledao Lizu i skamenio se; video sam je daleko od sebe, u gomili, a Mavrikija
Nikolajeviča isprva nisam spazio. Izgleda da mu je dat znak, pa je za korak-dva
izostao iza gužve; ili su ga ljudi razdvojili. Liza se probijala kroz gomilu ne
videći i ne zapažajući ništa oko sebe, kao da je u vrućici, kao da je pobegla iz
bolnice i, razume se, vrlo brzo je skrenula pažnju na sebe. Počeše glasno govoriti
i odjedanput zagrajaše sa optužbama. Neko viknu: »Ovo je Stavroginova!« A s
druge strane: »Malo im što ubijaju, nego dolaze i da gledaju!« I najedanput
viđen kako se, pozadi, iznad njene glave, podiže i spusti nečija ruka. Liza pade.
Razleže se strahovit krik Mavrikija Nikolajeviča; on jurnu u pomoć i iz sve
snage udari čoveka koji je ispred njega zaklanjao Lizu. Ali u isti mah njega
ščepa s leđa obema rukama onaj žitelj.
Neko vreme se ništa nije moglo razaznati u gužvi koja nastade. Izgleda da
se Liza podigla, ali je opet pala, od drugog udarca. Gomila se odjednom razbi i
načini krug oko Liže. Ona je ležala, a Mavrikije Nikolajevič okrvavljen,
izbezumljen, stajao je više nje, plakao i lomio ruke. Ne sećam se tačno šta je
dalje bilo, pamtim samo da su Lizu poneli. Potrčim za njom: bila je još živa i
možda još pri svesti. U gomili dočepaše onog žitelja, i još trojicu. Ta trojica i
danas odriču da su u zločinu imali ikakva učešća i uporno tvrde da su pogrešno
uhvaćeni. Možda i nisu krivi. Onaj žitelj, iako uhvaćen na delu, ni do danas ne
ume tačno da razjasni kako se sve dogodilo. Ja sam, kao očevidac koji je, iako
daleko od događaja, morao pri isleđenju dati svoj iskaz – izjavio da se sigurno
sve dogodilo krajnje slučajno i nenamerno i da su to učinili ljudi možda i
raspoloženi za to, ali koji su bili malo svesni, nego pijani, koji su već bili izgubili
svest. I danas tako mislim.



 ČETVRTA GLAVA

POSLEDNJA PRESUDA


 I

Tog jutra su mnogi videli Petra Stepanoviča i zapamtili da je neobično

uzbuđen. U dva sata po podne otrčao je Gaganovu; ovaj je došao iz svog sela
svega na jedan dan, no kod njega se skupila puna kuća gostiju, pa su mnogo i
vatreno razgovarali o najnovijim događajima tog dana. Petar Stepanovič govorio
je najviše od svih i primorao sve da ga slušaju.
O njemu se kod nas uvek mislilo kao o »brbljivom studentu s rupom u
glavi«, ali sad je govorio o Juliji Mihailovnoj, a u ovoj opštoj uzbuni tema je bila
primamljiva. On, kao njen doskorašnji i najintimniji poverenik, kazao je vrlo
mnogo novih i neočekivanih pojedinosti; slučajno (i, razume se, nesmotreno),
upoznade ih i s nekoliko njenih ličnih mišljenja o ličnostima svima poznatim u
gradu, a time darnu u mnogo samoljublje. To je, od njega, danas ispadalo nekako
nejasno i zbunjeno, kao od čoveka bez lukavstva i nesmotrena, koji, kao
poštenjak, beše stavljen u mučnu neizbežnost da odjednom iznese čitavo brdo
neverovatnih stvari i koji, u svojoj prostodušnoj neveštini, ni sam nije znao kako
da počne i čime da svrši. Dosta nesmotreno ote mu se iz usta i to kako je Juliji
Mihailovnoj poznata bila cela tajna Stavroginova i da je ona sama upravo i
sprovodila celu tu smutnju. Ona je, veli, i njega, Petra Stepanoviča, u to uvela,
zato što je i on bio zaljubljen u tu nesrećnu Lizu – a ovamo, tako su ga »pritegli«
da je gotovo on Lizu otpratio Stavroginu, u svojim kolima.
– Da, da; gospodo, lako je vama smejati se, ali da sam ja znao, eh, samo
da sam slutio kako će se to svršiti! – dovršio je on.
Na razna uznemirena pitanja o Stavroginu, on otvoreno izjavi da je, po
njegovom mišljenju, katastrofa Lebjatkinih prosto i jasno samo slučajnost i da je
za sve kriv sam Lebjatkin, koji je svoj novac pokazivao. Ovo je naročito dobro
rasvetlio. Jedan od slušalaca reče mu kako je on u kući Julije Mihailovne jeo i
pio, samo što nije i spavao, a sad je prvi gotov da je ocrnjuje; i da sve to nije baš
tako lepo kako on misli. Ali se Petar Stepanovič odmah odbrani.
– Nisam ja kod nje jeo i pio zato što nemam novaca; niti sam ja kriv što su
me tamo pozivali. Dopustite mi da sam sudim koliko treba da sam zahvalan.
Uopšte, ostavi za sobom utisak u svoju korist: »Neka je baš i priglup i,
svakako, prazan, ali šta je on kriv za glupost Julije Mihailovne? Naprotiv, izlazi
da je on nju još zadržavao...«
Oko dva sata, odjednom, puče glas da je Stavrogin, o kome se tako mnogo
govorilo, popodnevnim vozom, iznenada, otputovao u Petrograd. To je mnogo
zainteresovalo ceo grad, mnogi nabraše obrve. Petar Stepanovič se toliko
zapanjio da se, kako pričaju, čak i u licu promenio i čudnovato povikao: »A ko je
njega mogao pustiti?« I odmah odjurio od Gaganova, gde se nalazio. Ipak, videli
su ga zatim još u dvema ili trima kućama.
Pred sumrak on nađe mogućnosti da prodre i do Julije Mihailovne, premda
s najvećim trudom, jer ga ona nikako nije htela da primi. To sam doznao tek
posle tri nedelje, od nje lično, pred njen odlazak za Petrograd. Nije mi govorila o
pojedinostima tog viđenja, nego mi je, stresajući se, napomenula da je on tada
nju »začudio preko svake mere«. Ja držim da joj je morao pretiti da će je javiti
kao člana pri zajedničkom radu, samo ako bi joj palo na um da »govori«. A
takva preka potreba za zastrašivanjem stoji u vezi s njegovim tadašnjim
zamislima, koje su njoj, razume se, bile nepoznate. Tek docnije, posle pet dana,
dosetila se zašto je on posumnjao u njeno ćutanje i zašto se tako branio od
proloma njene ljutnje...
U osam uveče, kad se već smrklo, u Fominoj ulici, tamo na kraj grada, u
maloj naherenoj kući, u stanu podoficira Erkelja, skupili su se svi naši u
potpunom broju; sva petorica. Sam Petar Stepanovič naredio je da taj zajednički
skup bude tu; ali je baš on neoprostivo zakasnio, te su ga članovi ceo sat
iščekivali. Onaj oficirčić, došljak, koji je na onom večeru kod Virginskog celo
vreme odsedeo s pisaljkom u ruci i beležnicom ispred sebe – beše ovaj Erkelj.
Skoro je došao u grad i kao samac doselio se u zabitnu ulicu, kod dveju starih
sestara; trebalo je uskoro opet da otputuje, stoga je najsklonitije bilo da
zajednički skup bude u njegovom stanu.
Ovaj čudni dečak odlikovao se retkom ćutljivošću: mogao je provesti
deset časova uzastopce usred živahnog društva i najneobičnijih razgovora, a ni
reči da ne progovori; naprotiv, da sa pažnjom prati govornike svojim detinjskim
očima i da ih sluša. Lice mu beše vrlo lepo, čak i nekako vrlo pametno. Nije
pripadao »petici«: naši su mislili da ima neke osobite naloge da izvši. Danas se
zna da nije imao nikakvih naloga, a teško da je i sam svoj položaj shvatao. On se
prosto priklonio pred Petrom Stepanovićem, kad se, tu skoro, s njim upoznao.
Da se upoznao s kojim bilo monstrumom, pre vremena iskvarenim, pa ga ovaj
pod kakvim bilo socijalno-romantičnim izgovorom podbunio da sastavi jednu
razbojničku bandu i, probe radi, zapovedio mu da ubije i opljačka prvog mužika
koga sretne – on bi bez pogovora pošao i izvršio i tu naredbu. Imao je negde u
nekom mestu bolesnu majku i slao joj je polovinu svoje mršave plate; a kako li
je ona, mora biti, ljubila ovu sirotu belokosu i lepu glavu, kako li je strepela za
nju, lebdela nad njom i bogu se molila za nju! Ja o njemu ovako opširno govorim
zato što mi ga je veoma žao.
Naši su bili uzbuđeni. Zaprepastili su ih događaji od prošle noći, a, kako
izgleda i poplašili ih. Prost, premda sistematski vođen skandal, u kome su oni
tako svojski dosad sudelovali, razvio se onako kako se nisu nadali. Noćašnji
požar, ubistvo Lebjatkinih, divljaštvo gomile prema Lizi – sve su to takva
iznenađenja kakva oni u svom programu nisu predviđali. Sa žarom su osuđivali
ruku koja ih je u despotizmu i neiskrenosti pokretala. Rečju, dok su ovako čekali
Petra Stepanoviča, oni su jedan u drugom stvorili takvo raspoloženje da su se
uzajamno odlučili da od Petra Stepanoviča konačno zatraže kategorička
razjašnjenja; a ako se on još jedanput, kao što je već jednom učinio, izvuče, onda
da raskinu i »peticu«, ili da mesto nje osnuju novo tajno uzdruženje za
»propagandu ideje«, i to, po sebi se razume, na načelima jednakosti i
demokratizma. Liputin, Šigaljev i poznavalac naroda naročito su potkrepljivali
tu misao; Ljamšin je oćutkivao, premda se, sudeći po spoljašnjosti, slagao s tim.
Virginski se kolebao i želeo da se najpre sasluša Petar Stepanovič; ali, kako on
još nikako nije dolazio, ta nehatnost samo još dosu otrova. Erkelj je ćutao kao
nem i samo se starao da se posluži čaj koji je svojim rukama donosio od
gazdarice, i to u čašama, da ne bi morao uneti samovar i u sobu puštati služavku.
Petar Stepanovič dođe tek u devet i po. Brzim koracima priđe okruglom
stolu ispred divana, oko kojega je sedelo društvo, zadrža kapu u rukama i odbi
čaj. Izgled mu je bio zao, osoran, strog i naduven. Mora da je po izrazu njihovih
lica poznao da se »bune«.
– Pre nego što otvorim usta, iznesite što vi imate; vi ste se na nešto
spremili – napomenu on s pakosnim osmehom, prelećući očima njihova lica.
Liputin pođe »u ime svih« i, glasom uzdrhtalim pod osećanjem uvrede,
izjavi: »ako se ovako nastavi, onda samima sebi možemo čelo razbiti«. O, oni se
nimalo ne straše da sami sebi čelo razmrskaju, i na to su spremni, mare samo za
zajedničku stvar; (opšti pokret i odobravanje). Stoga i prema njima treba biti
iskren, da bi uvek za vremena sve znali, »inače, šta će biti?« (opet pokret i
nekoliko grlenih zvukova). »Takav način ponižava i opasan je... Mi ovo ne
tražimo zato što se bojimo, nego zato što tako moramo: jer, ako samo jedan radi,
a ostali tek idu za njim, onaj jedan može nagovoriti neistine, a svi će
nagrajisati.« (Uzvici: da, da! Svi su to potpomagali.)
– Do đavola, šta hoćete?
– Kakve veze sa zajedničkim stvarima imaju ljubavne zgode gospodina
Stavrogina? – uskipe Liputin. – Neka on i ne znam kako pripada centru, ako
zaista postoji taj fantastični centar! To mi nećemo da znamo. Međutim, izvršeno
je ubistvo, policija je probuđena, a po koncu će se doći i do klupčeta.
– A nasednete li vi sa Stavroginom, nasešćemo i mi – dodade poznavalac
naroda.
– I sasvim nekorisno za opštu stvar – sumorno završi Virginski.
– Koješta! Ubistvo je slučajnost; Fećka je hteo samo da ih pokrade.
– Hm! Pa ipak, čudnovat sticaj – presamiti se Liputin.
– E, baš ako hoćete, desilo se upravo pomoću vas.
– Kako to pomoću nas?
– Prvo, vi ste, Liputine, i lično sudelovali u toj intrigi; i, drugo, što je
glavno, vama je bilo naređeno da Lebjatkina ispratite i da mu novac predate, a
šta ste vi učinili? Da ste ga otposlali, ne bi ništa bilo.
– A zar niste vi dali neku ideju kako bi dobro bilo pustiti ga da čita pesmu?
– Ideja nije naredba. Naredba je bila da se on isprati odande.
– Naredba. Dosta čudna reč... Naprotiv, vi ste naredili da se to odašiljanje
baš spreči.
– Varali ste se i govorili gluposti i pokazivali samovolju. A ubistvo je delo
Fećkino i učinio ga je samo on jedini, i to radi krađe, čuli ste šta se priča i
poverovali ste. Bili ste kukavica. Stavrogin nije tako glup, a dokaz vam je što je
on danas u dvanaest otputovao, pošto se video sa vice-gubernatorom; da je bilo
ičega, njega ne bi pustili da usred bela dana otputuje u Petrograd.
– Pa mi nikako i ne tvrdimo da ih je gospodin Stavrogin lično poubijao –
prihvati Liputin zajedljivo i bez ustezanja; – čak je moglo biti da on nije ništa
znao, baš kao ni ja, i vama lično poznato je i suviše dobro da ja ništa nisam znao,
mada sam uleteo u to kao goveče u plast.
– Pa koga vi optužujete? – pogleda ga Petar Stepanovič mrko.
– Pa one kojima je bilo potrebno da grad zapale.
– Najgore je to što se vi izvijate. Uostalom, je li po volji da ostalima ovo
pokažete i pročitate; to je samo uverenja radi.
On izvadi iz džepa Lebjatkinovo anonimno pismo Lempkeu i predade ga
Liputinu. Ovaj ga pročita i videlo se da se začudio i zamišljeno ga predao onom
do sebe. Pismo brzo obiđe ceo krug oko stola.
– Je li ovo zaista Lebjatkinova ruka? – upita Šigaljev.
– Njegova – izjaviše Liputin i Tolkačenko (to jest poznavalac naroda).
– Toliko radi uverenja i zato što sam znao da ste se vrlo raznežili za
Lebjatkinom – ponovi Petar Stepanovič uzimajući pismo – na taj način,
gospodo, nekakav Fećka sasvim slučajno nas izbavlja od opasnog čoveka. Eto
šta znači slučaj u nekom slučaju! Je l' te, poučna stvar?
 Članovi se zagledaše brzim pogledima.
– A sad, gospodo, došao je red i na mene da ispitujem – ohrabri se Petar
Stepanovič. – Dopustite da saznam iz kakvog ste razloga izvoleli zapaliti grad
bez dopuštenja?
– Šta to? Mi, mi zapalili grad? To je već bolesna glava! – odjeknuše
povici.
– Ja razumem što ste se već i suviše razmahnuli pa sve ostalo zaboravili –
nastavi Petar Stepanovič uporno – ali ovo sa Julijom Mihailovnom nije više sitan
skandal. Sazvao sam vas, gospodo, da vam pokažem veličinu opasnosti koju ste
tako glupo na sebe natovarili i koja, mimo vas, i drugima suviše preti.
– Dopustite, naprotiv, i mi smo namerni da vama kažemo koliki je stepen
despotizma i nejednakosti s kojima su mimo članova preduzete ovako ozbiljne i
ujedno neobične mere – izjavi Virginski gotovo sa srdžbom, a sve dotle je ćutao.
– I tako, vi odričete? A ja tvrdim da ste paljevinu izvršili vi, jedino vi, i
niko drugi. Gospodo, ne odričite! Ja imam tačne dokaze. Svojom samovoljom vi
ste čak i opštu stvar izložili opasnosti. Vi ste samo jedan čvor na beskrajnoj
mreži čvorova i centru dugujete slepu poslušnost. Međutim, trojica vas
nagovorili ste radnike Špiguljinih, a niste za to imali ni najmanje ovlašćenje ni
uputstva, a požar je izazvan.
– Koja trojica? Koja trojica od nas?
– Prekjuče u četiri sata, vi Tolkačenko, vi ste u »Pomenku« nagovarali
Fomku Zavjalova.
– Zaboga! – skoči on – jedva ako sam mu jednu reč rekao, i to bez ikakvih
namera, samo onako; jer je tog dana bio tučen; ali sam se odmah mahnuo, video
sam da je preterano pijan. Da vi niste to sad spomenuli, ja se ne bih nikad setio.
Jedna reč nije mogla vatru zapaliti.
– Vi ste kao onaj koji se čudio što je od jedne sićušne varnice cela fabrika
baruta otišla u vazduh.
– Ja sam mu šapatom govorio, i to u jednom kutu; govorio sam mu na uvo;
kako ste, dakle, mogli doznati? – odjednom se priseti Tolkačenko.
– Sedeo sam tamo, niže vašeg stola. Nemajte brige, gospodo, znam ja vaš
svaki korak. Gospodine Liputine, vi se lukavo smeškate? A ja znam, na primer,
da ste vi pre četiri dana, u ponoć, u svojoj spavaćoj sobi, spremajući se da
legnete, svoju ženu pročerupali.
Liputin zinu i poblede.
(Docnije se doznalo da je o podvigu Liputinovom Petar Stepanovič
doznao od Agafje, Liputinove sluškinje, kojoj je još ranije novcem platio za
uhođenje, što se tek posle razjasnilo.)
– Mogu li i ja konstatovati jedan fakat? – odjedanput se podiže i Šigaljev.
– Konstatujte. Šigaljev sede i spremi se:
– Ukoliko sam razumeo, a ne može ni biti da se ne razume, vi ste,
gospodine, lično u početku, a zatim još jednom prilikom, veoma govornički,
premda i suviše teorijski, razvijali sliku Rusije, pokrivene beskrajnom mrežom
čvorova. Svaka od družinica u radu, stvarajući prozelite, i šireći se pobočnim
odeljcima u beskrajnost – ima, sa svoje strane, zadatak da sistematskom
propagandom osuđivanja postojećeg reda i ljudi neprestano ruši značaj mesne
vlasti, u stanovištvu stvori sumnju, da poseje cinizam, i skandale, potpuno
neverovanje ni u šta, žudnju za boljim i da, najzad, utiče paljevinama kao
sredstvom prvenstveno narodnim, da se zemlja, u čas, unapred određen, baci,
ako zatreba, i u očajanje. Jesu li vaše te reči za koje sam se postarao da ih verno
zapamtim? Je li to program vaše akcije, koji ste nam saopštili kao ovlašćen
izaslanik centralnog, uzgred rečeno, za nas i do danas nepoznatog i gotovo
fantastičnog komiteta?
– Sasvim tako; samo, vi mnogo razvlačite.
– Svaki ima pravo da govori. Pa kako ste vi učinili da mi sami pogodimo
da se danas broji na nekoliko stotina tih pojedinih »čvorova« mreže koja pokriva
Rusiju; i kako ste razvili misao da, ako svaki čvor uspešno izvrši svoj posao,
onda će ćela Rusija, u određeno vreme, na znak...
– Ih, do đavola, i bez vas već ima mnogo poslova! – pokrete se Petar
Stepanovič u svojoj fotelji.
– Ako je po volji, skratiću, i dovršiću samo jednim pitanjem: mi smo
skandale već videli, videli smo i nezadovoljstvo stanovništva, čuli gunđanje,
prisustvovali padu ovdašnje administrativne uprave i sudelovali u njemu i,
naposletku, svojim smo očima videli paljevinu, čime ste vi još nezadovoljni? Zar
to nije vaš program? Čime nas možete optužiti?
– Samovoljom! – jarosno viknu Petar Stepanovič. – Dok sam ja ovde, vi
bez mog dopuštenja ne smete raditi. Dosta. Dostava je tu, gotova, i, možda sutra,
ili još noćas, bićete pohvatani. Eto vam. Vest je pouzdana.
Na to svi zinuše.
– Pohvataće vas ne samo kao podstrekače u paljevini nego i kao članove
petice. Potkazivač poznaje svu tajnost mreže. Eto šta ste izigrali.
– Zacelo, Stavrogin! – viknu Liputin.
 – Kako... po čemu Stavrogin? – trže se Petar Stepanovič. – Eh, vraga, ne!
– osvesti se on odmah – to je Šatov! Mislim da vam je svima poznato da je Šatov
u svoje vreme pripadao našoj stvari. Moram vam otvoreno reći da sam, prateći
ga posredstvom ličnosti u koju on ne sumnja, doznao, začuđen, da za njega
sastav mreže nije tajna, da... rečju, on zna sve. Da bi se spasao optužbe zbog
svog ranijeg sudelovanja, on nas je sve potkazao. Sve dosad se kolebao i ja sam
ga štedeo. Sad ste mu vi tim požarom sasvim odrešili ruke: potresen je i više se
ne koleba. Još sutra bićemo pozatvarani kao palikuće i politički zločinci.
– Istina? Otkud Šatov zna? Neopisivo uzbuđenje.
– Sve je čista istina. Ja nemam prava da vam odam puteve i načine kako
sam to pronašao; međutim, evo šta mogu za vas učiniti; preko jednog lica mogu
uticati na Šatova, tako da on, ne izazivajući sumnju, odgodi dostavu. Ali ne na
duže od dvadeset četiri sata. I tako možete računati da ste do prekosutra ujutru
obezbeđeni.
Svi su ćutali.
– Onda njega treba poslati do đavola! – viknu Tolkačenko prvi.
– Trebalo je to odavno učiniti! – ubaci Ljamšin sa mržnjom i udari
pesnicom o sto.
– Ali kako da se to uradi? – promrmlja Liputin.
Petar Stepanovič prihvati odmah pitanje i izloži svoj plan. Naime, da se
Šatov, sutra pred noć, pod izgovorom da preda tajnu štampariju koju on čuva,
odmami na ono usamljeno mesto gde je ona zakopana i – »već tamo će se
udesiti«. On uđe u mnoge potrebne pojedinosti, koje ćemo mi zasad propustiti, i
potanko razjasniti one tadašnje dvosmislene odnose Gatova prema centralnom
društvu, koji su čitaocu već poznati.
– Sve je tako – reče Liputin nepouzdano – ali, opet, kako je to... nov
događaj u istom smislu... to će suviše začuditi svaku pamet.
– Nema sumnje – potvrdi Petar Stepanovič – ali se i za to postaralo. Ima
načina da se sumnja potpuno otkloni.
I on sa starom tačnošću ispriča sve o Kirilovu, o njegovom nameravanom
samoubistvu i kako je obećao da će čekati na znak, a da će pred smrt ostaviti
zabelešku i primiti na sebe sve što se bude kazalo da napiše. (Rečju, on ispriča
sad sve što je i čitaocu poznato.)
– Njegova čvrsta namera da sebi oduzme život – filozofska, a po mome
mišljenju luda – tamo je već poznata; (nastavi Petar Stepanovič dalje
razjašnjavanje). Tamo ne gube ni vlakno, ni trunčicu, sve ide u korist zajedničke
stvari. Kad su tamo uvideli koristi od toga i uverili se o potpunoj ozbiljnosti
njegove namere, odmah su mu ponudili pomoć da može otputovati u Rusiju (a
on je, iz nekog, ne znam kakvog razloga, hteo pošto-poto da umre u Rusiji), i
dali mu nalog, s obavezom od njegove strane da će ga ispuniti (i ispunio ga je) a
preko toga obavezali su ga obećanjem, vama već poznatim, da će sa sobom
svršiti onda kad mu se to naredi. Na sve je dao reč. Vodite računa o tome da on
po naročitim osnovama pripada našoj stvari i želi da bude koristan; više vam ne
mogu poveriti. Sutradan posle Šatova, ja ću Kirilovu izdiktirati zapis da je on
kriv za njegovu smrt. To će izgledati vrlo verovatno! Oni su bili prijatelji,
zajedno su otišli u Ameriku, tamo se posvadili i sve će to biti u zapisniku
objašnjeno i... i, štaviše, sudeći po okolnostima, Kirilovu će se moći još štošta
izdiktirati, na primer, o proglasima, a može biti i nešto o požaru. Uostalom, o
tome ću ja još razmisliti. Budite bez brige, on je bez predrasuda, sve će potpisati.
Začuše se reči sumnje. Priča je bila fantastična. Inače, o Kirilovu su više-
manje svi ponešto čuli, a najviše Liputin.
– Ali on se iznenada može predomisliti i ne izvršiti – reče Šigaljev – bilo
ovako ili onako, ali on je umobolan, dakle, nade u njega nisu sasvim osnovane.
– Ne brinite se, gospodo, on će učiniti – reče Petar Stepanovič odsečno. –
Prema ugovoru, ja ga na to moram opomenuti pred sam događaj, dakle, još
danas. Pozivam Liputina da odmah pođe sa mnom do njega, da se uveri, pa će
vam on, gospodo, čim se vrati, još danas kazati jesam li vam rekao istinu.
Uostalom – preseče on odjednom, sa naglom ljutnjom, kao da se iznenadno setio
da je za ovakve bednike suviše velika čast ovako se sa njima mučiti i uveravati
ih – uostalom, radite kako vam je volja. Ako se ne odlučite, savez se raskida, ali
jedino na osnovu fakta da ste vi pokazali neposlušnost i neverstvo. I tako, od
ovog trenutka mi smo svako za sebe. Ali, znajte, u takvom slučaju, vi osim
neprijatnosti što se tiče dostave od strane Šatova i njenih posledica, vi navlačite
na sebe još jednu malu neprijatnost, pri stvaranju saveza jasno objavljenu, što se
mene tiče, ja se, gospodo, vas mnogo ne bojim... I ne pomišljajte da sam s vama
tako mnogo vezan... Uostalom, svejedno.
– Ne, mi se odlučujemo – izjavi Ljamšin.
– Nema drugog izlaza – promrmlja Tolkačenko – ako još Liputin potvrdi i
to o Kirilovu, onda...
– Ja sam protiv; ja svom snagom svoje duše protestujem protiv tako
krvave odluke! – ustade Virginski.
– No? – zapita Petar Stepanovič.
– Šta,? No?
 – Vi rekoste no... i ja čekam.
– Ja, čini mi se, nisam rekao no... hteo sam samo reći, ako se odlučujemo,
ono...
– Ono? Virginski zaćuta.
– Ja mislim, može se ne mariti za bezbednost svog sopstvenog života –
iznenadno otvori usta i Erkelj – ali ako bi opšta stvar zbog toga trpela, onda, ja
mislim, ne sme se zanemariti bezbednost sopstvenog života...
On se zbuni i pocrvene. Ma kako da su svi bili zauzeti svak svojim
pitanjem, tek svi ga pogledaše začuđeno, toliko je veliko bilo iznenađenje što i
on može da progovori.
– Ja sam za opštu stvar – odjednom reče Virginski.
Svi ustadoše. Sporazumeše se da se sutra u podne još jednom među sobom
obaveste, da se toga radi ne okupljaju i da se time dovrši potpun dogovor.
Kazano je i mesto gde je štamparija zakopana, podeljene su uloge i dužnosti.
Liputin i Petar Stepanovič zajedno se uputiše Kirilovu.


 II

Svi naši verovahu da će Šatov potkazati, ali su isto tako verovali i da se

Petar Stepanovič sa njima igra kao sa ništarijama. A zatim, svi su znali da će se,
pri svemu tome, sutra svi zajedno pojaviti na skrivenom mestu, kao i to da je
sudbina Šatova zapečaćena. Osećahu da su najedanput, kao muve, pali u paučinu
grdnog pauka; bili su jetki, ali su drhtali od straha.
U njihovim očima Petar Stepanovič je nesumnjivo bio prema njima kriv;
sve bi moglo i mnogo lakše i skladnije da prođe samo da se on ma i za trunčicu
postarao da ulepša stvarnost. Mesto da fakat iznese u lepoj svetlosti, kao neku
građansku veličinu starih Rimljana, ili tako nešto – on je istakao samo grubi
strah i opasnost za svoju rođenu kožu, a to je bilo prosto nezgrapno. Svakako,
sve je to borba za život, i drugog načela nema, to su svi znali, ali ipak...
Petar Stepanovič nije imao kad da potrže stare Rimljane; sam je on bio
izbačen iz koloseka. Stavroginovo bekstvo udarilo ga je po glavi i prignječilo.
Slagao je društvo da se Stavrogin video sa vice-gubernatorom; u stvari, on je
otputovao, a nije se baš ni s kim video, pa ni s majkom. A zar odista nije bilo
čudno što ga baš nikako nisu uznemiravali. (Vlast je docnije morala dati i
poseban odgovor na to.) Petar Stepanovič je celog dana raspitivao o njemu, ali
nije ništa doznao. Nikad se nije tako uzbuđivao i ljutio. A zar je i mogao, zar je
mogao da se tako naprečac odrekne Stavrogina! Eto, zato i nije mogao da bude
preterano nežan prema našima. Uz to još, oni su mu i ruke vezali; već je naumio
da bez odlaganja odjuri za Stavroginom; međutim, zadržao ga je Šatov, trebalo je
peticu do kraja učvrstiti, onako za svaki slučaj. »Ne valja je naprazno ispustiti,
možda će i zatrebati.« Tako je, ja mislim, on rasuđivao.
Što se tiče Šatova, Petar Stepanovič je bio sasvim uveren da će ih on
prokazati. Sve što je našima o toj dostavi nagovorio, sve je sam nalagao; niti je
ikad video neko njegovo potkazivačko pismo, niti je o njemu čuo, ali je bio u to
uveren kao u dvaput dva. Njemu se činilo jasno da Šatov ni po koju cenu neće
mirno podneti događaje ovog trenutka: Lizinu smrt, smrt Marije Timofejevne, i
tek sad baš, tek sad će se odlučiti. Ko zna, možda je Petar Stepanovič imao i
nekih podataka po kojima je imao razloga da tako misli. Izvesno je bilo to da je
on Šatova lično mrzeo; posvađali su se nekad, a Petar Stepanovič uvrede nije
praštao. Ja sam, štaviše, uveren da je baš to lično i bilo glavni uzrok svemu.
Naši su trotoari uzani, od cigle, a takvi su i prilazi. Petar Stepanovič
koračao je sredinom trotoara i zauzimao ga svom širinom, ne obraćajući nimalo
pažnje na Liputina, za koga nije bilo mesta pored njega, pa je morao ili da žuri,
ili da ide korak iza njega, ili da bi, radi razgovora, išao uporedo s njim, morao je
da silazi u blato na ulici. Petar Stepanovič se odjednom seti kako je i on, pre
malo vremena, isto tako tapkao po blatu da bi sustizao Stavrogina, koji je, kao
ovo sad on, išao sredinom trotoara i zauzimao ga celog. Seti se cele tadašnje
scene i obuze ga bes.
Ali i Liputin je bio besan zbog uvrede. Neka se Petar Stepanovič prema
našim ponaša kako mu je god volja, ali prema njemu? Ta od svih naših on
najviše zna, od svih je on zajedničkoj stvari najbliži, najintimnije spojen s njom,
i sve dosad, ako i posredno, na njoj je najviše sarađivao. O, zna on da ga Petar
Stepanovič, još i sada, može u krajnjem slučaju i ubiti. I on odavno mrzi Petra
Stepanoviča; i to ne toliko zbog opasnosti koliko zbog njegovog oholog i
nadutog ponašanja prema njemu. Danas, kad se na ovakvo delo trebalo odlučiti
ljutio se na njega više nego svi naši zajedno. Jao, znao je da će već sutra on biti
prvi na mestu »kao rob« i da će dovoditi i ostale. A kad bi sad, pre sutrašnjice,
mogao nekako da ubije Petra Stepanoviča, ali da, razume se, sebe ne upropasti,
ubio bi ga bez premišljanja.
Udubljen u svoja osećanja, on je ćutao i trčao za svojim mučiteljem. Ovaj
je, kako izgleda, i zaboravio na njega; tek bi ga samo gurnuo katkad laktom,
nesmotreno i nespretno. Odjedanput, on u najuglednijoj našoj ulici zastade i uđe
u gostionicu.
– A kuda ćete tamo? – uskipte Liputin – to je gostionica.
– Hoću da pojedem biftek.
– Ostavite se, tu je uvek puno sveta.
– Pa neka.
– Ali... odocnićemo. Već je deset.
– Tu se ne može odocniti.
– Ali, zaboga, ja ću odocniti! Oni me čekaju da se vratim.
– Pa neka; i glupo je da im se vraćate. Ja zbog vaših muka nisam danas ni
ručao. A kod Kirilova... što docnije, tim bolje.
Petar Stepanovič zauze posebnu sobu. Liputin srdito i uvređeno sede u
jednu fotelju u kutu i gledaše kako on jede. Prođe pola časa i više, Petar
Stepanovič nije hitao, slatko je jeo, zvonio, tražio drugu slačicu, zatim pivo, ali
ni reči nije progovorio. Duboko je bio zamišljen. On je mogao da radi dva posla:
slatko da jede i duboko da se zamisli. Liputin ga naposletku toliko namrznu da
nije bio u stanju od njega pogled da odvoji. To je bilo nešto nalik na nervni
napad. Brojao je svaki zalogaj bifteka koji Petar Stepanovič stavlja u usta, mrzeo
ga zbog onog kako otvara usta, kako žvaće, kako svaki pomasniji zalogaj ogleda,
sladi, isisava; mrzeo je i sam biftek. Naposletku, u očima mu se nekako mutilo; u
glavi mu se počelo vrteti; vrelina i hladnoća u leđima naizmenice ga podilazile.
– Vi ne radite ništa; pročitajte – dobaci mu Petar Stepanovič odjedanput
neku hartijicu.
Liputin se primače sveći. Hartija je bila sitno ispisana, rukopisom ružnim i
s mrljama na svakoj strani. Dok se on borio s njom i savladao je, Petar
Stepanovič je već bio platio i pošao. Na trotoaru, Liputin mu vrati listić.
– Zadržite; posle ću vam kazati. Nego, uostalom, šta velite?
Liputin sav uzdrhta.
– Po mom mišljenju... ovakav proglas... samo je jedna besmislica...
Mržnja nađe oduške; on oseti kako ga ona zahvata i ponese.
– Ako se odlučimo – ceptao je sav u sitnoj drhtavici – da širimo ovakve
proglase, mi ćemo svojom glupošću i nerazumevanjem stvari navući prezir na
sebe.
– Hm! Ja drukčije mislim – odgovori Petar Stepanovič, koračajući čvrstim
korakom.
– A ja drukčije; da to niste vi sastavili?
– To se vas ne tiče.
– Ja mislim da je i ona pesmica »Svetla ličnost« nešto što ništa ne vredi;
najgora pesma što može biti. Nikad je Hercen nije mogao napisati.
– Varate se, pesma je dobra.
– Ja se čudim, na primer, i tome – govorio je Liputin jednako nošen svojim
razigranim duhom – što nam se predlaže da radimo tako kako ćemo svi propasti.
U Evropi, što je sasvim prirodno, želi se da se sve sruši, jer tamo ima
proletarijata, a ovde kod nas, molim, mi smo tek samo ljubitelji tih ideja i, kako
ja mislim, samo dižemo prašinu.
– Mislio sam da ste furjerist.
– Kod Furjea nije to, molim, nije, nije to.
– Znam, sve je glupost.
– Nije, kod Furjea nema gluposti... Oprostite, ja nikako ne mogu da
verujem da će u maju buknuti ustanak.
Liputin se čak i raskopča, toliko mu je bilo vrućina.
– E pa hajde de, dosta! A sada da ne zaboravim – preskoči Petar
Stepanovič strašno hladnokrvno – ovaj ćete listić morati svojeručno složiti i
odštampati. Iskopaćemo štampariju Šatova i još sutra ćete je vi primiti. Složićete
i štampaćete što više primeraka, u što kraćem vremenu, a zatim ćete cele zime da
ih rarasturate. Za sredstva ima ko da se postara. Treba što više primeraka, jer će
ih i iz drugih mesta od vas tražiti.
– A, ne, ne... molim, oprostite, ne uzimam ja na sebe takvu... Odbijam.
– Pa ipak ćete uzeti. Ja radim po uputstvima centralnog komiteta, morate
se pokoriti.
– A ja mislim da su naši centri u inostranstvu zaboravili rusku stvarnost i
prekinuli svaku vezu s njome, zato samo buncaju... ja čak mislim da umesto
mnogo stotina petica u Rusiji, u stvari, postoji jedino naša i da nigde nikakve
mreže nema – najzad izgovori Liputin gušeći se.
– Tim veći prezir zaslužujete što ste, ne verujući u zajedničku stvar, ipak
za njom potrčali... i trčite sad za mnom kao gadno pašče.
– Ne, gospodine, ne trčim. Mi smo potpuno u pravu da odustanemo i da
stvorimo novo društvo.
– Buddalo! – smesta zagrme Petar Stepanovič preteći i sevnu očima.
Obojica postojaše neko vreme jedan prema drugome. Petar Stepanovič se
okrenu i samopouzdano se uputi dalje istim putem.
Liputinu sevnu kroz glavu kao munja: »Okrenuću se i vratiti; ako se sad
ne okrenem, nikad se neću moći vratiti.« Tako je mislio tačno za deset koraka,
ali na jedanaestom, u njegovom mozgu planu nova i očajna misao: on se ne
okrete i ne vrati se.
Stigoše do kuće Filipova, ali dok još nisu prišli samoj kući, skrenuše u
zabitnu sporednu uličicu, ili bolje reći na neprimetnu stazu duž ograde, te su
neko vreme morali ići strmim nagibom oluka, na kojem se noge nisu mogle
držati, nego je trebalo hvatati se za ogradu. Na najtamnijem kraju nakrivljene
ograde Petar Stepanovič izvadi jednu dasku i napravi tako otvor kroz koji se
brzo provuče; Liputin se začudi, ali se provuče i on, i dasku namesti kao što je i
bila. To je bio tajni prolaz kojim Fećka dolazi Kirilovu.
– Šatov ne mora znati da smo mi ovde – strogo šapnu Petar Stepanovič
Liputinu.


 III

Kao i uvek u ovaj čas, Kirilov je sedeo na svom kožnom divanu i pio čaj.
On se ne diže gostima u susret, nego se nekako sav zaturi i uznemireno pogleda
u one što uđoše.
– Niste se prevarili – reče Petar Stepanovič – upravo sam zato i došao.
– Danas?
– Ne, ne, sutra... otprilike u ova doba. Pa žurno sede pored stola i sa
zebnjom stade pogledati uznemirenog Kirilova. Uostalom, on se već beše i
umirio... izgleda kao i uvek.
– Evo ovi nikako ne veruju. Vi se ne ljutite što sam doveo Liputina?
– Danas, ne ljutim se, a sutra hoću da sam...
– Ali ne pre nego što ja dođem, a zatim preda mnom.
– Ne bih želeo pred vama.
– Vi se sećate da ste obećali napisati i potpisati sve što vam ja kažem da
napišete.
– Meni je svejedno. A sad ćete dugo ostati?
– Treba mi da se vidim sa jednim čovekom i da ovde ostanem pola sata,
inače kako hoćete; a to pola sata, ostaću.
Kirilov oćuta. Međutim, Liputin se smesti malo ukraj, ispod vladičinog
portreta. Malopređašnja očajnička misao savlađivala ga je sve više i više. Kirilov
ga gotovo i ne zapaža. Liputin je teoriju Kirilova znao i ranije i svakad mu se
smejao, ali sad je ćutao i naoblačen gledao oko sebe.
– Nego, ja se ne bih protivio da pijem čaj – primače se Petar Stepanovič
bliže stolu – sad sam pojeo biftek, pa sam baš računao da vas zateknem pri čaju.
– Dobro, pijte.
– Pre ste nudili sami – kiselo napomenu Petar Stepanovič.
– To je svejedno. Nek pije i Liputin.
– Ne hvala, ja... ne mogu.
– Neću, ili ne mogu? – odmah mu se okrete Petar Stepanovič.
– Kod njega neću – izrazito odbi Liputin. Petar Stepanovič se natmuri.
– Miriše na misticizam; đavo će vas znati kakvi ste vi ljudi, svi vi!
Niko mu ne odgovori; ćutali su čitav minut.
– Ali ja znam jedno – najedanput dodade on odsečno – nema te predrasude
koja će nas zadržati da svoju dužnost ne izvršimo.
– Stavrogin otputovao? – zapita Kirilov.
– Otputovao.
– Dobro je učinio.
Petar Stepanovič kao da sevnu očima, ali se savlada.
– Meni je svejedno kako vi mislite, samo ako svaki svoju reč održi.
– Ja ću održati.
– Uostalom, uvek sam i bio uveren da ćete vi svoju dužnost izvršiti, kao
čovek nezavisan i napredan.
– Ala ste vi smešni.
– Ako, meni je vrlo milo kad mogu koga da nasmejem. Uvek mi je milo
kad mogu da ugodim.
– Vi mnogo želite da se ja ubijem, a bojite se da iznenadno neću?
– To jest, vidite, vi ste svoju zamisao sami vezali s našim akcijama.
Računajući na tu vašu zamisao, mi smo već ponešto preduzeli, tako da se nikako
ne biste mogli ni odreći, zato su nas odredili i poslali.
– Samo nikakvo pravo!
– Razumem, razumem, potpuno vaša volja, a mi ništa drugo i nećemo
nego da se vaša volja potpuno izvrši.
– I ja ću morati da primim na sebe sve vaše gadosti i grozote.
– Slušajte, Kirilove, valjda se ne plašite? Ako želite da se odreknete,
kažite to odmah.
– Ja se ne plašim.
– To kažem zato što stavljate mnoga pitanja.
– Skoro ćete otići?
– Opet pitate?
Kirilov ga prezrivo odmeri.
– Eto vidite – nastavi Petar Stepanovič, a sve se više i više ljutio i
uzbuđivao i nije nalazio pravi ton – želite da odem, kako biste ostali sami pa da
se sredite; ali sve su to opasni znaci, upravo vas radi, i najpre vas radi. Hoćete
mnogo da mislite. Po mom mišljenju, bolje je ne misliti, nego onako. Pa,
bogami, i vi me uznemirujete.
– Meni je vrlo gadno samo to što će u onom trenutku pored mene da bude
gmizavac kao što ste vi.
 – Pa to je svejedno. Ja ću u to vreme, ako hoćete, izići i ostati na
stepenicama. Ako vi umirete a niste ravnodušni, onda... je to vrlo opasno. Ja ću
izići napolje na stepenice, a vi zamislite da ništa ne razumem i da sam beskrajno
niži od vas.
– Ne, niste beskrajno; vi imate sposobnosti, ali ne razumete vrlo mnogo,
jer ste nizak čovek.
– Vrlo mi je milo, vrlo milo. Ja sam već rekao da mi je milo da pribavljam
razonode... u ovakvom trenutku.
– Vi ništa ne razumete.
– To jest, ja... Svakako, ja slušam s poštovanjem.
– Vi ništa ne možete; vi ni sad sitne pakosti sakriti ne možete, a jest vam i
nezgodno da pokažete. Vi ćete, mene naljutiti i ja ću odmah zatražiti još pola
godine.
Petar Stepanovič pogleda u časovnik.
– U vašoj teoriji nikad ništa nisam razumeo, ali znam da je nas radi niste
smislili, pa ćete je, danas, bez nas i ostvariti. Znam i to da ideju niste pojeli vi
nego ideja vas, pa, dakle, taj trenutak nećete odlagati!
– Kako? Mene pojela ideja?
– Da.
– A nisam ja pojeo ideju? To je dobro. Vi imate mali razum. Samo, vi
peckajte a ja se ponosim.
– A, divno je to, divno. Upravo tako i treba, da se ponosite.
– Dosta; popili ste, idite.
– Ðavo da ga nosi, mora se – pridiže se Petar Stepanovič. – Premda, ipak
je rano. Slušajte, Kirilove, ja ću onog čoveka naći kod Mjasničihe, razumete? Ili
je i ona slagala?
– Nećete naći, jer on je ovde, nije tamo.
– Kako ovde, đavo da ga nosi, gde je?
– Sedi u kuhinji, jede i pije.
– A kako je smeo? – planu Petar Stepanovič, crven u licu i ljut – morao je
da čeka... Koješta! Niti ima pasoša, niti novaca!
– Ne znam. Došao da se oprosti, obučen i gotovo. Otići će i neće se vratiti.
On kaže da ste vi podlac i neće da čeka vaš novac.
– A-a! On, boji se da ja... e pa da, ja ga i sad mogu ako... Gde je, u
kuhinji?
 Kirilov otvori sporedna vrata za malu mračnu sobu; a iz te sobe, preko tri
stepenika, silazilo se dole u kuhinju, pravo u pregrađen sobičak u kome se
obično namešta kuvaričina postelja. I tu, u kutu, ispod ikona, za belim nezastrtim
stolom, sad je sedeo Fećka. Pred njim na stolu bio je polovak, hleb na tanjim i
parče hladne govedine sa krompirom u jednom zemljanom sudu. On se zalagao i
već bio polupijan, ali je sedeo u kožuhu i jasno se videlo da je spreman za
odlazak. Iza pregrade šuštao je samovar, ali ne za Fećku, nego ga je Fećka po
dužnosti raspaljivao i evo već nedelju dana, ili bolje svaku noć, pazio da vri, i to
za »Alekseja Niliča, jer gospodin se mnogo navikao da noću pije čaj«. Ja silno
mislim da je tu govedinu sa krompirom isekao za Pećku, u nedostatku kuvarice,
sam Kirilov.
– Šta si naumio? – skotrlja se Petar Stepanovič niz stepenice. – Zašto nisi
čekao tamo gde ti je naređeno?
Fećka se ohrabri.
– Stani ti, Petre Stepanoviču, stani – progovori on, kicoški kujući svaku
reč; – prva ti je dužnost ovde da treba da razumeš da si ti ovde u otmenoj fiziti
kod gospodina Kirilova, Alekseja Niliča; kome ti svakad možeš cipele da čistiš,
zato što je on jedan obrazovan mozak pred tobom, a ti si samo – pfuj!
On kicoški nasuvo otpljunu u stranu. Videla se oholost, odlučnost i neko
vrlo opasno namešteno rezonerstvo pred prvu eksploziju. Ali Petar Stepanovič
nije imao kad više da uočava opasnosti, a nije se to slagalo ni s njegovim
pogledima na stvari. Današnji događaji i neuspesi već su ga sasvim pomeli ..
Otud iz mračne sobice, sa ona tri stepenika, radoznalo je izvirivao Liputin.
– Hoćeš ili nećeš dobar pasoš, ili dobru sumu novca, pa da ideš tamo kud
ti je naređeno, a? Hoćeš ili nećeš?
– Vidiš, Petre Stepanoviču, ti si me odmah, otprve počeo varati, zato si ti
preda mnom kao prava hulja. Isto kao poganu vaš čovečju... eto, tako ja tebe
smatram. Ti si meni za nevinu krv naturao veliki novac i o tome za gospodina
Stavrogina zakletvu položio – a u stvari je to jedino samo tvoja bezobraština. Ja,
ama ni za jednu kap nisam umešan, nije to zbog toga što je jedna i po hiljada
rubalja, nego je gospodin Stavrogin tebe po obrazima išibao, pa je to i nama
poznato. Opeta mi sada pretiš, i opeta novce obećavaš, a za koju stvar? – to
ćutiš. Zato ja u pameti svojoj sumnjam zašto me u Petrograd ispraćaš? Da se
gospodinu Stavroginu, Nikolaju Vsevolodoviču, iz pakosti čim bilo osvetiš, pa
se tu nadaš u moju lakovernost. I zbog toga izlazi da si prvo ti sam ubica. A znaš
li ti šta si zaslužio samo zato što si, iz pokvarenosti svoje, prestao verovati u
samoga boga, tvorca istinitoga? Svejedno kao i da se klanjaš idolima, ili da na
jednoj liniji s Tatarinom stojiš, ili sa Mordvinom. Tebi je Aleksej Nilič, filozof,
mnogo puta tumačio o bogu istinome, Tvorcu Sozdatelju, i o stvorenju sveta isto
tako o budućim sudbinama i preobraženjima svake stvari i svakoje zveri, i knjige
Apokalipsisa. Ali ti, kao svaki glupi neznabožac, u gluvoti i nemoti uporan si, pa
si još i narednika Erkelja na to svoje naveo, isto kao svaki zlojed sablažnjivi,
nazvan ateist...
– Uh, nakazo pijana! Em dere ikone, em još o bogu propoveda!
– Vidiš, Petre Stepanoviču, da ti kažem pravo: ja sam je zderao, ali ja sam
samo biserje poskidao, a, može biti, u onom trenutku, pred kandilom
Svevišnjega, i moja se suza, kud ćeš ti to znati, preobrazila radi nekoga moga
jada, jer sam ja prava, sušta sirota, koja ni svoje najpreče sklonište nema. Znaš li
ti ono iz knjige, kako je nekada, u staro vreme, nekakav trgovac, isto istovetno
tako sa suznim uzdisanjem i molitvom, od presvete Bogorodice biser sa zrake
oko njene glave ukrao, pa posle se pred celim narodom na kolenima vukao i sve
joj na podnožje njeno vratio; i Mati Zaštitnica ga pred svima javno pokrovom
pokrila i blagoslovila, te tako se u toj stvari i u to vreme čudo dogodilo, a preko
vlasti je zapoveđeno bilo da se to istovetno tako i u carske knjige zapiše. A ti
pustio miša, tako reći; narugao se i samome prstu božjem. I ne bio ti moj
prirodni gospodar, koga sam ja, još kao dete, na rukama našim nosio, a ja bih
tebi danaske sudio, i to da se i ne makneš s ovoga mesta!
Petra Stepanoviča spopade teška srdžba.
– Govori, jesi li se danas video sa Stavroginom?
– Ne dam ti ja nikad da me tako ispituješ. Gospodin Stavrogin pred tobom
stoji u pravom čuđenju, i nimalo nije ni željom svojom u onome učestvovao, a
kamoli kakvim zapovestima svojim, ja li novcem. Ti si me bezočno naveo.
– Novac ćeš dobiti, dobićeš još dve hiljade, u Petrogradu, na mestu, i to
sve u srebru i još ćeš dobiti.
– Ti, prikane, lažeš, a smešno mi i videti kako si lakoverne pameti!
Gospodin Stavrogin nahodi se pred tobom kao na stepenicama, a ti odozdo
kevćeš na njega kao glupo kuče, dok on smatra da bi ti veliku čast učinio kad bi
odozgo na tebe pljunuo.
– Ama, znaš li ti – razjari se Petar Stepanovič – da ja tebe, hulju, neću
pustiti ni koraka dalje odavde, nego ću pravo policiji da te predam.
Fećka skoči na noge i besno sevnu očima. Petar Stepanovič izvuče
revolver. Tada se napravi brza i nemila scena: pre nego što Petar Stepanovič stiže
da upravi revolver, Fećka se začas izvi i iz sve snage udari ga po obrazu. U isti
čas začu se i drugi strahovit udarac, pa treći, pa četvrti, sve po obrazu. Petar
Stepanovič izgubi pamet, izbulji oči, promrmlja nešto i, odjednom, kao proštac
tresnu o pod.
– Evo vam ga, nosite ga! – viknu Fećka u pobedničkom stavu, začas
dohvati kačket, zavežljaj ispod klupe i izgubi se.
Petar Stepanovič je krkljao u nesvesti. Liputin pomisli na ubistvo. Kirilov
strmoglavce slete u kuhinju.
– Vode! – viknu on i gvozdenom kutlačom zahvati iz vedra pa poli onom
glavu. Petar Stepanovič se pokrete, podiže malo glavu, sede i nesvesno pogleda
oko sebe.
– No, kako je? – upita Kirilov.
On ga je gledao ukočeno, još ga ne poznajući; ali kad ugleda Liputina,
osmehnu se svojim neprijatnim osmehom i naglo skoči, dočepavši revolver s
poda.
– Ako namislite da sutra pobegnete kao onaj podlac Stavrogin – pomamno
nasrnu on na Kirilova, sav bled, a reči je mucao i nije izgovarao tačno – ja ću vas
na drugoj polovini Zemljine lopte... obesiti, kao muvu... zgnječiti... razumete li!
I revolver stavi pravo na čelo Kirilovu, ali gotovo u isti trenutak se sasvim
pribra i trže ruku, gurnu revolver u džep, pa bez reči izjuri iz kuće. Liputin za
njim. Provukoše se kroz onaj prolaz i opet pođoše strmim olukom, pridržavajući
se za ogradu. Petar Stepanovič brzim, koracima pođe uličicom. Liputin ga jedva
stiže. Na prvoj raskrsnici zastade iznenadno.
– Pa? – okrete se on Liputunu izazivački. Liputin se seti revolvera, a još se
sav tresao od one scene; ali mu se iz usta nekako sam od sebe, nehotice i
neodoljivo, ote odgovor:
– Ja mislim... mislim da »od Smolenska do Taškenta već nimalo
nestrpljivo ne čekaju svog studenta«.
– A videli ste šta je Fećka u kuhinji pio?
– Šta je pio? Votku.
– E, dakle, onda znajte, pio je poslednji put u životu. Preporučujem vam
da to zapamtite radi daljeg upravljanja. A sad idite do đavola do sutra mi niste
potrebni. Ali dobro me pogledajte: nemojte se šaliti!
Liputin sunovratke polete kući.


 IV

Liputin se već odavno snabdeo pasošem na tuđe ime. čudno je čak i

pomisliti da je ovaj ispravni mali čovek, sićušni porodični tiranin, u svakom
slučaju činovnik (iako furjerist) i, najzad, pre svega kapitalist i zelenaš – odavno
i odavno došao na fantastičnu misao da se za svaki slučaj snabde pasošem, te da
s njime umakne preko granice, ako... a on dopušta da to ako može i da dođe,
premda sam nikad nije umeo formulisati šta bi to ako... moglo značiti.
Ali ono se sad odjedanput formulisalo samo, onako kako se najmanje
čovek mogao da nada. Liputinova očajnička misao s kojom je kod Kirilova ušao,
pošto je na trotoaru čuo reč »budala« iz usta Petra Stepanoviča, bila je da još
sutra, čim pukne zora, sve baci na stranu, pa da se prebaci iz otadžbine preko
granice! Ko ne bi poverovao da se ovako fantastične stvari dešavaju i danas u
našem svakidašnjem životu, neka se obavesti iz biografija svih današnjih ruskih
izbeglica preko granice. Pametno i realno još nijedan nije otišao. Uvek samo
carstvo priviđenja, daleko od stvarnosti, i ništa više.
Kako je Liputin stigao kući, on se najpre zaključao, dohvatio torbu i
grčevito se uzeo spremati za put. Glavna briga beše novac i koliko i kako će
uspeti da ga spase; jer, po njegovom shvatanju, više se nije moglo oklevati ni
časa, i čim svane, valja biti na putu. On čak nije znao ni to kako i gde da uđe u
voz; i nejasno, kao kroz san, rešio je da uđe gde bilo, na kojoj većoj stanici,
drugoj ili trećoj od grada, a do nje makar i peške išao. Tako se instinktivno, i ne
znajući šta čini, s čitavom burom u glavi, mučio oko torbe, kad odjednom
prestade, napusti sve i s dubokim uzdahom se opruži na divanu.
Jasno je osetio i naglo se osvestio u saznanju da on beži zato da bi
pobegao, ali da za odgovor na pitanje treba li da beži pre ili posle Šatova, već
nema više snage; osećao je da je on sad samo telo, grubo i neosetljivo, inertna
masa, koju kreće neka druga, nepoznata sila; i osećao da, premda ima pasoš da
pobegne od Šatova (inače, zašto bi se ovako žurio?), ipak neće pobeći pre
Šatova, niti od Šatova, nego baš poste Šatova, i da je to tako već odlučeno,
potpisano i zapečaćeno. U nesnosnoj muci on se neprestano ljutio, praskao,
čudio samom sebi, naizmence uzdisao i smirivao se, ali ležeći na divanu, ipak
kako-tako dočekao jedanaest sati sutradan. I baš tada se desio onaj neočekivani
udarac koji je njegovoj odluci odmah dao odsudan pravac. U jedanaest, tek što je
otključao vrata i u jutarnjem ruhu izišao, doznao je, i to od svojih, da je Fećka,
razbojnik, begunac, robijaš, čovek koji je svima zadavao strah, pljačkao crkve,
onomadašnji ubica i palikuća za kojim je naša policija tragala no nije ga mogla
uhvatiti – da je taj Fećka u svanuće, nađen ubijen na sedam vrsta od grada, onde
gde nasip savija za sporedan put u Zaharjino, i da o tome već ceo svet govori.
Liputin navrat-nanos odjuri od kuće da čuje pojedinosti i doznade, prvo,
da je Fećka, sudeći po svim znacima, i opljačkan; a drugo, da policija već ima
jakih osnova sumnje, pa i nekoliko pouzdanih podataka, da zaključi da je njegov
ubica Fomka, radnik Špiguljinovih, onaj s kojim je Fećka Lebjatkine ubio, a
potom zapalio, i da je između njih još uz put, nastala svađa oko velikog novca
pokradenog kod Lebjatkinih, koje je Fećka tobož zatajio... Liputin otrča i do
kuće Petra Stepanoviča; uspeo je na sporednom ulazu potajno da dozna da se
Petar Stepanovič, istina, vratio kući u noć, tako oko jednog sata, ali da je izvoleo
odspavati, doduše, nemirno, do osam ujutru. Izgledalo je, dakle, da u
razbojnikovoj smrti nema ničeg neobičnog i da se u sličnim karijerama često
dešavaju baš takvi raspleti; ali je podudarnost kobnih reči da Fećka »ovog večera
poslednji put pije votku i brzo ostvarenje toga proroštva bilo toliko značajno da
se Liputin naprečac prestao kolebati. Onaj udarac je, dakle, pao; upravo kao da
se kamen srušio na njega i prignječio ga. Kad se vratio kući, gurnuo je nogom
svoju torbu, a uveče, u određeni čas, prvi se pojavio na mestu ugovorenom za
sastanak sa Šatovom; doduše s pasošem u džepu.



 PETA GLAVA

PUTNICA


 I

Lizina katastrofa i smrt Marije Timofejevne ostavili su težak utisak na

Šatova. Ja sam već pomenuo da sam se tog jutra na brzinu video s njim i da mi
se učinilo da ne zna šta hoće. Između ostalog, rekao mi je da je preksinoć (dakle,
na tri sata pre požara) bio kod Marije Timofejevne. Ujutru je išao da vidi leševe,
ali, koliko ja znam, toga jutra nigde nije davao nikakvih izjava. Međutim, pred
veče istog dana podigla se bura u njegovoj duši i... i, mislim da to mogu
pouzdano reći, u sumrak je naišao takav trenutak da je on hteo da ustane, da ode,
i – da kaže sve. Šta je to sve – znao je samo on. Razume se, ne bi ništa postigao;
samo bi sama sebe predao vlastima... Nije imao nikakvih dokaza da bi mogao
koga okriviti za počinjena zločinstva, jer je i sam imao tek nejasna dosećanja i
slutnje; doduše, za samog njega to je bilo isto što i potpuno uverenje. On je bio
gotov i sebe da upropasti, samo da može »smožditi gadove« ; to su njegove
sopstvene reči. Ovu njegovu težnju Petar Stepanovič je donekle tačno naslućivao
i znao je da mnogo rizikuje što za sutra odlaže izvršenje svoje nove strašne
zamisli. Kod njega je, kao i obično, bilo mnogo pouzdanja u sebe, a prezira
prema svim ostalim »sitnim ljudima«, naročito prema Šatovu. Šatova je on već
odavno prezirao zbog njegovog »plačevnog idiotstva«, kako se o njemu
izražavao u inostranstvu; i tvrdo se nadao da će s tako neprevejanim čovekom
lako izići nakraj, to jest da ga tog celog dana neće puštati iz vida i da će mu pri
prvoj opasnosti preseći put. I, zaista, »gadovi« nisu ni slutili.
U osam uveče (upravo u ono vreme kad su se naši skupili kod Erkelja,
čekali Petra Stepanoviča, ljutili se i žestili) Šatov je sa glavoboljom i malom
vatrom ležao opružen na svojoj postelji, u mraku, bez svece, mučio se
sumnjama, ljutio se, odlučivao se na iskaz i nikako se nije mogao odlučiti;
proklinjući sve, unapred je osećao da sve to neće ničem dovesti. Malo-pomalo,
on se zaboravio u lakom snu i video u snu nešto nalik na moru: prisnilo mu se da
je na svojoj postelji vezan od glave do pete, ne može da mrdne, a, međutim, cela
kuća odjekuje od strašnih udaraca u ogradu, u vratnice, u njegova vrata, na
odeljenju Kirilova, tako da se cela kuća trese; i neki glas, iz daljine, poznat, ali
za njega mučiteljski glas, tužno ga doziva. On se naglo probudi i ispravi u
postelji. Začudi se što se u vrata još lupa, premda blaže nego što mu se u snu
činilo, ali češće i upornije; a onaj čudni i »mučiteljski« glas, iako ne tužan,
naprotiv, nestrpljiv i ljutit, takođe se jednako čuo dole kod vrata, prekidan nekim
drugim glasom, umerenijim, i običnijim, Šatov skoči, otvori okno za vetrenje i
promoli glavu.
– Ko je tamo? – doviknu on, bukvalno ukočen od straha.
 – Ako ste vi, Šatove – odgovoreno mu je odozdo oštro i tvrdo – onda,
molim vas, budite dobri da izjavite otvoreno i pošteno pristajete li da me primite
unutra, ili ne?
Dabogme, tako je! Poznao je taj glas!
– Marie... Ti si to?
– Ja sam, ja, Marija Šatova, i uveravam vas da ni trenutka više ne mogu
izvoščika da zadržavam.
– Odmah... samo sveću – popusti Šatov glasom. Zatim se dade na traženje
žižica. Žižice, kao i obično u ovakvim prilikama, nisu mogle da se nađu. Ispusti
na pod svećnjak sa svećom, ali kako se odozdo začu nestrpljiv glas, mahnu se
svega i navrat-na-nos slete niz svoje strme stepenice da otvori mala vrata kuće.
– Učinite ljubav, pridržite mi torbu, dok ja raskrstim s ovim glupanom –
tako ga presrete gospođa Marija Šatova i gurnu mu u ruke dosta laku, jevtinu
ručnu torbu od platna sa bronzanim klinčićima, drezdenske izrade. I onda ljutito
okupi izvoščika: – Uveravam vas da dobijate više nego što treba. Ako ste me ceo
sat bez potrebe vukli po ovim glibavim ulicama, za to ste vi krivi; mora biti da
niste znali gde je ova glupa ulica i ova luda kuća. Izvolite primiti vaših trideset
kopejaka i budite uvereni da ništa više nećete dobiti.
– Eh, gospođo, pa vi ste me sami terali u Voznesensku ulicu, a ovo je
Bogojavljenska; a Voznesenska, evo na, gde je odavde. Samo sam džabe konja
znojio.
– Voznesenska, Bogojavljenska, svi ti glupi nazivi treba da su poznatiji
vama nego meni, jer ste vi odavde; sem toga ste još i nepravični; ja sam vam
odmah kazala da hoću u kuću Filipova i vi ste naročito potvrdili da tu kuću
znate. U svakom slučaju, možete sutra u sudu tražiti poravnanje, a sad, molim
vas, ostavite me na miru.
– Evo, evo još pet kopejaka – reče Šatov blago, pa izvadi iz džepa svoj
petak i dade ga izvoščiku.
– Budite dobri, molim vas, i ne činite to! Zabranjujem vam! – uskipe Mme
Šatova, ali izvoščik krete konja, a Šatov je uhvati za ruku i povuče vratima.
– Brže, Marie, brže... to su sve sitnice, i... gle, mnogo si pokisla. Lakše,
ovde se penje... baš mi je žao što nema svetlosti... stepenice su strme, drži se
čvršće, čvršće, ah, dobro, evo i moje sobice. Oprosti, nije osvetljeno... Odmah!
On diže svećnjak, ali žižice se još zadugo ne nađoše. Gospođa Šatova je
stajala nasred sobe, čekala, ćutala i nije se micala.
– Hvala bogu, jedva! – uzviknu on radosno i osvetli sobicu. Marija Šatova
letimice razmotri stan.
– Govorili su mi da loše živite, ali ipak nisam mislila da je ovako – izusti
ona, s gnušanjem i uputi se postelji. – Oh, umorna sam! – reče, i sa izrazom
nemoći sede na tvrdu postelju. – Molim vas, ostavite torbu, sedite tu na stolicu.
Uostalom, kako hoćete; strčite mi pred očima. Kod vas ostajem privremeno, dok
ne nađem posla... jer zasad ne znam ništa... kako je ovde... niti imam novaca.
Ali, ako vam smetam, budite dobri, opet vas molim, i kažite odmah, kao što ste i
dužni učiniti ako ste pošten čovek. Mogu sutra nešto da prodam i da platim za
gostionicu, a u gostionicu izvolite me otpratiti vi lično... Oh, kako sam umorna!
Šatov sav uzdrhta.
– Nije potrebno ići u gostionicu, Marie, nije potrebno! Kakva gostionica?
šta će vam, šta će vam?
Molio je sklopljenih ruku.
– Lepo, ali ako se može bez gostionice, ipak je neophodno da se stvar
razjasni. Setite se, Šatove, da smo nas dvoje dve nedelje i nekoliko dana
proživeli u Ženevi u braku; a evo tri godine kako smo se rastali; uostalom, bez
naročite zavade. Ali ne pomišljajte da sam se vratila zato da ponovim kakvu od
pređašnjih gluposti. Vratila sam se da potražim posla; a što sam došla ovamo, to
je zato što mi je svejedno, ma kuda. Nisam došla da se ma zašto kajem; budite
dobri, nemojte pomisliti još na takvu glupost.
– Oh, Marie, nije to trebalo ni spominjati, nije trebalo! – nejasno
promrmlja Šatov.
– Ako je tako, ako ste vi toliko razvijeni da i to možete razumeti, onda
dopuštam sebi da dodam: što sam sad neposredno vas potražila i svratila u vaš
stan, došlo je unekoliko i otuda što nikad nisam mislila da ste nizak čovek, nego
baš da ste, možda, mnogo i mnogo bolji od drugih... nevaljalaca!
Oči joj sevnuše. Mora da je mnogo štošta pretrpela od raznih
»nevaljalaca«.
– I molim vas, budite uvereni da vam se nimalo nisam podsmevala kad
sam vam kazala da ste dobri. Kazala sam prosto, bez ulepšavanja; ja to ne trpim.
Nego, sve je glupost. Uvek sam se nadala da ste toliko pametni da ne
dosađujete... Oh, dosta, umorna sam!
I pogleda ga pogledom dugim, izmučenim, umornim, Šatov je stajao na
pet koraka od nje i slušao, stidljivo, ali nekako obnovljen, s nekim novim sjajem
na licu. Ovaj jaki i surovi čovek, uvek kao nakostrešen, odjedanput je sad
omekšao i razvedrio se. U duši mu je zatreperilo nešto neobično, retko, sasvim
neočekivano. Tri godine odvojenosti, tri godine raskinuta braka, nisu u
njegovom srcu ništa izbrisale ni potisle. A možda je baš svaki dan za te tri
godine mislio na nju, na drago stvorenje koje mu je nekad kazalo »volim te«.
Poznajući Šatova, ja mogu pouzdano reći da on nikad ne bi dopustio sebi
da sanja kako bi mu neka žena mogla reći te reći »volim te«. Bio je on čedan i
stidljiv do divljine, gledao je sebe kao veliku rugobu, mrzeo svoje lice i svoju
narav, upoređivao se s nekom nakazom koja se može samo po vašarima voditi i
pokazivati. Zbog toga je on iznad svega cenio poštenje, a svojim uverenjima i
načelima predavao se do fanatizma; bio je turoban, ponosit, srdit i nerazgovoran.
Ali, evo, ovo biće, ono, jedino, volelo ga je pune dve nedelje (on je u to verovao,
uvek verovao!), a on ga je uvek smatrao kao više od sebe, bez obzira na svoje
sasvim trezveno shvatanje njenih zabluda; i tome stvorenju mogao je on da
oprosti sve, prosto sve (o tome nije moglo biti pitanja; moglo je biti samo nešto
nasuprot: on je držao da je on kriv pred njom za sve); i ta žena, evo, Marija
Šatova, banula je u njegovu kuću, opet je tu, pred njim... to se gotovo ne može ni
da shvati! On je zapanjen; ovaj događaj sadrži nešto toliko strašno po njega i
ujedno s tim toliko sreće za njega, da on nije mogao, a možda nije ni želeo, nego
se baš bojao da se pribere. Bio je to san. Ali kad ga je ona pogledala onim
izmučenim pogledom, odmah je shvatio da to stvorenje, toliko voljeno, pati,
možda je ucveljeno i potišteno. Srce mu pretrnu. On se s bolom zagleda u njene
crte: sa tog umornog lica odavno je nestalo sjaja prve mladosti. Istina, ona je još
lepa, a u njegovim očima i lepotica, kao i pre što je bila. (Stvarno je to bila žena
od dvadeset pet godina, dosta jakog sastava, rastom viša od srednje veličine, viša
od Šatova, sa smeđom i bujnom kosom, bleda ovalna lica, krupnih mrkih očiju
koje su sad sevale grozničavim sjajem.) Ali njena pređašnja lakomislena, naivna
i prostodušna energija, njemu dobro poznata, promenila se sad u sumornu
zlovolju, razdrazljivost, razočaranje, u neki, reklo bi se, cinizam na koji se ona
još nije navikla i koji je njoj samoj dosađivao. Ali što je glavno, ona je bolesna,
to je on jasno video. I pored svoje bojazni pred njom, on joj odjednom priđe i
uze je za obe ruke.
– Marie... znaš... ti si možda vrlo umorna, molim te, ne ljuti se... Ako bi
pristala, na primer, da bar malo čaja uzmeš, hoćeš li? čaj izvrsno krepi, hoćeš li?
Kad bi pristala, je li?
– Šta imam da pristanem, razume se, pristajem; pravo ste dete, kao i uvek.
Ako možete, dajte. Baš je teskobno kod vas! I hladno!
– O, odmah ću podložiti; drva, drva... imam ja drva! – ustumara se Šatov;
– drva... ono... ali... uostalom, biće odmah i čaja – on mahnu rukom kao u
očajanju odlučnosti i dohvati kapu.
 – A kuda ćete? Mora da nemate čaja kod kuće?
– Biće, biće, biće, odmah će biti, dosta svega... ja...
On dohvati revolver, s police.
– Prodaću ovaj revolver, odmah... ili ću ga založiti.
– Kakve su to gluposti? I koliko će to trajati! Eto, uzmite novac, ako
nemate ništa; tu ima osam grivenja, mislim; to je sve. Kod vas je prosto kao u
ludoj kući.
– Ne treba, ne treba mi tvoj novac; odmah ću ja... za jedan tre... mogu baš
i bez revolvera...
I odlete pravo Kirilovu. To je, verovatno, bilo na jedan, dva sata pre nego
što će Petar Stepanovič doći s Liputinom. Šatov i Kirilov, iako su stanovali u
jednom dvorištu, gotovo se nisu ni viđali, ali kad se vide, gotovo se nisu
pozdravljali: i suviše dugo su u Americi zajedno »ležali«.
– Kirilove, vi uvek imate čaja; je li kod vas čaj i samovar?
Kirilov je hodao po sobi (po svom običaju, po celu noć, (gore-dole); sad
naglo zastade i pogleda Šatova ukočeno, uostalom, bez osobitog čuđenja.
– Čaj ima, šećer ima, i samovar ima. Ali samovar ne treba, čaj vruć. Sedite
i popijte prosto.
– Kirilove, mi smo zajedno ležali u Americi... Došla mi žena... Ja... Dajte
čaja... treba samovar.
– Kad je žena, samovar treba. Ali samovar posle. Ja imam dva. A sad
uzmite sa stola čajnik. Vruć je, najvrući. Uzmite sve; uzmite šećer; sav. Hleb...
Hleba mnogo; sav. Ima teletine. Novaca – jedna rublja.
– Daj, prijatelju! Sutra ću ti vratiti! Ah, Kirilove!
– To je ona žena iz Švajcarske? To je dobro. I to što ste tako potrčali, i to
je dobro.
– Kirilove! – povika Šatov uzevši čajnik pod jednu ruku, a u obe šake
šećer i hleb. – Kirilove! Kad bi... kad biste se vi mogli odreći svojih snova i
odbaciti svoj ateistički zanos... o, što biste vi bili čovek, Kirilove!
– Vidi se da volite ženu, posle rastanka iz Švajcarske. To je dobro, kad je i
posle Švajcarske. Kad treba čaj, dođite opet. Dolazite celu noć, ja nikako da
spavam. Biće samovar. Uzmite rublju, evo. Idite ženi, a ja ću ostati i misliti o
vama i vašoj ženi.
Marija Šatova, očevidno, bila je vrlo zadovoljna što se on brzo vratio i
gotovo željno se prihvati čaja; ali nije bilo potrebno da se trči po samovar, ona
popi svega pola čaše i uze samo mali zalogaj hleba. Teletinu odbi s grozom i
razdražljivo.
– Ti si bolesna, Marie; sve to, kod tebe, bolesna je... – bojažljivo reče
Šatov, bojažljivo se oko nje starajući.
– Razume se, bolesna sam; molim vas, sedite. Gde ste dobili čaja kad ga
nemate?
Šatov joj ispriča o Kirilovu, površno, ukratko. Ona je nešto čula o njemu.
– Znam da je lud; molim vas, dosta; zar je malo ludaka! Dakle, bili ste u
Americi? Čula sam, pisali ste.
– Jest, ja sam... pisao sam u Pariz.
– Dosta i molim vas govorite što drugo. Vi ste po načelima slovenofil?
– Ja... ja... ono, nije da sam... Pošto nema mogućnosti da budem Rus,
postao sam slovenofil –osmehnu se on s pola usta, s naporom čoveka nasilu
duhovita, i ne baš u zgodan mah.
– A vi niste Rus?
– Ne, nisam Rus.
– Zbilja, sve su to gluposti. Sedite, najzad, molim vas, što tumarate tamo-
ovamo! Mislite da buncam? Može biti biće da sam u bunilu. Rekoste, samo ste
vas dvojica u kući?
– Dvojica... i dole...
– I sve tako pametni! šta ima dole? Rekoste: dole?
– Ne, ništa.
– Kako ništa? Hoću da znam.
– Hteo sam samo reći da smo sad samo nas dvojica ovde u kući, a dole su
pre stanovali Lebjatkini...
– To je ta što su je noćas ubili? – ubaci ona naglo. – Čula sam. Čim sam
došla, čula sam. Imali ste i požar?
– Jest, Marie, jest, i možda u ovom trenutku činim strahovitu niskost što
praštam huljama...
On naglo ustade i poče hodati po sobi, a ruke je podigao uvis kao u jarosti.
Ali ga Marie ne razumede. Ona je nepribrano slušala njegove odgovore.
Pitala ga, a nije slušala.
– Lepe se stvari kod vas događaju! Oh, gadno je sve! Svi su nevaljalci! Pa
sedite, najzad, molim vas! O, što me vi ljutite! – Ona iznemoglo spusti glavu na
jastuk.
– Marie, neću više... ti bi, možda, prilegla?
Ona ne odgovori i nemoćno zatvori oči. Bledo joj lice posta sasvim kao u
mrtvaca. Zaspa gotovo u trenutku, Šatov pogleda uokolo, bolje namesti svecu,
još jednom uznemireno pogleda njeno lice, čvrsto stište ruke i na prstima iziđe iz
sobe u trem. Gore na stepenicama upre lice u kut i tako osta desetak minuta, nem
i nepomičan. Ostao bi i duže, ali se odozdo odjednom začuše lagani, obazrivi
koraci. Neko se peo. Šatov se seti da je zaboravio zatvoriti mala vrata ulaza.
– Ko je? – zapita šapatom.
Neznani posetilac peo se bez žurbe i nije odgovarao. Kad se pope gore, on
stade; u pomrčini nije moglo da se raspozna ko je; odjedanput začu se njegovo
oprezno pitanje:
– Ivan Šatov?
Šatov odgovori i odmah pruži ruku da ga zadrži; ali ga onaj uhvati za ruku
– Šatov se strese kao da je dodirnuo neku strašnu ljigavu životinju.
– Ostanite tu – brzo prošaputa Šatov; – ne ulazite; sad ne mogu primiti.
Vratila mi se žena. Izneću sveću.
Kada se vratio sa svećom, on pred sobom vide nekog mladog oficira; nije
mu znao imena, ali negde ga je video.
– Erkelj – predstavi se ovaj. – Videli ste me kod Virginskog.
– Sećam se; sedeli ste i pisali, čujte! – planu sad Šatov i, gnevan, primače
mu se, ali je još stalno šaputao – sad kad ste me uhvatili za ruku, dali ste mi
jedan znak. Ali znajte da ja na sve te znakove mogu da pljunem! Ne znam, i ne
cenim, i ne odobravam to što... ja neću što... mogu vas odmah baciti niz
stepenice... znate li vi to?
– Ne, ja ništa o tome ne znam i nikako ne znam zašto ste se toliko naljutili
– odgovori gost blago i gotovo prostodušno. – Ja imam samo da vam nešto javim
i zato sam došao, što je glavno, ne želim da gubite vreme. Kod vas je mašina
koja nije vaša i za koju ste odgovorni, kao što i sami znate. Zapoveđeno mi je da
od vas tražim da je još sutra, tačno u sedam uveče, predate Liputinu. Osim toga,
naređeno mi je da vam saopštim da se od vas više nikad ništa neće tražiti.
– Ništa?
– Savršeno ništa. Vaša je molba uvažena i vi ste zauvek odstranjeni.
Stvarno, tako mi je zapoveđeno da vam kažem.
– Ko je zapovedio?
 – Oni koji su mi poverili znak. – Vi ste došli iz inostranstva?
– To je... to je, mislim, za vas svejedno.
– Do vraga! Pa kad vam je zapoveđeno, zašto niste ranije došli?
– Držao sam se nekih uputstava i nisam bio sam.
– Znam, znam, niste bili sami vi... Do... vraga! A što nije došao sam
Liputin?
Oficir prećuta pitanje.
– I tako, javiću vam se sutra tačno u šest uveče, pa ćemo zajedno otići
tamo, pešice. Osim nas trojice, neće biti više nikog.
– Verhovenski?
– Ne, neće. Verhovenski će otputovati sutra pre podne u jedanaest.
– Tako sam i mislio! – prošaputa Šatov besno i lupnu se pesnicom po
bedru; – beži gad!
Uzbuđen, on se zamisli. Erkelj ga je neprestano gledao, ćutao i čekao.
– A kako ćete odneti mašinu? Jer to se ne može odjedanput uzeti u ruke i
odneti.
– Pa neće to biti potrebno. Vi ćete samo pokazati mesto, a mi ćemo samo
da se uverimo je li zaista tamo zakopana. Jer mi znamo tek otprilike mesto; samo
ne znamo baš tačno gde. A jeste li ga još nekom pokazali?
Šatov ga pogleda.
– I vi, i vi, vi, derište, ludo derište, i vi ste uleteli, kao goveče! Eh, pa da,
njima i jeste to potrebno. Dobro, idite! E-eh! Ta hulja nas je sve prevario!
Napunio vam glavu i pobegao.
Erkelj ga pogleda vedro i mirno, ali ga nekako ne razumede.
– Verhovenski pobegao! Verhovenski! – gnevno škripnu zubima Šatov,
– Pa on je još ovde, nije otputovao. Ide tek sutra – napomenu Erkelj blago
i razložno. – Ja sam ga naročito pozvao da i on bude tamo, kao svedok, uputstva
za mene dolaze od njega (izdade se on, još mlad i neiskusan đečak). Ali, na
žalost, nije se sa mnom složio; veli, mora da putuje; a i odista se nešto žuri.
Šatov još jednom baci sažaljiv pogled na ovo bezazleno dete, ali brzo
odmahnu rukom kao da veli »a vredi li žaljenje«?
– Dobro, doći ću – prekide on razgovor; – a sad, hajde, idite!
– I tako, ja sam ovde tačno u šest – pokloni se Erkelj uljudno, pa polako
pođe niz stepenice.
 – Glupane jedan! – doviknu za njim Šatov odozgo sa stepenica, ne mogući
da se uzdrži.
– Kako, molim? – odazva se onaj odozgo.
– Ništa, idite!
– Učinilo mi se da ste nešto rekli.


 II

Erkelj je bio »glupan« po tome što u glavi nije imao najvažniji razlog koji
vlada glavom; malih podređenih razloga imao je dosta, čak do lukavstva.
Fanatično, detinjski odan »opštem delu«, a u suštini Petru Stepanoviču, on je
radio po njegovim uputstvima i naredbama, dobijenim onda na »sednici« naših,
u njegovom stanu, kad su utvrđene i podeljene uloge. Određujući njemu ulogu
izaslanika, Petar Stepanovič je uspeo da desetak minuta porazgovara sa njim
odvojeno, u četiri oka. Ali kako kod priroda kao mladi Erkelj, malo razboritih,
»opšta stvar« ide sa žudnim potčinjavanjem nečijoj volji, jer je to za njih jedno
isto, ti fanatici, majušni kao što je Erkelj, služenje javnoj ideji ne mogu da pojme
drukčije nego kao stapanje njeno s nekom ličnošću koja, po njihovom shvatanju,
izražava tu ideju. Osetljivi, nežni i dobri Erkelj, bio bi možda najneosetljiviji
među ubicama kojima je Verhovenski okruživao Šatova; mogao bi, možda, bez
ikakve mržnje, okom da ne trene, gledati kako onog ubijaju. Na primer,
zapoveđeno mu je bilo, između ostalog, dok izvršuje poruku, dobro da osmotri
okolnosti u kojima se Šatov nalazi; i on, kad ga je Šatov primio na stepenicama,
i u vatri se izrekao, i ne opazivši, da mu se žena vratila, on, Erkelj, odmah nađe
instinktivno lukavstvo da ne pokaže ni najmanje radoznalosti oko toga, iako mu
je sinulo u glavi da taj fakat – ženin povratak – ima veliki značaj u smislu uspeha
ili neuspeha njihovog preduzeća...
Uistinu, tako je i bilo; samo taj fakat je spasao »gadove« od namere
Šatova da ih prijavi vlasti, a ujedno s tim je i njima pomogao da se »otresu«
njega, Šatova... Prvo, taj fakat je Šatova uzbudio, izbio ga iz koloseka, oduzeo
mu njegovu običnu oštrinu vida i obazrivost. U njegovu glavu, zauzetu sad
nečim sasvim drugim, ponajmanje bi mogla ući kakva ideja o njegovoj ličnoj
bezbednosti. Naprotiv, da Petar Stepanovič sutra beži, poverovao je sa
razdraganošću: to se vrlo dobro slagalo i s njegovim sumnjama! Kad se vratio u
sobu, opet je seo u kraj, odupro se laktovima o kolena i pokrio lice rukama.
Mučile su ga gorke misli...
Pa onda opet podiže glavu, ustade; išao je na prstima, da pogleda nju:
»Bože! do sutra će se sigurno vrućica razviti! Možda već i počinje! Zacelo je
nazebla. Nije navikla na ovu strašnu klimu, pa onda vagon, treća klasa, spolja
bura, kiša, njen mali ogrtač vrlo tanak, nema toplog odela... I sad, ostaviti je,
odgurnuti bez pomoći... Pa ova torbica, ova sirotinjska torbica! što je mala, što je
laka, sva zbrčkana, desetak funti! Jadnica, mnogo je iznurena, mnogo je, začelo,
podnela! Ponosita je, zato se ne žali. Ali je ljuta, jetka. To je zbog bolesti: u
bolesti i anđeo bi postao jedak. Čelo joj je, mora biti, suvo, vrelo; pod očima joj
je modro i... i, opet, lep je taj oval, pa ta divna, bujna kosa, pa...«
On brže-bolje skrete pogled i brzo se odmače od nje; kao da se boji
pomisli da ne bi u njoj video nešto drugo sem nesrećno, namučeno stvorenje
kome treba pomoći.
»Kakve su to nade! O, što je čovek nizak, što je gadan!«
Opet seđe u svoj kut, pokri lice rukama i opet poče budan da sanja, da se
seća... i opet nejasno vide neke svoje nade.
»Oh, umorna sam, oh, umorna!« – sećao se on njenih uzdaha, njenog
slabog i skrhanog glasa. »Bože! Da je odgurnem sad – a ona ima svega osam
grivenja; pružila mi je svoj novčanik, stari, izlizan, malen! Došla da traži posla, a
šta se ona razume u poslovima, šta ona zna o Rusiji? Zaista, to je kao kod
samovoljne dece: sve samo fantazije koje ona sama stvaraju; pa se još ljuti,
sirota, što Rusija ne liči na lepe sanjarije iz tuđine! O da nesrećnih stvorenja, o
da nevine dece!... Nego, zbilja, ovde je hladno...«
Seti se kako mu se ona požalila i seti se da je obećao da će zagrejati peć...
»Ima drva, mogu ih doneti, samo da je ne razbudim... Da, moći će se. A šta ćemo
s teletinom? Ustaće, pa će joj se, možda, prijesti... Nego, to posle; Kirilov po svu
noć ne spava... čime bih je pokrio, ona vrlo tvrdo spava, ali, izvesno joj je
hladno, oh i te kako!«
Opet priđe da je vidi; haljina joj se malo zasukala, pa se vidi pola desne
noge, do kolena. On se odmah okrete, gotovo uplašeno, skide sa sebe topal
kaput, osta u iznošenom kratkom sjurtuku i pokri nju, starajući se da ne pogleda
tamo gde se vidi obnažena noga.
Potpaljivanje peći, hodanje na prstima, pogledanje na spavačicu, sanjarije
u kutu, zatim opet pogledanje na spavačicu – oduže mu mnogo vremena.
Prođoše dva-tri sata. A baš u to vreme Verhovenski i Liputin bili su kod Kirilova.
Naposletku, Šatov u svom kutu malo zadrema. Ona zajeca; on se probudi; ona ga
zovnu; on skoči kao krivac.
– Marie! Zaspao sam... Ah, Marie, pravi sam nevaljalac!
Ona se pridiže, obazre se začuđeno, kao da ne zna gde je i odmah,
iznenađena, nezadovoljna, srdita progovori:
– Zauzela sam vam postelju i zaspala kao mrtva od umora; a vi, kako ste
smeli ćutati, što me niste probudili? Kako ste smeli pomisliti da namerno hoću
da sam vam na teretu?
– Kako bih te mogao buditi, Marie?
– Mogli ste, morali ste! Ovde nema druge postelje i ja sam zauzela vašu.
Niste smeli da me stavljate u lažan položaj. Ili da ne mislite: došla sam da se
koristim vašom milostinjom? Odmah da ste legli u svoju postelju, a ja ću tamo u
kraj, na stolice.
– Marie, nema toliko stolica, a nema se šta ni prostreti.
– Pa onda, prosto na pod. Inače, vi ćete morati na pod. Ja hoću na pod,
odmah!
Ona ustade, htede koraknuti, ali namah kao da joj neki jak, grčevit bol
oduže svu snagu i odlučnost; glasno jauknu i opet pade na postelju, Šatov
pritrča, a Marie sakri lice u jastuke, dočepa njegovu ruku, svom snagom je stište
u svojoj ruci i stade lomiti. Tako potraja gotovo jedan minut.
– Marie, dušo, ako treba, da pozovemo lekara; ovde je doktor Frencil, ja
ga dobro poznajem... Otrčao bih do njega.
– Koješta!
– Kako koješta! Kaži, Marie, šta te boli? Mogli bismo metnuti obloge... na
trbuh, na primer... To mogu i ja bez lekara... I slačica je vrlo dobra stvar.
– Šta, šta će to biti? – upita ga ona čudno, dižući glavu i gledajući ga
uplašeno.
– A šta to, Marie, šta: šta će to biti? – ponovi on ne razumevajući je. – Šta
je to za šta me pitaš? O, bože, ja se sasvim zbunjujem, Marie, oprosti što više
ništa ne razumem.
– Eh, pustite, ne morate ni da razumete. A i bilo bi vrlo smešno... –
osmehnu se ona gorko. – Pričajte nešto, ma šta. Hodajte po sobi i pričajte. Ne
stojte pokraj mene i ne gledajte me, za to vas naročito molim, već pet stotina
puta!
Šatov uze hodati po sobi, gledaše u patos i svim silama se staraše da ne
pogleda u nju.
– Ovde, ne ljuti se, Marie, molim te, ovde ima teletine, a tu blizu i čaja...
Malopre, jedva si ga okusila...
Ona gadljivo i s mržnjom odmahnu rukama, Šatov se očajno ugrize za
jezik.
– Slušajte, namerna sam da ovde otvorim knjigovežnicu, i to na osnovu
razumnih načela udruživanja. Vi živite ovde i, šta mislite, da li će mi to poći za
rukom?
– Eh, Marie, kod nas se knjige i ne čitaju, pa knjiga i nema. A hoće li on
knjigu još i da povezuje?
 – Ko on?
– Pa ovdašnji čitalac i ovdašnji stanovnik uopšte, Marie.
– E pa tako, kažite jasnije, a ne on, jer ko je on, ne vidi se. Ne znate
gramatiku.
– To je u duhu jezika, Marie – promrmlja on.
– Eh, idite mi s vašim duhom – dodijali ste mi. – Zašto ovdašnji stanovnik
ili čitalac neće da povezuje?
– Zato što su to dva velika perioda u razviću: čitati knjigu i povezivati je.
On se isprva malo-po-malo, vekovima, navikava da čita, ali knjigu kvari, ne
čuva je i baca, jer je gleda kao predmet neozbiljan. A povez već označava i
poštovanje knjige; zatim, znači da je on ne samo zavoleo da je čita nego je
razume i ceni kao predmet od vrednosti. Cela Rusija još nije stigla do tog
perioda. Evropa odavno povezuje.
– To je, doduše, pedantno, ali bar nije glupo kazano i podseća me na
vreme od pre tri godine; vi ste bili dosta duhoviti pre tri godine.
Ona ovo reče isto onako s grozom kao što izgovaraše i sve ostale svoje
kapriciozne fraze.
– Marie, Marie – okrete joj se Šatov raznežen – oh, Marie! Kad bi ti znala
šta je sve za te tri godine otišlo i straćeno! Docnije sam čuo da si me prezrela
zato što sam promenio stara uverenja. A koga sam odbacio? Neprijatelje živoga
života, nekakve zastarele liberale, koji se boje svoje sopstvene nezavisnosti, lake
je misli, neprijatelje ličnosti i slobode, oronule, starački nemoćne propovednike
leševa i truleži! šta stoji iza njih? Starost, zlatna sredina, sasvim malograđanska;
niska i podmukla nesposobnost, zavidljiva jednakost bez lične vrednosti,
jednakost kako je razume jedan lakej, ili kako ju je razumevao Francuz iz
devedeset treće. A što je glavno, svuda nitkovi, nitkovi i nitkovi!
– Da, nitkova ima mnogo – progovori ona isprekidano i bolno. Ležala je
opružena, nepomična, kao da ne sme ni da se mrdne; glavu zabacila na uzglavlja,
malo u stranu, i gledaše u tavanicu klonulim ali vrelim pogledom. Lice joj beše
bledo, usne suve i spečene.
– I ti uviđaš, Marie, uviđaš! – uzviknu Šatov. Ona htede dati znak glavom,
ali je opet napadoše grčevi. Opet sakri lice u jastuke i opet je, čitav minut, svom
snagom i do bola stezala ruku Šatova, koji joj pritrča, lud od straha.
– Marie, Marie! Zaboga, Marie, to može da bude vrlo ozbiljno!
– Ćutite... Neću, neću, neću – uzvikivala je ona gotovo jarosno i ponovo
okretala lice gore.
 – Ne smete da me gledate, s tim vašim sažaljenjem! Hodajte po sobi,
govorite šta bilo, govorite...
Šatov, kao izgubljen, poče opet nešto da mrmlja.
– Čime se ovde zanimate? – upita ona upadajući mu u reč s gadljivom
nestrpljivošću.
– Idem u kontoar kod jednog trgovca – odgovori on. – Ja, Marie, mogao
bih, kad bih hteo, i ovde doći do lepih novaca.
– Tim bolje za vas...
– Oh, nemoj što pomisliti, Marie, to sam tako rekao...
– A šta još radite? šta propovedate? Jer vi odista ne možete da ne
propovedate, takav vam je karakter...
– Propovedam o bogu, Marie!
– U koga sami ne verujete. Tu ideju nikad nisam mogla da razumem.
– Ostavimo to, Marie, posle ćemo.
– Koja je to Marija Timofejevna?
– I o tome posle, Marie.
– Ne smete mi stavljati takve opomene! Je li istina da se ta smrt može
ubeležiti u zločin... tih ljudi?
– Nesumnjivo – škripnu on zubima. Marie naglo diže glavu i povika
bolno:
– Ne usuđujte se da mi još o tome govorite, ne smete to, nikad ne smete,
nikad, nikad!
I opet, u nastupu grčevitih bolova, pade na postelju; sad već po treći put;
ali ovog puta jauci behu jači, pretvoriše se u vikanje.
– O da dosadna čoveka! O da nesnosna čoveka! – prevrtala se ona po
postelji, sad već ne žaleći sebe i odgurujući Šatova koji je stajao pored nje.
– Marie, činiću što god želim... Ići ću, govoriću...
– Zaboga, zar ne vidite da je počelo?
– Šta je počelo, Marie?
– A otkud ja znam! Zar ja tu štogod znam... O, prokleto! Oh, prokleto sve
već unapred!
– Marie, kad bi htela da mi kažeš šta je to počelo... inače, ja... kako mogu
da razumem, ja, ako vi tako?...
– Vi ste zanesenjak, nekoristan brbljivac! O, prokleto sve na svetu!
 – Marie! Marie!
On ozbiljno pomisli da kod nje počinje ludilo.
– Ma, zaboga, zar ne vidite da se mučim u porođaju – pridiže se ona i
pogleda ga s velikom bolesnom mržnjom koja joj je lice nagrdila. – Prokleto,
unapred prokleto to dete!
– Marie! – uzviknu Šatov kad najzad i sam vide šta je... – Pa što mi to nisi
ranije kazala? – osvesti se on u trenutku i sa energičnom odlučnošću dohvati
kapu.
– A otkud sam znala kad sam ovde ušla? Zar bih došla kod vas? Rečeno
mi je tek kroz deset dana! Ta, kuda ćete, kuda ćete? Samo se usudite!
– Po babicu! Prodaću revolver; sad pre svega novac!
– Da se niste usudili! Ništa! Ne smete zvati babicu, nego prostu ženu,
neku babu, ja imam samo osam grivenja u novčaniku... Seoske žene rađaju i bez
babica... A skapam li, utoliko bolje...
– Doći će i babica i stara žena. Samo, kako ću, kako ću da te ostavim
samu, Marie!
Pa onda pomisli da je, bez obzira na njen gnev i bes, bolje da sad ostane
sama, nego da ostane bez pomoći posle, te se, ne slušajući njene jauke ni ljutite
uzvike, vratolomno pusti niz stepenice.


 III

Pre svega Kirilovu. Bilo je već oko jedan čas u noći. Kirilov je stajao
nasred sobe.
– Kirilove, žena mi se porađa!
– Šta to znači?
– Rodiće, rodiće dete!
– Vi... vi se ne varate?
– O, ne, ne, ima grčeve!... Potrebna je jedna prosta žena, kakva god stara
žena, odmah, ovog časa... Može li se odmah dobaviti?... Kod vas je bilo mnogo
baba...
– Vrlo mi je žao što ne umem da rodim – odgovori Kirilov zamišljeno – to
jest, ne, ne što ja ne mogu da rodim, nego ne umem učiniti da se drugi porodi...
ili... ne, to ne umem da iskažem.
– Hoćete da kažete kako vi lično ne možete da pomognete pri porođaju; ali
ja ne molim za to, nego za babu, za babu molim, čuvarku, sluškinju!
– Baba će biti, samo ne odmah, može biti. Ako želite, ja ću mesto...
– O, nemogućno; sad idem dalje. Virginskoj babici.
– Gadura!
– Da, jeste, Kirilove, jeste, ali je ona bolja od drugih. Da, jeste, sve će to
ona činiti bez smernosti pred svetinjom, bez radosti, sa gnušanjem, sa grdnjama i
bezbožnostima – pri tako velikoj tajni, pred pojavom novog bića!... O, a ona,
moja žena, ona već sad proklinje dete i sve...
– Ako želite ja ću...
– Ne, ne, ali dokle ja otrčim (o, dovući ću ja Virginsku!), dotle, vi,
pokatkad priđite mojim stepenicama i oslušnite, ali nemojte ulaziti, uplašićete je,
nipošto ne ulazite, samo oslušnite... za svaki strašni slučaj... A ako se desi krajnji
slučaj, onda uđite.
– Razumem. Novac – još rublja. Evo. Hteo sam za to sutra kokošku, sad
neću. Trčite brže, trčite iz sve snage. Samovar svu noć.
Kirilov nije ništa znao o namerama protiv Šatova; a ni ranije nije znao da
Šatova neka opasnost čeka. Znao je samo da on sa »tim ljudima« ima neke stare
račune i mada je delimično i sam bio umešan u tu stvar, prema uputstvima koja
su mu bila data iz inostranstva (uostalom, vrlo površnim uputstvima, jer on ni u
čemu nije bliže sudelovao), ipak je u poslednje vreme sve ostavio na stranu,
sasvim se povukao od svakog posla, a pre svega od »poslova« na »zajedničkom
delu«, i sav se predao duhovnom životu, razmišljanju. Petar Stepanovič, na
sednici, pozvao je Liputina da zajedno odu do Kirilova, kako bi se i ovaj uverio
da će Kirilov, u određeni čas, primiti na sebe svu odgovornost u »delu Šatova«, a
ipak u raspravljanju s Kirilovom nije o Šatovu rekao ni reči, čak ni izdaleka;
verovatno je držao da to ne bi bilo mudro, da Kirilov nije pouzdan i da je bolje
da stvar ostavi do sutra, kad sve bude svršeno, da bi Kirilovu moglo biti sve
»svejedno«. Liputin je dobro zapazio da o Šatovu, i mimo obećanja, nije bilo ni
reči, ali bio je suviše uzbuđen da bi mogao protestovati.
Šatov je jurio u Muravjinu ulicu kao oluja, proklinjući njenu dužinu i ne
videći joj kraja.
Dugo je trebalo lupati u vrata; svi su već odavno spavali, Šatov stade
gruvati u prozore što može jače, i bez ikakvog ustezanja. Pas, vezan napolju,
poče se trzati i lajati veoma žestoko i ljutito. To prihvatiše i svi ostali psi iz ulice;
podiže se pseća uzbuna.
– Šta lupate i šta želite? – začu se najzad s prozora glas samog Virginskog,
mek, i bez najmanjeg traga neke »uvređenosti«. Kapak se odškrinu, otvori se i
okno.
– Ko je tamo, kakav je to bezobrazluk? – Ljutito zaciča ženski glas, koji se
potpuno slagao sa »uvređenošću«, glas stare devojke, rođake Virginskog.
– Ja sam, Šatov, žena mi se vratila i tek što se nije porodila.
– Pa neka se porodi, idite!
– Došao sam po Arinu Prohorovnu; bez nje neću otići.
– Ne može ona svakom da ide. Noćna praksa je posebna... Idite
Makšejevoj i čuvajte se da ne pravite galamu! – treštao je razljućen ženski glas.
Čulo se kako Virginski utišava svastiku, ali ga je stara devojka odgurivala
i nije popuštala.
– Ja neću da idem! – povika opet Šatov.
– Pričekajte, pričekajte malo – doviknu najzad Virginski kad je nadjačao
devojku. – Molim vas, Šatove, počekajte pet minuta, dok razbudim Arinu
Prohorovnu; molim vas, ne lupajte i ne vičite... O, što je sve ovo strašno!
Posle pet beskrajnjih minuta pojavi se Arina Prohorovna.
– Žena vam došla? – začu se njen glas kroz otvoreno prozorsko okno; i
Šatov se mnogo začudi što glas njen nije nimalo ljut, nego samo tek po običaju
zapovednički; ali Arina Prohorova i nije umela drukčije da govori.
– Da, žena, i porađa se.
 – Marija Ignjatijevna!
– Da, Marija Ignjatijevna. Razume se, Marija Ignjatijevna!
Nasta ćutanje. Šatov je čekao. U kući su se sašaptavali.
– Je li odavno došla? – opet zapita Ume Virginska.
– Sinoć, u osam. Molim vas, pohitajte.
– Slušajte, da se vi ne varate? Je li vas ona lično poslala po mene?
– Nije, nije me poslala po vas; ona traži kakvu prostu ženu, da ne bi mene
izložila troškovima, ali ne treba da se brinete, ja ću platiti.
– Dobro; doći ću, platili ne platili. Ja sam uvek cenila slobodna i nezavisna
osećanja Marije Ignjatijevne, mada se ona, možda, mene i ne seća. Imate li vi
najpotrebnije stvari?
– Nemam ništa, ali sve će biti, sve će biti... »Ima ipak plemenitosti u ovih
ljudi!« – mislio je Šatov uz put. »čovek i uverenje – to su, izgleda, dve stvari, u
mnogom različite. Ja sam se možda o njih i ogrešio!... Svi smo krivi, svi smo
krivi i... kad bi smo se u to svi uverili!«
Kod Ljamšina nije morao dugo da lupa; začudo brzo je otvorio okno i
skočio iz postelje, iako je bio u noćnom rublju, te se izlagao mogućnosti da
dobije kijavicu, a u pitanju svog zdravlja bio je vrlo smotren i stalno se brinuo o
njemu. No ta opreznost i hitrina imale su naročiti uzrok: Ljamšin je cele noći
drhtao i ni dosad nije mogao zaspati, zbog uzbuđenja na sednici kod naših; sve
su mu se pričinjavali neki nezvanični i nimalo neželjeni gosti, a najviše ga je
mučila vest da će ih Šatov prijaviti vlasti... I sad odjedanput, kao naročito, tako
strašno jako mu zalupali u prozore!...
Kad ugleda Šatova, on se toliko prepade da odmah zatvori okno i pobeže u
postelju, Šatov je mahnito lupao dalje i vikao.
– Kako se usuđujete da usred noći tako lupate? – viknu Ljamšin preteći
tek posle dva minuta, a sav je bio premro od straha i jedva se rešio da opet otvori
okno i da se uveri, najzad, da je Šatov došao sam.
– Evo vam revolvera, uzmite ga natrag, dajte mi petnaest rubalja.
– Šta je to, jeste li vi pijani? To je razbojništvo; samo ću nazepsti.
Pričekajte, odmah ću ogrnuti pled.
– Dajte odmah petnaest rubalja. Ako ne date, lupaću i vikaću do zore;
izbicu okvir.
– Zato ću ja doviknuti stražu da vas propusti kroz šake i strpa u buvaru.
– A ja sam, valjda, nem, šta li? Ja ne mogu viknuti stražara? Ko treba da se
boji stražara, vi ili ja?
– I vi ste u stanju da gajite tako podlačke namere... znam ja kud tim
smerate... Stanite, stanite ako boga znate, ne lupajte! Molim vas, ko noću ima
novaca? I šta će vam novac, ako niste pijani?
– Žena mi se vratila. Poklonio sam vam deset rubalja; nijedanput nisam iz
njega pucao; uzmite revolver, uzmite odmah, vratite mi novac.
Ljamšin mahinalno povuče ruku kroz okno i primi revolver; postoja malo,
pa odmah živo promoli glavu kroz okno i, kao van sebe, s jezom u leđima
promuca:
– Lažete, nije vam došla žena, otkud... To... to vi prosto hoćete nekud da
pobegnete.
– Vi ste ludi, kuda ću da bežim? Beži vaš Verhovenski, a ne ja. Sad sam
bio kod babice Virginske; odmah je pristala da dođe. Svršavajte, žena mi se
muči; novaca treba; hajde, dajte novac!
U Ljamšinovom gipkom razumu sevnu čitav vatromet ideja. Nasta nagli
preokret; ali strah mu još nije dao da razmisli.
– A kako to... pa vi ne živite sa ženom?
– Glavu ću vam razbiti zbog takvih pitanja.
– Jao, bože moj, oprostite, ja sam se samo začudio... Ali razumem,
razumem... Nego... nego... zar će doći Arina Prohorovna! Vi rekoste da hoće?
Znate, to neće biti istina. Vidite, vidite, vidite, vi na svakom koraku pričate
neistine.
– Ona je sad kod nje, to je pouzdano, ne zadržavajte me, a ja nisam kriv
što ste vi glupi.
– To nije istina, ja nisam glup. Oprostite, baš ne mogu...
Sasvim zbunjen, on htede i po treći put da zatvori okno, ali Šatov tako
podviknu da Ljamšin za tren oka opet promoli glavu.
– Ma to je već pravi napad na ličnost! Šta hoćete vi od mene, de, šta, šta!
Formulišite! I pazite se, pazite se, usred ovakve noći!
– Hoću petnaest rubalja, volovska glavo!
– Ali ja, možebiti, neću revolver. Niste u pravu. Kupili ste stvar, i svršeno,
niste u pravu. Ja ni po koju cenu ne mogu noću izdavati toliki novac. A gde
mogu i da nabavim toliki novac?
– Uvek ti imaš novaca, a ja sam ti oprostio deset rubalja; nego, ti si već
poznat Jevrejin.
 – Dođite prekosutra – čujete li, prekosutra u podne, tačno u dvanaest, pa
ću vam dati sve, sve ću vam dati.
Šatov i treći put poče pomamno udarati u okvir.
– Daj sad deset rubalja, a sutra, čim svane, ostalih pet.
– Ne, nego prekosutra do podne pet, a sutra, bogami, neću imati. I više ne
dolazite, više ne dolazite.
– Daj deset! o, huljo!
– A zašto tako grdite? Na! – on pruži kroz okno jednu novčanicu.
Šatov je uze – svega pet rubalja.
– Bogami ne mogu više, makar me ubili, ne mogu! Prekosutra mogu dati
sve, a sad ne mogu ništa.
– Ja odavde ne idem! – zagrme Šatov.
– Pa evo, uzmite, evo još, vidite, evo još, a više ne dam!
Šatova obuzeše bes, očajanje, znoj. Dve dodate novčanice behu po rublju.
Svega sedam rubalja, toliko je sad imao.
– Ðavo da te nosi, doći ću sutra! Izbicu te, Ljamšine, ako ne spremiš još
osam rubalja.
»E, ali ja neću biti kod kuće, luđače!« brzo pomisli Ljamšin.
– Stanite, stanite! – mahnito povika on za Šatovom, koji je već otrčao
dalje. – Stanite, vratite se. Kažite, molim vas, jeste li istinu rekli da vam se
vratila žena.
– Glupače! – reče Šatov prezrivo i što brže može otrča kući...


 IV

Napominjem, Arina Prohorovna nije ništa znala o namerama utvrđenim na

jučerašnjoj sednici. Kad se Virginski vratio kući, zaprepašćen i klonuo, nije se
usudio da išta govori o toj odluci, ali ipak se nije mogao savladati da joj ne
poveri polovinu, a to će reći sve što je Verhovenski kazao o neizmenjenoj nameri
Šatova da ih prijavi vlasti; doduše, odmah je dodao da on toj vesti mnogo ne
veruje. Arina Prohorovna se mnogo uplašila. I, eto, zato se ona, kad je Šatov
dotrčao po nju, odmah odlučila da ide, mada je bila umorna, jer se svu noć bavila
oko neke porodilje. Uvek je bila uverena da su ovakve trice kao Šatov u stanju
da učine građansku niskost; ali dolazak Marije Ignjatijevne postavi stvar na
drugo gledište. Strah od Šatova, očajan ton njegove molbe za pomoć, znače
preokret u izdajničkim osećanjima: čovek odlučen i sam sebe da izda samo da bi
upropastio druge drukčije bi, činilo se, izgledao i drukčije bi govorio nego što se
on pokazao. Rečju, Arina Prohorovna je rešila da sve vidi lično, svojim očima.
Virginski je njenom odlukom bio vrlo zadovoljan – kao da su mu pet pudova
skinuli s leđa! čak dobi i nadu: Šatov mu je izgledao sasvim drukčije nego što ga
je Verhovenski prikazao.
Šatov se nije prevario; kad se vratio kući, zatekao je Arinu Prohorovnu
kod Marie. Tek što je došla, ona s prezrenjem otera Kirilova, koji je čečio dole
kod stepeništa; zatim se nabrzo upozna s Marie, koja ne reče da se s njom i
ranije poznavala; nađe da je Marie u »najružnijem stanju«, to jest da je jetka,
nesređena i u najvećem stepenu malodušnosti, pa za nekih pet minuta zauze
odsudnu vlast nad svim njenim otporima,
– Šta ste se upeli da nećete skupu akušerku? – pitala je ona taman u
trenutku kad Šatov uđe; – čista besmislica; pogrešno mišljenje usled
nenormalnosti vašeg stanja. S pomoću nekakve babe, narodske babice, vi biste
sa pedeset procenata rđavih izgleda rđavo i prošli; a tu bi, onda, bilo i posla i
troška mnogo više nego pored akušerke koja se bolje plaća. Otkud vi znate da
sam ja skupa akušerka? Platićete docnije, ja od vas neću uzeti više, a za uspeh
jamčim; pored mene, nećete umreti; nije mi se to nikad desilo. A i dete, ako
hoćete, još sutra ću poslati u dom, a zatim u selo na negu, i svršena stvar. A vi
ćete ozdraviti, prihvatićete se pametnog posla, pa ćete za vrlo kratko vreme
nagraditi Šatova za stan i troškove, koji nikako neće biti tako veliki...
– Ne mislim ja to... Ja nemam prava njega da teretim...
– To su racionalna i građanska osećanja; ali, verujte, Šatov neće gotovo
ništa izgubiti ako htedne da se od fantastičnog čoveka bar za trunku preokrene u
čoveka zdravih i tačnih ideja. Treba samo da se ne prave gluposti, da se ne lupa u
doboš, da se po gradu ne trčkara sa isplaženim jezikom. Kad ne bi ovo sad
zadržavalo, on bi možda do sutra uzbunio sve ovdašnje lekare; uzbunio je sve
pse u mojoj ulici! Lekari nisu potrebni; ja već rekoh da jamčim za vas. Baba se,
doduše, još može uzeti, radi posluge, to mnogo ne staje. Uostalom, i on bi se
mogao korisno upotrebiti; a ne da pravi samo neke gluposti. Ruke ima, noge
ima, otrčaće u apoteku, a da nimalo ne vređa vaša osećanja »milostinjom«.
Kakva mi je to milostinja, vraga! Zar vas nije on sam doveo u taj položaj! Zar
vas nije on posvadio s porodicom u kojoj ste bili vaspitačica, u sebičnoj nameri
da se vama oženi! čuli smo mi to, naravno... Uostalom, on je maločas dotrčao
kao lud i razvikao se nad celom ulicom. Ja se nikom ne namećem i došla sam
jedino radi vas; iz principa, jer svi naši duguju svaku solidarnost; ja sam to
kazala da zna; kazala sam pre nego što sam pošla od kuće. Ako sam vam, po
vašem mišljenju, suvišna, onda zbogom; samo da ne bude nesreće, koju je lako
otkloniti.
Ona se čak diže sa stolice.
Marie je bila tako nemoćno sama, toliko je patila, a, treba reći istinu,
toliko se plašila samog događaja, da babicu nije smela otpustiti. Ali joj ta žena
odjedanput postade mrska: sve je govorila nešto što Marie nikako nije bilo u
duši. Ali antipatiju je pobedilo predviđanje da može umreti u rukama nevešte
babice Prema Šatovu, pak, postala je još surovija, još nepoštednija. Naposletku
dođe dotle da mu zabrani ne samo da se »usudi« gledati je nego da se ni licem ne
sme okrenuti prema njoj. Porođajni bolovi se pojačaše. Proklinjanja, pa i grdnje,
postadoše ljuće i bešnje.
– Eh, neka on ide odavde – reče Arina Prohorovna; – sav se promenio u
licu, samo vas plaši time; bled je kao mrtvac! Šta vam je, recite, molim vas, vi,
smešni osobenjače? Gle ti komedije!
Šatov ne odgovori; odlučio je da ništa ne odgovara.
– Viđala sam glupih otaca u ovakvim prilikama koji su silazili s pameti!
Ali, doduše, oni su bar...
– Prestanite! Ili me ostavite do đavola, da skapam! Ni reči ne govorite!
Neću, neću, ne dam! – razvika se Marie u mukama.
– Ni reči ne progovoriti, to ne ide, ako niste pamet izgubili; tako ja mislim
o toj stvari i o vašem stanju. Evo, recite mi: imate li što pripremljeno?
Odgovorite vi, Šatove, njoj nije do toga.
– Recite, šta vam upravo treba?
– Dakle, ništa nije spremljeno.
 Ona nabroja sve što je za ovakav događaj preko potrebno da se ima; i,
valja joj priznati, ograničila se samo na ono što je krajnje potrebno,
najsirotinjskije. Ponešto se i nađe kod Šatova, Marie mu pruži ključ da potraži u
njenoj putničkoj torbi. Kako su mu ruke drhtale, on je po nepoznatoj bravi
kopkao duže nego što je trebalo. Marie ostavi strpljenje, ali kad Arina
Prohorovna priskoči da mu otme ključ, ona joj nipošto ne dade ni da zaviri u
torbu, uz tvrdoglavu viku i plač zahtevaše da torbu otvori samo Šatov.
Za po neke predmete moralo se ići Kirilovu. Tek što se Šatov okrete i
pođe, ona ga ljutito pozva da se vrati; i umiri se tek kad se on u najvećoj brzini
vrati sa stepenica i reče joj da ide samo za trenutak da donese što je najpreče, pa
će odmah opet doći.
– Zbilja, gospođo, teško je vama ugoditi – nasmeja se Arina Prohorovna; –
čas, stani licem zidu i ne usudi se pogledati; čas, ne sme se ni za trenutak
odvojiti od vas, odmah zaplačete... Još će nešto uobraziti... De, de, ne pućite se
tako jogunasto, da, ne trljajte oči, ja se samo šalim.
– Ne sme on ništa da uobrazi!
– Tara-ta-ta, da on nije u vas zaljubljen kao tele, ne bi po ulicama trčao,
jezik da isplazi, niti bi uzbunio sve pse u gradu! Prozor mi izvalio.


 V

Šatov zateče Kirilova kako još jednako hoda gore-dole po sobi, toliko
rasejan da je već zaboravio bio da je Šatovu došla žena, i slušao ga šta govori
bez razumevanja.
– Ah, jest, jest – seti se on odjednom, kao da se s naporom, i samo tek za
časak oteo od neke ideje koja ga je zanela – da... baba... žena ili baba? čekajte: i
žena i baba, je l' te? Sećam se; išao sam, baba dolazi, samo ne odmah. Uzmite
jastuk, šta još?... Jest... čekajte... dolaze li vama trenuci večne harmonije,
Šatove?
– Znate, Kirilove, više ne valja noću da ne spavate.
Kirilov se prenu i, čudnovato, poče govoriti mnogo skladnije nego obično;
videlo se da je sve što je imao da misli odavno formulisao, a možda i zapisao.
– Ima trenutaka, biva ih svega pet ili šest ujedanput, kad se odjednom oseti
prisutnost večne harmonije, nađene tada potpuno. To nije zemaljsko; ne kažem
da je nebesko, nego da čovek u zemaljskom obliku to ne može podneti. Treba se
promeniti fizički, ili umreti. To je osećanje jasno i neposredno. Nekako
iznenadno osetite celu prirodu i odmah kažete: da, to je istina. Kad je bog stvorio
svet, on je na kraju svakog dana stvaranja rekao: »Da, to je istina, to je dobro.«
To... to nije tronutost, nego samo tako, radost. čovek ne prašta ništa, jer nema
više šta da prašta. To nije zato što volite – to je više od ljubavi! Najviše od svega
to što je sve to onda veoma jasno i što je velika radost. Kad bi trajalo više od pet
sekunada, duša ne bi mogla da podnese, morala bi nestati. U tih pet sekunada ja
živim život i za njih ću da dam ceo svoj život, zato što to vredi. Da se to izdrži
deset sekunada, morao bi se čovek promeniti fizički. Ja mislim da čovek mora
prestati da se rađa. Zašto će decà, zašto razviće, kad je smer postignut? U
Jevanđelju je rečeno da se o uskrsnuću neće rađati, nego će svi biti anđeli božji.
Nagoveštenje... Vaša žena se porađa?
– Kirilove, dolazi li vam to često?
– U tri dana jedanput, u nedelji jedanput.
– Nemate padavicu?
– Ne.
– Znači, dobićete je. Čuvajte se, Kirilove; ja sam slušao da se padavica baš
tako pojavljuje. Jedan epileptik opširno mi je opisao to nagoveštajno stanje i
osećanje pred pojavom padavice, tačno kao vi; i on određuje pet sekunda i on
kaže da se više ne može izdržati. Setite se Muhamedova krčaga – još se sud nije
presuo, a on je na konju obleteo raj. Krčag, to su tih vaših pet sekunada; to i
suviše podseća na vašu harmoniju; a Muhamed je bio epileptik. čuvajte se,
Kirilove, padavice!
– Neće stići – mirno se osmehnu Kirilov.


 VI

Noć je prolazila, Šatova su terali, grdili ga, opet ga pozivali. Marie je sad
bila u najvećem strahu za svoj život. Vikala je da hoće da živi, »po svaku cenu,
po svaku cenu!« i bojala se da ne umre: »Nije vredno, nije vredno!« ponavljala
je. Da nije Arine Prohorovne, bilo bi veliko zlo. Ona je, malo-pomalo, potpuno
ovladala bolesnicom. Marie je već slušala svaku njenu reč, svaki povik, kao
dete. Arina Prohorovna je osvajala strogošću, a ne nežnošću, ali je zato radila
vrlo umešno. Svitalo je. Arina Prohorovna odjednom izmisli da je Šatov istrčao
na stepenice i moli se bogu, pa se nasmeja. Nasmeja se Marie, pakosno
zajedljivo, kao da joj je lakše baš od tog smeha. Naposletku, Šatova isteraše
sasvim. Nastalo je vlažno, hladno jutro. On pritište lice zidu, u kutu, isto kao
sinoć kad je došao Erkelj. Treperio je kao list, nije smeo da misli, ali mozak se
skopčavao sa svim što u njemu iskrsne, kao što biva u snu. Snovi su ga zanosili
neprekidno i prekidali se neprestano kao truli konci. Iz sobe se začu, naposletku,
ne više jauk, nego strašan, prosto životinjski vrisak, neizdržljiv, nemogućan. On
htede da zapuši uši, ali nije imao snage i pade na kolena ponavljajući nesvesno:
»Marie, Marie!« I, najzad, eno, odjeknu vrisak, drukčiji vrisak, od koga se Šatov
trže, skoči na noge: vrisak detinji, slab isprekidan. On se prekrsti i ulete u sobu.
Na rukama Arine Prohorovne kmečalo je, mrdalo majušnim ručicama i
nožicama malo, crveno, smežurano stvorenje, sasvim nemoćno, i, kao neka sitna
praška zavisna od najmanjeg povetarca; ali ono je vikalo i objavljivalo svoje
postojanje, kao da i ono ima nekakvog prava na život. Marie je ležala kao mrtva,
ali ubrzo otvori oči i vrlo čudno pogleda u Šatova; neki sasvim nov pogled;
kakav, to on još nije bio u stanju da shvati, no nikad dosad niti je poznavao niti
upamtio takav pogled u nje.
– Dečak? Dečak? – upita ona bolesnim glasom Arinu Prohorovnu.
– Deran! – viknu ona u odgovor i stade povijati dete.
Kad ga povi i htede da ga spusti na postelju popreko, između dva jastuka,
za trenutak ga predade Šatovu da ga pridrži. Marie, nekako krišom i kao da se
boji Arine Prohorovne, mahnu glavom na Šatova. On odmah razumede i prinese
joj dete da ga vidi.
– Što je... lep... – prošaputa ona slabim glasom i sa osmehom.
– Uf, kako on gleda! – nasmeja se Arina Prohorovna veselo, sva svečana, i
pogleda Šatovu u lice; – gle kakvo mu je lice!
– Radujte se, Arina Prohorovna... ovo je velika radost... – protepa Šatov sa
izrazom idiotskog blaženstva, razvedren dvema rečima Marie o detetu.
 – Čudna mi i ta vaša velika radost! – reče Arina Prohorovna veselo,
trčkarajući tamo-amo, raspremajući i radeći kao robinja.
– Tajna pojave novog bića velika je tajna i nerazjašnjiva, Arina
Prohorovna, i vrlo mi je žao što nećete to da razumete!
Šatov je mrmljao bez veze, čedno i ušićeno. Nekako kao da mu se nešto
vrtelo po glavi i iz duše se izlivalo samo sobom, bez njegove volje.
– Bilo dvoje, dva bića, i najedanput i treće. Nov duh, potpun, dovršen duh,
što od čovekove ruke ne biva; nova misao i nova ljubav, čisto je strašno... I nema
na svetu ništa uzvišenije!
– Ih, šta napriča! To je, prosto, krajnji stepen razvića jednog organizma i
ništa drugo, nema tu nikakve tajne – smejala se Arina Prohorovna iz glasa,
iskreno i veselo. – Ovako je i svaka muva tajna. Nego znate šta: nepotrebni ljudi
ne bi trebalo da se rađaju. Najpre treba sve prekovati tako da ne budu suvišni, pa
tek posle ih rađati. A ovako, prekosutra će ga odvući u sklonište. Nego, tako i
treba.
– Ne dam u sklonište, nikad, dok je mene – čvrsto se odupre Šatov o pod.
– Usinićete ga?
– On i jest moj sin.
– Dabome, on je Šatov, po zakonu Šatov, i nemate se zašto isticati tu kao
neki ljudski dobrotvor. Ne mogu oni bez fraza. Lepo, lepo, nego znate šta,
gospodine i gospođo, vreme je da idem – svrši ona, najzad, svoje spremanje. –
Doći ću još ujutru, doći ću i uveče, ako treba; a sad, pošto je već sve osobito
dobro svršeno, treba otići i drugima, čekaju odavno. Tu negde blizu vas, Šatove,
stanuje neka baba; baba je vrlo dobra; ali ni vi, mužiću, nemojte nju
zanemarivati; posedite pored nje, možete joj ustrebati; a Marija Ignjatijevna, čini
mi se, neće vas terati... de, de, ta šalim se ..
Kod vrata, dokle ju je Šatov dopratio, ona dodade:
– Nasmejali ste me, kako se nisam smejala nikad u životu; novac od vas
neću da uzmem; i u snu ću se smejati. Nikad ništa smešnije nisam videla nego
vas noćas.
Ona ode potpuno zadovoljna. Po onome kako je Šatov izgledao i po
njegovom govoru jasno joj je kao dan bilo da se ovaj čovek »sprema da bude
svetac« i da je »poslednja krpa, od najgorih«. Ona namerno zaobiđe put, mada
joj je odatle bliže bilo otići drugoj porodilji. Htela je Virginskom da ispriča.
– Marie, ona ti je naredila da neko vreme ne spavaš, premda je to, kako
vidim, vrlo teško za tebe – reče Šatov bojažljivo. – Da ja posedim malo kraj
prozora, da te pričuvam, a?«
On sede pored prozora iza divana, tako da ga ona nije mogla da vidi. Ali
ne prođe ni časak, a ona ga pozva i razdraženo zamoli da joj popravi jastuke. On
uze da ih namesti. Ona je srdito gledala u zid.
– Ne tako, oh, ne tako. Da neveštih ruku! Šatov udesi još malo.
– Sagnite se – progovori ona čudno i, koliko je mogla, starajući se da ga
ne vidi.
On uzdrhta, ali se naže.
– Još... ne tako... bliže – i iznenadno njena leva ruka burno obgrli njegov
vrat i on na svom čelu oseti njen krepak i vlažan poljubac.
– Marie!
Usne su joj drhtale, savlađivala se, ali odjednom se pridiže, oči joj sevnuše
i reče:
– Nikolaj Stavrogin je nitkov!
I nemoćno, kao podsečena, pade licem na jastuk, zaplaka nervozno,
svojom rukom čvrsto steže njegovu.
Od tog trenutka više ga nije puštala od sebe, jednako je zahtevala da joj
sedi kod glave. Malo je mogla da govori, ali jednako je gledala u njega i
osmejkivala se kao blažena. Odjednom se promenila, pretvorila kao u neku
tupoglavku. Nekako se sve preporodilo, Šatov je ili plakao kao malo dete, ili
govorio bog bi ga znao šta, čudno, čedno, nadahnuto; i ljubio joj ruke; ona ga je
slušala sa zanosom, možda ga i nije razumela, ali svojom slabom rukom umiljato
mu je nameštala kosu; gladila je, gledala sa uživanjem. On joj je pričao o
Kirilovu; pa kako će oni sad početi da žive »iznova i zauvek«, kako ima boga,
kako su svi dobri... U oduševljenju digoše opet dete da ga malo pogledaju.
– Marie – povika on držeći dete u rukama – Marie, svršeno je sa starim
bunilom, sa nekadašnjim stidom i porugom i sa mrtvilom! Hajde da se radi i da
se pođe novim putem utroje, da da!... Aha, jest, a kakvo ćemo mu ime dati,
Marie?
– Ime? – ponovi ona začuđeno, a na licu joj se pojavi iznenadna velika
tuga.
Zatim pljesnu rukama, prekorno pogleda Šatova, a lice zagnjuri u jastuke.
– Marie, šta ti je? – povika on u teškom strahu.
– I vi ste mogli, mogli ste... O, nezahvalniče!
– Marie, oprosti, Marie... Pitao sam samo kako da ga nazovemo. Ja ne
znam...
– Ivan, Ivan – podiže ona zažareno i uplakano lice; – zar ste mogli i
pomisliti na kakvo drugo i strašno ime?
– Marie – umri se! O, kako si ti potresena, uzbuđena!
– Vi to tome pripisujete? To je nova grubost. Kladim se, da sam rekla da
ga nazovemo... onim strašnim imenom, vi biste odmah pristali, a ne biste to ni
opazili! O, svi su nezahvalni i niski, svi, svi!
Dabogme, začas se opet pomiriše. Šatov ju je savetovao da spava. I ona
zaspa, ali njegovu ruku ne ispuštaše; budila se često i pogledala ga, upravo kao
da se bojala da ne ode, pa bi opet zaspala.
Kirilov posla staricu da »čestita«, a pored toga posla i vruć čaj i tek
ispečen kotlet, i buljon s belim hlebom – za »Mariju Ignjatijevnu«. Bolesnica
žudno pojede buljon; starica prepovi dete; Marie primora Šatova da pojede
kotlet.
Vreme je prolazilo, Šatov, kako je iznuren, zaspi sam, onako na stolici,
glavom na njenom jastuku.
Tako ih zateče Arina Prohorovna – održala je reč – probudi ih veselo, sa
Marie porazgovara što je trebalo, pregleda dete, a Šatovu opet naredi da se
ukloni. Zatim se pošali sa »supruzima«, duhovito s nekim naglaskom prezrenja i
napetosti, pa ode isto onako zadovoljna kao pre toga...
Već se odavno sasvim smrklo kad se Šatov probudio. On brzo upali svecu
i potrča po staricu, ali tek što stade na stepenice, začudi se nekim tihim, sporim
koracima čoveka koji se peo naviše. Dođe Erkelj.
– Ne ulazite! – prošaputa Šatov pa ga žurno ščepa za ruku i povuče naniže,
ka ulazu. – čekajte ovde, odmah ću doći; na vas sam sasvim zaboravio, sasvim!
Vi ste me na sebe podsetili!
Tako se užurba da i ne ode Kirilovu, nego samo pozva staricu. Marie
obuze ljutnja i očajanje što je on »mogao samo i pomisliti da je ostavi samu«.
– Ali – povika on oduševljeno – ovo je poslednji korak! A zatim nov put i
nikad, nikad više nećemo pominjati prošle strahote!
Kako-tako, on je umiri i obeća da će se vratiti tačno u devet; poljubi je
krepko, poljubi i dete i babu i otrča Erkelju.
Obojica se uputiše u park Stavroginih, u Skvorešnjike, gde je Šatov pre
pola godine, na usamljenom mestu, nakraj vrta, onamo gde nastaje borova šuma,
zakopao poverenu štampariju. Mesto usamljeno, sasvim nevidljivo, dosta daleko
od kuće skvorešnjičkih gospodara. Od kuće Filipova dotle trebalo je ići tri i po
vrste, možda i četiri.
– Zar pešice? Uzeću kola.
– Molim vas lepo da ih ne uzimate – odgovori Erkelj, i to je naročito hteo.
Jer i kočijaš je svedok.
– Dobro... do đavola! Svejedno, samo da se svrši, da se svrši! – Ubrzaše
hod.
– Erkelj, vi ste malo dete! – povika Šatov. – Jeste li kadgod bili srećni?
– A vi ste sad, kako izgleda, vrlo srećni – primeti Erkelj radoznalo.



 ŠESTA GLAVA

MUČNA NOĆ


 I

U toku dana Virginski je upotrebio oko dva sata da obiđe sve naše i da ih
obavesti kako Šatov zacelo ne misli da ih potkazuje, jer mu se vratila žena i
rodilo mu se dete, pa, »prema poznavanju srca ljudskog«, ne može se uzeti da on
u ovom trenutku može da bude opasan. Ali mnogo se zbunio: kod kuće nije
našao nikoga osim Erkelja i Ljamšina. Erkelj je saslušao to ćuteći, otvoreno mu
gledajući u oči, a na neposredno pitanje: »Hoće' li on doći u šest časova?« s
najvedrijim osmehom je odgovorio: »Doći će, razume se.«
Ljamšin, kako bar izgleda, ležao je veoma ozbiljno bolestan, umotan u
pokrivač preko glave. Kad Virginski uđe, on se uplaši; a čim ovaj progovori, on
odmah zamaha rukama ispod pokrivača, moleći da ga »ostavi na miru«. Ali je
ipak slušao sve o Šatovu, samo, vest da nijedan od društva nije kod kuće nešto
ga je mnogo zaprepastila. Ali je i on zaprepastio Virginskog vešću (čuo je od
Liputina) o Fećkinoj smrti, što je i ispričao, brzo i bez veze. A na Virginskovo
neposredno pitanje: »treba li ići tamo ili ne?« Ljamšin opet poče mahati rukama
i moliti ga da se njega okanu, kao »čoveka koji ne zna ništa i koji hoće da bude
namiru«.
Virginski se vrati kući pod teškim pritiskom i jako uznemiren; teško mu je
bilo i što mora da krije od porodice; navikao je da sve poverava ženi; i da se u
tom trenutku u njegovom zagrejanom mozgu nije razbuktala nova misao, nova,
pomirljiva namera, on bi sa strahom legao u postelju kao i Ljamšin. Ali ta nova
pomisao ga je okrepila; na ugovoreni čas je čak nestrpljivo čekao, pa se čak
ranije i krenuo na zborno mesto.
Mesto je bilo vrlo skriveno, nakraj velikog vrta Stavrogina. Ja sam docnije
naročito išao tamo da vidim; mora da je te surove jesenje večeri to mesto
izgledalo vrlo sumorno. Tu počinje stara šuma, koju je zabranjeno seći; ogromni
vekovni borovi ocrtavaju se u pomrčini kao zamračene i nerazgovetne mrlje.
Mrak je bio tako gust da jedan drugog gotovo ni na dva koraka nisu mogli
poznati; ali Petar Stepanovič, Liputin i, zatim, Erkelj doneli su svetiljke. Ne zna
se zašto i kad, ali u nezapamćeno vreme tu je napravljena nekakva dosta smešna
pećina od grubog i neotesanog kamena. Sto i klupe unutra u pećini već su
odavno istrunuli i raspali se. Na nekih dvesta koraka desno svršava se i treći
ribnjak u parku. Ribnjaci nastaju gotovo od same kuće i pružaju se jedan iza
drugog više od jedne vrste, sve do nakraj parka. Teško je zamisliti da se neki jek,
vika, ili čak i pucanj odatle mogu čuti do ukućana u tom osvetljenom domu
Stavroginih. Od jučerašnjeg odlaska Nikolaja Vsevolodoviča, i kad se izuzme
Aleksej Jegorič, u celoj kući nije ostalo više nego petoro ili šestoro ukućana,
tako reći, invalida. Gotovo s potpunom verovatnošću se može misliti: kad bi
neko od tih usamljenika i čuo viku, ili poziv u pomoć, to bi samo izazvalo strah
u njemu, ali se nijedan od njih ne bi ni pomakao od zagrejane peći i tople
ležanke da pođe u pomoć.
U dvadeset minuta posle šest na okupu su bili gotovo svi sem Erkelja, koji
je poslat po Šatova. Petar Stepanovič ovog puta nije odocnio; došao je sa
Tolkačenkom. Tolkačenko je bio mrgodan i zabrinut, nestalo je njegove namerne
i drsko-hvalisave odlučnosti. On se gotovo ne odmicaše od Petra Stepanoviča i,
kako izgledaše, odjedanput mu je postao neograničeno odan – često se i živahno
vrpoljio oko njega i ćuškao se da s njim šapuće; a ovaj mu gotovo i ne
odgovaraše, ili bi mu srdito promrmljao nešto, samo da ga se otrese.
Šigaljev i Virginski došli su čak i nešto ranije od Petra Stepanoviča; kad se
on pojavio, oni su se odmah sklonili malo u stranu, puni dubokog i otvoreno
namernog ćutanja. Petar Stepanovič podiže fenjer i pogleda ih pažljivo, zazorno
i uvredljivo. »Zahtevaće da govore«, sevnu mu kroz glavu.
– Nema Ljamšina? – upita on Virginskog. – Ko je kazao da je bolestan?
– Ja sam ovde – odazva se Ljamšin iznenadno, i pojavi se iza drveta. Imao
je topal kaput, bio je dobro uvijen i u šal, pa je teško bilo da mu se lice osvetli i
razgleda.
– Onda još samo Liputin nije došao?
Iz pećine iziđe i Liputin, ćuteći. Petar Stepanovič opet podiže fenjer.
– Zašto ste se tamo zavukli, što niste dosad izašli?
– Držim da ćemo svi sačuvati pravo slobode kretanja – progunđa Liputin,
verovatno i ne znajući šta hoće da kaže.
– Gospodo – povisi glas Petar Stepanovič, te tako prvi put poremeti
dosadašnji polušapat, što je ostavilo utisak – mislim, gospodo, da dobro
razumete da mi sad nemamo šta vazdan da pričamo. Juče je sve rečeno i
prežvakano, neposredno i određeno. Ali, može biti, kao što vidim po
fizionomijama, neko bi želeo da što izjavi: u tom slučaju neka to učini što pre.
Do sto đavola, vremena je sasvim malo i Erkelj može svakog časa onog dovesti.
– On će ga na svaki način dovesti – dodade nečega radi Tolkačenko.
– Ako se ne varam, prvo treba da se preda štamparija – raspitivao se
Liputin; i, opet, kao da i sam ne razume zašto postavlja pitanja.
– Pa razume se, nećemo valjda izgubiti stvar; – tu Petar Stepanovič podiže
fenjer prema njegovom licu. – Ali, kako smo se juče pogodili, mi je ne moramo
stvarno od njega sad primiti. Nek samo pokaže mesto gde je zakopana; posle
ćemo je sami otkopati. Znam da je to na nekih deset koraka dalje od nekog ugla
ove pećine. Ah, Liputine, đavo da vas nosi, kako da to zaboravite. Ugovoreno je
da ga vi sami dočekate, a posle da iziđemo i mi... čudnovato je što vi još tu nešto
pitate; ili ste to tek onako...
Liputin se natušti i oćuta. Gutali su svi. Vetar je njihao vrhove borova.
– Ja se, gospodo, ipak nadam da će svaki izvršiti svoju dužnost – plahovito
prekide ćutanje Petar Stepanovič.
– Ja znam da se Šatovu vratila žena i da se porodila – odjednom reče
Virginski uzbuđeno, žurno; reči je jedva izgovarao i gestikulirao. – Prema
poznavanju srca ljudskog... može se verovati da on sada neće potkazati... jer je
srećan... Pa kako sam malopre išao kod svih i tražio ih, i nikoga nisam našao kod
kuće, i kako sad, možda, ništa nije ni potrebno...
On zastade, jer mu je prestalo disanje.
– Kad biste se vi, gospodine Virginski, iznenadno usrećili – koraknu Petar
Stepanovič prema njemu – da li biste vi odgodili, ne dostavu, o tome nema ni
govora, nego ma kakav opasan podvig građanske kuraži, koji biste zamislili pre
svoje sreće i koji biste smatrali za dužnost i obavezu, bez obzira na opasnost i
gubitak svoje sreće?
– Ne bih, ne bih odgodio! Nizašto ne bih odgodio! – odgovori Virginski s
nekim odveć neskladnim čudnim oduševljenjem i sav se uzdrma.
– Pre biste voleli da postanete opet nesrećni nego da budete nitkov?
– Da, da... štaviše, sasvim naprotiv... više bih voleo biti pravi nitkov... to
jest, ne... bar ne sasvim nitkov, naprotiv, potpuno nesrećan, pre nego nitkov.
– Lepo; znajte onda da i Šatov smatra tu dostavu kao svoj građanski
podvig, svoje naj uzvišenije, uverenje; a dokaz je što on i samog sebe unekoliko
kroz to dovodi u opasnost pred vlašću, premda će mu se zbog dostave svakako
mnogo štošta i oprostiti. Takav čovek neće se tog odreći ni po koju cenu. Nema
sreće koja bi njega pobedila; prođe li jedan dan, on će se setiti, prekoreće sebe i
izvršiće svoju nameru. Pri tom, ja baš i ne vidim nikakvu sreću u tome kao što
mu je žena, posle tri godine, došla u kuću da rodi Stavroginovo dete.
– Ali to njegovo potkazivanje, to njegovo optuživanje niko nije video –
izusti Šigaljev iznenadno i energično.
– Optužbu sam video ja – podviknu Petar Stepanovič; – optužbu sam ja
video, a sav ovaj govor je strašno glup, gospodo!
– A ja – odmah planu Virginski – ja protestujem svom snagom... Ja hoću...
Evo šta ja hoću: ja hoću, kad on dođe, svi da iziđemo i svi da ga pitamo: ako je
istina, neka se uzme od njega pokajanje, na poštenu reč, i onda da se pusti
slobodan. U svakom slućaju, saslušanje! Saslušanje i onda presuda! A ne da se
svi sakrijemo i da ga napadnemo.
– Na poštenu reč izložiti opasnosti celu opštu stvar – to je vrhunac
gluposti! Do đavola, to je užasno glupo! I kakva je to uloga, gospodo, koju vi u
trenutku opasnosti primate na sebe!
– Ja protestujem, ja protestujem – zaokupio Virginski, sve jedno te jedno.
– Nemojte sad vikati! Nećemo čuti znak. Šatov, gospodo... (do đavola, ala
je ovo sve glupo!). Ja sam vam već govorio da je Šatov slovenofil, dakle, jedan
od najglupljih ljudi... Nego, uostalom, do đavola, sasvim je svejedno. Za
preziranje! Vi me samo ometate! Šatov je, gospodo, bio ogorčen čovek, pa kako
je ipak, hteo-ne hteo, pripadao društvu, ja sam se i do poslednjeg trenutka nadao
da se za opštu stvar možemo njime koristiti i upotrebiti ga kao ozlojeđena
čoveka. Ja sam njega, iako su izdate najtačnije naredbe, čuvao i štedeo... štedeo
sam ga sto puta više nego što vredi! Ali on je svršio kao potkazivač... Ma šta tu,
vazdan! Do đavola! Pljujem ja na to!... Nego, neka koji od vas samo proba da se
sad skloni! Ni jedan od vas nema prava da napusti stvar! Možete se vi s njim i
ljubiti ako hoćete, ali da »na poštenu reč« izdate opštu stvar – na to nemate
prava! Tako rade samo svinje i vladini plaćenici!
– A koji su to ovde vladini plaćenici? – procedi Liputin.
– Vi, možda. Za vas bi, Liputine, bolje bilo da ćutite; vi govorite tako tek
iz navike. Potkupljeni su, gospodo, svi koji se u trenutku opasnosti plaše kao
kukavice. Uvek će se naći ludaka koji će u poslednjem trenutku potrčati i
povikati: »Kuku, oprostite mi, pa ću ih sve prodati!« Ali znajte, gospodo, sad
vam se više ni za kakvu dostavku ne bi oprostilo! Ako se pravnički malo i
popusti, ipak svakog čeka Sibir, a, osim toga, nećete umaći ni ispred drugog
mača. A drugi mač je oštriji od državnog.
U besu, Petar Stepanovič nagovori i suvišnih stvari. Šigaljev odlučno
koraknu tri koraka bliže njemu.
– Ja sam od sinoć razmišljao o stvari – poče on uvereno i metodično, kao i
uvek (meni se čini kad bi se i zemlja pod njim provalila, ni tada on ne bi pojačao
svoju intonaciju, niti bi i jednu crtu izmenio u metodičnosti svog izlaganja). – I
kad sam razmislio, zaključio sam da je nameravano ubistvo ne samo gubitak
skupocenog vremena, koje bi se moglo upotrebiti stvarnije i na preče potrebe,
nego nas to utaistvo štetno udaljuje od normalnog puta, što je uvek najviše
škodilo stvari i za čitave desetine godina odlagalo njene uspehe, jer tu dolazi
potčinjavanje uticaju ljudi lakomislenih i nezrelih, prvenstveno politički, mesto
uticaju čistih socijalista. Ja sam ovde došao da protestujem protiv zamišljenog
delà, smeranog za pouku svima, a zatim da sebe izdvojim iz sadašnjeg trenutka,
koji vi, ne znam zašto, nazivate trenutkom opasnosti po vas. Ja se ne uklanjam iz
straha od te opasnosti, niti iz osetljivosti prema Šatovu, s kojim neću da se
ljubim i bratimim – nego jedino zato što cela ta stvar, od početka do kraja,
protivreči doslovice mom programu. A što se, pak, tiče potkazivanja i
potkupljivanja, možete, sa moje strane, biti sasvim mirni: dostave nema.
On se okrete i pođe.
– Ðavo da ga nosi! Susrešće se s njima i onda će Šatov primetiti! – viknu
Petar Stepanovič i izvuče revolver. Začu se cak podignutog obarača.
– Možete biti uvereni – opet se okrete Šigaljev – da ću se sa Šatovom još
možda i pozdraviti, ako ga sretnem, ali opomenuti ga neću.
– A znate li vi, gospodine Furje, da ćete možda platiti za to?
– Pazite, molim vas! Nisam ja Furje. Kad mene mešate sa tim sladunjavim
oklevalom, koji nerealno shvata stvari i propoveda, time samo dokazujete da
vam je moj rukopis, iako je bio u vašim rukama ostao sasvim nepoznat. A što se
tiče vaše osvete, reći ću vam da ste uzalud zapeli oružje; u ovom trenutku za vas
je to sasvim nezgodno. A što mi pretite za sutra ili prekosutra, osim nepotrebnog
trčkaranja, opet nećete ništa za sebe dobiti ako mene ubijete: mene ćete ubiti, ali,
pre ili posle, prići ćete mom sistemu. Zbogom.
U taj mah, na jedno dvesta koraka, iz vrta, otud od ribnjaka, odjeknu
zviždanje. Liputin, kao što je juče dogovoreno, odmah odgovori isto tako
zviždanjem (nemajući pouzdanja u svoja dosta bezuba usta, on je još jutros
kupio u bazaru dečju zemljanu pištaljku za jednu kopejku). Erkelj je uspeo da
Šatova putem pripremi na ovo zviždanje, kako se kod njega ne bi začela neka
sumnja.
– Budite bez brige, ja ću proći postrance od njih, neće me ni videti – reče
im Šigaljev ozbiljnim, uverljivim šapatom, pa zatim, bez hitnje, ne ubrzavajući
korake, on se kroz mračan vrt uputi pravo kući.
Danas se sasvim tačno zna, sve do najmanjih sitnica, kako je izvršen
strahovit događaj. Prvo je Liputin dočekao Erkelja i Šatova, kod same pećine;
Šatov se nije pozdravio s njime, niti mu je pružio ruku, ali je odmah žurno i
glasno rekao:
– A gde vam je motika? I zar nemate još jednu svetiljku? Ta ne bojte se!
Ovde prosto nema nikog, a iz Skvorešnjika neće niko čuti, makar topovi pucali
odovud. Mesto je evo ovde, upravo na ovoj tački...
 On lupnu nogom na mestu odista samo za deset koraka dalje od zadnjeg
ugla pećine, prema šumi. U isti mah Tolkačenko izlete iza drveta i napade ga s
leđa, a Erkelj, opet pozadi, ščepa ga za laktove. Liputin ga napade spreda. Sva
trojica ga oboriše s nogu i pritisnuše na zemlju. Sad Petar Stepanovič priskoči sa
revolverom. Pričaju da je Šatov još imao vremena da glavu okrene prema njemu
i još ga je mogao ugledati i poznati. Tri svetiljke su osvetljavale scenu, Šatov
viknu, kratko i očajno, ali mu ne dadoše da viče dalje: Petar Stepanovič tačno i
pouzdano namesti cev na njegovo čelo, pritište jako i – spusti obarač. Pucanj,
kako izgleda, nije bio vrlo jak; bar u Skvorešnjicima nisu ništa čuli. Čuo je,
razume se, Šigaljev, koji jedva da je za trista koraka odmakao, ali kako je docnije
sam priznao, nije se ni okrenuo ni zaustavio. Smrt je nastala gotovo trenutno.
Potpunu razložnost – ne mislim i hladnokrvnost – sačuvao je jedino Petar
Stepanovič. On čučnu, pa brzo i pouzdano rukom pretrese džepove ubijenog.
Novaca ne beše (novac je ostao pod jastukom Marije Ignjatijevne). Nađe dve-tri
hartijice bez vrednosti: jedna kontroarska pribeleška, naslov neke knjige i jedan
stari hotelski račun iz inostranstva, ko zna zašto dve godine čuvan u džepu. Petar
Stepanovič uze hartije u džep, pa kad iznenada opazi da su se svi skupili da
gledaju u leš i ništa ne rade, poče da ih grdi ljutito i neučtivo, i da ih tera na rad.
Tolkačenko i Erkelj osvestiše se, potrčaše i začas iz pećine donesoše dva
kamena, teška po dvadeset funti, još odjutros tamo ostavljena i pripremljena, što
će reći, uzetom čvrsto i sigurno vezana. Ranije još, na sednici, bilo je utvrđeno
da se leš odnese do najbližeg (trećeg) ribnjaka i da se tamo potopi u vodu, pa
zato sad počeše ovo kamenje pri vezivati lesu za noge i vrat. Privezivao je Petar
Stepanovič, a Tolkačenko i Erkelj samo su držali kamenje, da mu ih dodadu,
prvo jedan, pa drugi. Prvo Erkelj dodade kamen; Tolkačenko za sve to vreme
dosta dugo držaše u rukama svoj kamen, kao neki visak, i celim telom jako
pognut, kao iz poštovanja, kako bi mogao, bez usporavanja posla, odmah da
kamen doda, na prvi zahtev; nijedanput ne pomisli da svoj teret spusti na zemlju.
Kad su naposletku oba kamena privezana i Petar Stepanovič se digao sa zemlje i
zagledao u fizionomije prisutnih, desilo se nešto neobično, sasvim neočekivano,
što ih je sve veoma začudilo.
Kao što je već kazano, gotovo svi su stajali, gledali i ništa nisu radili, sem
ono malo što su radili Tolkačenko i Erkelj. Virginski je, istina, kao i svi ostali,
poleteo na Šatova, ali ga ipak nije uhvatio, ni s leđa ni za ruke, niti je pomagao
da se drži. A Ljamšin se našao u gomili tek posle pucnja. Zatim svi, u toku celog
tog napora s lešom, koji je potrajao možda deset minuta, svi nekako izgubiše
jedan deo svesti. Kad su se načetili oko leša, osećali su, i to pre nego ikakvu
uznemirenost i uzbuđenost, jedino kao neko čuđenje. Liputin je stajao napred,
kraj samog leša. Virginski, iza njega, izvirivao je preko njegovih ramena s
nekom osobitom i nekako sporednom radoznalošću, bez veze sa predmetom, pa
se još i na prste dizao da bolje vidi. A Ljamšin se sakrio iza Virginskog i samo
pokatkad, pažljivo i oprezno, izvirivao iza njega, da bi se odmah opet sakrio. A
kad je kamenje privezano i Petar Stepanovič ustao, Virginski odjedanput sav
uzdrhta od sitne drhtavice, pljesnu rukama i u sav glas bolno uzviknu:
– To nije ono! Nije ono! Ne, nikako nije ono!
Uz svoj ovoliko zadocneli uzvik on bi, možda, dodao još nešto, ali ga
Ljamšin spreči da dovrši: kako je stajao iza njega, iznenadno i svom snagom ga
obuhvati i steže, pa zavrišta nekim neverovatnim vriskom. Ima trenutaka kad
čovek, na primer, u silnom strahu, poviče glasom nekako tuđim, glasom koji se
ranije ne bi kod njega mogao da zamisli, a biva to katkad i vrlo strašno. Ljamšin
nije vikao čovečjim glasom, nego nekako zverinjim. Sve jače i jače, s grčevitom
silinom, stežući pozadi ruke Virginskom, on je vrištao bez prekida i izbuljenim
očima gledao u sve njih; usta je otvorio preterano jako, a nogama usitnio po
zemlji kao da izvodi sitno dobovanje. Virginski se toliko uplašio da je i sam
počeo vikati kao lud i s nekom jarošću toliko ljutom koliko se od njega nije
moglo nadati, otimao se iz Ljamšinovih ruku, grebao ga i bo i udarao koliko je
igde mogao rukama domašiti iza leđa. Naposletku mu Erkelj pomože da otkači
Ljamšinove ruke. Ali kad Virginski u strahu odskoči jedno deset koraka,
Ljamšin, iznenadno ugledavši Petra Stepanoviča, opet vrisnu čak i jurnu na
njega. Saplete se o leš, preko leša pade na Petra Stepanoviča i već ga obuhvati u
naručja i pritište svoju glavu na njegove grudi, tako da ni Tolkačenko ni Liputin
ne mogoše ništa učiniti. Petar Stepanovič je vikao, pljuvao, tukao ga pesnicama
po glavi i najzad se nekako iščupao da bi izvukao revolver. Uvukao ga je pravo u
otvorena usta Ljamušinova, ali onaj je još jednako jaukao. Tolkačenko, Erkelj i
Liputin su ga već čvrsto držali za ruke, ali Ljamšin je još vrištao i nije se
obazirao na revolver. Najzad, Erkelj nekako zgužva svoju maramu od fulara i
vesto mu je ugura u usta, te se tako preseče piska. Tolkačenko mu veza ruke
ostatkom užeta.
– Ovo je nepojmljivo – progovori Petar Stepanovič posmatrajući
poludelog Ljamšina sa uznemirenim čuđenjem.
On je očevidno bio zaprepašćen.
– O njemu sam sasvim drukčije mislio – dodade zamišljeno.
Zasad ostaviše kod njega Erkelja. Valjalo je hitati da se mrtvac ukloni; bilo
je toliko vike i cike da se moglo negde i čuti. Tolkačenko i Petar Stepanovič
podigoše fenjere, a leš dohvatiše ispod glave; Liputin i Virginski uzeše ga za
noge i tako ga ponesoše. Teret sa dva kamena bio je težak; a razmak odatle do
ribnjaka više od dvesta koraka. Najjači beše Tolkačenko. On je savetovao da se
ide u korak, ali mu niko nije odgovarao i išli su kako su počeli. Petar Stepanovič
je išao zdesna i sasvim pognut nosio na ramenu mrtvačevu glavu, a levom rukom
odozdo pridržavao kamen. Za čitavu polovinu puta Tolkačenko se ne seti da svoj
kamen pridržava, te Petar Stepanovič, najzad, uz psovku, podviknu na njega.
Njegov uzvik je bio iznenadan i usamljen; svi su nosili i dalje ćuteći i samo
Virginski, kad već stigoše do samog ribnjaka, pognut pod teretom i kao
malaksao pod njegovom težinom, opet isto onako zvonkim i plačnim glasom
povika:
– To nije ono, ne, ne, to nikako nije ono!
Mesto gde se svršavao treći skvorešnjički ribnjak bilo je dosta veliko i ne
istaknuto, jedno od najusamljenijih i najmanje traženih mesta u parku, naročito u
ovako pozno doba godine. Na tom kraju ribnjak je obalom zarastao u travu. Oni
spustiše fenjere, zamahnuše trupom i baciše ga u vodu. Odjeknu tup i dug zvuk.
Petar Stepanovič izdiže fenjer, za njim se poredaše i ostali, i svi radoznalo
posmatrahu kako mrtvac tone; ali se upravo ništa nije videlo: telo s dva kamena
utopilo se odmah. Površinom vode pođoše velike brazde i kolutovi i izumreše
brzo. Posao je bio završen.
– Gospodo – okrete se Petar Stepanovič svima – mi ćemo se sad razići.
Nema sumnje, vi ćete osećati onaj slobodan ponos koji se udružuje sa
izvršenjem slobodne dužnosti. Ako ste sad, možda, i, na žalost, uznemireni zbog
takvih osećanja, vi ćete ih, nema sumnje, osetiti i sutra, kada će već biti sramota
da se ne oseti. Pristajem da na Ljamšinovo odveć sramno uzbuđenje gledam
samo kao na bunilo, utoliko pre što je on, kažu, još odjutros bolestan. A vama,
Virginski, jedan trenutak slobodnog razmišljanja pokazaće da se u interesu opšte
stvari nije moglo oslanjati na časnu reč, nego je valjalo činiti baš onako kako
smo mi učinili. Posledice će vam dokazati da je Šatovljeva dostava postojala.
Voljan sam da zaboravim vaše uzvike, što se tiče opasnosti – ne vidi se baš
nikakva! Nikom ni na um neće pasti da posumnja na ma koga od nas, naročito
ako se svi umednete ponašati kako treba; i, tako, što je glavno zavisi od vas
samo i od onog potpunog uverenja koje ćete, nadam se, još sutra svi učvrstiti.
Zato ste se, između ostalog, i spojili u posebnu organizaciju slobodnog društva
jednomišljenika, da u danom trenutku udružite svoje energije za opštu stvar i da,
kad i ako zatreba, jedan drugog ispitujete, pratite i pazite. Svakog od vas
obavezuje viši račun. Vi ste pozvani da obnovite borbu; jer je ta stvar od
ustajalosti starački iznemogla i zaudara; to neka vam je, podsticaja radi, uvek
pred očima. Ceo vaš posao sastoji se sad u rušenju – sve da se sruši: i država i
njen moral. Ostanimo samo mi koji smo se unapred spremili da primimo vlast:
pametne ćemo sa sobom združiti, a glupake ćemo uzjahati. Vi se zbog toga ne
morate zbunjivati ni snebivati. Naraštaj valja iznova vaspitati da bi zaslužio
slobodu. Predstoje još mnoge hiljade Šatova. Organizujmo se da bismo uzeli
vlast; ono što leži besposleno, nezauzeto, i samo zija, stidno bi bilo ne povesti sa
sobom. Odmah sad idem Kirilovu i ujutru će se imati dokumenat u kome on,
pred smrt, daje izjavu, radi obaveštenja vlasti, i sve prima na sebe. Od takve
kombinacije ništa nema verovatnije. Prvo, on je sa Šatovom u neprijateljstvu;
živeli su zajedno u Americi, pa su, dakle, imali vremena da se posvađaju.
Poznato je da je Šatov izneverio načela; dakle, njihovo neprijateljstvo dolazi
zbog načela i iz straha od potkazivanja – i to je neprijateljstvo koje najmanje
prašta. Sve će to tako biti i napisano. Najzad, može se pomenuti da je kod njega,
u kući Filipova, stanovao Fećka. I, tako, sve će to potpuno ukloniti svaku sumnju
od vas, jer će sva ta stoka pogubiti glave od velike zabune. Sutra, gospodo, mi se
nećemo videti; ja moram za kratko vreme u srez. Ali prekosutra ćete dobiti od
mene vesti. Savetovao bih vam da naročito sutrašnji dan odsedite kod kuće. A
sad da se raziđemo, sve po dvojica raznim putevima. Vas, Tolkačenko, molim da
se zauzmete za Ljamšina i da ga odvedete kući. Vi možete na njega uticati i, što
je glavno, razjasniti mu koliko sam sebi može naškoditi svojom malodušnošću.
U vašeg rođaka Šigaljeva, gospodine Virginski, neću da sumnjam, isto tako kao
ni u vas; on neće izdati. Ostaje samo da žalimo zbog njegovog ponašanja.
Uostalom, pri svem tom, on još nije izjavio da ostavlja društvo, pa zato je još
rano sahranjivati ga. Dakle, brže, gospodo! Iako su ono volovske glave, ipak
opreznost nije naodmet.
Virginski pođe sa Erkeljom. Erkelj, predajući Ljamšina Tolkačenku, uspe
da ga privede Petru Stepanoviču i da mu pokaže kako se on pribrao, da se kaje i
da moli za oproštenje; da se, štaviše, i ne seća šta mu je bilo. Petar Stepanovič
ode sam obilazeći ribnjak s one druge strane, mimo parka. To beše najduži put.
Mnogo se začudi kad ga gotovo na pola puta stiže Liputin.
– Petre Stepanoviču, znajte, Ljamšin će potkazati.
– Neće; on će se opametiti i setiti da će, ako potkaže, prvi otići u Sibir!
Sad neće niko potkazati. Nećete ni vi...
– A vi?
– Nesumnjivo je da ću vas sve zauzdati, samo ako mrdnete da izneverite; i
vi to znate. Ali nećete vi odati. Zato ste trčali za mnom čitave dve vrste?
– Petre Stepanoviču, Petre Stepanoviču! Teško da ćemo se mi ikad više
videti!
 – Zašto?
– Recite mi samo jedno.
– No, šta? Uostalom, želim da se čistite odavde.
– Jedan odgovor, ali pravi: jesmo li mi jedina petica na svetu ili ih odista
ima nekoliko stotina? Pitam to iz više razloga, Petre Stepanoviču.
– Vidim to po vašoj mahnitosti. A znate li vi, Liputine, da ste vi opasniji
od Ljamšina?
– Znam, znam, ali odgovor, vaš odgovor!
– Vi ste glupak! Sad već, uostalom, mislim da bi vam bilo svejedno bila
jedna, ili hiljadu.
– Dakle, jedna! Odmah sam znao! – povika Liputin. – Uvek sam znao da
je jedna, sve do ovog časa...
Pa i ne sačeka drugi odgovor, nego okrete natrag i brzo se izgubi u
pomrčini.
Petar Stepanovič se zamisli malo.
– Ne, niko neće izdati – progovori on odlučno – ali družina mora ostati
družina i slušati! Ili ću ih ja... Ih, kakve su sve to trice, zbilja, bogami!


 II

Verhovenski prvo svrati u svoj stan, pa savesno, bez žurbe, tačno i lepo
složi putnički prtljag. Ujutru u šest je polazio brzi voz. Taj voz je dolazio samo
jedanput nedeljno, a uveden je bio skoro, zasad samo kao proba. Mada je Petar
Stepanovič naše obavestio kao da se samo privremeno odvaja od njih i da, tobož,
ide u srez, ipak je, posle se videlo, imao sasvim drugih namera. Kad svrši s
prtljagom, on se obračuna s domaćicom (nju je već ranije izvestio o svom
odlasku) i kolima se preseli kod Erkelja, koji je stanovao blizu stanice. A, zatim,
otprilike jedan čas posle ponoći, uputi se Kirilovu, prođe opet kroz onaj potajni
Fećkin ulaz.
Duševno stanje Petra Stepanoviča bilo je užasno. Pored drugih, za njega
vrlo važnih nepovoljnosti (o Stavroginu još ništa nije mogao doznati), on je, čini
mi se – jer ne mogu da tvrdim pouzdano – dobio danas, odnekud (najverovatnije
iz Petrograda), jedan tajni izveštaj o nekakvoj opasnosti koja ga u skorom
vremenu čeka. Razume se, o tom vremenu se sad pronose kod nas u gradu vrlo
mnoge bajke; ali ako je išta bilo ranije tačno poznato, bilo je poznato samo onom
ko je to trebalo da zna. A ja, po svom ličnom mišljenju, držim da je Petar
Stepanovič mogao imati posla i gdegod na drugom mestu, ne samo kod nas, pa
je odista i mogao biti uhođen i dobiti obaveštenja. Uveren sam, nasuprot ciničnoj
i očajnoj sumnji Liputinovoj, da je Petar Stepanovič doista mogao imati još dve-
tri petice mimo naše, na primer, u obema prestonicama; a ako ne petice, ono
veze i spojeve, i to, možda, i vrlo neobične. Nije prošlo više od tri dana posle
njegovog odlaska, a u naš grad stiže iz prestonice naredba da se Petar Stepanovič
odmah zatvori – a zbog kojih delà upravo i da li kod nas ili u kom drugom
mestu, ne znam. Ova naredba stigla je taman da pojača onaj potresni utisak
straha, gotovo mističnog, koji je obuzeo našeg starešinu, kao i naše dotad uvek
lakoumno društvo; a stigla je upravo tada kad se obelodanilo tajanstveno i vrlo
značajno ubistvo studenta Šatova, kao i sve vanredno zagonetne okolnosti koje
su taj događaj pratile. Ali naredba je zakasnila! Petar Stepanovič je tada, pod
tuđim imenom, već bio u Petrogradu, odakle je, kad je pronjušio u čemu je stvar,
utekao preko granice... Nego, ja sam suviše izmakao napred.
Kod Kirilova on uđe sa izgledom ljutitog čoveka, spremnog za svađu.
Pored glavnog posla, hteo je da otkine kao i nešto lično od Kirilova, da se za
nešto na njemu osveti. Kirilov baš kao da se obradovao njegovom dolasku;
videlo se da ga je očekivao vrlo dugo i sa bolesnim nestrpljenjem. Lice mu beše
bleđe nego inače, pogled crnih očiju težak i ukočen.
– Mislio sam nećete doći – progovori on mučno, iz dubine kuta na divanu,
odakle se inače i ne pomače da ga dočeka.
Petar Stepanovič stade pored njega i, pre nego što će progovoriti, zagleda
se u njegovo lice nepomičnim pogledom.
– Dakle, sve je u redu i nećemo odustati od naše namere... je li, junače? –
osmehnu se on uvredljivo-zaštitničkim osmehom. – A ako sam baš i zadocnio –
dodade neprijatno šaljivo – bar vi nemate šta da se žalite na to: poklonio sam
vam tri sata.
– Neću od vas poklonjene sate! Ti mi ih ne možeš pokloniti... glupače!
– Kako? – trže se Petar Stepanovič, ali se odmah savlada. – Gle ti
osetljivka! E? Pa mi smo ljuti? – udešavao je on svoje reči jednako sa izgledom
uvređene oholosti. – U ovakvom trenutku pre bi bio potreban mir. Najbolje je
sad sebe smatrati za Kolumba, a na mene gledati kao na miša i ne računati na
moju uvredu. To sam juče preporučivao...
– Ja neću da te gledam kao miša.
– Šta je sad to, kompliment? Nego, uostalom, i čaj je hladan... dakle, sve
tumbe! Da, ovde se dešava nešto sumnjivo. Aha! Gle, vidim nešto tamo na
prozoru, na tanjim (on priđe prozoru). Ono, kuvana kokoška, s pirinčem!... Ali
zašto nije dosad ni načeta? Mora da smo bili u takvom duševnom stanju da čak
ni kokošku...
– Ja sam jeo; i to nije vaša stvar; umuknite!
– O, naravno, pa to je sad i svejedno. Ali za mene, za mene i nije
svejedno: zamislite, gotovo nisam ni ručao i, prema tome, ako ova kokoška,
kako mislim, sad već više nije potrebna, a?...
– Pojedite ako možete.
– Dobro, hvala, a zatim ću čaj.
On se očas namesti za sto, na drugi kraj divana, i s retkom lakomošću
navali na jelo; ali u isti mah svaki čas posmatraše svoju žrtvu. Kirilov ga je sa
jetkom odvratnošću nepomično gledao, upravo kao da nema snage da se odvoji
od tog predmeta odvratnosti!
– Nego, zbilja – odjednom dobaci Petar Stepanovič jedući i dalje – zbilja,
a naša stvar? Mi, dakle, ne odustajemo, a? Je li? A pisamce?
– Ja sam ove noći otkrio da mi je svejedno. Napisaću. O proglasima?
– Jest, i o proglasima. Uostalom, ja ću izdiktirati. Jer vama je svejedno.
Zar bi vas, u ovom trenutku, sadržina mogla da uznemirava?
– To nije tvoja stvar.
 – Nije moja, razume se. Uostalom, svega samo nekoliko redaka: da ste sa
Šatovom rasturali proglase, između ostalih i pomoću Fećke, koji se krio u vašem
stanu. Ova tačka, o Fećki i o stanu, vrlo je važna, čak najvažnija. Vidite, ja sam
prema vama sasvim otvoren.
– Šatov? Zašto Šatov? Nipošto Šatov.
– Eto ti sad, šta će vam to? škoditi mu već ne možete.
– Došla mu je žena. Ona se probudila i poslala da me pita gde je on.
– Slala da pita za njega? Hm. To nije zgodno. Može biti poslaće opet; niko
ne mora znati da sam ovde.
Petar Stepanovič se zabrinu.
– Ona neće doznati; opet spava; kod nje je babica Arina Virginska.
– Baš zato i... neće čuti, mislim? Znate, dobro bi bilo da se ulaz zatvori.
– Ništa neće čuti. A Šatov ako dođe, ja ću vas sakriti u onu sobu.
– Šatov neće doći; a vi ćete napisati da ste se posvadili zbog izdaje i
otkazivanja... večeras... i da je to uzrok njegove smrti.
– Umro! – povika Kirilov i skoči s divana.
– Večeras u osam uveče; ili, bolje reći, sinoć u osam; jer sad je već jedan
posle ponoći.
– Pa ti si ga ubio!... I to sam ja juče slutio!
– Kako ne biste slutili! Evo, iz ovog revolvera! – (On izvuče revolver,
izgleda, zato da ga pokaže ali ga više nije ni sklanjao, nego ga zadrža u ruci kao
na gotovs.) – čudan ste vi čovek, zbilja. Pa zaboga, Kirilove, vi ste i sami znali
da se tako moralo razračunati s tim lupežom, šta je tu imalo da se sluti? Ja sam to
već nekoliko puta pretresao, Šatov je spremao dostavu; ja sam ga pratio; ostaviti
ga, nije se moglo nipošto. Pa i vama je bilo dato uputstvo da pazite; i sami ste
mi, pre tri nedelje, kazali...
– Umukni! Ti si to zato što ti je u Ženevi pljunuo u lice!
– I zato, i još za drugo. Za mnogo štošta drugo, uostalom, bez ikakve
mržnje. Što skačete? Zašto pravite te figure? Oho! Gle kakvi smo... evo...
On skoči i upravi revolver ispred sebe. Međutim, i Kirilov je iznenada
dohvatio s prozora svoj revolver, još jutros spremljen i napunjen. Petar
Stepanovič zauze stav i uperi oružje na Kirilova. Kirilov se pakosno nasmeja.
– Priznaj, nitkove, uzeo si revolver zato da ja ubijeni tebe... a ja neću tebe
da ubijem... premda premda...
I opet uperi revolver na Petra Stepanoviča, kao da odmerava metu, kao da
nema snage odreći se zadovoljstva da zamisli sebe kako bi ga ubio. Petar
Stepanovič, neprestano u istom stavu, čekaše do poslednjeg trenutka i ne okidaše
izlažući se time da pre sam dobije zrno u čelo nego da prvi puca; iako je od ovog
»manijaka« moglo i to da se očekuje. Ali »manijak« najzad spusti ruku, jer je bio
zadihan i u drhtavici; nije mogao da govori.
– Našalili smo se, pa dosta – spusti oružje i Petar Stepanovič. – Znao sam
ja da se vi šalite; samo, znate, rizikovali ste; ja sam mogao i okinuti...
On prilično mirno sede na divan, nasu sebi čaja, uostalom, malo
uzdrhtalom rukom. Kirilov spusti revolver na sto i poče da hoda gore-dole.
– Ja neću napisati da sam ubio Šatova i... sad neću ništa da napišem. Nema
pisma!...
– Nema?
– Nema.
– Da čudne dvoličnosti, da čudne gluposti! – tu Petar Stepanovič pozelene
od jeda. – Ja sam to, uostalom, i slutio. Znajte, nećete me uplašiti. Kako hoćete,
zbilja. Kad bih vas mogao silom naterati, ja bih vas naterao. Uostalom, vi ste
podmukli.
Petar Stepanovič je sve više i više gubio strpljenje. – Vi ste onda molili
novac od nas, bacili nam prašinu u oči... Samo, pri svem tom, ja odavde ne
izlazim bez rezultata, bar dok ne vidim kako ćete sami sebi lubanju da
razmrskate.
– Ja hoću da ti odmah izađeš – odupre mu se Kirilov nepokolebljivo.
– A-ja, to već nikako! – Petar Stepanovič opet dohvati revolver. –
Verovatno, palo vam sad na um da samo iz pakosti i straha sve odložite, pa sutra
da idete da prijavite, kako biste opet dobili malo para... jer to se plaća. Ðavo da
vas nosi, ali takvi kukavci kao što ste vi na sve su gotovi! Samo, ne uznemirujte
se: sve sam ja unapred video i znao; neću odavde otići dok, evo, ovim
revolverom ne razmrskam tu vašu lubanju, kao i onom hulji Šatovu – u slučaju
da se vi lično prepadnete pa odložite nameru... đavo da vas nosi!
– Ti pošto-poto želiš da vidiš i moju krv?
– Ne iz mržnje, razumete li? Meni je svejedno. Nego zato da bih bio miran
za našu stvar. Na čoveka se ne može osloniti, vidite i sami. Ja nimalo ne
razumem tu vašu fantaziju da sebe umorite. Nisam vam to ja izmislio, nego ste
vi sami kazali, pre nego što sam o njoj i čuo, i to niste kazali prvo meni, nego
članovima u inostranstvu. I ne gubite iz vida da vas niko od njih nije na to
primoravao, niko od njih vas nije ni poznavao, nego ste sami došli da se
poverite, iz osetljivosti. E pa šta možete sad kad je baš na tome, još onda, i to s
vašim pristankom, i ponudom (utuvite: ponudom!) zasnovan plan za ovdašnji
rad! To se sad već nikako ne može da izmeni. Vi ste tako sebe postavili da znate,
znate i suviše mnogo štošta što ne biste trebali da znate. Ako pođete sutra da nas
prijavite vlastima, da neće to, možda, i vama biti nezgodno? Kako mislite? Vi ste
se obavezali, dali reć, uzeli novac... i sad nikako ne možete odreći...
Petar Stepanovič se jako zagrejao, ali ga Kirilov odavno ne slušaše. On je
opet zamišljen hodao po sobi.
– Žao mi Šatova – reče on i ponovo se zaustavi pred Petrom
Stepanovičem.
– Ta, ono, doduše, žao je i meni, možda, i zar...
– Ćuti, nitkove! – zagrme Kirilov i učini pokret strašan i nedvosmislen. –
Ubiću te!
– De, de, de, slagao sam, slagao, slažem se, nimalo mi ga nije žao! Ta de,
dosta! Dosta! – skoči Petar Stepanovič preplašeno i ispruži ruku.
Kirilov se odjednom umiri i opet poče hodati.
– Ja neću odložiti, ja baš sad hoću da se ubijem: svi su podlaci!
– Vidite, eto, to je ideja; dabogme, svi su podlaci i kako je pristojnom
čoveku mrsko da živi na svetu...
– Glupače, i ja sam podlac kao i ti, kao i svi, i nisam pristojan čovek.
Pristojnog čoveka nikad nije bilo.
– Najzad, setio sam se. Zar vi, Kirilove, kako ste pametni, niste shvatili da
su svi jedni i isti, da ne postoji ni bolje ni gore, nego samo pametnije i gluplje, i
da ako su svi podlaci (što je, uostalom, glupost), onda, po svoj prilici, i nema
podlaca!
– A! Pa ti se zbilja ne smeješ! – pogleda ga Kirilov s nekim čuđenjem. –
Ti to kažeš vatreno i prosto... Zar ljudi kao što si ti imaju uverenja?
– Kirilove, ja nikad nisam mogao razumeti zašto hoćete da se ubijete.
Znam, samo, da se to čini iz uverenja, iz čvrstog uverenja. Ali ako osećate
potrebu da se, tako reći, naizgovorite, ja sam vam na usluzi... Samo, valja imati
na umu vreme...
– Koliko je sati?
– Oho, tačno dva – pogleda Petar Stepanovič u časovnik i zapali cigaretu.
»Čini mi se, moći ćemo se pogoditi«, pomisli on.
– Ja nemam šta tebi da kažem – promrmlja Kirilov.
 – Razumem; tu ima nešto o bogu... jer vi ste mi to razjašnjavali jedanput,
pa i dvaput. Kad se ubijete, ako se ubijete, bićete bog... tako nešto, čini mi se?
– Da, ja ću biti bog.
Petar Stepanović se ne osmehnu. Čekao je. Kirilov ga pogleda oštroumno.
– Vi ste politički obmanjivač i intrigant, vi hoćete da me svedete na
filozofiju i na oduševljenje, da me primirite, da mi odstranite gnev i kad se
pomirim, da izmolite pismo da sam ja ubio Šatova.
Petar Stepanovič odgovori sa gotovo prirodnom prostodušnošću:
– E, pa neka me, nek sam i takav nevaljalac; samo, zar vama, Kirilove, u
poslednjim trenucima nije to svejedno? De, recite mi, molim vas, zašto se
svađamo: vi ste ovakav, ja onakav, pa šta iz tog izlazi? A uz to, obojica smo...
– Podlaci.
– Pa, recimo, i podlaci. Vi znate da su to samo reči.
– Ja celog života nisam hteo da to budu samo reči. Ja i sad svaki dan hoću
da to ne budu reči.
– Pa da, svaki traži gde je bolje... Sitna riba... to jest, svaki traži sebi
komfor svoje vrste, svoju ugodnost, to je sve. Davno i davno poznata stvar.
– Ugodnost, veliš?
– Ah, vredi li prepirati se oko reči.
– Ne, ti si dobro kazao: ugodnost. Bog je potreban i za to ga mora biti.
– E pa, izvrsno!
– Ali ja znam da njega nema i ne može biti.
– To je tačnije.
– Zar ne razumeš da s tim dvema mislima čovek ne može da ostane među
živima?
– Nego da se ubije, valjda?
– Zar ti ne razumeš da se jedino zbog toga može čovek ubiti? Ti ne
razumeš da može biti takav čovek, jedan iz hiljada vaših miliona, koji neće hteti
i neće podneti.
– Ja razumom samo da se vi, čini mi se, kolebate... To je vrlo rđavo.
– I Stavrogina je pojela ideja – nije zapažao Kirilov onu napomenu i
sumorno je hodao po sobi.
– Kako? – Petar Stepanovič naoštri sluh; – kakva ideja? Je li vam on lično
nešto govorio?
 – Nije, ja sam pogodio sam: Stavrogin, ako veruje, ne veruje da veruje. A
ako ne veruje, ne veruje da ne veruje.
– E, kod Stavrogina ima nešto drugo, pametnije od toga...– nabusito
promumla Petar Stepanovič, uznemireno prateći obrt razgovora i bledog
Kirilova.
»Ðavo da ga nosi, neće se ubiti«, mislio je on; »uvek sam to slutio; naopak
mozak i ništa više; ih, kakav ljudski šljam!«
– Ti si poslednji koji si sa mnom – iznenada učini Kirilov milost; – i ne
bih hteo da se s tobom rđavo rastanem.
Petar Stepanovič ne odgovori odmah. »Do đavola, šta je, opet, ovo?«
pomisli on ponovo.
– Verujte, Kirilove, ja nemam ništa protiv vas kao ličnosti i uvek sam...
– Nizak si ti i lažna pamet. Ali i ja sam što i ti, i ubiću se, a ti ostaješ živ.
– To jest, hoćete reći da sam tako nizak da želim ostati među živima.
On još nije mogao da prosudi je li zgodno ili nije da u ovakvom trenutku
ovakav razgovor nastavlja i odluči da se »drži prema okolnosti«. Ali Kirilov ga
je i dosad uvek ljutio svojim tonom nadmoćnosti i svojim otvorenim prezirom, a
sad ga je to, odnekud, još više ljutilo nego pre. Možda zato što mu Kirilov, koji
kroz koji čas treba da umre (jer, ipak, Petar Stepanovič je to stalno imao na
umu), izgleda nekako kao neki polučovek, neko kome on tu nadmoćnost i
preterani ponos nikako na može da dopusti.
– Izgleda mi da mi se hvalite što ćete se ubiti?
– Ja sam se uvek čudio što svi ostaju da žive – reče Kirilov i ne slušajući
njegovu napomenu.
– Hm! Uzmimo da je to ideja, ali...
– Majmune, ti povlađuješ da bi mene pokorio, ćuti! Ništa ti ne razumeš.
Ako nema boga, onda sam ja bog.
– E, tu vašu taćku nikad nisam mogao da razumem: po čemu ste vi bog?
– Ako boga ima, onda je sve njegova potpuna volja i ja ne mogu izvan
volje njegove. Ako ga nema, onda je potpuna volja moja i dužan sam da
obznanim svoju volju.
– Slobodnu volju? A zašto da ste to dužni?
– Zato što je cela volja postala moja. Zar niko na čitavoj planeti, kad svrši
s bogom i uveri se o svojoj volji, neće smeti, bez straha, u glavnoj tački, da
pokaže slobodnu volju? To je kao kad siromašak dobije nasledstvo i uplaši se, pa
ne sme da priđe kesi, jer smatra sebe nemoćnim da to ima. Ja hoću da obznanim
slobodnu volju. Neka sam jedan, ali učiniću.
– I učinite.
– Ja sam dužan da se ubijem, jer najglavnija tačka moje slobodne volje
jeste: ubiti sam sebe.
– Doduše, niste vi jedini što se ubijate, ima mnogo samoubica.
– Sa uzrokom. Ali bez ikakva uzroka, nego jedino od svoje slobodne
volje, samo ja.
»Neće se ubiti«, opet sevnu kroz glavu Petra Stepanoviča.
– Znate šta – reče on ljutito. – Da sam na vašem mestu, ja bih svoju
slobodnu volju pokazao time što bih ubio nekog drugoga, a ne sebe. Mogli biste
biti korisni. Kazaću vam koga, ako se ne uplašite. I onda pristajem da se ne
ubijete danas. Može da bude sporazuma.
– Ubiti drugog bila bi najniskija tačka moje slobodne volje; a ti si sav u
tome. Ja nisam ti; ja hoću najvišu tačku i ubiću sebe.
»Svojom pameću, hvala bogu, dotle je došao«, pakosno promumla Petar
Stepanovič.
– Ja sam dužan da objavim neverovanje u boga – reče Kirilov hodajući po
sobi. – Za mene uzvišenije ideje nema do da bog ne postoji. Za mene govori sva
ljudska istorija. čovek je učinio samo to što je izmislio boga, da živi i ne ubija se;
u tome je cela svetska istorija do danas. Ja jedini u svetskoj istoriji nisam hteo da
izmislim boga, to je prvi put. Neka saznadu jednom zasvagda.
»Neće se ubiti«, strepeo je Petar Stepanovič.
– A ko da sazna? – podsticaše ga on. – Ovde smo ja i vi; Liputin, valjda?
– Svi da saznaju; svi će saznati... Nema ništa tajno što ne bi postalo javno.
To je On kazao.
On s grozničavim oduševljenjem pokaza na ikonu Spasiteljevu pred kojom
je goreo žižak. Petar Stepanovič se sasvim razljuti.
– Mora da vi baš u njega verujete! I kandilo palite; da nije to »za svaki
slučaj«?
Kirilov poćuta.
– Znate šta, ja mislim da vi verujete možda više nego pop.
– U koga? U Njega? Slušaj – zastade Kirilov, a nepomičan i zanet pogled
beše upro ispred sebe. – Slušaj, veliku ideju: Bio je na zemlji jedan dan, a u
sredini zemlje stajala su tri krsta. Jedan na krstu je verovao toliko da reče
drugom: »Danas ćeš biti sa mnom u raju.« Svrši se dan, oba umreše, odoše, i ne
nađoše niti raj niti uskrsnuće. Ne obistini se kazano obećanje. Slušaj: Ovaj čovek
bio je veći od svih na zemlji, sačinjavao je ono zašto ona treba da živi. Cela
planeta i sve što je na njoj bez toga čoveka je – samo ludilo. Takvog čoveka nije
bilo ni pre ni posle njega, nikad, a čudo je bilo. U tome i jeste čudo što nije bilo i
neće biti takvoga, nikad. A kad je tako, ako prirodni zakoni nisu požalili ni
Ovoga, a ni čudo svoje nisu požalili, nego i njega naterali da živi usred laži i
umre za laž, onda je, dakle, i cela planeta laž i stoji na laži i glupom podsmehu.
Mora da su i sami zakoni planete laž i đavolov vodvilj. Pa zašto živeti?
Odgovori ako si čovek.
– To je drugi obrt stvari. Meni se čini da ste vi premašili dva razna uzroka;
a to je očajno. Ali, dopustite, a šta ćemo ako ste vi bog? Ako je laž svršena i ako
ste se vi dosetili da cela laž dolazi otuda što je dosadašnji bog postojao?
– Jedva, razumeo si! – povika Kirilov razdragano. – Dakle, može se
razumeti kad je razumeo čovek kao što si ti! Razumeš li sad: celo spasenje za
svakoga jeste dokazati tu misao. No ko će je dokazati? Ja! Ja ne razumem kako
je ateist dosad mogao znati da nema boga, pa opet se nije ubio? Saznati da nema
boga, a ne saznati da se u taj isti čas sam postaje bog – to je apsurd, inače čovek
mora ubiti sebe; nikako drukčije! Ako ti to saznaš, ti si car i nećeš se ubiti; nego
ćeš živeti u slavi najslavnijoj. Ali jedan, onaj ko je saznao prvi, mora se ubiti,
odmah, nikako drukčije, inače ko će da počne i da dokaže? Ja ću se ubiti
neminovno da bih počeo i dokazao. Ja sam tek po nevolji bog i ja sam nesrećan,
jer imam dužnost da objavim svima svoju slobodnu volju. Svi su nesrećni zato
što svi strahuju da objave svoju slobodnu volju. Čovek je dosad zato i bio
nesrećan i kukavan što se bojao da objavi najglavniju tačku svoje volje i
pokazivao je svoju volju iz prikrajka, kao đak. Ja sam strašno nesrećan, jer se
strašno bojim. Strah je čovekovo prokletstvo... Ali ja objavljujem slobodnu volju
i dužan sam uveriti da ne verujem. Ja ću početi i dovršiti, i otvoriti vrata. I
spašću. Spas će biti za ljude samo to, to jedino za sve ljude, i budući naraštaji
biće već fizički preporođeni; jer u sadašnjem fizičkom obliku, koliko sam ja
mislio, čovek ne može da bude bez dosadašnjeg boga nikako. Ja sam tri godine
tražio atribut svog božanstva – to je Slobodna volja! To je sve čime ja u glavnoj
tački mogu pokazati nepokornost i novu strašnu slobodu svoju. Jer je ona veoma
strašna. Ja se ubijam da pokažem nepokornost i novu strašnu slobodu svoju.
Lice Kirilova bilo je neprirodno bledo, pogled neizdržljivo težak. Beše kao
u vrućici. Petar Stepanovič pomisli da će sad pasti.
– Daj pero! – odjednom sasvim neočekivano – uzviknu Kirilov u
odlučnom nadahnuću. – Diktiraj sve ću potpisati. I da sam ubio Šatova
potpisaću. Diktiraj, dok mi je smešno. Ne bojim se mišljenia uobraženih
nadmenih robova! Videćeš lično da će sve tajno postati javno! A ti ćeš biti
zgažen... A ja verujem! Verujem!
Petar Stepanovič smesta dohvati mastionicu i hartiju i poče da diktira kako
bi ugrabio trenutak; sav je drhtao za uspeh.
»Ja, Aleksej Kirilov, objavljujem«...
– Stoj! Neću. Kome objavljujem?
Kirilov se tresao kao u groznici. Izgleda da ga je ova izjava, i neka
naročita iznenadna misao na nju, odjednom celog progutala, kao kakav izlaz na
koji je njegov izmučeni duh burno naleteo, makar samo za trenutak.
– Kome objavljujem? Hoću da znam kome?
– Nikom, svima, prvom ko pročita. Našta određenost? Celom svetu!
– Celom svetu? Bravo! I da ne bude kao kajanje. Neću da bude kao
kajanje i neću vlastima!
– Ama nećete, zaboga, nemojte, do đavola, sve vlasti! Pišite, ako mislite
ozbiljno!... – podviknu Petar Stepanovič histerično.
– Stoj! Hoću gore jednu njušku, sa isplaženim jezikom.
– Eh, koješta! – naljuti se Petar Stepanovič. – Sve se to i bez crteža može
da iskaže, samo tonom.
– Tonom? To je dobro. Da, tonom, tonom! Diktiraj, u tonu!
– Ja, Aleksej Kirilov – diktirao je Petar Stepanovič energično i zapovedno,
nagnut nad ramenima Kirilova, i prateći svaku reč koju je onaj pisao uzdrhtalom
rukom od uzbuđenja, »ja, Kirilov, izjavljujem da sam danas... og oktobra, uveče
u osam sati ubio studenta Šatova u parku zbog izdaje i zbog toga što je vlastima
dostavio proglase i Fećku, koji je kod nas dvojice u istoj kući Filipova stanovao i
noćivao deset dana. A ubijam se danas iz revolvera ne zato što se kajem i što se
bojim vas, nego zato što sam još u inostranstvu imao nameru da sebi oduzmem
život.«
– Samo to? –– uzviknu Kirilov sa čuđenjem i srdžbom.
– Ni reči više! – odmahnu rukom Petar Stepanovič tako kako bi u isti mah
uspeo da mu otme dokumenat.
– Stoj! – Kirilov snažno pritište ruku na hartiju; – stoj ! besmislica! Ja
hoću s kim sam ubio. Zašto Fećka? A požar? Ja hoću sve, i još da se podsmevam
i rugam, hoću tonom, tonom hoću!
– Dosta je, Kirilove, uveravam vas da je dosta – ponovo je molio Petar
Stepanovič, a sav je drhtao da onaj ne pocepa list. – Da bi se tome poverovalo,
valja da bude što nejasnije, upravo ovako, taman ovako, samo u nagoveštajima.
Valja pokazati samo krajičak istine, taman toliko da njih čovek razdraži. Oni će
sami sebe više nalagati nego mi; i već, razume se, poverovaće sami sebi više
nego nama; a to je, razume se, najbolje, bolje nego išta drugo! Dajte! Ovako je
sjajno! Dajte, dajte!
On se stalno trudio da otme list. Kirilov je širom otvorio oči i slušao kao
da se stara da pojmi, ali kao da više ne može da poima.
– Ih, do đavola! – razljuti se Petar Stepanovič – pa on to još nije ni
potpisao! šta ste izbuljili te oči, potpisujte!
– Ja hoću da naružim... – promrmlja Kirilov; ujedno uze pero i potpisa se.
– Ja hoću da naružim.
– Dopišite: Vivo, la république,287 pa dosta.
– Bravo! – gotovo zaurla Kirilov od ušićenja.
– Vive la... Ne, ne, ne tako... Vive la république démocratique, sociale et
universelle, ou la mort.288 ... Ne, ne, ne tako... Liberté, égalité, fraternité, ou la
mort.289 Ovo je lepše, ovo je lepše. – On sa zadovoljstvom napisa to ispod svog
imena.
– Dosta, dosta – ponavljao je Petar Stepanovič.
– Stoj, još malčice... Ja ću, znaš, potpisati još jedanput francuski: »de
Kiriloff, gentilhomme russe et citoyen du monde.290« Ha-ha-ha! – zacenu se on
od smeha. – Ne, ne, ne, stoj! Našao sam najbolje eureka! Dakle: gentilhomme,
seminarist russe et citoyen du monde civilisé.291 Ovo je bolje od svih, svakih –
Pa skoči s divana i iznenadnim brzim pokretom dohvati revolver s prozora, otrča
s njim u drugu sobu i dobro zatvori vrata za sobom.
Petar Stepanovič postoja malo razmišljajući i gledajući u vrata.
»Ako je trenutak tu, onda će verovatno i pucati, a počne li da misli, ništa
neće biti.«
Uze list, sede, i ponovo ga pregleda. Opet mu se svidelo kako je izjava
sastavljena.
»Šta sad još treba? Treba ih za neko vreme držati u zabuni i zavesti. Park?
U gradu nema parka, dobro, ali kad pomisle, setiće se Skvorešnjika. Dok se sete,
proći će vreme; dokle budu tražili leš, opet će proći vreme; a nađu li leš, biće to
dokaz da je istina što je o tome napisano; dakle, istina je i sve ostalo, dakle,
istina je i ovo za Fećku. A šta će to reći: Fećka? Fećka – to je paljevina, to su
Lebjatkini, znači: sve je i poteklo odavde, iz kuće Filipova, a oni to baš nisu
znali ni videli; sve su propustili, i to će ih sasvim zbuniti! Naši – neće im ni na
um pasti. Šatov, pa Kirilov, pa Fećka, pa Lebjatkin; pa zašto su jedan drugog
ubili? Eto im još jedno malo pitanje... Ih, do đavola! ne čuje se pucanj!...«
On je, istina, čitao izjavu i u njoj uživao, ali je ipak svaki čas u mučnom
nemiru osluškivao i odjedanput se naljuti. Nespokojno pogleda u časovnik –
dosta je kasno, a već je deset minuta kako je Kirilov izišao... Dohvati sveću pa se
uputi vratima sobe u koju se Kirilov zatvorio. Kod samih vrata se seti da sveća
već dogoreva, kroz dvadeset minuta dogoreće sasvim, a druge nema. Dohvati
bravu i oprezno oslušnu; nije se čuo ni najmanji zvuk; on naglo otvori vrata i
podiže sveću uvis. Nešto zamumla i jurnu na njega. On iz sve snage prilupi
vrata, pa se još i nalegnu na njih, ali se već sve umirilo i opet nastala mrtva
tišina.
Dugo je postojao tako sa svećom u ruci, neodlučan. U trenutku kad je
otvorio vrata mogao je vrlo malo unutra da vidi, pa ipak, promaklo mu je ispred
očiju lice Kirilova, koji je stajao u dubini sobe kraj prozora i divlja jarost s
kojom je iznenada jurnuo prema njemu. Petar Stepanovič se strese, brzo spusti
sveću na sto, pripremi revolver i na prstima odskoči u suprotan kut, kako bi, ako
Kirilov otvori vrata i s uperenim revolverom pođe stolu, još imao vremena da
pre Kirilova odmeri metu i povuče obarač.
U samoubistvo Petar Stepanovič sad već više nije nimalo verovao. »Stajao
nasred sobe i mislio«, prolete mu kroz glavu kao oluja. »Pa još i ona mračna,
strašna soba... Zaurlao i jurnuo – tu su dve mogućnosti: ili sam ga ja omeo u
trenutku kad je hteo da odapne, ili... ili je stajao i mislio kako bi mene ubio...
Jest, tako je, razmišljao je... On zna da ja neću otići pre nego što ga ubijem, ako
on sam to ne bude smeo da učini, dakle, treba mu da on ubije mene pre nego što
bih ja ubio njega... Pa, opet, opet, tamo je tišina! čak je i strašno: odjedanput,
otvoriće vrata... Gadno je to što on u boga veruje luđe nego pop. Neće se ubiti
nipošto!... Danas se suviše namnožilo tih koji su »svojim razumom dotle došli«.
Trice! Šljam! Pih, do đavola! Sveća, sveća! Za četvrt sata dogoreće, svakako...
Valja pošto-poto svršiti... Što, sad ga mogu ubiti... Prema ovoj izjavi, niko ne
može ni pomisliti da sam ga ja ubio. Mogu tako da ga namestim, na patosu, sa
ispaljenim revolverom u ruci, da svaki mora pomisliti na samoubistvo... Ih, do
đavola! A kako da ga ubijem? Ja otvorim vrata, a on opet jurne i okine pre mene.
Eh, promašiće, razume se!«
Tako se Verhovenski mučio, dršćući od ovako neizbežnih misli i od svoje
neodlučnosti. Naposletku uze sveću i opet priđe vratima, a revolver podiže i
spremi; onda, levom rukom, u kojoj je držao sveću, pritisnu kvaku. Ali učni to
nevešto; kvaka kvrcnu začu se škriput. »Puca odmah, pravo!« prolete mu kroz
glavu. On iz sve snage gurnu vrata nogom, podiže svecu i pruži revolver: ali
otud – ni pucnja ni uzvika. U sobi nikoga.
Verhovenski se trže. Soba je zabačena i nema izlaza. On još više izdiže
svecu i pažljivo razgleda: prosto nikoga! Poluglasno zovnu Kirilova, pa onda još
jednom, jače; niko se nije odazivao.
»Da nije pobegao kroz prozor?«
Doista, na jednom prozoru je otvoreno okno za vetrenje. »Glupost, kroz
okno nije mogao pobeći.« Petar Stepanovič pređe preko cele sobe, pravo oknu.
»A-ja, nikako!« Odjedanput, on se brzo okrete i vide nešto neobično od čega se
sav strese. Uza zid, prema prozorima, desno od vrata, bio je orman. Desno od
ormana, u kutu što ga čini zid sa ormanom, stajao je Kirilov i stajao strahovito
neobično – nepomičan, ispravljen, ruku spuštenih niz bedra, izdignute glave i
zatiljkom čvrsto priljubljen uza zid, sasvim u uglu i, kako se činilo, sa željom da
se sav pritaji i iščezne. Po svim znacima reklo bi se da se sakrio, ali se u to
nekako nije moglo verovati. Petar Stepanovič stade malo ukoso od kuta, da može
da vidi samo istaknutije delove figure. Još nikako nije smeo da se pokrene ulevo,
pa da Kirilova dobro vidi i da razume zagonetku. Srce mu jako zalupa...
Odjedanput, njega obrva potpuno besnilo; on se ote sa svog mesta, viknu i
lupajući nogama, jarosno jurnu ka strašnom mestu.
Ali kad dođe sasvim blizu, on opet stade kao ukopan, još jače prestravljen.
Što je glavno, on se prestravio zato što se figura, iako je on viknuo i pomamno
poleteo, čak i ne mrdnu, niti trepnu; osta sasvim kao skamenjena ili kao da je od
voska. Na licu figure videlo se neprirodno bledilo, crne oči su bile ukočene i
gledale u neku tačku u prostoru. Petar Stepanovič osvetli figuru odozgo do dole i
opet do gore, sa svih strana, i osmotri lice. Najednom on opazi da Kirilov, iako
gleda nekud u prazno, ipak vidi njega, iskosa, pa ga možda i posmatra. Tada mu
pade na um da plamen sveće sasvim prinese licu »ovog gada«, da ga malo opeče
i da vidi šta će da radi Odjedanput mu se učini da Kirilovu mrdnu podbradak i da
sa usana skliznu podrugljiv osmeh upravo, kao da je pogodio njegovu nameru.
Petar Stepanovič uzdrhta, i ne znajući za sebe, čvrsto steže Kirilova za ruku.
Zatim se desi nešto toliko neobično, i tako brzo da Petar Stepanovič ni
posle nije nikako mogao ni kako-tako da sredi svoja osećanja. Jedva što se
dotače Kirilova, ovaj hitro pognu glavu i glavom mu izbi svecu iz ruke; svećnjak
sa zvekom pade na pod, a sveca se ugasi. U isti mah Verhovenski oseti jak bol u
malom prstu levé ruke. On dreknu; i, seća se samo toliko, čim Kirilov pade na
njega i ujede ga za prst, on ga, van svake prisebnosti, triput iz sve snage udari
revolverom po glavi. Naposletku, otrže prst i sunovratice jurnu da pobegne iz
kuće, tražeći put kroz pomrčinu. Iz sobe poleteše za njim strašni uzvici:
– Sad, sad, sad, sad!...
Tako jedno deset puta. Ali on je neprestano bežao i već stigao u
predsoblje, kad se odjedanput zaori jak pucanj. Tada on zastade u predsoblju, u
pomrčini, i oko pet minuta se predade razmišljanju. Najzad se opet vrati u sobu.
Ali valjalo je naći svecu. Svećnjak, izbiven iz ruke, trebalo je tražiti na podu,
desno od ormana. Ali čime da pripali sveću? Odjednom mu sevnu kroz glavu
jedno nejasno sećanje: još sinoć, kad je otrčao u kuhinju da napadne Fećku,
rekao bi da je u kutu na polici opazio poveliku crvenu kutiju sa žižicama.
Pipajući, on se uputi levo, kuhinjskim vratima; prođe kroz sobičak i spusti se niz
stepenice. Na polici, upravo na onome mestu kojeg se sad setio, u pomrčini
napipa kutijicu, punu, još nenačetu. Tu ne ukresa ni jednu žižicu, nego se brzo
vrati gore. Pored ormana, na istom mestu gde je revolverom udario Kirilova kad
ga je ovaj ujeo, on se iznenada opet seti svog prsta i u isti mah oseti gotovo
neizdržljiv bol u njemu. Stisnu zube pa kako-tako upali ostatak svece opet ga
stavi u svećnjak i pogleda unaokolo. Kod otvorenog okna ležao je leš Kirilova,
okrenut nogama desnom uglu sobe. Metak je probio desnu slepoočnicu, a zrno
probilo lubanju skroz i izišlo na levu stranu. Videli su se rasprskana krv i mozak.
Revolver je ostao u samoubičinoj ruci, ruka je pala na pod. Smrt je morala
nastati trenutno. Verhovenski razgleda sve najtačnije, pa se diže i na prstima
iziđe u prvu sobu, zatvori vrata, sveću ostavi na mesto, porazmisli se i zaključi
da je ne gasi – računao je da ne može napraviti požar. Još jednom pogleda
dokumenat na stolu, osmehnu se nesvesno, pa zatim, ko zna zašto, sve na
prstima, iziđe iz kuće. Opet se provuče Fećkinim prolazom, natrag, savesno
namesti dokumenat kako treba i ostavi ga za sobom.


 III

Tačno u deset minuta do šest na železničkoj stanici, duž dosta dugačkog

niza vagona, Petar Stepanovič šetao je sa Erkeljom. Petar Stepanovič je putovao,
a Erkelj ga ispraćao. Prtljag je predat, torba uneta u vagon druge klase, na
izabrano mesto. Prvo zvono već je zvonilo, čekalo se drugo. Petar Stepanovič je
gledao otvoreno na sve strane, pratio putnike koji ulaze u vagone. Ali bližih
poznanika nije bilo; svega jedno dvaput imao je prilike da klimne glavom –
jednom trgovcu koga je površno poznavao, zatim nekom mladom seoskom
svešteniku, koji je putovao samo do druge stanice, u svoju parohiju. Erkelj je,
očevidno, želeo da u ovim poslednjim trenucima porazgovara o čem bilo
važnijem, iako možda ni sam nije znao šta bi to moglo biti; samo se nikako nije
usuđivao da počne. Stalno mu se činilo da se Petar Stepanovič muči s njim i
nestrpljivo čeka poslednje zvono.
– Vi na svakog gledate tako otvoreno – reče on nekako bojažljivo, kao da
ga želi opomenuti.
– A zašto ne? Ja se još ne moram kriti. Rano je. Budite bez brige. Bojim se
samo da đavo ne donese Liputina; nanjušiće i dotrčati.
– Petre Stepanoviču, nisu oni sigurni – reče Erkelj odlučno?
– Liputin?
– Svi, Petre Stepanoviču.
– Koješta; sad su svi vezani smočnicom. Neće izdati nijedan. Ko će, ako
ne izgubi pamet, poći u sigurnu propast?
– Ali, Petre Stepanoviču, oni će zacelo svi pogubiti pamet.
Ova pomisao očevidno je ulazila u glavu Petra Stepanoviča i zato ga
Erkeljova napomena naljuti još više.
– Da se ne plašite i vi, Erkelju? Ja se u vas nadam više nego u sve ostale.
Sad sam uvideo koliko svaki vredi. Kažite im usmeno sve, još danas, to vama
neposredno nalažem. Obiđite ih jutros. Moje pismeno uputstvo pročitajte im
sutra ili prekosutra, kad ih sakupite, kad budu u stanju da saslušaju... a, verujte,
biće to oni već i sutra, jer će se strašno prepasti, pa će biti meki kao vosak... A
što je glavno, vi nemojte klonuti.
– O, Petre Stepanoviču, bolje bi bilo da ne idete!
– Pa ja idem samo na nekoliko dana; vratiću se odmah.
– Petre Stepanoviču – reče Erkelj oprezno, ali čvrstim glasom – pa baš da
ćete i u Petrograd... zar ja ne razumem da vi radite samo ono što je za opštu stvar
neophodno.
– Nisam manje ni očekivao od vas, Erkelju. Kad ste se dosetili da ću u
Petrograd, mogli ste razumeti i to da im juče, u onom trenutku, nisam mogao
kazati da putujem tako daleko, jer bi se poplašili. Vi ste i sami videli kakvi su
bili. Ali vi razumete da ja radim za opštu stvar, za glavnu i važnu stvar, za stvar
opšteg dobra, a ne zato da umaknem, kako to smatra nekakav tamo Liputin.
– Petre Stepanoviču, pa makar da ćete i preko granice, opet ja razumem,
zaista razumem: vi svoju ličnost morate da čuvate, jer ste vi sve i sva, a mi smo
niko i ništa. Ja razumem, Petre Stepanoviču.
Jadnom dečaku je glas uzdrhtao.
– Hvala, Erkelju... Uh, dirnuli ste mi bolestan prst! – (Erkelj mu je
nespretno stisnuo ruku; bolestan prst bio je vrlo lepo uvezan crnim taftom.) – Ali
vam ponavljam jasno i određeno; u Petrograd idem da onjušim stvar, idem,
štaviše, možda svega na dvadeset četiri sata, pa se odmah vraćam ovamo Kad se
vratim, ja ću se onako tek, prividno, preseliti u selo kod Gaganova. Budu li oni
mislili da ima ma kakve opasnosti, prvi ću doći da je podelimo. Ako se u
Petrogradu i zadržim, vama ću u isti mah dati znak... poznatim putem; a vi
njima.
Odjeknu drugo zvonec.
– A, dakle, svega još pet minuta do polaska. Ja, znate, ne bih želeo da se
ovdašnja družina rasturi. Ono, ne bojim se, za mene ne brinite; ja imam dosta
takvih čvorova zajedničke mreže i nemam ništa naročito da cenim; ali i jedan
suvišan čvor neće ništa smetati. Uostalom, što se vas tiče, miran sam, premda,
ostavljam vas gotovo samog sa onim nakazama; ali ne bojte se, oni neće izdati,
neće smeti... Ah, ah, i vi danas? – doviknu on iznenadno, sasvim drugim,
veselim glasom, nekom mladiću koji mu radosno priđe da se pozdrave – nisam
znao da i vi putujete brzim. Kuda? Mamici?
Mamica mladićeva bila je najbogatija posednica u susednoj guberniji;
mladić beše neki daleki srodnik Julije Mihailovne, a u našem gradu gostio se
blizu dve nedelje.
– Neću, idem dalje, u P... Treba osam sati presedeti u vagonu. U
Petrograd? – nasmeja se mladić.
– Zašto mislite da idem baš u Petrograd? – nasmeja se Petar Stepanovič
još otvorenije.
Mladić mu popreti prstom u rukavici.
– Dabogme, pogodili ste – prošaputa mu Petar Stepanovič tajanstveno –
nosim pisma Julije Mihailovne i moram se tamo videti sa tri-četiri ličnosti, znate
s kojima, đavo ih nosi, da vam iskreno kažem. Ðavolska dužnost!
– A zašto se ona onako uplašila, recite? – prošaputa i mladić. – Juče nije
htela ni da prima; kako ja mislim, za muža nema šta da se boji; naprotiv, on je
tako divno pao, prilikom požara, da je, tako reći, život žrtvovao.
– Pa da, naravno, molim vas – nasmeja se Petar Stepanovič – nego vidite,
ona se boji da odovud već nisu pisali... to jest, neka gospoda... Rečju, tu je
glavno Stavrogin; to jest, knez K... Eh, ima tu čitava priča, pa ću vam, ako
dopustite, putem nešto kazati, ukoliko to kavaljerstvo dopušta... Ovo je moj
rođak, zastavnik Erkelj, iz sreza.
Mladić koji je iskosa pogledao u Erkelj a dotače šešir, Erkelj se pokloni.
– Ali znate, Vrhovenski, osam sati u vozu, to je užasna sudbina. Sa nama,
u prvoj klasi, putuje i Berestov, jedan odveć smešan pukovnik; susedi smo po
imanju; oženio se Garinom (née de Garine);292 znate on je jedan od valjanih; čak
po idejama. Ovde se bavio svega dva dana; ljubitelj vista; hoćemo li, šta velite?
četvrtog sam već zapazio, to je Pripuhlov, naš i t-ski trgovac, s bradom, milionar,
i to pravi milionar, kažem vam... Ja ću vas upoznati; odveć primamljiva torba s
blagom, dobro ćemo se nasmejati.
– Vist igram s najvećim zadovoljstvom i vrlo volim da igram u vagonu, ali
ja sam u drugoj klasi.
– Eh, pustite, nipošto! Sešćete s nama. Odmah ću narediti da vam se stvari
prenesu u prvu klasu. Vozovođa me sluša, šta imate, torbu? Pled?
– Divno, hajdemo!
Petar Stepanovič dohvati svoju torbu, pled, knjigu i odmah, s najvećom
gotovošću, pređe u prvu klasu. Erkelj mu je u tome pomogao. Udari treće zvono.
– Dakle, Erkelju – reče Petar Stepanovič žurno, sa izrazom zaposlenosti, i
poslednji put mu pruži ruku, kroz prozor – ja, evo sedam s njima za igru.
– A što mi to objašnjavate, Petre Stepanoviču? Pa ja razumem, zaista sve
razumem, Petre Stepanoviču!
– E onda, do srećnog... – dodade on, okrenuvši se naglo, kad ga, u taj mah,
onaj mladić pozva da ga upozna sa igračima. I Erkelj više ne vide svog Petra
Stepanoviča!
On se vrati kući vrlo neveseo. Ne baš zato što se bojao toga što ih Petar
Stepanovič ovako najedanput ostavlja, nego... nego što se tako brzo od njega
okrenuo čim ga je onaj mladi pomodar pozvao i... i mogao mu je reći šta bilo
drugo a ne »do srećnog«... ili... bar da mu je jače stisnuo ruku!
 Upravo ovo poslednje bilo je glavno. Jer je nešto drugo počelo tištati
njegovo ubogo srce, nešto što ni sam još nije shvatao, nešto što je imalo veze sa
sinoćnicom.



 SEDMA GLAVA

POSLEDNJE PUTOVANJE STEPANA TROFIMOVIČA

 I

Uveren sam da je Stepan Trofimovič mnogo strahovao osećajući da se

primiče vreme za njegovo nepromišljeno preduzeće. Uveren sam da je od
strahovanja mnogo patio, osobito poslednje noći, uoči polaska, te užasne noći.
Nastasja je, docnije, pominjala kako je on već kasno legao da spava i da je
spavao. Ali to ništa nije dokazivalo; kažu, ljudi osuđeni na smrt vrlo tvrdo
spavaju uoči same kazne. Iako je iz kuće izišao kad se već razdanilo, a nervozni
ljudi su u to vreme uvek malo više ohrabreni (tako major, srodnik Virginskog,
čim prođe noć, gubi veru u boga) – ipak, uveren sam, da on od straha nikad ne bi
mogao sebe ni zamisliti onako sama na putu, ni u onakvom stanju. Svakako je
nešto očajničko u njegovim mislima u prvi mah, veorvatno, utrnulo snagu
strašnog osećanja iznenadne usamljenosti, u kojoj se odjednom našao, tek što je
ostavio Stasie293 i svoje dvadesetogodišnje zagrejano mesto. Ali svejedno; i
pored najjasnije svesti o svim strahotama koje su ga čekale, ipak je izišao na put
i pošao njime! Bilo je tu nečeg ponosnog i što ga je oduševljavalo, bez obzira na
sve drugo! O, mogao bi da primi sjajne ponude Varvare Petrovne i da ostane pri
njenim milostinjama comme un prost uljez.294 On, eto, nije ni primio milostinju i
nije ostao. I ostavlja je sam i podiže »zastavu velike ideje«, i ide da za nju umre
na drumu... Sigurno je tako morao osećati, sigurno mu je tako njegov postupak
morao izgledati.
Više puta mi se vrzlo po glavi još jedno pitanje: zašto je bežao pešice,
zašto nije otputovao kolima? Isprva sam to tumačio njegovom
pedesetogodišnjom nepraktičnošću i fantastičnim zaobilaženjem ideja, pod
uticajem jakog osećanja. Činilo mi se da mu se morala suviše prostom i
prozaičnom činiti pomisao na putni list, na konje (premda i sa zvoncetom);
naprotiv, pokloničko putovanje, pa makar i sa kišobranom, mnogo je i mnogo
lepše, i osvetnički ljubavno. Ali danas, kad se svršilo, mislim da je sve bilo
mnogo prostije: prvo, on se pobojao da najmi kola jer je to mogla doznati
Varvara Petrovna i silom ga zadržati, što bi ona sigurno i učinila, a on bi se
sigurno i pokorio – pa onda, zbogom, velika misli, zauvek! A drugo, da uzme
putni list za poštanska kola valjalo je znati bar kuda će. Ali baš to, znati kuda će,
to baš i jeste ono što je u tome trenutku bilo prava muka za njega; on nikako nije
mogao ni odrediti, ni naznačiti mesto svog putovanja. Jer da se odluči ma za koji
grad, njemu bi se tog časa njegova namera učinila besmislena i nemoguća – on
je to vrlo dobro unapred osećao. Šta bi radio u tom izabranom gradu? I zašto ne
bi otišao u drugi koji? Da traži ce marchand?295 – Ali koga marchand? Tada je
opet iskrsavalo drugo, i baš najgore pitanje. Zaista, za njega ništa nije bilo
strasnije nego ce marchand, za kojim se on tako sunovratno pustio u traganje, a
ovamo, razume se, najviše se bojao da ga stvarno ne nađe. Ne, najbolje je da se
pusti na veliki, na glavni put, onako prosto da izađe na put i da krene, i da ne
misli ninašto, dok samo može da ne misli. Glavni put, to je nešto dugačko,
dugačko, čemu se ne vidi kraja – upravo kao što je život ljudski, upravo kao san
ljudski. Glavni put sadrži ideju, a poštanska kola – kakva tu ima ideja? U
poštanskim kolima je ideji kraj Dakle, Vive la grande route,296 a posle šta da
bog! Posle iznenadnog i neočekivanog susreta s Lizom, koji sam već opisao, on
u još većem zaboravu pusti se dalje nasipom. Put je vodio pored Skvorešnjika,
za pola vrste po strani; on, čudnovato, isprva nije ni opazio da je pošao njime. U
tom trenutku bilo mu je teško da temeljno razmisli, ili bar da jasno vidi šta hoće.
Sitna kiša čas je počinjala čas prestajala, ali on ni kišu nije primećivao. Nije
video, niti je znao, ni kako je svoju torbu zametnuo na rame, ni kako mu je to
olakšalo hod. Mora da je tako prošao vrstu, ili vrstu i po, kad odjednom stade i
osvrte se. Stari, prost kolski i brazdama izriveni put pružao se pred njim kao
beskrajan konac, zasađen sa strane belim vrbama; desno od njega bila je pusta
ledina davno i davno požnjevenih njiva; levo, šipražje, a dalje, iza njega, šumica.
A u daljini – u daljini jedva vidljiva železnička pruga koja se ukoso gubi, a više
nje tanak dim od nekog voza, ali se nije čuo nikakav zvuk. Stepan Trofimovič se
malo uplaši, ali samo za časak. Uzdahnu bez uzroka, spusti torbu kraj vrbe i sede
da odahne. Dok se nameštao da sedne, on oseti jezu i uvi se u pled; i tek tada
opazi da pada kiša, pa otvori kišobran. Sedeo je tako dosta dugo i pokatkad
starački žvakao i šuškao usnama; u ruci je stegao čvrsto dršku od kišobrana.
Ispred očiju su mu iskrsavali nizovi raznih grozničavih slika i u njegovu mozgu
brzo se menjali. »Lise, Lise«, mislio je on; »a s njom ce Maurice... Čudni ljudi...
Ali kakav je to čudnovat požar bio? šta su oni to pričali? I koji su to ubijeni? čini
mi se, Stasie još nije stigla ništa da dozna i čeka me s kafom... Na kartama? Zar
sam ja na kartama ljude proigrao? Hm! Kod nas u Rusiji, za vreme takozvanog
krjeposnog prava... Ah, bože moj, a Fećka!«
On sav uzdrhta od straha i obazre se oko sebe. »A šta ćemo ako taj Fećka
ovde negde iza žbunja; kažu, ima on ovde negde na putu čitavu rulju
razbojnika... O, bože, onda ću... Onda ću mu reći celu istinu; da sam kriv... i da
sam deset godina zbog njega patio, više nego on tamo u vojsci... i... i daću mu
svoj novčanik. Hm! J'ai en tout quarante roubles; il prendra, il prendra les
roubles, et il me tuera tout de même...297
U strahu, on, ko zna zašto, zatvori kišobran i spusti ga pored sebe.
Izdaleka, putem od građa, pojaviše se neka prosta kola. On se uznemiri i malo
bolje zagleda u njih.
 »Grâce à Dieu298 to su taljige i... idu polako; to ne može biti opasno. To
su ovdašnji kukavni konji, premoreni... Ja sam uvek govorio o poreklu vrsta...
uostalom, to je govorio u klubu Petar Ilič, a ja sam ga onda uveravao, et
puis299... a šta je ono pozadi?... izgleda da u taljigama sedi neka žena, seljanka, i
seljak, cela commence à être rassurant.300 Seljanka pozadi seljak napred, c'est
très rassurant.301 A pozadi taljiga, krava privezana za rogove c'est rassurant au
plus haut degré.302
Taljige stigoše naspram njega; dosta jake i dobre seljačke taljige. Žena je
sedela na vreći dobro napunjenoj; a seljak na svom sedištu; noge obesio na
stranu, prema Stepanu Trofimoviču. Pozadi kola zbilja se vukla neka riđa krava,
privezana za rogove. Seljak i žena izbuljili oči u Stepana Trofimoviča, a on u
njih, ali kad ih već propusti mimo sebe, tako, na dvadeset koraka, on odjednom
ustade i pođe da ih stigne Učini mu se da je mnogo pouzdanije ići u društvu
taljigaša, ali kad ih stiže, on opet zaboravi na sve i opet utonu u svoje
isprekidane i nevezane misli i predstave. Koračao je dalje i, razume se, i nije ni
sanjao da je u tom trenutku on za njih najzagonetniji i najzanimljiviji predmet,
kakav se igda može videti na drumu.
– A koji ćete vi biti, gospodine, ako smem pitati? – okrete mu se, najzad,
ženica, upravo u času kad je on, u rasejanosti, pogledao u nju. Nije se više mogla
uzdržati da ga ne pita.
Bilo joj je oko dvadeset sedam godina, jedra, crnih obrva i rumena, sa
crvenim usnama umiljato nasmejanim, a iza njih su svetlucali beli i jednaki zubi.
– Vi... vi mene pitate? – promrmlja Stepan Trofimovič s tužnim čuđenjem.
– Biće da ste od trgovaca – progovori seljak s pouzdanjem.
Seljak je bio visok čovek od nekih četrdeset godina, lica široka i dosta
pametna, brade široke i riđe.
– Nisam, nisam trgovac, ja... ja... moi c'est autre chose303 – odgovori
Stepan Trofimovič kako–tako, i za svaki slučaj zastade malo za taljigama i tako
se uputi naporedo s kravom.
– Od gospode, mora biti – zaključi seljak kad začu tuđinsku reč i udari
konja.
– Zato vas mi jednako gledamo; vi ste začelo pošli u šetnju? – opet
radoznalo upita žena.
– To... to vi mene pitate?
– Stranci putnici ponekad dolaze gvozdenim putem; te vaše cipele baš kao
da nisu po ovdašnjem običaju...
 – Oficirske cipele – dometnu seljak samozadovoljno i važno.
– Nisu; ja nisam oficir, ja...
»Neka radoznala žena«, ljutio se Stepan Trofimovič u sebi; »kako me,
samo, posmatra... mais enfin304... Rečju, čudnovato, kao da sam im skrivio, a ja
im nisam ništa skrivio.«
Žena prošaputa nešto sa seljakom.
– Ako vam nije krivo, mi ćemo vas, ako želite, povesti, samo ako vam je
prijatno.
Stepan Trofimovič se odmah pribra.
– Da, da prijatelji, s velikim zadovoljstvom, jer sam se mnogo umorio; ali
samo, kako ću se popeti?
»Čudno je ovo«, pomisli on, »što sam ovako dugo išao pored ove krave a
nije mi ni na um palo da ih zamolim da s njima sednem. Taj ,stvarni život' ima u
sebi nešto vrlo karakteristično.«
Pri svem tom seljak još nije zaustavljao kola.
– Akobogda? – upita on nešto nepoverljivo. Stepan Trofimovič ga nije
odmah razumeo.
– Mora da ćete do Hatova?
– U Hatovo? A šta bih u Hatovu? Nije mi dobro poznato, mada sam čuo.
– Selo Hatovo, selo, devet vrsta odavde.
– Selo? C'est charmant,305 – aha, jest, nešto sam nekako čuo.
Stepan Trofimovič je još stalno išao, a oni još nikako da ga uzmu u kola.
Genijalna misao sevnu mu kroz glavu, najzad.
– Vi, možda, mislite da sam ja... Ja imam pasoš... ja sam profesor, to jest,
ako hoćete, učitelj... ali glavno. Ja sam glavni učitelj. Oui, c'est comme ça qu'on
– peut traduire.306 Ja bih vrlo rado seo u kola i ja ću vam kupiti... kupiću vam
pola okanice pića.
– Pola rublje, za vas, gospodine, put je težak.
– Inače, biće nam vrlo žao – dodade ženica.
– Pola rublje? E pa lepo, pola rublje. C'est encore mieux, j'ai en tout
quarante roubles, mais...307
Seljak zaustavi konja i njih dvoje udruženim silama izvukoše Stepana
Trofimoviča na kola i namestiše ga na vreću, da sedi pored žene. Vihor misli ga
nije ostavljao. Katkad je i sam osećao da je nekako mnogo rasejan i da ne misli
na ono na šta treba da misli, i čudio se tome. Ova vest o bolnoj umnoj nemoći
bivala mu je s časa na čas vrlo teška i vređala ga.
– A ovo... kako ovo? Krava pozadi? – iznenada upita on ženicu.
– Šta vam je, gospodine? Kao da nikad niste videli? – nasmeja se žena.
– Kupili je u gradu – uplete se seljak – a naše živinče, šta ćeš, manjkalo s
proleća; pomor. U nas, svud unaokolo, sve poskapa, sve, ne ostade ni polovina,
ako ćeš verovati; pa kukaj, kukaj...
On opet švićnu konja, koji se zaglibio bio u kolske brazde.
– Da, to biva kod nas, u Rusiji... i uopšte mi Rusi... dabogme, dešava se –
nije dovršavao Stepan Trofimovič misao.
– Kad ste učitelj, onda šta ćete u Hatovu? Da nećete kudgod dalje?
– Ja, to jest, nije da ću nekud dalje... C'est à dire,308 idem jednom trgovcu.
– Biće u Spasov?
– Da, da, upravo u Spasov. Uostalom, to je jedno isto.
– Ako ćete u Spasov, i to pešice, vi ćete u vašim cipelama putovati celu
nedelju – nasmeja se žena.
– Da, da, i to je svejedno, mes amis,309 svejedno – nestrpljivo prekide on.
»Mnogo radoznali ljudi; uostalom, ova žena govori bolje od njega; i ja
vidim da im se od devetnaestog februara i govor unekoliko promenio, a... šta mi
je stalo, išao ne išao u Spasov. Uostalom, platiću im, pa šta mi onda dosađuju.«
– Ako ćete u Spasov, onda morate i brodom – opet je nadovezivao seljak.
– To je taman kako treba – dometnu žena živo – jer ako se ide konjskom
zapregom, obalom, biće nekih trideset vrsta zaobilaženja.
– Biće i četrdeset.
– Sutra, taman u dva, naći ćete brod u Ustjevu – potvrdi žena.
Stepan Trofimovič oćuta tvrdoglavo. Zaćutaše i pitači. Mužik je švićkao
konja; žena bi pokatkad nakratko progovorila s njim koju reč. Stepan Trofimovič
zadrema. I mnogo se začudi kad ga žena, smejući se, prodrma, i on se vide u
nekom dosta velikom selu', pred vratima jedne seljačke kuće s tri prozora.
– Zadremali ste, gospodine?
– Šta? Gde sam ja? Ah, jest! Pa... svejedno – uzdahnu Stepan Trofimovič i
siđe s kola.
Neveselo se obazre oko sebe; izgled sela učini mu se čudan i nekako kao
nešto odveć daleko i neznano.
 – A ja i zaboravio na polovinu rublje! – okrete se on seljaku s nekim
preterano žurnim pokretom. Videlo se da ga je strah odvojiti se od njih.
– U sobi ćete se obračunati – pozva seljak – izvolite.
– Tamo je lepo – hrabrila ga žena.
Stepan Trofimovič stupi na rabatne ulazne stepenice.
– Pa zar je ovo mogućno! – prošaputa on u dubokoj i plašljivoj neverici,
ali ipak uđe u kuću. – Elle l'a voulu310 – nešto mu srce prostreli, no on opet
odmah zaboravi sve, pa zaboravi i da je ušao u ovaj kućerak.
To beše vidna, dosta čista seljačka kuća s tri prozora i dve sobe; ne neka
drumska mehana, nego nešto onako kao putnička kućica u kojoj su se, po staroj
navici, zaustavljali poznati putnici. Stepan Trofimovič bez ustezanja pređe na
počasno mesto, a zaboravi da se pozdravi, sede i zamisli se. Međutim, neobično
ugodno osećanje toplote posle tri sata na mokrom putu brzo se razli po
njegovom telu. Pa i ona jeza, koja ga brzo i isprekidano podilazaše u leđima,
kako to biva kod osobito nervoznih ljudi kad su u groznici, posta mu odjednom
nekako čudno prijatna. On podiže glavu i sladak miris vrućih palačinki, oko
kojih se kraj peći domaćica majala, zagolica njegovo čulo. Osmejkujući se
detinjskim osmehom, on se prignu domaćici pa protepa:
– A šta jer to? Palačinke? Mais c'est charmant.311
– Želite li, gospodine? – odmah ga domaćica učtivo predusrete.
– Želim, da... želim i... molio bih još i čaja – živahnu Stepan Trofimovič.
– Da spremimo samovar? Rado...
Na velikom tanjiru, s velikim plavim šarama, pojaviše se palačinke,
poznate, seljačke, tanke, polupšenične, prelivene vrelim, svežim maslom,
ukusne. Stepan Trofimovič je probao sa zadovoljstvom.
– Kako je masno i kako ukusno! Još samo, ako je mogućno, un doigt d'eau
de vie?312
– Da ne želite i malo votke, gospodine?
– Tako, tako, malčice, un tout petit rien.313
– Znači za pet kopejki?
– Za pet, za pet, za pet, un tout petit rien – odobri Stepan Trofimovič s
blaženim osmehom.
Zamolite prostog Rusa da što za vas učini, on će vas, ako može uslužiti
svojski i usrdno; a zamolite li ga da donese malo votke, tada, obično, njegova
mirna gotovost odmah prelazi u neku užurbanu radosnu poslušnost, gotovo u
rođačku brigu za vas. Onaj koji ide po votku – pa makar pili samo vi, a i on, što
on i sam zna, i pre vaše molbe – taj oseća i sam deo zadovoljstva koje ćete vi
imati... Ne prođe više od tri-četiri minuta (krčma je bila na dva koraka odatle), a
na stolu pred Stepanom Trofimovićem nađe se polovak i poveća zelenkasta
čašica.
– I sve to meni! – mnogo se začudi on. – Ja sam kod kuće uvek imao
votke, a nikad nisam znao da se za pet kopejaka dobija ovako mnogo.
On nasu čašicu, ustade i s nekom svečanošću pređe preko sobe u drugi
kraj, gde se na vreći smestila njegova saputnica, ženica crnih obrva, koja mu je
putem svojim raspitkivanjem onoliko dodijavala. Žena se zbuni i stade se
nećkati, ali kad je već izgovorila sve što pristojnost propisuje, ona naposletku
ustade, učtivo ispi čašicu u tri gutljaja, kao što ženskinje pije, napravi na licu
izraz velikih muka, vrati čašicu i pokloni se Stepanu Trofimoviču. On joj
dostojanstveno odgovori poklonom i vrati se za sto ponosito.
Sve se to kod njega svrši po nekom nadahnuću; a samo za trenutak pre
toga, on nije znao da će ovoj mlađoj i veseloj ženi ukazati poštovanje.
»Ja umem savršeno da se ponašam prema narodu, savršeno; ja sam to
njima uvek govorio«, pomisli on zadovoljan sobom i nali sebi ostatak pića iz
boce; i mada je ostalo manje od jedne čaše, ipak piće ga je životvorno zagrejalo,
pa, štaviše, ušlo malo u glavu.
»Je suis malade tout à fait, mais ce n'est pas trop mauvais d'être
malade.«314
– Želite li pribaviti? – odjeknu blizu njega tih ženski glas.
On podiže oči, i, začuđen, ugleda pred sobom gospođu – une dame et elle
en avait l'air315 – od preko trideset godina, po izgledu vrlo skromnu, odevenu
građanski, u mrkoj haljini i sa velikom surom maramom na plećima. Na licu joj
beše neka umiljatost, što se Stepanu Trofimoviču odmah svidelo. Ona tek što se
beše vratila u kuću; stvari su joj još ležale na klupi, taman pored mesta koje je
Stepan Trofimovič zauzeo; između ostalog, i jedna kožna torba na koju je on,
seća se, kad je ušao, pogledao radoznalo; a pored nje još mala torba od mušeme.
Iz te torbe gospođa izvadi dve vrlo lepo povezane knjige, sa krstićima utisnutim
na povez, i podnese ih Stepanu Trofimoviču.
– Eh... Eh... mais je crois que c'est l'Evangile,316 s najvećim
zadovoljstvom... A, sad tek razumem Vous êtes ce qu'on appelle,317 knjigonoša,
nedavno sam čitao... Pola rublje?
– Po trideset pet kopejaka – odgovori knjigonoša.
 – S najvećim zadovoljstvom. Je n'ai rien contre l'Evangile, et...318 Odavno
sam hteo ponovo da ga čitam.
I seti se sad da Jevanđelje nije čitao bar od pre trideset godina, a pre sedam
godina samo po Renanovoj knjizi Vie de Jésus;319 setio se nekolikih redaka.
Kako nije imao sitnog novca, on izvadi svoje četiri desetice – sve što je imao.
Domaćica uze da mu razmeni novac, i on tek sad, kad bolje pogleda, opazi da se
u kući okupilo dosta sveta i da ga svi već odavno posmatraju, i, izgleda, govore o
njemu. Razgovarali su o požaru u gradu. A najviše je govorio vlasnik taljiga s
kravom, jer se on taman vratio iz grada. Govorili su o paljevini, o Špiguljinima.
»Pa on mi ništa nije kazao o požaru dok me je vozio, a inače govorio je o
svemu«, priseti se Stepan Trofimovič.
– Stepane Trofimoviču, brate, vidim li ja to vas, gospodine? E, nisam se
nikako nadao!... A vi me niste poznali? – uzviknu jedan postariji čovek, mali, po
izgledu starinski domaći sluga, obrijane brade i u ogrtaču s dugim posuvraćenim
okovratnikom. Čuvši svoje ime, Stepan Trofimovič se uplaši.
– Oprostite – promrmlja on – ne sećam se sasvim dobro.
– Zaboravili ste? Pa ja sam Anisim, Anisim Ivanov, bio sam u službi kod
pokojnog gospodina Gaganova, pa sam i vas toliko puta viđao kod Avdotje
Sergijevne, možda se izvolite sećati, slomila nogu, pala iz karuca, vozila se na
bal, sad živi pokraj manastira, a ja sam kod nje, gospodine; i sad, eto, izvolite
videti, hoću u guberniju, da vidim svoje...
– Dabogme, dabogme.
– Pa kad vas videh, obradovah se, bili ste dobri naspram mene –
osmejkivao se Anisim razdragano.
– A kud ste se vi, gospodine, tako uputili... ono, čini se, kao da ste sami
samciti?
Stepan Trofimovič ga plašljivo pogleda.
– Da nećete nama u Spasov, gospodine?
– Jest, hoću u Spasov. Il me semble que tout le monde va à Spassof...320
– A da nećete Pjodoru Matvejeviču? Mnogo će se obradovati. I već kako
vas je od starine poštovao; pa i sad spominje; koliko puta...
– Jest, jest, idem Fjodoru Matvejeviču.
– Ako, ako; treba. Baš seljaci se ovde čude... vele, susretali vas na nasipu,
pešice idete. Glup svet, gospodine.
– Ja... ja sam to... Ja sam se, znaš, Anisime, kladio kao Englezi da ću
pešice otići, ja...
Znoj mu izbi po čelu i slepoočnicama.
– Ako, ako; treba... – slušao ga je Anisim s nemilosrdnom radoznalošću.
Ali Stepan Trofimovič ne mogade dalje da nastavi. Pomeo se tako da je hteo
ustati i izići iz kuće. Ali u tom donese samovar s priborom, a u isti mah vrati se i
knjigonoša. S pokretom čoveka koji se spašava, on se okrete njoj i ponudi joj
čaja. Anisim se ukloni.
I, zaista, među seljacima je rasla sumnja. »Ko je ovaj? Našli ga na putu,
išao peške, kaže da je učitelj, obukao se kao tuđinac, a pamet mu kao u deteta,
odgovara naopako, kao da je od nekog pobegao, a ima novaca!« Već su
pomišljali bili da ga prijave kmetu, »pošto ionako u gradu nešto nije mirno«...
Ali Anisim sve to utaloži. Iziđe u trem i svakome ko je hteo da čuje reče da
Stepan Trofimovič nije, da se kaže, učitelj, nego je »najčuveniji čovek« i zanima
se najvećim naukama, i bio je ovdašnji posednik i već dvadeset dve godine živi
kod prave pravcate generalovice Stavrogine namesto najvažnije glave u kući i od
svakog u gradu uživa retku čast (on za jedno veće ostavlja po jednu sivu i
šarenu),321 činom je plemićkom klubu savetnik, isto što i vojni potpukovnik,
biće da je samo jednim činom manji od pravog pukovnika. A što ima novaca to
je otud što im prava pravcata generalovica Stavrogina daje koliko on hoće... i
tako dalje, i tako dalje.
»Mais c'est une dame, et treè comme il faut«,322 dahnu Stepan Trofimovič
od Anisimove napasti i sa ugodnom radoznalošću stade posmatrati svoju susetku
knjigonošu, koja je pila čaj iz tanjirića i prismakala šećer. »Ce petit morceau de
sucre ce n'est rien...323 Ima ona u sebi nešto plemenito i nezavisno, a u isti mah
mirno. Le comme il faut tout pur324 samo nešto malo na svoj način.«
Ubrzo doznade od nje da se zove Sofija Matvejevna Uljitina, da živi u K.,
u sopstvenoj kući, da tamo ima sestru udovicu, iz reda sitnih građana; i sama je
udovica, a muž njen, potporučnik, koji je taj čin dobio kao narednik za zasluge,
poginuo je na Sevastopolju.
– Ali vi ste još vrlo mlađi, vous n'avez pas trente aras.325
– Trideset četiri – odgovori ona s osmehom.
– Kako, vi i francuski razumete?
– Malo; ja sam četiri godine proživela u jednoj otmenoj kući; i tu pored
dece malo naučila.
Ona ispriča kako je po muževoj smrti, a imala je tada svega osamnaest
godina, ostala neko vreme u Sevastopolju, »među sestrama«, a zatim živela po
raznim mestima, a sad, evo, putuje i prodaje Jevanđelja.
– Mais, mon Dieu,326 nije li se baš vama, kod nas u gradu, desio jedan
čudnovat, vrlo čudnovat slučaj?
Ona pocrvene; dokaz da se to desilo njoj.
– Ces vauriens, ces malheureux...327 – poče on glasom uzdrhtalim od
srdžbe i žaljenja; bolna i mrska uspomena mučno ođeknu u njegovom srcu.
Trenutno se nekako zaboravio gde je:
»Gle, opet otišla«, prenu se kad vide da je nema pored njega. »Ona često
izlazi i nešto je zauzeta; zapažam da je čak i uznemirena... Bah, je deviens
egoiste.«328
Podiže oči i opet ugleda Anisima, ali ovog puta u vrlo opasnim
okolnostima. Cela kuća bila je puna seljaka, a sve ih je, očevidno, doveo Anisim.
Tu je i vlasnik kuće, i seljak s kravom, još nekakva dva seljaka (izvoščika),
nekakav mali polunapit čovek, odeven seljački, a, međutim, obrijan, sličan
građaninu koji se propio – i govori najviše od svih. I svi su nešto raspravljali o
njemu, Stepanu Trofimoviču. Seljak s kravom je ostajao pri svome; on je tvrdio
da će obalom imati četrdeset vrsta i da je preko potrebno ići brodom, nikako
drugačije. Podnapiti građani i domaćin odgovarali su vatreno.
– Pa jest, bratac moj, njegovom gospodstvu, zacelo, biće bliže da ide
lađom preko jezera; to je sigurno; ali ovo sad kako je, lađa može i ne doći dovde.
– Doći će, doći; ići će ona još nedelju dana – raspravljao se Anisim više od
svih.
– Ama, ono, tako je! Samo, ne dolazi tačno, a vreme je sad već i pozno i
desi se da se u Ustjevu čeka na brod i tri dana – reče polupijani.
– U Spasov će sutra stići sigurno, gospodine, do večeri, tačno na vreme –
reče Anisim i već iz kože da iziđe.
– Mais qu'est e qu'il a cet homme?329 – reče Stepan Trofimovič strepeći za
svoju sudbinu.
Sve više su napred stupali izvoščici, da se pogađaju – traže tri rublje do
Ustjeva. Ostali su vikali da je to pravo, da je to cena i da se celog leta po tu cenu
vozilo odavde do Ustjeva.
– Pa... i ovde mi je dobro... I neću da idem – prošuška Stepan Trofimovič.
– Dobro, gospodine, to je istina, ali dobro je i kod nas u Spasovu, i te kako
dobro; a i Fjodor Matvejevič mnogo će se obradovati.
– Mon Dieu, mes amis,330 sve je za mene sasvim neočekivano.
 Najzad, jedva, vrati se i Sofija Matvejevna. Ali sede na klupu žalosna i
ubivena.
– Nema, dakle, meni Spasova! – reče ona domaćici.
– Šta, i vi ćete u Spasov? – prenu se Stepan Trofimovič.
I doznade kako joj je jedna posednica, Nadežda Jegorovna Svjetlicina,
juče poručila da je pričeka u Hatovu i obećala da će je povesti do Spasova, pa
evo nije uopšte došla.
– Šta ću sad da radim? – ponavljala je Sofija Matvejevna.
– Mois ma chère et nouvelle amie,331 pa mogu vas i ja, baš kao i ta
posednica, povesti u to, kako se zove, selo; kola sam pogodio; i sutra, pa sutra
ćemo zajedno u Spasov.
– Zar ćete i vi u Spasov?
– Mais que faire, et je sues enchanté!332 Povešću vas sa osobitom radošću;
eno, voziće oni, već sam uzeo kola... Jednog od vas sam pogodio – okrete se on
izvoščicima. Odjedanput je silno zaželeo da ide u Spasov.
Posle četvrt sata već sedoše u pokrivenu bričku;333 on vrlo živahan i
sasvim zadovoljan; ona pored njega, sa svojom torbom i zahvalnim osmehom.
Anisim ih je smeštao.
– Srećan put, gospodine! – još se on svim silama baktao oko bričke; – baš
smo vam se obradovali, i bogzna kako!
– Zbogom, zbogom, prijatelju, zbogom!
– Videćete se, gospodine, i sa Fjodorom Matvejevičem.
– Hoću, brate, hoću... i sa Fjodorom Petrovičem... nego, zbogom.


 II

– Vidite, draga prijateljice, vi ćete mi dopustiti da se nazovem vašim

prijateljem, n'est-ce pas?334 – poče Stepan Trofimovič žurno, tek što se brička
krenula. – Vidite, ja... J'aime le peuple, c'est indispensable, mais il me semble
que je ne l'avais jamais vu de près. Stasie...335 cela va sans dire qu'elle est aussi
du peuple... mais le vrai peuple,336 dakle, pravi onaj sa druma, njemu je, čini mi
se, stalo bilo samo da dozna kuda ja upravo idem... Nego, mahnimo se uvreda...
Ja se, čini mi se, malo kao bunim u govoru, ali to je mislim, zbog žurbe.
– Izgleda da ste bolesni – reče Sofija Matvejevna, posmatrajući ga oštrim
okom, ali s puno poštovanja.
– Nisam, nisam, samo treba da se malo uvijem; nego jeste, neki svež vetar,
i to vrlo svež, no... no i to ćemo da zaboravimo, što je najglavnije, nisam to hteo
reći. Chère et encomparable amie337 čini mi se da sam gotovo srećan, a tome ste
vi uzrok. Za mene, uostalom, sreća nije korisna stvar, jer onda hitam da bez
odlaganja oprostim svima svojim neprijateljima...
– Pa što, to je vrlo lepo, molim.
– Nije uvek, chère innocente. L' Evangile... voyez vous, désormais nous le
prêcherons,338 ja ću vrlo rado prodavati vaše divne knjige. Jest, ja osećam da je
možda, ideja quilue chose de très nouveau dans ce genre.339 Narod je religiozan
c'est admis,340 ali on još ne zna Jevanđelje. Ja ću mu ga izložiti... u usmenom
izlaganju mogu se ispraviti greške te knjige, prema kojoj, razume se, gotov sam
pokazati najveće poštovanje. Ja ću, dakle, i na drumu biti od koristi. Ja sam uvek
bio koristan. Ja sam to njima svakad govorio, et à cette chère ingrate...341 Oh,
oprostimo! Pré svega, oprostimo, oprostimo svima i zauvek! Nadajmo se da će
se i nama oprostiti. Da, jer smo krivi svi i svaki od nas jedan prema drugom. Svi
smo krivi!
– To ste vi, mislim, vrlo lepo izvoleli kazati.
– Da, da... Ja osećam da vrlo dobro govorim. Ja ću im vrlo dobro govortii;
nego, nego, šta sam ono hteo najvažnije da kažem? Stalno se bunim i
zaboravljam... Dopuštate li vi meni da se s vama ne rastajem? Osećam da je vaš
pogled... i... divim se vašem držanju; prostodušni ste, samo... vidite... izgovarate
na kraju reči slovo s342 i sipate čaj u tanjirić... i onaj ružan prismočak sa
šećerom; ali sve je to kod vas nešto divno; i po vašim crtama držim... Ah,
nemojte crveneti, i ne bojte me se kao čoveka. Chère et incomparable, pour moi,
uns femme, c'est tout.343 Ja ne mogu da ne živim pored žene, i to samo pored...
Ja sam mnogo, mnogo, zbunjen... Nikako ne mogu da se setim šta sam hteo
kazati. O, blažen je onaj kome bog uvek šalje ženu i... i, mislim čak da sam i u
nekom oduševljenju. I, na drumu to je uzvišena misao! Aha, evo šta sam hteo
reći, o toj misli, evo sad sam se setio, inače nikako da pogodim A zašto su nas
dalje povukli? Bilo je dobro i tamo a ovde je... cela devient trop froid. A propos,
j'ai en tout quarante roubles, et voilà, cet argent,344 uzmite ga, molim vas, ja ne
umem da ga čuvam, izgubiću ga uzeće mi, i... čini mi se, spavao bih; nešto mi se
vrti u glavi. Tako, vrti se, vrti. Oh, baš ste dobri čime me to pokrivate?
– Vi začelo imate groznicu, pa sam vas pokrila svojim pokrivačem; nego,
novac ja bih...
– O, zaboga, n'en parlons plus, parce que cela me fait mail,345 o, kako ste
dobri!
On nekako naglo prekide govor i zaspa neobično brzo, snom grozničavim,
u drhtavici. Sporedni put, kojim su išli ovih sedamnaest vrsta, bio je neravan, pa
su se kola žestoko treskala. Stepan Trofimovič se često budio, brzo se dizao sa
malog uzglavlja koje mu je Sofija Matvejevna podmetnula pod glavu, hvatao je
za ruku i uveravao se: »Tu ste?« kao da se bojao da ga ona ne ostavi. Rekao joj
je kako je sanjao razjapljenu čeljust sa zubima i kako se od nje mnogo grozi.
Sofija Matvejevna se jako zabrinu za njega.
Izvoščici ih odvedoše pred jednu oveću seljačku kuću, sa četiri prozora i
sa zgradama u dvoršitu, za stanovanje. Stepan Trofimovič pohita da uđe u kuću i
prođe pravo u drugu sobu, najprostraniju i najbolju. Njegovo sanjivo lice dobi
izraz neke poslovnosti. Odmah reče domaćici, visokoj i jedroj seljanki od nekih
četrdeset godina, sa vrlo crnom kosom, a gotovo i sa naušnicama, da uzima celu
sobu samo za sebe, zatraži »da se soba zatvori, i da se niko više ne pušta, parce
que nous avons à parler. Oui j'ai beaucoup à vous dire, shère amie...346 Platiću
vam, platiću vam!« – uzmahnu on rukama na domaćicu.
Mada je govorio žurno, jezik mu se ipak nekako teško kretao. Domaćica
ga sasluša neljubazno, ali oćuta, u znak pristanka, u kome se, uostalom, osećalo
nešto što preti. On ništa od svega toga ne opazi; i žurno (mnogo se užurbao)
zatraži da i ona odmah ide da mu se odmah, i što može brže, »bez i najmanjeg
zadržavanja«, donese ručak.
Sad se žena s naušnicama ne mogade više savladati:
– Ovo vam nije postaja, gospodine; mi ne spremamo ručak za putnike.
Obarene rakove, ili samovar da spremimo, to je sve! Više ništa nemamo; sveže
ribe imaćemo tek sutra...
Ali Stepan Trofimovič uzmahnu rukama i sa srditom nestrpljivošću ponovi
nekoliko puta: »Platiću, samo brže, brže.« Odlučiše da uzmu čorbu od ribe i
pečenu kokoš; domaćica reče da se kokoš u celom selu ne može dobiti, premda
pristade da potraži, ali s takvim izrazom kao da čini retku uslugu.
Tek što ona iziđe, Stepan Trofimovič odmah sede na divan i pored sebe
posadi Sofiju Matvejevnu. U sobi su bili i divan i naslonjača, ali su strašno
izgledali. Uopšte, cela soba (sa odeljenjem za postelju, iza pregrade) dosta
prostrana, sa žutim, starim načetim tapetima, sa strašnim mitološkim
litografijama po zidovima, sa dugim redovima ikona, običnih i bakarnih, na
rasklapanje, ponameštanih na prednjem kraju, sa čudnim nameštajem od svake
ruke – cela ta soba činila je neku neugodnu mešavinu nečeg građanskog i
iskonsko-seljačkog. Ali Stepan Trofimovič čak i ne pogleda na sve to, pa ni kroz
prozor na veliko jezero, na deset hvati od kuće.
– Najzad, seli smo i nećemo nikog pustiti! Hoću da vam sve ispričam, sve
da vam ispričam, od početka.
Sofija Matvejevna zadrža ga s velikom uznemirenošću:
– Je li vam poznato, Stepane Trofimoviču
– Comment, vous savez déjà mon nom?347 – osmehnu se on radosno...
– Pa čula sam od Anisima Ivanoviča, kad ste s njim razgovarali... Dakle,
evo, ako smem, evo šta hoću da vam, sa svoje strane...
Pa mu stade brzo šaputati osvrćući se na zatvorena vrata, da ko ne
prisluškuje – kako je, veli, ovde, u ovom selu, zlo. Kako se svi ovdašnji seljaci,
iako su ribari, bave stvarno time što svakog leta čerupaju putnike, uzimaju
nagradu koliko im na um padne. Kako ovo selo nije usputno i »na udarcu«, nego
zabačeno i da se ovde dolazi samo zato što pristaje brod, a kad brod ne dođe (jer
čim nastane malo rđavo vreme, brod nipošto neće da svrati), onda se za nekoliko
dana nakupi mnogo putnika, te tako zauzmu sve kuće po selu, a domaćini samo
na to i čekaju, pa onda za svaki predmet triput više naplaćuju, a ovaj gazda,
ovde, uobražen je i nadut, jer je u ovom mestu on mnogo bogat, kod njega jedna
puna ribarska mreža vredi hiljadu rubalja.
Stepan Trofimovič je gotovo prekorno gledao u njeno neobično živahno
lice i nekoliko puta učini pokret da je zaustavi. Ali ona osta pri svom i dovrši
kako je, reče, »sa jednom vrlo otmenom gospođom«, iz grada, bila letos ovde, pa
su prenoćile dok brod nije stigao i tu su ostale puna dva dana, i toliko su muka
pretrpele da je strašno i setiti se... »Vidite, Stepane Trofimoviču, vi ste izvoleli
ovu sobu zadržati samo za sebe, molim... To vam kažem samo da vas
opomenem... Onamo, u onoj drugoj sobi, već ima putnika, jedan postariji čovek i
jedan mladić, pa onda neka gospođa s decom, a do sutra, do dva sata, napuniće
se cela kuća jer, pošto brod već dva dana nije dolazio, sutra će začelo doći. I
tako, za zasebnu sobu i zato što ste tražili da kod njih ručate i zbog štete na
ostalim putnicima, oni će od vas, gospodine, tražiti toliko za koliko se ni u
prestonicama nikad nije čulo...«
A on je patio, istinski patio.
– Assez mon enfant, molim vas, nous avons notre argent et après, et après,
le bon Dieu.348 Ja se čudim što vi, pored uzvišenosti svojih švatanja Assez, assez,
vous me tourmentez349 – reče on histerično; – pred nama je cela naša budućnost,
a vi... vi me plašite za budućnost...
I odmah joj stade pričati sve što je doživeo, a toliko se žurio da je, isprva,
teško bilo i razumeti ga. Priča je bila vrlo duga. Poslužiše čorbu, poslužiše
kokošku, donesoše, najzad, i samovar, a Stepan Trofimovič je neprestano
govorio... Sve je ispadalo unekoliko čudnovato i bolesno, ali on je i bio odista
bolestan. To je bio iznenadan napor umnih moći, što se, svakako, moralo odmah
zatim i završiti – Sofija Matvejevna je to s tugom naslućivala za sve vreme
njegovog pričanja i videla izvanrednu malaksalost snaga u njegovom i inače već
poremećenom organizmu. Bezmalo je svoju priču počeo od detinjstva, kad je »sa
svežim grudima trčao po poljima«; a tek posle čitavog sata stigao je do svoje obe
ženidbe i života u Berlinu. Ja se, uostalom, ne smem podsmevati. Za njega je u
tome bilo zaista nešto veliko i, govoreći najnovijim jezikom, vrsta borbe za
život. Pred sobom je, pak, video sada onu, koju je izabrao sebi za budućnost, i
hita da je, tako reći, posveti... Ne treba da njegova genijalnost za nju ostane
tajna... Možda je, s pogledom na Sofiju Matvejevnu, mnogo preterivao, ali, eto,
izabrao je nju... bez žene nije mogao da opstane. A video je po njenom licu da ga
ona gotovo ne razume, pa ni ono što je naj glavnije ne razume.
»Ce n'est rien, nous attendrons350 – a zasad može da razume
naslućivanjem«...
– Draga moja, jedino što mi treba to je vaše srce, ništa više! – uzvikivao je
on prekidajući priču; – i treba mi taj vaš pogled, mio i zanosan pogled kojim me
sad gledate. O, nemojte crveneti! Ja sam već jednom rekao...
Za sirotu Sofiju Matvejevnu, ovako uhvaćenu, sve je to bilo neobično
maglovito; priča umalo što nije prešla u čitavu disertaciju o tome kako niko i
nikad nije mogao da ga razume i kako »kod nas u Rusiji talenti propadaju«!...
»O, sve je to bilo i odviše pametno, molim«, pričala je ona posle, vrlo tužno.
Slušala ga je sa vidnim bolom, nešto malo izbečenih očiju. A kad Stepan
Trofimovič udari u humor i duhovite zajedljivosti na račun »naših prvaka i onih
koji vladaju«, ona kao pokuša još da se jedno dvaput i osmehne u odgovor na
njegov smeh, ali kod nje je to bilo već gore od suza. Utoliko većom žestinom i
mrzošću udari on sad na nihiliste i »nove ljude«. Time je tek istinski nju
poplašio. Ona je malo odahnula, uostalom, samo varljivim odahnućem, kad je
otpočeo pravi roman, žensko je svakad žensko, pa ma to bila i kaluđerica. Sofija
Matvejevna se osmejkivala, mahala glavom, crvenela jako i obarala oči; time je
Stepana Trofimoviča potpuno zanela i nadahnula, tako da je on sad još dosta i
»dodavao«. Varvara Petrovna izišla je najlepša »crnka« (koja je ušićavala i
Petrograd i vrlo mnogo drugih evropskih prestonica), a muž joj, »oboren zrnom
kod Sevastopolja«, umro je samo zato što se osećao nezaslužan njene ljubavi i
što je nju ustupio svom suparniku, to jest glavom Stepanu Trofimoviču...
– Ne zbunjujte se, moja krotka dušo, hrišćanko moja! – uzviknu on Sofiji
Matvejevnoj, gotovo i sam verujući u ono što priča. – To je bilo nešto više, nešto
toliko nežno da se nas dvoje nijedanput u svom veku nismo ni izjasnili.
Kao uzrok ovakvom stanju stvari, pojavljivala se u daljem pričanju, jedna
plavuša (ako to nije Darjâ Pavlovna, ja onda ne znam na koga je mislio) Ta
plavuša je dugovala crnki za sve i kao daleka srodnica odrasla je u njenoj kući.
Kad crnka, naposletku, opazi plavušinu ljubav prema Stepanu Trofimoviču, ona
se povuče. Plavuša, opet, kad opazi crnkinu ljubav prema Stepanu Trofimoviču,
takođe se povuče. I sve troje, iznureni od uzajamne velikodušnosti, proćutaše
tako, povučeni u sebe, punih dvadeset godina... »Ah, što je to bila strast, što je to
bila strast!« – uzvikivao je on grcajući u najiskrenijem zanosu. »Ja sam video
svu punoću rascveta njene (crnkine) lepote, video je s prepuklim srcem. Iz dana
u dan gledao sam kako ona prolazi pored mene kao da se stidi pune lepote
svoje.« (Jednom on reče: »kako se stidi punoće svoje«.) Naposletku, on je, eto,
pobegao, ostavljajući sav taj strasni dvadesetogodišnji san. »Vingt ans!351 I sad,
evo me na drumu!« Zatim, u nekom sasvim čudnom stanju mozga, uze on da joj
razjašnjava šta treba da znači ovaj današnji »toliko neočekivani, toliko
sudbonosni njihov sastanak zauvek«. Sofija Matvejevna, najzad, ustade s divana,
u velikom uzbuđenju; čak učini pokret da pred njim padne na kolena i zaplaka
se. Suton je postajao sve gušći; njih dvoje su već nekoliko sati probavili u
zatvorenoj sobi.
– Ah, bolje će biti da me pustite u onu drugu sobu da odem – promuca
ona; – onako će ljudi, možda, nešto pomisliti.
Najzad se ote; on je pusti da ode, davši joj reč da će odmah leći da spava.
Praštajući se s njom, on se požali da ga mnogo boli glava. Još kad je ušla u kuću,
Sofija Matvejevna je svoju torbu i stvari ostavila u prvoj sobi, u nameri da
prenoći s domaćinima; ali joj se ne dade da se odmori.
 Preko noći, Stepanu Trofimoviču se desio, meni i svim prijateljima
njegovim toliko poznati nastup kolerine – obična posledica svih nervnih napora i
moralnih potresa njegovih. Kukavna Sofija Matvejevna svu noć ne zaspa. I kako
je, dvoreći bolesnika, morala dosta često ulaziti i izlaziti iz kuće, sve kroz
domaćinovu sobu, gunđali su zbog toga i putnici i domaćica, pa počeli najzad i
grditi kad je ona, pred zoru, htela da spremi samovar. Za sve vreme napada,
Stepan Trofimovič je bio u poluzanosu; pokatkad mu se činilo da spremaju
samovar, da mu daju da pije (neku malinu), da mu nečim zagrevaju trbuh, grudi.
No gotovo stalno je osećao da je ona tu pored njega, da ona ulazi i izlazi, skida
ga s postelje i opet namešta u nju. U tri sata, pred zoru, bilo mu je lakše, pa se
malo pridiže, spusti noge s postelje i, ne misleći ni na šta, kleče pred nju. To sad
nije bio samo poklon, on prosto pade pred nju na kolena i poče ljubiti skutove
njene haljine.
– Nemojte, molim vas... ja za to nisam, ne vredim – mucala je ona,
starajući se da ga popne na postelju.
– Spasiteljice moja! – on pobožno sklopi ruke pred njom. – Vous êtes
noble comme une marquise!352 Ja, ja sam đavo! O, ja bih, dok sam živ, bio
nesrećan...
– Umirite se – utišavala ga je Sofija Matvejevna.
– Malopre sam vas obmanjivao, radi slave, radi sjaja, iz taštine i
besposlenosti života, sve, sve do jedne reči! O, što sam nevaljao, što sam
nevaljao!
I sad kolerina pređe u drugi nastup, u histerično osuđivanje sebe sama. Ja
sam te nastupe pominjao kad sam govorio o njegovim pismima Varvari
Petrovnoj. On se najednom seti Lize, seti se viđenja s njom juče izjutra: »To je
bilo vrlo strašno i bila je tada sigurno već vrlo nesrećna, a ja je i ne zapitah, ne
saznadoh! Mislio sam samo na sebe! Ah, šta li je s njom? Znate li šta je s njom?«
molio je on Sofiju Matvejevnu.
Zatim se kleo da nju (to jest Varvaru Petrovnu) neće izneveriti, da će se
vratiti njoj. »Mi ćemo pristupati njenim vratima (to jest, uvek zajedno, on i
Sofija Matvejevna) svaki dan, kad ona seda u kola da se izveze u jutarnju šetnju,
i mirno ćemo gledati... O, ja želim da me ona i po drugom obrazu udari: slatko
želim. Podmetnuću joj svoj drugi obraz, comme dans votre livre!353 Ja tek sad
razumem šta to znači podmetnuti drugu... 'lanitu'.354 Nikad dosad nisam
razumeo! Za Sofiju Matvejevnu nastadoše dva strašna dana u njenom, životu;
ona ih se i sad seća stresajući se. Stepan Trofimovič se ozbiljno razboleo i nije
mogao otići na brod, koji se ovog puta pojavio tačno u dva posle podne; a ona
nije imala snage da ga ostavi samog, pa ni ona ne ode u Spasov. Kako sad priča,
on se vrlo obradovao kad je brod otišao dalje, bez njega.
– E, divno, e, prekrasno – mrmljao je s postelje; – a onako, sve sam se
bojao da ne odemo. Ovde je vrlo lepo, nigde bolje... Nećete me ostaviti? Oh,
nećete me ostaviti?
Pri svem tom »ovde« nije bilo nimalo dobro. On prosto nije hteo da zna za
njene teškoće; glava mu je puna samih fantazija. Na svoju bolest nije gledao
ozbiljno, nego kao na nešto prolazno, na sitnicu, na koju i ne misli, nego samo
kako će oni »poći u svet« i prodavati »te knjige«. Zamoli je da mu malo čita iz
Jevanđelja.
– Odavno ga nisam čitao... u originalu. Mogao bi me ko štogod upitati, a
ja da pogrešim; valja se, svakako, pripremiti.
Ona sede pored njega i otvori knjigu.
– Vi čitate divno – upade joj on u reč još pri prvoj vrsti. – Vidim ja, vidim
da se ne varam! – dodade nerazumljivo, ali svečano. Uopšte, stalno je bio u
nekom svečanom stanju. Ona mu pročita propoved na gori.
– Assez, assez, mon enfant?355 dosta je... Zar vi ne mislite da je zaista
dosta toga!
I, malaksao, zatvori oči. Bio je vrlo slab, ali još nije gubio svest. Sofija
Matvejevna se podiže da ide, misleći da on hoće da spava, ali je on zadrža.
– Mila moja, ja sam celog svog života lagao. Pa i onda kad sam govorio
istinu. Nisam nikad govorio istinu istine radi, nego samo sebe radi. Ja sam to i
pre znao, a sad to i vidim... Ah, gde su ti prijatelji koje sam celog veka vređao
svojim prijateljstvom! I sve ostale! Savez-vous,356 ja možda i sad varam; začelo i
sad varam. Glavno je što ja sam sebi verujem kad varam. U životu je najteže
živeti a ne lagati... i svojoj rođenoj laži ne verovati... Mi ćemo biti zajedno,
bićemo zajedno, bićemo zajedno! – dodade on sa entuzijazmom.
– Stepane Trofimoviču – bojažljivo zamoli ona – kako bi bilo da
pošaljemo u guberniju po lekara?
On se silno prestravi.
– Zašto? Est-ce que je suis si malade? Mais rien de sérieux.357 A i šta će
nam tuđi ljudi? Još da oni doznaju, pa onda, šta će onda biti? Ne, ne, niko od
tuđina, mi ćemo biti zajedno, zajedno!
– Znate – reče on pošto malo oćuta – pročitajte mi još štogod, onako, bez
izbora, što mu drago, gde oko padne.
Sofija Matvejevna otvori knjigu i poče da čita.
 – Gde se otvori, gde se slučajno otvori – ponavljao je on.
– »I Anđelu Laodikijske crkve napiši«...
– Kako? šta? Odakle?
– Iz Apokalipse.
– O, je m'en souviens, oui, l'Apocalipse. Lisez, lisez.358 Ja tako po knjizi
gatam o našoj budućnosti; hoću da vidim na šta izlazi; čitajte, od anđela, od
anđela, čitajte...
»I Anđelu Laodikijske crkve napiši: tako govori Amin, svjedok vjerni i
istiniti, početak stvorenja Božijega. Znam tvoja dela, da nijesi ni studen ni vruć;
O, da si studen ili vruć! Tako budući mlak, a nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću
te iz usta Svojijeh. Jer govoriš: bogat sam, i obogatio sam se, i ništa ne
potrebujem, a ne znaš da si ti nesrećan, i nevoljan, i siroma, i slijep, i go.«
– To... i to stoji u vašoj knjizi! – uzviknu on ozarenih očiju i pridiže se sa
uzglavlja; – nikad nisam znao za taj veliki stih! Slušajte: pre hladan, hladan
čovek, nego mlak, nego samo mlak! O, dokazaću ja! Samo, nemojte me ostaviti,
ne ostavljajte me samog! Dokazaćemo, dokazaćemo!
– Pa neću vas ostaviti, Stepane Trofimoviču, neću nikad! – dohvati ona
njegovu ruku i steže je obema svojim, prinese ih srcu i gledaše ga suznim očima.
(»U tom trenutku bilo mi je mnogo žao njega«, pričala je ona posle.) Usne
njegove su uzdrhtale kao u grču.
– Nego, zbilja, Stepane Trofimoviču, zbilja, kako ćemo mi ovako? Da li da
javim kome od vaših poznanika, ili-ti, ako hoćete, srodnicima?
Ali to je njega toliko uplašilo da njoj bi krivo što je to opet pomenula.
Dršćući i tresući se molio ju je da ne zove nikog, da ne preduzima ništa; tražio je
od nje reč, molećivo ponavljajući: »Nikoga, nikoga! Samo mi, jedino mi, nous
partirons ensemble.«359
Vrlo rđavo je bilo i to što su se domaćini počeli buniti, pa su gunđali i
dodijavali Sofiji Matvejevnoj. Ona im je platila što su tražili i postarala se da ih
uveri da će biti novaca; i to ih je malo ublažilo; ali domaćin je zahtevao
»viđeno« (to jest, dokaze o ličnosti Stepana Trofimoviča). Bolesnik sa jednim
preterano ponositim osmejkom, pokaza na svoju malu torbu; u njoj Sofija
Matvejevna nađe ukaz o njegovoj ostavci, ili tako nešto, za dokaz kako je on ceo
život proživeo. Gazda ne popuštaše i reče: »Treba ga odavde kud bilo ukloniti,
zato što kod nas nije bolnica; a umre li, onda ko zna šta bi još moglo da bude;
napatili bi se.« Sofija Metvejevna i s njim hteđe da porazgovara o lekaru, ali se
odmah videlo, kad bi slali »u guberniju«, to bi moglo biti vrlo skupo, te se
svakako treba ostaviti svake pomisli na lekara. Nevesela, ona se vrati svom
bolesniku. Stepan Trofimovič je sve više i više malaksavao.
– Sad mi pročitajte još jedno mesto... ono o svinjama – izusti on
iznenadno.
– Šta-a? – uplaši se Sofija Matvejevna.
– O svinjama... tamo i to ima... ces cochons...360 ja se sećam, zli dusi ušli
su u svinje i sve se podavile. Pročitajte mi to svakako, posle ću vam kazati zašto.
Hoću da se setim doslovce. Treba mi doslovce.
Sofija Matvejevna je dobro znala Jevanđelje, pa odmah nađe, od Luke,
ono mesto koje sam ja kao epigraf istakao u mojoj hronici na prvo mesto.
Donosim ga opet, i ovde:
»A onđe posijaše po gori veliki krd svinja, i moljahu Ga da im dopusti da
u njih uđu. I dopusti im. Tada iziđoše đavoli iz čovjeka i uđoše u svinje; i navali
krd s brijega u jezero i utopi se. A kad viđeše svinjari što bi, pobegoše i javiše u
gradu i po selima. I iziđoše ljudi da vide šta je bilo i dođoše k Isusu; i nađoše
čovjeka iz koga đavoli bijahu izišli, a on sjedi obučen i pametan kod nogu
Isusovijeh; i uplašiše se. A oni što su viđeli kazaše im kako se iscijeli bijesni.«
– Draga moja – izusti Stepan Trofimovič u velikom uzbuđenju – savez-
361
vous, to divno... i neobično mesto bilo mi je celog života kao kamen
spoticanja... dans se Uvre...362 tako da sam to mesto zapamtio još iz detinjstva...
Upravo, sad mi pade na um jedna misao; une comparaison...363 Sad mi dolazi na
um strašno mnogo misli; vidite, to je od reči do reči tako kao s našom Rusijom.
Ti zli duhovi što su izišli iz bolesnika i ušli u svinje – to su otrovi, mijazme, sva
nečistoća, sve nečiste sile, sotone i drekavci, namnoženi u našem velikom i
dragom bolesniku, u našoj Rusiji, vekovima namnoženi! Oui, cette Russie que,
j'aimais toujours.364 Ali velika misao i velika volja blagosiljaju je sa visine, isto
onako kao i onog ludog besomučnika, i izići će svi ti nečastivi, sva nečistoća,
sva ta gadost koja se na površini nagnojila... i nečiste sile će same moliti da uđu
u svinje. A i ušle su već, može biti! To smo mi, mi i oni, i Petruška... et les autres
avec lui365..., a ja možda prvi od svih... i poludeli i pobesneli, mi ćemo poskakati
u more i podaviti se svi; tamo nam je put i samo nam to i ostaje. Ali bolesnik će
se izlečiti i »sesti kraj nogu Isusovih«... i svi će gledati sa čuđenjem, i
divljenjem... Mila moja, vous comprendrez après... Nous comprendrons
ensemble.366
On poče buncati i najzad izgubi svest. Tako prođe ceo sutrašnji dan. Sofija
Matvejevna je sedela pored njega i plakala. Već je treća noć bila kako gotovo ne
spava i izbegava da domaćinima iziđe na oči, a oni se, ona to sluti, na nešto
spremaju. Izbavljenje dođe tek trećeg dana. Tog jutra Stepan Trofimovič se
pribra, poznade je i pruži joj ruku. Ona, u nadi, prekrsti se. On požele da pogleda
kroz prozor: »Tiens, un lac...367 ah, bože moj, jezero, a ja ga još nisam ni
video!...« U taj mah, pred ulazom zatutnjaše neka kola i u kući nasta neviđena
uzbuna.


 III

To je bila Varvara Petrovna, koja je došla sa dvojicom lakeja i Darjom

Pavlovnom, u kolima s četiri sedišta. čudo se dogodilo prosto: Anisim, koji je
umirao od radoznalosti, otišao je u grad i odmah sutradan potražio kuću Varvare
Petrovne i kod posluge istrtljao kako je Stepana Trofimoviča video u selu, samog
samcatog, kako su ga mužiki videli na nasipu samog, kako je išao pešice i uputio
se u Spasov, preko Ustjeva, ali tad već udvoje, u društvu Sofije Matvejevne. Ali,
pošto se Varvara Petrovna već bila strašno uznemirila i pošto je već znala za
bekstvo i tražila svog sirotog prijatelja-begunca, lakeji su je odmah izvestili o
Anisimu. Kad je čula šta on priča i, što je najvažnije, šta priča o njegovom
odlasku u Ustjevo zajedno s nekakvom Sofijom Matvejevnom, u jednim kolima,
ona se odmah spremila i još vrućim tragom odvezla se u Ustjevo. O njegovoj
bolesti nije još ni sanjala.
Začu se njen opori, zapovednički glas; čak se i ukućani uplašiše. Ovde se
ona zaustavila samo da se raspita, jer je bila uverena da je Stepan Trofimovič već
odavno u Spasovu; ali kad ču da je ovde i da je bolestan, ona uzbuđeno uđe u
kuću.
– A gde je on? Ah, ti si to! – viknu ona kad ugleda Sofiju Matvejevnu,
koja se u taj mah pojavila na pragu druge sobe – po tvom bestidnom licu poznala
sam da si ti ta. Odlazi, nevaljalice! Smesta, ni traga ovde da ti ne ostane! Treba
je oterati, inače, sestro, ja ću tebe u zatvor zauvek! Zasad da se pričuva u drugoj
kući. Ona je već jedanput bila u zatvoru, u gradu, pa će biti opet. A tebe, gazda,
molim, ne usuđuj se nikog da pustiš unutra dok sam ja ovde. Ja sam generalica
Stavrogina i zauzimam celu ovu kuću... A ti ćeš mi, draga moja, o svemu još dati
račun.
Poznati glas potrese Stepana Trofimoviča. Zadrhta. Ona već uđe k njemu
iza pregrade. Sevajući očima, gurnu nogom stolicu, zaturi se na njen naslon, pa
povika Daši:
– Iziđi malo, ostani kod ukućana. Kakva je to radoznalost? A vrata dobro
zatvori za sobom.
Neko vreme, ćuteći i s nekim grabljivim pogledom ona gledaše u njegovo
preplašeno lice.
– Pa kako ste, Stepane Trofimoviču? Jeste li se prošetali? – ote joj se sa
usta u ljutitoj ironiji.
– Chère – promuca Stepan Trofimović van sebe – ja sam poznao ruski
stvarni život... Et je prêcherai l'Evangil...368
 – Oh da bestidna i nezahvalna čoveka! – uzviknu ona i pljesnu rukama. –
Malo vam je što ste me osramotili, vezali ste se... O, vi, stari, bestidniče,
pokvareni stvore!
– Chère...
Glas mu se prekide, ne mogade više ništa reći, samo je gledao očima
izgubljenim od straha.
– Ko je ta ona?
– C'est un ange... C'était plus qu'un ange pour moi,369 ona svu noć... O, ne
vičite, ne plašite je, Chère, Chère...
Varvara Petrovna s lupom skoči naglo sa stolice i razleže se njen
preplašeni uzvik: »Vode, vode!« On se, istina, opet osvesti, ali ona je još jednako
drhtala od straha i sva bleda gledala u njegovo iskrivljeno lice, i tek tad shvati da
je on ozbiljno bolestan.
– Darja – šapatom pozva ona Darju Pavlovnu – smesta po lekara, po
Zalcfiša; nek Jegorič odmah ide; kola nek uzme ovde, a iz grada druga. Do
doveče da bude ovde.
Darja pohita da izvrši nalog. Stepan Trofimovič je stalno gledao
izgubljeno, preplašeno, usne su mu drhtale.
– Pričekaj, Stepane Trofimoviču, pričekaj, dušo – umirivala ga je ona kao
da je dete. – Hajde, pričekaj malo, pričekaj, sad će se Darja vratiti i... Oh, bože
moj; gazdarice, gazdarice! Pa dođi bar ti, mila moja!
U nestrpljenju ona sama otrča domaćici.
– Odmah, smesta ona natrag ovamo! Da se vrati, da se vrati!
Srećom, Sofija Matvejevna još nije stigla da ode iz kuće; tek što je sa
svojom torbom i zavežljajem prešla prag. Vratiše je. Tako se prepala da su joj se
tresle i noge i ruke. Varvara Petrovna ščepa je za ruku kao kobac pile i mahnito
je povuče u sobu Stepanu Trofimoviču.
– E, evo vam je. Nisam je pojela. Vi ste mislili da sam ja nju, tako, prosto
pojela.
Stepan Trofimovič uze ruku Varvare Petrovne, prinese je svojim očima i
obli je suzama jecajući bolesno, kao da je dobio nastup.
– Umiri se, dosta, dušo moja, dosta rode. Jao, bože moj, ta, smirite se! –
viknu ona besno. – Oh, mučitelju, večiti moj mučitelju!
– Mila moja – promuca najzad Stepan Trofimovic obraćajuće se Sofiji
Matvejevnoj – ostanite malo tamo, mila moja, hteo bih nešto ovde da kažem...
 Sofija Matvejevna odmah pohita da iziđe.
– Chérie... Chérie... – poče on grcajući.
– Još ne govorite, Stepane Trofimoviču, pričekajte malo dok se ne
povratite. Evo vode. Ta, pri-če-kaj-te!
Ona opet sede na stolicu. Stepan Trofimovič je čvrsto stezao ruku. Ona mu
zadugo ne dade da govori. On prinese njenu ruku svojim usnama i stade je
ljubiti. Ona stisnula zube i gleda negde u kut.
– Je vous aimais!370 – ote mu se, najzad. Nikad, nikad ona nije od njega
čula ovakvih reči i ovako izgovorenih.
– Hm! – muknu ona u odgovor.
– Je vous aimai s toute ma vie... vingt ans!371 Ona je stalno ćutala – minut,
dva, tri.
– A kako li se bio spremio za Dašu!... Namirisao se!... – odjednom
progovori ona strašnim šapatom, Stepan Trofimovič ni živ ni mrtav.
– Vezao novu maramu oko vrata... Opet ćutanje, minut, dva.
– Sećate li se cigare?
– Draga moja – prošuška on u strahu.
– Cigare, uveče, kod prozora... mesec je sijao... posle razgovora u
venjaku... U Skvorešnjicima? Sećaš li se, sećaš li se, je li? – skoči ona s mesta,
dohvati jastuk za oba kraja i prodrma ga zajedno s njegovom glavom. – Sećaš li
se, ti, nekorisno, nekorisno, slabo i kukavno stvorenje, večito, večito nepotrebno
stvorenje! – siktala je ona svojim jarosnim šapatom, uzdržavajući se da ne vikne.
Najzad ga ostavi i pade na stolicu, pokri lice rukama. – Dosta! – prekide se sama
i ispravi se. – Dvadeset godina je prošlo, one se ne mogu vratiti; i ja sam bila
ćurka!
– Je vous aimais372 – opet on sklopi ruke.
– Ta šta mi tu neprestano aimais, aimais.373 Dosta! – skoči ona opet. – I
ako sad odmah ne zaspite, ja ću... Vama je potreban mir; da spavate! odmah da
spavate! zatvorite oči... Jao, bože moj, on bi možda hteo da doručkuje! šta
uzimate? šta on jede? Jao, bože moj, pa gde je ta? Gde je ona?
Nasta užurbanost. Stepan Trofimovič malaksalim glasom protepa kako bi
odista odspavao une heure,374 pa posle može un bouillon, un thé... enfin il est si
heureux.375
I, zbilja, kao da zaspa (verovatno, pretvarao se). Varvara Petrovna počeka
malo, pa na prstima iziđe iza pregrade.
 Ona prisede u domaćinovoj sobi, domaćine istera, a Daši naredi da joj
dovede onu. Započe ozbiljno ispitivanje.
– Sad, snaho, ispričaj sve potanko; sedi pored mene. Tako. Dakle?
– Ja sam Stepana Trofimoviča srela...
– Stoj! ćuti! Napominjem ti, ako štogod slažeš ili prikriješ, ja ću te ispod
zemlje iskopati. Dakle?
– Sa Stepanom Trofimovičem ja sam se... tek što sam stigla u Hatovo,
gospođo... – poče Sofija Matvejevna gotovo bez daha.
– Stoj, ćuti! šta si začegrtala? Prvo, kakva si ti tica?
Onda joj ova sve nekako ispriča o sebi, uostalom, najkraće, počevši od
Sevastopolja. Varvara Petrovna je slušala, ćutala, ispravljena u stolici, a
pripovedačicu oštro i stalno gledala pravo u oči.
– Što si se tako uplašila? što gledaš u zemlju? Ja volim one koji gledaju
pravo u oči i sa mnom se raspravljaju. Nastavi.
Ona dovrši o susretu, ispriča o knjigama i kako je Stepan Trofimovič
ukazao seljanki čast ponuđenom votkom...
– Dobro, dobro, ne zaboravi ni jednu sitnicu! – hrabrila ju je Varvara
Petrovna.
Naposletku Sofija Matvejevna ispriča kako su zajedno pošli na put i kako
je Stepan Trofimovič neprekidno govorio, »već sasvim bolestan, gospođo«, a
ovde u sobi ispričao joj je ceo život, od početka, pričao je nekoliko sati.
– Pričaj to o životu.
Sofija Matvejevna odjednom zape i zbuni se sasvim.
– O tome, gospođo, ne umem ništa da kažem – izusti ona i samo što se ne
zaplaka; – ja gotovo ništa nisam razumela.
– Lažeš! Nisi mogla da baš ništa ne razumeš.
– Molim, dugo mi je pričao o jednoj uglednoj crnokosoj gospođi – Sofija
Matvejevna jako pocrvene kad opazi da Varvara Petrovna ima bele vlasi i da ni
najmanje ne liči na »crnku«.
– O crnokosoj? Pa šta, upravo? Hajde, govori!
– To, kako je ta ugledna gospođa bila mnogo u gospodina zaljubljena,
celog života, punih dvadeset godina; ali to nije nikako smela da pokaže i stidela
se zato što je bila odveć puna...
– Ludak! – preseče Varvara Petrovna zamišljeno, ali odlučno.
Sofija Matvejevna je već uveliko plakala.
 – Ništa ne umem lepo da ispričam, jer sam bila u velikom strahu za
gospodina, pa nisam mogla da razumem, pošto je gospodin, kao vrlo pametan
čovek...
– O njegovoj pameti ne može da sudi vrana kao što si ti. Nudio ti ruku?
Pripoveđačica uzdrhta.
– Zaljubio se u tebe? Govori! Nudio ti svoju ruku? – podviknu Varvara
Petrovna.
– Ono, gotovo tako nešto – zajeca ona. – Samo, nisam to ni u šta primala –
dodade ona i s pouzdanjem diže glavu.
– Kako se zoveš? Ime, i prezime? – Sofija Matvejevna.
– E onda znaj, Sofija Matvejevna, da je to najnekorisniji, najništavniji
ništavko. Bože, bože! Misliš li ti da sam ja rđava?
Sofija Matvejevna izbulji oči.
– Rđava, tiranka? Da sam njegov život upropastila?
– Šta kažete, gospođo, otkud to može biti, kad i vi sami, gospođo, plačete?
Odista, Varvari Petrovnoj su bile oči pune suza.
– Hajde sedi, sedi, ne boj se. Pogledaj me još jedanput pravo u oči; zašto si
pocrvenela? Daša, hodi ovamo, gledaj je: šta misliš, ima li ona čisto srce?...
I na veliko čudo, a možda na još veći strah Sofije Matvejevne, Varvara
Petrovna je neočekivano potapša po obrazu.
– Žao mi je, samo, što je ćurka, ćurka, za svoje godine. Lepo, draga moja,
ja ću se postarati za tebe. Vidim, sve je ovo glupost. Ostani zasad ovde, stan će ti
se naći, a od mene imaćeš hranu i sve... dok ispitam...
Sofija Matvejevna, u strahu, promuca kako mora da požuri.
– Nemaš ti kuda da žuriš. Kupujem sve tvoje knjige, a ti sedi ovde. Ćuti,
bez pogovora. Jer i da nisam ja došla, ti bi, valjda, ionako ostala kraj njega?
– Ne bih ja njega ostavila ni za šta na svetu – izusti Sofija Matvejevna
mirno i pouzdano, brišući suze.
Doktor Zalcfiš stiže tek dockan u noć. Bio je to vrlo uvažen starac i dosta
iskusan lekar; a tu skoro izgubio je kod nas svoje službeno mesto zbog neke
ambiciozne raspre sa svojim starešinom. Varvara Petrovna odmah preduze da
kod njega što može bolje »protežira« svog bolesnika. On ga pregleda pažljivo,
raspita se i obazrivo izjavi Varvari Petrovnoj da je »bolesnikovo« stanje vrlo
sumnjivo usled komplikacija koje su se u bolesti pojavile i da se treba nadati »i
od najviše rđavo«. Varvara Petrovna, za dvadeset godina odviknuta od same
pomisli da išta što dolazi lično od Stepana Trofimoviča može da bude ozbiljno i
odsudno bila je sad duboko potresena, pa je pobledela.
– Zar nema nikakve nade?
– Ne kaže se da nema nikakve nade, ali...
Ona ne leže da spava, osta cele noći budna i jedva sačeka da svane. Tek
što je bolesnik otvorio oči i došao sebi (on je jednako bio pri sebi, samo je sve
više gubio snagu i malaksavao) – ona mu, sa izgledom krajnje odlučnosti, priđe i
reče:
– Stepane Trofimoviču, treba sve predvideti. Poslala sam po sveštenika...
Moraćete ispuniti svoju dužnost...
Znajući kako on o tome misli, ona se suviše bojala da će on odbiti. On je u
nju gledao sa čuđenjem.
– Glupost, glupost! – zavapi ona misleći da on odbija. – Sad nema šale.
Dosta ste se ludirali.
– Ali... zar sam ja toliko bolestan?
On zamišljeno pristade. Uopšte, ja sam se veoma začudio kad sam,
docnije, doznao od Varvare Petrovne da se on nije nimalo uplašio od smrti.
Možda u nju nije ni verovao, nego je i dalje držao da je njegova bolest sitnica.
Ispovedio se i pričestio sa puno gotovosti. Svi, i Sofija Matvejevna, pa i
posluga, priđoše da ga pozdrave posle pričešća. Svi su plakali, uzdržano,
gledajući u njegovo smaknuto i iznemoglo lice, u pobledele i uzdrhtale usne.
– Oui, mes amis,376 samo se čudim što se vi... tako trudite. Sutra ću,
verovatno, ustati, pa ćemo... otputovati... Toute cette cérémonie...377 kojoj,
razume se, odajem svu dužnu... bila je...
– Molim vas, oče, ostanite kod bolesnika – brzo zadrža Varvara Petrovna
sveštenika koji je već hteo da skine epitrahilj. – Čim se posluži čaj, molim vas da
mu odmah govorite o božanstvenome, kako biste u njemu okrepili veru.
Sveštenik poče da govori; svi su sedeli ili stajali kraj bolesnikove postelje.
– U naše grešno vreme – poče sveštenik odmereno, a šolju čaja držao je u
ruci – vera u Svevišnjeg jedino je utočište ljudskog roda, u svim brigama i
iskušenjima u životu, kao i nadanje u večno blaženstvo obećano pravednicima...
Ovo kao da Stepanu Trofimoviču povrati svu snagu; fini osmeh kliznu
preko njegovih usana.
– Mon père, je vous remercie, et vous êtes bien bon, mais...378
– Nipošto, mais, nikako, mais! – uzviknu Varvara Petrovna, i pomače se
na stolici. – Oče – okrete se ona svešteniku – ovo je čovek, ovo je čovek... kroz
jedan čas opet bi ga trebalo ispovedati! Takav je to čovek!
Stepan Trofimovič se osmehnu uzdržano.
– Prijatelji moji – progovori on – za mene je bog potreban već i zato što je
to jedino biće koje se može večno voleti...
Da li je zbilja počeo da veruje ili ga je potresao veličanstveni obred
izvršene tajne i pobudio u njemu umetničku osetljivost, tek, on izusti nekoliko
reči nasuprot mnogim njegovim dosadašnjim uverenjima, i izusti ih čvrsto, bez
kolebanja i, kažu, vrlo osećajno.
– Besmrtnost moje duše potrebna je već i zato što bog neće učiniti
nepravdu da sasvim ugasi plamen ljubavi prema njemu, kad se ona u mom srcu
već jednom zapalila. A šta je veće od ljubavi? Ljubav je viša od postojanja; pa
kako jedno biće može da se ne pogne pred njom? Ako sam ga zavoleo i
obradovao se svojoj ljubavi, može li biti da on i mene i radost moju ugasi i da
nas pretvori u ništa? Ako postoji bog, onda sam i ja besmrtan! IVoila ma
profession de foi.379)
– Bog postoji, Stepane Trofimoviču, verujte, postoji – preklinjala je
Varvara Petrovna; – pa se odrecite svih vaših ludorija, odbacite ih, bar jednom u
životu! (Kako izgleda, ona nije potpuno razumela njegovu profession de foi.)
– Prijatelju moj – oživljavao je on sve više, mada mu se glas često
prekidao – prijatelju moj, kad sam ja razumeo... onaj podmetnuti lanit... odmah
sam... i drugo razumeo... J'ai menti toute ma vie,380 celog svog života! želeo
bih... uostalom, sutra... Sutra ćemo mi svi otputovati.
Varvara Petrovna zaplaka. On je tražio nekog očima.
– Evo nje, ovde je – razumede ga ona i privede mu Sofiju Matvejevnu za
ruku. On se nežno osmehnu.
– Oh, ja bih veoma želeo opet da živim! – uzviknu on sa izvanrednim
prilivom energije. – Svaki trenutak, svaki časak života treba da su blaženstvo za
čoveka... moraju, zaista, i moraju to da budu! Sam čovek mora to tako da učini,
to je njegova dužnost. To je za njega zakon – skriven, nepoznat, ali koji
nesumnjivo postoji... Oh, želeo bih da vidim Petrušu... i sve njih... i Šatova.
Napomenuću da oni o Šatovu još ništa nisu znali, ni Darja Pavlovna, ni
Varvara Petrovna, pa ni Zalcfiš, koji je poslednji došao iz grada.
Stepan Trofimovič se uzbuđivao sve više i više, bolesno, iznad svoje
snage.
– Već sama misao da postoji nešto što je neizmerno pravičnije i srećnije
nego ja, to meni – o, bio ja ma ko, učinio ma šta – već ispunjava dušu
ganjivošću, preliva je radošću, slavom i hvalom! Čoveku je mnogo preče od
lične sreće znati i u svakom trenutku verovati da za sve i za svakog ima negde
jedna savršena i mirna sreća. Sav se čovek uvek može prikloniti pred tim nečim
što je neizmerno veliko. Ako se ljudima oduzme osećanje neizmerno velikog,
oni neće hteti da žive, umreće u očajanju. Neizmernost i krajnost su čoveku isto
tako neophodne kao i ova mala planeta na kojoj stanuje... Prijatelji moji,
uzviknimo svi, svi: živela Velika Misao! Večna beskrajna Misao! Za svakog
čoveka, bio on ko bio, preka je potreba, neminovna, da pogne glavu pred onim
što jeste Velika Misao. Bar štogod Veliko – neophodna je potreba. Svakome, i
najglupljem čoveku... Petruša... O, što bih želeo da ih opet, sve njih, vidim! Oni i
ne znaju da se ta večna Velika Misao i u njima nalazi!
Doktor Zalcfiš nije prisustvovao obredu pričešća. Sad iznenadno uđe u
sobu i zaprepasti se. Rastera društvo zahtevajući da se bolesnik ne uzbuđuje.
Posle tri dana Stepan Trofimovič završi svoj život, ali u potpunoj nesvesti.
Ugasio se nekako lagano, kao sveća koja dogoreva. Varvara Petrovna, pošto je tu
na mestu izvršeno opelo, prenela je telo svog sirotog prijatelja u Skvorešnjike.
Njegov je grob u crkvenoj porti i već je pod mermernom pločom. Natpis i
ograda ostaju da se dovrše na proleće.
Izostanak Varvare Petrovne iz grada trajajo je svega osam dana. Zajedno s
njom, i to pored nje, u njenim kolima, došla je u grad i Sofija Matvejevna i, kako
se činilo, preselila se kod nje zauvek. Tek što je, da pomenem i to, Stepan
Trofimovič izgubio svest (istog tog jutra), Varvara Petrovna je odmah uklonila
Sofiju Matvejevnu sasvim iz kuće, a bolesnika je negovala sama, sve do
njegovog svršetka; i tek kad je ispustio dušu, opet je nju pozvala. I onako strašno
preplašenoj ponudila je (tačnije, naredila) da se zauvek preseli kod nje u
Skvorešnjike i nije htela da čuje ni za kakve njene izgovore.
– Sve je to koješta. Ja ću lično s tobom ići i prodavati Jevanđelja. Nemam
sad nikoga više na svetu.
– Pa imate sina! – napomenu Zalcfiš.
– Nemam ja sina! – ogradi se Varvara Petrovna i – kao da je naslutila.



 OSMA GLAVA

SVRŠETAK


Svi počinjeni izgredi i zločinstva obelodanjeni su retkom brzinom, mnogo
brže nego što je Petar Stepanovič mislio. Počelo se sa nesrećnom Marijom
Ignjatijevnom, one noći kad joj je muž ubijen. Probudivši se pred zoru, ona se
mašila rukom da ga nađe i, kad ga nije viđela pored sebe, pala je u neopisivo
uzbuđenje. Čuvarka, koja je kod nje noćila i koju joj je nabavila Arina
Prohorovna, nije nikako mogla da je umiri. Tek što poče svitati, čuvarka otrča do
Arine Prohorovne, pošto je bolesnicu uverila da ona zna gde je Šatov i kad će se
vratiti. Međutim, i Arina Prohorovna bila je u nekoj brizi: ona je od svog muža
već saznala za noćašnji podvig u Skvorešnjicima. On se vratio kući tek u
jedanaest noću u strašnom stanju i izgledu; kršio je ruke, ničice pao na postelju i,
trzajući se od grčevitog plača, jednako ponavljao: »To nije ono; to nikako nije
ono!« Razume se, naposletku je sve priznao Arini Prohorovnoj, od svih ukućana
jedino njoj. Ona ga ostavi na postelji i strogo mu poruči, »ako hoće da cvili,
onda nek se dere u jastuke, da se ne bi čulo, i da će biti šmokljan ako se sutra ma
čim izda«. Ona se ozbiljno zamisli i odmah se spremila »za svaki slučaj«;
suvišne hartije, knjige, pa možda i proglase, mogla je bez ikakva traga da sakrije
ili uništi. Po svemu tome zaključila je da se ona, njena sestra, tetka, studentkinja,
pa može biti ni njen brat klempavko – nemaju mnogo da boje. Kad je čuvarka
zorom dotrčala k njoj, ona je bez predomišljanja otišla Mariji Ignjatijevnoj.
Uostalom, silno je želela da se što pre osvedoči je li istina ono što joj muž, juče
preplašenim i bezumnim šapatom, sličnom buncanju, rekao o namerama Petra
Stepanoviča u pogledu one opšte koristi od samoubistva Kirilova.
Ali Mariji Ignjatijevnoj došla je dockan: kad je čuvarku poslala babici i
ostala sama, porodilja se nije mogla uzdržati, nego je ustala iz postelje, bacila na
sebe što joj je od odela došlo pod ruku, nešto vrlo lako i što nije za jesenje doba
– i sama sišla do Kirilova, računajući da će joj on, možda, pouzdanije nego iko
moći da kaže nešto o mužu. Može se zamisliti kako je na porodilju uticalo ono
što je tamo videla. Značajno je da ona nije pročitala njegovo predsmrtno pismo,
a ležalo je na stolu, pred očima. Svakako, u strahu ga nije ni vedela. Istrčala je
otuda i vratila se gore u svoj »svetlarnik« pod krovom, dohvatila dete i s njime
izišla iz kuće na ulicu.
Jutro je bilo vlažno, legla magla. Prolaznika, u ovoj zabitoj ulici, nije bilo.
Ona je neprestano trčala, gubila dah, gazila hladno i žitko blato. Naposletku je
stala lupati na vrata po kućama: u jednoj ne otvoriše, u drugoj dugo nisu
otovorili: u nestrpljenju otrčala je na treća i tu lupala. Bila je to kuća našeg
trgovca Titova. Napravila je veliku uzbunu, plakala i nevezanim mislima
uveravala da joj je muž ubijen. Kod Titova su znali Šatova i ponešto o njemu i
prestraviše se što ona, koja se, kako su od nje sad čuli, tek pre dvadeset četiri
časa porodila, trči po ulicama, u ovo doba, u ovakvom odelu po ovakvoj
hladnoći, s detetom na ruci, jedva povijenim. Prvo su pomislili da je žena u
bunilu, utoliko pre što nikako nisu mogli da razumeju ko je ubijen, Kirilov ili
njen muž. Ona opazi da joj ne veruju i već htede dalje da trči, ali je silom
zadržaše. Ona je, pričali su, jako vikala i otimala se. Otišli su u kuću Filipova – i
posle dva časa je ceo grad znao za samoubistvo Kirilova i za njegovo
predsmrtno pismo. Policija dođe i porodilji, koja je još bila prisebna; tada se
videlo da ona to pismo nije pročitala; a kako je i otkud zaključila da joj je muž
ubijen, od nje nisu mogli doznati. Samo je vikala: »Kad je ubijen on, onda je
ubijen i moj muž; oni su bili zajedno!« Pred podne je pala u zanos, iz koga se
više nije osvešćivala, a posle tri dana je umrla. Dete, prozeblo, umrlo je pre nje.
Kad Arina Prohorovna nije našla u kući ni Mariju Ignjatijevnu ni njeno
dete, ona je i sama pogodila da je zlo i htela da otrči kući, ali je zastala kod vrata
i poslala čuvarku da »dole, u kućnom krilu, zapita gospodina da li je kod njega
Marija Ignjatijevna i zna li on što o njoj«. A izaslanica se vratila vičući mahnito
da se čulo celom ulicom. Arina Prohorovna govorila joj je da ne viče i da nikom
ne kazuje, jer će je »uzeti pod sud« i tim znamenitim argumentom ju je ućutkala
pa utekla iz te kuće.
Po sebi se razume da ju je policija još istog jutra uznemirila kao babicu
kod Šatovljeve žene, ali od nje nisu uspeli bogzna šta da doznaju, jer ona je vrlo
razumno i hladno ispričala sve što je videla i čula kod Šatova; a za onaj događaj
izjavila je da o tome ništa ne zna i ne razume.
Može se zamisliti kakva se uzbuna napravila u gradu. Nov događaj, opet
ubistvo! Ali sad je već došlo i nešto drugo: postalo je jasno da ima, da zaista ima
neko tajno društvo ubica, palikuća-revolucionara, buntovnika. Strašna smrt
Lizina, ubistvo Stavroginove žene, sam Stavrogin, paljevina, bal za vaspitačice,
raspuštenost društva oko Julije Mihailovne... čak u nestanku Stepana
Trofimoviča hteli su pošto-poto videti zagonetku. Mnogo, vrlo mnogo se
šaputalo o Nikolaju Vsevolodoviču. Predveče se doznalo i za nestanak Petra
Stepanoviča; čudnovato, o njemu se najmanje govorilo. Tog dana se najviše
govorilo »o senatoru«.
Kod kuće Filipova je stajala gomila sveta gotovo celo popodne. Pismo
Kirilova odista je obmanulo policiju. Poverovalo se da je Kirilov ubio Šatova i
da se »ubica« sam ubio. Uostalom, vlast se, doduše, pomela, ali ne sasvim. Reč
»park«, na primer, koja je onako neodređeno stavljena u pismo, nije nikog
zbunila, kako se to Petar Stepanovič nadao. Policija smesta odjuri u
Skvorešnjike i to ne samo zato što tamo ima park, a inače nigde na drugom
mestu kod nas, nego i po nekom nagonu pošto su sve strahote poslednjih dana
bile u vezi sa Skvorešnjicima, neposredno ili delimično. (Napominjem da je
Varvara Petrovna, ne znajući ništa, rano ujutru bila otišla u poteru za Stepanom
Trofimovičem.) Istog dana uveče nađoše telo ubijenog Šatova, i to po nekim
tragovima; na samom mestu ubistva nađena je njegova kapa, koju su ubice sa
retkom lakomislenošću, zaboravile. Policijski i lekarski pregled leša, i nekoliko
nagađanja i dosećanja još na prvom koraku su probudili sumnju da Kirilov u
tome nije mogao biti sam, bez drugova. Razjasnilo se da postoji tajno društvo
Šatov-Kirilov, u vezi sa proglasima. Ali ko su bili drugovi? Na naše, na ikog od
naših, tog dana niko nije ni pomislio. Saznalo se da je Kirilov živeo kao
zatvorenik i toliko usamljen da je Fećka, koga su svuda tražili, mogao ono
nekoliko dana neviđen stanovati s njim zajedno – kako se to iz pisma videlo...
što je glavno, sve je mučilo što se iz cele zbrke ne može da izvuče ništa
zajedničko, ništa što stvari vezuje i sređuje. Teško je zamisliti do kakvih bi sve
zaključaka i do kakve bi nenačelnosti došlo naše društvo, prestravljeno do
panike, da se nije odjedanput, još sutradan sve razjasnilo. A to je učinio Ljamšin.
On nije mogao da izdrži. Desilo mu se ono što je Petar Stepanovič na
kraju i predosećao. Po poruci Tolkačenka, a zatim i Erkelja, on je ceo idući dan
odležao u postelji, na izgled miran, ne govoreći ni reči, čak i ne odgovarajući
ako ga je ko šta zapitao – jednako okrenut zidu. Tako celog dana ništa nije čuo,
ni znao o onom što se u gradu događalo. Ali Tolkačenko, koji je vrlo dobro znao
šta je sve bilo, predveče naumi da ostavi ulogu koju mu je Petar Stepanovič
nametnuo da pazi na Ljamšina, pa da se iz grada skloni u srez, dakle, prosto da
pobegne. Sve zato što su izgubili pamet, kako je Erkelj o svima njima
predskazao. Ovom prilikom napominjem da je i Liputina nestalo iz grada istog
dana, još do podne. Ali se desilo nekako tako da je vlast o njegovom nestanku
doznala tek sutradan predveče, kad se pristupilo neposrednom ispitivanju
njegove porodice, uplašene njegovim nestankom, i koja je, iz straha, ćutala.
Nego, da nastavimo sa Ljamšinom. Tek što je ostao sam (jer je Erkelj,
nadajući se u Tolkačenka, ranije otišao svojoj kući), on je odmah izleteo iz kuće
i, razume se, vrlo brzo saznao kako stoji stvar. Ne vraćajući se natrag kući, on se
dao u bekstvo, kuda ga oči vode. Ali noć je bila tako mračna, a njegov poduhvat
toliko strašan, mučan i težak, da se on, pošto je prošao dve-tri ulice, vratio kući i
celu noć ostao zaključan. Kako izgleda, pred zoru je hteo da se ubije, ali mu to
nije pošlo za rukom. Pri svemu tome, tako zatvoren ostao je sve do podne, pa je
onda najedanput odjurio u upravu. Kažu, tamo je puzio na kolenima, plakao i
vriskao, ljubio pod, vikao kako ne zaslužuje da činovnicima obuću poljubi.
Umirili su ga, pa su čak i bili ljubazni prema njemu.
Ispitivanje je, kažu, trajalo tri sata. On je priznao sve, iskreno ispričao što
je znao, svaku pojedinost; istrčavao se, hitao sa priznanjem, kazivao čak i
nepotrebno, i bez pitanja. Utvrđeno je da on zna dosta i da je stvar dosta dobro
izneo: tragedija Šatova i Kirilova, paljevina, smrt Lebjatkinih i ostalo; sve to ode
u drugi plan. A u prvi plan dođoše Petar Stepanovič, tajno društvo, organizacija,
mreža. Na pitanje zašto su počinili tolika ubistva, skandale i nevaljalstva,
Ljamšin je sa grozničavom žurbom odgovarao da je to bilo »radi sistematskog
podrivanja državne osnove, radi sistematskog raspadanja društva i svih zakona:
radi toga da svi izgube hrabrost, pa onda da se od svega napravi dar-mar; a kad
se tako poljulja društvo, bolesno, malaksalo i trulo, cinično i bez vere, ali sa
beskrajnom žudnjom za ma kakvom rukovodnom misli i samoodbranom – tada
da se sve odjednom uzme u svoje ruke, podigne zastava revolucije, sa osloncem
na čitavu mrežu čvorova i petica, koje bi za to vreme uticale, radile, vrbovale i
praktično tražile sve načine i sva slaba mesta za koja se mogu uhvatiti«. Završio
je zaključkom da je Petar Stepanovič, samo probe radi, prvi put, ovde, u našem
gradu, izveo jedan tako sistematski nered, kao jedan, tako reći, program daljeg
rada; a radi probe svih petica. I rekao je da je to sve njegova (Ljamšinova)
misao, njegova pretpostavka i odgonetka svih događaja i da je, veli, »vrlo
potrebno da oni to upamte i imaju u vidu, pa da se zna koliko je on iskren i
koliko plemenit u namerama kad je stvar ovako razjasnio i, prema tome može
vrlo dobro koristiti i unapred biti upravnoj vlasti na usluzi«. Na stvarno pitanje
ima li mnogo tih »petica« odgovorio je da ih ima beskrajno mnogo i da je cela
Rusija pokrivena mrežom; i mada to nije mogao da dokaže, ipak, ja mislim,
odgovorio je sasvim iskreno Pokazao je štampan program društva, odštampan u
inostranstvu, i projekt za razvijanje sistema daljeg rada, koji, iako napisan kao
nacrt, napisan je rukom Petra Stepanoviča. Ono što je Ljamšin kazao o
»podrivanju osnove«, kazao je od reči do reči po stavu iz te hartije; čak nije
zaboravio ni tačke ni zareze, mada je uveravao da je to samo njegovo mišljenje.
O Juliji Mihailovnoj on je, začudo zanimljivo i smešno, doslovce i nepitan rekao
da je »ona nevina« i da su je samo »izigrali«. Značajno je da je Nikolaja
Stavrogina sasvim ogradio od svake saradnje u tajnom društvu, od svakog
sporazuma i dogovora s Petrom Stepanovičem. (O dragocenim i vrlo smešnim
nadama Petra Stepanoviča u Stavrogina Ljamšin nije znao ništa.) Smrt
Lebjatkinih udesio je, po njegovom iskazu, Petar Stepanovič, jedino i lično on,
sa lukavim smerom da Stavrogina uvuče u zločin, kako bi ovaj tako zavisio od
njega, Petra Stepanoviča. Ali, umesto zahvalnosti, na koju je Petar Stepanovič
nesumnjivo i lakomisleno računao, izazvao je »kod plemenitog Stavrogina«
samo srdžbu, čak i »očajanje«. Iskaz o Stavroginu završio je Ljamšin opet žurno
i bez pitanja, očevidno u naročitom smeru; kako je Stavrogin, veli gotovo »retka
ptica«, vrlo značajna, ali da se tu krije nekakva tajna, da je on među njima živeo,
tako reći, inkognito, da on ima neki nalog i da lako može biti da će izvoleti opet
kod nas doći iz Petrograda (Ljamšin je bio uveren da je Stavrogin u Petrogradu),
ali tada u sasvim drukčijem izgledu i drugim prilikama, u pratnji lica o kojima će
se možda ubrzo i kod nas čuti, i da je sve ovo on (Ljamšin) čuo od Petra
Stepanoviča, »tajnog neprijatelja Nikolaja Stavrogina«.
Nota bene: posle dva meseca Ljamšin je priznao da je Stavrogina naročito
izuzimao jer se nadao u njegovu protekciju, kao i da će mu on u Petrogradu
izraditi olakšicu, za dva stepena blažu kaznu, a za put u izgnanstvo snabdeti ga
novcem i preporukama. Iz ovog priznanja videlo se da je on odista imao
preterane pojmove o vrednosti Nikolaja Stavrogina.
Razume se, istog dana je zatvoren i Virginski, a, onako u žestim, i cela
njegova kuća (Arina Prohorovna, njena sestra, tetka, pa i studentkinja, već
odavno su oslobođene; a govori se da će i Šigaljev za najkraće vreme biti pušten,
jer on ne spada ni u jednu kategoriju optuženih; uostalom, sve je to samo
razgovor). Virginski se odmah i u svemu pokorio: kad su ga hteli zatvoriti, ležao
je bolestan, bio u vatri. Kažu, on se gotovo i obradovao: »skinulo mi se sa srca«,
kao da je rekao. Za njega se čuje da sad daje otvorene izjave, ali s nekim
dostojanstvom, i da se ne odriče ni jedne od svojih »svetlih ličnosti«, proklinjući
u isti mah politički put (suprotan socijalizmu) na koji je naveden tako slučajno i
lakoumno, »u vihoru sticaja okolnosti«. Njegovo držanje u izvršavanju ubistva
tumači se pogledima koji ublažavaju njegovu krivicu; pa izgleda da i on može
računati na neke olakšice. Bar tako se tvrdi.
Ali Erkeljeva sudbina teško da se može olakšati. On, otkako je zatvoren,
samo ćuti, ili, ako može, izvrće istinu. Od njega se dosad nije mogla dobiti ni
jedna reč kajanja. A ovamo, on baš pobudio je neku simpatiju i kod najstrožih
sudija svojom mladošću, svojom nezaštićenošću, očevidnim dokazom da je
samo fanatička žrtva političkog zavođenja, a najviše svojim držanjem prema
majci, kojoj je slao gotovo polovinu svoje male plate. Njegova mati sad kod nas
živi; nemoćna i bolesna žena, pre vremena ostarela. Moli za sina i plače i
bukvalno se valja pred nogama sudija. Nešto se mora zbiti – ali mnogi kod nas
već žale Erkelja.
 Liputina su zatvorili u Petrogradu, gde je probavio pune dve nedelje. S
njim se desila gotovo neverovatna stvar i teško je to razjasniti. Kažu, imao je
pasoš na tuđe ime i mogao je sasvim sigurno da umakne preko granice; imao je i
znatnu količinu novca sa sabom – a ipak je ostao u Petrogradu i nije nikud
otputovao. Neko vreme tražio je Stavrogina i Petra Stepanoviča, pa odjedanput
počeo je da pije i da neumorno vodi razvratan život, kao čovek koji je potpuno
izgubio svaki zdrav smisao i razumevanje svog položaja. U Petrogradu su ga
uhvatili u javnoj kući, još i pijanog. Pronosi se vest da on nikako ne gubi
hrabrost, da u svojim iskazima obmanjuje i da se na sud sprema s nekim
trijumfom i s nekom nadom? čak namerava i da govori na sudu.
Tolkačenko, uhvaćen negde u srezu, deset dana posle bekstva, ponaša se
neuporedivo uljudnije, ne obmanjuje, ne vrda, kazuje sve što zna, ne opravdava
se, osuđuje sebe sa svom skromnošću, ali isto tako voljan je i da poćereta i
profrazira; govori mnogo i rado, a kad stvar dođe do poznavanja naroda i
njegovih revolucionarnih elemenata, on čak zauzima i stav, i željan je efekta. I
on je, čuje se, nameran da govori na sudu. Uopšte, on i Liputin ne plaše se
mnogo, a to je vrlo čudno.
Ponavljam, stvar još nije svršena. Danas, posle tri meseca, naše je društvo
odahnulo, oporavilo se i osvežilo; ima svoje mišljenje, i to u toj meri da poneki
Petra Stepanoviča smatraju kao genija, bar kao čoveka s »genijalnim
sposobnostima«. »Organizacija, gospodo!« – govore u klubu i podižu prst uvis.
Uostalom, sve je to vrlo nevino; i mnogi to znaju. Drugi, naprotiv, ne odriču mu
oštroumnost, ali uz potpuno nepoznavanje stvarnosti, uz strašnu apsurdnost, uz
izopačeno i tupoglavo razvijanje u jednom pravcu, uz retku površnost koja otuda
nastaje. Što se tiče njegovih moralnih osobina, tu su svi složni, tu se ljudi ne
spore.
Ne znam, odista, koga još da pomenem, da li neću koga zaboraviti.
Mavrikije Nikolajevič je nekud otputovao, sasvim. Stara Drozdova je
podetinjila... Uostalom, ostaje mi da ispričam još jedan tužan događaj.
Ograničiću se samo na činjenice.
Varvara Petrovna, po povratku, osta u svojoj kući u gradu. Na nju su
odjedanput navalile sve nagomilane vesti i strahovito je potresle. Ona se
zatvorila u samoću. Bilo je veče; svi su bili umorni, pa su rano legli da spavaju.
Ujutru, sobarica, sa tajanstvenim izrazom, predade Darji Pavlovnoj jedno
pismo. Pismo je, kako ona reče, došlo još juče, ali kasno, kad su već svi spavali,
pa ih nije smela buditi. Nije došlo poštom, nego ga je u Skvorešnjike doneo neki
nepoznat čovek i predao Alekseju Jegoriču. A ovaj ga smesta lično doneo i
predao njoj u ruke, dockan sinoć, pa odmah opet otišao u Skvorešnjike.
 Srce joj je lupalo dok je gledala u pismo, gledala ga dugo i nije ga smela
otvoriti. Znala je od koga je: pisao joj je Nikolaj Stavrogin. Ona pročita adresu
na kovertu: »Alekseju Jegoroviču, za Darju Pavlovnu, poverljivo.«
Evo tog pisma, od reči do reči, bez ispravljanja ijedne, najmanje pogreške
u stilu ruskog gospodskog sina, koji, pored sve svoje evropske obrazovanosti,
nije sasvim doučio rusko pisanje.

»Draga Darja Pavlovna,
Vi ste nekad poželeli k meni da dođete za 'čuvarku', i
uzeli ste obećanje da pošaljem do vas kada to bude trebalo. Ja
putujem kroz dva dana i neću se vratiti. Hoćete sa mnom?
Prošle godine, ja, kao Hercen, upisao sam se za
građanina Kantona Uri, i to niko nezna. Tamo sam već kupio
malu kuću. Imam još dvadeset hiljada rubalja, otići ćemo i
živećemo tamo doveka. Ja neću nikad nigde odatle odlaziti.
Mesto je vrlo dosadno, klanac; planine sužavaju pogled i
misli. Vrlo sumorno. Ako vam se ne svidi, ja ću prodati i kupiti
drugu kuću na drugome mestu.
Ja nisam dobro, ali od halucinacija nadam se izlečiće me
tamošnji vazduh. To, fizički; a moralno, vi sve znate; samo, da
li sve?
Ja sam vam mnogo ispričao iz moga života. Ali ne sve.
Ni vama ne sve! Ovom prilikom da potvrdim, da sam u svesti ja
kriv za smrt moje žene. Posle toga se sa vama nisam video, i
zato sad potvrđujem. Ogrešio sam se o Lizavetu Nikolajevnu;
ali to vi znate, tu ste vi gotovo sve prozreli.
Bolje da ne dođete, što vas zovem k sebi, to je strašna
niskost. A i zašto vi da sa mnom sahranite svoj život? Vi ste mi
dragi, i meni, u tuzi, bilo je dobro pokraj vas: pored vas jedino
mogao sam glasno o sebi da govorim. Iz toga ništa ne izlazi. Vi
ste se sami odredili, u 'čuvarke' – to je vaš izraz; našto tolika
žrtva? Udubite se, također, i uvidite da vas ja ne želim kad vas
zovem, niti cenim kad vas čekam. A ovamo i zovem i čekam. U
svakom slučaju potreban mi je vaš odgovor, jer treba putovati
vrlo uskoro. U tom slučaju otićiću sam.
 Od Urija se ne nadam ničemu; prosto idem. Nisam
namerno izabrao sumorno mesto. U Rusiji me ništa ne vezuje –
u njoj mi je isto tako sve tuđe kao i svuda. Istina u njoj sam
manje voleo da živim, nego na drugome mestu, ali ni u njoj
nisam mogao ništa da mrzim.
Ja sam svuda ogledao svoju snagu. Vi ste mi to
savetovali radi »poznavanja sebe«. U ogledima radi sebe, i
radi javnoga vidika, kao i ranije kroz celi moj život, snaga se
moja pokazivala neodređena. Na vaše oči podneo sam udar od
vašeg brata; svoju ženidbu priznao sam javno. Ali u što snagu
staviti – to je ono što nikad nisam video, ne vidim ni sada, i ako
sam dobijao vaše pohvale u Švajcarskoj, kojima sam
poverovao. Ja mogu, isto tako kao i uvek dosad, uvek poželeti
da učinim dobro delo, i osećam od toga zadovoljstvo, uporedo
s tim, ja želim i zlo, i takođe osećam zadovoljstvo. Ali i jedno i
drugo osećanje, kao i pre uvek, je i suviše površno, a nikad i ne
biva jako. Moje želje nisu vrlo jake; ne mogu mene da
upravljaju. Reka se može na brvnu preplivati, a na iveru ne.
Ovo – da ne bi mislili da ja u Uri putujem sa kakvim bilo
nadama.
Ja, kao i dosad, nikoga ne optužujem. Ja sam okušao
veliki razvrat, i u njemu sam istrošio snagu, ali ja razvrat ne
volim, i nisam ga želeo. Vi ste me u potonje vreme motrili.
Znate li, ja sam i na vaše odricatelje381 gledao sa pakošću, iz
zavisti prema njihovim nadanjima? Ali vi ste se uzalud plašili;
ja nisam mogao da im budem drug, jer nisam ništa ni
ispovedao, ni sa njima jedno mislio. A nisam to mogao ni od
šale, ni od pakosti, i to ne zato što bi od šale prezao – ja od
smešnoga ne mogu uplašiti se – nego zato što ipak imam
navike ugledna čoveka, pa mi je to bilo mrsko. Kada bi prema
njima imao više mrzosti i pakosnosti i zavisti, ja bi možda i
otišao njima. Sudite je li mi bilo lako, i koliko sam se mučio!
Mili, najbolji druže moj, nežno i velikodušno stvorenje,
koje sam najzad sagledao! Možda vi sanjate da mi poklonite
toliko ljubavi, i da me obaspete sa toliko lepote iz vaše divne
duše, da se nadate da ćete i samim tim najzad staviti pred mene
 moju svrhu? Ne, bolje je za vas da budete smotreniji; i moja bi
ljubav bila isto tako površna kao što sam i sam, a vi nesrećni.
Vaš mi je brat rekao da onaj koji gubi veze sa svojom zemljom
taj gubi i bogove svoje, to jest sve svoje težnje i smerove. O
svemu se može prepirati u beskraj, ali iz mene se rasipalo samo
odricanje, bez ikakve velikodušnosti i bez ikakve snage, čak se
rasulo i odricanje. Sve je svakad bilo površno i slabo, uvelo,
mlitavo. Velikodušni Kirilov nije mogao da izdrži ideju i – ubio
se; ali ja vidim on je bio velikodušan zato što nije bio pri
zdravoj pameti. Ja nikad ne mogu da izgubim zdrav razum i
nikad ne mogu u ideju da poverujem dotle dokle on. Šta više ne
mogu ni da se predam ideji toliko koliko on. Nikad, nikad se ja
ne mogu ubiti!
Znam da treba da se ubijem, da sebe iščistim sa zemlje
kao gadnog insekta; ali ja se plašim samoubistva, jer se plašim
velikodušnosti. Znam da će u beskrajnom nizu obmana od
mene doći još jedna obmana. Pa kakva korist obmanjivati sebe
da bi se odigrala velikodušnost? Kod mene nikad ne može biti
srdžbe ni stida, pa, dakle, valjda ni očajanja.
Oprostite mi što pišem ovoliko i ovako nešto Osvestio
sam se. To sam slučajno uradio. Ovako, malo je i sto stranica,
a dosta je i deset redi. Dosta i deset za pozivanje u 'čuvarke'.
Otkako sam otputovao živim na šestoj poštanskoj stanici,
kod nadzornika. S njime sam se upoznao za vreme pijanaka,
pre pet godina, u Petrogradu. Da ja tu živim, niko ne zna.
Pišite mi na njegovo ime. Šaljem adresu.
Nikolaj Stavrogin.«

Darja Pavlovna odmah ode Varvari Petrovnoj i pokaza joj pismo. Ona ga
pročita i zamoli je da izađe, da bi ga pročitala još jedanput, ali ubrzo je pozva
opet.
– Ići ćeš? – upita je gotovo bojažljivo.
– Ići ću – odgovori Daša.
– Spremaj se! Ići ćemo zajedno! Daša je pogleda upitno.
– A šta ću sad ovde? Zar nije svejedno? I ja ću da pređem u građanstvo u
Uri, i ja ću da živim u klancu... Ne boj se, neću poludeti.
Stadoše se spremati brzo, kako bi stigle za popodnevni voz. Ali ne prođe
ni pola časa kad Aleksej Jegorič dođe iz Skvorešnjika. On javi da je Nikolaj
Vsevolodovič »iznebuha« došao izjutra, jutarnjim vozom, i da se nalazi u
Skvorešnjicama, ali »tako je izgledao da na pitanja nije odgovarao, obišao je sve
sobe i zatvorio se u svoju polovinu«...
– Ja sam i preko njihove zapovesti naumio da dođem i da vam javim –
dodade Aleksej Jegorić vrlo pažljivo i značajno.
Varvara Petrovna pogleda ga pronicljivim pogledom i ne htede ga
ispitivati. Kola su odmah spremili. Ona povede i Dašu. Dok su se vozile, često
su se, pričalo se, krstile.
Sva vrata njegove »polovine« bila su otvorena, a Nikolaja Vsevolodoviča
nigde ne beše.
– Ono, da nije u mezaninu, molim? – izusti Fomuška oprezno.
Značajno je što je za Varvarom Petrovnom u njegovo odeljenje ušlo i
nekoliko slugu, a ostatak čekao u dvorani. Dosad, oni se nikad nisu usuđivali da
etiketu povrede. Varvara Petrovna je to videla i ćutala.
Popeli su se u mezanin. Tamo su bile tri sobe; ali ni u jednoj ne nađoše
nikog.
– A da nije otišao ovuda? – pokaza neko na vrata od svetlarnika. Doista,
mala vrata od sobice na tavanu, inače uvek zatvorena, sad su stajala širom
otvorena. Trebalo je popeti se gotovo pod sam krov, i to preko drvenih stepenica,
dugih, vrlo uzanih i vrlo strmih. U vrhu je sobica.
– Ja tamo neću. Zašto bi se on tamo peo? – Varvara Petrovna, pogledajući
u sluge, strahovito preblede. Oni su je gledali i ćutali. Daša je drhtala.
Varvara Petrovna potrča uz stepenice; Daša za njom; ali tek što stupi u
svetlarnik, ona vrisnu i pade onesvešćena.
Građanin kantona Uri visio je odmah tu, kod vrata. Na stočiću je ležao
listić hartije, na njemu pisaljkom napisano:»Ne treba nikog optuživati, sam
sam.« Na stočiću je još bio i čekić, komadić sapuna i veliki gvozdeni klin,
očevidno sve unapred spremljeno. Jaka svilena pređa, sigurno ranije izabrana i
nabavljena, o koju se Nikolaj Vsevolodovič obesio, bila je dobro namazana
sapunom. Sve je dokazivalo nameru i svesnost do poslednjeg trenutka.
Naši lekari, pošto su leš pregledali, energično izjaviše da je ludilo potpuno
isključeno.

 KRAJ

1 – Furje francuski filozof i sociolog, tvorac falansterske škole, socijalističkog sistema po kome bi ljudi
stanovali zajednički u opštim kućama, falansterima.
2 – V. napomenu o liberalu u VIII odeljku ove glave.
3 – Jeralaš, igra karata; vrsta vista.
4 – Kukoljnik (Nestor), neznatan pisao iz onog vremena.
5 – Aleksi de Tokvil, francuski pisac i političar.
6 – Pol de Kok, francuski romansijer.
7 – Radiščev je savremenik – Čaadajeva, Riljejeva i drugih dekabrista; bio je pristalica ideja francuskih
revolucionara. Kao političkog krivca poslala ga je carica Katarina II u Sibir.
8 – O primanju ili neprimanju izvesnih ličnosti u kući izdavača Krajevskog.
9 – Postupili su sa mnom kao sa starom krpom.
10 – Naslov – časopisa.
11 – Može moj život da slomi.
12 – Svuda.
13 – U zemlji Mahara i njegove teladi.
14 – Poznata ruska poslovica koja se uzima u istom smislu kao kod nas »bogu iza leđa«.
15 – Ja sam (prost uljez) i ništa drugo. Baš ništa drugo!
16 – Kod ovih seminarista
17 – Gzenz (ksendz, ksjonz), katolički sveštenik kod Poljaka.
18 – 19. februar (po st.) 1861. godine, ukidanje kreposnog prava.
19 – Dragi prijatelju.
20 – Kamarinski, šaljivac i veseljak, koji je na narodnim skupovima i sajmovima zabavljao narod
»kamarinskom« pesmom, igrom, svirkom, šalama. »Kamarinska«, katkad prilično necenzurisana po
sadržini, peva se i uz narodne igre.
21 – Velika francuska glumica
22 – Sa »caričinim mirisom«.
23 – Jedna seoska priča od Grigoroviča, koji je oko polovine XIX veka počeo propovedati, da je i seljak –
čovek.
24 – Vod jednog odreda seljaka, posle oslobođenja.
25 – Za našu svetu Rusiju.
26 – Ali razaznajmo.
27 – Među nama budi rečeno.
28 – Ličnost iz šekspirove takozvane hronike – istorijske drame »Henrik IV« i »Henrik V«.
29 – ubojicu
30 – Odlična prijateljice
31 – Ah, te beskrajno duge ruske reči!
32 – Vi znate, kod nas
33 – Jednom reči
34 – Da vam pokaže svoju vlast
35 – To je vrlo zanimljivo.
36 – Dražesne dame
37 – Znate već – one stihove i knjigu o Jovu.
38 – Kretanje
39 – O da – čudne crvene ideje!
40 – Znate.
41 – Sa nadutošću
42 – Doista
43 – Draga prijateljice
44 – Divno dete!
45 – Savremenici su držali da je pisac u Karmazinovu karikirao Turgenjeva, a u Stepanu Trofimoviču
Granovskog, ujedno s tim i tip tadašnjih estetika i sentimentalaca.
46 – I, zatim, kako kaluđera uvek ima više, nego što je potrebno.
47 – Bogami, draga...
48 – A zatim...
49 – Plahovit, ali dobar
50 – O, to je vrlo glup slučaj! – čekao sam vas, draga moja prijateljice, da vam ispričam.
51 – Svi genijalni i napredni ljudi u Rusiji bili su, jesu, i ostade uvek strasni kartaši i pijanice koji piju »u
zapoju«. – Zapoi gozba, – čašćenje, pijanka a znači i hronično pijanstvo, kada se s vremena na vreme pije i
opija stalno neko vreme.
52 – Među nama budi rečeno
53 – Dragi moj, ja sam jedan
54 – Slovo o polku Igorevu (o vojsci Igorevoj) junački ep iz XI veka, od nepoznatog pesnika, od
nekadašnjih tzv. guslara, kojih je bilo obično u svakoj družini (tako su se po tadašnjoj vojnoj uredbi
nazivale vojske – od dve do tri hiljade ljudi – starih ruskih kneževika). Spevan na starom ruskom jeziku, ep
je dosad »preveden«, u nekoliko redakcija, na današnji.
55 – Pa to je dete!
56 – Jeste, uzeo sam jednu reč – za drugu. Ali... to je svejedno.
57 – Da, da ja sam nesposoban...
58 – Tj. na osnovu reforme (ukidanje kreposnog prava)
59 – Tim dragim detetom.
60 – Dragoga sina.
61 – To je tako slaba glava.
62 – To je ipak jedan bednik
63 – I naposletku, još komiku.
64 – Ja sam rob, mučenik...
65 – Baš me briga!
66 – čovek koji se smeje – časopis
67 – Proklamujem svoju slobodu! Do – đavola Karmazmov, do – đavola Lempke!
68 – Vi – ćete me pomoći, je l' te, kao prijatelj i svedok,
69 – Kirilov ima naročiti, pogrešan način govora
70 – To je (samo) reč
71 – Takvo nešto.
72 – Sećam se. Uostaom
73 – Bio je upravo mali idiot
74 – Kako?
75 – Jadnog našeg prijatelja
76 – Našeg plahovitog prijatelja
77 – Našu svetu Rusiju
78 – Ali proći – će to.
79 – Opleten bič – s olovom na kraju pletenice.
80 – Junak u romanu Ljermontova Junak našeg doba.
81 – Ovoga slučaja. Vi – ćete me pratiti, je l' te?
82 – O! bože, koji si tako veliki i tako dobar!
83 – I počinjem da verujem
84 – U boga? U boga koji je tamo gore i koji je tako veliki i tako dobar?
85 – Dadilja
86 – On – čini što ja hoću.
87 – Bože, bože!... Naposletku, jedan trenutak sreće!
88 – Vi i sreća, dolazite u isti mah!
89 – šaška, sablja u crnim koricama, nosi se obešena o ramenu.
90 – Bio sam vrlo nervozan, i bolestan, i onda...
91 – To je naš mislilac. To je najbolji i najplahovitiji – čovek na svetu.
92 – I učinićete dobro delo...
93 – Naposletku, smešno je to.
94 – Taj Moric
95 – Dobar – čovek, ipak
96 – Korobočka, tip iz Mrtvih duša. Korobočka znači kutija, kotarčica.
97 – Ovaj Liputin, što ja ne razumem
98 – Ja sam nezahvalnik!
99 – Sve je kazano
100 – To je užasno
101 – Ta jadna
102 – To je anđeo
103 – Vere mi!
104 – Dvadeset godina!
105 – To je – čudovište! i, zatim
106 – Taj Moric...
107 – Čestit – čovek, ipak.
108 – Ovi ljudi zamišljaju prirodu i ljudsko društvo sasvim drukčije nego što ih je bog stvorio i kakvi nisu
stvarno
109 – Ali govorimo o drugom – čemu
110 – U Švajcarskoj
111 – To je bilo glupo, ali šta – ćete, kazano je
112 – Dobri bog.
113 – Ako – čudo postoji.
114 – I da sve bude kazano.
115 – Pod taj, što se kaže
116 – Ostavite me, prijatelju
117 – Vidite, eto
118 – Hromka, ili hromica (nap.) znači isto što i prost izraz – ćopa, – ćopavica
119 – Reči Gogoljeve, kao odgovor na prekor da su njegove figure sve viđene samo sa podsmehom i
prezirom.
120 – Parodija na poznatu pesmu Fetova: Došao sam da te pozdravim – da kažem ti da je sunce ustalo.
121 – Vanjka (Ivan) ime izvoščika, pa i samih njegovih kola.
122 – Ali šta je vama, Lizo!
123 – Draga rođako
124 – Ali draga i izvrsna prijateljice, u kakvoj ste uznemirenosti!
125 – Nervni bol na licu
126 – Naposletku, on je samo jedan izgubljen – čovek i nešto kao odbegli robijaš.
127 – To je – čovek nepošten, ja mislim – čak da je odbegli robijaš, ili nešto tome slično
128 – Tj. njegovo ime dolazi od reci labud
129 – Misli na svoj stan u bivšoj gostionici, u nekadašnjem odeljenju za pranje
130 – Nespretna varijanta na lepu Puškinovu pesmu o ravnodušnoj prirodi
131 – Misli na Liputina
132 – Petre, dete moje!
133 – Smešan karakter
134 – Čuven petrogradski bazar
135 – I imate pravo
136 – Veličanstveno
137 – Dekabristi i zaverenici protiv cara Nikole I, nazvani tako po dejstvu njihovom u decembru 1825
138 – Zemstva su bile oblasne seoske i gradske samoupravne ustanove
139 – Dragi moj
140 – Sine, sine dragi
141 – On se smeje
142 – Pređimo preko toga
143 – Glavno lice u romanu Očevi i deca
144 – Revolucionarna omladina tadašnja
145 – Tip iz Mrtvih duša Gogoljevih
146 – Da, baš to
147 – Praviti graju oko svog imena
148 – On se smeje. Smeje se mnogo, smeje se suviše
149 – On se neprestano smeje
150 – Tim bolje. Ostavimo to
151 – Htedoh da ga preobratim
152 – Sirota tetka, lepe – će stvari – čuti!
153 – Tu ima nečeg nerazumljivog i dvosmislenog
154 – Oni su prosto lenjivci
155 – Vi ste lenjivci. Vaša je zastava krpa i nemoć
156 – Budaliština te vrste
157 – On se smeje
158 – Ne razumete. Hajdemo dalje
159 – Vi razumete?
160 – Kucevejka, vrsta kratke gornje odeće
161 – Krao.
162 – U kaznenom zavodu, na robiji
163 – Petrograd
164 – Radionica
165 – Petohlebnica (darohranilnica).
166 – Ðakonov ukršteni pojas
167 – Simuliran, tj lažan, ne od srebra
168 – (Char à bancs), starinska otvorena kola, sa više sedišta
169 – 'Knjigonoša, koji s knjigama i slikama za narod torbari iz mesta u mesto
170 – Stari ruski običaj da se mrtvac u otvorenom sanduku nosi do groblja
171 – Hvala
172 – Čuveni roman – černiševskog
173 – Kirka, luteranska crkva
174 – Aktivnost najsnažnija
175 – Mrgodan dobročinac
176 – Seminaristi, – đaci i vaspitanici iz raznih škola i zavoda
177 – Nečiste krvi neka se napiju naše brazde
178 – Stara poznata polka. Augustin ovde predstavlja Prusku u ratu s Francuskom 1870
179 – Ni jedna stopa naše zemlje, ni jedan kamen naših utvrđenja
180 – Artelac, – član artela (manje poslovne zajednice, zadruge ili ortaštva od nekoliko radnika ili zanatija i
sl.)
181 – Da, upoređenje se to može dopustiti. To je bilo baš kao onaj donski Kozak koji igra na svom
sopstvenom grobu.
182 – Pređimo to.
183 – Zaboravio sam
184 – Dosta!
185 – Kocka je bačena
186 – Čuveni prirodnjaci-naučnici onog doba
187 – Bezobzirnost.
188 – A sve kao nehotice
189 – Opomena na pažnju
190 – Treće odeljenje, politički odsek u ministarstvu
191 – Jedan od dekabrista, osuđen na smrt
192 – Tj. u seljačkim brvnarama, koje se na močvarnom zemljištu podiže na kolju. U narodnim bajkama
pominju se kolibe na kokošjim nogama ili na pilećim nogama
193 – Ako nije istina (dobro je izmišljeno).
194 – Prijem u društvo
195 – Sekta uškopljenika smatra jednu knjigu, legendu, za jedino božje otkrovenje
196 – Nekadašnja ruska cenzura zabranila je štampanje ove glave romana i, po naređenju Katkova, urednika
»Ruskog vesnika«, u kome je roman prvi put izišao (1871-72), ona je izostala. Original ove glave nađen je u
Puškinovom domu ruske Akademije nauka, a poznat je pod imenom »Ispovest Stavrogina«
197 – Kijot ili kivot vrsta ormana ili okvira za ikone
198 – Vrlo malo
199 – Fontanka, ulica u Petrogradu
200 – Jedva jednom prijatelj
201 – Vi razumete?
202 – Oprostite, zaboravio sam mu ime. Nije odavde... Ima nešto glupo u njegovoj fizionomiji, i nešto
nemačko. Zove se Rozental.
203 – Poznajete li ga? Ima nešto vrlo glupo i vrlo zadovoljno u svom izgledu, ali i nešto vrlo strogo, kruto i
ozbiljno ... Ja se u tome razumem
204 – Jest, sećam se, upotrebio je tu reč.
205 – Držao se na odstojanju... Rečju, izgledalo je kao da misli da – ću ga ja odmah ščepati i žestoko
izmesiti. Svi ti ljudi niskog porekla takvi su...
206 – Evo već – dvadeset godina kako ja to očekujem.
207 – Bio sam dostojanstven i miran.
208 – Rečju, sve to. Zatim... i nekoliko mojih pojedinih skica iz istorije, kritike i politike...
209 – Jest, tako je to.
210 – Bio sam, potpuno sam, uostalom, bio je još neko u predsoblju, da, toga se sećam, a posle...
211 – Bio sam vrlo uzrujan, vidite. On je govorio, govorio... vazdan stvari.
212 – Bio sam uzrujan ali dostojanstven, verujte.
213 – Dragi moj, znate li! Izgovorio je ime Teljatnikov...
214 – ... koji mi duguje petnaest rubalja na vistu, uzgred budi rečeno. Uostalom, nisam mnogo razumeo
215 – Kako vi mislite? Naposletku, pristao je
216 – I ništa više
217 – Prijateljski, i sasvim sam zadovoljan
218 – Kao među prijateljima
219 – Moji neprijatelji... a naposletku, za koje dobro je taj prokuror, ta svinja naš prokuror, koji je dvaput
bio neučtiv prema meni i koga su dobro izbili, prošle godine, kod dražesne i lepe Natalije Pavlovne, kad se
bio sakrio u njenom budoaru. A posle, prijatelju...
220 – Kad se ovakve stvari drže u sobi, a dođu da vas uhapse
221 – Uklonite je
222 – Dodijalo mi to
223 – Vidite, treba biti spreman svakog momenta...
224 – Vidite, dragi moj...
225 – To se datira još iz Petrograda
226 – Vi ste me pomešali s tim ljudima!
227 – S tim ljudima koji su jaki podlošću.
228 – Osećam da – ću tamo učiniti kakav ispad
229 – Moja je karijera danas svršena, ja to osećam
230 – O, kunem vam se
231 – Šta vi znate
232 – Moja je karijera svršena
233 – šta – će ona reći
234 – Sumnjičiće me dok je živa
235 – To je neverovatno... pa onda žene...
236 – Treba biti dostojanstven i miran pred Lempkeom.
237 – O, verujte, biću miran...
238 – Na visini svega što je najsvetije
239 – Pođimo
240 – Levak i dešnjak, pobočni konji u zaprezi trojke
241 – Sve je što može biti najbolje u najboljem mogućnom svetu. Volter: Kandid.
242 – Moj – čas je kucnuo
243 – Vi pravite samo gluposti
244 – Odlični prijatelju
245 – Kako svakad ima kaluđera više nego što treba...
246 – Divno, kaluđeri!
247 – Pogožev – Potugin u »Dimu«
248 – Nikodimov – Nježdanov u »Novini«.
249 – (Hvala), odnosi se na delo Turgenjeva »Dovoljno!«
250 – Prekinimo to, dragi moj.
251 – Drage prijateljice
252 – Podđovka, vrsta gornje odeće, duže ili kraće
253 – »Priviđanje«, od Turgenjeva.
254 – Jasno i potpuno
255 – To je glupost u svojoj najhitnijoj suštini, nešto kao jedan prost hemijski element
256 – Uzgred rečeno, ili, »pod zagradom«.
257 – Gospodo
258 – Izazivač
259 – »šagistika« dolazi od reci šag (korak) – dakle, egzerciranje
260 – Tj. obilno se kažnjavalo šibama
261 – Bog nek vam oprosti, prijatelju, i bog neka vas – čuva
262 – Posle vremena
263 – što se mene tiče
264 – Ti jadni ljudi imaju pokatkad izraze divne, i pune filozofije.
265 – Dete moje
266 – O, to su jadni i nikakvi – ćalovi, i ništa više, sasvim nikakvi, to je prava rez!
267 – Oh, juče je bio vrlo duhovit
268 – Toliko duhovitosti
269 – Koja sramota!
270 – Ober-oficir, – Činovi od potporučnika do kapetana
271 – Vi – ćete mi oprostiti, dražesna gospođo, zar ne?
272 – Deci
273 – Forma krofne ili palačinke
274 – Vi – ćete mi oprostiti, zar ne?
275 – Jadnoj majci!
276 – Korak u igri
277 – Ime jedne junakinje Gogoljeve
278 – Glas naroda, glas božji
279 – Draga, draga!
280 – Vi ste svi nesrećni, je l' te?
281 – Mi smo svi nesrećni, ali treba svima oprostiti
282 – Treba opraštati, opraštati, opraštati.
283 – Kod tog trgovca, ako uopšte postoji taj trgovac
284 – Ali znate li koliko je sati?
285 – Postoji li ta Rusija? Ta to ste vi, dragi kapetane?
286 – O, bože moj!
287 – živela republika!
288 – Živela demokratska, socijalna i univerzalna republika, ili smrt!
289 – Sloboda, jednakost, bratstvo, ili smrt!
290 – de Kirilov, ruski plemić – i građanin sveta
291 – ruski plemić, seminarist i građanin civilizovanog sveta!
292 – Rođena de Garin
293 – Stasja (Nastasja)
294 – Kao prost uljez
295 – Tog trgovca
296 – živeo drum!
297 – Imam svega – četrdeset rubalja, on – će uzeti rublje i opet – će me ubiti.
298 – Hvala bogu
299 – I zatim...
300 – To počinje da me teši
301 – To je već – vrlo utešno.
302 – To već – u najvećem stepenu umiruje
303 – Ja... to je sasvim nešto drugo
304 – Uostalom
305 – Divno!
306 – Jest, tako se to može prevesti
307 – To je bolje, ja imam, doduše, svega – četrdeset rubalja, ali...
308 – to jest.
309 – Prijatelji moji
310 – Ona je to htela
311 – Pa to je divno
312 – Za jedan prst rakije
313 – Sasvim malo
314 – Ja sam sasvim bolestan, ali nije baš rđavo biti bolestan
315 – To je dama, i baš izgleda dama
316 – Eh... rekao bih, to je Jevanđelje
317 – Vi ste, kako to zovu
318 – Nemam ništa protiv Jevanđelja, i...
319 – život Isusov
320 – Izgleda mi da ceo svet ide u Spasov.
321 – »Siva« i »Šarena«, novčanice od pet i od sto rubalja
322 – Ma to je dama, i još kakva.
323 – Taj mali komad šećera, to je malenkost samo...
324 – Čista noblesa
325 – Vi nemate trideset godina
326 – Ma, bože moj...
327 – Ti nevaljaci!, ti zlosrećnici...
328 – Ah, postajem sebičan
329 – Ama, šta hoće taj – čovek
330 – Bože moj, prijatelji
331 – Ali draga i nova prijateljice
332 – Šta drugo mogu, i očaran sam
333 – Brička, polufijaker
334 – Je l' te?
335 – Ja volim narod, to je i neizbežno, od toga se ne možemo osloboditi, ali mi izgleda da ga nikad nisam
izbliza video. Stasi (Nastasja)...
336 – samo se po sebi razume, i ona je iz naroda... ali pravi narod...
337 – Draga, jedinstvena prijateljice
338 – Drago nevinašce. Jevanđelje... vidite, odsad – ćemo ga zajedno propovedati
339 – Nešto sasvim novo te vrste.
340 – To je tako...
341 – I onoj dragoj nezahvanici
342 – U govoru prostih i potčinjenih ljudi, a i uopšte kad se hoće da iskaže neka počast i poštovanje prema
sagovorniku, – često se uz reč – čuje glas »s«, kao ostatak od reči sudar, gospodin, i sudarinja, gospođa,
koje su još iz vremena kreposnog prava označavale posednika ili vlasnika imanja, spahiju, plemića. U
tuđem jeziku to »s« može se zameniti punom rečju, ili s »molim«, ili se uopšte ne prevodi.
343 – Draga i jedinstvena, za mene, žena je sve
344 – Ovde postaje nekako i suviše hladno. Zbilja, imam svega – četrdeset rubalja, to mi je sve; evo vam taj
novac.
345 – Ne govorimo više o tome, teško mi je od toga
346 – Jer imamo da razgovaramo. Jest, draga prijateljice, imam mnogo da vam kažem!
347 – Kako, vi već – znate moje ime?
348 – Dosta, dete moje; mi, prvo, imamo novaca, a posle dobri bog.
349 – Dosta, dosta, vi me mučite
350 – Ništa zato, počekaćemo.
351 – Dvadeset godina!
352 – Vi ste otmeni kao markiza!
353 – Kao u vašoj knjizi.
354 – Lanita – obraz
355 – Dosta, dosta, dete moje
356 – Znate.
357 – Zar sam ja tako bolestan? Pa nije ništa ozbiljno
358 – O, sećam se, jeste, Apokalipsa, – čitajte samo, – čitajte
359 – Otići – ćemo zajedno
360 – One svinje...
361 – Znate li
362 – U toj knjizi
363 – Jedno upoređenje
364 – Da, ta Rusija koju sam uvek voleo.
365 – i ostali s njime.
366 – Razumećete docnije. Razumećemo oboje
367 – Gle, jezero
368 – Propovedaću Jevanđelje
369 – To je anđeo... Za mene bila je više nego anđeo...
370 – Ja sam vas voleo
371 – Voleo sam vas celog svog života... dvadeset godina!
372 – Voleo sam vas.
373 – Voleo, voleo
374 – Jedan – čas
375 – Jedan buljon, – čaj... rečju, on je vrlo srećan.
376 – Da, prijatelji
377 – Sva ova ceremonija...
378 – Zahvaljujem vam, oče, vi ste veoma dobri, ali...
379 – Eto, to je moje »vjeruju«.
380 – Lagao sam celog svog života.
381 – Tj. nihiliste