SNOVI

Protokoli 19341969
Teodor V. Adorno

SADRAJ
Napomena urednika nemakog izdanja 4
SNOVI 5
Kastor Dvopek i Glava koja govori (bibliografski dodatak) 50

1
Theodor W. Adorno, Traumprotokolle, Bibliothek Suhrkamp, 2005.
Eng., Dream Notes, trans. Rodney Livingstone, Polity, Cambridge, 2007.
Preveo i priredio: AG, jul-avgust 2015.
Dragocena pomo, u raznim detaljima: Slavica M., Milan M. i Boba.
RADNA VERZIJA
aleksa.golijanin@gmail.com
http://anarhija-blok45.net1zen.com

2
Izmeu javilo mi se u snu i sanjao sam stoje cela razdoblja
sveta. Ali, ta je istinitije? Onoliko malo koliko duhovi alju
san, toliko malo je i Ja to koje sanja.
T. V. Adorno, Minima moralia: Refleksije iz oteenog
ivota, Monogrami, 1951.

3
Napomena urednika nemakog izdanja

Krajem januara 1956. Adorno je zapisao dva zapaanja koja svedoe o njegovom
naroitom zanimanju za jednu od centralnih ideja o snovima, kao i za povezanost
vlastitih snova. Odreena iskustva sa snovima navode me na pomisao da individua
svoju smrt doivljava kao kosmiku katastrofu. I zatim: Nai snovi su meusobno
povezani, ne zato to su nai ve zato to ine kontinuum, zato to pripadaju
povezanom svetu, kao to se, na primer, i sve Kafkine prie odvijaju u istom svetu.
to su nai snovi meusobno povezaniji i to se vie ponavljaju, to je vea opasnost
da neemo moi da ih razlikujemo od stvarnosti. Ovo drugo zapaanje je usledilo
posle sna koji je po seanju zapisao 9. januara 1956. Znaaj koji je pridavao
motivskoj povezanosti snova, naveo ga je da neke od njih izdvoji za objavljivanje. Taj
izbor, koji se nije pojavio za njegovog ivota i koji je Rolf Tideman (Rolf Tiedemann)
kasnije ukljuio u dvadeseti tom Adornovih Sabranih dela, poiva na prekucanoj
kopiji, kojoj je prethodila Adornova napomena: Ove beleke o snovima, izdvojene iz
mnogo vee zbirke, autentine su. Zapisivao sam ih odmah posle buenja, a u
pripremi za objavljivanje ispravio sam samo neke najosetljivije jezike propuste.1
Mnogo vea zbirka se odnosi ne samo na veliki broj snova zabeleenih u sveskama
ve i na sveanj drugih beleki, koje je, s diplomatskom preciznou, prepisala Gretel
Adorno. Ovaj tom dodaje ranije objavljenim snovima one iz postojeeg prepisa.
Poreenje izmeu kopija i originala potvruje da su Adornove izmene uglavnom bile
ograniene na slovne greke, nastale usled brzine s kojom je zapisivao snove, kao i na
izmene imena nekih osoba, koja je svodio na inicijale ili parafraze, kao to su moj
prijatelj ili moj lekar. Na primer, nadimak Rudolfa Kolia, Rudi, zamenio je
njegovim prezimenom. S druge strane, zadrao je imena tamo gde je smatrao da je
sadraj bezazlen. Osim oiglednih slovnih i pravopisnih greaka, kopije Adornovih
tekstova, koje je uradila Gretel, nisu bile dalje ureivane i ovde su prenete u celini.
Ispravljene su i neke greke u prepisivanju, kao to su datumi snova objavljenih u
Sabranim delima, od 1. februara 1942. i 22. maja 1942 (koji su ovde promenjeni u
januar 1942, odnosno 22. maj 1941). Nekoliko imena je ostalo anonimno i u
kopijama; u jednom sluaju ime Eduard zamenjeno je prezimenom, tojerman
(Steuermann).
Kristof Gede i Henri Lonic (Christoph Gdde, Henri Lonitz), 2005.

1
Devetnaest snova iz perioda 19371967 (ukljuujui i tri sna objavljena jo 1942, u njujorkom
emigrantskom asopisu Der Aufbau), objavljenih kao Traumprotokolle, u Gesammelte Schriften
(Sabrana dela), Band 20:2, Vermischte Schriften, 1986. Rolf Tiedemann (1932), nekadanji Adornov
student i prvi asistent na Institutu za drutvena istraivanja, dugogodinji je urednik Adornovih i
Benjaminovih sabranih dela i zaostavtine. Taj posao su, od 2002, preuzeli Kristof Gede i Henri Lonic.
(Sve napomene: AG.)

4
Snovi

Frankfurt, januar 1934.

U snu, putujem sa G.2 u velikom, vrlo udobno autobusu, iz Pontrezine u Donji
Engadin (vajcarska). Autobus je dupke pun i ne oskudeva u poznatim licima: meu
njima su i velika putnica i ilustratorka P. i jedan stari industrijski inenjer, sa
suprugom. Ali, ne idemo putem za Engadin ve blie mom rodnom kraju (Frankfurt):
negde izmeu Kenigtajna i Kronberga. Na jednoj velikoj krivini autobus je otiao
previe udesno i jednim prednjim tokom izleteo preko ivice puta, nad kojom je ostao
da visi, inilo se, veoma dugo. To sam ve viala, rekla je velika putnica i
ilustratorka, znalakim tonom. Autobus e jo neko vreme visiti ovako, a onda e se
prevrnuti i svi emo poginuti. Istog trenutka autobus se prevrnuo. Odjednom sam se
naao napolju i zatekao sebe kako stojim naspram G.; oboje smo bili nepovreeni.
Shvatio sam da plaem, dok sam govorio, Tako bih voleo da i dalje ivim s tobom.
Tek tada sam primetio da mi je telo potpuno smrskano. U trenutku smrti se budim.

Oksford, 9. jun 1936.

San: ukazala mi se Agata3 i rekla krajnje tunim glasom: Dete moje, nekada sam ti
stalno govorila kako emo se sresti posle moje smrti. A sada, mogu da ti kaem samo
jedno: ne znam...

Oksford, 10. mart 1937.

Zatekao sam se u Parizu, bez prebijene pare, a hteo sam da odem u naroito elegantan
bordel, Mezon Druo (Masion Drouot; u stvarnosti, Hotel Druo je najpoznatija
aukcijska kua za prodaju antikviteta). Pitao sam Fridela4 da mi pozajmi neto novca:
2
Gretel Margarete Karplus Adorno (19021993): Adornova ena i najvea podrka koju je imao u
svom radu, tokom celog ivota. Iako su otvoreno stupali u druge veze (mnogo vie Adorno), i proli
kroz mnoge krize, ostali su zajedno sve do Adornove smrti. Gretel je dala ogroman doprinos
oblikovanju Adornovih tekstova, ali i u spasavanju i sreivanju zaostavtine Valtera Benjamina.
3
Agata (Agathe Calvelli-Adorno, 18681935): Adornova tetka, s majine strane, njegova druga
majka. ivela je s porodicom jo od venanja njegovih roditelja i imala velikog uticaja na njega u
detinjstvu i kasnije.
4
Nadimak Zigfrida Krakauera (Siegfried Kracauer, 18891966), jedne od kljunih figura savremene
drutvene i kulturoloke kritike. Blizak prijatelj Benjamina i Adorna (nadimak, Tedi), na koje je i
direktno uticao. Izmeu ostalog, autor Das Ornament der Masse (1927), Die Angestellten. Aus dem
neuesten Deutschland (1930), From Caligari to Hitler. A Psychological History of the German Film

5
200 franaka. Na moje veliko zaprepaenje, on mi ih daje, ali mi kae: Dajem ti ih
samo zato to je u hrana u Hotelu Druo zaista izuzetna. I zaista veeram u tom baru,
a da nisam ni bacio pogled na devojke; biftek me je toliko oduevio da sam zaboravio
na sve ostalo. Bio je posluen u belom sosu.
U drugom snu, ranije iste noi, video sam Agatu. Rekla je: Drago dete, nemoj se
ljutiti na mene, ali da sam imala dve prave doline, dala bih za njih celu ubertovu
muziku.

London, 1937.
(za vreme rada na Eseju o Vagneru)5
San je imao naslov: Zigfridova poslednja avantura ili Zigfridova poslednja
pogibija. Odigravao se na nekoj prostranoj pozornici, koja nije samo predstavljala
pejza, nego je to zaista bila: male stene i bujno rastinje, kao na alpskim panjacima u
podnoju visokih planina. Zigfrid je koraao ka zadnjem delu tog scenskog pejzaa, u
pratnji neke sobe, ali ne mogu da se setim koje. Bio je obuen pola mitski, pola
moderno, moda kao na probi. Na kraju je pronaao svog protivnika, figuru u kostimu
jahaa: sivo-maslinasti laneni sako, jahae pantalone i smee visoke izme. Poeli su
da se bore, ali to je oigledno bila ala; Zigfrid se uglavnom rvao sa svojim
protivnikom, koji je ve leao na zemlji, kao da uiva u tome. Zigfrid ga je ubrzo
bacio na lea, tako da su ovome oba ramena dodirivala zemlju; bilo je jasno da je
poraen ili je to sam priznao. Zigfrid je, meutim, neoekivano izvukao mali bode iz
gornjeg depa, koji je drao zakaen kao penkalo. Bacio je bode iz neposredne
blizine ka grudima protivnika, kao u igri. Ovaj je glasno jauknuo i sada je bilo jasno
da je to ena. Brzo se dala u bekstvo, rekavi kako e sada morati da umre sama u
svojoj kui, to je najtea stvar na svetu. Nestala je u nekoj maloj kui, slinoj onima
iz umetnike kolonije u Darmtatu.6 Zigfrid je poslao za njom svog pratioca, s
nareenjem da joj otme blago. Onda se u pozadini pojavila Brunhilda, u obliku Kipa
slobode iz Njujorka. Vikala je, glasom dangrizave ene: Hou prsten, hou prelepi
prsten, ne zaboravi da joj ga uzme. Tako je Zigfrid doao do Prstena Nibelunga.

Njujork, novembar ili decembar 1938.

(orig. na engleskom, 1947; Od Kaligarija do Hitlera: psiholoka istorija nemakog filma, SKC,
Beograd, 1996).
5
T. W. Adorno, Versuch ber Wagner, 19371938, prvi put objavljen u celini 1952, kao posebno
izdanje; pre toga, Adorno je objavio etiri poglavlja (I, VI, IX i X) u Zeitschrift fr Sozialforschung br.
8, iz 1939 (asopis Instituta za drutvena istraivanja).
6
Darmstdter Knstlerkolonie: umetnika kolonija u Dramtatu (18991914, zvanino rasputena
1929), koja je okupljala predstavnike jugendstila, uglavnom arhitekte.

6
Sanjao sam da se Helderlin (Friedrich Hlderlin) zove Helderlin zato to je uvek
svirao na fruli od zove (Holunderflte).

Njujork, 30. decembar 1940.

Neposredno pred buenje, prisustvovao sam sceni koju ilustruje Bodlerova poema
Don uan u paklu, verovatno na osnovu jedne Delakroove slike.7 Ali, umesto
stigijske noi, bio je dan, a na obali reke se odravao neki ameriki narodni vaar. Tu
je stajala velika, bela tabla pripadala je parobrodskoj stanici sa sjajnim, crvenim
natpisom, ALABAMAT. Don uanova barka je imala dugaak, uski dimnjak bio je
to trajekt (Ferry Boat Serenade).8 Za razliku od Bodlerove poeme, junak ne stoji u
tiini. U svom panskom kostimu crnom i ljubiastom pria neprestano i
nametljivo, kao pijani prodavac. Pomislio sam: nezaposleni glumac. Ali, kao da mu
njegove estoke izjave i gestovi nisu bili dovoljni, poeo je da nemilosrdno udara
Harona to je ostalo nejasno.9 Onda je svima objasnio kako je on u stvari Amerikanac
i da on to vie nee trpeti, da nee dopustiti da ga zatvore u kutiju. Gomila ga je burno
pozdravila, kao ampiona. Onda je proao kroz publiku, koja se pred njim razdvajala
u kordon. Stresao sam se, iako je cela scena bila smena, ali brinulo me je da se
gomila ne okrene protiv nas. Kada je doao do mesta na kojem smo stajali, A. je
pohvalio njegovu talentovanu igru. Zaboravio sam njegov odgovor, inae nimalo
prijateljski. Posle toga smo poeli da mu postavljamo pitanja o sudbini likova iz
Karmen, na onom svetu (opera Carmen, Georges Bizet, 1875). Mikaela, i dalje lepo
izgleda?, pitao je A. Oajno, odgovorio je ljutito Don uan. Ali, sa Karmen je
sigurno sve u redu, upitao sam ga. Nije, to je bilo sve to je rekao, ali uinilo mi se
da se njegov bes stiava. Onda su sirene sa reke Hadson zatrubile da je osam sati i ja
sam se probudio.

Njujork, 8. februar 1941.

Bio sam na brodu koji su preoteli pirati. Popeli su se na njega sa svih strana, a meu
njima je bilo i ena. Ali, prevagnula je moja elja da oni nekako budu savladani. U
svakom sluaju, u sledeoj sceni, posada je donela presudu o njihovoj sudbini. Svi e
biti ubijeni: streljani i baeni u more. Protestovao sam, ali ne iz ljudskosti. Bilo bi
teta, rekao sam, da ubijemo ene, a da prethodno ne uivamo u njima. Svi su se
sloili sa mnom. Siao sam u prostoriju u kojoj su bili zatvoreni pirati bio je to salon
sa sputenom tavanicom, na jednom parobrodu srednje veliine. Svi pirati su sedeli u
7
Charles Baudelaire, Don Juan aux enfers, Spleen et Idal, XV, Les Fleurs du mal, 1857. Adorno
misli na Delakroovu sliku (Eugne Delacroix), Le Naufrage de Don Juan ili La Barque de Don Juan
(Don uanov brodolom ili Don uanova barka), 1841.
8
Ferry Boat Serenade, popularna pesma, u izvoenju The Andrews Sisters, iz 1940 (E. D. Lazzaro i
Harold Adamson, 1939).
9
Haron, mitski laar iz Hada, koji prevoze preminule preko reke Stiks (ili Stige).

7
praistorijskoj tiini. Mukarci, u tekim okovima, nosili su starinsku odeu. Njihovi
napunjeni pitolji leali su na stolu ispred njih. Devojaka je bilo pet i sve su nosile
modernu odeu. Dve sam dobro upamtio. Jedna je bila Nemica. Precizno je
odgovarala mojoj slici kaiperke u crvenoj haljini, izblahjane plave kose, kao neka
kelnerica, malo demekasta, ali opet privlana; iz profila je pomalo liila na ovcu.
Druga je bila predivna, sasvim mlada mulatkinja, obuena vrlo jednostavno, u smeu
pletenu haljinu od vune, jedna od onih ena koje se mogu videti u Harlemu. ene su
prele u susednu prostoriju i ja sam im rekao da se svuku. Posluale su me, naime, ona
kaiperka je odmah skinula sve sa sebe. Samo je mulatkinja odbila Ovo je u stilu
Instituta, rekla je (na engleskom), a ne u stilu cirkusa. Kada sam je upitao ta joj to
znai, objasnila mi je kako je u svetu cirkusa, kojem je inae pripadala, telo neto tako
obino da niko ne obraa panju na golotinju. U mom svetu, po njenom miljenju,
stvari stoje drugaije. To je razlog zato moja sestra (= L.) ne proputa nijednu priliku
da se to vie pokae.

Los Aneles, 22. maj 1941.

Moja majka, Agata i ja ili smo stazom od crvenkastog peara, koja mi je bila
poznata jo iz Amorbaha. Ali, bili smo na zapadnoj obali Amerike. Daleko ispod nas,
s leve strane, pruao se Tihi okean. U jednom trenutku, izgledalo je da staza postaje
strmija ili da se skroz prekida. Poao sam da potraim neku bolju stazu, s desne
strane, izmeu stena i bunja. Posle nekoliko koraka, izaao sam na veliku zaravan.
Pomislio sam da sam pronaao put. Ali, ubrzo sam otkrio da je vegetacija sakrivala
najokomitije litice, koje su sa svih strana zatvarale put ka ravnici u dubini kopna, koju
sam pogreno smatrao za deo zaravni. Tamo sam, u zastraujue pravilnim
razmacima, video grupe ljudi, s nekom opremom, moda geodetskom. Potraio sam
put ka onoj prvoj stazi i pronaao ga. Kada sam opet bio s majkom i Agatom, na putu
nam se iznenada ispreio crnaki par, koji se glasno smejao; on je nosio iroke,
karirane pantalone, a ona sivi, sportski kostim. Poli smo dalje. Uskoro smo sreli
jedno crno dete. Mora da smo blizu nekog naselja, rekao sam. Videli smo mnogo
koliba ili peina, razbacanih po pesku ili udubljenih u litici. Kroz jednu od peina je
vodila kapija. Proli smo kroz nju i bili presreni kada smo se s druge strane nali
ispred palate u Bambergu Ledara u Miltenbergu.10

Los Aneles, 20. novembar 1941.

10
Adornova porodica je esto provodila praznike u Amorbahu, jugoistono od Frankfurta. etnja od
Amorbaha do susednog gradia Miltenberga, zavravala se kapijom, koju su deca zvala Ledara,
Schnatterloch (Schnattern, cvokotati; loch, rupa), zato to je na tom delu staze, koja je
prolazila kroz gustu umu, uvek bilo veoma hladno. (T. W. Adorno, Amorbach, Ohne Leitbild,
1966.)

8
Prve noi u Los Anelesu, sanjao sam kako sam dogovorio sastanak s jednom prilino
vetropirastom devojkom, u nekom kafeu u Parizu? Pustila me je da ekam. Na kraju
sam dobio poziv iz telefonske govornice. Viknuo sam u telefon, Da li e ve jednom
doi?, a onda jo neto, intimnije. uo sam kako mi iz daljine odgovara glas, Ovde
profesor Makajver. Hteo je da mi kae neto u vezi sa kursevima na Institutu.
Spomenuo je i neki nesporazum. Nastavio je da pria, ali nita ga nisam razumeo,
delom zato to sam i dalje mislio na devojku, a delom zato to mu je glas bio suvie
nerazgovetan.

Los Aneles, januar 1942.

Na keju u Frankfurtu (Untermainkai), naiao sam na arapsku vojsku, koja je prolazila
u marevskom poretku. Pitao sam kralja Fejsala da li mogu da proem izmeu trupa i
on mi je dao doputenje. Uao sam u neku prelepu kuu. Posle nekih nejasnih
zbivanja, odveli su me na drugi sprat, do predsednika Ruzvelta, koji je tamo imao
privatnu kancelariju. Doekao me je vrlo srdano. Ali, kao da pria s nekim detetom,
rekao mi je da ne moram da obraam panju na njega sve vreme i kako mogu na miru
da itam neku knjigu. Nailazili su svakakvi ljudi, na koje skoro da nisam obraao
panju. Na kraju je doao neki visoki ovek, preplanulog tena, s kojim me je Ruzvelt
upoznao. Bio je to Knudsen.11 Predsednik mi je rekao kako sada mora da se pozabavi
nekim odbrambenim pitanjima i zamolio me da odem. Ali, rekao je da ga svakako
moram opet posetiti. Na jednom malom komadu papira, ve ispisanom, napisao je
svoje ime, adresu i broj telefona. Lift me nije odveo u prizemlje, do izlaza, nego u
podrum. Tu sam se naao u najveoj opasnosti. Ako bih ostao u oknu za lift, bio bih
smrskan; ako bih pokuao da uspnem uz njega i izaem na povrinu bio sam suvie
nizak za tako neto zapetljao bih se u kablove i uad. Neko mi je doviknuo da
pokuam da se uspnem na neki vii nivo, ko zna gde. Rekao sam neto o krokodilima,
ali posluao sam savet. Krokodili su ve poeli da se pribliavaju; imali su glave
izuzetno lepih ena. Jedna od njih mi se umilno obratila. Biti pojeden nita ne boli. Da
bi mi to olakala, obeala je da e mi pre toga uraditi neke mnogo lepe stvari.

Nekoliko noi kasnije

Otiao sam s majkom da posluam izvoenje Nirnberkih majstora pevaa.12 Ceo san
se odvija za vreme predstave, iako mutna zbivanja na pozornici nemaju nikakve veze
sa Vagnerovim zapletom; samo u jednom trenutku mi se uinilo da sam prepoznao
Drugi in. Sedeli smo ispred jedne od velikih loa na balkonu iznad pozornice. U
zadnjem delu loe stajala je velika grupa ljudi, u kojima sam prepoznao frankfurtske
11
Vilijam Knudsen (William Knudsen, 18791948), uveni rukovodilac iz automobilske industrije, koji
je radio za Ford i General Motors. Godine 1940, predsednik Ruzvelt ga je unapredio u in generala i
pozvao u Vaington, radi uea u organizaciji ratne proizvodnje.
12
Ili Majstori pevai iz Nirnberga, Richard Wagner, Die Meistersinger von Nrnberg, 1868.

9
patricije. Zapodenuli su veliku svau s nekim visokim, naoitim ovekom, irokih
plea, u fraku, koji je stajao pored jedne od loa u parteru. Osetio sam se dunim da se
umeam u svau i uputim neke vrlo uvredljive primedbe na njegov raun. On me je
odmah uoio meu svojim neprijateljima, i doviknuo mi da doem i kaem mu to u
lice, ako smem. Odgovorio sam mu kako mi je ispod asti da se tuem s takvim
prevarantom kao to je on, ali to nije zvualo mnogo ubedljivo. Patriciji su se onda
stutili niz stepenite iz svojih loa i okomili na njega. U meuvremenu je
raspoloenje sveano obuene publike poelo da se okree protiv mene, tako da sam,
uz majinu saglasnost, pomislio kako je bolje da na neko vreme izaem iz loe.
Dugaka pauza. Onda sam opet u loi, ali skriven. Drugi in. Dok sam izlazio iz
pozorita, meu raznim poznanicima, sreo sam jednu bogatu, vrlo uobraenu devojku.
Opomenula me je zbog oveka u fraku. Ali, sigurno znate ko je on. To je X, direktor
banke.

Los Aneles, kraj maja 1942.

Sanjao sam da su me raspeli. Raspee se odigralo na Bokenhajmer Varte,13 odmah
pored Univerziteta. Tokom cele procedure nisam oseao nikakav strah. Bokenhajm je
liio na neko selo, nedeljom, samrtno tiho, kao pod staklom. Paljivo sam ga
posmatrao, dok sam se pribliavao mestu svog pogubljenja. Razmiljao sam, naime,
kako bi mi izgled stvari na taj poslednji dan ivota mogao doneti neku konkretnu
predstavu o onom svetu. U isto vreme, meutim, govorio sam sebi kako se treba
uvati preuranjenih zakljuaka. Ne treba podlei iskuenju da se religiji koja se tu
upranjavala prizna objektivna istina, samo zato to je Bokenhajm i dalje bio u fazi
proste robne proizvodnje. Nezavisno od toga, brinulo me je neto drugo: da li e me
uvee pustiti sa raspea, da bih otiao na jednu veliku, krajnje elegantnu veeru, na
koju sam bio pozvan, iako sam se u sebi samouvereno ve radovao tome.

Los Aneles, poetak jula 1942.

San je bio ili mi je tako naknadno izgledao kao neka dugaka, neobino zamrena
detektivska pria, u koju sam bio lino umean. Zaboravio sam o emu je bila re.
Seam se samo kraja. Bio sam sa Agatom, koja je raspolagala s tri najvanija dokaza o
tom sluaju. To su bili jedna kopa, dijamantski prsten i neka jeftina, mala
reprodukcija moda medaljon veoma poznate slike (Gejnsboro ili Rejnolds?),14
koja je prikazivala malo dete obueno u svetloplavo odelce, s belom perikom. Moda
je to imalo veze s mehuriima od sapunice. Osetio sam olakanje pri pogledu na tri
dokaza: oni e na sudu dokazati moju nevinost. Onda sam poblie pogledao sliku i na
svoj neopisivi uas shvatio da prikazuje mene, kada sam bio deak. Bio je to dokaz
13
Bockenheimer Warte, stara srednjovekovna kula, nadomak Frankfurtskog univerziteta.
14
Engleski slikari Thomas Gainsborough (18271788, izmeu ostalog, autor slike Plavi deak, iako
ova prikazuje starijeg deaka, a ne malo dete iz Adornovog sna) i Joshua Reynolds (17231792).

10
moje krivice, koja se sastojala u injenici da sam bio to dete ili prosto dete? Nisam
traio vreme na poricanje nego sam odmah rekao Agati kako ostaju samo dve
mogunosti: ili da odmah pobegnem i sakrijem se negde, ili samoubistvo. Rekla mi je,
vrlo odluno, da samo ovo drugo dolazi u obzir. Svladan strahom i uasom, probudio
sam se.

Los Aneles, 13. septembar 1942.

Bilo smo pozvani na popodnevnu proslavu enbergovog ezdeset osmog roendana.
Pre toga, oko dva popodne, prilegao sam i utonuo u dubok san, sve negde do etiri.
Probudio sam se sa snom. Neko je zazvonio na vrata nae kue u Brentvudu. Nosio
sam naoare za sunce, ali za razliku od stvarnog ivota zbog njih nisam dobro
video. Otvorio sam vrata, a da nisam mogao da vidim ko je to bio. Tamo je stajao neki
izuzetno visoki mukarac. Bio sam mu jedva do pojasa: to je u stvari bio din, ali ta
re mi tada nije pala na pamet; samo sam pomislio, kako visok ovek. Imao je guste,
razbaruene, sivoplave brkove. Onda sam shvatio da je to bio Vald (Wald), koija iz
Amorbaha (takva osoba zaista postoji, imala je kuu u Gotardu i jednom sam je
pomeao sa B. H., imunim prijateljem mog oca, to je bila greka zbog koje sam
dugo prebacivao sebi, smatrajui je za jednu od najnetaktinijih epizoda u celom
svom ivotu). I tako sam mu se obratio sa g. Vald, a on se, na svoj goropadni, blago
pretei nain, naizgled obradovao to me vidi. Zar niste na kraju preuzeli kuu g.
Bajera (njegovog imunog gazde iz Amorbaha)? Jesam. I ta vas dovodi u
Los Aneles? Eh, duga je to pria. Sve je poelo kada je salef zapalio moju
fabriku jaja i moju fabriku pilia. Nije mi bilo teko da prihvatim ono to je rekao
za fabrike, ali nisam imao pojma ta je to salef. Onda mi je trea strana, neka vrsta
komentatora sna, objasnila kako je salef jevrejski izraz za malog doktora (pozadinski
motivi ovde su Alef, Kelef = pas; i fon Salbek, nejevrejski veterinar iz Amorbaha).
Gospodin Vald je taj izraz koristio s nekom ljutitom familijarnou, koju obino
pokazuju antisemite, kada usvoje neku stranu re, koja se jo uvek koristi meu
neasimilovanim Jevrejima iz provincije. Nije bilo nikakve sumnje oko njegovog
stava: nastavio je, Dobro, u to vreme SA jo nisu bili naoruani. U tom trenutku,
pria se prekida, a Agata je sila niz stepenice, kao da smo u Oberadu,15 i pozdravila g.
Valda na onaj srdani nain koji je volela da pokae prema obinim ljudima koje je
poznavala. On je, meutim, reagovao tako to ju je iznenada udario po licu, stegnuo
joj obraze i grubo joj se obraao, koristei familijarno du (ti). Obuzeo me je bes, a
Agata je pokuala da mu skrene panju govorei, Doktor je vrlo osetljiv prema tim
stvarima. Tada je ve bilo jasno da je g. Vald mrtav pijan. Shvatio sam da je gica
Altea, naa mlada kominica iz druge polovine kue, ula u sobu. (Agata i g. Vald su
stajali na stepenicama.) Gospoica Altea je nosila slovensku seljaku haljinu. Bio sam

15
Oberrad, juno predgrae Frankfurta, na samoj Majni, gde se Adornova porodica preselila 1914,
odmah po izbijanju rata.

11
sigurniji: sada kada smo tu bili svo troje, nije se moglo dogoditi nita loe. Kada sam
reio da ga izbacim napolje, probudio sam se.

Los Aneles, 21. oktobar 1942.

Prijatelj mi je rekao kako ima samo jednu muziku strast: sviranje kontrabasa. Ali,
dodao je kako tome ne moe da se posveti. Kao prvo, postojei solistiki repertoar za
taj instrument je suvie mali. Drugo, njegova ena ne bi mogla da podnese tako veliki
instrument u kui; naruio bi lepotu doma.

Los Aneles, novembar 1942.

Bio sam sa ocem u Londonu, kada su se oglasile sirene za vazdunu opasnost. Otili
smo podzemnom eleznicom od W2 (deo zapadnog Londona) do centra grada, a
pria poinje tako to je voz jurio velikom brzinom, celim putem od Lankaster gejta
do Totenhem kurt rouda, bez ijednog zaustavljanja. Izali smo kod Totenhem kurt
rouda. Svuda su bili istaknuti veliki natpisi, zapravo transparenti, s porukom:
PANIKA. Kao da se od ljudi oekivalo da panie, umesto da se upozoravaju da to ne
ine. Izali smo na otvoreno odmah kroz sporedni izlaz, ali bili smo jedni koji su to
uradili. Ipak, nisam mogao da se radujem naem srenom izlasku. Naime, imao sam
oseaj da smo uradili neto zabranjeno, time to smo pobegli kroz pogrean izlaz, koji
je sigurno bio rezervisan za osoblje eleznice, a u ostatku sna sam iekivao kaznu
koja e nas neminovno stii. Krenuli smo ka jugu, prema Sohou i izali na neku
iroku, prijateljsku, ali potpuno beivotnu ulicu. Proli smo pored nekog malog
restorana, koji sam odmah prepoznao kao jugoslovenski. Stolovi, prekriveni blistavo
belim stolnjacima, bez gostiju, dozivali su nas. Na vrata je izala gazdarica prijatnog
lika i pozvala nas da uemo. Osetio sam neodoljivu elju da jedem u tom restoranu.
Moj otac je to prezrivo odbio. Bilo bi smeno, rekao je, da svoj dragoceni novac
troimo na tako luksuzno mesto, samo zbog vazdune uzbune. Naterao me je da
poemo dalje, sve dok nismo naili na aht na trotoaru. Poklopac je bio otvoren. Otac
je insistirao da se spustimo u kanalizaciju. Dole bi bilo mnogo bezbednije nego u
restoranu.

Druga no
Priao sam sa svojom bivom devojkom X o erotskim vetinama, za ta sam je
smatrao vrlo upuenom. Pitao sam je da li je ikada to radila par le cul. Imala je
razumevanja za moje pitanje i odgovorila mi kako ima dana kada to radi i dana kada
joj nije do toga. Danas bi to bilo sasvim nemogue. To mi je izgledalo potpuno
razumljivo, ali ipak sam se pitao da li govori istinu ili je to bio samo izgovor, u
maniru prostitutke, da me odbije. Onda je rekla kako bi mogla da uradi neto sasvim
drugaije, mnogo lepe, na maarski nain, za koji nikada nisam uo. Na moje

12
nestrpljivo zapitkivanje je odgovorila, Dobro, babamil (Babamll), na primer.
Poela je da mi to objanjava. Uskoro se pokazalo da je ta navodna perverzija u stvari
vrlo komplikovana, za mene potpuno nedokuiva, ali oigledno nelegalna finansijska
operacija, neto kao bezbedan nain za izdavanje ekova bez pokria. Skrenuo sam joj
panju da to nema nikakve veze sa ljubavnim stvaricama koje mi je obeala. Ona se,
meutim, drala svoga i oholim tonom rekla kako treba samo da budem paljiv i
strpljiv, a da e ostalo doi samo od sebe. Ali, poto nisam mogao da pronaem
nikakvu vezu u svemu tome, oajavao sam to nikada neu saznati ta je to babamil.

Los Aneles, 25. novembar 1942.

Posle pada Hitlera, vratio sam se u Frankfurt, sa Gretel i Maksom (Horkhajmerom).
Putovali smo zajedno u Oberad; putovanja se seam samo od trenutka kada smo doli
do Mosta na Majni (Untermainebrcke); ali, tamo smo verovatno stigli od Glavne
stanice. Putovali smo s dva automobila, iako bi mi se ponekad uinilo da je samo
jedan i da lii na tramvaj. Maks je vozio napred, velikom brzinom, du keja, da bi
proao deonicu izmeu Mosta na Majni i Gvozdenog peakog mosta (Eiserne Steg);
to je trajalo unedogled, kao da se vreme koje sam bio odsutan pretvorilo u razdaljinu,
tako da ak ni brzina kojom smo ili tu nije mogla nita da promeni. U naim kolima,
drao sam se za konu ruku, kao u tramvaju, ali estoko sam se zanosio, s jedne na
drugu stranu. Ruka se moda i pokidala. Gretel je uplaeno kriknula i doviknula
Maksu da ne vozi tako brzo, a on je odmah usporio. Onda smo doli do peakog
mosta, a Maks je skrenuo u neku krivudavu, sporednu ulicu, koja je vodila od
ultrase do Valtrase. To me je veoma zaudilo: zato ide okolo i sledi sva skretanja
kao i tramvaj? Bilo bi mnogo bre da je iao u vajcertrase i Merfelder (?)
Landtrase. Ali, to je apsolutno jasno, rekla je Gretel, sledio je tramvajske ine prosto
zato da bi imao ega da se dri. Od Lokalbanhofa nadalje, nae putovanje je bilo
samo vonja tramvajem. Uao je neki kontrolor. Bio je u civilu i izgledao vrlo
upeatljivo. Sa svojim malim, ali gustim brkovima i neobino bistrim, plavim oima,
podseao je na nekog starijeg, aristokratskog, visokog pruskog zvaninika. Odmah
sam zapodenuo razgovor s njim i osetio potrebu da mu se ispovedim. To je imalo veze
s narednom stanicom, Vendelsplac. U detinjstvu sam imao obiaj da nerviram
tramvajske konduktere tako to sam ime stanice namerno izgovara pogreno, na vrlo
usiljen nain. Umesto Vendelsplac, govorio bih Vendelis Plac, s naglaskom na
poslednjem slogu. To je zvualo kao neka iritirajua, nerazumljiva strana re. Radio
sam to samo zato da bi neprijateljski kondukter pobesneo zbog moje arogancije,
svestan da niko nee pokuati da ispravi obrazovanog deaka. Naravno, savreno
dobro sam znao da se kae prosto Vendelsplac. Ali, niste u pravu, rekao je kontrolor
prijateljski, stanica se u stvari zove Vendelsveg, prema piscu Hardiju ili Haldejnu ili
Harderu ili Hardartu, autoru Tristana. U tom sluaju, bie da je Hardart, rekao
sam, budui da je on vlasnik najivopisnijih kafeterija u Njujorku. Upravo tako,

13
rekao je inspektor. Ali, on je i vlasnik Prirodnjakog muzeja i Muzeja istorije
umetnosti.

Los Aneles, poetak decembra 1942.

Bio sam na velikom, neobino izazovnom banketu. Bio je prireen u nekom
impresivnom zdanju, moda u frankfurtskom Palmengartenu. Sale i stolovi bili su
osvetljeni samo sveama, tako da je bilo teko pronai put do glavne trpeze ili do
manjih stolova postavljenih za nekoliko osoba. Reio sam da sam potraim svoje
mesto i iao du beskrajnih hodnika. Proao sam pored jednog stola za kojim se vodila
vrlo estoka, emotivna rasprava izmeu dva mukarca iz uvene bankarske porodice.
Bila je re o posebnoj vrsti veoma mladih, malih jastoga, pripremljenih tako da se
mogu jesti sa oklopom kao amerike meke krabe. Bilo je vrlo eksplicitno objanjeno
kako ih treba kuvati tako da se sauva ukus oklopa, kao najboljeg dela. Jedan bankar
je vrlo ubedljivo branio to stanovite, dok je drugi vodio rauna o svom zdravlju i
prekorevao svog roaka zbog tako nepromiljenog ponaanja. U snu nisam znao ta
da radim s tim. S jedne strane, mislio sam kako je nedolino raspravljati o hrani, a s
druge, prosto nisam mogao da ne budem zadivljen prizorom dvojice monih ljudi,
koji tako otvoreno i bezono pokazuju svoj vulgarni materijalizam. Banket inae nije
odmicao dalje od predjela. Konano sam pronaao svoje mesto, koje se ukazalo kao
samo od sebe. Na njemu se nalazio se koverat s karticom na kojoj je bilo ispisano
moje ime i bio sam iznenaen to je to mesto prosto ekalo na mene. Jo vie sam se
iznenadio kada sam shvatio da e mi drutvo za veerom praviti jedna vrlo rasipna
ena, koju sam dobro poznavao i koja je dolazila iz potpuno drugaije perspektive.
Sluili su nam razna predjela. Jedna za ene, druga za mukarce. Ovi drugi su dobijali
jaka, zainjena, pikantna jela. Seam da su meu njima bili i neki mali, hladni kotleti,
s crevnim sosom. Predjela za dame bila su vegetarijanska, ali najprobranije vrste: srce
palme, praziluk, peena cikorija to je zaista bila slika i prilika prefinjenosti. Na moj
neopisivi uas, moja partnerka je pred svima glasno pozvala kelnera, kao da je u
restoranu, dok se u ovom otmenom ambijentu podrazumevalo da ne skreete panju
na sebe. Htela je da dobije ne samo predjelo za ene, nego i za mukarce, nije joj se
svidelo da bude diskriminisana. Probudio sam se, ne doekavi ishod njene pritube.

Los Aneles, 10. januar 1943.

Otiao sam u neki ameriki bordel. Bilo je to veliko, vrlo impresivno zdanje. ak i
tamo je svaki posetilac morao da proe kroz beskrajne formalnosti. Morao je da se
prijavi, popuni upitnik i razgovara sa madam, koja je vodila to mesto, zatim s njenim
pomonicom i konano sa enom zaduenom za prodaju. Do trenutka kada je trebalo
napraviti izbor, postalo je jasno da administracija zauzima skoro ceo bordel, tako da je
za devojke preostala samo jedna mala, zaputena zajednika prostorija. Podsetila me
je na hotelsku sobu nekog putujueg virtuoza, u kojoj nenameten krevet slui kao

14
sofa za suvie brojne posetioce. Devojke su se oseale vrlo skueno. Bilo ih je svega
pet ili est, sve redom neprivlane ili veoma rune. Samo jedna mi je izgledala lepo:
uurena na krevetu, gola, ali inae potpuno bezazlena. Zvala se Ids. (Motiv:
Vildgansovi Soneti za Idu. Prethodne veeri napisao sam sonet za R.)16 Imala je samo
jednu manu: bila je napravljena od stakla, od glave do pete, ili moda od onog
elastinog, providnog sintetikog materijala od kojeg je napravljena i moja nova
zubna proteza. ak joj je i glava bila providna. Nije bila ba mrtva, imala je neku
vrstu ivota, iako ne pravog: izgledalo je da to ima veze sa gipkou materijala.
Nisam mogao da se odluim da li da je uzmem. Naravno, nije mi promaklo da je ena
zaduena za devojke bila vrlo privlana, iako pomalo punaka. Ljubazno sam joj
objasnio kako se nadam da se nee uvrediti, ali da mi njen poloaj u bordelu govori
kako verovatno ne pati od predrasuda i da bih je zato, poto je toliko zgodnija od
svojih tienica, upitao da li bi htela da to uradi sa mnom (motiv: madam iz Sfinge u
Parizu)17. Izgledala je polaskana, ali tokom sloenih pregovora koji su usledili, san se
zamraio.

Los Aneles, 16. januar 1943, rano izjutra

Leao sam u krevetu s dve predivne ene. Jedna je bila sitna, delikatna, oblih, vrlo
vrstih grudi, i isticala se velikom predanou i nenou, to sam odmah sa
zahvalnou primetio. Druga je bila visoka, vitka, zgodna osim to su joj kosti u
visini zadnjice bile udno isturene. Podsetila me je na gu fon R. Obe su imale
udesno mirisnu put i seam da sam im zbog toga uputio prilino blesav kompliment,
rekavi kako sam konano pronaao prave, prvoklasne kurvice. Ali, nismo ili do
snoaja o emu nikada ne sanjam eksplicitno, nita vie nego o smrti ve samo do
ljubljenja i nedolinog maenja. Vie me je zanimala mala ena; ona visoka je
pokazivala odreeni otpor. Ona mala, koja je bila na mojoj strani kako sam samo bio
srean zbog toga! rekla je kako e me povesti sa sobom u Hotel Beverli Hils; tamo
je imala na raspolaganju ceo apartman i mogla da prima mukarce, u svako doba, bez
problema. Posle toga, kada sam joj posvetio vie panje, visoka devojka je postala
predusretljivija. Uzgred, soba je izgledala kao jedan od onih prostranih apartmana
tipinih za elegantna letovalita, kao to je Bar Harbur. Odjednom se zaula strahovita
buka i u sobu su upali neki ljudi, predvoeni X i F. V. Osoba X je nosila apku, kao
neku vrstu proleterske uniforme. Obojica su se okomili na mene, kao sudije u ime
Partije. To je poprimilo oblik naizmeninog i krajnje ljutitog izvikivanja jedne iste
rei, Varvari varvari varvari, to se odnosilo na ene i mene lino. Onda se
ispostavilo da su obe ene zapravo bive supruge L., koji je izgleda i dalje polagao
16
Anton Wildgans (18811932), Die Sonete an Ead, 1927. R., kojoj je Adorno napisao sonet je
amerika glumica Rene Nell, s kojom je u to vreme bio u vezi. Jedna od pesma koje joj je posvetio
moe se proitati i u biografiji, Stefan Mller-Doohm, Adorno: Eine biographie, 2003 (str. 61
engleskog izdanja, Adorno: A Biography, 2005).
17
Le Sphinx, uveni bordel iz Pariza, otvoren 1931.

15
neko pravo na njih. U isto vreme, meutim, uinilo mi se da je manja ena identina
gi X, iako nije nimalo liila na nju. Desilo se i da se jedan ovek, moj najbolji
prijatelj, umeao u ta zbivanja, a manja ena je sada oekivala zatitu od njega.
Obuzeo me je direktan strah od posledica te scene. L., oiju koje su kiptele od
neobuzdanog besa, neprestano je ponavljao, Zahtevam objanjenje. Oajan, poeo
sam da se s njim zapetljavam u neku pravnu debatu, u kojoj sam pokuao da mu
dokaem kako ta scena ne znai nita, jer nije dolo do snoaja. Bez mnogo nade,
budim se.

Los Aneles, 15. februar 1943.

Agata mi se ukazala u snu i rekla otprilike: Karl Kraus je najvickastiji i najduhovitiji
meu svim piscima. To se vidi iz sveski koje su pronaene u njegovoj knjievnoj
zaostavtini, punih neopisivo dobrih dosetki. Naveu ti jedan primer. Jednog dana,
neki anonimni potovalac, poslao mu je dinovski sufle od pirina. Ali, poklon nije
uspeo, prelivao se na sve strane, a zrna pirina su se pretvorila u ist haos. Kraus se
naljutio i zapisao: Ovo nije sufle (Reisauflaus), nego pobuna (Volksauflauf).18 Kada
sam probudio (ujutro), glasno sam se nasmejao toj navodno genijalnoj dosetki.

Los Aneles, 28. februar 1943.

Aleksandar Granah19 je priredio itanje svog romana, koji se sastoji iz velikog broja
pria. itanje se odigrava u nekoj velikoj sali moda Salbau (Saalbau) u Frankfurtu?
i tamo sam otiao s majkom. Ona izgleda vrlo stara, sitna, ali neobino ivahnih
pokreta (Les petites vieilles).20 Rekavi kako ne eli da privlai panju, ubeuje me da
ostanemo u predvorju, koje se, preko jednih vrata, nadovezivalo na veliku salu,
potpuno suprotno od podijuma; kao neka vrsta foajea. Rekao sam majci kako odatle
neemo uti nita i da treba da uemo u veliku salu. Nevoljno je pristala. Onda smo to
i uradili, ali umesto da idemo glavnom stazom, koja je delila salu, ili smo sa strane.
Majka je mislila kako ak i to suvie skree panju na nas i onda ila nekom udnom
putanjom, u cik-cak: svaki put kad bismo doli do nekih bonih vrata izlazili smo kroz
njih i onda se vraali kroz sledea, i tako redom, sve dok nismo proli celu salu.
Konano smo pronali sedita sasvim blizu podijuma. Nosila su natpis rezervisano,
iako je bilo oigledno da ih niko nee zauzeti, tako da smo na kraju ipak privukli
18
U originalu, Dieser Volksauflauf (masovni skup, gomila) von einem Reisauflauf (sufle od pirina).
19
Alexander Granach (Jessaja Granach, 18931945), poznati nemaki pozorini i filmski glumac, iz
dvadesetih i tridesetih godina XX veka, koji se kasnije proslavio na Brodveju i u Holividu (Nosferatu,
Ninotchka, Hangmen Also Die, itd.). Autor zapaene autobiografije, Da geht ein Mensch:
Autobiographischer Roman (1945), na koju se Adorno ovde osvre. (Eng., There Goes an Actor , 1945;
novo izdanje, pod naslovom, From the Shtetl to the Stage: The Odyssey of a Wandering Actor, 2010.)
20
Naslov Bodlerove pesme, Male starice (Charles Baudelaire, Le Fleurs du Mal, drugo, proireno
izdanje, iz 1861).

16
panju. U publici sam prepoznao samo Jemnica (Jemnitz), koji mi je ustro klimnuo
glavom i na svaki nain pokazivao kako mu je drago to me vidi. Rekao sam kako je
doao zato to se i on zove Aleksandar.21 (Napomena: Aleksandar je i drugo ime mog
oca.) Granah se u meuvremenu pojavio na podijumu. Ali, jedva da je liio na
Granaha i u stvari je mnogo vie podseao na Tonija Maskova (Toni Maaskoff).22 Tek
tada sam postao svestan neobinog izgleda podijuma. Izgledao je kao grudobran neke
osmatranice, iznad koje se uzdizala kula. Granah, koji je oigledno kasnio, poeo je
da govori pred polupraznom salom. Rekao je kako mu je apsolutno nemogue da
odlui kojim redom da ita tekstove koje je izabrao. Zato je morao da pozove
prijatelje koje su organizovali itanje da se popnu na podijum, da bi razmotrili to
pitanje i doneli odluku. amor u publici. To je pratila neka vrsta pantomime izmeu
Maksa i mene sedeli smo vrlo daleko jedan od drugog. Razmenjivali smo
preklinjue gestove, da bismo videli ko e od nas izai na binu ili makar ko e poi
prvi. Na kraju smo poli obojica, s nekolicinom drugih, koje nismo poznavali. Na
podijumu nam je reeno da se konsultacije ne mogu obaviti pred publikom; morali
smo da se popnemo na vrh kule, koja se uzdizala visoko iznad otvorenog dela
pozornice (podijum se sada pretvorio u pozornicu). I onda smo poli gore. Bilo je vrlo
strmo, teko i opasno, neto izmeu spiralnog stepenita i alpske klisure. Kada smo
doli gore, videli smo da u kuli jedva da ima mesta za sve nas. Morali smo da siemo
dole. Obuzeo me je veliki strah, imao sam oseaj da je to neka situacija u kojoj
moete da se popnete negde, ali ne i da se ponovo spustite. San je onda preskoio deo
sa sputanjem. Opet sam se naao na podijumu. Publika je u meuvremenu postala
vrlo nervozna, a odluka o redosledu itanja tekstova jo nije pala. Osetio sam da
situacija postaje beznadena i da se neto, bilo ta, mora pod hitno preduzeti. Rekao
sam Granahu kako bi sada moglo da pomogne samo neto snano, neto to e
potpuno obuzeti publiku, i da bi zato bilo najbolje da odmah pone s itanjem prie o
pogromu, one o Ramoneslu i Hvala Bogu (ta pria zaista postoji).23 On je izgleda
prihvatio moj savet, a ja sam, donekle umiren time, nastavio da spavam.

16. april 1943.

21
Alexander Sndor Jemnitz (18901963), maarski kompozitor, dirigent i uticajni muziki kritiar.
Jedan od enbergovih uenika.
22
Anton Toni Maaskoff, poznati violinista iz prvih decenija XX veka.
23
Pria iz Granahovog romana Da geht ein Mensch (1945), Zwei Familien, vier Freundschaften (Dve
porodice, etvoro prijatelja), o velikom prijateljstvu i traginoj sudbini dva hendikepirana deaka, iz
dve bliske porodice, jevrejske i hrianske (deava se u zapadnoj Ukrajini, u Granahovom rodnom
mestu). Re je o jevrejskom deaku zvanom Ramonesl (Rachmonessl, deminutiv od hebrejske rei za
milost) i ukrajinskom deaku zvanom Hvala Bogu (Gott-zum-dank, u nemakom tekstu), zato to
je na svako pitanje odgovarao sa Hvala Bogu. U prii se navode samo njihovi nadimci. Idilino
prijateljstvo dve porodice strada pod stalnim pritiskom verske zatucanosti i mrnje.

17
Sledeeg utorka Stari Han (Hanh) slavi osamdeset peti roendan. Sanjao sam: ta bih
mogao da poklonim starom Hanu za njegov osamdeset peti roendan, a da mu to
zaista bude od koristi? Odgovor: vodi kroz carstvo mrtvih.24

Los Aneles, 12. maj 1943.

Posle prve Luline25 posete naoj kui, sanjao sam: na nekoj zabavi, prilino pijanoj,
koja se odvijala u velikom broju prostorija, naiao sam na nekog starijeg, elegantno
obuenog gospodina naleteo sam na njega ili ga nagazio. Njegovi ufitiljeni brkovi
su mi delovali poznato. Utivo sam mu se izvinuo, moda i previe revnosno.
Gospodin mi je ljutito okrenuo lea. Onda se pojavila neka druga osoba, crnac
crveno-smeeg lica, pomalo iskoenih, bademastih oiju, prilino neuredne brade, sa
zulufima. Bio je zvanino ljubazan i predstavio se kao gospodinov autant (obojica su
bili u civilu). Gospodin je bio kajzer Vilhelm. Napravio sam straan gaf. Ne to to sam
ga nagazio, ne bi on zamerio zbog neeg takvog, ali stroga pravila etikecije nalau da
niko, u bilo kojim okolnostima, ne sme da se prvi obrati kajzeru i ovaj se strastveno
drao tog pravila. Time to sam mu se izvinuo, uvredio sam ga. U krajnjoj liniji,
meutim, to nije sasvim neoprostivo i on, autant, uinie sve to je u njegovoj moi
da izgladi stvari.

Leto 1943.
Pre nekoliko nedelja sanjao sam da me neko pita: Kako neko kao ti moe da ide na
sve te dosadne zabave! Bez oklevanja sam odgovorio: Zato to uivam u mirisu
pudera.

Los Aneles, 22. novembar 1943.

Sanjao sam kako itam neki esej Hervarta Valdena,26 u umetnikoj rubrici Frankfuter
Cajtugna (Frankfuter Zeitung). Neto o ekspiru. Tvrdio je kako su neke od njegovih
najmanje cenjenih komedija, naroito Komedija zabune (The Comedy of Errors, oko
24
Ovaj san je, uz manje izmene i bez pominjanja imena, naao svoje mesto i u Adornovoj knjizi
Minima moralia: Reflexionen aus dem beschdigten Leben (1951), Trei deo (19461947), aforizam
122.
25
Luli Deste (Julie Luli Dorothea von Bodenhausen, 19021951), nemaka glumica, koja je
napravila karijeru u Americi, i Adornova platonska ljubav. Upoznali su se 1943, u Kaliforniji. Poznata i
kao grofica Gerc (grofica G., kako se spominje kasnije u knjizi), posle kratkog braka sa Albrehtom fon
Gercom (Albrecht von Goertz), industrijskim dizajnerom, autorom dizajna za nekoliko modela BMW.
Kao Luli Kollsman, napisala je i autobiografski roman Come, take my hand (1949), koji se posredno
spominje u jo jednoj napomeni, dalje u knjizi.
26
Herwarth Walden (Georg Lewin, 18781941), nemaki ekspresionistiki pesnik, mu Elze Lasker-
iler (Else Lasker-Schler), od 19011911. Komunista, 1932. emigrirao u SSSR, gde je kasnije stradao
u staljinistikim istkama.

18
1594), u stvari njegova najvanija dela, i kako je upravo taj komad pravi klju za
ekspirovo delo u celini. Njegova tema je slinost. ekspir se u tom komadu bavio
pitanjem mimeze. Esej je zatim objanjavao kako je to postigao. Uzbuen time,
telefonirao sam Gubleru27 i estitao mu na objavljivanju lanka.

Prethodna no
Na prijemu kod jedne dame iz visokog drutva, u Los Anelesu, sa Gretel i Norom.
Pred domaicom je defilovala dugaka kolona odrpane dece i hoodlums (huligana).
apnuo sam Nori neto o tim udnim figurama. Ona je odmah naglas rekla: Mom
prijatelju Tediju se ne svia ovde, ima previe Crvenih. Oajniki sam pokuavao da
izgladim nesporazum, kako pred njom, tako i pred ostalima.

Los Aneles, poetak januara 1944.

Diterle28 je napisao komad pod naslovom Ispecite Hegelove jaganjce! (Backt
Hegellmmchen!)

Los Aneles, kraj marta 1944.

U areni je, pod mojim zapovednitvom, trebalo pogubiti veliki broj nacista. Trebalo
im je odrubiti glave. Dolazilo je do zastoja, iz ovog ili onog razloga. Da bi se sve
pojednostavilo, odlueno je da se svakom prestupniku lobanja smrska pijukom. Onda
su me obavestili kako je rtve obuzeo neopisiv uas pred tako nesigurnim i bolnim
nainom pogubljenja. To zverstvo mi se toliko zgadilo da sam se probudio s fizikom
muninom.29

Los Aneles, 2. april 1944.

27
Friedrich Traugott Gubler (19001965), vajcarski advokat i novinar, koji je 1931. postao urednik
umetnike rubrike dnevnog lista Frankuter Zeitung.
28
Wilhelm (William) Dieterle (18931972), uveni nemaki glumac, jo iz vremena nemog filma
(Faust, F. W. Murnau, 1926), koji je kasnije napravio karijeru u Holividu.
29
U Minima moralia, u aforizmu 33 (Daleko od vatrene linije), jednom od retkih koji nose priblian
datum nastanka (jesen 1944), Adorno je, nekoliko meseci posle ovog sna, napisao: ... Na pitanje ta
treba uraditi s poraenom Nemakom, mogu da kaem samo dve stvari. Prvo: ni po koju cenu, ni pod
kakvim uslovima, ne elim da se naem meu delatima ili da za njih traim neki pravni izgovor.
Drugo: ne elim da se naem pri ruci onima koji se, makar i na osnovu zakona, svete za poinjena
nedela. To je duboko nezadovoljavajui i protivrean odgovor, koji pravi sprdnju i od principa i od
prakse. Ali, problem moda lei u samom pitanju, ne samo u meni.

19
Gretel mi je rekla: Znam ko je najnoviji ljubavnik Y. To je Manesman, pronalaza
Manesmanove cevi.30

Los Aneles, 8. jun 1944.

Sanjao sam kako mi Agata i Marija (majka), s velikim uzbuenjem, priaju najnoviju
priu o Lujzici (Louische).31 Sastojala se iz dve reenice, koje su mi se takoe javile u
snu: Lujzice, hoe li da popije au vode? Ne, hvala, ionako u se utopiti
veeras. Probudio sam se uz smeh.

Los Aneles, 1. avgust 1944.

Opet je trebalo da budem pogubljen kao Pjero Mesear.32 Ovog puta kao svinja.
Trebalo je da me bace u kljualu vodu. Dobio sam uveravanja kako e sve biti
potpuno bezbolno, budui da u izdahnuti pre nego to shvatim ta se deava. Nisam
oseao nikakav strah, samo me udio jedan tehniki detalj: odmah posle urenja,
trebalo je da sipaju hladnu vodu, kao posle vrele kupke. I tako su me bacili u kazan.
Na moje neizrecivo zaprepaenje, nisam odmah umro, ali nisam ni oseao bol.
Meutim, verovatno zbog vode koju su dodavali, oseao sam kako pritisak postaje
nepodnoljiv. Pomislio sam kako u zaista umreti, ako se odmah ne probudim. Uspeo
sam da se trgnem iz sna, uz ogroman napor (bio sam u loem fizikom stanju, sa
ozbiljnom neuralgijom, ni bolestan, ni zdrav, poto sam sanjao posetu Luize Rajner,33
koja je potrajala do kasno u no).

Los Aneles, 10. avgust 1944.

U drutvu Luize Rajner otiao sam na neku vrtu novinarskog bala, u Evropu.
Odravao se u nekoj operi, u Frankfurtu ili Beu. Ali, opera je bilo teko oteena, bez
krova, verovatno posle vazdunog napada, tako da je celo izdanje izgledalo kao neka
kulisa. ak su i slavne linosti izgledale prilino odrpano. Jedna od njih, koju sam
poznavao, kao da se pretvorila u starca. L. se neupadljivo ukljuila u zabavu, u svojoj
svakodnevnoj odei, dok su ostali bili kostimirani ili nosili maske. Niko je nije
prepoznao. Nismo obraali panju na zabavu jer smo bili potpuno obuzeti jedno
30
Aluzija na nemakog giganta iz metalske industrije Mannesmann (Dsseldorf, od 1890), nazvane po
inenjeru Rajnhardu Manesmanu (Reinhard Mannesmann, 18561922), koji je pronaao postupak za
izradu beavnih cevi.
31
Louische ili Lujche je zamiljenik lik iz crtica koje Adorno pisao dugi niz godina.
32
Pierrot lunaire: ciklus od pedeset pesama belgijskog pesnika Albera iroa (Albert Giraud, ro.
Emile Albert Kayenbergh, 18601929), Pierrot lunaire: rondels bergamasques, iz 1884. Adorno
verovatno vie aludira na enbergovu muziku adapataciju, iz 1912: Arnold Schoenberg, Dreimal
sieben Gedichte aus Albert Girauds Pierrot lunaire ili Pierrot Lunaire, Op. 21.
33
Luise Rainer (19102014, 104 godine), nemako-amerika glumica, dobitnica dva Oskara.

20
drugim. Seam se krajnje slobodnog, otvorenog naina na koji me je gledala pravo u
oi. Kada smo se nali u sobi u kojoj je svirala muzika, L. je ustala, lagano, ali
odluno, i ja sam izaao s njom. Ceo dogaaj se pretvorio u potpuno bestidnu, ali ipak
ne i egzibicionistiku ljubavnu scenu. Bilo je to vie pobeda nad sadanjou, otvoreni
in nestajanja, samozaborav koji prkosi svetu. Probudio sam se ispunjen oseanjem
sree, koje me je dralo i kada sam je kasnije nazvao telefonom.

Los Aneles, 26. avgust 1944.

Sanjao sam kako se brijem uz pomo jedne proste, ali udne naprave. Sastojala se
samo od jedne staklene cevice, u obliku slova U, s manje od jednog centimetra u
preniku. Jedan kraj sam zaglavio u usta, a drugim prelazio preko obraza, koji je
uklanjao sve dlake, bez ikakvog seiva, pri emu nisam oseao nita. Onda sam na
delu cevice koji je sluio za brijanje primetio neku ukastu tenost, u kojoj su
plutale dlake. Nisam znao da li je ta tenost bila neka kiselina koja je uklanjala dlake
ili samo moja pljuvaka. Ali, odjednom sam se uplaio da mi ta tenost ne ode u grlo i
da ne progutam sve te dlaice, to mi je izgledalo vrlo opasno. Probudio sam se
krkljajui od gaenja.

Los Aneles, 3. septembar 1944.

Dugo sam leao budan, ispunjen tugom i razoaranjem. Neka kola su projurila pored
kue; jo uvek sam mogao da ujem kripu konica, dok su se pribliavala bulevaru
San Visente. Odmah posle toga, usnio sam jedan od onih malih, metalnih diriabala,
koji su pre rata leteli iznad Njujorka i nosili reklame, kako prolee tik iznad nae
kue, samo to mu je motor grmeo kao avionski i to je neverovatnom brzinom
proleteo tako blizu krova da sam se uplaio kako e odneti kuu sa sobom. To se nee
dobro zavriti, pomislio sam, i istog asa diriabl, koji se ve lelujao na znatnoj visini,
uleteo je u kovitlac. Onda se izvrnuo i stropotao na neku ledinu. Poao sam ka
njemu, navodno da bih pomogao ili pozvao pomo, ali u stvari samo iz radoznalosti,
najvie zato da bih buljio u rtve. Ali, pre nego to sam stigao da nekog obavestim o
tome jo sam bio veoma daleko od mesta nesree veliki broj ljudi, obuenih kao
tehniari, ve je stajao oko olupine i rasiavao ostatke. ak im je uspelo da izvuku
jednog oveka, koji je bio smrtno ranjen, ali jo iv. I dok je izgledalo kao da
pokuavaju da ga spasu, ljudi su ga ljutito vukli njihov in spasavanja nije se mogao
razlikovati od naina na koji su se makiji obraunavali sa saradnicima Nemaca, o
emu su pisale novine. Umirui ovek se prenuo i kriknuo, Vode, vode, a zatim,
Umirem od ei, to je ponovio nekoliko puta. Potpuno ravnoduan, pomislio sam
kako u takvoj situaciji niko ne bi rekao, Umirem od ei. On je samo video kako je
to uobiajeno za ljude koji umiru od opekotina i zato je to ponavljao. Kada sam se
uverio da je izdahnuo, nastavio sam da mirno spavam.

21
Berkli, 17. oktobar 1944.
Naknadno prepisano sa razglednice za Gretel. Bio sam na zabavi, s nekoliko lanova
porodice Germant: Orijanom, baronom arlisom i Princezom.34 Orijana je izgledala
predivno, ali je nosila naoare. Pozdravila me je reima, Moja roaka Mari to jest,
Princeza htela je da vas pozove da probate njenu novu votku. Meutim, rekla sam
joj da ste poznavalac vina, ali ne i strunjak za estoka pia. Zato je otkazala poziv.
Ali, ona je toliko glupa, da nita niste propustili. Palamed (baron arlis), naoiti,
stariji mukarac, sve vreme se bezono smekao, a onda je Princeza zapoela
razgovor, koji sam zaboravio.

Fragmenti, Los Aneles, oktobar 1944.

Velika zabava, na kojoj je bio i Trocki. Stajao je usred grupe mlaih sledbenika,
kojima je drao predavanje, na vrlo ivahan i prilino autoritaran nain. Postavilo se
pitanje da li bi ga trebalo opomenuti. Glasao sam za, naglasivi kako ne bi trebalo da
pria o politici, ali da ipak ne bi bilo elegantno prekidati tako uglednog gosta. U
jednom inae potpuno razruenom nemakom gradu, ugledao sam ogromni, potpuno
zacrnjeni, crkveni toranj. Oduevljeno sam viknuo, Katedrala, dakle, i dalje stoji, da
bi mi onda bilo reeno, To jo nije Frankfurt, to je Magdeburg. Veoma lepa
brineta me ljubi, s velikim umeem. Ali, insistira da za vreme ljubljenja ne vadi
cigaretu iz usta.

Los Aneles, 23. novembar 1944.

Reenica, Mit dvadesetog veka je Lujzica.

Los Aneles, 20. januar 1945.

Jo jedan san iz bordela. Deava se u Parizu. Ali, kua je veliine i visine nekog
njujorkog oblakodera, kao to je zdanje RCA. Zatekao sam se u gomili mukaraca i
ena. Pored Gretel ijeg sam prisustva bio svestan, a da je u stvari nisam video tu
su bile i moja majka i Maidon.35 Poli smo na vie spratove, ogromnim, ekspresnim
liftom. Peo se velikom brzinom, bez zaustavljanja. Mora da smo bili makar na
ezdesetom spratu, kada se zaustavio, ali sve je bilo nameteno tako da niko ne moe
da vidi broj sprata. Dok smo se vozili, zapanjeno sam gledao veoma lepu, mladu
Jevrejku, crne kose, koja je upravljala liftom. Upitao sam je da li i ona zna neto o
bordelu. Ljubazno, ali odreito mi je odgovorila kako nikada nije bila tamo, kako
34
Likovi iz Prustovog romana, U potrazi za izgubljenim vremenom, tom Oko Germantovih (Marcel
Proust, la recherche du temps perdu, 19131927, Le ct de Guermantes, 19201921).
35
Maidon Horkheimer, ena Maksa Horkhajmera (Rose Maidon Horkheimer, 18871969).

22
gleda svoj posla i inae vodi vrlo strog ivot. To je jedini nain da izaete na kraj s
takvim stvarima. Sprat na kojem smo se zaustavili izgledao je vrlo prostrano, iako
me je u isti mah podsetio na neki berlinski pansion. Proli smo kroz niz prostorija, dok
nismo stigli do velike recepcije. Bila je sva u utom, ali na vrlo elegantan i pristojan
nain. Kada sam na to skrenuo panju svojoj majci, ona je iznela vrlo blaziran
komentar, u maniru svetske ene nita posebno, u mladosti je videla mnogo takvih
mesta. Prilino oskudan broj ljudi u prostoriji kao da je govorio kako se oekuje jo
gostiju, kao za neki obilazak. Pored moje majke sedela je puritanski obuena ena,
koja je netremice zurila ispred sebe; podsetila je me na gu K. M. Bila je to vlasnica
bordela. Moja majka je priguenim glasom rekla kako je dobro poznaje, iako ena nije
niim pokazivala da je prepoznaje. Majka je dodala kako je jo u njenoj mladosti
porodica te posrnule ene bila na loem glasu. Posle nekog vremena, druga ena, koja
je takoe pripadala osoblju kue, obratila nam se i pozdravila nas. Bila je visoka,
obuena u crno (s belom kragnom i manetama) i izgledala nekako rastopljeno.
Podsetila me je na gu Fier, stanodavku mojih roditelja. Objasnila nam je kako je
rukovodei princip njene kue da gosti treba sami da se zabave. Svako moe da
doprinese neim; na raspolaganju smo imali i prvoklasni klavir. Svako ko bi hteo da
izvede neto drugo, trebalo je samo da pozvoni na svoje zvonce. Samo je htela da nas
upozori da ne pravimo nikakvu pometnju; uvodna predavanja esto izazivaju
nepodnoljivu larmu i to svima smeta. Nastavila je s priom o Hajdegeru moda je
ak preporuila neki njegov tekst za predavanje. To je izazvalo buru negodovanja u
grupi jevrejskih proizvoaa odee ili italaca asopisa Aufbau.36 Prava je drskost,
rekli su, oekivati od njih da se na ovakvom mestu bave tako tekim i zahtevnim
tivom. Poto je teatralno izrazila svoj protest, u maniru pravog predstavnika
narodnog gneva, ta grupa je napustila bordel. Naa grupa je onda pola u neku vrstu
obilaska. Doli smo do prvog velikog predvorja, ureenog kao kafeterija; stolovi i
stolice su imali metalni odsjaj. Posle toga, svuda je bilo samo vetako svetlo. Maidon
je rekla kako nee ii dalje, ostae tu gde se zatekla, i sela za mali sto, zajedno s
mojom majkom i jo nekim osobama. Pridruile su im se i neke dame iz kue,
privlane, ali obuene kao da su u dubokoj alosti. Mene je spopao neki nesnosni
kelner, koji je stalno ponavljao: Vous prenez un seltzer, Monsieur, vous prenez un
seltzer.37 (ena koja nam se prethodno obratila, takoe je govorila na francuskom, ali
je onda prela na nemaki, moda kada je shvatila da se grupa sastoji uglavnom od
emigranata.) Okrenuo sam se prema svodniku koji je tu radio i koji je liio na Adolfa
Menua (Adolphe Menjou), i upitao ga da li e nam sada pokazati devojke, tako da
moemo da izaberemo. Odgovorio mi je kako su mu to esto predlagali poslednji
put dr M. U ovoj kui, meutim, svako mora da se postara za sebe. Onda smo doli do
36
Der Aufbau, asopis jevrejskih emigranta iz Nemake, osnovan 1934, u Njujorku. U tom asopisu je i
Adorno, jo 1942, objavio prva tri amerika sna iz ove zbirke, pod naslovom Trume in Amerika.
Drei Protokolle (Snovi u Americi. Tri protokola; Der Aufbau, Vol. VIII No. 40, October 1942, str.
17).
37
Da li elite mineralnu vodu, gospodine, da li elite mineralnu vodu.

23
intimnog odeljenja. Najvie je podsealo na spavaa kola u amerikim vozovima.
Uski hodnik prolazio je izmeu kabina, koje su umesto vrstih zidova imale samo
crvene zavese, kao da su tek nedavno postavljene. Sve kabine bile su zauzete, a iz
jedne od njih dopirao je razgovor. Ljutito sam razmiljao: ovde ovek mora da uzme
prvu devojku koja bude na raspolaganju, ma koliko bila odbojna, nema slobode
izbora. Onda me je, meutim, zapanjilo to to su kabine u stvari vie liile na
improvizovane pozorine garderobe nego na spavaa kola. Zavese su bile samo ovla
navuene, ne i vrsto zatvorene. Oprezno sam provirio kroz jedan prorez. Nisam
mogao da vidim da li je unutra neki mukarac, ali ugledao sam neku visoku enu,
potpuno obuenu, u tamno smeoj bundi, koja je stajala ispred velikog ogledala i
minkala se. Ista scena se moga videti i u narednoj kabini, kao i u svim ostalim
kabinama u koje sam provirio. Na kraju je neki stari francuski gospodin, sa sedom,
kozjom bradicom, kao Anatol Frans, izleteo iz jedne od kabina, van sebe od besa, ali
nije rekao nita. U tom trenutku sam shvatio da u ruci i dalje drim svoj stari, odrpani,
nemoderni eir, od velura ili plia u svakom sluaju, bila je to neka vrsta
umetnikog eira. Okrivio sam eir za frustrirajui tok svoje avanture i probudio se.

Los Aneles, 31. mart 1945.

Poto sam na radiju uo najavu za Ajzenhauerovog poziva Nemcima da poloe oruje,
zaspao sam popodne i sanjao da se nalazim u junoj Nemakoj, u nekoj velikoj sobi,
sa isturenim prozorom koji je gledao na pijacu, u Vircburgu ili Amorbahu. No je bila
topla mnogo toplija nego to su inae u Nemakoj. Nebo je bilo tamno zeleno-
plavo, u nijansi koja se moe videti samo na scenskim dekoracijama. Sastojalo se od
bezbroj malih, sjajnih zvezda, koje su, meutim, bile poreane pravilno i pri tom bile
identine. Okrenuo sam glavu da bih bolje video taj prizor, ali kada sam to uradio, taj
raspored, slian tapetama, pokrenuo se pred mojim oima, kao u nekom filmu. U snu
sam pomislio: to je nemogue, zvezde nisu iste veliine i nisu poreane pravilno. Zato
sam ih paljivije pogledao. Na svoje zadovoljstvo, otkrio sam grupu zvezda
sazvee koja je odstupala od opteg obrasca. Sastojala se od veih i sjajnijih
zvezda. Svaka od njih je u stvari izgledala kao elektrina sijalica. U isto vreme, napor
koji je izisikivalo gledanje u njih i moj skepticizam u snu, naterali su me da se
probudim. Sve je trajalo samo jedan tren. San me je uinio krajnje srenim; vrlo
ivopisno.

Los Aneles, 14. jul 1945.

Scena pogubljenja. Ostalo je nejasno da li su rtve faisti ili antifaisti. U svakom
sluaju, bila je to gomila nagih, atletski graenih mladia. Ali, izgledali su kao
sopstvena poprsja, metalno-zelena. Pogubljenje se odvijalo kao neka vrsta
samoposluivanja. Svako bi priao automatskoj giljotini, bez nekog jasnog reda, i
izlazio iz nje bez glave, zateturao se jo par koraka i onda sruio. Seam se jedne

24
mlade osobe, deaka, koji se kao u ali gurao da bi doao do ulaza u giljotinu, ispred
jednog krupnijeg mukarca koji je prilazio sa strane, kao da eli da ovome otme
pogubljenje ispred nosa. Posmatrao sam pokrete obezglavljenih mukaraca i mislio
kako bi trebalo da utvrdim da li su jo uvek svesni i da li, kao to se meni inilo, imaju
oseaj da ne bi trebalo da padaju jedni preko drugih. Paljivo sam posmatrao jednog
mladia. Posle par koraka, prevrnuo se nekoliko puta, kao da izvodi salto, i pao preko
drugog lea. Sve bez ijedne rei ili nekog drugog zvuka. Posmatrao sam to bez
ikakvih oseanja, ali probudio sam se sa erekcijom. (Ili su na giljotinu jedan za
drugim, kao da neto vebaju. Uglavnom: utisak da je re o nekoj gimnastikoj
vebi.)

Los Aneles, 17. avgust 1945.

Vrlo crni petak. Pre nekoliko nedelja imao sam san i to to sam sanjao izgledalo mi je
toliko vano, kao da od toga sve zavisi i kao da sam time prodro do najdublje tajne
uzaludnosti postojanja. Onda sam zaboravio san. Pre nekoliko dana, u ponorima
najgore depresije koja me je zadesila jo od zime 194243, imao sam isti san ili,
tanije, sanjao kako se priseam delova prvog sna. Najvei deo sam zaboravio, ali
hteo sam da sauvam jadne ostatke kojih sam mogao da se setim, u nadi da u se
jednog dana prisetiti jo neega. Putovao sam u Be, u posetu Albanu Bergu,38 o emu
sam se dogovorio s njim pre dan ili dva. Po dolasku, obaveten sam da je umro. Ili
sam dobio telegram ili sam ga zvao ili su me obavestili telefonom. Ne razmiljajui o
smetaju, poeo sam da urno koraam kao kada ujemo najgoru moguu vest; tada
ne pomiljamo na neko prevozno sredstvo, da uzmemo taksi, nego samo kreemo
peke, kao da je u tim ekstremnim situacijama vlastito telo jedino pouzdano. Hodao
sam besciljno, u velikom luku oko grada, priblino u liniji bulevara Girtel (iako nisam
poao sa Vestbanhofa, gde bih normalno stigao). Nita od onoga to sam video nije
me podsealo na Be: preovlaivale su smee kue i kolibe, moda drvene. Izgledalo
je kao hodam pored zavese od kie, ali sunce je bilo visoko u nebu i osvetljavalo
izmaglicu, kao da mi pokazuje put. (Oseao sam kao da treba da probijem put uprkos
nekom velikom pritisku, koji sam, meutim, uspeo da nadjaam.) Vlano zelenilo je
svetlucalo i imao sam oseaj da je ono to vidim izuzetno lepo. Ali, u isto vreme sam
znao da je sve iluzija, da je sve izgubljeno, sada kada je umro, i da vie nema spasa.
Probudio sam se s milju kako nikada neu uspeti da prebolim Albanovu smrt: sve do
tog sna, njegova smrt mi nije ni bila stvarna.

Postskriptum za ovaj san

38
Alban Berg (18851934), austrijski kompozitor, uz Arnolda enberga i Antona Veberna, najznaajniji
predstavnik Druge beke kole (Zweite Wiener Schule ili Neue Wiener Schule). Adorno ga je
neizmerno cenio i vodio s njim vrlo intenzivnu prepisku. (Theodor W. Adorno, Alban Berg:
Briefwechsel 19251935, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main, 1997; Theodor W. Adorno and Alban
Berg: Correspondence 19251935, Polity Press, Cambridge, 2005.)

25
esto imam slian san o Parizu. Idem u dugaku etnju, daleko uz levu obalu Sene.
Za razliku od stvarne reke, reka u mom snu ima bezbroj okuka. Na jednoj okuci,
iznenada, neoekivano, ugledam celu panoramu grada ispred sebe, ali sabijenu u
minijaturni prostor. Izgleda kao dinovski, starinski skup utvrenja, s nekoliko velikih
industrijskih blokova u sredini (od kojih dva simetrina). Znam imena svih zdanja,
svih ulica, svakog parka. Sva poznata mesta: Madlen, Veliki bulevari. Luksemburki
park, a naroito Notr Dam i Ostrvo Sen-Lui. Ali, sva zdanja koja nose ta imena
uglavnom ne lie na ona koja znam ve kao da su zamenjena nekim mnogo starijim.
Svestan sam razlike ak i dok sanjam, moda sa idejom da to najzad i nije pravi Pariz.
Sve je obasjano svetlou kao za vreme pomraenja sunca; kao na El Grekovoj slici
Toleda. Celu scenu proima ista beznadena tuga, kao i moju posetu Beu.

Los Aneles, 19. septembar 1945.

Otac me je upitao, Da li zna poreklo imena Drajfus? Odgovorio sam, Verovatno
potie od nekog predmeta iz jevrejskog hrama, od tronoca. (Drei, na nemakom,
tri; fuss, noga, stopalo.) Grei, rekao je otac. Onda je poeo da mi objanjava kako
je u Frankfurtu, u srednjem veku, postojalo pravilo koje je ograniavalo visinu kua.
Neke kue su mogle da budu tri stope (drei Fuss) vie od ostalih, na osnovu odreenih
privilegija. Veliki broj frankfurtskih Jevreja uzeo je prezime Drajfus (Dreyfuss) po
takvim kuama.39 Pre samo nekoliko meseci i on je, naime, moj otac, bio u prilici da
kupi jednu od tih kua ili da jednu u ulici one Ausiht dozida za tri stope. Kotala bi
svega 60.000 maraka. Ali, propustio je tu priliku i sada od toga nema nita.

Los Aneles, 6. oktobar 1945.

Dva sna, jedan za drugim. L. L. je dobio drugo dete, kerkicu. Bila je to siuna,
runa beba, naboranog lica, koja je leala u krevetu sa G., svojom majkom. Pored
kreveta je stajao D., koji se pretvorio u dete i astio me epitetima, kao to su, Ti,
idiote!, napola u ali. Nisam obraao mnogo panje na njega. U isto vreme, uo sam
da je u Njujorku neki veliki kriminalac, koji je u zapravo bio vrlo zao karakter, osuen
na smrt i da eka na pogubljenje. L. je, meutim, bio zgroen time i hteo da po svaku
cenu sprei izvrenje smrtne kazne. Zato je naterao G. da dravnom guverneru da svoj
dijamantski prsten, kao mito za otkazivanje pogubljenja. Jo uvek u snu, razmotrio
sam to pitanje sa G. Poeo sam tako to sam pohvalio plemenitu elju L. da podnese
tako veliku rtvu, makar i na pogrean nain. Ali, imao sam i neke sumnje, i rekao
kako je to uradio samo zato to je hteo da oponaa M., za koga je znao da se estoko
protivi smrtnoj kazni. rtvu je, meutim, podnela njegova ena.
39
Napomena urednika nemakog izdanja: Naravno, re je o etimologiji iz sna. Danas se veruje da
prezime Dreyfus ( u nemakoj verziji sa dva s) verovatno potie od jednog toponima, od grada Trier,
u Rajnskoj oblasti, verovatno na osnovu njegovog francuskog naziva, Trves. Prema drugim
tumaenjima, to prezime, zaista esto meu Jevrejima iz Rajnske oblasti, ipak potie od tronoca.

26
Drugi, mnogo haotiniji san: to je trebalo da bude neka vrsta akademske proslave, u
ast nekog istoriara ili politiara. Meu prisutnima su bili Maks i dve ene, B. i J.,
ova druga smanjena na visinu kepeca. Flertovala je provokativno u mom pravcu; ali,
bila mi je toliko odbojna da sam se pravio kako patim od nekog zaraznog oblika
neuralgije. Celo drutvo se spustilo u prizemlje teretnim liftom. Za mene nije bilo
mesta, tako da sam ostao na spratu. Onda se scena promenila. Tu su bili uionica,
puna aka, jedan profesor (koji je u stvari nije bio nikakav profesor nego samo uitelj)
i jedna pomona prostorija. Maks, obuen u frak, koraao je gore-dole u predvorju,
kao da oekuje nekog. Hans Ajsler40 je sedeo u onoj prostoriji, potpuno sam, u vrlo
jadnom stanju. Profesor je otiao do njega i pitao ga za ime oveka koji je, kao obian
vojnik, imao kljunu ulogu u Tridesetogodinjem ratu. Znao sam da se ovek zvao
Natier ili Napeir. Hans, meutim, nije bio u stanju da izusti ni re. Bilo je oigledno
da svi odgovori koje je uitelj pokuavao da izvue od njega imaju veze sa
specijalnou oveka kome se odavala poast. Poto Hans nije znao odgovor, profesor
je poeo da psuje, rekavi kako e takvo neznanje celu sveanost pretvoriti u propast.
Pokuao sam da uem u uionicu. Ali, moj beli, svileni sako je zapeo za vrata ili za
orman, i svaki put kada bih uspeo da ga iupam, on bi se ponovo zakaio. Onda mi je
sinulo. Hteo sam da predloim profesoru da umesto to e prvo navesti istorijski
dogaaje i onda pitati za povezana imena i datume, prvo navede imena i datume, a
onda pita za povezane dogaaje. Onda bi svako znao da odgovori. Ali, pre nego to
sam stigao da mu estito izloim svoju ideju, probudio sam se.

Los Aneles, 14. oktobar 1945.

Mala zabava kod Diterleovih, sa stolom u obliku potkovice, s prilino velikim
praznim prostorom u sredini. Seam da su meu prisutnima bile i Gretel i Lu Ajsler
(Lou Eisler). Lu je rekla da je tu i Gotfrid Rajnhart, sa enom.41 Nisam ga video, ali
sam zato primetio jednu prilino punaku damu, s vrlo dubokim dekolteom, u haljini
boje sirove svile. Neko je ne ja rekao kako to mora da je ona: izgledala je ba kao
mlaa verzija Salke.42 Dama je ula to zapaanje i glasno me napala s druge strane
stola, kao da sam kriv zbog neke krajnje neuljudne primedbe. Mogli ste da kaete i
da sam Luli Len, rekla je otro. Onda je celo drutvo poelo da sipa krajnje pakosne
primedbe na Lulin raun. Kabaretska kurvica, bio je jedan od izraza koji su se mogli
uti. Osetio sam neodoljivi nagon da stanem u njenu odbranu, tako da sam kroio u
onaj prazan prostor i povikao: Mi smo bliski prijatelji grofice G. (Luli) i ja neu
trpeti nikakve uvrede na njen raun u mom prisustvu. Bilo mi je neprijatno dok sam
40
Hanns Eisler (18981962): austrijski kompozitor, enbergov uenik i dugogodinji saradnik Bertolta
Brehta; izmeu ostalog, autor himne Demokratske Republike Nemake. Iz SAD je bio proteran 1948,
kao jedan od prvih umetnika koji su se nali na udaru Makartijevih antikomunistikih istki.
41
Gottfried Reinhardt (19111994), sin Maksa Rajnharta (Max Reinhardt, 18731973), takoe reiser.
42
Salka Viertel (18891978), austrijska glumica i scenaristkinja. Velika prijateljica Grete Garbo,
koautorka scenarija za njena dva filma, Queen Christina (1933) i Anna Karenina (1935).

27
govorio. Imao sam oseaj da se samo razmeem i da vie uopte nismo tako bliski
prijatelji. Ali, opet nisam mogao da se suzdrim od svoje tirade. Na moje uenje, moj
govor je naiao na dobar prijem. Jedna dama je rekla: Zaista je lepo videti da jedna
polugrofica ima viteza koji e skoiti u njenu odbranu. Druga dama je, meutim,
rekla kako misli da je to vrlo udno. Luli joj je rekla kako se jedva via s nama, a
onda ak mrzovoljno dodala: danas moram da posetim neke poznanike iz
Volfsvizenhelea. Rupa u snu. Priao mi je neki mladi i kao u ali pokuao da
mi stavi masku napravljenu od papirnih salveta i kapu dvorske lude. Nisam mogao da
prihvatim alu, to me je naljutilo i poeleo sam da polomim neto. Oteo sam masku i
pokuao da mu je priveem, uz neke vrlo neprijateljske komentare. Gretel je rekla da
je moje ponaanje nesnosno. U tom trenutku se pojavila arlota Diterle, moda zato
da bi izgladila situaciju, ali bila je vrlo neupadlljiva, tako da je nisam dobro video.
Tada sam shvatio da su sva ta zbivanja aluzija na oajnu ljubavnicu, koja se nije
uopte pojavljivala u snu (njeno ime!).43 Iznenada sam se setio stihova iz Zimskog
putovanja: Nisam poinio nikakav zloin, zato bih naputao ljudski rod?44 Znao
sam da je sve to sam radio u tom imalo za cilj samounitenje. Ali, san je trebalo da
me podui o tome i izlei.

Los Aneles, 29. oktobar 1945.

Poseta Anatolu Fransu. Izuzetno elegantan lift crn kao ebonovina doveo me je do
njegove sobe ili kancelarije. Vrata su bila odkrinuta; soba, jedan ugao sav u crvenom.
Pokucao sam i Frans mi je odmah rekao da uem. Bio je to visok, vitak ovek, u
svojim ranim etrdesetim godinama, glatko izbrijan, smee kose, nimalo nalik bilo
kojoj svojoj fotografiji. Nosio je crni, izuzetno dobro skrojeni somotski sako.
Razgovor se prvo poveo oko njegovog poslednjeg romana, ijeg sam se naslova jo
seao kada sam se probudio, da bih ga onda odmah zaboravio. Razgovor je preao u
diskusiju sa otro sukobljenim stavovima, utivu, ali neprijatnu. Onda mi je pogled
pao na dve fotografije. Jedna je predstavljala samog Fransa, a druga damu, obuenu
vrlo elegantno, na starinski nain, s dubokim dekolteom, u kojoj sam odmah
prepoznao glumicu ijoj sam se izuzetnoj lepoti neizmerno divio. Bila je to pieva
majka. I ja sam dete teatra, rekao sam mu. Moja majka je bila slavna pevaica. U
tom trenutku dolo je do preobraaja. Frans, oigledno oduevljen mojim priznanjem,
pretvorio se pred mojim oima u mladu, vrlo zavodljivu enu, izazovnih grudi, koje
su vrsto prijanjale uz dekolte na njenoj crnoj ipkanoj haljini, i u dugakim, crnim
svilenim arapama. Poljubio sam je u otkriveni deo grudi, u usta, igrao se s njenim
nogama i bilo je jasno da e od sada pa u budue ona biti moja ljubavnica. Pitala me
43
arlota Aleksander (Charlotte Alexander), biva ena Adornovog amerikog lekara Roberta P.
Alexandera, iz San Franciska (Berkli), s kojom je Adorno bio u duoj i vrlo burnoj vezi.
44
Franz Schubert, Winterreise, Op. 89 (1828), ciklus pesma za glas i klavir, na stihove Wilhelma
Mllera. Adorno je nehotino izmenio stih u jednoj rei: Habe ja doch nichts begangen, Da ich
Menschen sollte scheun (Nisam poinio nikakav zloin, zato bih izbegavao ljudski rod).

28
je da li moe da poe sa mnom u operu idueg utorka sada je bio petak na
Figarovu enidbu. Oduevljeno sam pristao. Rekla je kako bi volela da ode na matine,
za decu. To me je dovelo u vrlo neprijatnu situaciju. Pokuao sam da joj objasnim
kako sam na to izvoenje za decu ve pozvao Morisa Ravela. Izneo sam joj savreno
razuman opis njegove mentalne bolesti, zbog koje sam zakljuio kako on moe da
uiva samo u predstavama za decu, tako da nisam mogao da otkaem taj dogovor. Ali,
imao sam oseaj da to objanjenje nije dobro prolo i probudio se u strahu da je moja
nova ljubav ve prola svoj vrhunac, a da nije ni stigla da estito procveta.

Los Aneles, 4. februar 1946.

Snano oseanje potitenosti, oigledno povezano s boleu. Bio sam u veoj grupi
ljudi koja se okupila da bi se oprostila od Lavala,45 pred njegovo pogubljenje. To je
liilo na porodinu scenu, sa poljupcima i suzama. Ja sam, opet, tiho razgovarao s
prestupnikom; nosio je crno-belu kravatu. Oseao sam da mi je to dunost. Pre nego
to je povorka krenula put gubilita, obuzelo me je snano oseanje njegove krajnje
naputenosti. Otiao sam do njega; on me, meutim, nije primetio, sve dok mu ljudi
koji su stali oko njega nisu skrenuli panju na mene. Stegao sam mu ruku i rekao: Au
revoir, Pjer, a on mi se zahvalio. Povorka je onda ila preko uzbrdica i nizbrdica
vetaki formiranih i nestajala negde u dubini. Trebalo je da sa odreene take
dobro vidim Lavala. Ali, nisam ga video skoro od samog poetka izgledalo je kao da
je povorka otila potpuno pogrenim putem. Naspram svega toga, moja majka, koja
se, kao i ja, nala meu onima koji su poli da ga isprate, poela je da peva Malerovu
Pesmu o smrti dece (Kindertotenlieder, 1905), jasnim, mladalakim, vrlo snanim
glasom, naime, deo Wenn dein Mutterlein (Kada ti majka ue na vrata). Pratio sam
je celu melodiju. Iznenada, dok sam jo spavao, shvatio sam znaenje tog oplakivanja
mrtvih: ja sam bio Laval, jedan od ljudi koji su Francusku predali Nemcima. Probudio
sam se s neopisivim oseanjem uasa i uz estoko lupanje srca.

Berkli, 24. mart 1946.

No pred presudnu svau sa arlotom, imao sam san. Kada sam se probudio, setio
sam se njenih poslednjih rei: Ja sam muenica sree.46

Los Aneles, 18. februar 1948.

Sanjao sam da posedujem obimno, ilustrovano, luksuzno izdanje knjige o
nadrealizmu, a san se u stvari sastojao od preciznog opisa jedne od ilustracija.
45
Pierre Laval (18831945), francuski politiar, u poetku socijalista, zatim ekstremni desniar, a za
vreme Drugog svetskog rata, predsednik kolaboracionistike vlade. Pogubljen 1945.
46
I ova fraza je nala svoje mesto u Minima moralia, u delu napisanom 19461947, u aforizmu 109,
Linutile beaut (Beskorisna lepota): Posrnula ena, kao i ona opsesivna, muenica je sree.

29
Prikazivala je neki veliki hol. Zadnji deo zida s leve strane daleko od posmatraa
pokrivala je bezoblina freska, koju sam odmah prepoznao kao nemaku scenu iz
lova. Preovlaivala je zelena boja, kao kod Tribnera (Wilhelm Trbner, 18511917).
Tema joj je bio dinovski tur (divlje evropsko govedo), uspravljen na zadnje noge,
kao da plee. Ali, hol je celom duinom bio ispunjen nizom drugih predmeta, precizno
poreanih. Pored slike nalazio se preparirani tur, priblino iste veliine kao i onaj sa
slike, koji je takoe stajao na zadnjim nogama. Zatim, jedan ivi tur, opet vrlo krupan,
ali ipak manji. U istoj pozi su bile i druge ivotinje, prvo, dve ne sasvim jasne smee
ivotinje, verovatno medvedi, zatim dva manja, iva tura i konano dva obina
goveeta. Izgledalo je da celim aranmanom upravlja neko dete, veoma lepa
devojica, obuena u vrlo kratku, sivu suknju, s dugakim, sivim arapama. To dete je
predvodilo paradu, slino dirigentu. U uglu slike se nalazio potpis: Klod Debisi. (Taj
san sam imao dok sam pisao opiran dodatak o Stravinskom, u okviru Filozofije nove
muzike.)47

Los Aneles, 14. mart 1948.

Uvee sam mnogo popio, svestan da u sve to moi da prespavam u nedelju. I tako
sam imao no punu snova. Seam se dva. Prvo sam se bavio jednim filmskim
scenarijem, koji sam hteo da dam Fricu Langu (Fritz Lang) (s kojim smo danas
ruali). Trebalo je da se zove Zaboravljena princeza. Govorio je o princezi koja u
modernom drutvu nema vie nikakvu ulogu i koja je zato zaboravljena. Okree se
hotelijerstvu, prolazi kroz svakakve sukobe i na kraju se udaje za glavnog konobara.
Drugi san je bio mnogo problematiniji. Muio sam neko dete, prelepog,
dvanaestogodinjeg deaka. Bio je razapet na nekoj maloj napravi, postavljenoj pod
odreenim uglom, tako da su svi osetljivi delovi njegovog tela bili izloeni. Poeo
sam tako to sam ga udarao po uima i ljubio u usta. Onda sam ga tukao po zadnjici,
sve dok nije pocrvenela. Uopte nije reagovao. Pomislio sam kako ne eli da pokae
da ipak neto osea i razbesneo se zbog toga. I onda sam mu zadao jedan snaan
udarac u testise. Na to je konano rairio ruke, da bi neto dohvatio. Bio je to monokl,
koji je namestio na jedno oko, ne izgovorivi ni re.

Los Aneles, 26. septembar 1948.

Pozvani smo na veeru kod .48 Veeramo na uskoj terasi ispred kue. Sedim pored
njega i u snu razmiljam: kao ena koja mu pravi drutvo za veerom. Dobili smo
izvanrednu zlatno-smeu orbu, za koju su nam rekli da je bor, iako nije uopte
liila na to jelo. U -ovom dogmatizmu bilo je mnogo materijala za raspravu. Ali,

47
T. W. Adorno, Philosophie der neuen Musik, Gesammelte Schriften, Band 12, Suhrkamp Verlag,
(1949) 1972. T. W. Adorno, Filozofija nove muzike, Nolit, Beograd, 1968.
48
Verovatno enberg.

30
to sam predupredio komplimentom za ukusnu orbu. Na to se odmah okomio na mene
i rekao: Onda biste mogli da osnujete neku fondaciju. Pitao sam ga u iju korist, a
on je otprilike rekao: za bolesnu decu. Objasnio sam mu kako nemam para za takvu
fondaciju, ali poto je njegova tata, K., napravila tako dobru orbu, mogao bih da joj
napiem ek na pet dolara. Prihvatio je to bez pogovora i ja sam napisao ek. Onda je
izvadio dva stara, uta zuba iz usta i poklonio mi ih za uspomenu. Ubacio ih je u
moju orbu, s treom stvaricom, nekom sluzavom masom. Obuzela me je neopisiva
munina, ali nisam znao da li imam petlje da prekinem s jelom. San je trajao jo dugo,
ali ostalog se ne seam. Posle toga sam mirno spavao.

Los Aneles, septembar 1948.

U emigraciji sam uvek iznova, uz neke varijacije, sanjao da sam u svojoj kui, u
Oberadu, ak i posle dolaska Hitlerovog reima. Sedeo sam za radnim stolom svoje
majke, u dnevnoj sobi, s pogledom na batu. Jesen, natkriljena traginim oblacima,
puna beskrajne tuge, ali i nekog prodornog, sveprisutnog mirisa. Svuda vaze s
jesenjim cveem (Stell auf den Tisch die duftenden Reseden).49 U plavoj svesci na
linije, kao to su bile one iz gimnazije, pisao sam dugaku raspravu o muzici. Bio je to
esej iz 1932, O drutvenom poloaju muzike,50 koji se nekako stopio s knjigom
Filozofija nove muzike. Znao sam da sam ceo rukopis (iju kopiju nisam imao) poslao
jednom muzikom asopisu (iz tutgarta?), koji je hteo da ga objavi, ali to ipak nije
uradio, zbog nacista, da bi onda verovatno nestao. Izvor strepnje u snu bila je pomisao
kako sam morao da pronaem taj rukopis, zato to je u njemu bilo ideja od najveeg
znaaja za moj sadanji rad. Dok sam nastavljao s pisanjem, san i ta ideja postali su
tako snani, da sam poeo da sumnjam da li rukopis zaista postoji i onda sam iz sve
snage pokuavao da ubedim sebe kako ipak ne postoji. Kada sam konano zavrio
Filozofiju nove muzike, san je prestao da se ponavlja. Njegovo pravo znaenje je
oigledno obnova izgubljenog evropskog ivota. Podudario se s Maksovim
putovanjem u Evropu, u prolee 1948.51

Los Aneles, 1. oktobar 1948.

Bal ili zabava, ali kao da sam na plesnom podijumu sam. Organizatori su svakom
uesniku dodelili devojku i ja sam ekao nepoznatu devojku koju su izabrali za mene.
Ona se zatim pojavila na podijumu i pleui krenula ka meni. Sa zadovoljstvom sam
49
Mesto na stolu, za rezede slatkog mirisa: stihovi iz poeme Allerseelen (Sve due), austrijskog
pesnika Hermana fon Glima (Hermann von Glim, 18121864), za koju je muziku napisao Rihard
traus (Richard Strauss, 1885).
50
T. W. Adorno, Zur gesellschaftlichen Lage der Musik, Zeitschrift fr Sozialforschung 1, 1932, str.
105.
51
Prva poseta Maksa Horkhajmera Evropi, posle Drugog svetskog rata, u kojoj je poeo da priprema
teren za povratak Instituta za drutvena istraivanja, iji je bio direktor, u Nemaku (Frankfurt).

31
primetio da ima divne noge u oker arapama i da je veoma lepa. Po njenoj odei i
moda po obliku lica, mogao sam da zakljuim da je Bugarka (iako je to pre bilo lice
neke Tranke). Vodila me je tako veto da sam, iako oajan plesa, zamiljao kako
dobro pleem. Bilo kako bilo, zavukao sam ruku u njenu haljinu i opipao je po
zadnjici. U isto vreme, dok smo plesali, privukao sam je jo blie k sebi i onda smo
nastavili da pleemo, ljubei se sve vreme. Bal je sada bio u punom zamahu. Neki
mukarac, moda putujui plesa, obratio mi se na engleskom, vrlo agresivnim tonom.
Rekao je kako se nain na koji steem devojku za zadnjicu, na javnom mestu, u
Americi smatra za povredu morala i da bih mogao da zavrim u zatvoru. Uasnut,
pustio sam devojku, koja je istog trena nestala. urno sam mugnuo u susednu, slabo
osvetljenu prostoriju, u kojoj su ljudi jeli. Jedan sto je bio rezervisan za moje
drutvo, ali za njim je sedela samo Sibil Drajfus (Sybil Dreyfuss). Pridruio sam joj
se, rekavi kako e dama koja mi pravi drutvo doi svakog asa, iako sam znao da
nije tako.

Los Aneles, 6. decembar 1948.

U 8.20 budi me na advokat, koji zvoni na vratima, zbog nae deloacije. Bio sam
usred sna. Bili smo u nekom malom junonemakom ili hesenskom gradu. Kola smo
parkirali u glavnoj ulici, a ja sam poao u jednu sporednu ulicu, u kojoj sam otkrio
neverovatno lepu staru gradsku venicu. Upitao sam jednu devojku, koja je
razgovarala s nekim ovekom o zaposlenju, kako se zove to mesto, a ona se pravila da
ne zna. Kada sam poeo da priam o lepoti trga, pokazala mi je podrugljivo na veliki
broj posetilaca, da bi mi time rekla kako to nije samo moje otkrie. Dok sam iao
nazad, neki ljudi, iz jedne kue na uzviici, dobacivali su mi erotske uvrede.
Promena scene. Jedan par je uhvaen dok je vodio ljubav u treem razredu voza, a
neko im je spevao pesmu, ije su mi se rei i melodija javili u snu: nicle igraju
pseu igru, pseu igru, pseu igru, nicle igraju pseu igru, ceo bogovetni dan. (Deo
partiture.) (To je znailo da su se kuii mazili ceo dan.)

Frankfurt, leto 1952.

Uestvovao sam u radu komiteta koji trebalo da odlui da li su tekstovi mnogih
baroknih korala suvie ekscentrini da bi se danas mogli pevati. Otiao sam sa G. u
jednu crkvu, u kojoj smo mogli da sluamo tu muziku. Usredsredio sam se na tekst i
izdvojio stih koji se oigledno odnosio na Isusa i koji se pevao na melodiju pesme O
Haupt voll Blut und Wunden. Tekst je ovde glasio: O komm, mein kleiner
Tracher. Probudio sam se s milju: to je otilo predaleko. (Trachodon, Achaean,
trochee, Galilean).52
52
Prvi citat, O Sveta glavo, sada ranjena, potie iz nemake verzije latinske himne, koju je zabeleio
Paul Gerhardt (16071667), i koju je Bah kasnije delimino iskoristio za svoju Pasiju po Mateju
(Matthus-Passion, 1727). Drugi citat je besmislica (Doi, moj mali Traheru), ali bogata

32
Frankfurt, 24. januar 1954.
Ferdinand Kramer se oigledno potpuno okrenuo slikarstvu i smislio novi anr:
upotrebljivo slikarstvo. Sutina je bila u tome to ste iz slike mogli da izvuete
pojedinane figure, neku kravu ili nilskog konja. Onda ste mogli da ih pomazite i
vidite da li imaju meko krzno ili debelu kou. Dalja varijanta bile su slike gradova, na
osnovu arhitektonskih nacrta. To je moglo da lii na kubistike slike ili na deje are
ili ak da posmatraa podseti na Sezana, sa svojim ruiastim prelivima, kao u
pravom izlasku sunca jasno sam video jednu takvu sliku. A Beno Rajfenberg je
objavio esej o upotrebljivom slikarstvu, pod naslovom, Izmirenje sa objektom.53

Frankfurt, januar 1954.

Sluao sam Hitlerov prepoznatljivi glas, koji je dopirao sa zvunika, iz govora: Moja
jedina kerka je jue nastradala u traginoj nesrei. Da bih nekako ublaio bol, doneo
sam dekret da se svi vozovi danas izbace iz ina. Probudio sam se smejui se na sav
glas.

Hamburg, maj 1954.

San tokom noi u kojoj sam mislilo kako mogu da osetim da mi vene otiu i
stvrdnjavaju se do take pucanja. Neke odvratne, sitne ivotinjice pravile su pusto.
Pojavio se triceratops (trorogi dinosaur), veliine igrake, da zavede red, ali nita se
nije promenilo i kraju se vie ni on nije mogao razlikovati od onih siunih ivotinja.

30. jul 1954.

Sanjao sam L. Sedela je naspram mene, izgledala je vrlo elegantno, ali samrtno bledo.
Zagrlili smo se kao brat i sestra. Pitao sam zato izgleda tako strano. Mnogo sam
bolesna. ta sad nije u redu? Rak. Pokuao sam da je razuverim. Odgovorila mi
je tako to je svukla svu odeu. Njeno telo, naroito intimni delovi, bili su strano
deformisani; kao da su bili prekriveni nekom plaviasto-crvenom skramom. Iz sve
snage sam pokuao da ne primeti kako drhtim i onda smo vodili ljubav. Posle toga
sam je upitao koja je to vrsta raka, a ona mi je odgovorila: Rak fotelje.54

asocijacijama, koje Adorno navodi u zagradi: Trachodon = trahodon, vrsta dinosaura; Achaean =
ahajski, grko pleme; trochee = trohej, u poeziji, dvoslona stopa u antikoj metrici, od jednog dugog i
jednog kratkog sloga; Galilean = galilejski, iz Galileje.
53
Ferdinand Kramer (18981985): nemaki arhitekta i dizajner, Adornov prijatelj jo iz detinjstva.
Benno Reifenberg (18921970) bio je novinar Frankfuter Zeitung, u vreme Vajmarske republike, da bi
kasnije postao lan redakcije njegovog naslednika, Frankfuter Allgemeine Zeitung.
54
U originalu, Sesselkrebs; moda aluzija na foteljake ili salonske intelektualce.

33
Lokarno, 30. avgust 1954.
Za svetog Karla Boromejskog (Carlo Borromeo, 15381584, milanski nadbiskup)
pria se da je uao u raspetog Hrista kroz anus. Nekim udom, on se otvorio da ga
primi i Karlo Boromejski je potpuno nestao u njemu. To je razlog zato je
kanonizovan. Nije sasvim jasno da li je taj in izveo na ivom Isusu ili na statui. Bilo
kako bilo, jasno sam ga video kako se penje na krst i radi neto izmeu Isusovih nogu.
Kau da je po inu bio pukovnik. Sanjao sam sve to krajnje ozbiljno, to je potrajalo
ak i kada sam se probudio, da bih onda poeo da se toliko smejem, da sam iz sve
snage morao da se obuzdavam, da ne bih probudio Gretel. Uglavnom, zato se crkva
zove St Borromus im Gedrme (Sveti Boromeo u crevima) ili, kako to kau
Bavarci, St Borromus im Oarsch (Sveti Boromeo u dupetu).
Nekoliko dana ranije imao sam neopisivo stravian san, koji verovatno nije sasvim
nepovezan sa ovim. Bio sam u krmi na Majni, u prvoj kui u Starom gardu posle
Starog mosta. Nisam bio sam (sa mnom je bila majka?). Mesto je bilo puno
monstruoznih stvorenja i krajnje siunih kepeca, ukljuujui i jednu elavu, ivu
crnaku glavu; te nakaze su hodale na nogama kao jastozi i pokuavale da zgrabe
ljudske genitalije. Kao odgovor na moje pitanje, reeno mi je da je to neka vrsta
mazohistikog bordela, ali to mi je zvualo kao sprdnja: trebalo je da svi budemo
proglaeni za muenike. Osetio sam isti onaj strah koji dete ima od sumnjivog dela
grada ili, kasnije, kada me je jedna hostesa iz nonog kluba zgrabila preko pantalona.
Zatim, u gluvo doba noi, na uglu ene Ausiht i ucentrase. Veliki broj utljivih,
sumnjivih tipova. Naizgled mirni: nee mi nita uraditi. Ispod toga: jo vei strah, od
njihove nerealnosti.

Frankfurt, 10. septembar 1954.

Sanjao sam kako uestvujem u nekoj teolokoj raspravi; tu je bio i Tilih (Paul Tillich).
Jedan govornik je naglasio razliku izmeu ekvibrijuma i ekvilibrijuma. Prvo je
bila unutranja, a drugo spoljanja ravnotea. Pokuaj dokazivanja kako ne postoji
nikakav ekvibrijum, iziskivao je toliki napor da sam se probudio.

20. mart 1955.

Svirao sam klavir na povrini stola, kao kada sam bio dete. Ali, ula se muzika. Jasno
se seam snanih, vrlo ivih akord u Es-duru, kakve bih inae voleo da izvedem.
Rekao sam G., Vidi, ako si u dobroj pijanistikoj formi, kao ja, onda je svejedno da
li svira na klaviru ili na povrini nekog starog stola. Kada sam se u podne
probudio, priao sam s njom o snu. Skrenula mi je panju da zvui kao parodija neke
od mojih teorija mogao sam lako da smislim neku takvu teoriju za svoje studente.

34
Pitala me je zato pravim sprdnju od sebe u svojim snovima, a ja sam joj odgovorio
kao iz topa: da bih se odbranio od paranoje.

1. april 1955.
Pre pravog sna, imao sam drugi, prilino haotian san, o naroito lepim, starim
kuama u Parizu ili Beu. Onda sam se odatle prebacio u oevu kuu u ulici ene
Ausiht 7, koja je oigledno trebalo da bude jedna od tih lepih, starih kua. Jedne noi
sam se zatekao tamo, u jednoj od soba, sa Agatom, koja se posle promenila u Gretel.
Sedeli smo u foteljama i iekivali puni strepnje. Iznad vrata se nalazilo staklo, koje
nije bilo sasvim providno. Odjednom je kroz njega zasijala elektrina svetlost. Imao
sam oseaj da su napolju neki ljudi, moda ubice. Agata je ustala da vidi ta se
deava; ja sam ostao da sedim, skamenjen. Kada je otvorila vrata, zaista sam ugledao
neke prilino zastraujue ljude. Agata je prola pravo izmeu njih, bez ikakvih
problema, i otila do malog stepenita sa strane, verovatno u toalet. Sada je Gretel
poela da me grdi zbog moje tromosti ili kukaviluka. Konano sam se naterao da
ustanem i izaem da potraim Agatu. Beskrajna povorka mukaraca prolazila je pored
mene paradnim korakom. Nekako sam shvatio da svi oni idu u prodavnicu, u kojoj e
moi da kupe neke grube koulje, po smeno niskim cenama, na rasprodaji. Nisu hteli
da nam naude. U tom trenutku sam shvatio: bila je to povorka duhova i probudio se.

16. jun 1955.

Dva dinovska, crna triceratopsa, kao od plastike, besne, meni nikad simpatine,
zastraujue ivotinje. Dok je jedna od njih samo gledala, druga je napadala jednog
ankilosaura, s neopisivom estinom. Ankilosaur je leao ispruen na zemlji (nia
ivotinja). Triceratops ga je rasporio svojim rogovima, u delu koji je trebalo da bude
av, gde su se njegova donja i gornja polovina spajale, kao kod jestive krabe. Onda je
uklonio gornju polovinu. Unutranji organi iz donje polovine bili su sloeni u odeljke,
svaki u nekoj drugoj boji, kao razna predjela. Triceratops se bacio na njega i poeo da
prodire razliite delove, od kojih je svaki predstavljao poseban ukus (konkretizam)
opet kao kod jestive krabe. S ogorenjem sam pomislio, ali triceratopsi su
vegetarijanci, i probudio se.

5. septembar 1955.
ivot je mit. Dokaz: koren (bi) iz (bios, ivot), odnosno, vi iz vita,
identian je sa (mi, iz , mitos).

tutgart, septembar 1955.

35
No u . Sanjam kako bi najstraniji metod muenja koji mi je oigledno suen
bio da stojim naglavake u vodi, dok me u isto vreme peku. Zbog suprotnog dejstva
vode, to bi moglo da traje veoma dugo.

Frankfurt, kraj oktobra 1955.

Trebalo je da uestvujem u izvoenju Valentajna (F. Schiller, Wallenstein, 1799)
verovatno kao glumac ali, ne na pozornici nego u nekom filmu ili televizijskom
programu. Moj posao je bio da se preko telefona poveem s drugim likovima iz
komada: recimo, s Maksom Pikolominijem (Max Piccolomini), Kvestenbergom
(Questenberg) ili Izolanom (Isolani).55 Telefonirao sam i pozvao mladog princa
Pikolominija iako je njegov otac taj koji postaje princ, na samom kraju, posle
Maksove smrti. Javio se na telefon, lik slian Sen-Luu,56 krajnje armantan i ljubazan.
Pitao sam ga da li bi mu moda vie odgovaralo da doe u moj pansion u Berlinu
na ruak. Odmah je pristao. Veoma zadovoljan sobom, zavalio sam se u fotelju i
pomislio: Dobro si to uradio. Meutim, odmah me je spopala strana briga: nisam
znao kako da nastavim.

Frankfurt, 12. novembar 1955.

Sanjao sam kako polaem diplomski ispit iz sociologije. Empirijska sociologija je ila
loe. Pitali su me koliko rubrika ima buena kartica, a ja sam, potpuno nasumino,
rekao: dvadeset. Pogreno, naravno. S pojmovima je bilo jo gore. Dali su mi
dvadeset engleskih izraza i traili od mene da navedem njihovo precizno znaenje u
empirijskoj sociologiji. Jedan izraz je glasio: supportive. Preveo sam ga kao dobar
deko:57 sttzend, pomonik (podrka). Ali, ispostavilo se da u statistici to znai
upravo suprotno, neto potpuno negativno. Poto se saalio na moje neznanje,
ispitiva je onda rekao kako e me postaviti pitanja iz istorije kulture. Pokazao mi je
nemaki paso iz 1879. Zavravao se pozdravom za rastanak: A sad u svet, moj mali
vue! To geslo je bilo ispisano u zlatotisku. Trebalo je da to objasnim. I onda sam
potanko objasnio kako upotreba zlata u te svrhe see unazad do ruskih i vizantijskih
ikona. Zabrana slika se tamo shvatala vrlo ozbiljno: samo je zlato, kao najistiji metal,
bilo izuzeto. Na njegovu upotrebu u likovnim ilustracijama nadovezale su se barokne
tavanice, a zatim i intarzije u nametaju, dok su zlatna slova iz pasoa poslednji
ostatak te velike tradicije. Ispitiva je bio zadivljen mojim dubokim poznavanjem i ja
sam poloio ispit.

55
Likovi iz Valentajna.
56
Robert de Saint-Loup, jedan od Prustovih junaka.
57
U originalu, ganz brav; dobar deko, vrlo dobro, i sl.

36
28. novembar 1955.
Imao sam stranu svau s majkom, koja je izjavila kako nema obavezu da me
materijalno pomae. Povikao sam na nju: neka je prokleto telo koje me je rodilo. Na
nju sam preusmerio bes prema majci J. (superego) i u isto vreme dao oduka svojoj
elji za smru. Napomena: teatralni patos.

9. januar 1956.
Setio sam se jednog kompleksa. Bio sam u nekom gradu srednje veliine, i vozio se
od stanice putem koji mi je delovao vrlo poznato. Bio je to deo grada s mnogo
restorana, u kojima se moglo dobro jesti, iako pomalo otrcanih. U jednom od njih
upoznao sam devojku, na granici prostitucije. Crnka, veoma privlana, a da u stvari
nije bila lepa. I onda sam tamo uvek spavao s njom. Ta zbivanja su tako snano
delovala na mene, da sam se ponekad pitao nisam li ih zaista doiveo. To je upravo
onaj obrazac koji deluje kada nekog obuzme ludilo.

24. januar 1956.

Posle dana ispunjenog ludim nadama i najdubljom depresijom, naao sam se na
otvorenom, ispod neopisivo tmurnog neba, punog uskomeanih oblaka. Slutilo je na
katastrofu. Iznenada se pojavilo neko svetlo, slino munji, ali vie uto, a manje
sjajno. Dopiralo je iz odreene take i brzo nestalo ispod ili iznad oblaka, ali ne tako
brzo kao bljesak munje. Rekao sam da je to uragan, a neko je to potvrdio. Usledilo je
otegnuto, nejasno brujanje, slinije odjeku eksplozije nego grmljavini; osim toga,
nita drugo se nije dogodilo. Pitao sam da li je to sve i opet mi je to neko potvrdio. I
dalje veoma uzbuen, ali u isti mah smiren, probudio sam se. Bila je mrkla no; onda
sam opet zaspao.

Frankfurt, 18. novembar 1956.

Sanjao sam katastrofalni poar. U kosmikom plamenu, svi mrtvi su na nekoliko
sekundi poprimili svoj prvobitni izgled i tada sam shvatio: tek sada su stvarno mrtvi.

Frankfurt, 9. maj 1957.

Na koncertu sa G., na kojem sluamo sjajno vokalno izvoenje verovatno neki hor.
U njemu je istaknutu ulogu imao jedan majmun. Objasnio sam G. da je to majmun iz
Pesme Zemlje (G. Mahler, Das Lied von der Erde, 1909), koji je izaao odatle da bi
ovde nastupio kao gost, u skladu sa uobiajenom praksom.

37
7. jun 1957.
Sanjao sam da sam u koncentracionom logoru. uo sam kako grupa jevrejske dece
peva pesmu, s tekstom: Nau dobru mamicu jo nisu obesili. (Napomena: J. svoju
majku zove mamica.)

25. jun 1957.

Opet treba da budem raspet. Pomae mi grupa savetnika. Tasilo fon Vinterfeld58 me
pita da li sam ve bio raspet. Objanjava mi kako je raspinjanje na krst vrlo neprijatno.
Morao bih da malo vebam, da bih poboljao cirkulaciju i tako spreio ukoenost i
greve. Dok pokuavam da mu objasnim kako to i jeste svrha raspinjanja, budim se.

Zils-Maria,59 23. avgust 1957.

Koncert koji treba da se odri u glavnoj sali univerziteta. Ali, to ipak nije glavna sala
ve bledo crveni muziki salon. Pristup je bio teak, zato to je pod bio prekriven
srom. Da bih se probio, uradio sam najgluplju stvar na svetu: izuo sam se i hodao
samo u arapama. Tako sam stigao do prednjeg dela. Tamo je sedeo rektor. Potanko
mi je objasnio kako je prvobitno radio na romantiarskoj filozofiji prava: Otmar pan
(Othmar Spann). Skrenuo sam mu panju na sru. Rekao sam kako su je napravili
ljudi koji su prethodno iznajmili prostoriju. A on je, kao glava kue i pravnik, bio u
prilici da preduzme zakonske mere. Priznao je kako mu to uopte nije palo na pamet,
ali je rekao da sam potpuno u pravu. Onda sam, prilino unezvereno, osmotrio
prostoriju da bih video da li je dola moja devojka, ali nisam mogao da je vidim. S
druge strane, U. je leala na nekoj vrsti graevinske skele, dok se H. muvao oko nje.
Brzo sam otiao do G., koja je sedela pored gice H. Odmah mi je objasnila, vrlo
znaajno, kako ju je ga . zamolila da mi prenese njeno najsrdanije zbogom. Jo u
snu sam shvatio da je to bila E. i probudio se uz smeh. (Prava poslastica za
psihoanalitiare.)

Zils-Maria, 21. avgust 1958.

58
Verovatno Tasssilo (Thassilo) von Winterfeldt (19342003), sin Tatjane von Winterfeldt (1907
1981), koja je na nemaki prevela autobiografiju Adornove amerike ljubavi, filmske zvezde Luli (kao
Luli Kollsman, Come, take my hand, 1949; na nemakom, Luli: Du bist wunderbar..., 1951; videti f.
25).
59
Sils-Maria, seoce iz okruga Sils im Engadin, u junoj vajcarskoj. Poznato po Nieovoj kui, u
kojoj je ovaj provodio leta 1881. i 18831888. Adornovo omiljeno odmaralite, koje je u jednom pismu
Horkhajmeru opisao kao pravo topos noetikos (noetos) ili duhovno mesto, svet misli, itd.
(pismo od 27. XII 1949). Svoje razmiljanja o tom mestu i Nieu, Adorno je izneo i u tekstu Aus Sils
Maria, Ohne Leitbild: Parva Aesthetica, 1967, str. 4851 (Gesammelte Schriften, vol. 10, II deo, str.
326329).

38
Koncert u frankfurtskom muzeju. Na programu je bio Bramsov Violinski koncert, ali
svirao ga je Serkin (Rudolf Serkin, ili Sjorkin, 19031991), pijanista. Prepoznao sam
delo, notu po notu, i on ga je zaista strogo sledio. To je oigledno bilo virtuozno,
klavirsko izvoenje, koje je mogao da napie samo Brams lino. Sve je bilo apsolutno
verno originalnom delu, osim vrlo udne izmene negde na poetku razvojnog dela,
koja je potpuno odudarala od Bramsovog stila. U tom trenutku, Serkin se obratio
publici: Ovo je prvi in, naglaavajui poslednji slog, moda kao neki Maar. Onda
je nastavio na taj svoj neobini nain, ponavljajui na poetku svakog novog
segmenta: Ovo je drugi in, ovo je trei in. Publika je poela da se vrpolji, da bi
onda prasnula u smeh. Serkin se razbesneo i rekao: to se mene tie, moete svi da
idete kui. Posle toga, ljudi su zaista poeli da naputaju salu, prvo pojedinano ili u
parovima, onda u grupama. Samo je nekoliko avangardista, meu njima i Koli
(Kolisch),60 izazivaki aplaudiralo. Na kraju je bradati predsednik Muzejskog drutva
demonstrativno ustao, zajedno sa svojom suprugom, i rekao kako daje ostavku na svoj
poloaj.

Polovina septembra 1958.

Preko dana: pozvao me je direktor moje gimnazije, koja se sada nosi ime Barona fon
tajna (Freiherr-vom-Stein-Schule, Frankfurt), da bih na neki nain doprineo zbirci
prigodnih radova, povodom njene pedesetogodinjice. San: ceremonija na kojoj mi
sveano predaju na upravljanje celu gimnaziju. Odvratni, stari profesor muzike, g.
Veber, i jedan mlai kolega, odali su mi poast. Onda je usledio veliki sveani bal.
Plesao sam sa ogromnom, uto-smeom dogom u detinjstvu mi je jedan takav pas
mnogo znaio. Hodao je na zadnjim nogama i nosio frak. Potpuno sam se prepustio
dogi i, kao neko krajnje netalentovan za ples, imao oseaj da po prvi put u ivotu
zaista pleem, sigurno i nesputano. Tu i tamo bismo se poljubili, pas i ja. Probudio
sam se izuzetno srean.

28. januar 1959.

Bio sam u nekoj maloj, krunoj sobi, s veoma visokom tavanicom. Nekoliko ljudi je
sedelo u krug: najmoniji ljudi na svetu. Bili su to kljuni pregovori pred izbijanje
nuklearnog rata. S vremena vreme, neko bi ustao, bez ijedne rei, i onda opet seo.
Pomislio sam: igraju poker. Svi su imali svetlocrvena lica. Odjednom mi je neto to
nisam mogao da utvrdim reklo da je pala odluka u korist rata. Probudio sam se s
milju kako se treba pomoliti da neto preivi. Nekoliko dana kasnije, ugledao sam
nono nebo prekriveno belim, leteim znacima, koje su ljudi bez daha posmatrali.
Jedna od njih je iznenada oznaio istu odluku.
60
Rudolf Kolisch (18961978), avangardni violinista. Adornov veliki prijatelj i brat enbergove druge
ene, Gertrude Kolisch (18981967). Imao je sopstveni gudaki kvartet, s kojim je meu prvima
izvodio dela enberga, Berga i Veberna.

39
Frankfurt, kraj decembra 1959.
San o pogubljenju. Odsecanje glave. Nije jasno da li je trebalo da mi odseku ili
giljotiniraju glavu. Ali, da bih bio miran, stavili su me u neki ljeb. Otrica mi je
grebala vrat, neprijatno, probe radi. Zamolio sam delata da me potedi toga i to pre
zavri s tim. Usledio je udarac, ali nisam se probudio. Glava mi je bila u jarku,
zajedno sa mnom. S velikim uzbuenjem ekao sam da vidim jesam li jo uvek iv ili
e za koji trenutak nestati svaka misao. Uskoro je, meutim, bilo jasno da sam
nastavio sa ivotom. Primetio sam da sam potpuno bestelesan i odvojen od svoje
glave, a opet prisutan. Izgledalo je i da sam sposoban za opaanje. Ali, onda sam, na
svoje zaprepaenje, shvatio da je svaki kanal kroz koji bih mogao da se pokaem ili
komuniciram potpuno odseen. Pomislio sam kako je ono to verovanje u duhove ini
besmislenim to to potiskuje kljuni faktor, glavnu odliku istog duha, naime, njegovu
apsolutnu nevidljivost (?), ime u stvari izdaje duh, jer ga odaje svetu ula. Onda sam
se probudio.

(Drugi san)
Mora da sam osetio strahovitu potrebu da se pomokrim, dok sam jo spavao. U
svakom sluaju, traio sam mesto na kojem bih mogao da se olakam; oseao sam se
krajnje neprijatno; u stvari, bio sam oajan i plaio se da neu moi se kontroliem.
Onda sam pronaao veliki, beli, elegantni toalet, u nekom velikom hotelu, moda St
Francis u San Francisku. okirao sam se kada sam video da su u njemu u toku
pripreme za ensku zabavu, verovatno pri nekom enskom klubu. Sve je bilo
ukraeno, redovi stolica bili su postavljeni kao za koncert, a pisoari su bili okieni
vencima, cvetnim aranmanima i ruama. Posluga je uurbano prolazila. Ali, vie
nita nije moglo da me zaustavi. Meutim, koliina urina koji je pokuljao iz mene bila
je toliko velika da se prelio iz posude i preplavio celu sveanu salu. Tome nije bilo
kraja i probudio sam se uasnut.

16. jun 1960.

No pre nego to u otputovati (za Be), sanjao sam kako razlog zato ne mogu da se
odreknem metafizike nade nije to to se drim ivota, ve to to elim da se
probudim pored G.

Be, 26. jun 1960.

Preksino sanjam kako je jednog dana bilo potpuno mrano. Po prvi put od postanka
sveta, sunce nije izalo. Bilo je razliitih objanjenja: prema jednima, kraj sveta je bio
blizu, po drugima, iznad Londona je eksplodirala atomska bomba i a koju je podigla

40
proirila se preko celog sveta i pomraila ga. Izaao sam napolje i ugledao prostrani,
breuljkasti, neopisivo spokojni predeo. Leao je preda mnom pod meseinom, iako
se mesec nije mogao videti. Krajnje uteno. San je oigledno imao veze s mojim
susretom sa Helenom Berg.61

Frankfurt, 10. oktobar 1960.

Ukazao mi se Krakauer. Dragi moj, to da li piemo knjige, da li su one dobre ili loe,
sasvim je svejedno. itae ih godinu dana. Onda e dospeti u biblioteku. Onda e doi
rektor i razdeliti ih meu svojima.

Frankfurt, 13. april 1962.

Trebalo je da polaem ispit, usmeni ispit iz geografije, samo ja, meu velikim brojem
ispitanika; verovatno na univerzitetu. Reeno mi je kako je to privilegija, na osnovu
drugih mojih dostignua. Ispit sam polagao kod Leu Kanic.62 Ona me je upoznala sa
temom. Moj zadatak je bio da utvrdim koju je oblast zauzimao odreeni, precizno
definisani deo grada, na osnovu starog opisa grada Rima, iz jednog sivog, meko
uvezanog oktava. Dobio sam sledei pribor: uti sklopivi lenjir, mali i veliki blok
papira, olovke. Tu se nekako nala i jedna mapa, ali ve na prvi pogled bilo mi je
jasno da ne predstavlja Rim nego Pariz. Na njoj je bio iscrtan jednakostranini
trougao, sa Senom u osnovi i Monmartrom na vrhu. Imao sam oseaj da je taj trougao
deo grada iz zadatka. Leu je trebalo da me kontrolie dok sam radio zadatak, ali samo
mi je rekla da ponem, jer nema mnogo vremena. Na prvi pogled, zadatak je bio
smeno prost, kao da su mi dali da uradim neto to nije zahtevalo moje znanje i
sposobnosti ve samo marljivosti i pedantnost. I tako sam se bacio na posao, krajnje
racionalno, kao da sam budan. Ali, onda su poele tekoe. Pre svega, nije mi bilo
jasno da li je trebalo da izraunam povrinu prostora iz tampanog opisa to je
nesumnjivo bio sluaj, u nainu na koji je problem bio postavljen; ili je, to je meni
izgledalo razumnije, trebalo da izraunam povrinu samog distrikta. Ali, na osnovu
principa da se treba drati onoga to je doslovno reeno, a moda i zato to mi je
alternativna mogunost delovala suvie problematino, opredelio sam se za prvo
tumaenje. Trebalo je, naime, da pomou lenjira izmerim visinu i irinu tampanog
opisa i pomnoim brojeve. S obzirom na moj slab vid, sumnjao sam da u to moi da
izvedem dovoljno precizno. Pored toga, oznaena oblast je poinjala na sredini jedne
linije i zavravala na sredini druge, to znai da sam morao da premerim i siuna
dodatna rastojanja i onda ih oduzmem od totala; to je izgledalo kao najpipaviji deo
zadatka. Na naslovnoj strani broure, ispod imena autora, koje nisam zapamtio, bila je
61
Helene Nahowski Berg (18851976), ena Albana Berga (f. 34).
62
Marie Luise Kaschnitz (19011971), jedna od vodeih posleratnih nemakih knjievnica i pesnikinja.
Druila se sa Adornom, po njegovom povratku u Nemaku. Krae vreme predavala poeziju na
Frankfurtskom univerzitetu.

41
ispisana re student. Verovao sam kako imam pravo da to razmotrim sa Leu, iako,
od trenutka kada sam se posvetio zadatku, nisam smeo nita da je pitam. Ovo je
oigledno radio neki siroti student, rekao sam, kao da je to neto veoma znaajno za
celu stvar. Da, dirljivo, rekla je Leu; bilo nam je drago to se slaemo oko toga.
Nastavio sam sa itanjem i ispod rei student sada sam video rei Stari katolik.
Setio sam se da su Stari katolici bili grupa koja se otcepila od crkve, kada je Pije IX
proglasio papsku nepogreivost. Borura je morala biti neki antipapski spis, a distrikt
o kojem je bila re, Vatikan. Sada sam shvatio znaenje mape Pariza: Vavilon greha.
Ceo projekat je imao ezoterini smisao, za ije su mi deifrovanje smatrali sposobnim:
kolika je povrina pakla? Otkrio sam Leu neto od svog otkria i ona je izgleda bila
zadovoljna mojim napretkom. Posle toga, bacio sam se na posao s novim elanom.
Naao sam se usred nekih velianstvenih ruevina, moda Karakalinih termi.
Oslanjajui se na zdrav razum, napravio sam grubi proraun, da ne bih odstupio od
zadatih dimenzija i da bih odmah stekao predstavu o priblinoj veliini cele oblasti.
Onda me je neko prekinuo. Ispostavilo se da je to bio drugi kandidat, ugledni naunik.
Poeo je da mi se podsmeva, pre svega zato to je zadatak bio tako prost, ali i zato to
se, kako je rekao, u njemu krila klopka, u koju u neminovno upasti. To me nije ni
najmanje omelo: on u stvari nije mislio nita loe, to je samo bio njegov manir, ali me
je opet toliko nervirao da sam se probudio. Trebalo mi je neko vreme da shvatim da je
sve bio san.

Frankfurt, 18. septembar 1962.

Drim u rukama primerak tampane verzije Benjaminovog Rada o pasaima, iako
nije jasno da li ga je on zavrio ili sam ga sam rekonstruisao, na osnovu beleki.
Gledao sam ga s nenou. Jedan naslov je glasio: Drugi deo ili Drugo poglavlje.
Ispod je stajalo geslo:
Koji bi tramvaj bio toliko drzak da kae kako je vozio samo kripe peska radi?
Robert August Lange, 1839.63

18. oktobar 1963.

Upoznao sam se sa anom Koktoom (Jean Cocteau), malo pred njegovu smrt.
Pretvorio se u devojicu, istonoevropsku Jevrejku.

Baden-Baden, 25. mart 1964.

63
Izmiljen citat, a Projekat Pasai je prvi put objavljen tano dvadeset godina posle ovog sna, 1982.
Adorno ovde koristi jedan od radnih naslova, Passagenarbeit (Rad o pasaima). Walter Benjamin,
Das Passagen-Werk (19271940), Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Main, 1982.

42
Jedan psihoterapeut hoe da odri predavanje o ubertu, iz ugla svoje discipline, u
nekom veoma velikom hotelu. Govornica ima zavesu s prednje strane i podsea na
lutkarsko pozorite. Velika sala odjednom poprima izgled neke seoske gostionice, kao
to je Frankfuter Hof u Kronbergu. Barski pijanista, u odrpanom smokingu i
isflekanoj koulji s mekom kragnom, poinje da drnda neki rasklimatani, ratimovani
klavir. Posle nekoliko uvodnih akorda, psihoterapeut zapoinje sa svojim pijanim,
faliranim izvoenjem Ich schnitt es gern in alle Rinden ein,64 na usiljenom bekom
dijalektu, tanije, otakrinkom (Ottakring), kao da je re o nekoj Fiakerlied
(Fijakerska pesma). Hteo je da napravi pravi timung. Kao u Holivudu, razlika izmeu
uberta i operete se zamagljuje. Obuzeo me je neopisiv bes. Potraio sam goste
hotela, koji se opet pretvorio u veliki hotel, s bezbroj manjih soba, u kojima su gosti
sedeli po manjim grupama. Spopao sam ih sa argumentacijom da je to izvoenje
toliko varvarsko da svi oni koji ga toleriu i sami postaju varvari. Bio sam uspean u
tome. Udruili smo snage i prebili psihoterapeuta na smrt. Toliko sam se uznemirio da
sam se probudio.

Frankfurt, 19. jul 1964.

Sanjao sam kako mi olem65 pria neku staru nordijsku sagu. Neki vitez se udvarao
devojci; bilo je tu raznih peripetija, a on ju je oteo uz pomo lestvi od ueta. Za tu
sagu kau da je posluila kao osnova za nemaku narodnu pesmu, Fuchs, du hast die
Gans gestohlen (Lisice, ukrala si nam gusku).

Zils-Maria, 4. septembar 1964.

(Malo pre buenja)
Trebalo je da napiem kolski esej o Geteu, u roku od est sati. Odmah sam shvatio da
treba da se usredsredim na neki kompleks od sredinjeg znaaja. Zato sam se bacio na
tumaenje pesme So la mich scheinen, bis ich werde.66 Moja teza je glasila: Gete
je podario jeziku toliku masu, da njena sila tee u isti mah uvlai u sebe i oslobaa
njegov sadraj. Zapao sam u neopisive tekoe u pokuaju da razvijem tu tezu. Puko
zapisivanje svake rei iziskivalo je ogroman napor i izgledalo da traje veno. Za
vreme rada, obuzeo me je panian strah da neu uspeti da napiem zadatak u roku koji

64
Voleo bih da ureem u svako stablo..., iz pesme Ungeduld (Nestrpljenje), iz ubertovog ciklusa
Die schne Mllerin (1824).
65
Gershom Scholem (18971982), filozof i istoriar, istraiva Kabale i jevrejskog misticizma, najblii
Benjaminov prijatelj. Bio je blizak i sa Adornom, s kojim je, izmeu ostalog, radio i na sreivanju i
objavljivanju Benjaminove zaostavtine.
66
Stihovi iz Minjonine (Mignon) pesme, doslovno: Pusti me da samo svetlucam (kao privid), dok ne
postanem stvarna. J. W. Goethe, Wilhelm Meister Lehrjahre, deo VIII:2 (Godine uenja Vilhelma
Majstera, 17951796).

43
sam imao na raspolaganju i da u, ako moj uitelj ne shvati esej, dobiti lou ocenu.
Bio sam u takvoj panici da sam se probudio.

22. decembar 1964.

Pozivnica od konzula uberta, ali ne u njegovu luksuznu vilu ve u mnogo skromniji
stan, koji je zauzimao ceo sprat, vrlo slian stanu mog ujaka Luisa, u Eerajmer
Landtrase. Poasni gost: kajzer Vilhelm, u vrlo nepretencioznom izdanju, stariji
ovek, s bradom koja je bila u modi pre 1914, brkova i kose ofarbanih u crno.
Njegova ena, takoe veoma stara, bila je Elze Hercberger.67 Pozdravila me je vrlo
neusiljeno i s velikom naklonou: Tu si, dakle, dragi deko, sve e biti kao pre.
Kajzer je seo na sofu. Poeo je da stavlja krupne novanice izmeu stopala i prstiju na
nogama. Onda je stopalima davao napojnice brojnoj posluzi. To je bilo objanjeno
time to je svaki dodir s njegovim rukama bio zabranjen. Ostale zvanice sam jedva
mogao da razaberem.

Frankfurt, decembar 1964.

Svetu je doao kraj. Pred samu zoru, u sivoj pomrini, zatekao sam se u velikoj
gomili, na nekoj vrsti rampe, s brdima na horizontu. Svi su zurili u nebo. Jo uvek
napola u snu, pitao sam da li je ovo zaista kraj sveta. Ljudi su mi to potvrdili, kao da
je to neka tehnika stvar, za koju su svi bili struni. Na nebu su se mogle videti tri
ogromne, pretee zvezde, koje su pravile jednakokraki trougao. Trebalo je da se
sudare sa Zemljom malo posle 11 prepodne. Glas sa zvunika je najavio: u 8.20, opet
e govoriti Verner Hajzenberg (Werner Heisenberg). Pomislio sam: to ne moe biti on,
kao komentator smaka sveta, to moe da bude samo ponavljanje nekog ve
snimljenog govora. Probudio sam se s milju: kraj sveta bi zaista mogao tako da
izgleda.

Frankfurt, jul 1965.

Moj lekar mi je rasekao nekoliko ireva. Sanjao sam kako je na raunu svakom
nadenuo ime. Jedno sam zapamtio: Smrdljivi ir Etida.

Frankfurt, jul 1965.

Koli me pita da li hou da poem s njima na pogubljenje na elektrinoj stolici nekoga
koga poznaje. Trebalo bi da budem tamo, u znak poasti prestupniku, ali i iz protesta.
Naa imena su onda stavljena na spisak ovekovih prijatelja. Pored nas, doao je i L.
N. Pogubljenje se deava u jednoj radio stanici, u dve prostorije, studiju za snimanje i
67
Else Herzberger (18771962), bliska prijateljica Adornovih roditelja, kasnije pomagala i Valtera
Benjamina, za vreme njegovog izgnanstva u Parizu.

44
studiju za presluavanje, iz kojeg moe da se gleda kroz staklo. Tamo smo mogli da
vidimo P. S., koji je bio upuen u sve detalje. Osueni ovek je bio mladi; na sebi je
imao koulju, tregere i pantalone. Mogao je da bude student. Razmenili smo koju re,
a onda su ga uveli u postoriju za pogubljenje. P. S. je bio nezadovoljan zbog
odlaganja. Na podu se igralo mnogo lepe deice, koja su pretei puzala okolo; bili su
to neaci osuenika. Stolica je izgledala kao obina berberska stolica. Privezali su ga i
pustili struju. Trebalo je neko vreme da se zagreje. Kada je proradila punom snagom,
oko glave oveka se napravio vatreni oblak. Onda se proirio na celo telo i dok se to
deavalo, uinilo mi se da sam uo neko mrmljanje ili pevuenje, koje kao da je
dopiralo od njega. Do trenutka kada je vatra utihnula, pevao je iz sveg glasa. Bio je
spren do kostura, koji je i dalje svetlucao. Na moj neopisivi uas, ustao je i, jo uvek
pevajui, uao u studio za presluavanje. Seam se oajnikih pokuaja da izbegnem
njegov dodir. Neko mi je, verovatno P., objasnio kako to nije nita neobino;
osuenici ponekad preive jo nedelju dana u takvom stanju. Probudio sam se
prestravljen.

Frankfurt, 22. mart 1966.

Sanjao sam da je Peter Zurkamp (Suhrkamp)68 napisao veliku knjigu iz kulturnog
kriticizma na donjonemakom. Naslov: Pa Srkups sin Kultur (Papa Surkamp,
njegova kultura). (Adornova zagrada: Pa = Peter i papa; Srkup = Zurkamp i
francuski admiral Sirkuf (Surcouf); sin = sien, njegov, i latinsko sine, bez.)

Mart 1966.
Zamoljen sam da napustim sastanak na fakultetu, zato to e se priati o meni. Kada
sam se vratio, jedan od mojih kolega, g. Keler ili g. Pacer, ne mogu da se odluim
koji, podmee mi nogu, da se sapletem. Snano sam protestovao zbog tog neuvenog
ponaanja. Reeno mi je da nisam shvatio situaciju. To je bio deo drevne tradicije.
Ono to bi sada trebalo da uradim, jeste da odem kod dekana i uloim zvaninu albu.
On e me onda obavestiti da je fakultet odluio da vie ne bi trebalo da uestvujem na
njegovim sastancima. Budim se, zapanjen.

Rim, oktobar 1966.

U Rimu, sa Gretel, u prelepoj, velikoj hotelskoj sobi. U oku primeujem da su se u
oblinjoj kui, preko puta nas, u trouglastom zabatu, okupili bezbrojni ljudi, meavina
nitkova i nakaza, figure elavih glava i sa pipcima, kakve sam jednom sanjao da
vidim kako puze po zemlji, na pretei nain. Zurili su zlokobno u nas, a onda sam
otkrio da u stvari lebde, kao gomila grozdova, odmah iznad naeg prozora, tako da su

68
Peter Suhrkamp (18911959), izdava iz Frankfurta, osniva Suhrkamp Verlag.

45
svaki as mogli da padnu na nas. Probudio sam se s neizrecivim oseanjem uasa.
(Motiv bi ovde moglo biti osnivanje kineske frakcije meu italijanskim komunistima.)

Frankfurt, februar 1967.

Hteo sam da steknem doktorat iz prava i razmiljao o temi koja mi je naizgled
odgovarala. Bio je to prelazak sa ivog ljudskog bia na pravno lice. Nabacio sam i
neke ideje o metodi. To je trebalo da, u najveoj moguoj meri, bude u skladu s
vaeim naunim principima. Moja ideja je bila da sakupim sve definicije pravnog
lica koje se mogu nai u literaturi, istraim razlike izmeu njih i ivog ljudskog bia, i
onda odatle konstruiem prelaz.

Mart 1967.
Snovi o mrtvim osobama, u kojima imate oseaj da od vas trae pomo. San o velikoj
zabavi, na kojoj Herman Grab,69 ve neizleivo bolestan, nosi svetloplavo odelo.

14. april 1967.

A. mi je rekla: Imam trideset godina, ali izgledam dvadeset osam godina mlae.70

Kran, 12. avgust 1967.

Sanjam da sam sa svojom osamdeset sedmogodinjom majkom.71 Sasvim se dobro
dri, i mentalno, samo je beskrajno tvrdoglava. Htela je da po svaku cenu poe sa
mnom u jedno letovalite na Baltiku, da bi plivala. Pokuao sam da joj objasnim
koliko je to rizino u njenim godinama, da bi mogla lako da zaradi upalu plua. Samo
se nasmejala i rekla kategorino: Ah, nita me nee sauvati od crne bolesti, sklona
sam tome.

27. novembar 1967.

Oseam se veoma loe. Probudio sam se sa izrekom koja mi je tada delovala vrlo
duboko: Tek kada su psi besni, stanari e biti verni.

69
Hermann Grab (19031949), nemaki muziki kritiar i pisac, iz Praga, kasnije u izbeglitvu u
Parizu i SAD. Stari Adornov prijatelj, kojem je ovaj, izmeu ostalog, posvetio i esej, Valry Proust
Museum: Hermann von Grab zum Gedchtnis, iz zbirke Prismen, 1955.
70
Od ovog datuma, A. je Arleta Pilman (Arlette Pielmann, 19371978), nemaka glumica, slikarka i
model, poslednja Adornova ljubav (19671969).
71
Adornova majka, Maria Cavelli-Adorno (ro. 1865), umrla je 1952, u osamdeset sedmoj godini.

46
17. decembar 1967.
Imam neopisivo lepu i elegantnu ljubavnicu; podsea me na A., ali ima u njoj neto od
velike dame. Bio sam izuzetno ponosan na nju. Rekla mi je kako neizostavno moram
da nabavim mainu za pranje k... (Schwanz-Wasch-Maschine). Skrenuo sam joj
panju da se kupam svaki dan i da se trudim da budem besprekorno ist. Odgovorila
mi je da bi samo takva maina mogla da odstrani svaki sumnjivi miris, na tom mestu.
Samo ako je kupim, mogu da oekujem od nje da e voditi ljubav sa mnom ustima.
Poinjem da sumnjam da radi kao predstavnica firme koja proizvodi te maine. Budim
se uz smeh.

(Drugi san)
Mesec je trebalo da se stropota na Zemlju. Video sam ga kako stoji bled u nebu, kao
to izgleda za dana, samo deset puta vei. Uteio sam se optimistikom milju da ako
je zaista sainjen od praine ili neke rastresite supstance, udar nee biti tako straan.

Minhen, 28. oktobar 1968.

Na ulazu u koncertnu dvoranu sreem tojermana.72 Obradovao sam se, ali i zaudio,
poto znam da je umro. Nosio je vrlo skromno smee odelo. Nisam, naravno, mogao
da ga pitam da li je jo iv, ali izrazio sam ideju gestovima, a on mi je isto tako
odgovorio, potvrdno. Dodao je: Ali, moja materijalna situacija je loa. A onda je, s
karakteristinom samoironijom, rekao: injenica je da imam uzviene strasti.
Upitao sam ga kakve strasti, a on mi je odgovorio kako nikada nije propustio priliku
da u svoje muzike kompozicije ukljui skupocene heraldike simbole u zlatu i
srebru, koji su se morali tampati kao sastavni deo muzike. Ta strast ga je upropastila.
(Popodnevi san, oigledno u vezi sa smru Jozefa Gilena i injenicom da je Rua
ostala sama. Nova muzika notacija?)73

Reklinghauzen, 16. mart 1969.

A. dola u moju postelju usred noi. Pitao sam je: Da li me voli? Odgovorila je
prirodno, kao da je zaista tako: Ludo. Neto kasnije, posetila nas je zajedno sa
Rudolfom Hirom (Rudolf Hirsch).74 Razgovor je skrenuo na Hofmanstalove finese.

72
Eduard Steuermann (18921964), poljski pijanista i bliski Adornov prijatelj.
73
Josef Gielen (18901968), glumac i pozorini direktor iz Bea. Rua (Ruscha) je Roza (Rosa),
njegova ena i sestra Eduarda tojermana.
74
Rudolf Hirsch (19051966), urednik asopisa Neue Rundschau, koji je objavljivao i Adornove
tekstove, i kasnije kod izdavaa Fischer Verlag.

47
A. je rekla neto udno. Rudolf je onda seo blie Gretel. Probudio sam se vrlo
rano, zbog ptice ija mi je pesma zvuala kao Zwatscha.75

29. mart 1969.

Sanjao sam da sam dobio pismo od A. posle dva meseca utanja. Poeo sam da
eljno itam potpis. Pisalo je: Do daljeg, po poslednji put. Tvoja, A.

Baden-Banden, 11. april 1969.

etao sam ulicom, nekog velikog grada, usred noi, moda Kurfistendamom. Iznad
ulaza u neki kabare velikim slovima bila je ispisana re LULU. Pomislio sam da je to
neka skraena verzija opere (Lulu, Alban Berg, 19291935) i uao unutra. Onda sam
primetio da tamo nema nieg, osim ne ba privlane i prilino zaputene striptizete,
koja je svojim plesom pokuavala da oponaa Lulu. Zgroen, izaao sam napolje i
probudio se vrlo uznemiren.

Baden-Baden, 12. april 1969.

Razmatrao sam sa A. plan da zajedno okonamo ivot. Koliko se seam, ta ideja je
prvo njoj pala na pamet; u svakom sluaju, prihvatila ju je oduevljeno, na svoj
uobiajeno smeli nain. Razmotrili smo i da li treba da skoimo s neke visoke kule,
kao R. P.,76 ali smo onda odustali od toga. Na kraju je rekla: Onda bih pokuala da
umrem s tobom. Zbog rei pokuala, imao sam oseaj da to ipak ne misli ozbiljno.
Probudio sam se sa oseanjem razoaranja, koje je prerastalo u gaenje. Kasnije,
iste noi. Oigledno na osnovu svog psihoanalitikog iskustva, Habermas mi kae
kako je vrlo opasno da zadravam u sebi ono to me pogaa; to lako moe da dovede
do pojave raka.
*
Poslednji zabeleeni san. Iscrpljen tekim sukobima sa studentima i burnim debatama
koje su obeleile celu prvu polovinu 1969, Adorno je, 22. jula, zajedno sa Gretel,
otputovao u Cermat, vajcarsko planinsko odmaralite. Posle izleta na jedan od

75
Izgovara se cvaa; moda asocijacija na prezime Zwatschka (takoe, Zwaschka), koje se sree u
ekoj i Nemakoj; ili neka varijacija nemakog glagola zwitschern, cvrkutati.
76
Roland Pelzer, Adornov student, sa postdiplomskih studija, koji se mesec dana ranije, u martu 1969,
ubio skoivi sa Geteove kule (Goetheturm) u Frankfurtu. Adorno je tada zapisao: Opet Roland Pelcer.
Zavetao je svoje telo anatomskom institutu, da bi svoju krajnje siromanu porodicu potedeo trokova
sahrane, ali institut ga je odbio, zato to je bilo toliko oteeno da nije bilo za upotrebu. U isto
vreme, studenti koji sebe smatraju revolucionarnim, raspravljaju o jednakoj zastupljenosti
(Drittelparitt) u komitetima. (Stefan Mller-Doohm, Adorno: Eine biographie, 2003; str. 474
engleskog izdanja, Adorno: A Biography, 2005.)

48
najviih planinskih vrhova u tom kraju, Adorno je bio smeten u bolnicu u Fipu
(Visp), sa simptomima sranog udara. Umro je u snu, 6. avgusta 1969.

49
Kastor Dvopek i Glava koja govori
Bibliografski dodatak

Geneza Adornovog zanimanja za snove, pored nekih obaveznih mesta, donosi i neka
iznenaenja; ili samo ono to je u oskudnim biografskim osvrtima, u inae brojnim
prevodima, koje smo ovde mogli da itamo, ostalo skoro nespomenuto ili sasvim
nepoznato, iako je bilo od kljunog znaaja za formiranje Adorna-mislioca, koga
shvatamo tako ozbiljno. Iz tog ugla, Adorno-sneva moe biti zanimljiv za
posmatranje, ali na to se ipak gleda kao na neto sporedno. Jedna od glavnih
Adornovih preokupacija, prava ideja vodilja, bila je obnova celine ljudskog iskustva;
ne mudrost, nego pravi ivot, u njegovom punom rasponu, koji je u ovom radnom
logoru, na koji se naa kultura tako brutalno svela, falsifikovan i oteen. U ljudskom
svetu, pre pada u Proizvodnju, san i java, kao i svi ostali aspekti iskustva, bili su nekoj
konstelaciji, u dosluhu, povezani. Sada su, kao i naa bia, pocepani. Tamo gde
ljudski otpor jo tinja, to je ono to pokuavamo da poveemo, kako znamo i umemo.
Odatle i nae filozofije ili makar ono to su one dugo pokuavale da budu: povratak
kui, pokuaj da se izae iz klopke, produbi iskustvo, razbije izolacija, pronau
srodne due obnovi zajednica bia; sve ono to odavno nije briga naih filozofa-
eksperata. I Adorno je platio danak tom pretvaranju filozofije u specijalizaciju, koja
samo cementira razbijenost ljudskog sveta, ali je znao i da prepozna tu situaciju i
probije sebi put koji vodi na drugu stranu.77 Izmeu ostalog, redovno je zapisivao
svoje snove, sigurno ne samo iz razonode ili puke fascinacije tim neobinim
materijalom. Bio je to deo njegovog pokuaja da povee ono to je pokidano. Ono to
sledi je mali pregled naslova i pojmova, koji bi u toj stvari mogli biti od nekog
znaaja.
Reference na Frojda i psihoanalizu su bezbrojne; spisak tekstova koji to ilustruju
poklapa se sa celokupnim Adornovim delom. Adorno je i autor verovatno najpoznatije
dosetke o psihoanalizi: U psihoanalizi je sve pogreno, osim njenih preterivanja.
(Minima moralia, Patuljaste voke, 1951) Razvio je vrlo kritiki stav prema
Frojdovoj koli druge frakcije praktino nije ni uzimao u razmatranje ali, taj uticaj
bio je jedan od najpresudnijih i najdalekosenijih.
Odatle potie i glavni model: san zabeleen doslovno, bez ikakve knjievne razrade,
ali opet precizno i sa svim nijansama koje spadaju u neiji pripovedaki stil, u nain
na koji prenosimo bilo koje iskustvo. Podrazumeva se da to znai manifestni san,
odnosno, ono to neko kae da je sanjao. Za analitiki rad to nije dovoljno; njegov
predmet je latentni sadraj sna, do kojeg se moe doi samo uz mnogo vie

77
Za tu Adornovu optu orijentaciju, videti sam poetak i sam kraj Minima moralia: prvi pasus Posvete
i poslednji aforizam, br. 153, Na kraju.

50
podataka o snevau i kroz analitiku seansu. U jednom pismu Bretonu, iz 1937, u
kojem je po poslednji put odbio saradnju sa nadrealistima, Frojd je izriito rekao:
Duboko alim to ne mogu da izaem u susret vaoj molbi da na neki nain
doprinesem vaoj zbirci snova. Pre svega, moram da priznam da nemam nita
novo da kaem o snovima. Takoe, molim vas da uvaite da me prianje sna,
onoga to nazivam manifestnim snom, ne zanima. Ono ime sam se bavio
bila je potraga za latentnim znaenjem sna, do kojeg se, na osnovu
manifestnog sna, moe doi kroz analitiko tumaenje. Neka zbirka snova,
bez povezanih asocijacija, bez podataka o okolnostima u kojima su bili
sanjani, ne znai mi nita i teko mogu da zamislim ta bi mogla da znai
drugima.78
Nije teko zamisliti kako bi kod Frojda prola ova zbirka. Sa analitikog stanovita,
Frojd je sigurno u pravu. Zatim, u jo jednoj stvari: puko sluanje ili itanje tuih
snova je po pravilu zamorno; san je neto to se nekog duboko tie; tu, osim izuzetno,
nemamo ta da traimo. U snovima nema ni hijerarhije po talentu ili genijalnosti:
snovi velikih autora, osim ako nije re o nekoj doradi (u ovoj stvari, to znai prevari),
nisu nita izuzetniji od snova obinih ljudi; ili, obrnuto, i snovi ovih drugih ponekad
izgledaju kao objave iz Delfa. Ali, svako ko je proitao ovu knjigu, sigurno je osetio
da njeno opravdanje lei u nizu drugih stvari. Izmeu ostalog: u neoekivanom svetlu
koje baca na delo i sudbinu jednog znaajnog mislioca, ali i u podseanju na san kao
iskustvo, koje se ne moe ograniiti na njegov latentni sadraj ili kognitivni znaaj,
koliko god kao takvo bilo dragoceno. San ipak nije samo kliniki fenomen, niti samo
period inkubacije, koji bi nam, uz malo sree, mogao doneti neko zlatno jaje, neku
eureku, od neposredne koristi za na budni ivot. (To je, naravno, znao i Frojd;
Bretonu je samo pojasnio dokle ide njegovo zanimanje za snove, iako je u tom pismu,
prilino nabusito, svoj interes svesno prikazao mnogo svedenijim nego to je zaista
bio.) Na neke aspekte tog iskustva emo se jo vratiti.
Pored toga, kao i neije beleke iz budnog ivota, i ovi protokoli nam donose razne
uvide u snevaevo okruenje i epohu; i ako je ovaj bio u intenzivnom kontaktu s
toliko drugih osoba od nekog istorijskog znaaja, kao to je to sa Adornom sluaj,
onda takvi tekstovi mogu biti pravi istoriografsko-kulturoloki rudnici ili makar
slikovnice; vrlo iskoene i ponekad komarne, ali opet, na svoj nain, verne. To je
nain na koji je jedna osoba, koja je za sobom ostavila delo puno vanih uvida o
ljudskom stanju, reagovala na svoje okruenje i, naroito, na svoje pare istorije.
Tako nas i ovde oekuje etnja kroz taj pomalo prustovski svet pobunjene buroaske
inteligencije svi ti prijemi, sveani balovi, sentimentalno vaspitanje, titanske debate
78
Dobro je poznato koliko su uporno nadrealisti oekivali neku podrku od Frojda i koliko uporno ju je
ovaj uskraivao. Poslednji Bretonov pokuaj, uzaludan kao i svi ostali, jo od 1921, kada je prvi put
posetio Frojda, ostao je zabeleen u njihovoj prepisci iz 1937, koja se moe nai u Bretonovom
predgovoru za antologiju Trajectoire du rve (Putanja sna, 1938). Navedeno u Lynn Gamwell, Dreams
19002000: Science, Art, and the Unconscious Mind, Cornel University Press, 2000, str. 39.

51
i prepiske, izleti i putovanja koja je taj raskid shvatala krajnje ozbiljno, znala da
pokae pravu posveenost i preuzme razne rizike, iako u celom nizu detalja nije uvek
urila da raskine s manirima i navikama koje je mogla da razvije samo u okviru te
klase. (Adorno se esto osvrtao na taj ambivalentni karakter nekadanje vie klase,
koja je jo bila u stanju da lui istinski subverzivne elemente. Dananja via klasa se
oslobodila svake ambivalencije: nju ine samo parajlije.) U jednom trenutku, dobar
deo tog sveta, uvek u pokretu, naao se u prisilnom rasejanju, pred vratima raznih
konzulata ili u redovima za gasne komore. To je istorijska pozadina mnogih
zabeleenih snova. Ne znamo kada je Adorno poeo da ih zapisuje, ali san s kojim je
zapoeo svoj izbor potie iz 1934, to jest, s poetka njegovog izgnanikog ivota;
opet, njegovi uzastopni snovi o muenjima i pogubljenjima svakako imaju veze sa
sveu o holokaustu i injenicom da ga je bio poteen, ak na privilegovan nain, za
razliku od mnogih poznanika i najbliih prijatelja. Adorno je o tom oseanju esto
govorio u svojim delima, naroito u Minima moralia, esejima Kritika kulture i
drutvo (Kulturkritik und Gesellschaft, 1949) i Vaspitanje posle Auvica (Erziehung
nach Auschwitz, 1966), kao i u finalu Negativne dijalektike. Jedan osvrt iz ove
poslednje knjige je posebno upeatljiv:
Neprolazna patnja ima pravo da se izrazi kao to onaj koga mue ima pravo
na krike; zato je moda bilo pogreno rei kako posle Auvica nije vie
mogue pisati pesme. Nije, meutim, pogreno postaviti manje kulturoloko
pitanje, da li se posle Auvica uopte moe iveti, a naroito da li to moe
neko ko je samo sluajno umakao, a inae je trebalo da bude pogubljen.
Njegov dalji ivot ipak zahteva hladnou, temeljni princip graanske
subjektivnosti, bez koje Auvic ne bi bio mogu: to je radikalna krivica
poteenog. Zato e ga kao odmazda proganjati snovi kako zapravo uopte
vie ne ivi, nego je ubijen gasom 1944, tako da celu svoju egzistenciju vodi
jo samo u mislima, kao emanacija lude elje nekog ko je smaknut jo pre
dvadeset godina.79
Adorno je tek naknadno, s jezom koju ovi snovi i osvrti tako ivo ilustruju, postao
svestan za koliko je malo umakao. Njegova izbeglika sudbina bila je daleko od
najgore; u stvari, sticajem okolnosti i naroito zahvaljujui podrci roditelja, proao je
toliko dobro, da su mu neki to kasnije pripisivali skoro kao in kolaboracije (Oksford,
Njujork, Los Aneles, uvek, ako ne u raskonim, onda u vrlo udobnim uslovima). Ali,
lako je moglo da bude i drugaije. Nacisti su doli na vlast u januaru 1933, ali on je
napustio Nemaku tek poetkom 1934. i to samo privremeno. Upisao je studije na
Oksfordu (Koled Merton), zahvaljujui preporukama Albana Berga i Ernsta Kasirera,
ali se onda u nekoliko navrata vraao u Nemaku, ponekad na due, da bi obiao
roditelje, koji e mu se kasnije pridruiti u izbeglitvu, i bio sa Gretel (takoe u
79
T. W. Adorno, Negative Dialektik, Suhrkamp Verlag, Frankfurt, 1966, str. 353354 (Negativna
dijalektika, BIGZ, Beograd, 1979, str. 295, u neto drugaijem prevodu). Komentar tvrdnje kako je
posle Auvica nemogue pisati pesme je osvrt na esej Kultura kritike i drutvo, iz 1949 (T. W.
Adorno, Filozofsko-socioloki eseji o knjievnosti, kolska knjiga, Zagreb, 1985, str. 232).

52
rizinom poloaju, iz istih razloga),80 savreno ubeen da mu se nita ne moe
dogoditi. U to vreme, na snazi su bili Nirnberki zakoni (Nrnberger Gesetze, 1935),
koji su meancima (Mischlinge) donekle gledali kroz prste;81 ali, vie od toga,
Adorna je vodilo njegovo uveno samopouzdanje voljenog i bezrezervno zatienog
sina jedinca najee, siguran recept za kasniji viak samopouzdanja u ivotu. O toj
njegovoj crti, koja se manifestovala i kao vrlo naglaeni narcisizam, svedoili su, jo
uvek s naklonou, ak i njegovi najblii prijatelji, iako je i njima to znalo da
dozlogrdi.82 Nije ga pokolebalo ak ni to to je ve 30. januara 1933, istog dana kada
je Hitler zvanino stupio na dunost kancelara, SS poharao kuu koju su delili Maks
Horkhajmer i Fridrih Polok (Friedrich Pollock), njegove starije kolege i prijatelji sa
Instituta za drutvena istraivanja; 13. marta Institut je bio zatvoren, a u julu njegova
imovina zaplenjena, na osnovu ukaza o konfiskaciji komunistike imovine (izmeu
ostalog, i vei deo biblioteke s preko 60.000 knjiga). Brutalan obraun nacista s
politikim protivnicima poeo je odmah; prvi logori formirani su ve u martu i aprilu
1933 (meu njima i Dahau), a do kraja godine bilo ih je oko sedamdeset. Benjamin,
Horkhajmer, Krakauer, Markuze, Bloh i Breht napustili su Nemaku do prolea 1933;
istaknuti saradnici Instituta, Karl Vitfoleg (Wittfogel) i Franc Nojman (Franz
Neumann), inae politiki aktivniji, bili su uhapeni u aprilu 1933. i neko vreme
proveli po logorima, pre nego to im je, posle velikog meunarodnog pritiska, koji je
u tim prvim godinama nacistikog reima jo donosio neke rezultate, bilo doputeno
da se isele u Englesku. I dok je Horkhajmer, bez trunke oklevanja, organizovao
evakuaciju Instituta i njegovih saradnika, prvo u vajcarsku i zatim u SAD, na emu
je poeo da radi jo 1931, dobro slutei ono to sledi, Adorno kao da nije bio svestan
ta se dogaa. Istina je samo da u to vreme, Adorno, iako sa zvanjem profesora, koje
mu je odmah bilo oduzeto (jo jedan jasan signal, o koji se ogluio), i saradnik
komunistikog Instituta iz Franfkurta, nije bio toliko politiki eksponiran; tekstovi
koje je do tada objavio bili su uglavnom isto filozofski i muzikoloki; ali, glave su
ve poele da lete i zbog mnogo slabijih veza s nepoeljnim elementima i idejama;
sistematini rasni progon, sve do holokausta, poeo je neto kasnije.
Ali, Adorno je bio zaokupljen svojim studijama, morao je da via Gretel (s kojom e
se venati 1937, u Londonu) i nije mogao da zamisli sebe van Nemake. Leo Levental
(Lwenthal), jo jedno znaajno ime sociologije poniklo na Institutu, kasnije se
priseao Adorna na sledei nain:

80
Gretel je u Nemakoj zadralo staranje o onemaalom ocu, koji e umreti 1936, iste godine kada je
bila prinuena da proda porodinu fabriku kone galanterije, kojom je direktno upravljala.
81
Adornov otac bio je asimilovani Jevrejin, a majka katolikinja, poreklom sa Korzike; Adorno je bio
krten u katolikoj crkvi, iako se porodica smatrala sekularnom; i Gretel je dolazila iz porodice
imunih, asimilovanih Jevreja.
82
Tedi je najstraniji narcis koji se moe sresti bilo u Starom, bilo u Novom svetu, zakljuila je
Maidon Horkhajmer, u jednom pismu Maksu, od 2526. maja 1949. Navedeno u Detlev Claussen,
Theodor W. Adorno: Ein letztes Genie, 2003; Theodor W. Adorno: One Last Genius, 2008, str. 313.

53
 Da bi se u potpunosti shvatila atmosfera koja je vladala u to vreme, treba
znati poneto o mentalitetu nemakih Jevreja iz srednje klase, naroito onih iz
vie srednje klase. Moda je i to razlog tako sam makar sebi to objanjavao
zato je Adornu bilo tako neverovatno teko da konano napusti Nemaku
(morali smo da ga skoro fiziki iupamo odatle); jednostavno nije mogao da
shvati da se njemu, sinu Oskara Vizengrunda, neaku tetke Agate i Marijinom
sinu, moe dogoditi neto loe, zato to je bilo apsolutno jasno da e
buroaziji uskoro dojaditi Hitler. Ta vrsta naivne neupuenosti u stvarnost
naroito nemaku, kao i u odnos, u poetku sloen, a zatim ne tako sloen,
izmeu hriana i Jevreja mora se imati u vidu da bi se shvatila Adornova
lina istorija.83
Ovi detalji nam jo malo objanjavaju naeg snevaa i njegovo vreme iako je u toj
slici snaga posveenosti (roditelji, Gretel) moda ostala malo potcenjena ali i
njegovu kasniju orijentaciju. Bilo je to presudno iskustvo, koje mu je vrlo brzo
izotrilo oseaj za stvarnost. Prva beleka u kojoj je korene nacizma sagledao u
redovnom reimu stvari, potie iz 1935 (iako je i posle toga nastavio da se vraa u
Nemaku, sve do 1938, kada je konano naputaju i njegovi roditelji);84 a onda je
usledio pravi bara tekstova i studija, u kojima je svoju kritiku proirio na temeljne
pretpostavke i svakodnevnu, kapilarnu dinamiku cele jedne kulture, kojoj i tu je
izgleda problem s mnogim naim teorijama i oekivanjima prava ljudska bia nisu
ni potrebna.85 Upravo tada, u tom komaru istorije, od 19371949, stasava onaj
Adorno kojim se bavimo i danas.86
Ako je poetak XX veka, na najirem kulturnom planu, obeleila psihoanaliza, onda
je period posle Prvog svetskog rata obeleilo njeno najvee nepriznato edo:
nadrealizam. Tom uticaju Adorno naizgled nije bio izloen tako direktno kao Valter
Benjamin,87 ali makar jedan njegov mladalaki pokuaj govori drugaije. Godine
1931, pod pseudonimom Kastor Cvibak (Castor Zwieback) ili Kastor Dvopek, koji je

83
An Unmastered Past: The Autobiographical Reflections of Leo Lwenthal, ed. by Martin Jay,
Recollections of Theodor W. Adorno, University of California Press, 1987, str. 203204.
84
Minima moralia, aforizam br. 123, Lo drugar, kao najstarija beleka iz cele knjige.
85
... Ali, buruj je tolerantan. Njegova ljubav prema ljudima takvima kakvi jesu, izvire iz njegove
mrnje prema pravim ljudskim biima. Minima moralia, aforizam br. 4, Krajnja jasnoa.
86
Iz tog perioda potiu, ako ne jo svi najvaniji, onda svi Adornovi prelomni radovi: Esej o Vagneru
(Versuch ber Wagner, 19371938, sa znaajnom analizom antisemitizma), Dijalektika prosvetiteljstva
(Dialektik der Aufklrung, 19411944, sa Horkhajmerom, prva povezana kritika nove drutvene
stvarnosti, nastale s razvojem tehnologije i enormnim intenziviranjem ukupnog drutvenog
posredovanja), prilozi za monumentalni projekat Instituta, Autoritarna linost (The Authoritarian
Personality, 19431950, po kojem je i danas najpoznatiji u Americi), Minima moralia (19441947),
Filozofija nove muzike (1949, f. 47), kao i niz znaajnih eseja objavljenih u publikacijama Instituta.
Kasnije objavljena prepiska sa Valterom Benjaminom, koja se od 19341940. razvila u kontinuiranu
debatu, epskih razmera, predstavlja posebno dostignue. Ni Adornov opus od 1950, posle povratka u
Nemaku, nije nita manje impresivan, ali taj izbegliki period je oigledno bio presudan.

54
delio sa svojim prijateljem Karlom Drajfusom,88 objavio je etiri nadrealistika
komada, u listu Frankfurter Cajtung.89 Kastor Dvopek je za moto izabrao jednu od
izreka iz Bezgrenog zaea, Andrea Bretona i Pola Elijara (jo jedan autorski
dvopek): Pokucajte na vrata, viknite Uite, i nemojte ui.90 Tu knjigu, koja je
izala samo godinu dana ranije, Adorno i Drajfus su tada mogli da itaju samo na
francuskom, to takoe govori s kakvim je entuzijazmom Adorno prihvatio
nadrealizam, naroito iz njegove najeksperimentalnije faze. Kasnije se taj stav
zaotrio u vrlo izriitu, iako i dalje blagonaklonu kritiku, ali tada su rezerve oigledno
bile manje.
Kastor Dvopek je do 1933. napisao ukupno dvadeset tekstova ili je toliko ostalo
sauvano; u svakom sluaju, vie nego to ih je objavljeno u Frankfurter Cajtungu.
Trideset godina kasnije, ti tekstovi su se pojavili kao celina (1963), zatim kao posebno
izdanje (1986) i konano u Adornovim Sabranim delima (XX tom, 2003). U
napomeni koja je pratila prvo od tih izdanja, Adorno je rekao kako se sigurno ne
odrie tih tekstova, koji su obeleili jedan deo njegovog puta, ali da im ipak ne pridaje
vei znaaj. Re je o kratkim priama ili scenama, koje bi se teko mogle nazvati
nadrealistikim i za koje nije uvek jasno ta predstavljaju ili zato su uopte
izdvojene, ali u kojima stvarnost ipak klizi polako u stranu. Jedna pria se izdvaja:
Jutro
Neki mladi je provodio odmor u banjskom hotelu na jugu zemlje. Jednog
jutra, dok je jo bio u pidami, poao je u nunik i tamo zatekao neku stariju
damu, koja je sedela na olji. Iako je pourio da zatvori vrata, morao je da je
pogleda. Nosila je crnu, ipkanu bluzu, a ispod visoko zadignute suknje,
87
Adorno i Benjamin su se upoznali 1925. i od tada bili neprekidno u kontaktu (ili, zaista redovno, od
1928, kako belei Adornova biografija), sve do Benjaminovog samoubistva 1940. Benjamin, jedanaest
godina stariji, ve je bio u svojoj zreloj autorskoj fazi. Godine 1928. objavo je knjigu Jednosmerna
ulica (Einbahnstrasse, napisana 192526), u kojoj su prepriani snovi na nov nain uli u savremenu
filozofsku prozu, a ve 1929, u najuem krugu prijatelja, u kojem je bio i Adorno, predstavio je prve
skice Pasaa, projekta koji je zapoeo pod direktnim uticajem Aragonove knjige Seljak iz Pariza
(Louis Aragon, Le Paysan de Paris, 1926; Prosveta, Beograd, 1964, naroito poglavlje Pasa Opere),
a zatim i Bretonove Nae (Andr Breton, Nadja, 1928; Knjievnost br. 46, Beograd, 1967; Nolit,
Beograd, 1999; Ulica... jedina vredna oblast iskustva).
88
Carl Dreyfuss (18981969; posle 1933, u izgnanitvu, prezime je pisao po francuski, s jednim s).
Povremeni pisac, bonvivan i jedan od Adornovih najstarijih prijatelja, s kojim je ostao u prisnom
kontaktu do kraja ivota (umrli su iste godine). Pseudonim je aluzija na Kastora i Poluksa (Polideuka),
kao i na injenicu da su svi tekstovi bili dvostruko peeni.
89
Castor Zwieback (Theodor W. Adorno und Carl Dreyfus), Vier Surrealistische Lesestcke,
Frankfurter Zeitung, 17. XI 1931. Ponovo objavljeno u asopisu Akzente, 1963; zatim, u dva navrata,
kao posebno izdanje: Castor Zwieback, Prosa, Siegen, Universitt-Gesamthochschule, 1986, i
Lesestcke, von Theodor W. Adorno und Carl Dreyfus, Kln, Edition fundamental, 1994; i na kraju, u
T. W. Adorno, Gesammelte Schriften, Band 20: Vermischte Schriften, IV. Miscellanea, Adorno und Carl
Dreyfus: Lesestcke, Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Mein, 2003.
90
Andr Breton, Paul Eluard, LImmacule Conception, Le Jugement originel, 1930.

55
 dugake bele gae i crne izme. Onda je dama poela da mrmlja. Kada je u
podne izala na verandu, u crnoj haljini, mladi joj se naklonio. (Der Morgen)
Po svemu, osim to je napisana u treem licu, ta pria je kao san, koji je mogao da
zaluta i u ovu zbirku (ili u Bunjuelov Diskretni arm buroazije!). Kao pria, moda
ne bi ni bila vredna pomena, da nije te scene na verandi i zagonetnog naklona na
kraju, ime se sve odjednom zavrava. Neki je udan pakt tu na pomolu, ali to je dalje
nemogue dokuiti; ostaje samo slutnja, odreeno oseanje, koje nastavlja da nas
kopka. Moda najupeatljivija mala pria iz te serije.
Tu su i ostale reference na nadrealizam, u mnogim Adornovim tekstovima, naroito
onim o umetnosti i estetici. Meu njima vredi izdvojiti Osvrt na nadrealizam, iz
1956.91 U tom eseju, napisanom na pragu Adornove pozne faze, kada je Kastor
Dvopek bio davna prolost, nije uvek lako prepoznati nadrealizam u obliku u kojem je
bio formulisan u grupi oko Bretona (to, izmeu ostalog, znai nadrealizam minus Dali
i Jung, koje Adorno tu navodi kao relevantne, makar samo uzgredno); ali, zato
dobijamo njegovo vienje snova, koje ove beleke verno ilustruju:
Ali, ta teorija (nadrealizam) promauje svoj predmet. Ljudi tako ne sanjaju,
niko tako ne sanja. Nadrealistike konstrukcije su samo analogne snovima i
nita vie od toga. One odbacuju uobiajenu logiku i pravila igre empirijskog
postojanja, ali u tome i dalje uvaavaju pojedinane predmete, nasilno
iupane iz njihovog konteksta, i dovode njihov sadraj, naroito njihov
ljudski sadraj, u oblik blii stvari. Predmeti se razbijaju, prerasporeuju, ali
se ne ukidaju. San, naravno, ini isto, ali objektivni svet je u njemu
neuporedivo prikriveniji, i predstavlja se kao stvarnost u mnogo manjoj meri
nego u nadrealizmu, u kojem umetnost podriva sopstvene temelje. Subjekt,
koji u nadrealizmu deluje mnogo otvorenije i nesputanije nego u snu,
usmerava svoju energiju na sopstveno ponitavanje, na neto to u snu ne
zahteva nikakvu energiju (moj kurziv, na koji u se nadovezati; AG); ali, zato
(u nadrealizmu) sve postaje i mnogo objektivnije nego u snu, u kojem subjekt,
odsutan od samog poetka, iza zavese boji i proima sve na ta naie.
Sadraj snova ludo varira, ali ono to snovi uvek donose je totalna relaksacija u
odnosu na sva pravila miljenja, izraavanja i ponaanja, koja vae u ovoj naoj
kulturi. San sve to odbacuje i gradi svoje zaplete, po pravilu, neuporedivo tananije od
svih naih svesnih konstrukcija; u stvari, toliko tanane, da su neprevodive na bilo koji
ivi jezik. To su naa najdublja i najintenzivnija iskustva. Nemogue je preneti te
nijanse oseanja i senzacija, prostorne i vremenske odnose, uglove, dinamiku, obrte.
Ostaju samo fragmenti i aproksimacije. Probudio sam se, kae na jednom mestu
Pesoa: Zvuk kie se utiava u veim visinama vanjskog beskraja. Osjeam se

91
T. W. Adorno, Rckblickend auf den Surrealismus (1956), Noten zur Literatur I, Bibliothek
Suhrkamp, Frankfurt, 1963, str. 15360. (Eng., Looking Back on Surrealism, Notes to Literature I,
1991, str. 8690.)

56
sretnijim. Obavio sam neto to ne znam.92 Oseaj nije uvek tako blaen, ali Pesoa
ovde uspeva da uhvati upravo taj trenutak. Proli smo kroz toliko toga i doslovno kao
na krilima, bez ikakvog napora naeg Ja. U poreenju s tim iskustvom, ak i
najnadahnutiji svesni rad knjievni, umetniki, misaoni deluje kao ist kuluk. I to
bi trebalo imati u vidu kada se razmilja o onome to nau psihu i imaginaciju tako
neodoljivo gura u dosluh sa snovima, ak i kada je njihov sadraj komaran. Neto od
tog rastereenja, u odnosu na sve propisane norme, od tog sledovanja lakoe, moe se
preneti i na drugi teren, na nae ponaanje i rad misli uopte. Svako ko je u stanju da u
odnosu na samog sebe, na sve svoje svesne ambicije i preokupacije, bude pomalo
Guliver (doslovno, Lakoverni Putnik)93 ili, prosto, budala, u najblaenijem
znaenju te rei, kao to je za Adorna i njegove avanture u snovima primetila Gretel
a da se pri tom ne odrekne misli, nosi teret (umiljaj o sebi, strah, otpor) manje; korak
je makar malo laki i see dalje. Ili, drugim reima, za one koje mui tajna lucidnosti:
samo neko ko je u stanju da se pusti, po cenu potpunog debakla (blamae), u odnosu
na sve konvencije koje nam ulivaju sigurnost, moe da napie neke tako onostrane
redove kao to su oni iz aforizama Sur lEau ili Na kraju, iz Minima moralia ili
iz Benjaminovih teza O shvatanju istorije. U oba sluaja, pisci, inae vrlo posveeni
snevai, prevazilaze ne samo sebe ve i celu svoju kulturu, njene najdespotskije
fiksacije Istoriju, Progres, Proizvodnju, Razum, sam koncept drutva i presecaju
bezbroj vorova odjednom, iako se posle tih naglih prodora mogu vratiti na neke stare
pozicije. (Kod Benjamina, linija se prekida, ne znamo ta bi bilo posle 1940, dok su
kod Adorna ti uzmaci oigledniji.)
O tome sada ne vredi dalje spekulisati; sve ve poinje da lii na reklamu za neku
zgodnu mentalnu tehniku, od koje bi se neto moglo uiariti. Sreom, sve to stalno
izmie; nije podlono manipulaciji, koja se ne bi mogla odmah prozreti. Snovi i
lucidnost ostaju divlje zverke. Ali, tu je samo iskustvo otvorenosti za snove. Ako je
prvi razlog njihovog magnetizma to odsustvo napora, njihova totalna suprotnost radu,
onda je drugi neto to sam na poetku spomenuo skoro uzgredno: prosta injenica da
se u snu uvek nalazimo u sreditu neega to nas se zaista tie. Koliko bismo to mogli
rei za svoje svesne aktivnosti? Koliko ivimo svoje ivote? Koliko sve to zaista
elimo, ta je u svemu tome zaista nae? Izmeu nas i onoga to svesno ivimo
uglavnom nema nikakve pozitivne veze. Kao to su govorili situacionisti, doli smo
dotle da i spavamo za nekog gazdu.94 U svakom sluaju, u toj stvarnosti, na koju se
toliko pozivamo, premalo postojimo kao autonomna bia i sada ve gubimo predstavu
ta bi to uopte trebalo da znai. Praenje snova ima i svoje rizike opsesivno

92
Fernando Pessoa, Knjiga nemira (Livro do Desassossego), Konzor, Zagreb, 2001, str. 360. Prevela
Tatjana Tarbuk.
93
Uzgred, Gulliver je Sviftova mala igra reima gullible, lakoveran, i traveler, putnik.
94
Potlatch br. 23, Du rle de lcriture (O ulozi pisane rei), 1955. Aforizam inae potie od Luja
Skitnera (Louis Scutenaire, 19051987), belgijskog nadrealiste i anarhiste (Vous dormez pour un
patron).

57
bavljenje sobom, interpretativni delirijum, iskuenje da poverujemo u neki svoj
talenat ili ak genijalnost, koje bi bilo teta ne pretoiti u neke umetnike robe
ali, re je samo o tome da se jednom aspektu stvarnosti posveti malo vie panje. To
smo mi, to su nai ivoti. Treba se izloiti.
Ipak, glavni uticaj, koji kod Adorna, makar u ovoj stvari, daleko prevazilazi sve
ostale, bio je pesnik tefan George (Stefan George, 18681933). Mitsko ime u
nemakim zemljama, ali drugde skoro nepoznat. Najvea Adornova mladalaka, ali i
doivotna fascinacija; u njemu je pronaao nadahnue za svoje prve kompozicije i
kasnije mu posvetio nekoliko tekstova, pri emu je glavni od njih, koji emo ovde
opirnije navesti, napisao 1967, manje od dve godine pred smrt. tefan George je pre
svega bio pesnik; kao to navodi Adorno, proza je kod njega bila praktino
zabranjena, kao inferiorna forma. Ali, najvei utisak na Adorna ostavili su upravo
neki neobini, prozni komadi, koje je George objavio 1903, pod hesiodovskim
naslovom Dani i dela.95 Neobino je bilo upravo to to su bili tako prosti: serija
snova, zabeleenih na najsvedeniji nain, skoro bez ikakvih knjievnih intervencija
(osim, moda, samog izbora). To zaista nije liilo na autora koji bi se, po svemu
ostalom, mogao navesti kao primer ekstremnog esteticizma. Neke od tih tekstova
itamo kao i Adornove protokole, samo u jo labavijem idiomu. I Kastor Dvopek je
u stvari najvie pokuavao da ponovi Georgov efekat iz tih komada, ali je i dalje,
pomalo nesigurno, krivudao u pripovedakom treem licu. Ovde je sve bilo mnogo
direktnije i zlokobnije. Evo podueg odlomka koji zakljuuje Adornov poslednji
esej o tefanu Georgu:
Dobro je poznata zabrana proze koja je vaila u Georgovoj koli. Ali, nikome
ko se bavi nekim marginalnim fenomenima iz Georgovog dela nee promai
prozni tom koji je objavio pod hesiodovskim naslovom Dani i dela (Tage und
Taten). Knjiga sadri niz snova uoblienih zabeleki o snovima
(Traumprotokolle), mogli bismo rei koji se ne bi smeli izostaviti u nekom
izdanju iji bi smisao bio da sliku o Georgu spasi od njegove zvanine
reputacije. Re je o snovima najzlokobnije prirode, nesamerljivim sa onom
samozadovoljnom apolonskom figurom koja je kasnije glorifikovala dogmu o
pesniku: o vizijama katastrofe, u kojima mitski i moderni momenti stupaju u
konstelaciju, kao ponekad kod Prusta ili kasnije u nadrealizmu. U jednom od
tih tekstova itamo:
Naa mala barka se propinjala i ponirala, uz kripu, nasred mora, pod
olujnim pljuskom. Bio sam za kormilom, koje sam grevito stezao, vrsto
zarivi zube u donju usnu, s voljom koja je prkosila nevremenu. Tako smo u

95
Stefan George, Tage und Taten, Verlag der Bltter fr die Kunst, Berlin, Oktober 1903; Gesamt-
Ausgabe der Werke, Band 17, Berlin 1933. Poglavlje, Trume (Snovi) i tekstovi: Die Barke, Zeit-
Ende, Tiholu, Der tote See i Der redende Kopf. (Eng., Stefan George, Days and Deeds. Notes
and Sketches, u asopisu New Letters, vol. 18, no. 2, 1951; takoe, The Works of Stefan George, sa
odlomcima iz Tage und Taten, University of North Carolina Press, 1974.)

58
 tiini preli odreeno rastojanje, usred gromoglasne rike. Ali, prsti su mi se
onda ukoili od hladnoe, moja volja se oduzela, i ja sam pustio kormilo.
Barka tone, talasi je gutaju, svi emo poginuti. (Die Barke)
Drugi, Kraj vremena (Zeit-Ende), direktno predoseanje kosmike katastrofe,
zavrava se ovako:
Sunce danima nije izalo fijuu ledeni vetrovi a utroba zemlje kri (bez
interpunkcije, nap. prev.). Poslednji voz upravo kree put planina. Slabana
svetla trepere u crno zimsko jutro. Nekoliko putnika zure jedni u druge i
nemo drhte. Konani udar e moda uslediti i pre nego to se domognemo
planina.
Najznaajniji je, meutim, poslednji tekst, Glava koja govori (Der Redende
Kopf):
Dobio sam jednu glinenu masku i okaio je na zid svoje sobe. Pozvao sam
prijatelje da vide kako u naterati tu glavu da progovori. Glasno sam joj
naredio da izgovori ime osobe na koju sam pokazao, a poto je ostala nema,
pokuao sam da joj prstom razmaknem usne. Napravila je grimasu i ugrizla
me. Ponovio sam nareenje, iz sveg glasa i krajnje napeto, pokazujui na
drugu osobu. Onda je izgovorila njeno ime. Izali smo iz sobe prestravljeni, a
ja sam znao da vie nikada neu kroiti tamo.
Sila koja tera masku da progovori, njena pobeda, i neopisivi uas koji tu
pobedu otkriva kao autodestruktivnu to je Georgova zagonetna figura. Niko
nee moi da iznese sud o njemu dok se ta zagonetka ne rei. Maska,
meutim, potie iz istog onog Meksika u koji je mladi pesnik hteo da
pobegne, kada mu se ivot beznadeno zakomplikovao.96
Od Frojda i Benjamina do nadrealizma, od Kastora Dvopeka i Dame iz klozeta do
Glave koja govori. To su samo neke putanje i razlozi koji ovu zbirku snova ine
dodatno podsticajnom.
AG, leto 2015.

96
George, govor na radiju, Deutschlandfunk , 23. IV 1967. Noten zur Literatur IV, Bibliothek
Suhrkamp, Frankfurt, 1974, str. 4562. (Eng., Stefan George, Notes to Literature II, 1992, str. 178
192, naroito 191192.) Poslednju priu, Glava koja govori, Adorno je u celini naveo jo u
Dijalektici prosvetiteljstva, u poglavlju ema masovne kulture (Max Horkheimer i T. W. Adorno,
Dialektik der Aufklrung, Das Schemna der Massenkultur, 1947).
Jo nekoliko vanijih tekstova o Georgu: T. W. Adorno, George und Hofmannsthal. Zum Briefwechsel
1891 bis 1906, o prepisci izmeu Georga i Hofmanstala, esej posveen Valteru Benjaminu, napisan
19391940. i prvi put objavljen 1942. Zatim, u T. W. Adorno, Prismen, 1955. (Eng., The George-
Hofmannsthal Correspondence, 18911906, Prisms, 1967, str. 187226.)
Rede ber Lyrik und Gesellschaft (1957). Noten zur Literatur I, Bibliothek Suhrkamp, Frankfurt,
1963, str. 73104. (Eng., On Lyric Poetry and Society, Notes to Literature I, 1991, str. 3754.)

59