Jeanne Kalogridis

ena jednog
Bordije

The Borgie Bride

by Jeanne Kalogridis

Za Jane Johnson, za ansu.

Zahvalnica
Ovaj roman bavi se pokuajem jedne ene da se nametne kao glavni junak. Junaci su
retki, ali sam imala sree da naletim na nekoliko u ivotu i ovde bih volela da spomenem
neke od njih.
Kao prvo, veoma mnogo dugujem Dejn Donson njenom istananom i neizmernom
talentu za posao urednika, velikom strpljenju koje je pokazala i zbog toga to je odbijala da
prihvati od mene bilo ta manje od najboljeg to mogu. Ove knjige jednostavno ne bi bilo
bez njenih nadahnutih komentara i predloga.
Moram da se zahvalim i njenoj saradnici u Harper Colinsu, U.K., Emi Kud, na
njenim mudrim sugestijama. Obe su, i to u velikoj meri, poboljale ovaj roman. Takoe elim
da se zahvalim jo jednom junaku, mom agentu u Americi, Raselu Gejlenu, na svetakoj
trpeljivosti, postojanoj podrci i tome to mi je stalno bio uporite. Volela bih da se
zahvalim i svom agentu za inostranstvo, Deniju Beroru, na neuporedivoj upornosti koju je
pokazao kao moj advokat. Oba ova gospodina su briljantni pregovarai. Imam sree to su
na mojoj strani.
A sada, najvei junak: moj mu Dord. Dord je dobro raspoloen izdrao ono to
bi retko koji partner mogao, pomagao je izuzetno ekscentrinom romanopiscu da sredi svoj
obimni rukopis. Sjajno je uoavao logike greke i izraze koji su se ponavljali i ponudio mi
je nebrojeno ideja (koje sam s radou prisvojila) pomou kojih su dosadne scene u ovom
romanu oivele. (Njegovi predlozi za opis prve brane noi Sanche i Jofrea pomogli su da
ovaj susret bude mnogo uzbudljiviji.) Piem neto vie od dvadeset godina i Dord je
nebrojeno puta bio ukljuen u svaku fazu rada na knjizi.
Duo, od srca ti se zahvaljujem, iako znam da to ne moe mnogo da ti olaka muke.

PROLOG

Zove se kanterela, otrovni prah koji je toliko smrtonosan da moe ubiti

oveka samo ga poprskavi. Pae u roku od nekoliko dana. Posledice su
strane. Pone da ga boli glava kao da je stee mengelama. Vid mu se pomuti,
a telo mu drma groznica. Iz utrobe rtve pone da tee krv i ima strane greve
i jaue od bolova.
Pria se da samo Borgie znaju njenu tajnu: kako da je naprave, uvaju,
daju je pri tom joj prikrivi ukus.
Rodrigo Borgia, ili je bolje da kaem, Njegova svetost Aleksandar VI,
saznao je tu tajnu od svoje omiljene ljubavnice, plamenokose Vanoce Katanei,
dok je jo bio kardinal. Rodrigov stariji brat, Pedro Luis, sigurno bi bio izabran
za papu... da nije na tajanstven nain i u pravo vreme dobio kanterelu.
Poto su bili velikoduni roditelji, Rodrigo i Vanoca dali su recept svojim
naslednicima posebno svojoj keri ljupkog lica, Lukreciji. Ko je bolje mogao da
uspava oprez i pretvori ga u bezbrinost nego ona, uz smerni osmeh i neni
glas? Ko je bolje mogao da ubije i izda nego ona koja je pozdravljana kao
najvee nevinace Rima?
Groznica Borgia desetkovala je Rim kao kuga, proredivi spisak visokih
crkvenih velikodostojnika, dok svaki kardinal sa zemljom i neto bogatstva nije
poeo da ivi u strahu. Na kraju krajeva, kad kardinal umre njegovo bogatstvo
odmah pripadne crkvi.
A potrebno je veliko bogatstvo da bi se osigurala sredstva za rat. Puno
novca da bi se okupila vojska, dovoljno velika da osvoji svaki grad-dravu u
celoj Italiji i da bi se neko proglasio vladarem ne samo duhovnih, ve i
svetovnih stvari. Sadanji papa i njegov vanbrani sin, Cesare, ele vie od raja:
hoe i zemlju.
U meuvremenu, sedim u Castel Sant Angelo sa drugim enama. Sa
prozora svoje sobe mogu da vidim oblinji Vatikan, papske odaje i palatu Santa
Marija gde sam nekad ivela sa svojim muem. Dozvoljeno mi je da lutam okolo
i prema meni se ponaaju uljudno, ali vie nisam na poloaju. Motre na mene,
zatvorenik sam. Proklinjem dan kada sam prvi put ula prezime Borgia. Molim
se za dan kada u uti zvona koja objavljuju starevu smrt.
Ali, tu je sloboda koju moram da osvojim. U ovom trenutku drim boicu
naspram jakog rimskog sunca koje dopire u odaje koje su mi velikoduno dali.
Boica je od venecijanskog stakla, boje smaragda, sija se poput dragulja: prah
unutar nje mrke je plaviasto-sive boje i gust. Kanterelo, apuem. Divna,

divna kanterelo, spasi me...

Jesen 1488.
Ja sam Sancha od Aragona, vanbrana ki Alfonsa II, oveka koji je bio
kralj Napulja jednu godinu i jedan dan. Poput Borgia, moja porodica dola je na
italijansko poluostrvo iz panije, i poput njih, govorim panski kod kue, a
italijanski u javnosti.
Najivlje seanje iz detinjstva nastalo je krajem moje jedanaeste godine
ivota, devetnaestog septembra, leta gospodnjeg 1488. Bio je Dan svetog
Gennara, sveca zatitnika Napulja. Moj deda, kralj Ferrante, odluio je da ba
tog dana proslavi tridesetu godinjicu svog stupanja na napolitanski tron.
Mi, lanovi kraljevske porodice, obino nismo prisustvovali dogaaju u
Gennarovom Grand Duomu, katedrali sagraenoj u njegovu ast. Vie smo
voleli da proslavljamo ovaj dan u udobnosti crkve Santa Barbara, u okviru
velelepnih zidina kraljevske palate Castel Nuovo. Ali te godine, moj deda je
smatrao da je mudro da prisustvujemo javnoj ceremoniji zbog godinjice. Tako
je naa velika svita krenula u Duomo, a sa izvesne udaljenosti gledale su nas
zie, tetke svetog Gennara, narikae obuene u crno koje su molile sveca da
zatiti i blagoslovi Napulj.
Napulju je bio potreban blagoslov.
Bio je poprite mnogih ratova. Moja porodica iz aragonske loze osvojila je
grad u krvavoj bici pre samo etrdeset i est godina. Iako je moj deda na miran
nain nasledio presto od svog oca, asnog Alfonsa Velikodunog, Alfonso je
nasilno preuzeo Napulj od Anujaca, pobornika Francuza Charlea Anujskog.
Kralj Alfonso bio je omiljen zato to je obnovio grad, izgradio velike palate i
trgove, ojaao zidine, napunio kraljevsku biblioteku. Mog oca su manje voleli.
Njega je vie zanimalo da vrsto dri mesno plemstvo ijim venama je tekla
anujska krv. Proveo je godine vodei beznaajne ratove protiv raznih barona i
nikad nije verovao svom narodu. Za uzvrat, ni oni nisu njemu verovali.
Napulj je takoe pretrpeo nekoliko zemljotresa, ukljuujui i onaj 1343.
kome je svedok bio pesnik Petrarka, koji je razorio pola grada i potopio svaki
brod u inae mirnoj luci. Bio je tu i Vezuv, koji je i dalje bio sklon erupcijama.
Zbog svega toga doli smo tog dana da se pomolimo svetom Gennaru i da,
uz malo sree, prisustvujemo udu.
Povorka koja se kretala ka Duomu bila je velika. Mi, kraljevske ene i deca
ili smo prvi. Straari obueni u plavo-zlatnu odeu pratili su nas do crkve dok

smo prolazili pored neplemia u crnoj odei koji su se klanjali pred nama kao
penica na vetru.
Ferranteova kraljica, privlana Huana Aragonska, predvodila nas je, a za
njom su ile moje tetke Beatriza i Leonora. Zatim je ila moja polusestra
Isabella, koja tada nije bila udata i kojoj su dodelili da se brine o meni i mom
osmogodinjem bratu Alfonsu, kao i o Ferranteovoj najmlaoj keri, mojoj tetki
Giovanni, koja je roena iste godine kao i ja.
Starije ene bile su obuene u tradicionalnu odeu napuljskih plemkinja:
crne haljine sa raskonim suknjama, uskim ipkastim gornjim delom i
rukavima koji su kod ramena bili uski, ali onda bi se rascvetali tako da su kod
zgloba ake bili irine crkvenog zvona i padali su daleko ispod bokova. Deci je
bilo dozvoljeno da nose odeu u bojama: ja sam nosila haljinu od svetlozelene
svile sa gornjim delom od brokata koji je bio vrsto stegnut preko grudi koje
nisam imala. Oko vrata su mi visili morski biseri i mali zlatni krst. Na glavi
sam imala tanki crni veo. Alfonso je nosio svetlo-plavu tuniku i pantalone od
baruna.
Brat i ja ili smo drei se za ruke odmah iza moje polusestre, pazei da se
ne sapletemo na njene raskone suknje. Dala sam sve od sebe da izgledam
ponosno i puna samopouzdanja, uprla sam oi u zadnji deo Isabelline haljine,
dok je moj brat slobodno prelazio pogledom preko okupljene gomile. Dozvolila
sam sebi da jednom skrenem pogled ka velikim pukotinama u lunom prolazu
izmeu dva velika mermerna stuba.
Iznad njega, polukruni portret svetog Dominika pukao je napola. Skele su
stajale tano ispod njega, predstavljajui poslednji trag popravki od zemljotresa
koji je razorio Duomo dve godine pre nego to je Ferrante doao na vlast.
Bila sam razoarana time to sam preputena Isabellinoj, a ne majinoj
brizi. Moj otac obino je pozivao moju majku, madona Trusiju Gazullo, zanosnu
plavokosu plemkinju, na sve sveanosti. Posebno je uivao u njenom drutvu.
Verujem da otac nije bio sposoban da voli, ali je sigurno bio blizu ljubavi u
nenom naruju moje majke.
Meutim, kralj Ferrante je smatrao da je neprilino da povede oevu
ljubavnicu kao deo kraljevske svite u crkvu. U istoj meri, deda je insistirao da
moj brat Alfonso i ja poemo. Bili smo deca, nije nas trebalo kriviti za nedolino
poreklo. Na kraju krajeva, i sam Ferrante bio je nezakonito dete. Zato smo brat
i ja bili podizani kao kraljevska deca, sa svim pravima i privilegijama, u Castel
Nuovu, kraljevskom dvorcu.
Moja majka je mogla da doe i ode kad bi moj otac to poeleo i esto je
ostajala u palati s njim. Jedino su nas suptilne opaske naih polu-roaka i one
otrije koje su stizale od naeg oca, podseale na to da smo nia bia. Nisam se
igrala sa zakonitom decom svog oca, zato to su bili nekoliko godina stariji, niti
sa mojom tetkom Giovannom i stricem Carlom, koji su mi bili blii po
godinama. Umesto toga, moj mlai brat Alfonso i ja bili smo nerazdvojni
drugovi. Iako se zvao isto kao moj otac, bio je sasvim razliit od njega: plave
kovrdave kose, lepog lica, dobroudan, njegova otroumnost bila je zadivljujue
osloboena lukavosti. Imao je svetloplave oi madone Trusije, dok sam ja toliko

liila na oca da bismo, da sam muko, izgledali kao blizanci iz dva razliita
narataja.
Isabella nas je povela kroz prolaz ispred crkve koji je bio ograen
konopcima. ak i nakon to smo se smestili na nae mesto u Duomu, moj brat i
ja nastavili smo da se drimo za ruke. Velika katedrala inila je da izgledamo
kao patuljci. Visoko iznad nas, udaljena kao nebeski svod, bila je ogromna,
pozlaena kupola, blistava od suneve svetlosti koja se probijala kroz lune
prozore.
Mukarci iz kraljevske porodice uli su sledei. Moj otac Alfonso, vojvoda
od Calabrije, tog izduenog, seoskog predela daleko na jugu, na istonoj obali
iao je prvi. Bio je naslednik trona poznat po svojoj okrutnosti u bitkama. U
mladosti je preoteo Otrantska vrata od Turaka i ta pobeda donela mu je slavu,
ali ne i ljubav naroda. Svaki njegov pokret, svaki pogled i gest, bili su
zapovedniki i odbojni, a to je bilo naglaeno njegovom strogom grimiznom i
crnom odeom. Bio je lepi od svake ene koja je bila tu, savrenog, pravog i
uskog nosa i visokih iskoenih jagodica. Usne mu behu crvene, pune, ulne
ispod tankih brkova, a tamnoplave oi bile su velike i privlaile su panju ispod
sjajne crne kose nalik kruni.
Samo jedna stvar naruavala je njegov dobar izgled: hladnoa izraza lica i
oiju. Njegova ena, Hippolyta Sforza, umrla je pre etiri godine. Sluge i nae
roake su aputali da je ona u stvari odustala od ivota da bi izbegla okrutnost
svog mua. Nejasno je pamtim kao krhku i nesrenu enu izbuljenih oiju. Moj
otac nije proputao da joj spomene mane ili to da su se venali iz interesa, jer je
ona poticala iz jedne od najstarijih i najmonijih porodica u Italiji. Takoe je
uveravao Hippolytu da je mnogo vie uivao u zagrljaju moje majke nego u
njenom.
Posmatrala sam kako se kretao ispred nas, ena i dece, i svi su se razmicali
pravei mu put tano do oltara, koji je bio pored praznog trona, ekajui dolazak
njegovog oca, kralja.
Za njim su ili moji strievi: Federico i Francesco. Zatim najstariji sin mog
oca, koji je dobio ime po dedi, ali su ga iz milote zvali Ferrandino, mali
Ferrante. Tada mu je bilo devetnaest, bio je drugi naslednik trona, drugi
najzgodniji mukarac u Napulju, ali su kod njega najprivlanije osobine bile
srdanost i otvorenost. Dok je prolazio pored vernika, pratili su ga enski
uzdasi. Za njim je iao njegov mlai brat Piero, koji je imao tu nesreu da lii na
majku.
Kralj Ferrante uao je poslednji, u pantalonama, ogrtau od crnog baruna
i tunici od srebrnog brokata izvezenoj zlatnim nitima. Na boku, u koricama,
visio mu je ma optoen draguljima koji je dobio na krunisanju. Iako sam ga
znala kao starog oveka koji je hramao zbog kostobolje, danas se kretao
graciozno i nije oklevao u hodu. Njegov dobar izgled bio je naruen godinama i
udovoljavanjem hirovima. Kosa mu je bila seda, tanka i otkrivala je kou glave
koja je izgorela na suncu i bila ruiasta. Ispod podiane brade video se teak,
dvostruki podbradak. Obrve mu behu crne i zadivljujue, posebno gledano iz
profila, zbog toga to je svaka debela dlaka ila na svoju stranu. Nadvijale su se

nad oima koje behu kao moje i oi mog oca veoma plave sa nagovetajima
zelene i koje su menjale boju u zavisnosti od svetlosti i boja koje su ih
okruivale. Nos mu je bio crven i roav, obrazi prekriveni ispucalim kapilarima.
Ali mu je dranje bilo uspravno i jo uvek je mogao da utia gomilu samim tim
to je uao u prostoriju.
Njegov sveani izraz lica dok je ulazio u Duomo svetog Gennara, izazvao je
istu svirepost. Rulja je klekla jo nie i ekali su da se kralj smesti na tron
pokraj oltara.
Tek tada su se usudili da se usprave. Tek tada je hor poeo da peva.
Izvila sam vrat i letimino pogledala oltar, na kome je srebrna bista svetog
Gennara sa biskupskom mitrom na glavi postavljena ispred upaljenih svea.
Nedaleko odatle stajala je, malo vea nego u prirodnoj veliini, mermerna
statua Gennara u sveanoj odei. Dva prsta jedne ruke podignuta su mu dok
blagosilja, a biskupski tap lei u prevoju njegove ruke.
Kada se kralj smestio i kada je hor utihnuo, pojavio se napuljski biskup i
otpoeo sa molitvom. Zatim je doao njegov pomonik nosei srebrni relikvijar u
obliku fenjera. Iza stakla bilo je neto malo i tamno: nisam mogla da vidim
jasno sa mog mesta jer sam bila isuvie niska i pogled su mi zaklanjala lea
mojih u crnu svilu obuenih tetaka i strina i mukaraca u barunastim
ogrtaima, ali sam virila. Znala sam da je to boica sa sasuenom krvlju
muenika svetog Gennara, koga su bacili na muke, a zatim mu svirepo odsekli
glavu po nareenju imperatora Dioklecijana pre vie od hiljadu godina.
Na biskup i svetenik su se molili. Tetke svetog Gennara isputale su
zvonke jauke preklinjui sveca.
Svetenik je paljivo, ne dodirujui staklo, okrenuo relikvijar s jedne na
drugu stranu jedanput, zatim drugi put.
inilo se da je prola itava venost. Pokraj mene, Isabella je pognula
glavu i zatvorila oi dok su joj se usne pomerale u neujnoj molitvi. Sa druge
strane, mali Alfonso je sveano spustio glavu, ali je zadivljen svetenikom virio
kroz svoje kovrde.
Iz sveg srca sam verovala u Boju mo i da se sveci meaju u poslove ljudi.
Mislei da je najsigurnije da pratim Isabellin primer, pognula sam glavu, jako
zamurila i aputala molitvu sveu zatitniku Napulja: Blagoslovi na voljeni

grad i uini da bude siguran. Zatiti kralja, mog oca, majku i Alfonsa. Amin.
agor strahopotovanja proao je gomilom. Letimino sam pogledala ka
oltaru. Svetenik je ponosno pokazivao srebrni relikvijar, pruajui ga ispred
sebe kako bi ljudi mogli paljivo da ga pogledaju. Il miracolo e fatto,, objavio
je.

udo se dogodilo.
Hor je zapoeo, a skup nastavio, pesmu Te Deum, zahvaljujui se Bogu to
nam je podario ovaj blagoslov.
Iz poloaja na kome sam bila, nisam mogla da vidim ta se dogodilo, ali mi
je Isabella apnula: tamna, isuena supstanca u boici poela je da se topi,
zatim da isputa mehurie i krv iz starina jo jednom je postala tena. Sveti

Gennaro je dao znak da je uo nae molitve i da je zadovoljan. Zatitie grad u

kome je bio biskup tokom svojih ovozemaljskih godina.
Bio je to dobar znak, promrmljala je, posebno za kralja na njegovu

godinjicu. Sveti Gennaro e ga zatititi od svih neprijatelja.

Trenutni napuljski biskup uzeo je relikvijar od svetenika i siao sa oltara
prema tronu. Drao je etvrtastu, srebrno-staklenu kutiju ispred kralja
Ferrantea i ekao da monarh ustane i prie.
Moj deda nije ni ustao niti kleknuo pred takvim udom. Nastavio je da sedi
na tronu, primoravajui biskupa da mu prinese relikvijar. Tek tada se Ferrante
pokorio starom obiaju i priljubio usne uz staklo pod kojim je bila sveta krv.
Biskup se vratio do oltara. Mukarci iz kraljevske loze Aragona zatim su
prilazili jedan po jedan, moj otac prvi, i ljubili svetu relikviju. Mi, ene i deca,
ili smo za njima, moj brat i ja smo se i dalje vrsto drali jedno drugog.
Napuila sam usne uz staklo, zagrejano dahom mojih roaka, i netremice
gledala u tamnu tenost smetenu unutra. ula sam da uda postoje, ali nikad
ranije nisam videla nijedno. Bila sam zapanjena.
Stajala sam pokraj Alfonsa kad je bio red na njega. Nakon toga smo se
vratili na mesta koja su bila odreena za nas.
Biskup je vratio relikvijar sveteniku i blagosiljao nas. Dva prsta njegove
desne ruke isecala su krst u vazduhu, prvo iznad mog dede, zatim iznad
okupljene kraljevske porodice.
Hor je ponovo zapevao. Stari kralj je ustao, pomalo ukoen. Straari su
napustili svoja mesta oko trona i krenuli ispred njega ka izlazu iz crkve, gde su
ga ekale koije. Kao i uvek, ili smo za njim.
Obiaj je nalagao da cela crkvena zajednica, ukljuujui i lanove
kraljevske porodice, ostane na mestu tokom cele ceremonije, dok svaki lan ne
prie i ne poljubi relikviju, ali je Ferrante bio isuvie nestrpljiv da bi ekao na
neplemie.
***
Vratili smo se pravo u Castel Nuovo, trapezoidni zamak od cigala boje
blata koji je pre dve stotine godina sagradio Charles od Anuja da mu slui kao
dvorac. Prvo je uklonio trone ostatke franjevakog samostana posveenog
Devici Mariji. Charle je vie cenio sigurnost od elegancije: svaki ugao zamka,
koji je on zvao Moschio Angiono, Anujska tamnica, bio je ojaan ogromnim
valjkastim kulama, iji su zupasti vrhovi trali ka nebu.
Dvorac je stajao u samom zalivu, toliko blizu obali da sam, kao mala, esto
proturala ruku kroz prozor zamiljajui da mazim more. Tog jutra povetarac se
dizao sa vode i dok sam se vozila u otvorenim koijama izmeu Alfonsa i
Isabelle, sa zadovoljstvom sam udahnula miris mora. ovek ne moe da ivi u
Napulju gde stalno vidi vodu, a da je ne zavoli. Stari Grci su grad nazvali
Partenope po staroj sireni, pola eni, pola ptici, koja se zbog neuzvraene
ljubavi prema Odiseju bacila u more. Po legendi, more ju je izbacilo na

napuljsku obalu. ak i kao devojica, znala sam da nije zbog ljubavi mukarca
namamljena u talase.
Podigla sam veo da bih vie uivala u vazduhu. Pridigla sam se u koiji i
okrenula unazad da bih bolje videla udubljeni meseev srp obale, sa tamnoljubiastim Vezuvom na istoku i ovalnom tvravom Castel del Ovo na zapadu.
Isabella me je, zbog gomile, odmah posadila natrag jako me povukavi, iako joj
je izraz lica ostao pribran i kraljevski.
Naa koija protutnjala je kroz glavnu kapiju zamka, gde su se nalazile dve
kule; sa jedne strane Kula straara, a sa druge Srednja kula. Spajala ih je bela,
mermerna trijumfalna kapija Alfonsa Velikodunog, koju je podigao moj
pradeda da bi obeleio svoj pobedonosni ulazak u Napulj kao novi vladar. Bilo
je to prvo to je obnovio na uruenoj palati i kada je sagradio kapiju, prekrstio
je svoje novo boravite u Castel Nuovo.
Prolazili smo ispod nieg od dva luka i netremice sam posmatrala reljef na
kome je prikazan Alfonso u koiji, okruen plemiima koji ga doekuju. Visoko
iznad bila je postavljena raskona statua Alfonsa, vea od prirodne veliine.
Pokazivao je ka nebu, a ruka mu je dosezala iza kula. I ja sam se oseala
raskono. Bila sam u Napulju, uz sunce, more i mog brata i bila sam srena.
Nisam mogla da zamislim da bi neko mogao da mi oduzme takvo
zadovoljstvo.
Kada smo bili u unutranjem dvoritu i kada je glavna kapija bila
zatvorena, izali smo iz koija i uli u Veliku dvoranu. Tamo su, na najduem
stolu na svetu, stajale poslastice: inije sa maslinama i voem, sve vrste hleba,
dva peena vepra u ijim vilicama behu pomorande, peena i punjena ivina i
morska hrana, ukljuujui i sone raie. Bilo je i mnogo vina Lachrima Christi,
Hristove suze, napravljenog od grkog groa koje je uzgajano na plodnim
padinama Vezuva. Alfonso i ja smo uzeli vino razblaeno vodom. Dvorana je
bila ukraena svim vrstama cvea. Ogromni mermerni stubovi bili su obloeni
zlatnim brokatom i ukraeni plavim barunom, za koji su bili privreni venci
od rua crvenih poput krvi.
Naa majka, madona Trusija, bila je tamo da nas doeka. Potrali smo ka
njoj. Stari Ferrante ju je voleo i nimalo nije mario to je mom ocu rodila dvoje
dece van braka. Kao i uvek, pozdravila je svakog od nas poljupcem i toplim
zagrljajem. Mislila sam da je ona najlepa ena ovde. Blistala je, nevina
plavokosa boginja meu jatom spletkakih gavrana. Kao i moj brat, bila je
jednostavno dobra i nije provodila dane razmiljajui o tome kakvu korist da
izvue, ve kako da prui ljubav, utehu. Sedela je izmeu Alfonsa i mene, a
Isabella je bila sa moje desne strane.
Ferrante je nadzirao gozbu sedei na elu stola. Daleko iza njega bio je
zasvoeni prolaz koji je vodio do njegove prestone sobe, a zatim u njegove line
odaje. Iznad njega visila je ogromna tapiserija sa kraljevskim napuljskim
oznakama, zlatni ljiljani na tamnoplavoj pozadini, uveni fleur-de-lis
nasledstvo iz doba vladavine Anuja.
Taj zasvoeni prolaz bio mi je posebno zanimljiv tog dana. Upravo taj
hodnik sa svodovima postae moj put ka otkriu.

Kada je gozba zavrena, dovedem su muziari i otpoeo je ples, koji je stari

kralj posmatrao sa trona. Ni ne pogledavi nas, decu, moj otac uze za ruku moju
majku i povede je na ples. Iskoristila sam veselje da pobegnem Isabellinom
pomnom pogledu i da se ispovedim bratu.
Pronai u Ferranteove mrtvake, rekla sam mu. Nameravala sam da
uem u kraljeve line odaje bez njegove dozvole, to je neoprostivo krenje
pravila ak i za lana porodice. Da neki stranac to uradi, to bi se smatralo
izdajom.
Alfonsove oi se razrogaie iznad pehara. Sancha, nemoj. Ako te uhvate,
ne moe ni da zamisli ta bi ti otac uradio.
Ali, ja sam se ve danima borila sa nepodnoljivom znatieljom i vie nisam
mogla da je potisnem. ula sam kako je jedna slukinja rekla dona Esmeraldi
mojoj dadilji i strasnoj skupljaici kraljevskih glasina, da je to istina: starac je
imao tajnu sobu mrtvaka koju je stalno poseivao. Slugama je nareeno da
iste tela od praine i briu podove. Do tada sam, zajedno sa ostalim lanovima
porodice, verovala da su to govorkanja koja podstiu dedini neprijatelji.
Bila sam poznata po odvanosti. Za razliku od mog mlaeg brata, koji je
samo eleo da ugodi starijima, poinila sam bezbroj dejih nestaluka. Penjala
sam se na drvee da bih uhodila dvoje roaka koji su se venali jednom dok su
konzumirali plemeniti brak kome su kumovali kralj i biskup, i oboje su me
videli kako zurim kroz prozor. Jednom prilikom sam sakrila abe krastae u
gornji deo haljine i pustila ih na sto tokom kraljevskog banketa. Da bih se
osvetila zbog kazne, jedanput sam ukrala krag maslinovog ulja iz kuhinje i
prosula ga po pragu oeve spavae sobe. Moje roditelje nije toliko zabrinulo
maslinovo ulje, koliko to da sam, sa deset godina, iskoristila svoj najbolji nakit
da podmitim straara da ode.
Uvek bi me grdili, a to na koliko u biti zatvorena u deju sobu zavisilo je
od toga koliko je bilo drsko nedelo koje sam poinila. Nije me bilo briga. Alfonso
je pristajao da bude zatvorenik sa mnom, da bi me teio i zabavljao. Zbog toga
sam ostala nepopravljiva. Gojazna dona Esmeralda, iako je bila sluavka, nije
me se plaila niti me je potovala. Kraljevsko poreklo nije ostavljalo utisak na
nju. Iako ona nije bila plave krvi, njeni otac i mati su sluili u domainstvu
Alfonsa Velikodunog, a zatim u Ferranteovom. Brinula se o mom ocu pre nego
to sam se ja rodila.
U to vreme, usred svoje etvrte dekade, bila je impozantna figura: krupnih
kostiju, debela, irokih kukova i vilice. Njena kosa crna poput gavrana, jako
proarana sedim, bila je uredno skupljena ispod crnog vela.
Nosila je crnu haljinu kao znak veite tuge, iako je njen mu, mladi vojnik
u Ferranteovoj vojsci, umro skoro etvrt veka ranije. Nakon toga, dona
Esmeralda postala je vrlo pobona. Zlatno raspee lealo je na njenim bujnim
grudima.
Nije imala dece. Iako nije bila naklonjena mom ocu zapravo je jedva
mogla da sakrije prezir koji je oseala prema njemu Esmeralda se ponaala kao
da sam njena erka kada me je Trusija rodila.

Mada me je volela i davala sve od sebe da me zatiti, moje ponaanje je

uvek izazivalo prekor. Zakiljila bi, obesila usne u znak neodobravanja i
odmahivala bi glavom. Zato ne moe da se ponaa kao tvoj brat?
To pitanje me nikada nije povredilo. Volela sam svog brata. Zapravo, elela
sam da vie budem kao on i moja majka, ali nisam mogla da uguim ono to
sam bila. Onda bi Esmeralda rekla neto to bi me veoma zabolelo.
Loa si kao tvoj otac u tim godinama...
U velikoj trpezariji sam pogledala malog brata i rekla: Otac nikad nee
saznati. Pogledaj ih... Pokazala sam prema odraslima koji su se smejali i
plesali. Niko nee ni primetiti da sam otila. Zastala sam. Kako moe da
izdri, Alfonso? Zar ne eli da zna da li je to istina?
Ne, trezveno je odgovorio.
Zato?
Zato to je moda istina.
Tek kasnije sam shvatila ta je hteo time da kae. Umesto toga, razoarano
sam ga pogledala i onda se, uz kovitlanje sukanja od zelene svile, probila kroz
gomilu.
Provukla sam se kroz zasvoeni hodnik i pored velike zlatno-plave
tapiserije koja je visila u njemu, a da me niko nije video. Verovala sam da sam
jedina koja je pobegla sa zabave. Pogreila sam.
Veoma sam se iznenadila kad sam ugledala da velika drvena vrata
kraljeve prestone sobe stoje odkrinuta kao da je neko hteo da ih zatvori, ali mu
nije ba polo za rukom. Tiho sam ih otvorila toliko da mogu da uem i zatim ih
zatvorila za sobom.
Prostorija je bila prazna poto su straari bili zauzeti posmatranjem svojih
tienika u Velikoj dvorani. Iako nije bila tako velianstvena kao dvorana, ova
soba izazivala je potovanje. Ispred glavnog zida bio je Ferranteov tron: stvar
od kitnjasto izrezbarenog tamnog drveta, tapacirana tamno-crvenim barunom,
stajala je na niskom podijumu sa dva stepenika. Iznad prestola bio je baldahin
sa ljiljanima koji su bili zatitni znak Napulja, a sa obe strane luni prozori su
se protezali od poda do tavanice i uokvirivali sjajan pogled na zaliv. Sunevi
zraci prodirali su kroz prozore, odbijajui se o bele mermerne podove i okreene
zidove, stvarajui zaslepljujui, eterini utisak.
Ovo mesto izgledalo je isuvie otvoreno, isuvie svetlo da bi krilo neku
tajnu. Zastala sam na trenutak, ispitujui okolinu, dok su u meni rasli i radost i
strah. Plaila sam se, ali, kao i uvek, radoznalost je nadvladala bojazan.
Krenula sam ka vratima koja su vodila u dedine line odaje. Samo jednom
sam prola kroz njih, pre par godina kada je Ferrantea drmala opasna groznica.
Ubeeni da umire, lekari su pozvali porodicu da se oprosti od njega. Bila sam
uverena da me se kralj nee setiti, ali je spustio ruku na moju glavu i poastio
me osmehom.
Bila sam zaprepaena. Celog ivota povrno je pozdravljao mene i mog
brata, zatim bi sklonio pogled i zagledao bi se u daljinu, brinui se o vanijim
stvarima. Nije bio drueljubiv, ali sam ga nekoliko puta uhvatila u udnim

trenucima, dok posmatra svoju decu i unuice otrim pogledom, prosuujui,

vagajui.
Nijedan detalj mu nije promicao. Nije bio neljubazan ili grub, ve rastrojen.
Kada bi govorio, ak i za vreme porodinih svetkovina na kojima je bilo mnogo
ljudi, bilo je to obino sa mojim ocem i to samo o politikim stvarima. Njegov
poslednji brak, sa Huanom od Aragona, njegovom treom enom, bio je iz
ljubavi vie nije imao potrebe da poboljava svoj politiki poloaj, da raa
naslednike. Ali je odavno iscrpeo svu poudu. Kralj i kraljica kretali su se u
razliitim krugovima i sada su razgovarali jedino kada je prilika to zahtevala.
Toga dana, dok je leao u krevetu navodno umirui i kada je stavio ruku na
moju glavu i nasmeio se, zakljuila sam da je nean.
U prestonoj sobi, udahnula sam da bih se ohrabrila i brzo krenula prema
Ferranteovim linim odajama.
Nisam oekivala da u nai mrtvace. Moja zebnja poticala je od toga ta e
biti ako budem uhvaena.
Sa druge strane tekih vrata prestone sobe, zvuk zabave i muzika postajao
je sve tii. ula sam kako moje svilene suknje ute vukui se po mermeru.
Nesigurno sam otvorila vrata koja su vodila u kraljevu spoljnu odaju.
Prepoznala sam je poto sam prola kroz nju kada je Ferrante bio bolestan.
Ovde je bila kancelarija, sa etiri stolice, velikim pisaim stolom, stolovima,
mnogobrojnim zidnim svenjacima koji gore do duboko u no, kartama Napulja
i Papske drave na zidu. Takoe je visio i portret mog pradede Alfonsa sa
maem ukraenim draguljima koji je doneo iz panije i koji je Ferrante nosio
danas u Duomu.
Odvano sam dodirivala zidove, razmiljajui o skrivenim odajama,
prolazima. Paljivo sam gledala mermerni pod traei pukotine koje bi ukazale
na stepenice koje vode do tamnice, ali nita nisam nala. Nastavila sam kroz
zasvoen hodnik do druge prostorije nametene za privatne obede. Ni ovde nije
bilo nieg znaajnog.
Ostala je samo Ferranteova spavaa soba sa tekim vratima. Guei u sebi
misli o tome da e me uhvatiti i kazniti, odvano sam ih otvorila i ula u
unutranju odaju, najliniju od svih kraljevskih prostorija.
Za razliku od drugih svetlih i veselih soba, ova je bila zaguljiva i mrana.
Prozori su bili prekriveni draperijama od tamno-zelenog baruna, koje nisu
proputale ni sunevu svetlost ni vazduh. Veliki prekriva iste zelene boje
pokrivao je vei deo kreveta, na kome su stajala bezbrojna krzna. Oigledno je
Ferrante bio zimogroljiv.
S obzirom na status svog vlasnika, odaja je bila prilino neukraena. Jedini
znaci raskoi bili su zlatna bista kralja Alfonsa na kaminu i zlatni kandelabri
koji su stajali sa obe strane kreveta.
Panju mi je privukao zid preko puta gde su bila irom otvorena vrata. Iza
njih je bila sobica sa drvenim oltarom, sveama, brojanicama, statuetom svetog
Gennara i tapaciranom klupom za molitvu.

Meutim, na kraju te male odaje, pored skromnog oltara, bila su jo jedna

vrata ona behu zatvorena. Vodila su dalje u unutranjost, a kraj njihovih ivica
probijala se bleda, treperava svetlost.
Osetila sam uzbuenje pomeano sa strahom. Da li je slukinja ipak rekla
istinu? Viala sam smrt i ranije.
Kraljevska porodica je bila velika i u njoj se umiralo, tako da sam morala
da prolazim pored bledih izloenih tela odojadi, dece i odraslih. Ali pomisao na
to to moda lei iza tih unutranjih vrata, zaokupila je moju matu. Hou li

pronai kosture koji lee jedan preko drugog? Gomile tela koja se raspadaju?
Nizove kovega?
To iekivanje je postalo nepodnoljivo. Brzo sam prola kroz usku sobu sa
oltarom i nesigurnim prstima dodirnula bronzanu rezu koja je vodila u
nepoznato. Za razliku od svih drugih vrata koja su bila deset puta ira i etiri
puta via od mene, ova su bila jedva dovoljno velika da ovek moe da proe
kroz njih.
Otvorila sam ih.
Jedino mi je hladna oholost koju sam dobila oevom krvlju dozvolila da
zaustavim vrisak uasa; Obavijena tminom, odaja nije lako odavala svoju
veliinu. Mojim dejim oima inila se ogromnom, bezgraninom, donekle
zahvaljujui tamnom, neobraenom kamenu. Samo tri tanke, votane sveice
osvetljavale su zidove bez prozora: jedna malo udaljena od mene i dve na
velikim gvozdenim zidnim svenjacima sa obe strane ulaza.
Tano iznad njih stajao je moj domain elei mi dobrodolicu, a lice mu
bee osvetljeno zlatnim sjajem treperavih svea. Ili, tanije, nije stajao, ve je
bio podboen na uspravnu gredu koja se pruala ba pored krune na njegovoj
glavi. Nosio je plavi ogrta, prikaen na ramena zlatne tunike medaljonima sa
cvetom ljiljana. Na grudima i bedrima, konopci su ga drali vrsto privezanog
za podupira. ica, privezana za jednu ruku, podizala ju je daleko od tela i
savijala je u laktu, dok je dlan bio okrenut malo nagore, kao da nekog priziva.

Uite, Vae velianstvo.

Lice mu je bilo kao lakirani pergament oker boje i blistalo je na svetlosti.
Bilo je jako zategnuto preko jagodinih kostiju, otkrivajui smee zube koji su
se jezivo cerili. Kosa, koja je za ivota moda bila bujna, sastojala se od nekoliko
tankih kestenjastih pramenova koji su visili sa smeurane koe glave. A
njegove oi...
Ah, njegove oi. Neko je dopustio da se njegove duge crte lica jezivo sasue.
Usne su mu sasvim nestale, ui su se pretvorile u debele, majune komade koe
okaene o njegovu lobanju. Na nosu, upola manjem od mog malog prsta, nestale
su mesnate nozdrve i sad su se pretvorile u dve zjapee rupe, inei da jo vie
izgleda kao kostur. Ali taj neko nije dopustio da nestanu njegove oi. U onim
dupljama bile su dve dobro postavljene, vrlo uglaane one jabuice od belog
mermera, na kojima su paljivo bile iscrtane zelene duice sa crnim zenicama.
Mermer je blistao na svetlosti, pa sam imala oseaj da me neko posmatra.
Progutala sam knedlu. Drhtala sam. Do tog trenutka bila sam dete u
budalastom pohodu koje zamilja da se igra, da doivljava pustolovinu. Ali u

ovom otkriu nije bilo uzbuenja, pre vremena sazrelog zadovoljstva,

bezobrazne radosti, samo saznanja da sam naletela na neto veoma odraslo i
uasno.
Zakoraila sam ka biu ispred sebe, nadajui se da je ono to sam videla na
neki nain lano, da nikad nije ni bilo ljudsko bie. Nesigurno sam pritisnula
butinu preko satenskih pantalona i osetila utavljenu kou preko kosti. Noge su
ostale u tankim arapama od telee koe i finim papuama sa resama na koje se
nije oslanjala nikakva teina. Odmakla sam ruku, uverena u suprotno.

Kako moe da izdri, Alfonso? Zar ne eli da zna da li je to istina?

Ne. Zato to je moda istina.
Kako je bio mudar moj mladi brat: najvie na svetu sam elela da izbriem
iz seanja ono to sam upravo videla. Tada se promenilo sve to sam mislila o
mom dedi. Mislila sam da je dobar starac, strog, ali da ga je na to nateralo
breme vladavine. Verovala sam da su baroni, koji se bune protiv njega, loi
ljudi koji vole nasilje iz ista mira, zato to su Francuzi. Verovala sam slugama
koji su, za ljude koji su prezirali Ferrantea govorili da su laovi. ula sam kako
Ferranteova sobarica apue dona Esmeraldi da kralj ludi i rugala sam se tome.
Suoena sa nezamislivom udovinou, sada se nisam smejala. Drhtala
sam, ali ne zbog jezovitog prizora preda mnom, ve zbog toga to sam shvatila
da Ferranteova krv tee kroz moje vene.
Spotiui se krenula sam napred u sumrak pored straara koji je uvao
sobu i videla jo moda deset tela u senci, sva naslonjena i vezana, sa
mermernim oima i nepomina. Sva osim jednog.
Nekih est leeva ispred mene, figura koja je nosila upaljenu sveu
okrenula se prema meni. Prepoznala sam dedu, njegovo lice uokvireno sedom
bradom bilo je bledo i sablasno na treperavoj svetlosti.
Sancha, zar ne?, slabo se osmehnuo. Pa, oboje smo iskoristili proslavu da
se izvuemo iz gomile. Dobro dola u moj muzej mrtvih.
Oekivala sam da e biti besan, ali se ponaao kao neko ko doekuje goste
na intimnoj zabavi. Dobra si, rekao je. Nisi ni cijuknula, a ak si i dodirnula
starog Roberta. Nagnuo je glavu ka lesu koji je bio najblii ulazu. Veoma
smelo. Tvoj otac je bio mnogo stariji nego ti sada, kada je prvi put uao ovde.
Zavritao je, a onda briznuo u pla kao obina devojica.
Ko su oni?, upitala sam. Bila sam zgroena, ali je znatielja zahtevala da
saznam celu istinu.
Ferrante je pljunuo na pod. Anuji, odgovorio je. Neprijatelji. Onaj
tamo, pokazao je na Roberta, bio je grof, dalji roak Charlea Anujskog.
Zakleo mi se da e preuzeti moj tron.
Deda se prigueno, zadovoljno nasmejao. Vidi ko je ta dobio. Ferrante
nepokolebljivo ode do svog biveg suparnika. A, Roberte? Ko se sad smeje?
Pokazao je na jeziv skup i odjednom mu je ton postajao ei. Grofovi i markizi,
ak i vojvode. Svi do jednog bili su izdajnici. Svi su eznuli da me vide mrtvog.
Zastao je da bi se smirio. Dolazim ovde kada mi treba da se prisetim svojih
pobeda. Da se setim da sam jai od svojih neprijatelja.

Zurila sam u mukarce. Oigledno su eksponati za ovaj muzej prikupljani

dugo vremena. Neka tela imala su jo uvek puno kose na glavi i guste brade.
Drugi, poput Roberta, izgledali su pomalo otrcano. Ali su svi bili obueni u ruho
koje je oznaavalo njihov plemiki rod, u svilu, brokat i barun. Neki su imali
maeve sa zlatnim balacima o boku. Drugi su nosili ogrtae obrubljene
hermelinom i drago kamenje. Jedan je na glavi imao crnu barunastu kapu sa
belim nojevim perom, nagnutim na aljiv nain. Neki su jednostavno stajali.
Drugi su bili u razliitim pozama: jedan je stavio runi gleanj na kuk, drugi je
posegnuo za balakom svog maa, trei je ispruio dlan, pokazujui prema
svojim prijateljima.
Svi su bezizraajno zurili ispred sebe. Oi?, rekla sam. Bilo je to pitanje.
Ferrante me je trepui gledao s visine. teta to si ensko. Bila bi dobar
kralj. Od sve njegove dece, ti najvie lii na svog oca. Ponosna si i vrsta
mnogo vie nego on. Ali, za razliku od njega, ti bi imala petlje da uradi sve to
je potrebno za kraljevstvo. Uzdahnuo je. Ne kao ona budala Ferrandino. On
samo eli mekan krevet i da mu se lepe devojke dive. Nema kimu, nema
mozga.
Oi, ponovila sam. Plaile su me. U njima je bilo neke izopaenosti koju
sam morala da razumem. ula sam to to mi je upravo rekao rei koje nisam
elela da ujem. elela sam da skrenem misli, da ih zaboravim. Nisam elela da
budem kao kralj i kao moj otac.
Istrajne stvarice, kazao je. Oi se raspadnu kada se telo mumificira ne
moe to nikako da se sprei.
Prvi su imali sputene kapke iznad praznih onih duplja. Izgledali su kao
da spavaju. eleo sam da me uju kada im se obraam. eleo sam da mogu da
ih vidim kako me sluaju. Ponovo se nasmejao. Pored toga, ovako je
delotvornije. Kako se prepao moj poslednji gost kad je video svoje nestale
sunarodnike kako zure u njega!
Pokuala sam da naem neki smisao u svemu tome iz mog naivnog ugla.
Bog vas je uinio kraljem. Ako su ovi ljudi bili izdajnici, bili su protiv
Boga. Nije ih bilo greh ubiti.
Bio je ispunjen gaenjem zbog ove moje primedbe. Ne postoji greh!.
Zastao je. Poeo je da me pouava. Sancha, udo svetog Gennara... skoro uvek
se dogaa u maju i septembru. Ali zato misli da udo obino ne uspe kada
svetenik uzme relikvijar u decembru? To pitanje me je iznenadilo. Nisam ni
nasluivala odgovor. Razmisli, devojice.
Ne znam, Vae velianstvo...
Zato to je u maju i septembru toplije. I dalje nisam razumela.
Zbunjenost mi se ogledala na licu. Vreme je da prestane da se prihvata te
gluposti o Bogu i svecima. Postoji samo jedna sila na Zemlji mo nad ivotom i
smru. Za sada je, barem u Napulju, ja posedujem. Jo jednom me je
podstaknuo. Razmisli. Supstanca u boici je u poetku vrsta. Zamisli svinjsko
ili jagnjee salo. ta se deava sa tim salom kada pee ivotinju na ranju,
odnosno kad ga izloi toploti?
Kaplje u vatru.

Toplota pretvara vrste stvari u tene. Tako e se, moda, ako odnese
relikvijar svetog Gennara iz hladnog, mranog ormana u Duomo tokom toplog,
sunanog dana i saeka malo... il miracolo e fatto. Neto vrsto e se pretvoriti
u tenost.
Ve sam bila zapanjena. Jeres mog dede samo je produbila taj oseaj. Setila
sam se Ferranteovog povrnog odnosa prema svemu religioznom, njegove elje
da ne ode na misu ili da to pre zavri sa njom. Sumnjala sam da je ikada
kleknuo ispred malog oltara koji je vodio do sobe koja je bila dom njegovih
pravih ubeenja. A ipak, u isto vreme me je zanimalo njegovo objanjenje uda.
Moja vera postala je nesavrena, proarana sumnjom. Ali bez obzira na to,
navika je bila jaka. Tiho i brzo sam se molila Bogu da oprosti kralju i svetom
Gennaru da ga zatiti bez obzira na grehe. Po drugi put tog dana, molila sam se
Gennaru da zatiti Napulj, ovog puta ne samo od zloina koji su inili nelojalni
baroni.
Ferrante je svojom koatom rukom proaranom plavim venama posegao
za mojom malom i njegov stisak nije dozvoljavao neslaganje. Hajde, dete.
Pitae se gde smo. Osim toga, dovoljno si videla.
Razmiljala sam o svakom mukarcu u muzeju mrtvih, o tome kako im je
moj zluradi deda sigurno objasnio kakva ih sudbina eka, o tome kako su slabii
sigurno plakali i molili da ih potedi. Pitala sam se kako ih je ubio. Sigurno na
nain koji ne ostavlja tragove.
Ferrante je visoko podigao sveu i poveo me iz svoje mrtvake galerije. Dok
sam ekala u sobi sa oltarom da on zatvori vratanca, razmiljala sam o istom
zadovoljstvu koje je doivljavao u drutvu svojih rtava.
Bio je sposoban da ubije bez grie savesti, sposoban da se naslauje tim
inom. Moda je trebalo da se plaim za svoj ivot, poto sam nepotrebno
ensko, a ipak se nisam bojala. Ovo je bio moj deda. Prouavala sam njegovo
lice na zlatnoj svetlosti: imao je neki dobroudni izraz i na rumenim obrazima
mu je bila reetka od ispucalih kapilara koju oduvek pamtim. Pogledala sam ga
paljivo u oi, koje su tako liile na moje, traei znakove okrutnosti i ludila koji
su nadahnuli nastanak muzeja.
Te oi su me prouavale, prodorno i zastraujue razumno. Ugasio je sveu
i stavio je iznad malog oltara, a zatim me ponovo uhvatio za ruku.
Nikome neu rei, Vae velianstvo. Izustila sam to ne zato to sam se
plaila ili zato to sam elela da se zatitim, ve zbog elje da Ferrantu stavim
do znanja da sam sasvim odana porodici.
Lagano se nasmejao. Draga, ba me briga. Jo bolje ako kae. Neprijatelji
e me se jo vie plaiti.
Proli smo kroz kraljevu spavau sobu, kroz dnevnu sobu, spoljnu
kancelariju i na kraju, prestonu sobu. Pre nego to je gurnuo vrata, okrenuo se
da me pohvali. Nije lako nama jaima?
Podigoh bradu da bih ga pogledala.
Star sam i neko e ti rei da postajem slabouman, ali i dalje primeujem
veinu stvari. Znam koliko voli svog brata. Kao da je pogledao negde u sebe.
Voleo sam Huanu jer je bila dobroduna i odana. Znao sam da me nikada nee

izdati. Tvoja majka mi se svia iz istog razloga ljupka ena. Njegova panja se
ponovo okrenula ka spolja da bi me prouavao. Tvoj mlai brat je na nju
velikoduan. Bie beskoristan kad je politika u pitanju. Video sam kako si mu
odana. Ako ga voli, pazi na njega. Zna, mi jaki moramo da pazimo na slabije.
Oni nemaju hrabrosti da urade ono to je neophodno za preivljavanje.
Paziu ga, odvano sam rekla, ali se nikada neu sloiti sa dedinim
miljenjem da su ubijanje i okrutnost neophodni za zatitu Alfonsa.
Ferrante odgurnu vrata. Drei se za ruke, vratili smo se u Veliku dvoranu
u kojoj su muziari svirali. Prela sam pogledom preko gomile traei Alfonsa i
videla ga kako stoji u suprotnom uglu i kao sova nas posmatra. Moja majka i
Isabella su plesale i na trenutak su sasvim zaboravile na nas decu.
Ali moj otac, vojvoda od Calabrije, oigledno je primetio da je kralj nestao.
Podigla sam pogled i trgla se kada je zakoraio ispred nas i zaustavio nas
jednim pitanjem.
Vae velianstvo, da li vam ova devojica dosauje? Tokom svog kratkog
ivota, nikada nisam ula da se vojvoda na neki drugi nain obraa svom ocu.
Pogledao me je, a izraz lica bee mu neprijateljski i sumnjiav. Pokuala sam
da se ponaam kao nevinace, ali nakon onoga to sam videla, nisam mogla da
sakrijem da sam se potresla do sri.
Ni najmanje, raspoloeno odgovori Ferrante. Samo smo neto istraivali.
To je sve.
U lepim, bezdunim oima mog oca prvo se ogledalo otkrie, zatim bes.
Dobro je razumeo gde smo deda i ja bili i poto sam bila poznata kao
neposluna, shvatio je da nisam tamo bila pozvana.
Ja u se obraunati s njom, ree vojvoda veoma preteim glasom. Bio je
poznat po tome da se estoko ponaao prema svojim neprijateljima, Turcima.
Traio je da lino mui i ubije zarobljene u bici za Otranto, na nain koji je bio
toliko neljudski da nama, deci, nisu dozvolili ak ni da to ujemo. Kazah sama
sebi da se ne plaim. Bilo je neprikladno da mene, lana kraljevske porodice,
izmlati. Nije shvatao da me je ve kaznio najveom moguom kaznom: nije me
voleo i to nije krio. A ja, ponosna na njega, nikada ne bih priznala da oajniki
elim da steknem njegovu naklonost.
Nemoj da je kazni, Alfonso, ree Ferrante. Samo je hrabra.
Devojice ne bi trebalo da budu hrabre, suprotstavio se moj otac. Ova
ponajmanje od svih. Moja ostala deca su podnoljiva, ali ona me samo nervira
od dana kada se rodila i to je dan zbog kojeg jako alim.
Besno me je pogledao. Idi. Njegovo velianstvo i ja moramo neto da
razgovaramo. Ti i ja emo ovo raspraviti kasnije.
Ferrante pusti moju ruku. Blago sam se naklonila i rekla: Vae
velianstvo. Otrala bih to pre mogu samo da dvorana nije bila ispunjena
odraslima koji bi se svi okrenuli i traili od mene da budem pristojna. Zato sam
najbre to sam mogla prola do brata koji me je oekivao.
Samo me je pogledao i zagrlio. Oh, Sancha! Znai, istina je... ao mi je to
si to morala da vidi. Jesi li se uplaila?

Moje srce, koje se smrzlo u prisustvu dvojice starijih, raskravilo se pored

Alfonsa. Nije eleo da zna detalje onoga to sam videla, samo je hteo da zna
kako se ja nosim s tim. Pomalo me je iznenadilo to moj mlai brat nije bio vie
zapanjen kad je saznao da su glasine istinite. Moda je bolje razumeo kralja od
mene.
Povukla sam se, ali su mi ruke jo uvek bile upletene sa njegovim. Nije
bilo tako strano, slagala sam.
Otac je izgledao besno. Bojim se da e te kazniti.
Slegoh ramenima. Moda i nee. Ferrantu nije bilo ni najmanje stalo.
Zastala sam, a zatim dodala, deje se razmeui hrabrou: Uostalom, ta e
otac da uradi? Da me natera da budem u svojoj sobi? Da mi ne da, da veeram?
Ako bude to uradio, proaputa Alfonso, ja u doi kod tebe i tiho emo se
igrati. Ako bude gladna, doneu ti hrane.
Nasmeila sam se i spustila dlan na njegov obraz. Sutina je u tome da ne
sme da se brine. Ne postoji nita to otac moe da uradi to bi me stvarno
povredilo.

Kako sam pogreila.

Dona Esmeralda je ekala ispred Velike dvorane da nas povede u deju
sobu. Alfonso i ja smo bili veseli, posebno kad smo proli pored uionice u kojoj
bismo, da nije raspust, uili latinski pod nenadahnutim okom fra Giuseppea
Marije. Fra Giuseppe bio je dominikanski monah tunog lica iz oblinjeg
samostana svetog Domenica Maggiorea, uvenog po tome to se u njemu pre
dva veka raspee obratilo Tomi Akvinskom. Fra Giuseppe je bio toliko krupan
da smo ga i Alfonso i ja prekrstili i na latinskom ga zvali fra Cena, otac Veera.
Dok smo prolazili pored uionice, sveano sam poela konjugaciju naeg
trenutno omiljenog glagola.
Ceno, rekoh. Veeram.
Alfonso je tiho zavrio. Cenare, kazao je. Cenavi. Cenatus.
Dona Esmeralda je prevrnula oima, ali nije nita rekla.
Zakikotala sam se zbog ale o fra Giuseppeu, ali sam se u isto vreme setila
reenice koju je koristio na zadnjem asu da nas naui dativu.
Deo et homnibus peccavit. Greio je pred Bogom i pred ljudima.
Pomislih na Robertove mermerne oi kako zure u mene. Hou da znam da

me sluaju.
Kada smo stigli u deju sobu, Esmeraldi se pridruila sobarica i zajedno su
nam skidale sveanu odedu dok smo se mi nestrpljivo migoljili. Nakon toga
smo obukli odeu koja nas manje ograniava ja iroku ukasto-smeu haljinu,
a Alfonso jednostavnu tuniku i pantalone.
Otvorie se vrata deje sobe i kad smo se okrenuli, videli smo nau majku,
madona Trusiju u drutvu njene dvorske dame, dona Elene, panske plemkinje.
Ona je dovela svog sina, naeg omiljenog drugara za igru, Artura, koatog
nestaka dugih udova koji je prednjaio u jurcanju i penjanju na drvee,
sportovima u kojima sam uivala.

Majka se presvukla iz sveanog crnog u bledo-utu haljinu. Kad sam

pogledala njeno nasmeeno lice, pomislila sam na napuljsko sunce.
Maleni, kazala je. Imam iznenaenje. Idemo na izlet.
Alfonso i ja smo odobravajui povikali. Uhvatili smo mekane ruke madone
Trusije. Povela nas je iz deje sobe u hodnike zamka, a dona Elena i Arturo ili
su za nama. Ali, pre nego to smo stigli do slobode, imali smo nesrean susret.
Naleteli smo na mog oca. Ispod plavo-crnih brkova usne su mu bile smrknute i
odlune, a obrve skupljene. Pretpostavila sam da je krenuo u deju sobu da bi
me kaznio. S obzirom na date okolnosti, mogla sam takoe da pretpostavim ta
e biti kazna.
Iznenada smo stali. Vae velianstvo, ljupko je rekla moja majka i
naklonila se. Dona Elena nakloni se za njom.
Odseno je upitao Trusiju: Kuda ete?
Vodim decu na izlet.
Vojvoda pree nemirnim pogledom preko nae male skupine, zatim se
zaustavi na meni. Ispravila sam ramena i podigla bradu, prkosna i odluna da
mu ne pokaem ni znak razoaranja zbog sledee izjave.
Ona ne ide.
Ali, Vae velianstvo, raspust je...
Ona ne ide. Danas se gnusno ponaala. Moram odmah da se pozabavim
njom. Zastao je i tako pogledao moju majku da je ona uvenula kao cvet na
vrelini koja sve spaljuje. Idite sada.
Madona Trusija i Elena su se opet poklonile vojvodi. Majka i Alfonso me
oboje letimino i tuno pogledae pre nego to su nastavili.
Hajde, ree otac.
Hodali smo u tiini do deje sobe. Kada smo stigli, pozvao je dona
Esmeraldu da prisustvuje njegovom zvaninom obraanju.
Neu da troim ni trenutak svoje panje na beskorisnu devojicu za koju
nema nade da e naslediti presto, pri tom jo i dete koje je kopile.
Nije zavrio, ali to to me je tako brzo odbacio toliko me je zabolelo da
nisam mogla da propustim priliku da se ne osvetim.
Kakve veze to ima? I kralj je kopile, brzo sam ga prekinula, to vas ini
sinom kopileta.
Oamario me je tako jako da mi je naterao suze u oi, ali sam odbila da ih
pustim da se skotrljaju niz obraze. Dona Esmeralda se lagano trgla kada me je
udario, ali je uspela da ostane pribrana.
Nepopravljiva si, kazao je, ali vie ne mogu da ti dopustim da troi moje
vreme. Nisi vredna ni trenutka moje panje. Disciplinom treba da se bave
dadilje, a ne prinevi. Nisam ti davao hranu, zatvarao sam te u tvoju sobu, ali
nita od toga nije pomoglo da se smiri. A skoro si dovoljno odrasla da se uda.
Kako da te pretvorim u pristojnu mladu enu?
Zautao je i dugo razmiljao. Posle nekog vremena videla sam kako je
zakiljio, a zatim su mu oi zablistale kada se neeg dosetio. Lagani, hladni
osmeh igrao mu je na usnama. Zabranjivao sam ti pogrene stvari, zar ne? Ti
si tvrdoglavo dete. Moe neko vreme da izdri bez hrane i zatvorena u sobi,

jer bez obzira to ti se te stvari sviaju, to nije ono to voli najvie. Klimnuo je
glavom postajui jo vie zadovoljan svojom namerom. Znai, to moram da
uradim. Nee se promeniti dok ti ne zabranim neto to voli vie od svega.
Osetila sam kako poinje da me probada stvarni strah.
Dve nedelje, rekao je, okrenuo se i obratio dona Esmeraldi. Ne sme da
ima dodira sa bratom naredne dve nedelje. Nije im dozvoljeno da jedu zajedno,
igraju se ili razgovaraju zabranjeno im je ak i da se vide. Tvoja budunost
zavisi od toga. Razume li?
Razumem, Vae velianstvo, kratko odgovori dona Esmeralda, zakilji i
skloni pogled. Zajaukala sam.
Ne moete da mi uzmete Alfonsa!
Stvar je zavrena. Na oevom vrstom, bezdunom izrazu lica, otkrila
sam tragove zadovoljstva. Filius Patri similis est. Kakav otac, takav sin.
Poela sam da igram na kartu razuma. Postojala je opasnost da suze koje
su mi se skupljale u oima ponu da se sputaju u slapovima niz obraze.
Ali... Alfonso me voli. Njega e povrediti ako ne bude mogao da me via, a
on je bio dobar sin, savreni sin. Nije fer, kazniete Alfonsa za neto to on nije
uradio!
Kakav je oseaj, Sancha?, lagano se rugao moj otac. Kakav je oseaj kad
zna da si odgovorna za to to je povreen neko koga najvie voli?
Pogledala sam onoga ko me je rodio onog ko se okrutno naslaivao
povreujui dete. Da sam bila mukarac, a ne devojica, da sam imala no, bes
bi me nadvladao i zaklala bih ga. U tom trenutku, znala sam kako je to oseati
beskrajnu, neizmernu mrnju prema nekome koga sam bespomono volela.
elela sam da ga povredim isto onako kako je on povredio mene i da uivam u
tome.
Kada je otiao, konano sam zaplakala, ali ak i dok su mi se slivale ljutite
suze, zaklela sam se da vie nikada neu dozvoliti nijednom mukarcu, pa
makar to bio i vojvoda od Calabrije, da me rasplae.
***
Provela sam naredne dve nedelje patei. Viala sam samo sluge. Iako mi je
bilo dozvoljeno da izlazim napolje da se igram ako to elim, odbijala sam to, kao
to sam mrzovoljno odbijala i veinu obroka. Loe sam spavala i sanjala sam
Ferranteovu avetinjsku galeriju.
Bila sam toliko loe volje i tako sam se ponaala da me je dona Esmeralda,
koja nikad nije podigla ni prst na mene, dvaput ogoreno oamarila.
Razmiljala sam o iznenadnoj elji da ubijem oca i to me je veoma uplailo.
Postala sam uverena da bih bez Alfonsovog nenog uticaja postala okrutna,
polu-luda tiranka poput oca i dede na koje sam toliko liila.
Nakon to su dve nedelje napokon prole, zgrabila sam svog malog brata i
zagrlila ga tako divljaki da smo oboje ostali bez daha.
Kada sam konano mogla da progovorim, rekla sam: Alfonso, moramo da
se sveano zakunemo da se vie nikada neemo rastajati. ak i kada se budemo

venali, moramo da ostanemo u Napulju, blizu jedno drugom, jer u poludeti

bez tebe.
Kunem se, kaza Alfonso, ali, Sancha, ti si sasvim razumna. Sa mnom ili
bez mene, nikada ne bi trebalo da se plai ludila.
Donja usna mi je drhtala dok sam mu odgovarala. Isuvie liim na oca,
hladna sam i okrutna. ak je i deda rekao da sam vrsta, kao on.
Po prvi put sam videla kako ljutnja plamti u oima mog brata. Nisi ti
okrutna. Ti si fina i dobra. A kralj nije u pravu. Nisi ti vrsta, samo si...
tvrdoglava.
elim da budem kao ti, rekoh. Ti si jedina osoba koja me ini srenom.
Od tog vremena, vie nikada nisam dala razloga mom ocu da me kazni.

II

Kasno prolee 1492.

Prolo je malo vie od tri godine. Stigla je 1492. godina, a sa njom i novi
papa: Rodrigo Borgia, koji je uzeo ime Aleksandar VI. Ferrante je eleo da
uspostavi dobre veze sa njim, posebno zato to su prethodne pape
neblagonaklono gledale na kuu Aragona.
Alfonso i ja smo prerasli deju sobu i preselili se u razdvojene sobe, ali
nismo bili zajedno jedino kad smo spavali ili kada je to razilaenje u naem
obrazovanju to zahtevalo. Uila sam poeziju i ples, dok je on usavravao vetinu
maevanja. Nikada nismo razgovarali o naoj najveoj brizi bilo mi je petnaest,
vreme za udaju, i uskoro u se preseliti u drugo domainstvo. Teila me je
misao da e se Alfonso brzo sprijateljiti sa mojim buduim muem i da e nas
svakodnevno poseivati.
Naposletku, svanulo je jutro kada sam bila pozvana u kraljevu prestonu
odaju. Dona Esmeralda nije mogla sasvim da sakrije svoje uzbuenje. Obukla
me je u skromnu crnu haljinu elegantnog kroja od fine svile, sa steznikom od
atlasa protkanog brokatnim arama koji mi je privezala toliko jako da sam se
borila za vazduh.
U pratnji nje, madone Trusije i done Elene, prela sam dvorsko dvorite.
Teka magla zaklanjala je sunce.
Sumaglica je padala na nas poput mekane, lagane kie, ostavljajui mrlje
na mojoj haljini i prekrivajui mi lice i paljivo nametenu kosu.
Konano smo stigli u Ferranteovo krilo dvorca. Kad su se otvorila vrata
prestone sobe, ugledala sam dedu kako kraljevski sedi na tamno-crvenim
jastucima. Pored njega je stajao meni nepoznat ovek zdepasti, miiavi
mukarac pristojnog izgleda. Moj otac je stajao kraj njega.
Alfonso, vojvoda od Calabrije, nije postao nita bolji nakon toliko vremena.
Ako nita drugo, moj otac je bio jo temperamentniji to jest, okrutniji. Nedavno
je traio da mu donesu bi i iibao kuvaricu zato to mu je posluila hladnu
supu. Tukao je jadnu enu dok se nije onesvestila od gubitka krvi. Jedino je
Ferrante mogao da ga zaustavi. Takoe je otpustio ostarelog slugu, uz mnogo
psovki i vike, zato to mu nije izglancao izme kako treba. Da citiram svog
dedu: Gde god moj stariji sin poe, sunce se u strahu sklanja iza oblaka.
Lice mu je, iako jo uvek privlano, bilo kao portret nekog ko pati. Usne su
mu se grile od jedva uzdranog besa prema svemu, iz oiju mu je izbijala

nesrea koju je sa oduevljenjem delio svima. Vie nije mogao da podnese zvuk
dejeg smeha. Alfonso i ja smo morali da budemo tihi u njegovom prisustvu.
Jednog dana sam zaboravila na to i zakikotala se. Pruio je ruku i udario me
tako da sam se spotakla i skoro pala.
Nije me toliko zaboleo sam udarac koliko saznanje da nikada nije podigao
ruku ni na jedno od svoje dece samo na mene.
Jednom je Trusija, kada je mislila da sam isuvie zauzeta neim, poverila
Esmeraldi da je jedne noi otila u oeve sobe koje su bile u mraku. Dok je
traila sveu, iz tame se zauo glas mog oca: Ostavi ovako.
Kada je moja majka krenula ka vratima, naredio joj je: Sedi! Bila je
primorana da sedi pred njim, na podu. Kada je progovorila svojim blagim i
nenim glasom, on je povikao: Zaepi gubicu!
eleo je samo tiinu, tamu i svest o tome da je ona tu.
Graciozno sam se naklonila pred kraljem, znajui da svaki moj pokret prati
nepoznati, smeokosi ovek obinog izgleda, koji stoji kraj trona. Sada sam bila
ena i nauila sam da pretoim svu deju tvrdoglavost i nestaluke u gordost.
Neki su to moda nazivali oholou, ali od onog dana kada me je otac povredio,
zaklela sam se sebi da nikad neu dozvoliti da pokaem povreenost ili neki
znak slabosti. Bila sam neprestano staloena, nepokolebljiva, jaka.
Princeza Sancha od Aragona, zvanino ree Ferrante. Ovo je grof
Onorato Caetani, plemi dobre naravi. Zatraio je tvoju ruku i tvoj otac i ja smo
mu je dali.
Stidljivo sam pognula glavu i ispod sputenih trepavica jo jednom
pogledala grofa. Obian ovek od tridesetak leta i samo grof, a ja sam princeza.
Spremala sam se da napustim Alfonsa zbog mua, ali ne tako neuglednog kao
to je bio ovaj. Bila sam isuvie van sebe da bi mi ljupki i prikladan odgovor
brzo doao na usne. Na sreu, Onorato je prvi progovorio.
Lagali ste me, Vae velianstvo, rekao je dubokim, jasnim glasom.
Ferrante se odjednom okrenuo sasvim iznenaen. Otac je pogledao grofa
kao da e da ga zadavi. Zbog ove njegove drskosti i dok nije ponovo progovorio,
kraljevi dvorani zadrali su dah.
Rekli ste da je vaa unuka lepa. Ali takve rei su nepravedne prema
izvanrednom biu koje stoji pred nama. Mislio sam da imam sree to dobijam
ruku princeze ovog kraljevstva. Nisam shvatio da u isto vreme dobijam i
najdragocenije umetniko delo Napulja. Poloio je dlan na grudi i zatim pruio
ruku dok me je gledao u oi. Vae velianstvo, kazao je. Moje srce je vae.
Molim vas, prihvatite tako skroman poklon, iako vas nije vredan.
Moda, pomislih, ovaj momak Caetani ipak nee biti ba tako lo mu.
Onorato je, kako sam saznala, bio prilino bogat i nastavio je da otvoreno
hvali moju lepotu. Prema Alfonsu je bio srdaan i prijatan i nisam sumnjala da
e s dobrodolicom doekati mog brata u naem domu kad god budem poelela.
Poto se udvaranje brzo odvijalo, iznenadio me je poklonima. Jednog jutra dok
smo stajali na balkonu posmatrajui miran, staklasti zaliv, krenuo je ka meni
kao da hoe da me zagrli, a umesto toga mi je prebacio ogrlicu preko glave.

Izmakla sam se elei da prouim novi komad nakita i ugledala uglaani

rubin velik kao pola moje pesnice, koji je visio na satenskoj vrpci.
Za vatru u tvojoj dui, rekao je i poljubio me. Ako je bilo oklevanja u mom
srcu, ono je tog trena nestalo. Videla sam dovoljno bogatstva, uzimala sam ga
zdravo za gotovo dovoljno dugo da bi ono moglo da me zadivi. Nije bio u pitanju
dragulj, ve gest.
Uivala sam u svom prvom zagrljaju. Onoratova podiana zlatno-smea
brada prijatno je milovala moj obraz i mirisala je na vodicu od ruzmarina i vino
i odgovorila sam na strast kojom je privio svoje snano telo uz moje.
Znao je kako da zadovolji enu. Bili smo vereni, pa se oekivalo da emo se
potinjavati zovu prirode kad smo sami. I jesmo, nakon mesec dana udvaranja.
Znao je da se snae ispod moje gornje suknje, haljine i koulje. Prvo je koristio
prste, zatim palac. Gurnuo ga je meu moje noge i trljao jednu taku, a ja sam
bila iznenaena sopstvenom reakcijom. Radio je to dok me nije doveo do gra
zaprepaujueg uitka. Tada mi je pokazao kako da ja njega zadovoljim. Nije
mi bilo neprijatno, nisam se stidela. Zapravo, zakljuila sam da je ovo stvarno
jedno od najveih zadovoljstava u ivotu. Moja vera u propovedanje svetenika
je oslabila. Kako je iko mogao ovakvo udo da proglasi grehom?
Ovo se dogodilo nekoliko puta dok se, konano, nije popeo na mene i uao
unutra. Bila sam pripremljena i nisam osetila bol, samo zadovoljstvo i kada se
ispraznio u mene potrudio se da i meni priuti uitak. Toliko mi se to svidelo i
toliko esto sam elela ponovo, da se Onorato smejao i govorio da sam nezasita.
Pretpostavljam da nisam jedina devojka koja je od poude pomislila da je
ljubav, ali me je moj budui mu toliko opinio, da sam tokom poslednjih dana
leta, iz kaprica, posetila enu za koju se prialo da vidi budunost. Zvali su je
strega, vetica, ali iako su je ljudi potovali i donekle je se plaili, nikada je nisu
optuili za neko zlo, a povremeno je inila i dobra dela.
Praena dvojicom konjanika, putovala sam iz Castel Nuova u otvorenim
koijama, sa svoje tri omiljene dvorske dame: dona Esmeraldom, koja je bila
udovica, dona Marijom, udatom enom i dona Inez, mladom devicom. Dona
Marija i ja smo se celim putem alile razgovarajui o inu ljubavi i smejale se,
dok je dona Esmeralda prila usne zbog tako sramotne prie.
Proli smo ispod blistavo bele Trijumfalne kapije Castela Nuovo, iza koje se
nalazi litica Pizzofalcone, sokolov vrh, koja je izgledala kao kulisa na kopnu.
Vazduh je bio vlaan i hladan i mirisao na more. Na nebu bez oblaka, sunce je
toplo grejalo. Vozili smo se pored luke i du obale Napuljskog zaliva, koji je bio
jarko plav i na kojem se ogledalo nebo, tako da su se na horizontu to nebo i
more zamutili. Krenuli smo na istok, ka Vezuvu. Iza nas, na zapadu, tvrava
Castel del Ovo straarila je nad vodom.
Nisam elela da proemo kroz gradske kapije i privuemo panju naroda,
zato sam koijau naredila da nas provede kroz arsenal u kome behu veliki
topovi, i zatim du zidina starog anujskog grada koje su ile paralelno sa
obalom.
Bila sam opijena ljubavlju, vrtelo mi se u glavi od sree, tako da mi je rodni
Napulj izgledao lepe nego ikad dok se suneva svetlost odbijala o bele zamkove

i manje kue izgraene na breuljcima i omalterisane gipsom. Iako nije bio

odreen datum venanja, ve sam matala o tom danu, o tome kako upravljam
domainstvom mog mua, kako mu se smeim preko krcatog stola okruenog
gostima, o deci koja e doi i traiti svog ujaka Alfonsa. Samo to sam traila od
strege da potvrdi moje elje, da mi kae imena mojih sinova, da meni i mojim
dvorskim damama da neto novo, emu emo se smejati i o emu emo avrljati.
Bila sam srena jer je Onorato izgledao kao fin, prijatan ovek. Daleko od
Ferrantea i mog oca, a u drutvu Onorata i mog brata, nikada neu postati kao
mukarci na koje sam toliko liila, ve kao oni koje sam volela.
Usred devojakog kikotanja krajikom oka ugledala sam Vezuv, koji je
unitavao tolike civilizacije.
Ogroman, miran, sivo-ljubiast naspram neba. Uvek je izgledao
dobroudno i lepo, ali tog dana, senka koju je bacao na nas postajala je sve
dublja to smo mu se vie pribliavali.
Povetarac je postajao sve hladniji. Zautala sam, a zatim i sve moje
saputnice. Kotrljali smo se odlazei iz samog grada, pored vinograda i
maslinjaka, ka breuljkastom predelu.
Kad smo stigli u streginu kuu, tronu ruevinu kue sagraene u peini
obuzelo nas je mrano raspoloenje. Jedan od straara je sjahao i najavio moj
dolazak viknuvi prema otvorenim vratima, dok je drugi pomagao meni i mojim
pratiljama da siemo iz koije. Kokoke su se razbeale a magarac privezan za
gredu na tremu je njakao.
Iznutra se zauo enski glas: Poaljite je unutra.
Iznenadila sam se, bio je snaan, a ne slab i piskav kakvim sam ga
zamiljala. Moje dame su uzdahnule. Prvi straar je ljutito potegao ma i
preao preko praga kue-peine.
Drska babo, izai i zamoli Njeno velianstvo Sanchu od Aragona da ti
oprosti: Ima da je primi na pravi nain.
Pokazala sam straaru da spusti ma i prola pored njega. Koliko god da
sam se trudila, nisam videla nita osim senke u kui.
Tada je ponovo progovorila: Mora da ue sama.
I opet je moj uvar instinktivno podigao ma i zakoraio napred. Pruila
sam ruku u visini njegovog ramena, zadravajui ga. Obuzeo me je udan strah,
najeila mi se koa na potiljku, ali sam hladno naredila: Vratite se u koiju i
ekajte me. Ui u sama.
Zakiljio je neodobravajui, ali sam ja bila erka budueg kralja i nije se
usudio da mi se usprotivi. Iza sebe sam ula uplaene dame kako mrmljaju, ali
nisam obraala panju na njih i ula sam u streginu kuu.
Bilo je nezamislivo da princeza bilo kuda ide sama. Sve vreme su me
pratile ili moje dame ili straari, osim u onim retkim trenucima kada sam se
nasamo viala sa Onoratom a on je bio plemi koga je moja porodica poznavala.
Jela sam u prisustvu porodice i dama, spavala sam u prisustvu mojih dama.
Kad sam bila devojica, delila sam krevet sa Alfonsom. Nisam znala ta znai
biti sam. Ipak, stregin drski zahtev me nije uvredio. Moda sam nesvesno
razumela da to to e mi rei nee biti dobro i da je elela da samo ja to ujem.

Seam se ta sam nosila tog dana: tamno-plavi kratki kaput od baruna,

poto je bilo hladno, a ispod sam nosila steznik i donju suknju od blede sivoplaviaste svile obrubljenu srebrnom trakom, preko koje sam imala gornju
suknju iz dva dela od istog plavog baruna od kojeg je bio i kaputi. Skupila
sam nabore svoje odee najbolje to sam mogla, udahnula i ula u vetiinu
kuu.
Obuzeo me je oseaj teskobe. Nikada nisam bila ni u seljakoj kui, dok
sasvim sigurno nisam nikad bila u tako stranom domu poput ovog. Tavanica je
bila niska, zidovi su se uruili i bili su umrljani prljavtinom.
Pod je bio prljav i mirisalo je na kokoiji izmet to je znailo da u unititi
svilene papue i rubove odee.
Cela kua sastojala se od jedne sobice koju je osvetljavalo sunce koje se
probijalo kroz otvorene prozore. U sobi su bili samo neotesan sto, tronoac,
krag, ognjite sa kazanom i plast slame u jednom uglu. Meutim, unutra nije
bilo nikog.
Uite, ree vetica glasom lepim i melodinim kao da je jedna od
Odisejevih sirena. Tek tada sam je videla: stajala je nasuprot meni, u
senovitom uglu kolibe, u uskom prolazu iza koga je leala tama. Bila je sasvim
u crnom, lice joj je skrivao tamni veo. Visoka za enu, uspravna i vitka,
neobino graciozno je podigla ruku kojom me je pozivala.
Pola sam, isuvie opinjena da bih primetila da se nije sa dunim
potovanjem obratila lanu kraljevske porodice. Oekivala sam bezubu babu sa
grbom, a ne ovu enu koja se kretala kao da je plemkinja najvieg roda. Prola
sam kroz tamni prolaz, i strega i ja smo ule u peinu sa ogromnom, visokom
tavanicom.
Vazduh je bio neprijatno vlaan i bila sam zahvalna na kaputiu koji me je
grejao. Ovde nije bilo ognjita i nekog drugog mesta da se upali vatra. Na zidu
je bila okaena jedna baklja, krpa umoena u maslinovo ulje koja je davala
jedva dovoljno svetlosti da pronaem put. Vetica je zastala pored baklje da bi
upalila lampu, zatim smo nastavile, pored leaja sa duekom od perja
prekrivenog zelenim barunom, pokraj lepe, tapacirane stolice i kapelice sa
velikom, obojenom statuom Device Marije na oltaru ukraenom poljskim
cveem.
Pokazala mi je da sednem za sto koji je bio mnogo pogodniji od onog u
spoljnoj sobi. Bio je prekriven velikim kvadratnim komadom crne svile. Sela
sam i paljivo rairila suknje na lepo izrezbarenu stolicu od tvrdog drveta koja
je, videlo se, bila napravljena za plemie. Vetica je spustila uljanu lampu pored
nas, zatim je sela preko puta. Lice joj je i dalje bilo prekriveno crnom koprenom,
ali sam donekle mogla da nazrem njene crte. Bila je gospa od etrdesetak
godina, crnokosa i lepog tena. Godine nisu izbrisale njenu lepotu. Govorila je,
otkrivajui lepu krivinu svoje gornje usne i privlanu punou donje.
Sancha, kazala je. To to mi se obratila bez titule, to je progovorila a da
joj se nisam prva obratila, to to je sela bez dozvole i to se nije naklonila, bilo je
prisno na veoma uvredljiv nain. A ipak, to mi je laskalo.

Izgovorila je moje ime kao da me miluje. Nije mi se obraala, pre je putala

moje ime u etar, oseajui talase koje je stvaralo. Mirisala ga je, probala ga.
Podigla je lice kao da gleda zvuk koji se rasplinjava u vazduhu iznad nas.
Zatim je ponovo pogledala dole ka meni. Ispod vela, u oima smeim poput
ilibara ogledala se svetlost lampe. Vae visoanstvo, konano mi se obratila.
Doli ste da saznate neto o svojoj budunosti.
Da, udno sam odgovorila.
Ozbiljno je klimnula glavom. Iz fioke ispod stola izvukla je pil karata.
Poloila ga je na crnu svilu izmeu nas, pritisnula ga dlanom i tiho se pomolila
na jeziku koji nisam razumela. Izvebanim pokretom rairila je karte.
Mlada Sancha, izaberite svoju sudbinu.
U meni su se meali veselje i strah. Strepei sam pogledala prema kartama
i pruila nesigurnu ruku iznad njih i zatim kaiprstom dodirnula jednu kartu i
odskoila kao da sam se opekla.
Nisam elela tu kartu, a ipak sam znala da ju je sudbina izabrala za mene.
Pustila sam da mi ruka lebdi iznad rairenog pila jo nekoliko trenutaka, a
zatim sam se potinila, izvadila kartu iz pila i okrenula je.
Samo jedan pogled na nju ispunio me je uasom. elela sam da zatvorim
oi, da izbriem tu sliku, a nisam mogla da skinem pogled s nje. Bilo je to srce,
probodeno dvema otricama, koje su zajedno inile veliko srebrno slovo X.
Vetica je mirno posmatrala kartu. Srce probodeno sa dva maa.
Poela sam da drhtim.
Podigla je kartu, skupila ostatak pila i vratila ga na mesto ispod stola.
Dajte mi dlan, rekla je. Ne taj, levi. Blii je srcu.
Stavila je moju aku meu svoje. Dodir joj je uprkos hladnoi bio prividno
topao i poela sam da se oputam.
Mrmljala je neto sebi u bradu, nenu, neskladnu melodiju. Pogled joj je
neko vreme bio prikovan za moj dlan.
Odjednom se uspravna, i dalje mi steui dlan i zurila je pravo u moje oi.
Veina ljudi su ili uglavnom dobri ili uglavnom loi, ali vi u sebi imate snagu
oba. elite da razgovarate o beznaajnim sitnicama, o braku i deci, ali ja vam
sada govorim o mnogo veim stvarima. U vaim rukama lei sudbina ljudi i
naroda. Morate da rukujete tim orujem koje nosite u sebi dobrom i zlom mudro
i u pravo vreme, jer e ono promeniti tok dogaaja.
Dok je govorila opsedale su me zastraujue slike: moj otac koji sam sedi u
tami. Videla sam starog Ferrantea koji apue u sasuene ui Anujaca u svom
muzeju, kako zuri u njihove slepe oi... i njegovo lice, njegove crte se menjaju i
postaju moje. Stojim sama na vrhovima prstiju, moje vrsto telo pritisnuto je uz
mumificiranu kou, apuem...
Pomislila sam na trenutak u kome sam udela da imam ma i da zakoljem
svog oca. Nisam elela mo.
Plaila sam se onog to bih mogla da uinim s njom.
Nikad neu pribei zlu!, pobunila sam se.
Okrutno mi je odgovorila: Onda osuujete na smrt one koje najvie volite.

Odbila sam da prihvatim tu zastraujuu injenicu. Umesto toga sam se

zakaila za svoj naivni, mali san.
Ali, ta je sa brakom? Hou li biti srena sa svojim muem, Onoratom?
Nikada se neete udati za svog Onorata.
Kada je videla kako mi podrhtava usna, dodala je: Udaete se za sina
najmonijeg oveka u Italiji.
Mozak mi je vrlo brzo radio. Za koga? Italija nije imala kralja. Zemlja je
bila podeljena na bezbroj delova i niko nije imao prevlast nad svim gradovimadravama. Venecija? Milano? Nenadmana Firenca? Nije bilo verovatno da
doe do saveza izmeu tih drava i Napulja...
Ali, hou li ga voleti?, navaljivala sam. Hoemo li imati mnogo dece?
Odgovor na oba pitanja je ne, kazala je, uz silinu koja je prelazila u
svirepost. Dobro se pazi, Sancha, ili e tvoje srce unititi sve to voli.
Vratila sam se bez rei u zamak, ukoena i toliko potresena da sam utala
kao rtva koju je Vezuv iznenada prekrio svojim pepelom.

III

Kasno leto 1492. - zima 1494.

Nedelju dana nakon posete vetici, za vreme doruka su me obavestili da
kralj eli da me vidi. Taj hitni poziv bio je takvo iznenaenje da me je dona
Esmeralda obukla u urbi, mada sam zahtevala da oko vrata stavim Onoratov
rubin, izraz otmenosti uprkos mojoj neurednosti. Nas dve smo se same pojavile
pred mojim dedom. Zraci jutarnjeg sunca su prodirali kroz lune prozore sa obe
strane trona na kome je sedeo Ferrante. Mermerni pod toliko je blistao da
nisam primetila svog oca dok on nije nainio korak unapred.
Samo je on bio prisutan. Izuzimajui nas, ogromni prostorija je bila prazna.
Ferrante je u poslednje vreme bio sve slabijeg zdravlja, a njegov obino
zdrav ten poprimio je tamno-crvenu nijansu, uzrokujui loe raspoloenje. Ali
ovog jutra se osmehnuo kada sam se poklonila.
Sancha, imam divne vesti. Zvuk njegovih rei se odbijao od nadsvoene
tavanice. Zna da tvoj otac i ja ve neko vreme pokuavamo da ojaamo veze
Napulja sa Papskom dravom...
Znala sam. Jo u detinjstvu su mi govorili da je papstvo naa najbolja
odbrana od Francuza, koji nikada nisu oprostili mom pradedi to je porazio
Charlea Anujskog.
Problem je u tome to je Njegova svetost, papa Aleksandar, oba svoja sina
namenio svetenikom pozivu... ovaj, kako se bee zovu? Ferrante se namrtio
i okrenuo ka mom ocu. Znala sam odgovor pre nego to je vojvoda stigao da
progovori. ak sam znala i ime pape, koji je, pre nego to je izabran, bio
kardinal Rodrigo Borgia.
Cezare, star esnaest godina i Jofre, star jedanaest.
Da, Cezare i Jofre. Kraljevo lice se ozarilo. Pa, napokon, uspeli smo da
ubedimo Njegovu svetost da bi bilo mudro da se povee sa Napuljem. Ponosno
se osmehnuo. Ti si obeana papinom sinu.
Prebledela sam. Usne su mi se razdvojile. Dok sam se trudila da se
obuzdam, moj otac je sa okrutnim oduevljenjem primetio: Uznemirena je.
Misli da voli onog Caetanija.
Sancha, Sancha, ljubazno ree moj deda. Mi smo ve obavestili Caetanija
o ovim planovima. U stvari, ve smo mu pronali odgovarajuu suprugu. Ali ti
mora uiniti ono to je najbolje za krunu. Ovo je ionako neuporedivo bolja

prilika. Borgie poseduju bogatstvo koje do sada nisi videla. Da bude jo bolje,
branim ugovorom je propisano da ete vas dvoje iveti u Napulju.
Jedva primetno mi je namignuo, da pokae kako je ovo izdejstvovao za
moje dobro. Nije zaboravio koliko sam vezana za Alfonsa. Zurila sam u svoga
oca, tuga mi se pretvorila u bes. Vi ste ovo uinili, osula sam paljbu, jer znate
da volim Onorata. Ne moete da podnesete da me vidite srenu. Neu da se
udam za vaeg Cesarea Borgiu. Pljujem na njegovo ime.
Zamenivi dobrotu besom, Ferrante je skoio na noge brzinom sokola koji
se obruava na plen. Sancha od Aragona! Ne razgovara se takvim tonom sa
vojvodom od Calabrije!
Upaljenih obraza, pognula sam glavu i gledala u pod.
Moj otac se smejao.
Pljuj na ime Cesarea Borgie koliko god hoe, kazao je. Udae se za
mlaeg Borgiu, Jofrea.
Ne mogavi da se suzdrim, izjurila sam iz kraljeve prestone dvorane i
uputila se pravo ka svojim odajama. Tako sam brzo koraala da je dona
Esmeralda, koja me je ekala ispred, zaostala. To mi je i bila namera. Jer kada
sam stigla do balkona gde mi je Onorato poklonio rubin, pokidala sam veliki
dragulj sa svoga vrata. Na kratko sam ga podigla prema nebu i na trenutak je
moj svet bio okupan crvenom bojom.
Pesnicom sam stegla dragulj i bacila ga u miran zaliv.
Stojei iza mene, dona Esmeralda je kriknula od uasa. Madona!
Nije mi bilo vano. Ohola i uzbuena, krupnim koracima otila sam sa
balkona. Samo sam mislila na Onorata, koji je isuvie brzo pristao da uzme
drugu nevestu. Dozvolila sam sebi da ga volim, da verujem jo nekom
mukarcu osim mog brata, a ipak, moje srce je sasvim nebitno njemu, Ferrantu,
mom ocu. Za njih sam ja imovina, pion koga mogu upotrebiti za politiku dobit.
Tek kada sam stigla u svoje odaje i raspustila sve dame, bacila sam se na
jastuke. Ali nisam dozvolila sebi da zaplaem.
Alfonso je doao im su mu se zavrili asovi. Dona Esmeralda ga je bez
rei pustila da ue, znajui da jedino on moe da me utei. Mrzovoljno sam
leala okrenuta ka zidu saaljevajui samu sebe. Istog trenutka kada sam
osetila Alfonsov neni dodir na ramenu, okrenula sam se.
Bio je tek dvanaestogodinji deak, ali je ve pokazivao znake zrelih godina
koje su se pribliavale. Tokom protekle tri i po godine, porastao je za duinu
podlaktice. Sada je bio malo vii od mene. Glas mu se nije promenio u
potpunosti, ali je izgubio svaki trag dejeg falseta. Njegovo lice je sada otkrivalo
meavinu najboljih crta lica njegovog oca i majke: bie veoma naoit mukarac.
Uprkos uticaju oca i poduavanju o politici, njegove oi su i dalje bile blage,
neukaljane sebinou ili prepredenou. Zagledala sam se u njih.
Dunost je teka stvar , rekao je blago. Jako mi je ao, Sancha.
Ja volim Onorata, promrmljala sam.

Znam. Ne moe se nita uiniti. Kralj je odluio. U pravu je kad kae da je

to korisno za Napulj.
Nekako, kada sam ula te rei od mog brata, to nije bilo tako bolno kao
kada sam ih ula sa Ferranteovih usana. Alfonso bi mi rekao samo istinu, a i to
bi uradio s ljubavlju. Zastao je. Sancha, oni ovo nisu uradili da bi te namerno
povredili.
Znai tako, moj vatreni ispad pred mojim ocem nije tajna. Namrtila sam
se, u meni je bilo isuvie gneva da bih se sloila sa prethodnom izjavom. Ali,
Alfonso, Jofre Borgia ima samo jedanaest godina. On je dete!
Samo je godinu dana mlai od mene, Alfonso je blago rekao. On e da
poraste.
Onorato je bio mukarac. Znao je kako da se ophodi prema eni.
Moj mlai brat je pocrveneo. Pretpostavljam da mu je bilo neprijatno da me
zamisli u branom zagrljaju. Ali se pribrao i odgovorio mi,
Jofre je moda mlad ali njega je mogue nauiti. A i ta zna, moda je
prilino privlaan. Moda ti se svidi. Ja u svakako uiniti sve to je u mojoj
moi da se sprijateljim sa njim.
Podsmehnula sam se. Kako je mogue da mi se svidi? On je jedan Borgia!
Njegov otac, Rodrigo Borgia, navodno je postao papa koristei se lukavstvom i
podmiivanjem a ne zbog pobonosti. Prialo se da su njegovi pokuaji da kupi
papsku titulu bili tako prostaki da su, ubrzo nakon njegovog izbora, odreeni
lanovi Kolegijuma kardinala zahtevali istragu. Misteriozno, njihova
protivljenja ubrzo su prestala, a ovek koji je sebe imenovao za papu
Aleksandra VI, sada je uivao potpunu podrku Kolegijuma. ak se prialo i da
je Rodrigo otrovao najveeg konkurenta za papsku tijaru: roenog brata.
Alfonso me je, kao i moj deda, posmatrao mrko. Nikada nismo upoznali
Borgie, tako da ne moemo da sudimo o njima. ak i da je svaka re tih glasina
u vezi sa Njegovom svetou tana, nisi pravedna prema Jofreu. Sinovi nisu
uvek kao njihovi oevi.
Svojom poslednjom izjavom uutkao je svako moje protivljenje. Ipak sam
morala da pitam, tunog glasa, Zato mora da doe do venanja? To nas samo
razdvaja od onih koje volimo.
Ali, za Alfonsovo dobro, neu biti sebina, zaklela sam se sebi. Pokuau da
budem kao on hrabra i dobra, i voljna da uinim ono to je najbolje za
kraljevstvo.
Prolo je mnogo meseci, i 1493. godina je stigla. to sam vie razmiljala o
braku sa Borgiom, to sam vie brinula. Kralj Ferrante moe da insistira da
Jofre i ja ostanemo u Napulju i moe to da stavi na papir. Meutim, papina re
je vanija od kraljeve. ta ako se Aleksandar predomisli i pozove svog sina
nazad u Rim? ta ako bude zahtevao zasebno kraljevstvo za Jofrea na nekom
drugom mestu? Moja obaveza e biti da pratim svog supruga.
Odgovarao bi mi samo mu iz Napulja neko ko nikada ne bi imao razloga
da me odvede iz mog rodnog grada.

Od dana kada sam otkrila Ferranteove mumije koje se cere, moja

religiozna uverenja su bila na probi i bila sam maloduna. Sada sam ih prigrlila
svom snagom, u oajnikom iskuenju. Jednog jutra sam traila privatnu koiju
i iskrala se, u pratnji samo jednog straara i koijaa.
Uputila sam se u crkvu Duomo, zapanjivi retke vernike, koje je moj
straar iznenada izgurao.
Klekla sam pred oltarom gde se desilo udo. Tu sam se sasvim iskreno,
pomolila svetom Gennaru. Molila sam ga da me oslobodi veridbe sa Jofreom
Borgiom, da mi nae dobrog mua iz Napulja. Zajedno emo, obeala sam,
darovati velike koliine novca za odravanje crkve i za brigu o siromanima u
Napulju.
Kada sam se vratila u zamak, zatraila sam i dobila sliku tog sveca. U
svojoj spavaoj sobi sam podigla mali oltar Gennaru, pred kojim sam svakog
jutra i veeri ponavljala svoje obeanje. Jednom nedeljno, organizovala sam
privatnu posetu Duomu. Esmeralda je bila zadovoljna.
Kako je to lepo, svi su govorili, to se smirila i to je postala pobona. Nema
sumnje, to je zato to idue godine treba da se uda za papinog sina.
Nastavila sam sa svojim uobiajenim molitvama i trudila se da zadrim
hrabrost. Jednostavan in molitve sa sobom je nosio privremeni mir i uhvatila
sam sebe kako dodajem stvari na svoj prvobitni sebini zahtev.
Molila sam se za dobro zdravlje Alfonsa, moje majke i dona Esmeralde.
Molila sam se da stari Ferrante ozdravi, jer je bio loeg zdravlja. ak sam se
molila i za udo tako veliko da se ni sama nisam usuivala da poverujem da je
mogue: da se srce moga oca otvori kako bi postao srean i ljubazan.
Jednog kasnog letnjeg popodneva, kraljev pomonik je doao da me odvede
u Ferranteove odaje. Bila sam zbunjena. Moleivo sam pogledala dona
Esmeraldu traei podrku. U poslednje vreme nisam uradila nita ime bi moji
stariji bili nezadovoljni. U najmanju ruku sam se ponaala razumno. U stvari,
u ruci sam drala prevod latinskih poslovica. Pre nego to je pomonik stigao,
itala sam poslednju:
Savrena ena ko je moe pronai!

Ona je daleko skuplja od bisera.

Njen mu joj veruje,
Od nje e on dobiti mnogo toga.
Ona mu donosi dobro, a ne loe
Svakog dana njenog ivota.
Sveti Gennaro, molila sam se, uslii moje molbe i ja u postati takva.
Bila sam obuena u crnu haljinu dugih rukava, kakve su nosile plemkinje
sa juga. Od trenutka kada je objavljena moja druga veridba, nosila sam samo
crno. Pre nego to sam krenula, poloila sam knjiicu, dotakla malo zlatno
raspee koje sam nosila oko vrata, a zatim krenula za kraljevim pomonikom.
Esmeralda je bila uz mene.

Vrata prestone dvorane su bila irom otvorena, a sama dvorana je bila

prazna. Ali dok smo koraali po mermernom podu, ula sam zvuke
nespokojstva i gneva koji su dolazili iz kraljeve kancelarije. Pomonik je otvorio
vrata i uveo nas.
Ferrante je sedeo za svojim stolom, upadljivo crvenog lica u poreenju sa
svojom sedom bradom. Kraljica Huana sedela je pored njega, pokuavajui da
ga umiri, pri emu je samo povremeno uspevala da uhvati jednu od ruku kojima
je on divlje mahao i da je pomiluje u nadi da e ga to umiriti. Njeno mrmljanje
je bilo zaglueno povicima moga dede. Pored njih dvoje stajao je moj otac
smrknutog lica.
Ta rimska hulja!. Ferrante me je ugledao i kao objanjenje, mahnuo
prema pismu na stolu. Ta bitanga je postavio svoj novi Kolegijum kardinala.
Niko ivi meu njima nije iz Napulja, uprkos injenici da smo imali nekoliko
kvalifikovanih kandidata, i jo je postavio dva Francuza. On mi se ruga! Deda
je udario pesnicom o sto. Huana je pokuala da je uhvati svojim rukama, ali je
on izvukao. Laljivi kukin sin mi se ruga!
Odjednom je poeo teko da die, zatim je stavio ruku na elo kao da mu se
vrti u glavi.
Mora da se smiri, rekla je Huana sa neobinom odlunou, ili u
poslati po lekara.
Ferrante je zastao na trenutak i naterao se da uspori disanje. Kada je
ponovo progovorio, bilo je to sa vie odlunosti. Uradiu i bolje od toga pogledao
me je. Sancha, neu da dozvolim to venanje sve dok se situacija ne sredi. Neu
dozvoliti da se princeza iz ovog kraljevstva uda za oveka koji nam se ruga.
Besno je pogledao u pismo na stolu. Aleksandar mora da shvati da ne
moe da nam prui jednu ruku, a da pritom, drugom zabije no u lea.
Moj deda nikada nije zaboravio na zlodelo koje mu je decenijama ranije
uinio Aleksandrov ujak, Alonso, poznat i kao papa Kalikstus III. Kalikstus koji
nije odobravao da vanbrani sin kao to je Ferrante preuzme napuljski tron,
podrao je porodicu Anuj.
Ma koliko oajniki da je Ferrantu trebala podrka novog pape, nikada u
potpunosti nije oprostio Borgiama.
Glas mog oca je bio uporan. Vae velianstvo, nainiete ozbiljnu greku.
Neki kardinali su stari. Uskoro e umreti, a tada moemo da utiemo da oni
budu zamenjeni odanim Napolitancima. injenica da Francuzi sada imaju glas
u Vatikanu, ini da je saradnja sa Papskom dravom neophodna.
Ferrante se okrenuo prema njemu i sa iskrenou koju samo loe zdravlje i
starost mogu dozvoliti, ree:
Uvek si bio kukavica, Alfonso. Nikada mi se nisi sviao.
Usledila je neprijatna tiina. Najzad, moj deda je pogledao u mene i
brecnuo se: To je sve. Hajde, onda.
Poklonila sam se, a zatim izala pre nego to sam osmehom otkrila svoju
sreu.

etiri meseca, od poetka jeseni do duboko u zimu, bila sam srena.

Dodavala sam rei zahvalnosti svojim svakodnevnim molitvama. Bila sam
ubeena da je sveti Gennaro odluio da sam zbog svoje pobonosti zasluila da
ostanem sa bratom.
Potom se dogodilo neto to su svi osim mene oekivali.
I zime i leta u Napulju su blagi, ali jedne noi krajem januara 1494. bilo je
toliko hladno da sam pozvala dona Esmeraldu i jo jednu dvorsku damu u svoj
krevet. Pokrile smo se gomilom krzna, ali smo i dalje drhtale. Zbog hladnoe
sam spavala nemirno ili sam moda predosetila zlo koje je dolazilo, jer nisam
bila iznenaena koliko je trebalo kada je neko jako zakucao na vrata moje
spoljanje sobe. Muki glas je povikao: Vae visoanstvo! Vae visoanstvo,
hitno je!
Dona Esmeralda je ustala. Nene oputene obline njenog tela, prekrivene
belom vunenom spavaicom poprimile su koralni sjaj ocrtavajui se ispred
svetlosti kamina. Drhtei od hladnoe, ogrnula se krznom. Gusta pletenica
padala joj je preko ramena i grudi, sve do punog struka. Na licu joj se videla
uznemirenost.
Dolazak u to doba mogao je da znai samo loe vesti.
Ustala sam iz kreveta i upalila sveu dok je iz spoljanje sobe dopiralo
mrmljanje priguenih glasova.
Esmeralda se vratila skoro odmah. Na licu je imala uasnut izraz da sam i
pre nego to je progovorila znala ta e da kae.
Njegovo velianstvo je ozbiljno bolestan. Traio je vas.
Nije bilo vremena da se pristojno obuem. Dona Esmeralda je donela crni
vuneni ogrta i drala ga iza mene dok sam ruke uvlaila u otvore, zatim ga je
povukla napred i broem na grudima ga zakaila. To je trebalo da bude dovoljno
odee preko moje svilene spavaice. Potom sam ekala dok mi je umotala
pletenicu i iglom je prikaila za potiljak.
Izala sam i krenula za mladim, smrknutim straarem, koji je drao lampu
da nam osvetli put. U tiini me je odveo do kraljeve spavae sobe.
Vrata su bila irom otvorena. Iako je bila no i teke zavese su bile
navuene, soba je bila svetlija nego ikada. Svaka votana svea na velikom
svenjaku bila je upaljena, a tri uljane lampe su gorele na nonom stolu. Ispod
velianstvenog pozlaenog okvira kamina, gorela je vatra, irei neverovatnu
toplinu i obasjavajui zlatnu bistu kralja Alfonsa.
U jednom uglu, dva mlada lekara su se savetovala sumorno, tiho.
Prepoznala sam doktore Galeana i Clementa, za koje se smatralo da su najbolji
u Napulju.
Zavese na krevetu su bile pomerene, a na sredini kreveta leao je moj deda.
Lice mu je bilo iarano tamno-ljubiastom bojom, istom kao to je vino Suze
Isusove. Oi mu behu vrsto zatvorene, usta otvorena. Udisao je kratko i otro.
Huana je bosonoga sedela na krevetu pored njega i nije je bilo sramota to
na sebi ima samo spavaicu. Kosa joj je bila putena, a tamni, kovrdavi
pramen joj je padao preko lica. Gledala je u svog supruga pogledom punim
neizmerne nenosti i saoseanja, koji sam videla samo jo u umetnikim

predstavama svetaca. Obema rukama je obuhvatila kraljevu levu ruku. udila

sam se ljubavi koju je mogao da izazove ovaj ovek, sposoban za tako mnogo
uasa.
Malo dalje, na stolici, sedeo je moj otac. Nagnuo se napred, gledajui u
Ferrantea, rairenim prstima pritiskajui obrve i slepoonice: nesvesno je
odavao utisak oaja. U oima su mu sijale neprolivene suze, o koje se odbijalo
bezbroj plamiaka. Pogledao je ka meni kada sam ula a zatim brzo okrenuo
glavu. Pored njega su stajala njegova braa: Federico i Francesco, obojica ne
skrivajui tugu. Federico je jecao bez uzdravanja.
Lekari su me napokon primetili. Vae visoanstvo, ree Clemente.
Smatramo da Njegovo velianstvo ima veliko krvarenje u mozgu.
Zar nita ne moe da se uini?, upitala sam.
Doktor Clemente je nerado odmahnuo glavom. ao mi je, Vae
visoanstvo. Zastao je. Pre nego to je izgubio mo govora, zvao je vae ime.
Bila sam isuvie obamrla da bih znala kako da odgovorim na to, isuvie
obamrla ak i da zaplaem zbog saznanja da kralj umire.
Huana je podigla svoje mirno lice. Doi, rekla mi je. eleo je da te vidi.
Hajde, sedi pored njega.
Otila sam do kreveta i uz pomo jednog od lekara popela se na njega, tako
da sam ja sedela sa dedine desne strane, a Huana sa leve.
Neno sam podigla Ferranteovu mlitavu ruku i stisla je. I uzdahnula sam
kada je svojim koatim prstima kao kandama stegao moje.
Vidi, Huana je proaputala. Zna da si to ti. Zna da si dola.
Narednih nekoliko sati, Huana i ja smo sedele zajedno u tiini koja je bila
prekinuta samo povremenim Federicovim jecajem. Razumela sam zato je
Ferrante, dok je umirao, drao ruku svoje ene. Njena blaga dobrota mu je bez
sumnje pruala utehu. Ali, u tom trenutku, nisam razumela zato je traio
mene.
Kralj je postepeno disao sve slabije i ree. Minuti su proli pre nego to je
Huana primetila da neko vreme nije udahnuo i pre nego to je pozvala doktore
da ustanove smrt. ak i u smrti se drao nas. Morala sam da oslobodim ruku iz
njegovog stiska.
Jo nisam u potpunosti ni sila sa kreveta kada sam se nala licem u lice
sa ocem. Svi znaci tuge i brige su nestali. Stajao je preda mnom, bio je pribran i
izgledao je dominantno i kraljevski.

Postao je kralj.
Moj deda je leao na sveanom odru samo jedan dan, u katedrali svete
Chiare koju smo mi iz kraljevske porodice voleli da koristimo za zvanine
ceremonije zbog njene veliine i velianstvenosti. Uvek se koristila za sahrane,
jer su se u kapelama i brodovima te crkve nalazile kripte napuljske kraljevske
porodice. Iza oltara nalazila se grobnica Roberta Mudrog, prvog anujskog
vladara Napulja: iznad groba se nalazio golemi spomenik, na ijem vrhu je
predstavljen ivi, krunisani kralj Robert kako pobedniki sedi na svom tronu.
Ispod se nalazila skulptura kralja koji poiva, sa rukama pobono prekrtenim

preko skiptra. Desno od oltara se nalazila grobnica Charlea, vojvode od

Calabrije, jedinog Robertovog sina.
Rano ujutro, dok nije svanulo, pre nego to se ostatak grada probudio i uo
vesti, naa porodica je prola u mimohodu pored Ferranteovog okupanog tela,
paljivo poloenog u koveg. Lice mu je bilo kruto i upalo, telo skupljeno i slabo,
bez traga lavovskog duha koji ga je nekada ispunjavao.
Napokon je izgledao kao ljudi u njegovom muzeju: potpuno nemoan.
Cele te noi sam razmiljala zato me je deda voleo dok je bio iv, zato je
traio mene na samrti. Ponosno me je nazivao vrstom i hladnom, kao da su to
osobine kojima se treba diviti. Moda mu je bila potrebna uteha u Huaninoj
dobroti. Moda mu je takoe bila potrebna moja snaga.
Istog trenutka sam znala da je sada moj brak sa Jofreom Borgiom
neizbean. Moj otac je snano izrazio svoj stav: bilo je samo pitanje vremena
kada e se venanje desiti. Nije bilo svrhe da se ponaam kao dete, te da
iskaljujem bes zbog svoje sudbine. Bilo je vreme da to prihvatim i da budem
jaka. Nisam mogla da se oslonim ni na koga osim na sebe samu, ako Bog i sveci
postoje, nisu ih se ticali sitni zahtevi ena slomljenih srca.
Nakon to se porodica oprostila od Ferrantea, u Velikoj dvorani je odran
sveani ruak. Tog dana nije bilo muzike, ni plesa, ve samo mnogo prie i
nemira.
Sama i neprimeena, otila sam do Ferranteove spavae sobe. Zavese na
krevetu su i dalje bile pomaknute, a baldahin umotan u crno. Zelene
barunaste draperije su takoe bile presvuene u boju alosti. U jednoj od
uljanih lampi na nonom stolu jo uvek je titrao slabi, plaviasti plamen.
Podigla sam je, otvorila vrata uske sobe iza oltara i odatle prela u kraljevstvo
mrtvih.
Malo se promenilo od onoga kako ga se seam. Mrtvi Anujac, zvani Robert
i dalje mi je eleo dobrodolicu maui svojom koatom rukom. Ovog puta se
nisam uplaila. Nema niega zastraujueg ovde, rekla sam sebi, samo zbirka
utavljene koe i kostiju naslonjenih na gvozdene stubove.
Ali kolekciji su dodata dva nova lesa od moje poslednje posete, pre vie od
etiri godine. Prila sam bliem od ta dva i podigla sam lampu da osvetlim lice
mumije. Na njegovim mermernim oima bile su iscrtane tamno-smee duice;
njegova brada i brkovi su bili gusti, njegova sjajna, crna kosa bujna i
kovrdava. Ovo nije bio svetlokosi Anu, ve neki panac ili Italijan. Jo uvek je
postojala neka punoa u njegovim crtama svedoei o nedavnoj smrti. iv, bez
sumnje, on je bio zgodan ovek, koji se smejao i plakao, a moda je bio i
razoaran u ljubav. I on je saznao kako je biti rtva nemilosrdne okrutnosti.
Bez straha, pritisla sam svojim prstima sjajni, prelakirani smei obraz. Bio
je hladan i tvrd, kao moj deda i otac. Kao ja.

IV

Zima 1494 - prolee 1494.

Obnavljanje zategnutih odnosa izmeu Napulja i Papske drave je trajalo.
Nisam bila iznenaena kada je proao itav mesec pre nego to me je otac
pozvao na oekivani razgovor. Pripremila sam se za taj susret i pomirila se sa
brakom sa Jofreom Borgiom. Ta injenica me je ispunjavala udnim ponosom;
moj otac oekuje da e me ta objava povrediti, a bie razoaran kada ne bude
bilo tako. Straar je doao po mene i odveo me do kraljevih odaja. Presto je bio
presvuen u crninu; moj otac se nee popeti na presto sve do njegovog zvaninog
krunisanja koje e se desiti za nekoliko meseci.
U Ferranteovoj nekadanjoj kancelariji ve se video trag moga oca: lep
tepih, ratni plen iz bitke kod Otranta, prekrivao je mermerni pod. Zidovi su bili
oblepljeni mavarskim ploicama. ula sam da je moj otac obezglavio mnogo
Turaka. Pitala sam se koliko ih je ubio, posebno za ove trofeje. Zurila sam dole
u tepih sa crveno-zlatnim arama traei mrlje od krvi, eljna da se zaokupim
neobinim mislima kako bih zadrala svoju prisebnost tokom neprijatnog
razgovora.
Novi kralj je bio zauzet, okruen savetnicima. Kada sam ula, kiljio je
pregledajui nekoliko dokumenata razbacanih na tamnom drvenom stolu. U
tom trenutku sam shvatila da mi, Napolitanci, ne moemo vie jednostavno da
govorimo kralj Alfonso mislei na Alfonsa Velikodunog. Sada su postojali
kraljevi Alfonso I i II.
Buljila sam iza ovog drugog kroz otvorene prozore, okrenute prema zapadu
sa pogledom na Castel del Ovo i na more iza njega. Prialo se da je
velianstvena kamena tvrava, koju je navodno izgradio Virgilije, izgraena na
velikom maginom jajetu skrivenom pod vodom. Ako se to jaje razbije, sam
Napulj bi se uruio i pao u more.
ekala sam u tiini dok moj otac nije podigao pogled i pometeno se
namrtio. Njemu sam bila samo misao koja se javlja nakon to je sve zavreno
usred radnog dana. Njegov sin Ferrandino, sada de facto vojvoda od Calabrije,
nagnuo se iznad oevog ramena, sa jednom rukom na stolu. Ferrandino je
istovremeno podigao pogled i ljubazno, ali formalno, klimnuo glavom, to je
imalo jasan podtekst: Ja sam sledei na redu za presto, legitimni naslednik, a ti

nisi.

Venae se sa Jofreom Borgiom poetkom maja, odseno je rekao moj

otac.
Kao odgovor poklonila sam se iz ramena umiljato i uputila sam mu jedinu
misao: Ne moe da me povredi.
Kralj je ponovo usmerio svoju panju na Ferrandina i na jednog od
savetnika. Nakon to im je promrmljao nekoliko reenica, ponovo je podigao
pogled iznenaen to me vidi da jo uvek stojim pred njim.
To je sve, rekao je.
Poklonila sam se, oseajui se kao pobednik zbog moje samokontrole, ali
takoe i razoarano jer je moj otac izgledao isuvie zaokupljen da bi to primetio.
Okrenula sam se da izaem, ali pre nego to me je straar ispratio iz sobe, kralj
je ponovo progovorio.
Oh. Da bih umirio Njegovu svetost, sloio sam se da njegovog sina Jofrea
nainim princem to jedino pristaje, imajui u vidu tvoj poloaj. Stoga, oboje
ete vladati kneevinom Squillace, gde ete i iveti. Odseno je klimnuo
glavom kao znak da mogu da idem, a potom se vratio svom poslu.

Izala sam brzo, zaslepljena bolom.

Squillace se nalazi na nekoliko dana od Napulja, prema jugu, na suprotnoj
obali. Putovanje od Napulja do Squillacea je bilo mnogo due nego putovanje od
Napulja do Rima.
Kada sam se vratila u svoje odaje, pocepala sam portret svetog Gennara sa
poasnog mesta i bacila ga na suprotni zid. Dok je padao na pod, dona
Esmeralda je kriknula i prekrstila se, zatim se okrenula i pola za mnom na
balkon, gde sam stajala uzbuena, dok se moja tuga pretvarala u bes.
Kako se usuujete! Ne postoji izgovor za takvo svetogre!, jako me je
grdila gledajui me smrknuto.
Ne razume!, brecnula sam se. Jofre Borgia i ja emo iveti u
Squillaceu!
Izraz na njenom licu se odmah smekao. Trenutak je utke stajala, a potom
je upitala: Je li mislite da e Alfonsu biti lake nego vama. Hoete li da ga opet
primorate da vas tei dok mu se srce slama? Dona Sancha, vi moda pokazujete
svoju narav ali ne budite glupi. On je osetljiviji.
Okrenula sam se i pogledala u Esmeraldino mudro, izborano lice.
Prekrstila sam ruke, izdahnula drhtei i naterala se da umirim svoju
unutranju oluju.
Moram da ovladam svojim oseanjima, rekla sam, pre nego to Alfonso
sazna za ovo.
Te veeri smo brat i ja veerali sami. ivahno je priao o svojoj obuci u
maevanju i o lepom konju kojeg mu je otac nedavno kupio. Osmehivala sam se
i sluala, ne uestvujui mnogo u razgovoru. Posle smo proetali dvoritem
palate dok nas je posmatrao samo jedan, straar. Bio je poetak marta, i
veernji vazduh je bio otar, ali ne i neprijatan.
Alfonso je prvi progovorio, Tiha si veeras, Sancha. ta te mui.

Oklevala sam sa odgovorom. Pitam se da li si uo vesti...

Moj brat se pribrao, i rekao, sa lanom nemarnou, Znai, udae se za
Jofrea Borgiu. Odjednom je njegov glas postao umirujui, To nee biti loe,
Sancha. Kao to sam rekao ranije, Jofre je moda pristojan mladi. Najzad,
ivee u Napulju i moi emo da se viamo...
Zastala sam u pola koraka, okrenula se prema njemu i svojim prstima
lagano dotaknula njegove usne.
Dragi brate, borila sam se da mi glas bude miran, bezbrian. Papa
Aleksandar ne eli samo princezu za svog sina. eli da njegov sin postane princ.
Jofre i ja emo otii da vladamo u Squillaceu.
Alfonso je trepnuo jedanput, preplaeno. Ali ugovor..., poeo je, zatim se
zaustavio. Ali otac... Uutao je.
Po prvi put, nisam mislila na svoja oseanja, ve na njegova. Dok sam
gledala kako talas bola prelazi preko njegovih mladih crta, mislila sam da e
srce da mi se istopi. Zagrlila sam ga jednom rukom i nastavila da hodam. Uvek
mogu da doem u posetu u Napulj. I ti moe da doe u Squillace.
Navikao je da tei, a ne da njega tee. Nedostajae mi.
I ti meni. Osmehnula sam se na silu. Jednom si mi rekao da dunost nije
uvek prijatna. To je tano, ali mi emo izvui najbolje od ovoga poseujui se i
dopisujui se.
Alfonso se zaustavio i privio me uz sebe. Sancha, rekao je. Oh, Sancha...
Bio je vii i morao je da sagne glavu kako bi stavio svoj obraz uz moj.
Pomazila sam ga po kosi. Sve e biti u redu, moj mali brate, rekoh.
vrsto sam ga drala i nisam dozvolila sebi da zaplaem. Ferrante bi, pomislila
sam, bio ponosan.
Mesec maj je isuvie brzo doao, a sa njim i Jofre Borgia. Stigao je u Napulj
sa velikom pratnjom i moj stric, princ Federico, i moj brat Alfonso su ga
dopratili do Velike dvorane zamka Nuovo. Kada su mukarci stigli, ula sam u
velikom stilu, silazei niz stepenice, u morsko zelenoj haljini od brokata sa
smaragdnom ogrlicom oko vrata.
Odmah sam videla, po tome kako je mom mladoenji pala donja vilica da
sam ostavila povoljan utisak. On na mene sasvim sigurno nije.
Reeno mi je da Jofre Borgia ima skoro trinaest godina i ja sam oekivala
mladia slinog mom bratu. ak i za kratko vreme od kada sam Alfonsu rekla
za veridbu, njegov glas se jo vie produbio, ramena proirila i postala vie
muevna. Sada je bio vii od mene za irinu ruke.
Ali Jofre je bio dete. Nakon moje posete vetici napunila sam esnaest
godina i postala sam ena sa bujnim grudima i kukovima. Osetila sam
seksualni zanos, osetila sam dodir ruku iskusnog mukarca.
Najmlai Borgia bio je za glavu nii od mene. Glas mu je bio piskutaviji od
mog, lice jo uvek bucmasto kao kod male dece i bio je tako slabane grae da
sam lako mogla da ga podignem. Da bude joj gore, njegova bakarno plava kosa
je bila kao u devojice. Imao je duge kovrde koje su padale do ramena.

ula sam, kao i svako u Italiji ko ima ui, o Aleksandrovoj nekontrolisanoj

strasti prema lepim enama.
Kao mladi kardinal, Rodrigo Borgia je uasavao svog starog strica, papu
Kalikstusa, tako to bi odrao krtenje, a potom bi sve prisutne ene otpratio do
ozidanog crkvenog dvorita, a kapiju bi zakljuao, ostavljajui pobesnele
mukarce napolju da nekoliko sati sluaju zvuke kikotanja i voenja ljubavi.
ak i sada, papa Aleksandar je doveo svoju poslednju ljubavnicu,
esnaestogodinju Giuliju Orsini, da ivi sa njim u Vatikanu i bio je poznat po
gnusnim javnim pokazivanjima naklonosti prema njoj. Smatralo se da nijedna
ena nije sigurna od njegovih pokuaja da joj se priblii. Bilo je nemogue
poverovati da je Jofre sin tog istog oveka. Mislila sam na Onoratove snane
ruke koje prelaze po mom telu. Priseala sam se kako se penjao na mene, kako
sam vrsto drala njegova snana lea dok me je jahao, a zatim me dovodio do
vrhunca.
Zatim sam pogledala ovo mravo dete i neprimetno se stresla s gaenjem
na pomisao o branoj postelji.
Onorato je poznavao moje telo bolje nego ja sama. Kako uopte mogu da
nauim ovo mlitavo mlado stvorenje svemu onome to bi jedan mukarac trebao
da zna o umeu ljubavi?
Bila sam oajna. Sledeih nekoliko dana sam provela u velikim mukama,
glumei najbolje to sam mogla ulogu srene mlade. Jofre je vreme provodio u
drutvu svoje pratnje i nije ni pokuavao da se udvara. Nije on bio Onorato,
kome je bilo stalo do mojih oseanja. U Napulj je doao iz jednog razloga: da
dobije kneevsku krunu.
Prvo se odigrala graanska ceremonija, u zamku Nuovo, koju je vodio
tropejski biskup, a svedoci su bili moj otac i princ Federico. Mali Jofre je zbog
nervoze nepromiljeno viknuo svoj odgovor na biskupovo pitanje mnogo pre
nego to ga je starac postavio, to je izazvalo talas zabave koji se proneo kroz
masu.

Meni nije bilo do smeha.

Potom je usledilo pokazivanje poklona od mog novog supruga: rubini,
biseri, dijamanti, brokat vezen koncem od pravog zlata, svila i barun, od kojih
je trebalo da se naprave nakit i haljine za mene. Ali nau zajednicu crkva jo
uvek nije blagoslovila, tako da nije moglo doi do fizikog kontakta. Imala sam
etverodnevni odmor pre mise.
Sledeeg dana je bio Spasovdan i svetkovina povodom pojavljivanja
arhanela Mihajla. Taj dan je proglaen za dan Napuljskog kraljevstva.
Crno jutarnje nebo oslobodilo je jak pljusak i estoke udare vetra. Uprkos
loem vremenu, naa porodica je pratila mog oca i njegove barone do velike
katedrale svete Chiare, gde je Ferrante leao na sveanom odru samo nekoliko
meseci ranije. Tamo je Aleksandrov papski ceremonijalni majstor paljivo
pripremio oltar, poloivi sve simbole napuljske vladavine, po redu po kome e
biti urueni novom kralju: kruna, ukraena draguljima i biserima; kraljevski
ma, u koricama ukraenim draguljima; srebrni skiptar, na ijem vrhu se
nalazio zlatni anujski ljiljan; i vladarska kugla.

Moj otac nas je uveo u crkvu. Nikada nije bio zgodniji, niti izgledao tako
kraljevski kao u tom trenutku.
Bio je otmeno obuen u usku tuniku i pantalone od crnog satena, preko je
nosio ogrta od svetlucavog grimiznog brokata prekriven belim krznom
hermelina. Naa porodica se sa dvoranima zaustavila na odreenom mestu, ali
moj otac je nastavio sam du velikog prolaza u sredini crkve.
Stajala sam pored svog brata stiskajui mu ruku. Nijedno od nas nije smelo
da pogleda ono drugo u oi. Znala sam da u, ako sretnem Alfonsov pogled,
obelodaniti svoju nesreu u trenutku kada bi trebalo da se oseam sasvim
suprotno.
Ubrzo nakon to je objavljena moja i Jofreova veridba, saznala sam za
sporazum koji je novi kralj sklopio sa papom Aleksandrom. Alfonso II e
dodeliti kneevinu Squillace Jofreu Borgeu za uzvrat, Njegova svetost e poslati
papskog izaslanika (u ovom sluaju, monog kardinala iz svoje porodice) da
krunie kralja. Na ovaj nain, Aleksandar je dao svoj direktan, neopoziv
blagoslov i priznanje Alfonsovoj vladavini. Ova razmena je bila kraljeva
zamisao ne papina, kako mi je rekao moj otac. Namerno je kupio svoju sreu po
cenu moje tuge.
ovek koji e uskoro biti poznat kao Alfonso II se zaustavio pred horom
kanonika, gde su ga pozdravili nadbiskup iz Napulja i patrijarh iz Antiohije.
Poveli su ga do njegovog mesta ispred oltara, gde je sa nama ostalima sasluao
papsku bulu kojom je proglaen za neospornog vladara Napulja.
Moj otac je kleknuo na jastue ispred kardinala Giovannija Borgie, papinog
izaslanika, i paljivo za njim ponavljao zakletvu.
Sluala sam i istovremeno razmiljala o svojoj sudbini. Zato me moj otac
toliko mrzi? Ravnoduan je prema svoj drugoj deci. Obziran je prema princu
nasledniku, Ferrandinu, ali svom najstarijem sinu poklanja samo onoliko
panje koliko je potrebno da ga obui za njegov poloaj. Da li zbog toga to sam

izazivala vie nevolja nego ostali?

Moda. A moda se odgovor takoe nalazi u reima starog Ferrantea: Od
sve njegove dece, ti najvie lii na svog oca.
Ali moj otac je vrisnuo kada je video mumije Anujaca - ja nisam.
Ti si uvek bio kukavica, Alfonso.
Da li je mogue da okrutnost moga oca potie iz straha? I da li me prezire
jer ja posedujem osobinu koju on nema, - hrabrost?
Blizu oltara, moj otac je zavrio sa svojom zakletvom. Kardinal mu je
predao komad pergamenta, na ovaj nain proglaavajui ga kraljem, i rekao,
Po papinom ovlaenju.
Sada je princ kraljevstva, koji je to postao uz pomo braka, Jofre Borgia,
istupio sa krunom, mali i ozbiljan. Kardinal ju je uzeo od njega, a zatim je
stavio na glavu moga oca. Bila je teka i malo se nakrivila; visoki crkveni
dostojanstvenik je drao krunu jednom rukom dok su on i nadbiskup
zakopavali kai ispod brade mog oca, da bi je privrstili.
Simboli vlasti su urueni novom kralju: ma, skiptar, kugla. Po pravilima
ceremonije, svi papski crkveni dostojanstvenici trebalo je da formiraju krug iza

mog oca, ali njegova braa, sinovi i odani plemii pojurili su napred, u
iznenadan i nepromiljen znak podrke.
Smejui se, moj otac je seo na presto dok su okupljeni radosno pozdravljali.
Viva Re Alfonso! Viva Re Alfonso!
Uprkos mom besu i ljutnji to sam bila njegov pion, pogledala sam ga,
krunisanog i velianstvenog, i bila sam zauena iznenadnim izlivom odanosti i
ponosa u meni. Uzvikivala sam sa ostalima dok mi je glas drhtao.
Viva Re Alfonso ! iveo kralj Alfonso !
***

Naredna tri dana provela sam na probama za predivnu venanicu. Ukrasni

trougaoni grudnjak je bio napravljen od zlatnog brokata koji mi je poklonio moj
suprug, a sama haljina od crnog somota sa satenskim trakama i sa kouljom od
zlatne svile; i na haljinu i na prsluk su priiveni Jofreovi biseri, a jo njegovih
dijamanata i bisera bilo je paljivo upleteno u ukras za glavu koji je bio
nainjen od najfinijeg zlatnog konca. Rukavi koji su privezani za prsluk, takoe
su bili od prugastog crnog somota i satena i bili su tako veliki da sam u jedan
mogla da stavim svog novog supruga. Nekada bih sa ponosom i interesovanjem
gledala na haljinu i na ulepavanje kako bih bila jo lepa; sada vie ne.
Posmatrala sam tu haljinu kao to zatvorenik posmatra svoje okove.
Dan mog venanja osvanuo je u boji grimiza, sa suncem skrivenim iza
oblaka. Stajala sam na svom balkonu zamka Nuovo, poto nisam mogla da
spavam prethodne duge noi, znajui da u morati da napustim svoju kuu i sve
to poznajem da bih otila da ivim u nepoznatom gradu.
Udisala sam miris sveeg morskog vazduha i uvlaila ga duboko u plua.
Da li e tako slatko mirisati i u Squillaceu? Zurila sam u olovno-zeleni zaliv
nad kojim se izdizao mrani Vezuv, znajui da seanje na ovaj trenutak nikada
nee biti dovoljno da me odri. Moj ivot se vrteo oko mog brata, a njegov oko
mog. Razgovarala sam sa njim svakog jutro, veerala sa njim svake veeri,
obraala mu se tokom celog dana. Poznavao me je bolje i voleo vie od moje
roene majke. Jofre je izgledao kao prijatan mladi, ali bio je stranac. Kako
mogu bezbrino da se suoim sa ivotom bez Alfonsa?
Samo me je jedna stvar muila vie: saznanje da e moj mali brat patiti od
iste takve usamljenosti moda i gore, poto je dona Esmeralda rekla da je on
osetljiviji od mene. To mi je bilo najtee da izdrim. Naposletku sam ula
unutra, kod svojih dama, da bih poela sa pripremama za ceremoniju venanja,
koja je trebalo da se odri sredinom prepodneva.
Kako je dan prolazio, nebo je postajalo sve tmurnije i oblanije, savreni
odraz mog raspoloenja. Skrivala sam svoju tugu zbog Alfonsa. Drala sam se
graciozno, uzdignuta ela.
Kao mlada, izgledala sam velianstveno u svojoj haljini. Kada sam ula u
Kraljevsku kapelu zamka, amor strahopotovanja se proneo meu
okupljenima. Nije mi bilo drago zbog takvog potovanja. Bila sam isuvie
zauzeta trudei se da izbegnem pogled moga brata, dozvoljavajui sebi samo da

ga letimice pogledam u prolazu. Izgledao je kraljevski i odraslo u tamno-plavoj

tunici, sa maem sa zlatnim balakom na boku. Izraz na njegovom licu bio je
napet, ozbiljan, bez trunke sjaja koji je nasledio od nae majke.
Paljivo je zurio ispred sebe u oltar.
to se tie verske ceremonije, mogu samo da vam kaem da je trajala
beskonano, i da se jadni Jofre dosaivao trudei se svim silama da izgleda
kraljevski otmeno. Ali kada je dolo vreme da mi prenese biskupski poljubac,
bio je prinuen da se pridigne na vrhove prstiju i usne su mu drhtale.
Posle toga je usledio koncert, zatim ruak koji je trajao satima, sa dosta
ispijanja vina i zdravica za nove, mladu i mladoenju. Kada je pao sumrak,
Jofre se povukao u oblinju palatu koja je bila pripremljena za nas. Zalazak
sunca su u potpunosti sakrili veliki i tamni olujni oblaci koji su se skupljali
iznad zaliva.
Ja sam stigla zajedno sa noi i prvim priguenim tutnjevima grmljavine, u
pratnji svoga oca, sada kralja, i kardinala od Monreala, Giovannija Borgie.
Kardinal je bio ruan sredoveni ovek, prostakog jezika i odgovarajueg
ponaanja. Glava mu je bila obrijana na sveteniku tonzuru, dok je
priljubljena okrugla kapica od crvenog satena prekrivala elu. Njegovo krupno
telo bilo je prekriveno svetenikom haljinom od belog satena preko koje je imao
slubenu odoru od ljubiastog baruna, a njegovi debeli prsti svetlucali su puni
dijamanata i rubina.
Ostavila sam mukarce na hodniku i ula u spavau sobu, koju su moje
dame spremile za nas. Dona Esmeralda me je svukla, odnosei moju predivnu
venanicu i svilenu koulju. Nagu su me odveli do branog kreveta, gde je Jofre
ekao.
Razrogaio je oi im me je ugledao. Naivno je zurio, bez uviavnosti, dok je
jedna od mojih dama za mene podigla arav, saekala da legnem pored svog
novog supruga, a zatim me prekrila samo do struka.
Tako sam leala, dok su moje bujne grudi bile razgoliene.
Jofre je bio isuvie srameljiv, a ja isuvie potitena da bismo askali
tokom ovog neprijatnog rituala jednog od najneprijatnijih meu obiajima
plemstva i monika, a nije bilo niega to bi moglo da nas spasi od toga.
Kada su kralj i kardinal Borgia, iji je zadatak bio da prisustvuju ovom
branom dogaaju, uli u sobu, Jofre ih je pozdravio prijatno se osmehnuvi.
Bilo je jasno da kardinal Borgia deli sklonost svoga roaka Rodriga prema
mlaim enama, jer je prilino otvoreno buljio u moje grudi i uzdahnuo. Kako
su lepe. Kao rue.
Oduprla sam se nagonu da se pokrijem. Kiptela sam od besa to ovaj starac
mora da se ulno zadovoljava na moj raun, a nije mi bilo prijatno ni to to me
moj otac prvi put video neodevenu.
U kraljevom pogledu ogledala se takva nezainteresovanost da sam
zadrhtala. Uputio mi je mali hladan osmeh. Kao i svo cvee, i one e brzo
uvenuti. Njegove oi vie nisu bile uznemirene; veeras su blistale. Postigao je
sve to je ikada eleo na ovom svetu bio je kralj, sa papinim blagoslovom, a sve
to je bilo jo slae jer e se uskoro otarasiti svoje problematine keri. Ovo je bio

trenutak njegovog najveeg trijumfa nada mnom. Ovo je bio trenutak mog
najveeg poraza.
Nikada moja mrnja prema mom ocu nije gorela tako jako kao u tom
trenutku. Nikada moje ponienje nije bilo toliko potpuno. Okrenula sam lice, da
Jofre i kardinal ne bi videli gnuanje u mojim oima. Oajniki sam elela da
navuem arave oko sebe, da izjurim iz kreveta, ali bes me je paralisao, nisam
mogla da se pokrenem.
Jofre je prekinuo kratku tiinu razoruavajuom iskrenou. Oprostite mi,
Vae velianstvo, Vaa svetosti, ako se budem naao u milosti i nemilosti
ivaca.
Kardinal se nasmejao pohotno. Mlad si, moj deae u tvojim godinama, svi
ivci u Napulju ne mogu da ti zasmetaju.
Ne pruaju mi nadu u uspeh moje godine, Jofre uzvrati, ve
zaslepljujua lepota moje mlade.
Sa bilo ijih usana osim moda sa usana mog Alfonsa te rei bi bile lepo
iskazivanje utive dosetke. Ali Jofre ih je izgovorio iskreno i srameljivo me je
letimino pogledao. Oba oveka su se nasmejala moj otac podrugljivo, kardinal
sa razumevanjem. Kardinal se udari o butinu.
Uzmi je onda, deae. Uzmi je! Po podignutom aravu vidim da si
spreman!
Jofre je nespretno dokotrljao do mene. U tom trenutku, njegova panja je
bila usmerena na moje telo: nije mogao da vidi kako se naa dva svedoka
naginju napred u svojim stolicama, oduevljeno posmatrajui svaki njegov
pokret.
Uz moju pomo, uspeo je da se popne na mene. Bio je mraviji i nii od
mene, tako da, kada je svoje napuene usne pritisnuo o moje, njegova mukost
me je jako ubola u stomak. Ponovo je zadrhtao, ali ovoga puta ne zbog ivaca. S
obzirom na njegov enstveni izgled, ranije sam strahovala da je Jofre moda od
onih koji vie vole deake nego ene, ali bilo je jasno da to nije sluaj.
Trudei se da zanemarim puku bedu cele situacije, smirila sam ga i rairila
sam noge dok je on skliznuo nadole, prema svom cilju. Naalost, poeo je
prerano da gura u moje bedro. Za razliku od starijeg Borgie, ovaj najmlai je
bio potpuno neupuen u voenje ljubavi. Posegnula sam za njim, nameravajui
da ga usmerim ali istog trenutka kada sam ga dodirnula, ispustio je krik i moja
ruka je bila puna njegovog semena. Instinktivno, izvukla sam dokaz ispod
arava, nenamerno otkrivajui nesreni sluaj naim svedocima.
Jofre je jo jednom zajeao, ovoga puta zbog samog neuspeha, i okrenuo se
na lea.
Moj otac se smejao irokim osmehom kakav nikada nisam videla.
Ispruenih ruku, dlanova okrenutih nagore, okrenuo se prema kardinalu koji se
kikotao i zatraio: Va novanik, svetosti.
Dobro raspoloen, kardinal je odmahnuo glavom, i iz svoje satenske
svetenike haljine izvukao malenu barunastu vreu, koja je visila od teine
novca. Spustio ju je na kraljev dlan. ista srea, Vae velianstvo. ista srea,
i nita vie.

Nakon to je jedna od mojih dama uurbano ula u sobu i oistila mi ruku

vlanom krpom, Jofre se podigao na laktove i zurio u dva oveka. Crvenilo je
buknulo na njegovim obrazima kada je shvatio da je njegov uspeh bio predmet
opklade.
Kardinal je primetio njegovo nezadovoljstvo i nasmejao se. Nemoj da ti je
neprijatno, deae. Izgubio sam jer nisam verovao da e stii tako daleko.
Izdrao si due nego veina tvojih vrnjaka. Sada svi moemo da se latimo
ozbiljnog posla koji nam predstoji.
Ali oi moga supruga su se napunile uasnutim suzama. Sklonio se od
mene i uurio na svojoj strani kreveta. Njegova patnja mi je omoguila da
prevaziem sopstvenu sramotu.
Uzrok mojih sledeih postupaka nije bila elja da se ovaj strani posao
zavri to pre, ve elja da oslobodim Jofrea njegove nesree. Izgledao je kao
blaga dua. Nije zasluio takvu okrutnost.
Otkotrljala sam se do njega i apnula mu: Jofre, oni nas ismevaju jer nam
zavide. Pogledaj ih: oni su starci. Njihovo vreme je prolo, ali mi smo mladi.
Stavila sam mu dlanove na moje grudi. Nema nikoga drugog u sobi. Tu smo
samo ti i ja zajedno, ovde u naoj branoj postelji.
Za ime boje, poljubila sam ga lagano, sa nenom strau, kao to je mene
Onorato onda poljubio. Zatvorila sam oi, briui sliku naih muitelja, i
zamiljajui da sam sa svojim bivim ljubavnikom. Prela sam rukama preko
Jofreovih uskih, koatih lea, zatim dole izmeu njegovih butina. Drhtao je i
stenjao dok sam milovala njegovu mukost, kao to su me uili. Ubrzo je bio
dovoljno tvrd da bude uveden u mene, ovoga puta uspeno. Drala sam oi
zatvorene. U mojim mislima, nije bilo nieg drugog na ovom svetu osim mene,
mog novog supruga i nadolazee oluje.
Jofre nije bio Onorato. Bio mu je mali, i pruio mi je malo nadraaja. Da
nije bilo njegovog nasilnog guranja i injenice da sam mu ja pomogla da ue u
mene, teko da bih i znala da je unutra. Ipak, drala sam se vrsto. Isputala
sam uzdahe poto mi je svojom teinom pritisnuo grudi. Samo sam se nadala da
ih je on shvatio kao uzdahe uivanja.
Nakon moda jednog minuta, miii na njegovim nogama su se stisli. Uz
jauk se propeo unazad. Otvorila sam oi i videla njegove, rairene od
zaprepatenja, koje su se potom zakolutale i u tom trenutku sam znala da smo
postigli uspeh.
Sruio se na mene, zadihan. Jedva primetno sam osetila njegov polni organ
kako se smanjuje u meni, a potom je u potpunosti skliznuo napolje; za njim je
iscurila i topla tenost. Znala sam da ovoga puta za mene nee biti seksualnog
zadovoljstva. Moda se Onorato brinuo da zadovolji moje elje, ali to nije bio
sluaj sa ova tri oveka ovde veeras.
Bravo, bravo, kazao je kardinal, sa blagim prizvukom razoaranja to se
njegov zadatak tako brzo zavrio. Blagoslovio je nas i postelju.
Odmah iza njega stajao je moj otac. Dok je Jofre jo uvek leao na meni,
zurila sam u oveka koji me je izdao, pogleda hladnog, bezdunog. Nisam elela
da mu pruim zadovoljstvo da primeti nesreu koju mi je naneo.

Na usnama mu je igrao mali, pobedonosni osmeh. Nije ga bilo briga to ga

mrzim. Bilo mu je drago to je zavrio sa mnom, jo drae to je u zamenu dobio
neto vredno.
Dva mukarca su otila, a moj novi mu i ja smo konano ostali sami. Moje
dame nam nee smetati do jutra, kada e sakupiti posteljinu kao dalji dokaz
potvrde naeg ugovora.
Jofre je dugo leao na meni u tiini. Nisam nita radila jer, nakon svega, on
je sada bio moj gospodar i bilo bi nepristojno da ga ometam. A onda mi je on
sklonio kosu iza uha i proaputao: Ti si tako lepa. Opisali su mi te, ali rei nisu
dovoljne. Ti si najlepa ena koju sam ikada video.
Sladak si Jofre, odgovorila sam iskreno. Moda je bio deak, ali je bio i
potpuno bezazlen, ako mu je ve nedostajalo pameti. Mogao bi da mi se svidi...
ali nikada ne bih mogla da ga zavolim. Ne na nain na koji sam volela Onorata.
Izvini, rekao je, iznenadno i silno. Tako mi je ao... Ja... ja... Sasvim
iznenada briznuo je u pla
Oh, Jofre. Obavila sam ruke oko njega. ao mi je to su bih grozni prema
tebi. To to su uinili je neopisivo. A to to si ti uradio je bilo je to potpuno
normalno.
Ne, nastavio je. Nije zbog opklade. Bilo je to neljubazno s njihove strane,
da, ali ja sam uasan ljubavnik. Ja ne znam nita o tome kako da zadovoljim
enu. Znao sam da u te razoarati.
Psst, rekla sam. Pokuao je da se podigne i da se osloni na laktove, ali
sam ga ja privila uz sebe, uz moje grudi. Ti si jednostavno mlad. Svi smo u
poetku neiskusni... a potom uimo.
Onda u ja da uim, Sancha, obeao je. Zbog tebe u da nauim.
Psst, rekla sam drei ga kao dete, to je i bio, i poeh da ga mazim po
dugoj, mekanoj kosi.
Napolju, oluja je konano poela, i lilo je kao iz kabla.

Leto 1494. - zima 1495.

Rano sledeeg jutra, Jofre i ja smo krenuli na put ka naoj novoj kui u
najjunije oblasti Calabrije. Ispunila sam svoj lini zavet da budem hrabra:
zagrlila sam svog brata i majku i poljubila ih za rastanak a da nisam prolila ni
suzu. Svi smo ponovili obeanja da emo se poseivati i pisati. Kralj Alfonso II,
naravno, nije mogao da se potrudi da se oprosti.
Squillace je bio stena koju je sprilo sunce. Sam grad bio je izgraen na
vrhu strmog rta. Naa palata, bolno seoska po napuljskim standardima, bila je
udaljena od mora, a pogled je delimino zaklanjao stari samostan koji je
osnovao uenjak Cassiodorus. Obala je bila oskudna i pusta, nedostajale su joj
napuljske velike, ljupke uvale, a izbledelo lie zakrljalih maslina koje su se
probijale bilo je jedino zelenilo. Najvei doprinos koji je ova regija dala u
umetnosti, na koji je stanovnitvo bilo izuzetno ponosno, predstavljala je
crveno-smea keramika.
Palata je bila u katastrofalnom stanju; nametaj i kapci su bili polomljeni,
jastuii i tapiserije pocepani, a zidovi i tavanice popucali. Bila sam u velikom
iskuenju da se prepustim samosaaljenju i da proklinjem svog oca to me je
poslao na jedno ovako sumorno mesto.
Umesto toga, trudila sam se da palatu preuredim u mesto stanovanja
dostojno kraljevske porodice. Naruila sam fini barun da zamenim brokat koji
su moljci izjeli na starim prestolima, prelakirala sam staru drvenariju i poslala
po fini mermer da zameni neravni pod od terakote u prestonoj dvorani.
Line odaje kraljevskog para - prineve odmah s desne strane prestone
dvorane, princezine sa leve bile su u jo gorem stanju, bilo je potrebno da
naruim jo vie materijala i da unajmim dodatne majstore kako bih sve
sredila.
Jofre je izbegavao drutvo i zanimao se na potpuno drugaiji nain, bio je
mlad i po prvi put daleko od svoje dominantne porodice. Sada kad je postao
gospodar svog sopstvenog kraljevstva, nije znao kako da se ponaa, tako da
nita nije ni radio. Ubrzo nakon to smo stigli u Squillace, kod nas je upala
grupa Jofreovih drugova iz Rima, svi eljni da proslave venanje novog princa.
Prvih nekoliko dana nakon naeg venanja ukljuujui i vreme provedeno
u naoj udobnoj koiji tokom puta na jug, Jofre je bezvoljno pokuavao da odri

svoje obeanje da postane bolji ljubavnik. Ali bio je nevian i nestrpljiv, tako da
bi njegova elja ubrzo prevladala i obino je ispunjavao svoje potrebe, a da se
mojim nije ni pozabavio.
Nakon nenosti i suza koje je pokazao tokom nae prve brane noi, nadala
sam se da sam pronala nekog nenog poput moga brata. Ubrzo sam shvatila
da Jofreove lepe rei potiu ne toliko iz saoseanja ve iz elje da potkupi ljude.
Postojala je velika razlika izmeu dobrote i slabosti, a Jofreova prijatna narav
vodila je poreklo iz slabosti.
Ovo je postalo kristalno jasno nakon to su se pojavili Jofreovi prijatelji,
nedelju dana poto smo mi stigli u Squillace. Svi su bili mladi plemii, neki
oenjeni, veina ne, pri emu niko od njih nije bio stariji od mene.
Doli su i dvojica njegovih roaka, koji su nedavno stigli u Rim kako bi, to
je mogue bolje, iskoristili svoje veze sa Njegovom svetou: grof Hippolyto
Borha iz panije, koji jo uvek nije prihvatio italijanski izgovor svoga
prezimena, i mladi petnaestogodinji kardinal, Luis Borgia, ije je
samozadovoljno dranje odmah izazvalo moju nenaklonost. Palata je jo uvek
bila u neredu skele su bile posvuda, a podovi su jo uvek bili od napukle
terakote. Mermer jo uvek nije bio postavljen u prestonoj dvorani. Don Luis nije
propustio priliku da primeti u kakvom jadnom stanju su nae prebivalite i
naa kneevina, posebno u poreenju sa velianstvenou Rima.
Kada je drutvo stiglo, odigrala sam svoju ulogu domaice najpristojnije
mogue, s obzirom na seosko okruenje. Pripremila sam gozbu i sipala im Suze
Hristove, najbolje vino doneto iz Napulja, poto je lokalno vino bilo odvratnog
ukusa. Bila sam skromno obuena u crno, kao to prilii dobroj eni, i Jofre me
je na gozbi ponosno predstavio. Mukarci su mi laskali bezbrojnim zdravicama
u ast moje lepote.
Smeila sam se. Bila sam vesela i armantna, paljivo sluajui mladie
koji su eleli da me zadive priama o svom herojstvu i svom bogatstvu. Kada je
postalo kasno i kada su svi bili pijani, povukla sam se u svoje odaje i ostavila
svog mua i njegove goste da rade ta ele.
Negde pred zoru probudili su me prigueni krici deteta. ula ih je i dona
Esmeralda, koja je spavala pored mene: uznemirene, pogledale smo se samo na
trenutak, zatim smo zgrabile nae ogrtae i pourile prema izvoru tog zvuka.
Niko pri zdravoj pameti nije mogao da ignorie neto to tako para srce i
izaziva saaljenje.
Nismo morale daleko da idemo. Istog trenutka kada sam otvorila vrata
koja su vodila od moje spoljanje sobe do prestone dvorane, doekala me je
scena bahanalija kakvu nisam mogla ni da zamislim.
Nezavren pod bio je prekriven isprepletanim telima, od kojih su se neka
grila od strasti, a druga bila nepokretna, hrui usled prezasienosti vinom.
Jofreovi prijatelji i kurve, shvatila sam sa gaenjem, mada kao eni, nije bilo
na meni da kritikujem sitne grehove gostiju moga supruga. Ali kada sam
pogledom preletela preko dva prestola, u meni se rodio bes koji nisam mogla da
obuzdam.

Na prinevom prestolu nakrivljen je sedeo Jofre. Od struka nadole bio je

potpuno nag, a njegove papue, arape i pantalone leale su na gomili na
stepeniku koji je vodio do njegovog prestola. Njegove blede, obnaene noge bile
su vrsto obavijene oko nogu neke ene koja mu je sedela u krilu. To nije bila
kurtizana plemike krvi, bila je to najgrublja, najprostija lokalna kurva, moda
dvostruko starija od Jofrea, sa usnama obojenim neprirodno jarko-crvenom i
oima jako iscrtanim ugljem. Bila je mrava, jadna, runa. Njena haljina od
jeftinog crvenog satena bila je podignuta do struka, pri emu se videlo da ne
nosi donje haljine, a njene male, oputene grudi bile su izvaene iznad korseta
kako bi moj mladi mu mogao da ih uhvati.
Toliko je bio pijan da nije ni primetio da sam ula i nastavio je da jae
svoga konja, dok je ona isputala preterane krike svaki put kada bi se on nabio.
Od kraljevskih ljudi su se mogla oekivati ljubakanja. Nisam imala prava
da se alim, osim na nepotovanje koje je Jofre sada ukazao tom simbolu
vladavine. Iako sam pokuala da se pripremim na neizbeno Jofreovo
neverstvo, i dalje sam oseala ubod ljubomore.
Ali svetogre koje se deavalo pored mog supruga nisam htela da otrpim.
Kardinal Luis Borgia, on koji je toliko oboavao sve to je rimsko, sedeo je
na mom prestolu potpuno nag. Njegova crvena haljina i kardinalska kapa bile
su izgubljene negde meu bludnom skupinom. Na njegovom krilu sedeo je jedan
od naih kuhinjskih slugu, deak star moda devet godina, Mateo, ije su
pantalone bile nehajno sputene do kolena. Suze su se slivale niz Mateovo lice.
On je bio taj koji je vrisnuo, njegovi krici su se sada pretvorili u bolne jauke dok
je mladi kardinal prodirao u njega snano, divljaki, vrsto ga hvatajui za
stomak da dete ne bi palo na pod. Sam deak se odupirao sili koja ga je gurala
napred steui nedavno prelakirane drvene ruke prestola.
Prekinite!, povikala sam. Pobesnela zbog kardinalove okrutnosti i
potovanja, zaboravila sam na smernost i pustila sam svoj ogrta koji je pao na
pod. Samo u spavaici, krupnim koracima sam prila Mateu i pokuala da ga
sklonim. Kardinalovo lice se iskrivilo od pijanog gneva, dok je i dalje stiskao
dete. Pusti ga da vriti. Platio sam maloj bitangi!
Nije me bilo briga; deak je bio premlad da bi drugaije postupio. Ponovo
sam povukla, ovog puta jae. Trezvenost mi je podarila odlunost koja je
nedostajala Luisu. Njegov stisak je popustio i odvela sam deaka koji je jecao do
besne dona Esmeralde. Ona ga je odvela da se pobrine za njega.
Ljut, Luis Borgia je ustao prebrzo, s obzirom na pijanstvo. Sruio se i brzo
je seo na stepenik ispred mog prestola, zatim je poloio ruku i glavu na novi
barunasti jastuk koji je prekrivao sedite, a koji je sada bio umrljan Mateovom
krvlju.
Kako se usuujete?, povikala sam, dok mi je glas drhtao od besa Kako se
usuujete da povredite dete, bilo da ste mu platili ili ne, i kako se usuujete da
mi ukaete nepotovanje izvodei takav in na mom prestolu! Vie niste
dobrodoli kao gost u ovoj palati. Otiite ujutru.
Ja sam gost Vaeg mua, nejasno je izgovorio, ne Va, a Vama bi bilo
bolje da se prisetite da on vlada ovde. Okrenuo se prema mom muu. Jofreove

oi i usne su jo uvek bile vrsto zatvorene dok je udarao svojim telom o

kurvino. Jofre! Vae visoanstvo, obratite panju! Vaa nova ena je ljutita
babuskera!
Jofre je trepnuo. Prestao je da se nabija. Sancha? Pogledao me je
nesigurno. Bio je isuvie pijan da bi shvatio dublji smisao cele situacije i da bi
oseao stid.
Ovi ljudi moraju da odu, rekla sam, jasno i glasno, da budem sigurna da
me je uo. Svi oni, ujutru, a kurve moraju da odu odmah.
Kuko, rekao je kardinal, zatim je naslonio glavu na moj novi barunasti
jastuk na prestolu, i ispraznio sadraj svog stomaka.
Kao to sam i zahtevala, Jofreovi gosti su stvarno otili sledeeg
popodneva. Moj suprug je bio neraspoloen vei deo tog dana. Sve do veeri
nisam mu pominjala dogaaje koji su se desili prethodne noi. Nije se svega
seao. Znao je samo da su ga prijatelji terali da pije. Nije se uopte seao kurvi i
tvrdio je da sigurno nikada ne bi svojevoljno ukaljao ast prestola takvim nekim
inom mora da su ga njegovi prijatelji izazivali da to uini.
Da li je takvo ponaanje uobiajeno u Rimu?, upitala sam. Jer ovde nee
biti tako ili bilo gde da ja ivim, to se toga tie.
Me, ne, Jofre me je razuverio. To je bilo zbog Luisa, mog roaka on je
raskalaan, ali nije trebalo da dozvolim da se toliko napijem da izgubim
razum. Zastao je. Sancha... ne znam zato sam potraio utehu u naruju
kurve, kada imam najlepu enu u Italiji. Mora da zna... ti si ljubav mog
ivota. Znam da sam nespretan i nepromiljen; znam da nisam najmudriji. Ne
oekujem da mi uzvrati ljubav. Samo imaj milosti prema meni...
Zatim je molio za oprotaj, tako ponizno da sam mu oprostila, jer nije bilo
svrhe da nam ivote uinim neprijatnim zbog ozlojeenosti. Ali zapamtila sam
njegovu slabost, i injenicu da je lako uticati na moga mua, kao i da on nije
ovek na koga se moe osloniti.
Za manje od dve nedelje, stigao nam je novi gost, koga je Njegova svetost
poslala lino, grof od Marigliana.
Bio je to stariji ovek, ozbiljan i dostojanstven, sede kose i elegantne odee
priguenih boja. Doekala sam ga lepom veerom, sa olakanjem to, za razliku
od Jofreovih prijatelja, on nije izgledao kao neko ko bi bio zainteresovan za
terevenke. Meutim, ono za ta je on bio zainteresovan me je zaprepastilo.
Madona Sancha, rekao je strogo, dok smo nakon veere uivali u
poslednjoj boci Suza Kristovih (Jofreovi prijatelji su ranije popili skoro sve
zalihe donete iz Napulja). Sada moram da pomenem jednu veoma neprijatnu
temu. ao mi je to sa Vama moram da priam o takvim stvarima u prisustvu
Vaeg supruga, ali oboje morate da znate za optube iznete protiv vas.
Optube?, posmatrala sam starca sa nevericom. Jofre je takoe bio
zaprepaen. Bojim se da ne razumem.
Grof je u svom glasu pronaao savrenu ravnoteu izmeu
nepokolebljivosti i utivosti. Izvesni... vai gosti su izvestili da su prisustvovali
nedolinom ponaanju u vaoj palati.

Pogledala sam svog supruga, koji je svestan krivice posmatrao svoj pehar,
okreui ga u rukama tako da je svetlost padala i na dragulje postavljene sa
unutranje strane.
Bilo je nedolinog ponaanja, rekla sam, ali ja sa tim nemam nikakve
veze. Nisam imala nameru da umeam Jofrea, niti sam elela da se moj
tuitelj osveti. Recite mi, je li jedan od tih svedoka kardinal Luis Borgia?
Grof je jedva primetno klimnuo glavom. Mogu li da pitam odakle to
znate?
Zatekla sam kardinala u kompromitujuoj situaciji, odgovorila sam.
Situacija je bila takva da sam zahtevala da odmah napusti palatu. Nije bio
zadovoljan time.
Ponovo, dok je upijao ovaj podatak, starac je blago klimnuo glavom.
U meuvremenu, Jofre je porumeneo od neeg to se inilo meavinom
besa i srama. Moja supruga nije uradila nita loe. Ona je ena najistijeg
karaktera. Kakve su to optube izreene protiv nje?
Grof je spustio pogled kao znak neodlunosti i skromnosti. Da je u razliito
vreme u svojim odajama zabavljala ne jednog, ve nekoliko mukaraca.
Osmehnula sam se sa nevericom. To je besmisleno!
Marigliano je slegao ramenima. Bez obzira, Njegova svetost je jako
zabrinuta po pitanju cele stvari, toliko da vas je oboje pozvao da se vratite u
Rim.
Iako sam bila nesrena u Squillaceu, nisam elela da odem da ivim sa
Borgiama. U Squillaceu sam bila blizu mora. Jofre je takoe izgledao smrknuo
od same pomisli da se vrati u svoj rodni grad.
Kako moemo da opovrgnemo te optube?, upitala sam.
Poslali su me da zvanino ispitam celu situaciju, ree Marigliano.
Iako mi uopte nije bilo prijatno da nas ispituje papski izaslanik, svidela
mi se iskrenost starog grofa. Bio je utiv, ali i otvoren, ovek koji je imao svoj
integritet.
Zamolio bih Vas da mi omoguite da razgovaram sa svom poslugom u
domainstvu.
Razgovarajte sa svima, Jofre je odmah odgovorio. Bie sreni da Vam
kau istinu o mojoj eni.
Osmehnula sam mu se, zahvalna zbog njegove podrke.
Grof je nastavio. Takoe postoji i pitanje rasipnitva. Njegova svetost nije
zadovoljan koliinom novca koji troite na ivot u palati.
Verujem da je to pitanje u koje se moete uveriti i sopstvenim oima,
rekla sam mu. Jednostavno pogledajte oko sebe, i prosudite da li je nae
okruenje isuvie raskono.
Na to je ak i Marigliano morao da se osmehne.
Istraga je zavrena u roku od dva dana. Za to vreme, grof je razgovarao sa
celokupnom poslugom i svim dvorskim damama i komornicima. Takoe sam se
postarala da nasamo razgovara sa malim Mateom. Svi iz nae pratnje su bili
pametni da ne upliu Jofrea u bilo kakve prestupe.

Lino sam ispratila Marigliana do koije koja ga je ekala. Zastao je na

trenutak da bi ga njegov sluga pretekao, kako bismo nas dvoje mogli da
popriamo nasamo.
Madona Sancha, rekao je. Imajui u vidu ono to znam o Luisu Borgiji,
nisam ni sumnjao u Vau nevinost kada sam zapoeo ovu istragu. Sada znam
da ne samo da ste nevini, ve ste i ena koju veoma vole i kojoj su odani svi iz
okruenja. Kradomice se bojaljivo osvrnuo. Zasluujete potpunu istinu.
Nisam poslat ovamo samo zbog kardinalovih optubi.
Nisam mogla ni da pretpostavim na ta cilja. Zbog ega onda?
Jer su ti svedoci takoe govorili o Vaoj neizmernoj lepoti. Va suprug Vas
je opisao u pismima na veoma poetian nain, to je probudilo radoznalost
Njegove svetosti. Sada se pria da ste lepi ak i od La Belle .
La Bella, Najlepa: ovo je bio nadimak koji je dobila Giulija Orsini,
sadanja papina ljubavnica, jer se smatralo da je ona najlepa ena u Rimu, i
verovatno u celoj Italiji.
I ta ete preneti Njegovoj svetosti?
Ja sam poten ovek, madona. Moram da mu kaem da je to istina. Ali
takoe u mu rei da ste Vi ena koja e ostati verna svom suprugu. Zastao je.
Da budem iskren, Vae visoanstvo, ne verujem da e ovo poslednje ita
promeniti.
Ovoga puta laskanje mi nije prijalo. Nisam elela da se udam za Jofrea
Borgiu, jer sam bila zaljubljena u drugog oveka, jer sam elela ostati u
Napulju sa svojim bratom i jer je Jofre bio samo dete. Sad sam imala jo jedan
razlog da alim: svekar sa bludnim eljama, koji je sasvim sluajno bio
predvodnik hrianstva.
Neka Vas Bog blagoslovi i uva, Vae visoanstvo, kazao je Marigliano
popeo se u svoju koiju i uputio ka Rimu.
***

Ubrzo sam imala jo veu brigu od pomisli na zaljubljenog svekra, koji je

sanjao da me naini svojom novom ljubavnicom. Samo mesec dana nakon mog
venanja, vesti su se pronele na jug, do Calabrije: Charle VIII, kralj Francuske,
planirao je da napadne Napulj.
Re Petita, zvali su ga ljudi, Mali kralj, jer je roen sa kratkom, izuvijanom
kimom i iskrivljenim udovima. Vie je liio na grotesknu figuru nego na
oveka. Takoe je roen sa eljom za osvajanjem, a njegovim savetnicima nije
trebalo mnogo da ga ubede da Anuji u Napulju ude za francuskim kraljem.
Njegova kraljica, predivna Ana od Bretanje, dala je sve od sebe da ga
odvrati od njegovih osvajakih snova.
Ona, kao i ostatak Francuske, bili su poboni katolici i duboko odani papi,
koji e pobesneti zbog upada u Italiju.
Zabrinuta, napisala sam pismo mom bratu Alfonsu kako bih saznala istinu
o tome. Prole su nedelje pre nego to sam dobila odgovor koji mi je pruio malo
utehe.

Nemoj se plaiti najdraa sestro,

Istina je, kralj Charle je gladan osvajanja ali ovog istog trenutka, na
otac je sa Njegovom svetou, Aleksandrom, u Vicovaru. Osnovali su vojni
savez i paljivo su isplanirali strategiju. Kada Charle bude uo za to,
ispunie ga sumnje i odustae od svoje budalaste ideje o napadu.
Sem toga, poto je papa tako odluno na naoj strani, Francuzi nikada
nee podrati napad na Napulj.
Alfonso se trudio da sve to mi je rekao bude izraeno pozitivnim reima,
ali ja sam isuvie dobro razumela njegovo pismo. Charleova pretnja je bila
stvarna, tako stvarna da moj otac i papa sastavljaju ratne planove u nekom
utoitu izvan Rima.
Naglas sam proitala pismo dona Esmeraldi. Ba kako je svetenik
Savonarola predvideo, izjavila je mrano. Doao je kraj sveta.
Podsmehnula sam se. Nisam imala strpljenja za firentinsku budalu koji je
umislio da je izabran od Boga, niti za mase koje su hrlile da uju njegovu
apokaliptinu poruku. Girolamo Savonarola kudio je Aleksandra sa sigurnosti
za svojom propovedaonicom na severu i prigovarao vladajuoj porodici u
njegovom gradu, Mediima.
Dominikanski svetenik se zapravo sam predstavio Charleu Francuskom i
tvrdio da je on, Savonarola izaslanik, izabran od strane Gospoda da reformie
crkvu, da istera pagane koji su samo traili zadovoljstvo i koji su je i opustoili.
Savonarola je pobesneli luak, rekla sam. On misli da je kralj Charle
boja presuda. Misli da je sveti Jovan u Apokalipsi predvideo invaziju na
Italiju.
Ona se prekrstila zbog mog nedostatka potovanja. Madona, kako moete
da budete sigurni da nije u pravu?. Progovorila je tie, kao da se brinula da
Jofre, koji je bio na drugom kraju palate, moe da je uje
Bezbonost pape Aleksandra i korumpiranost njegovih kardinala su i
navukli ovo na nas. Ukoliko se ne pokaju, za nas nema nade...
Zato bi Bog kanjavao Napulj za Aleksandrove grehe?, upitala sam.
Na to nije imala odgovor.
Uprkos tome, dona Esmeralda se posvetila molitvama svetom Gennaru. Ja
sam se okrenula brigama. Nije samo porodini tron bio ugroen. Mog malog
brata vie nisu smatrali premladim za borbu. Obuavali su ga vetini
maevanja. Ako bude potrebno, pozvae ga da upotrebi svoj ma.
ivot u Squillaceu se nastavio tokom ostatka leta. Bila sam ljubazna prema
Jofreu, mada, obzirom na njegov slab karakter, nisam mogla da ga zavolim. U
javnosti smo bili neni jedno prema drugom, iako je u moje spavae odaje
dolazio sve ree, a sve ee provodio itave noi u drutvu lokalnih kurvi.
Trudila sam se da ne pokazujem znake povreenosti ni ljubomore.
Stigao je septembar i sa sobom doneo loe vesti.

Najdraa sestro, pisao je Alfonso,

Moda si ve ula: kralj Charle je poveo svoje trupe preko Alpa.
Francuska vojska je stigla na Italijansko tle.
Venecija je postigla dogovor sa njima i na taj nain njihov grad je
poteen, ali Charle se sada namerio na Firencu.
Ne sme da brine. Sakupili smo prilino veliku vojsku pod komandom
prestolonaslednika Ferrandina, koji e povesti svoje ljude na sever kako bi
zaustavio neprijatelja pre nego to uopte stigne do Napulja. Ja u ostati
ovde sa ocem, tako da ne mora da brine za mene. Naa vojska, kada joj se
pridrue papske snage, bie nepobediva. Nema potrebe za strahom, jer je
Njegova svetost Aleksandar javno izjavio: Pre emo izgubiti nau mitru,
nae zemlje i nae ivote, nego to emo izneveriti kralja Alfonsa.
Vie nisam mogla da skrivam svoj bol. Jofre je dao sve od sebe da me utei.
Nee stii dalje od Rima, obeao je. Vojska moga oca e ih zaustaviti.
U meuvremenu, Francuzi su napredovali dosta brzo. Opljakali su
Firencu, centar kulture i umetnosti, zatim su nemilosrdno krenuli prema jugu.

Naa vojska napreduje, pisao je Alfonso. Uskoro e se spojiti sa papinom

vojskom i zaustavie Charleove ljude.
Poslednjeg dana decembra 1494. godine, predvianje moga brata je
stavljeno na probu. Natovareni neprocenjivim, opljakanim stvarima, Francuzi
su uli u Rim.
Jofre je primio vest o upadu u urbi napisanim pismom njegove starije
sestre Lukrecije. Bio je red da ja teim njega, jer smo oboje zamijali krvave
bitke koje besne na velelepnim trgovima Vatikana i svetog grada Rima.
Danima smo patili u tiini.
Jednog zlosretnog popodneva, dok sam sedela na balkonu i sastavljala
dugako pismo mom bratu, jedini zadovoljavajui nain da umirim svoje ivce,
ula sam topot kopita. Otrala sam do ograde i ugledala usamljenog konjanika
koji je dojahao do ulaza u zamak i sjahao.
Njegova odea je bila napolitanska. Ispustila sam pero i potrala niz
stepenice, dozivajui dona Esmeraldu da pozove Jofrea.
Pourila sam u Veliku dvoranu, gde je jaha ve ekao. Bio je mlad, crne
kose, brade i oiju, na sebi je imao plemiku raskonu odeu smee boje. Bio je
prekriven prainom i iscrpljen od tekog puta. Nije nosio pismo, kao to sam se
nadala. Poruka koju je doneo je bila isuvie bitna da bi bila stavljena na
hartiju.
Naruila sam vino i hranu, i on je pohlepno jeo i pio dok sam ja nestrpljivo
iekivala svoga supruga. Konano, Jofre se pojavio. Dozvolili smo jadnom
oveku da sedne i smestili se i sami dok smo sluali njegovu priu.

Dolazim po zahtevu Vaeg strica, princa Federica, rekao mi je konjanik.

Primio je vest od samog prestolonaslednika Ferrandina, koji je, kao to znate,
bio u Rimu na elu nae vojske.
Re bio mi je odmah privukla panju.
Kakve su vesti o Rimu?, upitao je Jofre, ne mogavi da se suzdri. Moj
otac, Njegova svetost Aleksandar, moja sestra i brat jesu li dobro?
Jesu, glasnik je odgovorio, i Jofre se sa uzdahom naslonio u stolici.
Koliko ja znam, oni su bezbedni iza zidina zamka Sant Angela. Situacija
samog Napulja je sada uasna.
Govorite, naredila sam.
Princ Federico me je zamolio da Vam prenesem sledee: vojska
prestolonaslednika Ferrandina je ula u Rim i tamo se sukobila sa francuskom
vojskom. Meutim, vojska kralja Charlea je brojno nadjaala napuljsku vojsku i
Ferrandino se stoga oslanjao na obeanu pomo Njegove svetosti. Bez papinog
znanja, porodica Orsini je ranije napravila zaveru sa Francuzima i zarobili su
Giuliju, koja je poznata kao La Bella, Aleksandrovu miljenicu. Kada je Njegova
svetost uo da je madona Giulija u opasnosti, naredio je svojoj vojsci da se
povue i zapovedio je princu Ferrandinu da ode iz grada.
Princ Ferrandino, pretrpevi izvesne gubitke, bio je primoran da se
povinuje. Sada marira prema kui, gde e se pripremiti da se ponovo bori sa
francuskom vojskom.
U meuvremenu, Njegova svetost, primio je kralja Charlea u Vatikanu gde
su pregovarali. Kao zamenu za madona Giuliju ponudio je da njegov sin don
Cesare, Va brat prine Jofre, kao zarobljenik jae sa Francuzima. Na ovaj
nain, Re Petitu je obezbedio siguran prolaz do Napulja.
Dugo sam zurila u glasnika, pre nego to sam proaputala, Izdao nas je.
Zbog jedne ene, on nas je izdao... Osetila sam takav bes da nisam mogla da se
pomerim, mogla sam samo da sedim i da sa nevericom zurim u mladog plemia.
Uprkos govoru o tome kako e se pre odrei mitre, zemalja i ivota, Aleksandar
je napustio kralja Alfonsa, a da nije izgubio ni slamicu.
Umorni plemi je uzeo veliki gutljaj vina pre nego to je nastavio. Ni u
Rimu nije sve u redu, takoe, Vae visoanstvo. Francuzi su opustoili grad.
Okrenuo se prema Jofreu. Vaa majka, Vanoca Katanei njena palata je
opljakana, a pria se... Ponizno je spustio pogled. Oprostite mi, visoanstvo.
Pria se da su nad njom izvrili nedolina dela.
Jofre je prekrio usta rukom.
Konjanik je nastavio. Madona Sancha, Va stric, princ Federico, alje ovu
hitnu poruku: Napulju je potrebna pomo svih njenih dravljana. Strahuje se
da e pribliavanje Francuza dovesti do pobune meu anujskim baronima.
Princ zahteva da Vi i Va suprug povedete sve ljude i svo oruje koje moete da
date.
Zato Vas je poslao moj stric, a ne moj otac, kralj?, upitala sam. Bila sam
ubeena da mog oca nije briga ak ni da me obavesti, da je ovo tek jo jedan
nain da iskae nepotovanje.

Ali odgovor glasnika me je iznenadio. Bilo je potrebno da princ Federico

preuzme svakodnevne kraljevske dunosti. ao mi je to ja ovo moram da Vam
kaem, Vae visoanstvo. Njegovo velianstvo ne osea se dobro.
Nije mu dobro?, ustala sam, i sama iznenaena time koliko me je ova vest
uznemirila i injenicom da sam se brinula. ta mu je?
Mladi je izbegavao moj pogled. Nita fiziki, Vae visoanstvo. Nita gde
bi lekari mogli da pomognu. On... duboko ga je potresla francuska pretnja. Nije
pri sebi.
Polako sam potonula nazad u svoju stolicu, ne obraajui panju na
zajedljiv pogled koji mi je uputio moj suprug. Slika konjanika ispred mene je
nestala: videla sam samo lice moga oca. Po prvi put, nisam se usredsredila na
zlobu, na podrugljiv izraz upuen meni. Umesto toga, umislila sam mraan,
mueniki pogled u njegovim oima, i shvatila sam da ne bi trebalo da sam
iznenaena vestima da je psihiki bolestan. Naposletku, on je bio sin Ferrantea,
koji ne samo da je ubijao svoje neprijatelje, ve je njihovu utavljenu kou
oblaio u velianstvene kostime i razgovarao sa njima kao da su ivi.
Nita od ovoga nije trebalo da me iznenadi: trebalo je od poetka da
shvatim da je moj otac lud i da je moj svekar izdajica. A Francuzi su, uprkos
svim Alfonsovim naporima da me ubedi u suprotno, bili na putu za Napulj.
Ustala sam i ovoga puta ostala na nogama. Moete da jedete i da se
odmorite koliko Vam je potrebno, rekla sam glasniku. Onda, kada ponovo
budete videli princa Federica, recite mu da je Sancha od Aragona ula njegovu
molbu. Videu se s njim uivo ubrzo nakon Vaeg povratka.
Sancha!, Jofre se pobunio. Zar nisi obratila panju? Charle vodi svoju
vojsku prema Napulju. Previe je opasno! Mnogo je razumnije ostati ovde u
Squillaceu. Francuzi nemaju razloga da nas napadnu. ak i ako odlue da
osvoje nau kneevinu, proi e meseci...
Zavrtevi suknju, okrenula sam se ka njemu. Dragi muu, uzvratila sam,
glasom hladnijim i tvrim od gvoa, zar nisi ti obratio panju? Stric Federico
je zatraio pomo i ja mu je neu uskratiti. Jesi li tako brzo zaboravio da si
napuljski princ zato to si se oenio sa mnom? Trebalo bi ne samo da obezbedi
vojsku, ve bi i tvoj ma trebalo da bude podignut u odbranu Napulja. A ako ti
nee da ide, ja u uzeti tvoj ma i sama u ga podii.
Jofre na to nije imao odgovor. Zurio je u mene, bled i pomalo posramljen
to sam ga zbog njegovog kukaviluka grdila pred strancem.
Ja sam izala iz sobe, uputivi se u svoje odaje da obavestim dame da
odmah ponu sa pakovanjem.
Ila sam kui.

VI

Zima 1495.
Koija kojom smo moj suprug i ja stigli u Squillace bila je spremna da nas
vrati u Napulj. Ovoga puta, dok smo prelazili Italiju po dijagonali, sa severa na
istok, od obale do obale, sa nama je putovao veliki broj straara, naoruanih za
borbu. S obzirom na brojnost nae pratnje bilo je potrebno troje kola za nae
sluge i prtljag. Put je trajao nekoliko dana.
Tokom tog perioda uasnuto sam razmiljala o ponovnom susretu sa ocem.
Duboko potresen, rekao je glasnik. Nije dobro. Nije pri sebi. Dopustio je da
upravljanje kraljevstvom padne na Federica. Da li ga je obuzelo ludilo od
kakvog je patio Ferrante? Kakva god situacija bila, zaklela sam se da u sav
lini bol i neslaganje ostaviti po strani. Moj otac je kralj, i tokom ovog perioda u
kome vreba rat, potrebna mu je potpuna odanost. Ako je uopte u stanju da me
razume, zakleu mu se na vernost.
Poslednjeg jutra naeg putovanja, kada smo ugledali Vezuv kako se
nadvija nad predelom, od uzbuenja sam uhvatila dona Esmeraldu za ruku.
Bila sam tako radosna to se konano pribliavam gradu i to vidim
velianstvenu kupolu crkve Duomo, taman kamen zamka Nuovo, ogromno
utvrenje zamka Del Ovo; tako radosna, ali u isto vreme i tuna, znajui da je
moj voljeni grad u opasnosti.
Napokon, naa koija je prola ispod Trijumfalne kapije Alfonsa
Velikodunog, u dvorite kraljevske palate. Osmatrai su izvestili o naem
dolasku i moj brat nas je ekao dok su Jofreu i meni pomagali da siemo.
iroko sam se osmehnula: Alfonso je imao etrnaest godina, a napuljsko
sunce je obasjavalo retku plavu bradu na njegovim obrazima.
Brate! uzviknula sam. Pogledaj se. Pa ti si pravi mukarac!
Blago se osmehnuo, pokazujui svoje zube. Zagrlili smo se. Sancha,
glasom koji je postao jo dublji, kako si mi nedostajala!
Nerado smo pustili jedno drugo. Jofre je ekao pored. Alfonso se rukovao sa
njim. Brate, zahvalan sam to si doao.
Nije moglo drugaije, Jofre je dobroduno odgovorio, to je bila istina
ako ni zbog ega drugog, onda zbog mog insistiranja.
Dok se posluga bavila prtljagom i ostalim naim stvarima, Alfonso nas je
poveo ka palati. Kad je radost zbog ponovnog vienja polako izezla, primetila
sam napetost na njegovom licu, u njegovom dranju, u njegovom hodu. Neto

loe se desilo, neto toliko uasno da je Alfonso ekao pravi trenutak da nam to
saopti. Pripremili smo vam odaje, rekao je. Bie vam potrebno da se osveite
pre nego to pozdravite princa Federica.
Ali, ta je sa ocem?, upitala sam. Zar ne bi trebalo prvo da odem do
njega? Bez obzira na njegove muke, on je jo uvek kralj.
Alfonso je oklevao. Uzbuenje se primetilo na njegovom licu pre nego to je
uspeo da ga potisne. Otac nije ovde. Pogledao je mene i moga supruga a glas
mu nikada nije bio sumorniji. Pobegao je tokom noi. Izgleda da je to planirao
ve neko vreme. Poneo je veinu svoje odee i stvari, i mnogo dragulja. Spustio
je glavu i pocrveneo, onako uasnut. Nismo mislili da je sposoban za tako
neto. Bio je u postelji, Sancha. Otkrili smo to tek pre nekoliko sati. Mislim da
ti je jasno zato su sva braa, a posebno Federico, zauzeti u ovom trenutku.
Pobegao je?, bila sam uasnuta, gorko posramljena. Do tog trenutka, za
najveeg izdajicu u hrianskom svetu sam smatrala papu, koji je napustio
Napulj kada je bilo najpotrebnije ali moj otac je dokazao da je sposoban za jo
veu izdaju.
Nedostaje jedan od njegovih slugu, dodao je moj brat tuno.
Pretpostavljamo da je i on uestvovao u planu. Nismo sigurni gde se otac
uputio. Trenutno sprovode istragu.
Proao je jedan muan sat, tokom kojeg sam etala po elegantno ureenoj
gostinskoj spavaoj sobi. Giovanna je sada bila u sobi koja je nekada bila moja.
Izala sam na balkon. Sada je moja soba bila okrenuta na istok, sa pogledom na
Vezuv i na dvoranu sa orujem. Zastala sam gledajui u vodu. Setila sam se
kako sam, ne tako davno, stojei na svom balkonu, bacila u vodu rubin koji mi
je poklonio Onorato. Volela bih da sada mogu da izbriem taj svoj deiji
postupak. Takav dragi kamen bi mogao da obezbedi sledovanja za bezbrojnu
vojsku ili da kupi tuce topova iz panije.
Konano su Alfonso i Jofre doli po mene. Zajedno smo otili u kraljevu
kancelariju, gde je stric Federico potiteno sedeo za tamnim drvenim stolom.
Ostario je od kada sam ga poslednji put videla. Njegova crna kosa je poela da
sedi, a senke koje sam viala na licu moga oca, sada su poele da se okupljaju
ispod Federicovih smeih oiju. Crte njegovog lica su bile zaobljene i ne tako
lepe, ali je njegovo dranje bilo nepokolebljivo, kao u Ferrantea, a ipak nekako
ljupko. Preko puta njega sedeo je njegov mlai brat Francesco i jo mlaa
polusestra Giovanna.
Ustali su im su nas ugledali. Federico je oigledno preuzeo kontrolu. Prvi
nam je priao, zagrlio Jofrea a potom i mene. Sancha, ima odano srce kao
tvoja majka, rekao mi je. A Vi, Jofre, ste pravi vitez ovoga kraljevstva kada
ste doli u pomo Napulju. Kao prvi sekretar i princ, elim Vam dobrodolicu.
Rekao sam im za Njegovo velianstvo, objasnio je moj brat.
Federico je klimnuo glavom. Neu da ublaavam istinu. Napulj je u
opasnosti kao nikada do sada. Baroni su se pobunili iskreno, sa dobrim
razlogom. Protivno svim savetima, kralj ih je besmisleno oporezovao
nepravedno je prisvajao zemlju za svoje potrebe, a onda javno muio i ubijao

one koji bi se usudili da se pobune. Sada, kada znaju da stiu Francuzi, baroni
su se osokolili. Borie se sa Charleom kako bi nas pobedili.
Ali Ferrandino stie, sa naom vojskom, kazala sam.
Princ Federico me je umorno pogledao. Da, Ferrandino dolazi... sa
Francuzima za petama. Charle ima etiri puta vie ljudi nego mi. Bez papine
vojske osueni smo na propast. Ovo je rekao ne izvinjavajui se, iako su te rei
uznemirile Jofrea. Ovo je jedan od razloga to sam Vas pozvao, Jofre. Potrebna
nam je Vaa pomo kao nikada pre. Morate, zbog veza koje imate sa ovim
kraljevstvom, da utiete i ubedite Njegovu svetost da nam to je pre mogue
poalje vojnu pomo. Shvatam da je sigurnost Vaeg brata Cesarea ugroena,
ali moda se moe doi do nekog reenja. Zastao je. Poslali smo po pomo iz
panije ali nema naina da ta pomo, ak i ako je odobre, stigne na vreme.
Duboko je uzdahnuo. A sada smo ostali i bez kralja.
Imate kralja, moj brat je brzo odgovorio. Jasno je da je Alfonso II
abdicirao u korist svoga sina, Ferrandina. To je ono to moramo rei baronima i
narodu.
Federico ga je gledao sa divljenjem. Lukavo. Veoma lukavo. Nemaju
razloga da mrze Ferrandina. Njega mnogo vie vole nego to su ikada voleli
njegovog oca. Klimao je glavom sa prvim znacima oduevljenja.
Do avola sa Alfonsom. U pravu si, ovaj nestanak treba da shvatimo kao
abdiciranje. Naravno, bie teko. Baroni nam ne veruju... I dalje bi mogli da se
pobune ako budu mislili da politiki manipuliemo njima. Ali sa Ferrandinom,
vee su nam anse da osvojimo podrku naroda.
Moj stric Francesco je najzad progovorio. Ferrandino i plaena vojska.
Jednostavno nemamo izbora, nego da unajmimo pomo, i to brzo, Pre nego to
stignu Francuzi. Sve je to lepo ako princ Jofre ubedi papu da nam poalje svoje
trupe, ali nemamo vremena za takvu diplomatiju. Osim toga, oni se nalaze
predaleko na severu da bi ovde stigli na vreme.
Federico se namrtio. Naa novana situacija je napeta i ovako. Jedva da
moemo da izdravamo sopstvenu vojsku, poto je Alfonso potroio mnogo
novca na rekonstrukciju palata i na narudbine svih tih nepotrebnih
umetnikih dela...
Nemamo izbora, odgovorio je Francesco. Ili to, ili da izgubimo od
Francuza. Uvek moemo da pozajmimo novac od panije nakon rata.
Federico se i dalje mrtio. Otvorio je usta da odgovori, zatim ih je ponovo
zatvorio kada je uo estoko kucanje. Napred, naredio je.
Prepoznala sam sedokosog oveka otrog nosa ije se lice pojavilo na
vratima. Bio je to upravnik dvorca, ovek koji je bio zaduen za kraljevsko
domainstvo ukljuujui i kraljevski nakit i finansije. Lice mu je bilo prekriveno
uasom. Federico ga je pogledao, a onda, zaboravljajui sav kraljevski protokol,
pourio je prema njemu, sputajui glavu tako da je starac mogao da mu apne
ta je imao.
Dok je Federico sluao, razrogaio je oi, a zatim se u njima moglo videti
zaprepaenje. Napokon, upravnik dvorca je izaao i zatvorio vrata za sobom.

Moj stric je napravio nekoliko nesigurnih koraka, zatim se sruio u svoju

stolicu, spustio glavu i stavio ruku na srce. Ispustio je prigueni krik.
Pomislila sam, u jednom zastraujuem momentu, da umire.
Stric Francesco je ustao istog trena i otiao do svog brata. Kleknuo je i
spustio ruku na rame oveka koji je patio. Federico! Federico, ta se desilo?
On ga je uzeo, Federico je izustio daui. Kraljevsko blago. Sve je
uzeo...
Kraljevsko blago je inilo veinu napuljskog bogatstva.
Proao je trenutak pre nego to sam shvatila da se re on odnosila na moga
oca. Uvek sam mislila da e moj povratak kui da posetim brata, biti jedan od
srenijih trenutaka u mom ivotu, ali sledeih nekoliko dana u zamku Nuovo
smo svi bili u nekoj posebnoj vrsti patnje. Moj suprug i ja smo provodili vreme u
Alfonsovom drutvu, ali to teko da je bilo sreno vreme. Svi smo bili zapanjeni
i sumorni zbog tete koju je moj otac naneo kraljevstvu. Nismo mogli da
uinimo nita drugo do da ekamo i nadamo se da e Ferrandino sa svojim
trupama stii u Napulj pre Francuza.
Otkrie da je i moja majka nestala je bilo jo bolnije. To je bilo teko
prihvatiti: ima odano srce kao tvoja majka, rekao je stric Federico, ali nisam
mogla da prihvatim da je Trusijina odanost njenom ljubavniku nadjaala
odanost prema Napulju i sopstvenoj deci. Ta pomisao je bila tako stravina da
moj brat i ja nismo mogli da podnesemo da o tome razgovaramo i tako je izdaja
moje majke prola nepomenuta.
Jutro nakon to smo stigli u zamak, dona Esmeralda je pustila Alfonsa u
moje odaje. Ja sam se osmehnula, blago, u znak pozdrava ali moj brat nije.
Drao je drvenu kutiju malo duu od moje ruke i upola iroku; ponudio mi ju je
kao poklon.
Za tvoju zatitu, rekao je, beskrajno ozbiljnim tonom. Ne moemo da
predvidimo ta moe da se dogodi, a ja neu biti miran dok ne budem znao da si
u stanju da se brani.
Nasmejala sam se, delimino iz elje da zaobiemo tu temu.
Nemoj da se podsmeva, Alfonso me je zamolio. Ovo nije ala, Francuzi
su na putu ka Napulju. Otvori je.
Preko volje, uradila sam kako mi je naloeno. Unutar kutije, poloen na
somotu, nalazio se mali, dugaki bode sa uskom srebrnom drkom.
Mali bode, brat je objasnio, dok sam ga izvlaila iz njegovih malih
korica. Drka je bila prilino kratka. Vei deo oruja inilo je dugo seivo,
napravljeno od finog, uglaanog elika koje se zavravalo veoma otro. ak se
nisam usuivala da prstima dodirnem vrh da proverim njegovu otrinu. Znala
sam da e krv potei istog trena.
Odabrao sam ovo za tebe, jer znam da se lako moe sakriti u tvojim
haljinama, rekao je Alfonso. Imamo valje koje odmah mogu da ponu sa
radom. Doao sam jutros jer nemamo vremena za gubljenje. Sada u ti pokazati
kako se koristi.
Skeptino sam cvoknula jezikom. Cenim tvoju promiljenost, brate, ali
teko da se ovim moe boriti protiv maa.

Ne moe, sloio se Alfonso, i u tome lei lepota. Bilo koji vojnik e

pretpostaviti da nisi naoruana i stoga e ti prii bez straha. Kada ti se
neprijatelj priblii, tada e ga iznenaditi. Ovde. Uzeo je oruje iz mojih ruku i
pokazao mi kako da ga pravilno drim. Sa ovakvim bodeom, najbolji nain da
nanese povrede je podmuklo, ubadajui odozdo prema gore. Pokazao mi je
kako, parajui zamiljenog protivnika od stomaka do vrata, a potom mi je
predao malo seivo. Uzmi ga. Probaj.
Precizno sam ponovila njegove pokrete.
Dobro, dobro, promrmljao je sa odobravanjem. Ti si zaista roeni borac.
Ja sam ker iz kue Aragona.
Najzad se blago osmehnuo, to je i bio moj cilj. Paljivo sam pregledala
seivo koje sam drala u ruci. Ovo bi moda odgovaralo protiv nekog Anuja,
primetila sam, ali teko da u moi da ubijem nekog naoruanog Francuza.
Sancha, u tome lei njegova mo. Dovoljno je tanko da probije oklop od
veriga, da se provue kroz otvore na oklopu a dovoljno otro da probije laki
metal. Znam, bio je moj. Zastao je. Samo se molim da nikada nee morati da
ga upotrebi.
Samo da bi se on smirio, pravila sam se da delim njegovu zebnju. Lep je.
rekla sam, podiui ga prema suncu. Kao dragulj. Uvek u ga nositi kao
suvenir.
Narednih dana, nakon to su mali depovi priiveni na moju haljinu
odmah iznad nabora moje suknje, vebala sam sama: brzo vadei seivo
pretvarajui se, drei ga ispod ruke, iznova, klala sam nevidljive neprijatelje.
Dva dana su prola, tokom kojih su se kraljevska braa redovno sastajala
da bi napravila strategiju. Na ulicama je proitan proglas da je kralj Alfonso II
abdicirao u korist svoga sina, Ferrandina. Nadali smo se da e ovo umiriti
barone i da e ih spreiti da se sa Francuzima bore protiv krune. U
meuvremenu, Jofre je napisao strastveno pismo svome ocu, Aleksandru, dajui
zvanine razloge za abdiciranje i molei za papinu podrku. Princ Federico je
izvrio dosta prepravki u pismu, a zatim ga je, preko tajnog kurira, poslao u
Rim.
Jednog sunanog februarskog jutra, neto malo pre podneva, dorukovala
sam sa Jofreom i Alfonsom, kada je na tih, beivotan razgovor prekinula
udaljena grmljavina. Tri istovremene misli nadmetale su se za moju panju:

To nije nita, prolazna oluja.

Je l' Vezuv proradio?
Dragi boe. To su Francuzi.
Razrogaenih oiju, naizmenino sam posmatrala brata i supruga poto se
taj zvuk ponovo oglasio ovoga puta bez sumnje sa severozapada i odbio se u
oblinji Picofalkone. Bez sumnje smo svi podelili poslednju misao, jer smo ustali
kao jedan i zajedno potrali uz stepenice na sprat iznad, gde se nalazio balkon
sa pogledom na zapadni horizont grada. Ubrzo nam se pridruila dona
Esmeralda i pokazala prema Vezuvu, prema najudaljenijoj granici Napulja.

Pogledom sam pratila njen prst i u daljini ugledala male oblake tamnog dima.
Grmljavina se ponovo oglasila.
Paljba iz topova, Esmeralda je rekla uvereno. Nikada neu zaboraviti taj
zvuk. ujem ga u snovima jo od ustanka barona protiv Ferrantea, koji se desio
kada sam bila devojka.
Posmatrali smo, opinjeni horizontom, ne usuujui se da ita
progovorimo, ekajui odgovor na samo jedno pitanje: da li ovo znai
dobrodolicu Ferrandinu ili se Francuzi najavljuju?
Lagano sam pomilovala mali bode koji je bio skriven u mojoj koulji,
proveravajui da li je tu.
Pogledajte!, naglo je povikao Jofre i ja sam se prepala. Tamo! Vojnici!
Marirajui u slobodnoj formaciji, sitni, tamni oblici su se kretali peke
prema gradu preko blago krivudavog predela. Nije bilo mogue razaznati boju
njihovih uniformi, kako bismo odredili da li su to Napolitanci ili Francuzi.
Alfonso se pribrao. Federico odmah mora da sazna za ovo!, uzviknuo je i
uurbano otiao; Esmeralda ga je dozvala.
Don Alfonso, mislim da ve zna! Pokazala je na zidine izvan nae palate,
gde su naoruani straari zauzeli odbrambene pozicije. Ipak, moj brat je otiao
da se uveri.
Jedan dug, uasan tren, mi koji smo ostali kiljili smo u daljinu, ne znajui
da li bi trebalo da poelimo dobrodolicu ili da se borimo protiv onih koji su
sigurno napredovali prema gradu i kraljevskoj palati.
Iznenada, podignutu iznad trupa koje su se pribliavale, ugledala sam
zastavu: zlatni ljiljani na tamnoplavoj podlozi.
Ferrandino!, povikala sam, a onda sam zgrabila svog mua i luaki ga
poljubila u usta i obraz. Vidi, to je naa zastava!
Ferrandinov ulazak u Napulj je bio daleko od radosnog. Topovi za koje sam
ja pogreno mislila da su ih ispalili nai vojnici, najavljujui svoj dolazak,
ispalili su u stvari ljutiti baroni koji su u zasedi ekali mladog princa. Mada je
naim buntovnikim plemiima nedostajalo ljudstva i oruja da bi sami
organizovali ozbiljan napad, uspeli su da ubiju nekoliko naih ljudi. Jedna od
topovskih eksplozija je uplaila Ferrandinovog konja, tako da on zamalo nije bio
zbaen.
Naa porodica ga je ekala u Velikoj dvorani. Toga dana nije bilo cvea, ni
tapiserija niti ukrasa bilo koje vrste. Sve od vrednosti bilo je spakovano u
sluaju da se ukae potreba za brzim begom.
Ferrandino je bio mnogo drugaiji od onog arogantnog mladia koga sam ja
poznavala kao devojica. I dalje je bio zgodan, ali iscrpljen i ispijen.
Odgovornost, rat i razoaranje su ga nainili poniznim i ostarelim. On samo eli
da mu se lepe devojke dive i da ima udoban krevet, davno je rekao stari
Ferrante, ali bilo je oigledno da princ nijedno od to dvoje nije imao ve neko
vreme.
Uao je u sobu. Presvukao je tuniku i sprao prljavtinu sa lica pocrnelog od
sunca, a njegova tamna kosa bila je neoeljana i brada nepodrezana.
Ferranteova ker, Giovanna, koja je sada imala sedamnaest godina, crnu kosu i

izgledala je pohotno, bacila mu se u naruje i oni su se strastveno poljubili. Iako

mu je bila tetka, on se odavno zaljubio u nju i ona u njega. Bili su vereni.
Moj deae. Federico je bio prvi od brae koji ga je srdano zagrlio.
Ferrandino je na njegove i Francescove zagrljaje i poljupce odgovorio
pomalo umorno, a zatim je pogledao po okupljenoj grupi. Gde je otac?
Sedite, Vae visoanstvo, rekao je Federico glasom obojenim ljubavlju i
tugom.
Ferrandino ga je pogledao uznemireno. Samo mi nemojte rei da je
mrtav. Giovanna, koja je stajala sa njegove druge strane, uteno je spustila
ruku na njegovo rame. Federicove vrsto stisnute usne formirale su tanku,
pravu liniju.
Ne. I dok je mladi princ sedao, starac je promrmljao, Mada bi bilo bolje
da jeste.
Recite mi, naredio je Ferrandino. Pogledao je u nas ostale, koji smo
stajali oko stola, i rekao je, Sedite svi. A Vi, strie Federico, priajte.
Sa velikim uzdahom, Federico se spustio na stolicu pored svog bratanca.
Va otac je otiao, deae. Otiao. Otplovio je na Siciliju, koliko mi znamo, i
odneo svo kraljevsko blago sa sobom.
Otiao je? Princ je zurio u njega, usana otvorenih s nevericom Kako to
mislite? Zbog bezbednosti?
Gledao je okolo u naa ozbiljna lica, kao da je molio za neku re, znak, koji
bi mu pomogli da razume.
Otiao je, napustio nas je. Otiao je usred noi a da nikoga nije obavestio. I
ostavio je kraljevstvo bez novca.
Ferrandino se skamenio. Dugo nije rekao nita, nije pogledao nikoga. Mii
na njegovoj bradi je poeo da igra. Federico je prekinuo tiinu. Narodu smo
rekli da je kralj Alfonso odluio da abdicira u Vau korist. To je jedini nain da
povratimo poverenje barona.
Danas nisu ukazali poverenje, Ferrandino je vrsto rekao. Oni su pucali
na nas, oborili su nam neke ljude i konje. Nekoliko budala je ak maevima
napalo nau peadiju. Zastao je. Mojim ljudima je potrebna hrana i svee
zalihe. Ne mogu da se bore praznih stomaka. Dovoljno su propatili. Kada
saznaju...
Uutao je i prekrio lice rukama, onda se savio napred dok elom nije
dodirnuo sto. Sve je bilo tiho.
Saznae da si ti kralj, rekla sam, i sama iznenaena svojim
neoekivanim, naglim reima. I ti e biti bolji kralj nego to je moj otac ikada
bio. Ti si dobar ovek, Ferrandino. Ophodie se pravedno prema ljudima.
Ferrandino se uspravio i preao rukom preko lica, terajui svoju bol. Princ
Federico mi je uputio pogled pun odobravanja.
Sancha je u pravu, rekao je Federico, okreui se ka svom neaku.
Moda nam baroni sada ne veruju. Ali Vi ste jedini koji moe da zadobije
njihovo poverenje. Videe da ste pravedni, za razliku od Alfonsa.
Nema vremena, rekao je Ferrandino umorno. Francuzi e uskoro stii, sa
vojskom koja je tri puta vea od nae. A sada nemamo ni novca.

Francuzi e stii, Federico se sumorno sloio. I mi samo moemo da

damo sve od sebe kada oni stignu. Ali Jofre Borgia je pisao svom ocu, papi.
Nabaviemo Vam jo vojske, Vae visoanstvo. A ako budem morao da ovim
starim rukama plivam do Sicilije, ispruio je ruke dramatino, nabaviu Vam
novac. To se zaklinjem. Sada samo moramo da naemo naina da preivimo.
Instinkt me je naterao da ustanem, da odem do Ferrandina i kleknem.
Vae visoanstvo, rekla sam. Zaklinjem Vam se na lojalnost, moj vladaru i
gospodaru. Sve to imam je Vae. Stojim Vam u potpunosti na raspolaganju.
Draga sestro, proaputao je, i stisnuo mi ruku; podigao me je, ba kada je
stari Federico kleknuo i zakleo se na lojalnost kao ja. Jedan po jedan, svi
lanovi porodice su uradili isto. Bili smo mala grupa, rastrzana strahom i
sumnjom oko toga ta e nas zadesiti u predstojeim danima. Glasovi su nam
blago podrhtavali dok smo uzvikivali:

Vivo Re Ferrante!
Srca nam nikada nisu bila iskrenija. Tako je kralj Ferrante II doao na
vlast, bez ceremonije, krune, ili nakita.

VII

Zima 1495.
Od trenutka kada je stigao Ferrandino, Napulj je bio preplavljen vojnicima.
Dvorana sa orujem nalazila se odmah pored kraljevskog zamka, na obali,
zatiena starim anujskim zidinama i novijim, vrim zidovima koje su
podigli Ferrante i moj otac. Sa balkona moje spavae sobe imala sam direktan
pogled: nikada nisam videla toliko artiljerije, toliko velikih gomila gvozdene
uladi veliine ljudske glave. Tokom mog ivota, oruarnica je bilo veoma
naputeno mesto, ispunjen nemim topovima zaralim od soli i morske vode:
sada, kad su vojnici radili na opremi, vebali i vikali jedni na druge, bila je
prometna i buna.
Naa palata je takoe bila okruena vojskom. Tokom zimskih dana kada
nije bilo isuvie hladno i kada je sijalo sunce, volela sam da jedem na balkonu
ali sada sam prekinula sa tim, jer je bilo obeshrabrujue da ispod gledam
vojnike poreane du zidina zamka, sa orujem spremnim za upotrebu.
Svakog jutra Ferrandina su poseivali njegovi komandanti. Dane je
provodio zatvoren u kancelariji koja je ranije bila kancelarija njegovog dede a
zatim i njegovog oca, razmatrajui strategiju sa svojim generalima i sa
kraljevskom braom. Imao je samo dvadeset est godina, ali su bore na
njegovom elu bile bore mnogo starijeg oveka.
O naim vojnim planovima ula sam samo ono to bi Alfonso, koji je esto
prisustvovao tim sastancima, podelio sa mnom: da je Ferrandino doneo
kraljevski dekret kojim je snizio poreze koje su plaali plemii, obeavajui
nagrade i povratak zemlje onima koji ostanu odani kruni i koji se sa nama budu
borili protiv Francuza. Proirili su vest da je nas otac dobrovoljno abdicirao u
korist svoga sina i da je napustio Napulj i otiao u samostan da okaje svoje
mnogobrojne grehe. U meuvremenu, ekali smo odgovor od pape i panskog
kralja, nadajui se da e nam obeati dodatnu vojsku; Ferrandino i njegova
braa su se nadali da bi baroni mogli da se pokolebaju i poalju predstavnika,
obeavajui podrku. Ono to je Alfonsu bilo jasno, a nije rekao, je da su takva
oekivanja zasnovana na najdubljem oaju.
Sa svakim danom koji je prolazio, izraz na licu mladog kralja je bivao sve
muniji.
U meuvremenu, Alfonso i Jofre su zapoeli sa maevanjem kao jednim od
naina da umire nerve, koji su muili sve. Alfonso je bio bolji maevalac, poto

je bio kolovan na panski nain, a i prirodno je bio graciozniji od mog sitnog

mua. Jofre je bio zadivljen i brzo se sprijateljio sa njim. Uvek elei da udovolji
onima u njegovom drutvu koje je sada ukljuivalo mog brata Jofre se prema
meni odnosio sa vie potovanja i prestao je da poseuje kurtizane.
Nas troje, Alfonso, Jofre i ja, postali smo nerazdvojni. Posmatrala sam
kako dva mukarca u mom ivotu tupim maevima pariraju jedan drugom, i
bodrila sam obojicu. uvala sam tih nekoliko prijatnih dana u zamku Nuovo sa
oseajem gorine, znajui da oni nee dugo potrajati.
Kraj je nastupio u zoru, praskom koji je potresao pod ispod mog kreveta, pa
me je drmusanje probudilo.
Zbacila sam prekrivae, irom otvorila vrata i istrala na balkon, skoro
nesvesna da je dona Esmeralda pored mene.
Na oblinjem zidu dvorane sa orujem napravljena je rupa. Na sivkastoj
svetlosti, videla sam ljude poluzatrpane u kru, dok su drugi trali unaokolo
viui. Gomila ljudi sa orujem, neki od njih vojnici koji su nosili nae uniforme
a drugi u civilnoj odei, kroz veliku rupu u kamenom zidu pojurila je u dvoranu
i poela maevima da udara po preplaenim rtvama na podu.
Istog trena sam pogledala prema horizontu, oekujui Francuze. Ali nije
bilo napadake vojske, nije bilo tamnih figura koje mariraju niz strma brda
prema gradu, nije bilo konja.
Pogledaj! Dona Esmeralda mi je stisnula ruku, a zatim pokazala na
neto.
Tano ispod nas, kod zidina zamka Nuovo, vojnici koji su nas tako dugo
uvali sada su iz korica izvadili svoje sablje. Ulice izvan palate su oivele od
ljudi, koji su se pojavljivali iza svakih vrata, iza svakog zida. Peli su se prema
vojnicima, a zatim ih napali. Ispod nas se ula otra, snana zvonjava udaraca
elika o elik. Da bude jo gore, neki vojnici su se pridruili civilima i poeli da
se bore protiv svojih.
Boe, pomozi nam!, Esmeralda je proaputala i prekrstila se.
Pomozi meni!, zahtevala sam. Odvukla sam je u spavau sobu, obukla
haljinu i naterala je da mi je vee.
Nisam se muila da vezujem rukave, ali sam umesto toga uzela mali bode
i paljivo ga stavila u korice koje su mi se nalazile s desne strane. Ne
pridravajui se ikakve pristojnosti, pomogla sam Esmeraldi da obue haljinu,
zatim sam uzela somotsku vreicu i u nju stavila nakit koji sam donela sa
sobom. U tom trenutku, Alfonso je uao u sobu; kosa mu je bila raupana,
obukao se u brzini.
Izgleda da nisu Francuzi, rekao je brzo. Odmah idem do kralja, da
primim nareenja. Nastavi sa pakovanjem. Vas, ene moramo poslati na
sigurno.
Pogledala sam ga. Nenaoruan si.
Uzeu svoj ma. Prvo, moram da razgovaram sa kraljem.
Idem sa tobom. Spakovala sam sve to mi je potrebno.
Nije se protivio. Nije bilo vremena. Zajedno smo trali kroz hodnik dok je
napolju ponovo zatutnjao top, praen kricima i jaucima. Zamislila sam kako se

dvorana sa orujem i dalje obruava, zamislila sam ljude kako se grevito

previjaju ispod gomila kamenja. Dok sam prolazila pored zidova okreenih u
belo sa tek ponekim portretom nekog pretka, mesto koje sam oduvek smatrala
venim, monim, neosvojivim zamak Nuovo sada je izgledalo krhko i prolazno.
Visoke, zasvoene tavanice, prelepi luni prozori na kojima su bile reetke od
tamnog panskog drveta, mermerni podovi, uostalom, sve to sam prihvatala
kao gotovu injenicu moglo je, sa prvim udarom topa, da bude pretvoreno u
prainu.
Uputili smo se ka Ferrandinovim odajama. Jo uvek nije mogao da se
natera da spava u kraljevskoj spavaoj sobi naeg oca. Umesto toga vie je voleo
svoje stare odaje. Ali pronali smo mladog kralja pre nego to smo stigli do njih.
Stojei u nonoj koulji uguranoj u pantalone, mrtio se na princa Federica u
jednoj nii tano ispred prestone dvorane. Naizgled, ova dva oveka su
izmenjala neprijatne rei.
Federico, koji je jo uvek bio u mukoj spavaici, bez pantalona i papua na
sebi, vrsto je drao opasnu mavarsku krivu sablju. Izmeu njih dvojice stajao
je Ferrandinov vrhovni kapetan, don Inako d'Avalos, krupan ovek ljutitog
pogleda koji je bio uven po svojoj hrabrosti. S kraljeve obe strane stajala su
dva straara.
Bore se prsa u prsa u garnizonima, priao je don Inako, kada smo Alfonso
i ja prili. Baroni su doprli do nekih od njih uz pomo mita, pretpostavljam.
Vie ne znam kome mogu da verujem. Vae velianstvo, moj predlog je da
odmah odete.
Izraz na Ferrandinovom licu je bio staloen i hladan kao mermer: spremao
se za ovo, ali njegove tamne oi su otkrile traak bola. Neka oni koje smatrate
odanim tite zamak po svaku cenu. Obezbedite nam to je mogue vie
vremena. Potrebni su mi Vai najbolji ljudi da otprate porodicu do zamka Del
Ovo. Odatle e nam trebati brod. Kada budemo otili, izdajte nareenje za
povlaenje.
Don Inako je klimnuo glavom i odmah je otiao da ispuni kraljevsko
nareenje.
Kada je otiao, Federico je podigao sablju i optuujui je uperio ka svom
neaku. Nikada nisam videla starog princa tako crvenog od besa. Predae
grad Francuzima bez borbe! Kako moe da pomisli na naputanje Napulja u
trenutku kad smo mu najpotrebniji? Ovaj grad je ve jednom bio naputen!
Ferrandino je krenuo napred dok zaobljeni vrh oruja nije dodirnuo
njegove grudi, kao da je izazivao svog strica da napadne. Straari koji su bili sa
obe strane kralja nervozno su pogledali jedan u drugog, nesigurni da li bi
trebalo da se umeaju.
Stare, ti bi da mi svi ostanemo i da kua Aragona izumre? Ferrandino je
strastveno upitao. Ti bi da naa vojska ostane da bude poklana, da nikada
nemamo anse da povratimo presto? Misli svojom glavom, ne svojim srcem.
Nemamo ansi da pobedimo, ne bez pomoi. I ako moramo da se povuemo i da
saekamo pomo, onda emo tako i da uradimo. Samo privremeno naputamo

Napulj; nikada ga neemo ostaviti. Ja nisam moj otac, Federico. Trebalo bi da

me bolje poznaje do sada.
Federico je nevoljno spustio svoje oruje; usne su mu podrhtavale od
neopisive meavine oseanja.
Jesam li ja tvoj kralj?, Ferrandino nije odustajao. Pogled mu je bio besan,
ak i pretei.
Vi ste moj kralj, priznao je Federico promuklo.
Onda prenesite to svojoj brai i spakujte sve to moete. Moramo da
krenemo to je pre mogue.
Stari princ je klimnuo jednom u znak pristanka, a zatim odjurio niz
hodnik.
Ferrandino se okrenuo prema Alfonsu i meni. Obavestite ostatak porodice.
Ponesite vredne stvari, ali nemojte da odugovlaite.
Naklonila sam se iz ramena. Dok sam se klanjala, straar koji je bio blizu
mene, izvukao je svoj ma i, isuvie brzo da bi ga bilo ko od nas zaustavio, zabio
ga u stomak drugog vojnika. Ranjeni mladi vojnik je bio toliko zaprepaen da
nije ni krenuo po svoje oruje. Razrogaenih oiju je pogledao u svog napadaa,
pa onda u seivo koje ga je probolo i tralo iz njegovih lea, ispod rebara.
Jednako naglo, napada je povukao svoje oruje. ovek na samrti se uz dug
uzdah sruio na zemlju i skotrljao na stranu. Na belom mermeru je potekla
tamno-crvena krv.
Alfonso je reagovao istog trena. Zgrabio je Ferrandina i odgurnuo ga svom
snagom, blokirajui ubicu svojim telom. Na nesreu, straar nas je stavio u
takav poloaj da je on bio u prednosti: i Ferrandino i Alfonso su bili saterani u
niu i nije bilo naina da pobegnu.
Pogledala sam u kralja, pa u mog brata, i panino zakljuila da nijedan nije
naoruan. Samo je vojnik imao ma, a on je bez sumnje ekao da don Inako i
Federico sa svojom sabljom odu. Straar plavi, koati, bradati mladi u ijim
oima se ogledala odlunost, ali i strah nainio je jo jedan korak prema mom
bratu. Stala sam izmeu njih, kako bih dodala jo jedan sloj zatite, i susrela se
sa ubicom licem u lice.
Idite sada, rekao je straar. Pretei je podigao seivo, pokuavajui da
njegov glas zvui strogo, ali glas mu je podrhtavao. Ne elim da povredim
enu.
Morae, odgovorila sam, ili u te ubiti. On je deak, pomislila sam, i
uplaen je. To saznanje je u meni probudilo udan oseaj odvojenosti. Nestao je
moj strah. Oseala sam samo gnuanje zbog toga to se uopte nalazimo u
ovakvoj situaciji, gde jedno od nas mora da preivi a drugo da umre, i to sve
zbog politike. Istovremeno, bila sam odluna u svojoj odanosti prema kruni.
Dala bih svoj ivot za Ferrandina ako je to potrebno.
Nasmejao se na moje rei, mada nervozno. Ja sam bila sitna ena, a on
visok momak. Nisam izgledala kao ozbiljna pretnja. Nainio je jo jedan korak,
blago sputajui ma, krenuo je ka meni, mislei da me povue ka sebi, a zatim
da me odgurne u stranu.

Neto u meni se probudilo: neto hladno i vrsto, roeno pre iz instinkta

nego iz volje. Krenula sam prema njemu da ga kao zagrlim bila sam mu
preblizu da bi me napao, preblizu da bi video kako izvlaim svoj mali bode.
Telo mu je bilo skoro priljubljeno uz moje, na taj nain spreavajui me da
zadam pravilan udarac odozdo. Umesto toga, podigla sam bode i udarila
uzdignute ruke, nadole, prerezavi mu oko, obraz, i samo lagano posekavi
njegove grudi.
Beite!, povikala sam mukarcima iza mene.
Vojnik ispred mene je zaurlao od bola kada je rukom pritisnuo oko. Krv je
curila izmeu njegovih prstiju. Poluslep, podigao je svoj ma i odmakao se, s
namerom da ga spusti na moju glavu, da me rasee na pola. Razmak izmeu
nas sam iskoristila da bih pronala njegovo grlo. Nije bilo vremena za slabost:
propela sam se na prste i posegla, koristei svu svoju snagu da ga sa strane
probodem u vrat. Gurala sam jako sve dok nisam stigla do centra, gde su me
zaustavile kost i hrskavica.
Topla krv potekla je niz moju kosu, moje lice, moje grudi. Nadlanicom sam
obrisala oi kako bih mogla da gledam. Ma mladog ubice je glasno odjeknuo
kad je pao na mermer. Na trenutak se jako zaneo i iroko mahnuo rukama, dok
mu je moj bode i dalje trao iz vrata. Zvuci koje je isputao, oajniko
dahtanje, mahnito upijanje mesa o meso, pomeani sa krvlju koja je isputala
mehurie, trud a ipak nesposobnost da ispusti krik bili su najuasniji koje sam
ikada ula.
Napokon, pao je na lea uz tresak, ruku obavijenih oko oruja koje mu se
nalazilo u vratu. Pete njegovih izmi su udarile o pod, zatim klizale gore dole po
podu, kao da je pokuavao da tri. Konano ispustio je zvuk kad da pokuava da
povraa, a zatim je jo krvi poteklo iz njegovih otvorenih usta, i potom se
ukoio.
Klekla sam pored njega. Lice mu je bilo uasno izoblieno, a oi su mu
jedno probueno, crveno i oteklo od krvi bile irom otvorene i iskolaene. Sa
tekoom sam izvukla oruje iz njegovog vrata i obrisala ga o porub haljine, a
zatim ga vratila u prsluk.
Spasila si mi ivot, rekao je Ferrandino; pogledala sam i videla ga kako
klei preko puta mene, s druge strane vojnika, dok su se na njegovom licu
ocrtavali i zaprepaenje i divljenje. Sancha, nikada ti ovo neu zaboraviti.
Pored njega je uao moj brat, bled i tih. Znala sam da njegovo bledilo i
uzdranost nisu poticali od uasa zbog celog dogaaja, ve zbog poslednjeg ina
kome je upravo prisustvovao: nainu na koji sam uklonila bode iz vrata rtve,
a zatim nehajno obrisala krv o svoju haljinu. Za mene je to bila tako
jednostavna stvar, da ubijem.
Dugo sam gledala u svog brata verovatno sam mu strano izgledala, glava,
obrazi i prsa bili su mi natopljeni grimiznom bojom, zatim sam pogledala
nadole u mrtvog ubicu, koji je slepo buljio u tavanicu.
ao mi je., proaputala sam, iako sam znala da me ne uje, Ferrante je
ipak bio u pravu; pomae kada su oi otvorene. Morala sam da zatitim
kralja.

Tada sam ispruila ruku i spustila dlan neno na njegov obraz, na mesto
gde je moj bode ostavio trag. Njegova koe je bila jo uvek mekana i veoma
topla. Alfonso i kralj su se naoruali maevima iz Ferrandinovih odaja, a onda
su me ispratili do mojih odaja, mada sam dokazala da sam sposobna da se
branim sama.
Kada me je dona Esmeralda ugledala, od glave do struka natopljenu
krvlju, vrisnula je i da je Alfonso nije uhvatio, pala bi. im je saznala da nisam
povreena, lepo se oporavila. Jofre je takoe bio tu, poto je krenuo da me nae,
a viknuo je moje ime sa takvim strahom i panikom da sam mu bila prilino
zahvalna. ak i nakon to je saznao da sam dobro, drao me je za ruku
nezastraen lepljivim slojem i nije hteo da me ostavi sve dok mu kralj to nije
naredio.
Kada su ljudi izali, obeavajui da e se vratiti sa daljim uputstvima, dona
Esmeralda je donela lavor sa vodom i poela da me kupa.
Dok je umakala krpu u vodu, koja je bila rozikasta i zamuena krvlju moje
rtve, proaputala je, Tako ste hrabri, madona! Njegovo velianstvo bi trebalo
da vam dodeli orden. Kako je bilo kad ste ubili oveka?
Bilo je..., zastala sam traei prave rei da opiem svoja oseanja.
Neophodno. Jednostavno neto to uradi jer je neophodno. Iskreno, bilo je
neverovatno jednostavno. Poela sam da se tresem, ne zato to sam jednom
oveku oduzela ivot, ve zato to sam to uradila sa takvom lakoom.
De, de. Dona Esmeralda je prebacila al preko mojih golih ramena.
Vlanu haljinu sam bacila na pod, ostavljajui je za nekog anujskog izdajicu ili
za nekog Francuza da je kasnije pronau i da se zamisle nad njom. Znam da
ste hrabri, ali to je ipak veliki ok.
Meutim, nisam imala strpljenja da me tei. Brzo sam se ponovo obukla,
zatim sam isprala seivo u krvavoj vodi, paljivo ga obrisala i stavila ga ispod
mog istog prsluka. Tek tada sam pomogla Esmeraldi da nae najbitnije stvari
spakuje u koveg. Najdragoceniji nakit sam sakrila kod sebe, vrsto ga uvijajui
oko kukova, ispod suknji. Mnoge lepe stvari krzneni pokrivai, tepisi, svileni
gobleni i brokatne zavese, kao i teki svenjak od srebra i zlata, slike starih
majstora morale su da ostanu naim neprijateljima.
Nakon toga, nismo imale vie nita da radimo osim da ekamo i da
pokuavamo da se smirimo svakoga puta kada bi se oglasili topovi.
Malo pre podneva, Jofre se pojavio sa slugama i dvojicom naoruanih
straara da odnesu prtljag. Iz navike koju sam stekla, pre nego to bih izala u
javnost, namestila sam kosu i otkrila da je otvrdla od ostataka osuene krvi.
Opet sam brzo prola kroz hodnike zamka Nuovo: ovoga puta sebi nisam
dopustila luksuz da prouavam zidove i nametaj ili da tugujem zbog stvari
koje ostavljam za sobom. Nisam dozvolila da mi se probude oseanja kao ranije.
Moda se jesmo nalazili usred poraza, ali verovala sam da je Ferrandino bio u
pravu, da je to samo privremeno. Dala sam sve od sebe da izgledam
dostojanstveno i sigurno, jer to nikada nije bilo potrebnije kui Aragona. Jofre,
to mu ide u prilog, hodao je pored mene, ozbiljan i napet, ali ne pokazujui
strah.

Napokon, naa mala druina je stigla do dvokrilnih vrata koja su vodila u

ograeno dvorite, gde smo zastali dok su straari pourili da ih otvore.
Pored mene, dona Esmeralda je poela naglas da jeca. Odmah sam je
izgrdila. Ostavi to za vreme kad budemo same, naredila sam. Hodaj ponosno.
Nismo poraeni. Vratiemo se. A kada se vratimo, Napulj e nam poeleti
dobrodolicu.
Posluala me je, briui suze irokim rukavom.
Vrata su se otvorila i pred nama se ukazala scena potpune pometenosti.
Dvorite je bilo prepuno ljudi.
Daleki roaci i plemii poznanici koji su, kada su zapoele prve borbe,
uspeli da pronau utoite unutar zidina zamka i pomahnitala posluga i
zaposleni koji su napustili svoje poloaje, a sada su shvatili da e biti ostavljeni
na milost pobunjenika. Ove dve grupe su bile zbijene zajedno i sada ih je uvala
grupa naih vojnika koji su bili naoruani sabljama, kako bi ih drali podalje od
koija spremnih za nae bekstvo.
Bilo je tu i drugih vojnika, od kojih su neki poginuli i bili odvueni u
uglove, a neki behu ranjeni i jaukali su od bolova. Oni koji su ostali itavi
okruivali su etiri koije koje su se koristile za vonje po gradu. Oko ovih
vozila prvo su se nalazili konjanici koji su stajali u parovima a zatim peadija.
Nai ljudi bili su obueni za borbu, u panskim kacigama sa zlatnim i plavim
perjem i izgraviranim metalnim oklopima koji su im prekrivali grudi i lea.
Svo zelenilo je bilo izgaeno, ukljuujui i prvo proleno cvee. ak i
vazduh koji je nekada mirisao sada je bio prepun dima sa zapaljenih palata i
otrog, sumporastog smrada artiljerije. Zvuk ljudskih glasova, hor u kome se
oseao oaj i uas, zagluivao je sve osim topova.
Dok su straari kleali, sa kraljevskim dranjem kroila sam u to ludilo. ...
Napravite mesta!, vikali su. Napravite mesta za princa i princezu od
Squillace!
amor se proneo kroz gomilu. Vojnici koji su stajali u blizini okrenuli su se
i sa iskrenou i divljenjem koje nisam razumela, duboko se poklonili.
Napravite mesta za princezu Sanchu!
Bilo je toliko okupljenih ljudi i oko nas je sve bilo tako zbijeno da su vojnici
stajali rame uz rame, pa ipak, mene niko nije gurnuo, niko me nijednom nije
dodirnuo.
Iz grupe se pojavio kapetan. Vaa visoanstva, obratio se meni i mom
suprugu. Njegovo velianstvo zahteva da putujete sa njim.
Sam kapetan nas je sproveo pored dve koije. Stric Federico je smetao
svoga brata u prvu, sa istom okretnou s kojom je toga jutra rukovao sabljom.
Sada je to oruje stajalo u koricama, o njegovom boku.
Svi ljudi, bilo da su iz kraljevske porodice ili ne, bili su naoruani.
Peadija koja je okruivala kraljevu koiju razmakla se da nas propusti da
proemo, a konjanici koji su stajali sa strane povukli su svoje konje unazad
kako bismo mogli da uemo. Dok mi je jedan od straara ponudio ruku da mi
pomogne da se popnem u koiju, rekao je, kada sam ga lagano dodirnula: ast
mi je, Vae visoanstvo. Vi ste najvea napuljska junakinja.

Unutra su se nalazili Alfonso, Giovanna i Ferrandino, koji su nas ekali.

Koliko god da je ova situacija bila uasna za njega, mladi kralj je uspeo da se
blago osmehne. Nauo je rei straara. Doi, doi i sedi pored mene, Sancha.
Oseau se bezbednije. Kao to si sigurno primetila, bije te prilino dobar glas
zbog tvoje hrabrosti danas.
uvi te rei, moja smirenost se izgubila: nisam svoje delo shvatala kao in
hrabrosti, ve vie kao uznemirujui znak moga naslea. Spustila sam pogled i
zamucala, dok su Jofre i Esmeralda ulazili u koiju za mnom: Velianstvo, bila
je to ista sluajnost to sam ja jedina imala oruje. Da je moj brat bio
naoruan, on bi Vas prvi branio. A da ste Vi sami imali oruje, ne bismo morali
da se plaimo, s obzirom na Vae maevalake sposobnosti. Sela sam pored
kralja, dok je sa njegove druge strane sedela Giovanna.
Preko puta nje sedeo je Alfonso, zatim Jofre, sa Esmeraldom na kraju, koja
je bila preko puta mene.
Sluajnost ili ne, ovde smo, zahvaljujui tebi, Ferrandino je odgovorio i
zahvalni smo. Sancha, ti si sada moja amajlija. Uutao je jer se koija nagnula.
Nakon tog pokreta usledili su povici ljudi, poto su osmatrai sa kula iznad nas
vojnicima ispod prenosili to se dogaa izvan kapija zamka. Oigledno, na beg
iz zamka Nuovo su predvidele neprijateljske snage, jer je velika grupa
peadinaca pourila da pomogne onima koji su ve titili nau odstupnicu.
Nekoliko straara je otralo do kapije da je otkljua. Vrata su se otvorila
prema haosu. A napolju su se nai ljudi borili protiv izdajica iz svojih redova,
kao i protiv obinih graana i plemia.
im se kapija otvorila, nae pojaanje je jurnulo u borbu sa stranim
povicima i ubrzo su poeli da se mauju, tako brzo da sam jedva mogla da
pratim.
Tokovi nae koije zakotrljali su se napred i samo to smo proli
nadsvoenu kapiju, zaustavili smo se uz kripu ispod Trijumfalne kapije
Alfonsa I. Bili smo zarobljeni unutar otvorenog dvorita, dok su nai zatitnici
pokuavali da probiju put kroz neprijatelja na kapiji.
kiljila sam kroz prozor koije.
Nemoj da gleda!, upozorio me je Jofre, a Ferrandino je ponovio njegove
rei.
Nemoj da gleda! ao mi je to ene moraju da budu izloene surovostima
rata.
Ali ja sam bila zadivljena, kao to sam bila zadivljena i Ferranteovim
muzejom mumificiranih leeva. Posmatrala sam kako anujski plemi, koji je
bio bez tita, i u tunici od finog brokata natopljenoj znojem i krvlju, garavog
lica, nemilosrdno rukuje svojim maem borei se protiv peadinca, sa moje
desne strane.
Plemi je bio srednjih godina, odlino obuen za borbu, a na vojnik je bio
mlad i prestravljen, i ubrzo nakon to su se sukobili, on se malo spotakao. To je
starijem anujskom plemiu bilo dovoljno da krene da ga ubije, to je i uradio,
na najdelotvorniji nain: jedan zamah, drugi, i mladi vojnik se okrenuo,
vritei, da uasnut pogleda svoju desnu ruku koja vie nije drala ma, niti je

imala aku, ni lakat. Sada je bila samo krvavi patrljak i mladi je pao u
nesvest.
Plemi je zatim proistio svoj put borei se sa drugim vojnikom, zatim sa
treim, kada sam ve mogla da ujem njegove pobednike uzvike: Smrt kui
Aragona! Uaa Ferrandino!
Njegove usne su jo uvek bile okrugle izgovarajui poslednje slovo O kada
se jedan od naih konjanika uznemirujue blizu prozora nagnuo i svojom
sabljom veto provukao seivo du ramena Anujca, odsecajui mu glavu.
Glava se sruila, odbijajui se o konjske sapi, a zatim je pala pod kopita,
koja su je utnula ispod nae koije. Brzi mlaz krvi iknuo je iz vrata
obezglavljenog lea, a zatim su se i njegova ramena obuena u brokat obruila
unazad. Tokovi nae koije su pokuali da se zakotrljaju napred, ali su naili
na prepreku veliku poput kamena. Koija je bievao konje dok nisu povukli
svom snagom. Sa jakim trzajem nagore, koija je poskoila preko anujske
zapreke. Na sreu, kakofonija bitke zagluila je taj zvuk.
Preko puta mene, dona Esmeralda poela je uzbueno i strastveno, da se
moli svetom Gennaru za nau bezbednost. Prebledela Giovanna je zgrabila
Ferrandinovu ruku i vrsto je stisla.
Na suncu se videlo jo srebrnih odsjaja od maeva. Ugledala sam obinog
graanina kako napada nae ljude i kako ga probadaju zbog toga. Videla sam
jo jednog od naih peadinaca ranjenog, ovoga puta u butinu. Borio se koliko je
mogao a zatim pao usled nedostatka krvi. Iako nisam mogla da vidim kako je
zavrio, s obzirom na visinu koije i na vojnike koji su mi prepreili pogled,
uoila sam pobunjenika kako podie svoj ma i iznova udara posrnulog oveka.
Posle nekog vremena, poeli smo zaista da se kreemo i izali smo na ulicu.
Okrenula sam se da poslednji put pogledam zamak Nuovo. Kapije su i dalje bile
irom otvorene, iako je i poslednja kraljevska koija prola. Anuji i obini
graani su pohrlili ispod Trijumfalne kapije. Uzalud sam traila kacige sa
zlatnim i plavim perjem.
Jo vie sam istegla vrat: iza nas, arsenal je bio potpuno u plamenu,
njegovi kameni zidovi bili su probijeni i otvoreni. Dalje, sivkasta izmaglica
izdizala se iznad mestiminih vatri koje su arale predeo u blizini Vezuva.
ovek bi pomislio da je vulkan bljuvao dim i plamen na grad, ali ovoga puta, on
je bio nevini, tihi svedok unitenja koje je prouzrokovao ovek.
Pre nego to sam mogla da uoim jo neto, Alfonso, koji je sedeo do
Esmeralde, vrsto je rekao. Pusti, Sancha. Nema svrhe...
Naravno, bio je u pravu. Uz napor sam uspela da se okrenem i gledam
napred, da uguim misli koje su pokuavale da isplivaju o jadnom narodu koji
smo ostavili u dvoritu, o domu u kome sam odrasla i koji je bio preputen
neprijateljima.
Tandrkali smo po poploanim ulicama. Put nas je vodio odmah pored obale.
Sa moje leve strane leao je miran zaliv, a sa desne su se nalazili spoljni vrtovi
kraljevske palate, sada borbeno polje. Iza njih se video Picofalkone, na ijim
padinama su gorele aragonske palate. Iza mene je leao grad.

Napredovali smo sigurno, ali nimalo brzo, s obzirom na brojnost vojne

pratnje. Ali nae odredite, stara tvrava zamka Del Ovo, koja je titila luku
Svete Lucije, bilo je sve blie. Sada kada smo proli arite borbi, po prvi put
sam razmiljala, ne o tome ta naa porodica ostavlja za sobom, ve o tome
kuda idemo.
Ferrandino je traio brod: da li je imao neki cilj na umu?
Da sam ja kralj naroda rastrzanog ratom, ije je blago opljakano, postojalo
bi samo jedno mesto na koje bih ila. Ta pomisao je u meni izazvala neku vrstu
uznemirenosti, ali istoga trena panju mi je odvratio prizor koji je u meni
probudio bes: dva obina graanina su istravala iz palate, nosei uvijeni turski
ilim koji je ulepavao pod kancelarije moga oca. Da bude jo gore, trei ovek
ih je pratio, steui u rukama zlatnu bistu Alfonsa I, koja se nalazila na
kaminu moga dede.
Moj bes nije dugo trajao. Ui mi behu zagluene tutnjavom i vrelim
udarom: istog trenutka koija se nagnula ulevo, bacajui me na Ferrandina, a
njega na Giovannu. Isto tako, na Esmeraldu su pali moj mu i brat. Nesvesno
sam vrisnula od zaprepaenja, polugluva, jedva sposobna da ujem sopstveni
glas ili uzvike ostalih.
Istovremeno, poprskala me je krv koja je uletela kroz prozor. Ceo jedan
zapanjujui trenutak njihali smo se na dva toka, naslanjajui se na ljude i
konje koji su isputali krike. Svi unutar koije su potraili uporite, dok su
vojnici pourili da gurnu koiju. Napokon, uspravili smo se uz trzaj.
Kada smo se pribrali, kroz prozor sam ugledala uzrok ove pometnje:
topovsko ule. Sada je bezazleno lealo na ploniku, ali je iznudilo jeziv danak.
Pored je leao jedan od naih jahaa, dok su slabine i trbuh njegovog nesrenog
konja bile rascepane skoro napola. Krv, kosti i meso oveka i konja su se
pomeali, nije ih bilo mogue razaznati.
Zadesila ih je samo jedna dobra stvar: izgledalo je da su obojica poginuli
odmah, jer su otvorene oi mladog vojnika i staloen izraz na licu pokazivali
znake napetosti, ali ne i zaprepaenja ili straha. I dalje je drao uzde u jednoj
stisnutoj pesnici. Velika, lepa konjska glava stajala je podignuta, em se jo
uvek nalazio u njegovim ustima, oi su mu bile pametne i sjajne. Jedno od
njegovih prednjih kopita je bilo graciozno podignuto, spremno da se propne u
sledeem koraku. Obojica su izgledali, ako se izuzmu njihove uasne otvorene
rane, kao prelepi primeri mladosti i snage.
Htela sam da budem jaka, uzorna i hrabra, zbog ostalih, ali sam spustila
glavu, ne mogavi vie da podnesem; tako sam ostala tokom preostalog dela
puta do zamka Del Ovo. Pratila me je slika mladog konjanika i njegovog konja.
Zapravo, i dalje me prati.
Odrasla sam u Napulju, ali nikada nije bilo razloga da posetim neuglednu
tvravu imenovanu po Virgilijevom mitskom jajetu. Teko da je to bilo mesto
koje bi neka princeza posetila, poto je to bila velika kamena zgrada, ira u
osnovi nego pri vrhu, u kojoj nije bilo nikakvog nametaja osim oruja.

Napravljena je da slui kao osmatranica i prva linija odbrane protiv

napadaa sa mora, a poslednje utoite i odbrana protiv napadaa sa kopna.
Unutra se oseala vlaga i odurni smrad. Plesan je propale, nejednake stepenice
od cigle nainila klizavim.
Radije nego da ostanem u bezbednijim odajama ispod, zahtevala sam da se
popnem na vrh, gde su vojnici osmatrali. Nekoliko topova, zajedno sa gomilama
gvozdenih kugli, stajali su na svakoj kuli, spremni da opale na grad. Svi mi koji
smo doputovali koijama, ukljuujui i lanove porodice koji su ili ispred i iza
nas, bili smo duboko potreseni ne samo zbog sramotnog prisilnog povlaenja,
ve i zbog stradanja kojima smo prisustvovali. Nisam mogla da podnesem da
sedim i alim sa dona Esmeraldom dok smo ekali spas.
Umesto toga, zabavljala sam se osmatrajui more, oekujui brod koji e
nas odvesti.
Od broda nije bilo ni traga. Satima nije bilo nikakvog traga, a ja sam
nemirno etala po starim ciglama na terasi dok bi se Alfonso, s vremena na
vreme, pojavio odozdo i pitao da li je neko uoio lau. Ne, govorila sam mu
iznova, i svak put, on bi se vratio dole u odaje, gde su kralj i njegov general
razmatrali strategiju. Gledala sam na zapad, odbijajui da gledam razaranje
grada iza mene i posmatrala kako se sunce sputa prema horizontu.
Poslednji put kada se raspitivao za brod, upitala sam:
Kuda idemo?
Nagnuo se i proaputao mi na uho, kao da mi saoptava dravnu tajnu
koju vojnici ne smeju da uju, iako mi se njegov odgovor inio tako oekivanim i
oiglednim, da ne bi bilo razlike i da ga je vikao na ulicama.
Na Siciliju. Kau da je tamonji kralj dozvolio utoite naem ocu u
Messini.
Klimnula sam glavom.
Ubrzo se smrailo i sila sam dole da vidim porodicu. S obzirom na
kanjenje, svi smo postali nervozni ne znajui da li je general uopte odrao re
i da li brod zaista stie: ali im je sunce skroz zalo, sa jedne od osmatranica se
zauo uzvik.
Pourili smo dole prema brodu, bez protokola, bez otmenosti, bez fanfara.
Brod je bilo mali i lak, napravljen za brz, a ne udoban prevoz. Zbog bezbednosti,
na njemu se vijorila crveno uta panska zastava umesto napuljske.
Iako me je dona Esmeralda molila da siem u potpalublje, ostala sam na
palubi kada smo podigli jedra naputajui luku Svete Lucije. Premda je bila
no, grad je sijao od zapaljenih vatri, a topovi su, kao munje, palili nebo,
omoguavajui mi da razaznam znamenitosti: arsenal i crkvu svete Chiare, gde
je krunisan moj otac, su gorele u plamenu; Poggio Reale, velianstvena palata
koju je moj otac podigao jo dok je bio vojvoda, sada je skoro potpuno izgorela.
Laknulo mi je kada sam videla da je Duomo, za sada, preiveo. to se tie
zamka Nuovo, goreo je najsjajnije od svega. Nisam mogla a da se ne zapitam
kako su ljudi reagovali kada su otkrili Ferranteov muzej.
Dugo sam stajala na palubi i posmatrala, oslukujui talase, dok je Napulj,
taj svetli, ljutito-crveni dragulj, iezavao.

VIII

Prolee 1495 leto 1495.

Plovili smo juno, toplim vodama Tirenskog mora, i kroz nekoliko dana
stigli u Messinu koju su Grci nekada zvali Zancle, ili srp zbog luke u obliku
kose. Bilo mi je drago to sam videla kopno. Nisam se oseala dobro na moru, a
ovo mi je bio najdui put na jedrenjaku. Prva dva dana su prola u patnji.
Sicilijom je u proteklih dvadeset sedam godina vladao kralj Ferdinand
Aragonski, onaj koji je spojio kraljevstvo sa kraljevstvom svoje ene, Isabellom
od Castile, sa ciljem da ujedini paniju. Pored toga to je bio u krvnoj vezi sa
mojom porodicom, Ferdinand je imao dobar razlog da bude ljubazan sa
Borgiama.
Kao to je to Jofre objasnio, dok je jo njegov otac Rodrigo bio kardinal u
Valensiji, Ferdinand je traio od pape Sikstusa IV da im zvanino odobri
Inkviziciju, uz pomo koje su se on i Isabella nadali da oslobode svoje
kraljevstvo od svih Mavara i Jevreja, bilo da su preobraeni u hrianstvo ili ne.
Sikstus je to glatko odbio. Tek posle dugog i intenzivnog zalaganja
ubedljivog i monog kardinala Rodriga Borgie, papa je malo popustio
dozvoljavajui Inkviziciji da se uputi samo u provinciju Castilu.
Kralj Ferdinand je bio tako zahvalan mom ocu na pomoi, ree mi Jofre
sa naivnou koja bi me moda i dirnula da me nije prola jeza do kostiju, da
mu je pruio punu podrku u izboru za papu.
Posle toga je Rodrigo Borgia panskog kralja uvek zvao Ferdinand Katolik.
Poto smo pristali na kopno, a vest o naem dolasku iz Napulja se proirila,
doekao nas je panski ambasador, don Horhe Zuniga. Nali smo utoite u
jedva pristojnoj vili, krajnje stenjeni, i dok su braa delila spavau sobu,
Alfonso i Jofre su bili u drugoj, a Giovanna, Esmeralda i ja u treoj, tako da je
Ferrandino uivao u privatnosti kao kralj.
Don Horhe se pojavio te noi kad smo stigli. Izgledao je ustro, sa ogrtaem
i odgovarajuom tunikom svetlo-crvene boje, kao i laganim osmehom ispod
oklembeenih crnih brkova.
Verujem da je oekivao toplu dobrodolicu od nae porodice i da ga ponizno
molimo za pomo. Sigurno nije oekivao ono to je dobio. Vaa visoanstva,
ree, klanjajui se nisko svima nama i zamahom ruke skidajui barunastu
kapu sa perjem. Sa velikim aljenjem sam saznao o razlozima vaeg putovanja

ka naem lepom ostrvu. Zastao je. Nae pristalice su nas obavestile o ustanku
barona. Pretpostavljamo da su bili ohrabreni dogaajima na Kapui.
Grad Kapua se nalazi na kopnu, na severu, nedaleko od Napulja.
Stanovnitvo je bilo tako uplaeno veliinom Charleove vojske da su otvorili
kapije i pustili Francuze da slobodno uu. Zastade. Njegovo velianstvo kralj
Ferdinand vas srdano doekuje, i stoji spremno na usluzi da vam ponudi ta
god da zahtevate.
Ferrandino je sedeo u sreditu nae prikupljene porodice, na poasnom
mestu, dok smo mi ostali stajali, iz potovanja prema njegovom rangu. Don
Horhe, meutim, nije primetio znaaj ovoga, izazivajui strica Federica da se
izvie na njega:
Vie se neete obraati Ferrandinu sa Vae visoanstvo. On je sada kralj
Ferrante II Napuljski.
Don Horhe je treptao potpuno zbunjen, i poeo, Ali kralj Alfonso... A
onda, veiti diplomata, osetio je neodobravanje koje je dolazilo od nas, pa se
poklonio po drugi put, pokazujui na Ferrandina. Vae velianstvo, ponizno se
izvinjavam.
Prihvatam izvinjenje, ree Ferrandino. Kao i veina nas, bio je iscrpljen,
ali je imao, potovanja vredno, dostojanstveno dranje. ak ni tada, nikakvo
kraljevsko dostojanstvo nije moglo izbrisati bore na licu, niti oajanje u
njegovim oima. Apetit mu je bio slab uprkos Giovanninoj brizi, a jagodice su se
izboile od stalnog trzanja. Ne znam pod kojim je izgovorom moj otac doao
ovde u Messinu. Mogu samo da pretpostavim da nije susretljiv uzimajui u
obzir okolnosti. Takoe sam siguran da ste vi diskretan ovek kome se moe
verovati.
Naravno, odgovori ambasador uglaeno.
Otac nas je napustio u asu najvee nude, nastavi Ferrandino, i ukrao
mnogo dravnog novca. Ovde smo da ga povratimo.
Stric Federico, ije se ogorenje polako gomilalo, nije se vie mogao
uzdrati. Vi ugoujete zloinca! Nije dovoljno loe to to nam va kralj nije
poslao trupe na vreme...
Moj polubrat se okrenu prema njemu i otro ree, Dosta je, strie. Neete
vie prekidati na razgovor.
Federico napui usne.
Nudimo nae najponiznije izvinjenje, ree don Horhe. Pretpostavili smo,
kada je Njegovo velianstvo, kada je Njegovo visoanstvo Alfonso doao, da je to
uradio iz zdravstvenih razloga, da uiva u naem lepom vremenu. Mislili smo,
vrlo pogreno, da je porodica znala za njegov dolazak. Zastao je, nagnuvi svoju
glavu da bi prouio svakog od nas po redu, a onda ree, Vi ste svi kraljevske
krvi ovde. Ne sumnjam da vam se moe verovati kada se radi o veoma
poverljivim stvarima.
Moe, potvrdi Ferrandino.
Donosim vam veoma dobre vesti za Kui Aragona. Vai pozivi u pomo
nisu bili bez odgovora, Vae velianstvo. Papa, car, kralj Ferdinand, Milano,
Venecija i Firenca su se zajedno udruili da bi osnovali Svetu ligu. Izvinjavam

se to nismo bili u mogunosti da vas obavestimo o tome ranije. Previe je bilo

opasno, Francuzi su mogli da presretnu poruku i saznaju za nae planove.
Vojska koja nadmauje Charleovu vojsku uskoro e promarirati juno od Rima
da se susretne sa njim.
Ferrandinov izraz lica i oi iznenada omekae, kao da je posmatrao neto
neobjanjivo neno, kao novoroenog sina, ili mnogo oboavanu ljubavnicu. Na
trenutak sam pomislila da bi mogao da zaplae. Iako ganut sabrao se dovoljno
da bi rekao, snienim glasom, Bog blagoslovio papu i cara i Bog blagoslovio
kralja Ferdinanda.
Don Horhe je udesio da nas koije sledeeg jutra povezu do utoita mog
oca. Federico je, meutim, predlagao da Ferrandino ostane Jer, kao to ree,
ne bi bilo prikladno za kralja da ide i moli za neto to je oigledno njegovo.
Plan je bio da se moj otac osramoti, a ako je potrebno, i zastrai, da ga
nagovorimo da doe u svoje novo kraljevstvo, da mu obeamo vernost, da
traimo oprotaj, i najvanije, da preda novac kraljevine, koji je jo uvek bio
neophodan za borbu naih trupa zajedno sa vojskom Svete lige. Nesumnjivo,
novac je bio potreban svakodnevno, da bi se upravljalo kraljevstvom, za ta smo
sada imali realne izglede.
Ferrandino, preobraen u mladolikog mukarca, usled verovatno prve
mirno provedene noi u ovoj godini sloi se sa Federicovim planom. Naa dva
strica su elela da idu sami na zadatak, ali ih je moj brat ubedio u suprotno.
Sancha i ja moramo da vas pratimo, insistirao je Alfonso. Imamo pravo da
vidimo oca i majku, i da ih pitamo za razloge njihovih dela.
Tada smo svi sili do palate gde sada obitava bivi Alfonso II, do velikog
zdanja smetenog na blagoj padini iznad luke. Bilo je udno, nijedan uvar nije
straario nad nezakljuanom kapijom. Na koija je siao i irom otvorio vrata,
manevriui koijom unutar dvorita, a onda zatvorio kapiju za nama.
Ni sluge nas nisu pozdravile na vratima. Don Federico ih je otvorio i
dozivao glasno dok se dva enska glasa u horu nisu odazvala iz daljine:
Ko je?
Jedan je pripadao dona Eleni, dugogodinjoj dvorskoj dami moje majke, a
drugi samoj madona Trusiji. Stric Federico je uao kroz vrata i zagrmeo: Nita
manje nego Kua Aragona. Doli smo da postavimo stvari na pravo mesto!
Trusija se pojavi na hodniku. Drala se dobro. Mlaa od mog oca, tek je ula u
godine u kojima je bila u cvetu svoje enstvenosti, sa jedrim usnama i lepo
oblikovanim obrazima ispod krupnih oiju. Uzdahnula sam tiho. Nismo se dugo
videle pa sam bila zapanjena njenom lepotom.
Stojei pod zasvoenim ulazom, pri pogledu na nas, lice joj se odjednom
obasjalo i bila je na pola puta da nas pozdravi. Njen izraz je odavao samo
radost; namrtila se tek kad je primetila nae utueno, a u sluaju Federica,
neprijateljsko ponaanje.
Vaa visoanstva, obratila se brai naklonivi se. Oprezno nas je
posmatrala, prelazei pogledom preko Alfonsa i mene. Deco moja. Koliko ste
mi nedostajali! Sancha prolo je toliko vremena!

Rairila je ruke prema meni. Uprkos mojoj povreenosti i neodobravanju,

pola sam ka njoj i dozvolila joj da me zagrli, da mi poljubi obraze, ali nisam
mogla da uzvratim zagrljaj. Kako?, ogoreno sam upitala. Kako si mogla sebi
da dozvoli da uestvuje u tako stranoj stvari?
Povukla se, zbunjena. Va otac je bolestan. Kako sam mogla da ga
napustim? Osim toga, njegov uvar me je naterao da ga pratim.
I pre nego to sam mogla da je pitam neto vie, Alfonso joj je poao u
zagrljaj. Njegova reakcija je bila sa vie poverenja, ali i dalje hladna. Zaista je
verovao da ona ne moe uiniti nita loe i ekao je na njeno objanjenje.
Stric Federico je bio zgroen. Nismo doli ovde da se pozdravljamo.
Poinjen je zloin protiv kraljevine. Zloin, madona, u kom i Vi uestvujete.
Majka je vidljivo prebledela i stavila ruku na vrat. Istina je, Alfonso se
odrekao prestola ali nije znao ta radi. Kunem se Bogom, Vae visoanstvo,
nisam znala nita o njegovoj nameri da pobegne, sve do te noi kada su mi
pretili maem da mu se pridruim. Zastala je, a onda se uspravila i zauzela
prkosniji stav. Njegov jedini zloin je ludilo. Potrebna mu je moja pomo, don
Federico. Kad se sad osvrnem na to vreme, pola bih opet sa njim, ne alei.
Ako je i bilo zloina, to je bio samo moj, jer Vam nisam pisala da pojasnim
okolnosti. Ali do ovog jutra, kada su straari pobegli, nisam ni mogla da to
uradim.
Federico ju je dugo prouavao, otro se upiljivi u nju. Trusija mu se
oduvek sviala. I zaista, ona nikada nije stekla nepoverenje kod bilo koga na
dvoru. Na kraju, kad je progovorio, glas mu je bio svean i miran.
Dona Trusija, poimo unutra, da porazgovaramo nasamo.
Naravno. Odvela nas je do sobe u kojoj smo svi mogli da sednemo. Princ
Federico joj je u celosti ispriao tunu priu; o kraljevskom novcu koji nedostaje,
o Ferrandinovom povratku kada je saznao da u Napulju nema ni kralja niti
novca za njegove vojnike, o naem opasnom begu od pobunjenika.
Trusija je bila zaprepaena ovim vestima. Kada se povratila, ree: Svi vi
znate da ja nisam stvorena za prevare. Nikada ne bih podrala takvu gnusnu
krau. Moda sam budala i jedina koja nije znala. Jutros sam bila iznenaena
kada sam saznala da su sve sluge otile, izuzev dona Elene. Prole noi smo
ule glasine da ste stigli u Messinu.
Znali su, odgovori brat, i strahovali su od odmazde.
Zaista, ubaci se Federico vatreno, ako ih naem, postarau se da ih
obese zbog izdaje. Smirio se. Za sada, moramo da povratimo kraljevsko blago,
uz pretpostavku da niko nije pobegao sa njim. To je sada naa jedina nada. Bez
novca Ferrandino nema anse da povrati i zadri presto.
Majka je samo odgovorila: Recite mi ta da uradim.
Odveli su nas do sobe gde moj otac sada provodi dane sam, ree Trusija,
osim ponekad, kada zatrai neto od sluge ili ima neko pitanje za svoju
ljubavnicu.
Majka se na vratima okrenula prema Federicu i Francescu, a izraz joj je
bio moleiv. Seate se kako je izgledao pre nego to je otiao...

Da, odgovori Francesco. Ponaao se ljubaznije, saoseajnije nego

Federico. Prikovan za krevet, zbunjen. Ali bilo je i dana kada smo ga mogli
upitati za savet o neemu, kada je bio sasvim razuman.
Ta vremena su prola, odgovori majka tuno. On se ne sea da je doao
ovde, niti razume svoju situaciju. Bie vam potrebna taktinost i strpljenje ako
elite da povratite novac.
Otvorila je vrata.
Soba je bila ogromna, tu i tamo je bilo nekoliko komada nametaja.
Najupeatljivija stvar je bio prozor sa veoma irokim lukom koji se prostirao od
tavanice do poda, sa divnim pogledom na Messinsku luku.
Na suprotnom zidu stajala je veoma velika, drvena stolica sa kitnjastim
reljefom. Iznad nje je visio veliki svenjak od masivnog kovanog gvoa sa dve
votane svee. Kombinacija je podseala na presto ispod baldahina. U stolici je
sedeo moj otac.
Njegov izgled me je prenerazio. Kosa mu je, od nekada potpuno crne, prela
u skoro sasvim sedu, a lice je dobilo pepeljasto bledu boju nekog ko uopte ne
izlazi na sunce. Bio je upadljivo mrav, a njegova kraljevska odea plava
svilena tunika izvezena zlatnim nitima i pojas ukraen medaljama iz Otranta,
visila je labavo niz telo.
Odsutno je zurio kroz prozor. Kada smo uli, ovla je bacio pogled na nas,
kao da nas via svakog dana, kao da nikada nije napustio Napulj pod okriljem
noi.
Da?, zahtevao je zapovedniki. A kada smo, posle pauze, svi mi, ak i
buni Federico, ostali nemi, lupio je nogom iritiran. Ne stojte tamo zevajui!
Poklonite se i obratite mi se na odgovarajui nain!
U Federicovim oima je buknuo bes. Ne obraajui panju na Trusijin
upozoravajui pogled, koraknuo je napred. Ja se neu pokloniti, ali u Vam se
obratiti na odgovarajui nain, Vae visoanstvo. Jer ste vi upravo to: princ koji
se odrekao prava da bude kralj.
Oevo lice se zacrvenelo od besa. Hukajui nas, optuujui je pokazivao na
svog brata: Uhvatite tog oveka i kaznite ga za njegovu drskost!
Jo jedan trenutak tiine je proao. Federico se suoi sa mojim ocem
usiljenim smekom. Vae naredbe ovde ne vrede, Alfonso. Zar se ne seate? Vi
ste se odrekli prestola. Ostavili ste nas da se suoimo sa Francuzima sami i
doplovili ste ovamo sa Trusijom. Odrekli ste se prava na krunu kada ste pobegli
kao kukavica i ukrali novac potreban Ferrandinu za trupe.
Uspaljenih oiju otac je ustao. Ja sam kralj dve Sicilije i odaete mi
odgovarajue potovanje!
Prestanite da izigravate luaka! Napulj i Sicilija su dva odvojena
kraljevstva ve generacijama, estoko je odvratio Federico. Va sin je sada
kralj, i najbolje biste uinili kada biste ga na kolenima molili za Va ivot, jer
ono to ste uinili je prava izdaja!
Oevo lice se iskrivilo od besa. Laove!, viknuo je. Straa! Straa!
Okrenuo se Trusiji ogoreno. Gde je straa? Uhvatite ovog oveka!
Svi straari su otili, neno odgovori Trusija.

Sluajte me paljivo, ree Federico. Postoji samo jedan nain da spasete

ivot. Recite nam gde se nalazi kraljevsko blago i ostaviemo vas na miru.
Niste samo laov ve ste i kradljivac, podrugnu se otac. Ukrali biste mi
krunu. Moj ma! Trusija, donesi mi ma! U toj uznemirenosti on se odmaknu
od stolice i zamahnu pesnicom na Federica. Ovaj se sagnu i izbegnu udarac, ali
mu se krv uzburka. Dva brata se uhvatie rukama, rvui se, streljajui oima,
oba zadihana, sa eljom da se oslobode stiska onog drugog.
Ti si lud kao i otac!, vikao je Federico. ak i lui!
Ubiu te!, vrisnuo je moj otac.
Oseajui kako mu ivci poputaju moj brat Alfonso ih razdvoji uz pomo
Francesca.
Sklonite mi ga s oiju!, vikao je otac i ponovo zauzeo svoj zamiljeni
presto. Madona Trusija je pourila ka njemu, apnula mu neto na uho, a onda
se uputila ka Alfonsu i Francescu koji su jo uvek pokuavali da smire
Federica.
Sad je isuvie uzrujan, ree ona. Bie nam potreban drugaiji pristup.
Pokazala nam je da izaemo, onda se okrenula ka ocu i blago mu pomazila
ruku.
Gunajui, Federico je dozvolio da ga izvedu, a mi ostali smo razmiljali
ta da uradimo.
Ne moemo se osloniti samo na logiku, ree Alfonso. Ne moemo da ga
urazumimo. Moramo da se drimo njegovih ubeenja kako bismo dobili ono to
mi elimo.
On je slab, odgovori Federico. Optuimo ga za izdaju, pokaimo mu
konopac i slomie se.
Alfonso odmahnu glavom. Videli ste ga vas dvojica ete se samo opet
posvaati. Vreme je da neto drugo preduzmemo.
Istina je, Federico. Progovori Francesco, retko protivureei svom bratu.
Nemojmo se zavaravati on je poludeo.
U tom trenutku, madona Trusija se pojavi iz sobe i tiho zatvori vrata za
sobom. Don Francesco je u pravu. Dovoljno sam ga smirila, ali mislim da je za
vas pametnije da ostanete napolju. Pogledala je u mene i brata. Alfonso,
Sancha... ako odete do oca i kaete mu da je novac potreban da bi se sauvalo
kraljevstvo, ono kraljevstvo za koje on veruje da njime vlada, moda e vam ga i
dati. On vam veruje.
Odmahnula sam glavom. Neka Alfonso ide. Otac njemu veruje. Meni nee
verovati, ta god da kaem. Mene prezire.
Trgnula se malo, kao da su je moje rei oamarile, a zatim je zurila u mene
sa nevericom veom od moje.
Otac ti se uvek divio. Da si, uvek mi je govorio, roena kao mukarac, bila
bi onakav ovek kakav bi on eleo da postane.
U meni je poeo da raste bes pomean sa enjom. Zato mi to onda nikada
nije rekao? Zato se prema meni uvek ponaao sa najveim gnuanjem? Zato
se radovao kad bi me povreivao?

Emotivna borba unutar mene se verovatno ogledala na mom licu, jer mi je

majka prila i neno me uzela za ruku. Doi, ree utenim tonom koji je
odavao hrabrost. Uveu tebe i Alfonsa u sobu. Neka tvoj brat govori i sve e
protei u redu.
Sve troje smo uli u sobu.
Vae velianstvo, ree majka, ne obraajui panju na moju nelagodnost
zbog upotrebe ovog izraza.
Pogledaj, deca su dola da Vas posete.
Bivi kralj Alfonso II se ponaao kraljevski i nadmono kada smo svi
zajedno uli. Ali sada su, dok je sedeo na svom fantomskom prestolu i zurio u
Messinsku luku, njegova ramena, nekad tako prava, bila blago povijena, a u
oima se videla uznemirujua slutnja.
Vezuv, primetio je, mrtei se na vidik pred sobom. Ovaj prozor ima
uasan pogled. Ne mogu da vidim Vezuv. Moraemo da dovedemo arhitektu da
to popravi.
Naravno, ree madona Trusija. Vae velianstvo, don Alfonso i dona
Sancha su doli da Vas vide.
Povukla se unazad, dajui znak mom bratu.
Vae velianstvo, ree Alfonso glasom koji je bio jasan i glasan. Moram
da govorim sa Vama o stvarima koje su krajnje hitne.
Otac je neto promumlao, konano sklonio pogled sa prozora i okrenuo se
ka najmlaem detetu. Alfonso, izgleda da si postao mukarac.
Da, Oe.
Jesi li se ve oenio?
Ne. Brat zastade. Velika je nevolja u Napulju, Oe. Baroni su se
pobunili, a Francuzi su izvrili invaziju. Naim trupama su oajniki potrebna
nova sredstva. Moramo da pozajmimo kraljevsko blago. To je jedini nain da
odrimo presto.
Otac je prolazio pogledom preko mene. A, Sancha, ti si se udala za papino
malo kopile. Reci mi, je li mu izrasla brada?
Osetila sam navalu besa, ali sam se suzdrala, a bilo mi je i ao da vidim
na ta je ovaj ovek spao. Oeva hladna i beskompromisna okrutnost je unitila
kraljevstvo i odvojila ga od porodice i razuma. Samo mu je majka bila odana.
On je stariji, odgovorila sam blago.
Klimnuo je glavom, a onda je usmerio ponovo pogled kroz prozor ka tuoj
obali. Koliko je potrebno?, odjednom je upitao.
Dosta, odgovori brat. Ali uzeu samo onoliko koliko je potrebno.
Problem je u kljuu..., Promrmljao je moj otac. Dao je znak Alfonsu da
prie, a onda je primetio mene i majku kako stojimo blizu. ene moraju da
izau, naredio je.
Majka se poklonila. Ja sam to isto uradila, a onda sam izala sa njom da bi
se pridruila brai koji su u hodniku nestrpljivo ekali.
Veruje Alfonsu, rekla im je Trusija. Mislim da emo uspeti.
Njen oseaj je bio ispravan. Samo trenutak kasnije, brat je izaao iz sobe,
sam i nasmejan. U ruci mu je bio zlatni klju.

Klju je, u stvari, otkljuavao ormar gde je otac skrivao blago; razmiljala
sam kako su majina i bratovljeva nenost i strpljenje doveli do naeg spasa,
dok su bes i zahtevi zatajili. Jo jednom sam odluila da budem manje
tvrdoglava i da malo vie liim na mog brata blage udi.
Ferrandino i stric Federico su se raspravljali oko toga da li da ostave
dovoljno novca ocu kako ne bi oskudevao u svom ludilu. Federico nije eleo
nita da mu ostavi, ali na kraju su kraljeve elje ipak bile ispunjene.
Ferrandino je predao odreenu sumu novca majci, uz uputstvo da bude
tedljiva.
Proveli smo nekoliko nespokojnih nedelja u Messini. Za to vreme panski
ambasador se pojavio sa tri razliite, zapanjujue vesti. Prva, koju smo svi
oekivali i od koje smo se plaili, bila je da su se nae iscrpljene trupe na kraju
predale Francuzima u Castel Del Ovu: Virgilijevo jaje se razbilo.
Druga vest je Jofreu donela veliko olakanje i sve nas je obradovala.
Nikada nisam oprostila papi Aleksandru to se lako predao kralju Charleu i to
je Francuzima kao taoca predao svog sina Cesarea. Cesare i Aleksandar su,
meutim, bili pronicljivi. Pre nego to je vojska ula u Napulj, Cezare je jedne
noi umakao francuskoj vojsci, nosei sa sobom to je vie mogao ukradenog
ratnog plena. Uspelo mu je, jer je podmitio veliki broj Charleovih vojnika da mu
pomognu.
Trea vest je dola sa iznenaujuom brzinom pratei drugu vest. uvi za
osnivanje Svete lige koja ima stranu vojsku, veu od njegove, Charle VIII se
uplaio i povukao iz Napulja nekoliko nedelja poto ga je zauzeo, ostavivi samo
jedan garnizon za sobom. Ova vest je jo vie govorila o papinoj i Cesarevoj
dovitljivosti. Cesare se potrudio da ne bude tu kad kralj Charle sazna za Ligu. I
Ferrandino se veoma obradovao kad je saznao da je Re Petito bio zloesti
oveuljak, koji se prema naim pobunjenim baronima ponaao krajnje loe, te
su oni okrenuli maeve protiv Francuza i sada pozivali na povratak Kue
Aragona.
Ovo je podstaklo Ferrandina da planira da se pridrui svojoj ulogorenoj
vojsci kojom je komandovao zapovednik don Inako d'Avalos, na ostrvu Iskija u
Napuljskom zalivu. Iskija je bila veoma blizu gradske obale, stoga je kralj
odande lako mogao da napada kopno.
Odluila sam da idem sa njim, a Jofre se nije usudio da se usprotivi. Bila
sam tako puna optimizma da sam oekivala da emo se vratiti kui kao
pobednici za nekoliko dana. Alfonso je takoe odluio da ide na Iskiju, u sluaju
da zatrebaju njegove vojnike vetine. Francesco i Federico su izabrali da
ostanu na Siciliji dok Napulj ne bude osloboen.
No pred isplovljavanje, pozvala sam madona Trusiju. Sedeli smo u njenom
malom predsoblju, dok je otac sedeo u mraku sobe na svom umiljenom
prestolu, zurei u svetla koja su se odbijala o tamnu vodu Messinske luke.
Poi s nama, insistirala sam. Alfonso i ja smo te se strano ueleli. Ovde
nema nieg vie za tebe. Otac nije ak ni svestan ko je pored njega. Moemo da
unajmimo sluge da se brinu o njemu.

Odmahnula je zamiljeno, spustila glavu i zagledala se u svoje blede,

otmene ruke, skrtene na krilu. I vi meni takoe nedostajete, ali ne mogu da
ga ostavim. Ti to ne razume, Sancha.
U pravu si, rekoh kratko. Bila sam ljuta na oca jer ju je omaijao i jer je
lud i oigledno nemoan, ipak bio u stanju da tako dobru osobu ojadi. Ne
razumem. Izdao je porodicu i svoj narod, a ipak si mu ostala privrena. Tvoja
deca te oboavaju i uradie sve to je mogue da te uine srenom, a on moe da
ti prui samo bol. Oklevala sam, a onda sam je sa velikim uzbuenjem upitala
ono to me je muilo celog ivota: Kako uopte moe da voli tako okrutnog
oveka?
Trusija je na to podigla bradu i pogledala me ljutito. Ogorenost joj se
osetila u glasu i tada sam shvatila da je dubina njene ljubavi prema mom ocu
nadmaila sve ostalo. Govori kao da sam imala izbora, ree.
Stigli smo na Iskiju usred prolea.
Ostrvo je bilo okruglasto i sa puno grebena, pokriveno maslinama,
miriljavim borovima i obiljem drugih biljaka te je zbog toga i dobilo divan
nadimak: Zeleno ostrvo. Pejzaom je dominirao vulkan Monte Epomeo, koji je
imao erupcije svakih nekoliko vekova, inei zemlju crnom i plodnom.
Jofre, Alfonso i ja smo ostali sa Ferrandinom u osamljenom velikom
Castelu koji je sa glavnim ostrvom bio povezan mostom napravljenim za vreme
vladavine mog pradede, Alfonsa Velikodunog. April se pretvorio u maj, a maj u
jun. Nismo radili nita, osim to smo se molili (sa dozom skepticizma) za nau
vojsku kada su pravili upade na kopno. Pohodi su bili uspeni: sada smo imali
podrku barona kao i Svete lige. Nai gubici su bili neznatni, a Francuzi
obeshrabreni.
Nije bilo potrebe da Jofre i Aflonso idu u rat na njihovo razoarenje,
pretpostavljam, a na moje veliko olakanje. Nas troje smo opet postali
nerazdvojni. Jeli smo zajedno, poseivali varoice Iskiju i Sant Angelo i tople
mineralne izvore, za koje se verovalo da su dobri za zdravlje. A ja sam svako
jutro zapoinjala sama, silazei do peskovite plae i netremice gledajui mirne
vode zaliva.
Kad je bilo vedro, videla se razuena obala Napulja. Vezuv je stajao kao
svetionik, a mogla sam da vidim i Castel del Ovo, malu tamnu taku. Ostajala
sam tako dugo da sam preplanula od sunca. Dona Esmeralda je esto dolazila
po mene, grdei me i terajui da pokrijem glavu alom.
Ila sam i kada je bila magla i kao i moj otac uzaludno traila makar
nagovetaj Vezuva. Mislila sam da patim od nostalgije u Squillaceu, a tada sam
bila sigurna da imam dom kome mogu da se vratim. Sada nisam ni znala da li
jo uvek postoji palata u kojoj sam provela detinjstvo. udela sam za Santa
Chiarom i Duomom kao za nekim ljubavnikom, i brinula da li su sigurni.
Razmiljala sam o gracioznim brodovima sa svetlim jedrima u luci, o batama,
koje bi, ako nisu unitene, sada bile u punom cvatu i oseala sam bol u srcu.

Ferrandino je stalno imao sastanke sa vojnim savetnicima. Nismo ga skoro

uopte viali sve do juna, kad smo moj mu, brat i ja bili pozvani u njegove
odaje.
Sedeo je za stolom; pored njega je stajao zapovednik, don Inako, i znala
sam iz njihovog sjajnih i zadovoljnih osmeha na licima o kakvim vestima ele
da razgovaraju.
Ferrandino se jedva suzdravao; i pre nego to smo se poklonili, progovorio
je lakomisleno, kako ga do tada nisam ula.
Pakujte stvari, Vaa visoanstva.
Ja svoje stvari nisam ni raspakivala, rekoh.

IX

Leto 1495 kasno prolee 1496.

Nae putovanje preko Napuljskog zaliva je kratko trajalo. I zaista,
slugama je trebalo vie vremena da utovare namirnice i nae stvari na brod
nego to nam je trebalo da od Iskije stignemo do luke Sveta Lucija.
Naa kraljevska svita, koju su inili Njegovo velianstvo Ferrandino,
Ferrandinova verenica Giovanna, Jofre, Alfonso i ja, ukrcala se na brod u
veoma dobrom raspoloenju. im je brod krenuo, Alfonso je traio da donesu
boce i pehare vina i stalno smo iznova nazdravljali kralju, Kui Aragona i gradu
kojem se vraamo.
To su bili najradosniji trenuci mog ivota, a verujem i Ferrandinovog, jer
njegove oi nikad ranije nisu tako sjale niti mu je osmeh bio tako irok.
Ponekad bi naglo uhvatio Giovannu oko struka, privukao je i poljubio strasno,
na veliku radost naeg veselog drutva.
Jofre je ismevao propovednika Savonarolu i njegova zloslutna predvianja
da e Charle VIII dovesti svet do propasti. Moj otac, Njegova svetost, naredio
je Savonaroli da doe u Rim i da obrazloi svoje najave Apokalipse za koju je
izgleda bilo malo prerano. Savonarola je, poto je kukavica, glumio da je
bolestan i rekao da ne moe da putuje.
Kad je Jofre predloio novu zdravicu svi smo dreknuli: Za Savonarolino i
dalje loe zdravlje. Drago mi je to je Esmeralda bila ispod palube i nije ula
uvrede na raun svetenika koga je duboko potovala.
Kako smo se pribliavali napuljskoj obali polako nas je obuzimala tiina.
Vezuv, koji mi je tokom izgnanstva predstavljao simbol svetionika nade, jo
uvek je bdeo nad gradom. Tamno-crven, postao je usamljena obojena taka u
nekada zelenom krajoliku, sada pretvorenom u pepeo. Polja, padine, sve to je
nekada bilo u punom cvatu, sa cveem, sa zrelim usevima, sada se crnelo kao
da je velika planina opet imala erupciju.
Samo se Ferrandino jo osmehivao. Viao je ovakvu pusto i ranije, u
pohodima sa zapovednikom. Ne oajavajte, ree nam. Francuzi su se moda
potrudili da nemamo etvu ove godine ali e vatre koje su oni zapalili oploditi
zemlju i doneti nam obilni rod sledee godine.
I pored ovih rei mi smo i dalje ostali nemi i uznemireni. Poto smo pristali
u luku punu ugljenisanih skeleta brodova, pogled na Castel del Ovo sa vrstim,
antikim, neoteenim zidom, nas je malo umirio.

Posmatrala sam grad zabrinuto i prolazei preko ratom izreetanih zidina,

uhvatila sam Alfonsovu ruku uzbueno.
Pogledaj!, povikah. Crkva Santa Chiara je jo uvek tu! I Duomo! Istina,
uprkos plamenovima koje sam videla da izbijaju iz nje, spoljanjost Santa
Chiare je bila skoro neoteena, sem to je ponegde bila aava. Duomo je bio
sauvan.
Ali, dok se naa mala porodica vozila zajedno u koijama put Castel Nuova,
borila sam se da sakrijem tugu i mrnju i u tome nisam bila sama. ak je
Ferrandino postao smrknut. Giovanna se borila da ne zaplae, a Alfonso je
drao lice okrenuto prema prozoru.
Vonja od luke do naeg odredita je bila kratka, ali nam je ak i ta kratka
udaljenost omoguila da sagledamo sva razaranja koje su napravili Francuzi.
Palate, kue obinih graana, sve je to bilo spaljeno, topovskom paljbom
pretvoreno u ruevine. Arsenal, nekad pun artiljerije i vojnika, zatien debelim
zidovima, sada je bio samo crna gomila kamenja i zatrpanih raspadnutih
leeva.
Giovanna je pokrila nos. Nisam mogla a da ne primetim, uz onaj uobiajeni
miris slane vode koji sam tako volela, jezovit smrad trulih tela koji se irio
zalivom. Oigledno je bilo lake osloboditi se mrtvih bacajui ih u talase umesto
ih sahranjivati. Na zidovima koji su okruivali Castel Nuovo, stajao je krezubi
luak cerekajui se.
Ne uzbuujte se, ree Ferrandino i pokaza iznad glave. Pogledajte ko
nas pozdravlja. Pogledala sam nagore i po prvi put od dolaska u Napulj sam se
nasmeila. Trijumfalna kapija Alfonsa I je jo uvek stajala ponosno i neoteeno
dok je naa koija prola ispod nje, pored strae koja je drala kapiju otvorenu
kako bismo uli.
Unutar dvorita, sada gomile ugaene batenske zemlje, zapovednik je
ostavio svoje vojnike i dotrao do koija, otvorio vrata i poklonio se. Dobrodoli,
Vae velianstvo, ree i pomoe Ferrandinu da sie. Izvinjavamo se zbog
stanja u kom je kraljevska palata. Nadali smo se da emo je spremiti dok vi
doete, ali naalost, veina slugu koja je radila ovde je poginula. Bili smo
prinueni da dovedemo proste radnike i osiromaeno plemstvo, a oni su spori u
popravljanju.
Nije vano, odgovori milostivo Ferrandino. Drago nam je to smo doli
kui.
Ali sva srea koju sam oseala kada sam ula na velika vrata ubrzo je
nestala. Zapovednik nas je odveo do prestone sobe, gde je upravnik kraljevskog
dvorca trebalo da se sretne sa kraljem i da razgovara o planovima za popravku
palate i za borbu protiv gladi. Proli smo kroz hodnike oteene od udaraca
maeva i tamne od mrlja krvi. Portreti naih predaka su bili izbijeni iz ramova i
polomljeni. Zlatni ramovi su ukradeni, delii slika leali su po podu. Statue,
ilimi, tapiserije, zidni svenjaci sve stvari koje sam znala jo od mog detinjstva
i za koje sam smatrala da su vene, veite koliko i pravo moje porodice na
krunu, bile su ukradene. Koraali smo po praznim podovima, prolazili pored
golih zidova.

Sve su uzeli, ree ogoreno Giovanna. Sve.

Ferrandinov ton je bio iznenaujue ljutit. Tako je to u ratu. Nita se tu
ne moe uraditi. Kukanje ne pomae.
Zautala je, ali mrnja se u njenim oima nije smanjivala. U udubljenju u
zidu gde sam ubila izdajnikog straara, jo uvek su se mogli videti krvlju
umrljani zidovi i pod. Tragove mog ubilakog ina je tek trebalo oistiti.
Dolazak u odaju sa prestolom samo je pojaao moju ozlojeenost. Prozori
koji su gledali na luku bili su slomljeni, a ostale su otre krhotine. U svakom
uglu su stajale slupane prazne vinske flae. Seljanke su metlom besomuno
istile slomljeno staklo.
Vae velianstvo, kralj Ferrandino, najavi zapovednik. ene prestae sa
radom, tako uzbuene to vide kralja sa dvoranima, da se jedna prekrstila
umesto da se pokloni. Druga sluavka je kleala na najviem stepeniku do
trona, revnosno ribajui krpom praznu stolicu. Okrenula se u struku i poklonila
to je bolje mogla. Stolica je bila sva iseena. Duboki useci u naslonima i
nogarama unakazili su reljefne are izrezbarene u drvetu.
Jastue sa prestola lealo je na jednoj strani poda i bilo je proseeno i
umrljano tamnom tenou za koju prvo pomislih da je krv. Pooh ka njemu,
virnuh i ustuknuh oseajui miris urina.
Vae velianstvo, Vaa visoanstva!, uzviknu sluavka. Oprostite mi.
Toliko je toga trebalo da se oisti. Francuzi su uradili toliko neopisivih stvari,
svuda po palati, pre nego to su pobegli. ak su i presto ukaljali.
Jedini nain na koji bi Francuzi mogli da ukaljaju presto, uzvratih brzo,
jeste da malu nastranu zadnjicu kralja Charlea postave na njega.
Na ovo se svi iz naeg drutva nasmejae, iako je bilo malo raspoloenja u
tom smehu.
Vrata kraljeve odaje su stajala otvorena. Unutra je veliki Ferranteov sto
bio iseen u gomilu drva za potpalu, neiskoriteni ostatak naslagan je pored
kamina. Nekoliko rustinih stolica, zaplenjenih u graanskim kuama,
zamenile su finije stvari koje su nekada krasile odaju. Upravnik je stajao i
ekao nas.
Izvinjavam se zbog okolnosti, Vae velianstvo, ree. Trebae nam
vremena da uvezemo odgovarajui nametaj.
Ne mari, odgovori Ferrandino i ue na sastanak.
Mi ostali se vratismo u nae stare odaje da nadgledamo raspakivanje
stvari. Nisam oekivala da u zatei moj nametaj, ali nisam oekivala ni da u
sresti dona Esmeraldu, koja je doplovila istim brodom sa nama a dovezena
drugim koijama sa ostalima iz svite, kako sedi na podu moje spavae sobe, sa
rairenim skutima suknje i mrnjom na licu.
Va krevet, ree kipei. Va lepi krevet. Kopilad su ga zapalila. Dim je
iao do tavanice.
Ustuknula sam. Nikad je nisam ula da tako govori. Ali njen mu je bio
ubijen dok se borio protiv Anuja, koji su bili francuskog porekla a koji u
njenim oima nisu bili drugaiji od ovih koji su vojevali zajedno sa Charleom.

Ne mari, rekoh kao Ferrandino. Ne mari, jer su kopilad otila, a mi smo

sada ovde.
I ostala sam u Napulju.
Prvih nekoliko meseci je bilo teko. Nije bilo hrane, a zbog trokova obnove,
upravnik nam nije dozvolio uvoz vina niti namirnica. Zavisili smo uglavnom od
nekoliko lokalnih lovaca i ribara koji su preiveli rat. Pili smo vodu, i radili bez
uobiajene pomoi slugu. Pomagala sam u jednostavnim poslovima dona
Esmeraldi, sada mojoj jedinoj slukinji.
Ipak, svaki sledei dan je bio bolji od prethodnog i bili smo puni optimizma,
naroito otkada je Ferrandino dobio podrku naroda.
Tada, u odsudnom momentu razoaranja, Jofre, umoran od svog tog
odricanja, ree da bi nam bolje bilo da smo u Squillaceu. Odmah sam traila
prijem kod Ferrandina i ubrzo dobila dozvolu da se vidim sa njim. U
meuvremenu, dobio je sto, ne ba grandiozan kao prethodni, i odgovarajuu
stolicu.
Bio je razgaljen.
Sada, poto se kraljevstvo stabilizovalo, a sporadine borbe prestale,
odredio je datum za zvaninu krunidbenu sveanost i venanje sa Giovannom.
Sedeo je i sluao ta sam govorila:
Jednom si mi rekao da ti moje prisustvo donosi sreu. Veruje li u to?
Osmehnuo se i sa nagovetajem zadirkivanja u glasu, odgovorio:
Verujem.
Onda dozvoli meni i mom muu da ostanemo u Napulju. Ozvanii to
dekretom, da ja neu morati da se vraam u Squillace sve dok to neka hitna
situacija ne bude zahtevala.
Njegov pogled postade ozbiljan. Jednom sam ti rekao, dona Sancha, da
moe od mene da trai bilo ta i da e to dobiti. Ovo je mala usluga koju u ti
uiniti bez oklevanja.
Hvala. Poljubih mu ruku. Tada sam poverovala da je konano oeva
bezduna prevara zaboravljena i da sada mogu da budem sigurna kod kue.
Mom muu se nije svidelo obeanje koje sam dobila od Ferrandina, ali nije imao
hrabrosti da se pobuni.
Dola je jesen i sa njom, prema Jofrejevim reima, papino kratko nareenje
da se zabrane propovedi zloslutnog svetenika Savonarole, nalog na koji
propovednik mahnitog pogleda nije obraao panju. Usledila je zima. Do Boia,
Castel Nuovo je poeo da lii na nekadanji zamak. Uradili smo sve to je bilo u
naoj moi da pomognemo siromanima i gladnima iju etvu je unitila
Charleova vojska. to se tie nae kraljevske porodice, uivali smo u prvoj
pristojnoj gozbi u ast Hristovog roenja.
Dotle smo dona Esmeralda i ja spavale na pravom krevetu, a prozori u
palati su bili popravljeni ili pokriveni debelim suknom kako bi spreavali da
ue hladan vazduh. Omamljena od boinih sveanosti, sila sam da legnem
kada me je Esmeralda pozvala iz spoljne odaje.
Dona Sancha, madona Trusija je ovde!

Molim?, podigoh se omamljena spavanjem. U trenutku, vest je izgledala

potpuno normalna. Bio je Boi, a majka je dola da poseti decu, kao to je to
radila za svaki praznik. Zaboravila sam da je otila na Siciliju. ak se nisam
setila ni ustanka ni Francuza.
Molim?, ponovih sada prilino preneraena, poto sam poela da se
priseam. Stavih al oko ramena i pourih u predsoblje.
Za trenutak, pre nego to sam ugledala majku, ponadah se da se urazumila
i da je prihvatila moju ponudu da doe i ivi u Napulju. Patila sam pri pomisli
na nju, odseenu od sveta, zarobljenu sa ovekom koji ju je moda voleo na svoj
muiteljski nain, ali nikada nije znao kako da pokae svoju ljubav. Sada kada
je poludeo nije ak ni bio svestan njenog prisustva. Jedan pogled na madona
Trusiju izazvao je da uasnuto uzdahnem.
Oekivala sam osmeh, blistavu lepotu. Umesto toga, na samom ulazu tik
do dona Esmeralde stajala je ophrvana starica u crnom. ak je i njena zlatna
kosa bila pokrivena velom, kao sunce zaklonjeno olujnim oblacima. Sva krhka,
mrava, pepeljesto-bleda i sa tamnim senkama ispod oiju. Kao da je sva beda i
bol mog oca prela na nju, crpei radost i lepotu koja je nekad bila njena.
Majka se spusti na prvu stolicu i obrati se Esmeraldi ne gledajui nijednu
od nas. Pozovite mi sina.
Sem toga nita vie ne ree, i nije bilo potrebe, jer sam odmah znala ta se
desilo. Privukoh stolicu blie nje, uzeh je za ruku. Pognula je glavu, ne elei da
se susretne sa mojim pogledom. Sedele smo u tiini, ekajui. Osetila sam kako
me stee bol u dnu grla, ali nisam sebi dozvolila da zaplaem.
Posle nekog vremena, Alfonso se pojavi. I on baci samo jedan pogled na nju,
odmah je znao ta se dogodilo. Mrtav je?, proaputa.
Trusija klimnu glavom. Brat unu pored nje i zagrli joj skute, stavljajui
glavu u njeno krilo. Pogladila mu je kosu. Posmatrala sam ih kao neki stranac i
nije mi bila najstranija oeva smrt nego patnja koju je ona izazvala kod dvoje
ljudi koje sam najvie volela.
Konano, Alfonso podie glavu. Je li bolovao?
Majka stavi ruku na usta i odmahnu glavom. Dugo nije mogla da
progovori. Kad konano povrati kontrolu, spusti ruku sa usta i tonom koji je
izgledao kao da se ponavlja, poe da govori.
Bilo je to pre tri nedelje... Izgledalo je kao da je doao sebi, da je shvatio
ta se deava, a onda je sasvim prestao da spava, a ludilo se povratilo, gore
nego pre. Bio je besan, nemiran, esto hodao i vikao, ak i kad je bio u svojoj
omiljenoj odaji. Seate se one sobe sa velikom stolicom i svenjakom iznad
nje
Te noi, nastavi sa velikim potekoama, probudilo me jako stenjanje i
kripa koja je dolazila iz Alfonsovih odaja. Plaila sam se da se povredio, te sam
pourila da ga vidim... Uzela sam sveu jer je uvek sedeo u mraku.
Nala sam ga kako gura stolicu preko sobe, a kada sam ga upitala zato to
radi, odgovorio je razdraljivo, Umorio sam se od pogleda. ta sam mogla da
uradim? Zastade iznenada, puna kajanja. Sve sluge su spavale. Spustila sam
sveu i pomogla mu to sam bolje mogla. Kad se umirio, ostavila sam ga u

mraku. Otila sam u krevet, udno uzrujana. Nisam mogla da zaspim i samo
nekoliko trenutaka kasnije, opet sam ula, ne tako glasnu, ali je bilo neto
udno... Neto, da sam znala... Stavila je ruke na lice, pognuvi se pod teinom
seanja.
Otada, mogla je da pria samo uz zastajkivanje, pa ovde saimam ono to je
prenela:
Otac je nosio drugu stolicu, dosta laku od one koju je koristio kao
umiljeni presto i postavio je ispod tekog svenjaka od kovanog gvoa
obeenog o tavanicu, a onda je stao na nju. Nabavio je dugaki konopac, koji je
privezao za kraljevski pojas, sa umetnutim dragim kamenjem i medaljama
dobijenim u pobedama za Otranto. Konopac je vezao vrsto za krak svenjaka, a
pojas je tesno obmotao oko vrata. Zvuk koji je majka ula bio je zvuk lake
stolice kada je oborena.
Nekada srce predoseti stvari pre nego to ih razum shvati. Udarac drveta o
mermer toliko je uznemirio Trusiju da je pourila bez ogrtaa i svee, u oevu
odaju. Tamo, pri slaboj svetlosti zvezda i svetionika Messinske luke videla je
tamno oblije tela njenog ljubavnika, kako se na omi polako okree.
Bez izraza na licu, majka ree: Sada vie nikada neu moi da se smirim,
jer znam da pati u paklu. On je u umi samoubica gde se harpije gnezde, jer se
obesio u sopstvenoj kui.
Jo uvek kleei pred njom Alfonso neno uze njene ruke. Dante je napisao
istu alegoriju, majko. U najgorem, otac je u istilitu, jer nije znao ta radi. On
ak nije ni znao da je u Messini kad sam razgovarao sa njim. Niko ne bi osudio
nekog za neto to ne zna, a Bog je saoseajniji i pametniji od bilo kog oveka
Majka ga pogleda sa izrazom dirljive nade, a onda se okrenu ka meni
Sancha, da li veruje da je to mogue?
Naravno, slagah.
A ako bi iko verovao Danteu, onda bi kralj Alfonso II upravo sada bio u
sedmom krugu pakla, u krvavoj reci u kojoj kljuaju due onih tirana koji su
ubijali i pljakali. Kad bi bilo pravde on bi bio zarobljen zajedno sa svojim
ocem, Ferranteom, muiteljem osnivaem muzeja mrtvih. Postoji jo jedno
drugo mesto kojem on pripada; najdubljim dubinama pakla, u Sataninim
eljustima, mestu koje je rezervisano za najvee izdajnike. Jer je izdao ne samo
porodicu, ve ceo narod. Tamo nema sumpora, nema vatre, niti vreline, samo
najvea hladnoa, nemilosrdna i gorka. Hladna kao i srce mog oca, hladna kao i
pogled koji sam esto viala u njegovim oima.
Majka je ostala u Napulju i polako se oporavljala od tuge. A ja, ja sam se iz
oaja molila Bogu u kojeg sam sumnjala. uvaj moje srce od zla. Ne dozvoli da
postanem kao moj otac. Najzad, ve sam ubila jednog oveka. esto sam se
budila, teko diui, oseajui mlaz tople krvi po elu, obrazima, zamiljajui da
sam obrisala oi i ugledala zaprepaenje u oima umirueg. Plemenit in,
svako bi rekao. Sauvala sam kralja.
Moda sam sauvala Ferrandina, ali jo uvek nita plemenitog nema u
oduzimanju ivota.

Uprkos tragediji zbog smrti oca i okolnosti koje su bile sakrivene od

javnosti i slugu, a o kojima se nikada nije prialo unutar porodice, ivot u
Napulju je opet postajao sreniji. Ferrandino i Giovanna su se venali na
velianstvenoj kraljevskoj sveanosti, palata je obnovljena i postala opet
luksuzno mesto, a i bate su se oporavile. Pod Alfonsovim uticajem, Jofre je
postao predan mu.
Prolo je pet meseci. Do maja 1496. godine, uivala sam zadovoljna, i vie
nisam sanjala svake noi topovsku paljbu, toplu krv, niti sam vie zatvarala oi
i viala siluetu oevog tela kako se njie u mraku. Imala sam Ferrandinovo
obeanje da ja i moj mu ostajemo u Napulju. Bila sam u drutvu majke i brata,
i nisam eznula ni za im. Po prvi put sam se nosila milju da podiem sinove i
keri u Napulju, meu lanovima porodice koji e im pruiti samo ljubav.
Papa Aleksandar je imao meutim, druge planove.
Sedela sam sa majkom i bratom za veerom kada se Jofre pojavio sa
paretom pergamenta u ruci i sa strepnjom na licu. Pretpostavila sam odmah
da je morao da mi kae sadraj pisma i da je bio prestravljen zbog moje
reakcije.
Imao je dobre razloge da se plai. Pismo je bilo od njegovog oca. Dobro sam
pretpostavila da e scena meu nama biti neprijatna, pa sam se izvinila i ustala
od stola. Nas dvoje smo otili da porazgovaramo nasamo.
Prema Aleksandru, Rat u Napulju nas je podsetio na nau smrtnost i

krhkost naih ivota. elimo da sve nae godine preivimo okrueni naom
decom. Naom decom ukljuujui i Jofrea, a naroito njegovu enu.
Mislila sam na grofa Marigliana, koji me je posetio u Squillaceu po naredbi
Aleksandrovoj, kada sam bila optuena da sam neverna Jofreu.
Upozorio me je diskretno da jednog dana Njegova svetost nee moi da
suzdri svoju radoznalost: elee da vidi svojim oima enu koju je njegov
najmlai sin oenio, enu za koju su svi tvrdili da je lepa od njegove
ljubavnice, La Belle .
Proklinjala sam, mahala rukama pred uplaenim Jofreom. Insistirala sam
da ja ne idem u Rim, iako sam znala da je moje odbijanje uzaludno. Otila sam
kod Ferrandina i molila ga da ubedi Njegovu svetost da mi dozvoli da ostanem
u Napulju, ali smo oboje znali da je papina re monija od rei kralja. Nita nije
moglo da se uradi. Posle tolikog ekanja da mi se Napulj vrati, sada mi je
ponovo bio oduzet.

Kasno prolee 1496.

Jofre i ja smo ujahali u Rim divnog, sunanog 20. maja 1496. godine, ba
kada su zvona katedrale odzvonila deset sati ujutro. Kako bi zabavili okupljenu
gomilu plemstva i obinih graana, napravili smo paradu, a trebalo je da nas
doeka Lukrecija Borgia, drugo po redu papino dete i njegova jedina erka i da
nas odvede u Vatikan.
Aleksandar VI je uinio ono to se nijedan papa pre njega nije usudio:
javno je priznao da su deca njegova, umesto da im se obraao sa sestriina i
bratanac, kao to su to druge pape radili u prolosti. Govorilo se da ih je
mnogo voleo i mora da je bilo tako, jer ih je doveo da ive sa njim u papskoj
palati odmah nakon to je izabran. ak i pre mog braka sa Jofreom, ula sam
prie o Lukreciji: krue glasine da je izuzetno lepa.
Kako izgleda tvoja sestra?, pitala sam Jofrea na naem putu ka severu.
Slatka je, ree nonalantno, posle jednog trenutka razmiljanja.
Skromna i veoma armantna. Svidee ti se.
Je li lepa?
Oklevao je. Ona je... lepukasta. Nije tako lepa kao ti, naravno.
A tvoja braa?
Cezare? Senka je prola njegovim licem na pomen brata za kog sam
mogla da se udam. Vrlo je zgodan.
Mislila sam na njegovu linost.
Ah, ambiciozan je. Vrlo pametan. Opet sam primetila nenaklonost. Jofre
je umeo da brzo sakrije istinu kada se radilo o neprijatnim stvarima. Bez obzira
na to, kad sam ga pritisnula za brata Huana, on se otvoreno namrtio i rekao:
Nema potrebe da se brine zbog njega. On ivi u paniji sa svojom enom.
Velika lepota ima svoju cenu. Iako mi je bilo drago to me je sudbina
obdarila lepim crtama, takoe sam dobro znala da su one izazivale ljubomoru
kod drugih ena. Stoga sam se pobrinula da tog dana ne zasenim zaovu: nosila
sam jednostavnu crnu haljinu kao udata plemkinja, sa velikim rukavima koji
su bili moderni na jugu. Moj konj je bio ogrnut u crno i jahala sam na pristojnoj
udaljenosti od mua.
Jofre je, meutim bio nestrpljiv da impresionira Rim i svoju porodicu
sjajem kneevstva. Insistirao je da me prati puna svita od dvadeset dvorskih

dama i velika pratnja koja je ak ukljuivala dvorske lude obuene u najjae

nijanse ute, crvene i ljubiaste.
Uli smo u grad sa june strane. Nikad pre toga nisam bila u Rimu. Osetila
sam strahopotovanje kada smo ujahali kroz stare kapije grada i ugledali
talasaste breuljke. Tamo, Jofre se okrenuo i povikao sa svog konja pokazavi
mi rukom nadesno dok smo ili ulicom uz Cirkus Maksimusa. Tamo je stajala
Konstantinova kapija, prastari prototip trijumfalne kapije mog pradede. Dole,
nie istono, stajali su veliki Koloseum, viespratna kamena elipsa gde su
mnogi hriani doekali svoj kraj, i Pantenon, taj hram svih bogova, sa
bezbrojnim belim stubovima i masivnim kupolama, najveim u celom Rimu
ironino, mnogo veim od bilo koje kupole hrianske crkve.
Gradovi koje sam ja poznavala su imali jednu ili dve kraljevske palate,
nekoliko manjih palata i nekoliko katedrala, kao i brojne bele kue zbijene na
breuljcima i du obale, u uskim uliicama. Rim je bio toliko veliki da to nisam
mogla da sagledam. Graevine, koje su se protezale iza horizonta, krasile su
veliina, elegancija, kitnjast stil, to me je sve ostavljalo bez daha. Ulice su bile
iroke, sa puno koija bogataa.
Palate kardinala i plemikih porodica bile su ogromne, klasinog
pravougaonog oblika, pokrivene izvajanim mermerom i reljefima scena iz
paganske mitologije. Bilo koja od ovih palata bila je lepa od tamno-smeeg
napuljskog Castel Nuova, nezgrapnog i nesimetrinog oblika.
Samo je iroki Tibar bio razoaranje. Kad smo stigli do Ponte Sant Angelo,
mosta du velike tvrave Castel Sant Angelo , ovenanog statuom Arhangela
Mihajla, prvi put sam videla ovu slavnu rimsku reku.
Smrdljiva voda je bila puna plutajueg smea i gomile trgovakih brodova.
Ubrzo mi je privukao panju prizor ispred mene: prostrani Trg svetog Petra, a
iza njega veliko svetilite, staro vie od hiljadu godina, gde su poivale kosti
prvog pape. Odmah do njega, na severnoj strani, stajao je Vatikan.
Malo pre nego to smo stigli na ogromni trg, susreli su nas u ljubiastocrveno obueni kardinali na konjima i papini straari u stavu mirno. panski
ambasador je dojahao do Jofrea i pozdravio ga. Dok se naa povorka
pribliavala trgu, primetila sam je jo iz daljine i odmah znala da je to ona:
Lukrecija.
Pribliila nam se na belom konju, dok su svi ostali iz njene velike svite
jahali na smeim i crnim konjima. Njene sluge su bile obuene u crveno-zlatni
brokat, dok je ona nosila ogrta od belog sjajnog satena i trouglasti naprnjak
od zlatnog brokata ukraen biserima. Na glavi je imala zlatnu mreu optoenu
dijamantima, a oko vrata ogrlicu sa velikim rubinom usred dijamanata.
Jahala je u susret bratu. Nas troje, Jofre, Lukrecija i ja smo sjahali sa
konja, a ona mu se osmehnula i poljubila ga za dobrodolicu. Onda se okrenula
meni. Jofre mi je ranije objasnio da je bila odreena da nas doeka, jer je
zauzimala posebno mesto u srcima Rimljana. Za njih je ona bila Devica Marija:
nena i ista, proeta naroitom ljubavlju prema podanicima.
ak je i njeno ime predstavljalo ednost i potovanje: dobila je ime po
Lukreciji iz starog Rima koju je silovao neprijatelj njenog mua i koja je

izabrala samoubistvo kao jedinu plemenitu mogunost, jer nije mogla da ivi sa
sramotom.
Iza bledih, nagore zakrivljenih usana i blagosti koja je izvirala iz njenog
pogleda, ugledala sam iznenada skrivenu ljubomoru i monu inteligenciju. I
odjednom sam poverovala u sve prie koje sam ula o neiskrenosti i lukavosti
pape Aleksandra, jer se to sve moglo videti na njegovoj kerki Lukreciji.
Fiziki, bila je suta suprotnost svom imidu: nije bila lepa, iako je njeno
dranje bilo puno ponosa i samopouzdanja, te se iz daljine inila privlanom.
Lice jednostavno kao i Jofreovo, krasila je mala brada i debeli naborani vrat.
Krupne oi su bile bezbojno sive. Kosa, kao i kosa njenog mlaeg brata imala je
svetlu bakarno-zlatnu boju i za ovu priliku bila je vrlo paljivo oeljana u
savrene kovrde koje su slobodno padale na ramena i niz lea u stilu neudate
ene. A to je moda i bila.
Jofre mi je poverio porodine tajne: da je Lukrecijin mu, grof Giovanni
Sforza od Milana, preduzeo sve to je bilo u njegovoj moi da izbegne svoju
mladu, jo od samog venanja. Sada se krio na svojom imanju u Pesaru,
odbijajui, na veliku Lukrecijinu sramotu, papine pozive da se vrati eni.
To me je zapanjilo i kad sam zapitala Jofrea: Zato nee da doe kod nje?
on bi, obino naivno iskren u drugim stvarima, samo rekao, Plai se. U strahu
od gneva pape Aleksandra, pretpostavila sam. Milano, u kom se nalazilo
Sforzino vojvodstvo, je postigao dogovor sa Francuzima da bi se zatitio. Vladari
ovog regiona nisu bili prijatelji Napulja. Verovatno je Sforzin strah poticao od
politike odmazde. Meutim, kad sam malo bolje razmislila o tome, prisetila
sam se da se Sforza udaljio od Lukrecije i pre nego to je kralj Charle i sanjao o
tome da krene na Italiju. Da li je toliko prezirao svoju enu?
Na trgu tog jutra, Lukrecijin izraz lica, tako oprezan, tako samosvesno
prijatan i koji je toliko odgovarao prilici, nije odavao nita.
Sestro, ree, dovoljno glasno da se moglo uti u masi i dovoljno tiho da se
moglo smatrati uzdranim, dobrodoli u Va dom.
Zagrlile smo se sveano, ljubei jedna drugu u obraz. Uhvatila me je za
ramena drei me vrsto, uvala se da joj se previe ne pribliim i u trenutku
kad se odmakla, uhvatih joj plamiak iste mrnje u oima.
Lukrecija, omiljena gospodarica Rima, povela nas je preko trga u Vatikan, i
u velianstvenu odaju gde je papa Aleksandar sedeo na svom zlatnom prestolu,
okruen najmonijim kardinalima u Italiji. Slinost koju je Lukrecija imala sa
njim je bila upadljiva: imao je malu bradu, sa mnogo nabora ispod nje (jer je
uao u estu deceniju ivota) i oi istog oblika i veliine, iako su njegove bile
smee boje. Nos mu je bio istureniji, a njegova elezno-siva kosa je bila obrijana
u monaki postrig. Obrijani deo glave bio je pokriven belom kapicom. Veliki
zlatni krst, sa svetlucavim dijamantima, visio mu je na vratu i dopirao malo
iznad stomaka. Na prstu je nosio Petrov prsten od rubina. Odavao je fiziku
snagu jer su mu grudi i ramena bili iroki i miiavi, a lice sjajno, puno ivota.
Kad smo uli, obasjao se kao zaljubljeni mladoenja. Jofre, sine moj i
Sancha, keri moja! Znai istina je, ti si onako lepa kako te je Jofre opisivao u
pismima! Zapravo, velianstvenija si nego to bedne rei to ikada mogu da

opiu! Pogledajte!, mahnuo je prema okupljenim ljudima. Oi su joj zelene

poput smaragda!
Nisam oklevala. Navikla sam bila na dravnike neoptereene protokolom.
Istupih napred ne ekajui mua i popeh se na stepenice prestola, tu kleknuh i
poljubih papino stopalo u satenskoj papui, kao to je to obiaj zahtevao.
Nekoliko sekundi kasnije, primetila sam pored mene i Jofrea kako klei.
Aleksandru je bilo milo zbog mog otvorenog pokazivanja potovanja i zbog
toga to nisam bila stidljiva. Postavio je svoju veliku, hladnu ruku na moju
glavu, blagosiljajui me, onda je pokazao na crveno somotsko jastue na
mermernim stepenicama ulevo, tik do prestola. Ovde, draga moja! Sedi pored
mene. Obezbedio sam ti posebno mesto.
Jofre je zagrlio oca, a onda je otiao da stane pored kardinala, dok sam ja
sedela na somotskom jastuetu, potpuno svesna da je na suprotnoj strani
prestola bilo jo jedno, isto takvo, jastue.
Moje dvorske dame su ule u koloni, ukazujui potovanje papi i sledei
moj primer. Kad su se zavrile sve formalnosti, Lukrecija se popela na
stepenice do prestola i zauzela svoje mesto na crvenom jastuetu naspram
mene. Pokuala sam da uhvatim njen pogled i bio mi je uzvraen, ali opet sa
jedva primetnim i nestalnim tragom istog gnuanja. Bila je to ljubomora erke,
shvatila sam tada. Tek sam kasnije saznala njenu pravu dubinu i njen uzrok.
Bog je zaista dobar prema meni, Aleksandar je uzviknuo srdano,
podiui ruke da pokae na mene i Lukreciju, da me okrui ovakvim
lepoticama!
Okupljeni ljudi se nasmejae. Osmehujui se sa pritvornom stidljivou
zbog komplimenta, pogledah u mua kako bih se uverila da je zadovoljan mojim
ponaanjem. I bio je.
Pored njega je stajao jo neko ko je takoe bio zadovoljan, ako ne i vie od
toga. Jedan od kardinala, ovek mojih godina, mrav, sa bradom, crnih oiju,
kose plaviasto crne kao moje, smelo me je gledao. Osetih kako su mi se obrazi
zaarili. Skrenuh pogled, a osmeh mi je zadrhtao.
Ali nisam mogla da ne bacim kriom jo jedan pogled na zgodnog mladog
kardinala samo da bih primetila kako me jo uvek posmatra bezobzirno
zainteresovan. Kako se usuuje! Zapitah se, pokuavajui da izazovem oseaj
sramote i gaenja. Ovde, pred mojim muem i Njegovom svetou, a on je
svestenik, kardinal...
Ranije, kad mi je bilo petnaest godina, mislila sam da sam bila zaljubljena
u Onorata Caetana. Ali ta ljubav je bila negovana zahvaljujui Onoratovoj
ljubaznosti prema meni i njegovim ljubavnim vetinama.
Oseaj koji sam doivela tog jutra, dvadesetog maja, dok sam sedela na
plianom jastuetu pored pape i zurila u oveka koji je stajao pored mog mua,
bio je kratak, neponovljiv, divlji, kao bode zariven u moje srce. Drhtala sam.
Nisam to elela. Nisam to traila. Ipak, bio je tu i ja sam bila u njegovoj milosti.
A nisam nita znala o oveku koji mi je upravo ukrao duu.
Dola sam u dom pape Aleksandra kako bih ostavila dobar utisak i bila
dobra ena njegovom sinu Jofreu, a sada sam bila sasvim izgubljena.

XI

Kasno prolee 1496.

Posle zvaninog prijema, Jofre i ja smo sa naim slugama i stvarima
odvedeni u palatu Santa Marija in Portiko , pored Vatikana. Bila je to elegantna
graevina sa velikim lunim prozorima koji su proputali rimsko sunce i
izgraena je za isto svetovne potrebe, obitavanje enske svite pape
Aleksandra. U glavnoj dvorani se nalazila galerija sa pogledom na ogroman vrt.
Aleksandar nije tedeo na svojim enama.
Lukrecija je ivela ovde, kao i Aleksandrova mlada ljubavnica Giulija
Orsini, zatim sredovena neaka Adrijana, podvodaica njegovih ljubavnica.
Ostale lepotice koje bi zapale za oko Njegovoj svetosti su ivele ovde s vremena
na vreme, i bilo mi je teko da uem u ovu zgradu, znajui za njenu reputaciju,
iako sam bila sa Jofreom.
Jo sam se vie obeshrabrila kada sam otkrila da je spavaa soba mog
mua bila u potpuno drugom krilu palate; a moja je bila blizu Lukrecijinih i
Giulijinih odaja. U normalnim okolnostima eni ne bi bio problem to je
smetena pored osoba istog pola, sem injenice da je Aleksandar imao posebne
sklonosti ka udatim enama. ak ni raskono lepa Giulija Farneze nije dovoljno
probudila njegovu strast da bi je prebacio u Vatikan, dok je nije oenio sinom
njegove roake Adrijane, nesrenog imena Orsino Orsini.
Njegova svetost je videla veliko zadovoljstvo u krenju svetinje braka
drugih ljudi.
Stoga, kad smo se Jofre i ja okrenuli da poemo svako u svoju sobu,
zaustavila sam se, ponovo se okrenula i stavila ruku na njegov jo uvek gladak
deiji obraz. Gledao me je, osmehujui se vedro, jo uvek uzbuen zbog velikog
povratka u rodni grad. Imao je petnaest godina i konano je dostigao moju
visinu, a kosa mu je jo uvek bila duga i kovrdava. Dok sam drala ruku na
njegovom toplom obrazu, zaklela sam se da nikad neu dozvoliti da njegov otac
od njega napravi rogonju.
U isto vreme sam se molila da vie nikad ne ugledam upadljivog mladog
kardinala iji pogled je podigao takvu plimu strasti u meni.
Bila je to molitva kao i sve ostale: ona koju Bog nee usliiti.
Odmorili smo se neko vreme posle putovanja. Pokuala sam ali nisam
mogla da zaspim, iako je krevet sa jastucima od brokata i baruna, finom
posteljinom i krznenim pokrivaima, bio raskoan, otmeniji od bilo kog drugog

u Castel Nuovu na kom sam spavala. Borgie se nisu stideli da pokau svoje
bogatstvo. Dok su dvorkinje raspakivale i slagale moje stvari u sobi, ugledala
sam malu, pohabanu knjigu sa konim povezom u dona Esmeraldinoj ruci. Pre
nego to je spustila, zgrabila sam knjigu, sela na jastue i poela da itam.
Bila je to Petrarkin Kanconijer, ljubavna poezija posveena tajanstvenoj
Lauri; knjiga depnog formata bila je poklon od Onorata. Oduvek sam se
dvoumila oko Petrarke: s jedne strane nalazila sam da je strano zabavan, jer je
imao izlive preteranih oseanja, opisujui ljubav kao strelu koja mu je probola
srce, a ipak blagosiljajui dan kada je bio ranjen. Uvek je govorio o bolu,
vatrenosti i drhtavici. S vremena na vreme naglas bih itala dvorskim damama
njegovu poeziju, preuvelianim tonom i sa takvim sarkazmom da na kraju
nisam vie mogla da itam i sve bi nas savladao smeh. Jadni Petrarka!,
uzdahnula bih. Mislim da ne pati toliko od ljubavi koliko od groznice.
Neke se, meutim, ne bi smejale tako glasno i rekle bi stidljivo: Postoji
tako neto. Jednog dana, madona Sancha, moe i Vama da se to desi.
Kako sam ih zadirkivala! Ali u sebi sam se pitala da li su bile u pravu i
eznula sam da potajno iskusim tu aroliju. Da li je Petrarka bio ozbiljan kad je
govorio o jednom jedinom Laurinom pogledu koji bi ga prikovao na mestu i od
tog trenutka zauvek vezao za sebe? Kod Petrarke su oi bile u pitanju, uvek oi.
Ipak, u podne dvadesetog maja, sela sam i poela da itam mojim damama
uobiajenim zadirkujuim glasom dok su se majale po sobi. Kad sam dola do
retka: Plaim se, a ipak nadam! Gorim, a led sam. Glas me je izdao. Iznenada
sam bila skrhana oseanjima i okrenula sam lice. Zatvorila sam knjiicu i
stavila je na jastue pored mene. Rei su opisivale tano ono to sam osetila
kada sam uhvatila poglede zgodnog kardinala. Jo jednom sam osetila
bespomonu navalu oseanja. U umu mi je iskrsla slika majinog lica, zvuk
njenog glasa, koji je postao odjednom prkosan: Govori kao da sam imala
izbora.

Konano sam razumela na ta je mislila.

Dame su usporile kretnje, sve su okrenule glavu od rada i pogledale me.
Osmesi su se pretvorili u brine izraze.
Nostalgina je, ree Esmeralda znaajno. Dona Sancha, ne budite tuna.
Jofre je sa vama, kao i mi. I Vae srce e biti uskoro ovde.
Kako sam mogla da joj kaem da je moje srce ve tu ali nikako ne onako
kako sam elela? Ljuta na sebe to sam dozvolila da tako lako budem obuzeta
strancem, ustala sam, gordo otila do balkona, gde sam besno posmatrala
batu.
Kasno popodne, Jofre i ja smo otili na gozbu koju je pravio Njegova svetost
u nau ast. Dogaaj se odvijao u papskim odajama. Uz strau i moje dvorske
dame, proetali smo se zajedno kao mladi ljubavnici, ruku pod ruku, od nae
palate. Prolee je bilo lepo, a sunce koje se sada malo spustilo na nebu, bacalo je
zlatne zrake na veliki trg i sjajno bele mermerne zgrade koje su ga okruivale.
Jofre mi se ponosno smeio.

Pribila sam se uz njega iz strepnje a ne iz ljubavi, kako je dragi deko

mislio uzvraajui mi jak stisak zagrljajem i upiljenim pogledom. Samo deli
mojih briga je bio kako da se odbranim od papinog udvaranja. Moja najvea
briga je bila privlanost koju sam oseala prema misterioznom kardinalu.
Krenuli smo prema Borgijnim odajama. Sa ulaza, iza zamka Sant Angelo,
videlo se zelenilo briljivo negovane bate i vinogradi, kako se unedogled
prostiru do udaljenih planina, i nizovi pomorandinog drveta proaranih tu i
tamo zimzelenim drveem. Cvee je odisalo sveinom.
Najavljeni smo, a zatim smo uli u pratnji slugu.
Odaje nisu bile velike, ali su ukrasi bili izvanredni. Tavanica je bila od
zlata, zidovi svee oslikani sa emajliranim i pozlaenim freskama Pinturikija,
sa paganskim i hrianskim scenama. Ispod fresaka visile su svilene tapiserije,
a podovi su bili pokriveni ilimima sa Orijenta. Svuda je bilo mesta za sedenje:
puni jastuii od plia i brokata, tronoci i razne stolice.
Papa, irokih ramena pokrivenih sasvim belom odorom, stajao je
osmehujui se na ulazu trpezarije. Za razliku od Jofrea, bio je ogroman ovek,
ispunivi ceo ulaz, rairio je iroko ruke u znak pozdrava. iroka ramena, vrat i
grudi su me podsetili na snanog bika. Deco moja!, uzviknuo je osmehujui se
bez traga pompeznosti. Jofre, Sancha, doite, deco moja!
Prvo je zagrlio sina, onda mene, ljubei me u usta uz uznemiravajue
oduevljenje. Jofre, sedi da veeramo. to se tie Vas, Vae visoanstvo, ree
mi, dozvolite da Vas provedem kroz nae odaje.
Nisam se usudila da se pobunim. Aleksandar me zagrli u struku i povede u
odvojenu sobu gde smo bili sami.
Ovo je Dvorana Svetih, ree, gde se naa Lukrecija venala. Nije se
mnogo trudio da spomene mladoenju. Posmatrala sam oko sebe, trudei se da
savladam dah. Bila sam preplavljena utiscima kao neki obini graanin koji po
prvi put posmatra unutranjost palate.
Castel Nuovo, koji je do tada za mene predstavljao kraljevski luksuz, bio je
opremljen u panskom stilu, belo okreenih zidova, sa lunim prozorima i
tavanicom ukraenom tamnim drvetom. Ukrase su inile nezanimljive slike,
statue. Razmiljala sam o izrezbarenom nametaju.
Kad sam ula u Dvoranu Svetih, bila sam zaslepljena kao da sam direktno
gledala u sunce. Nikada do tada nisam videla tako intenzivne boje i obilje
ukrasa. Zasvoena tavanica je bila prekrivena nebrojenim slikama, svaka od
njih odvojena pozlaenim reljefom, na nekima je bio i zasvoeni prozor na vrhu.
Pozadina je bila u najtamnijoj plavoj boji koju nisam do tada videla,
nastaloj od smrskanog poludragog kamena lapis lazuli, a preko nje jarka
crvena, uta, zelena i mnogo istog zlata. Na svakom zidu se nalazila drugaija
freska, predstavljajui drugog sveca: prepoznala sam svetu Suzanu u oreolu sa
plavim ogrtaem, kojoj su ispred fontane bila prila dva razvratna starca; u
prvom planu su se nalazili zeii, simboli poude.
Platili smo Pinturikiju prilino za njegov rad. Lepo je, zar ne?, upita me
tiho domain. Zatim, cerei se dodade: Iako ne tako lepo kao to ste vi, draga
moja.

Odmakla sam se od njega i proetala preko iaranog pastelnog mermera ka

prikazu Katarine, koja se raspravlja sa paganskim filozofima pred carem
Maksimilijanom. U pozadini se jasno video Konstantinov luk. Mlada
svetiteljka, obuena kao rimska plemkinja u crveno i crno, sa zlatnom kosom
koja dopire do struka, bila mi je bez sumnje poznata.
Pa ovo je Lukrecija, primetih.
Papa se prigueno nasmeja, zadovoljan. Zaista jeste. U njemu nije bilo ni
traga od pobonosti, samo zemaljska ljubav prema ivotu. Shodno tome uzeo je
i papsko ime Aleksandar, ne hriansko ime, ve ime makedonskog osvajaa.
Zurila sam u tavanicu. Bilo je i drugih ivih slika; muenici sveti
Sebastijan i sveti Antonije poseuju pustinjaka Pavla, ali je glavna slika bila
ona o oveku i eni paganima koji pokazuju na velikog bika. Onda sam
primetila da se sliice bikova pojavljuju svuda, rasuti podjednako kao i simbol
papstva, tijara, povrh ukrtenih kljueva od Nebeskog kraljevstva.
Bik Apis, objasni Aleksandar. U starom Egiptu bio je oboavan kao
inkarnacija boga Ozirisa. Bik se pojavljuje na naem porodinom grbu.
Pre nego to sam mogla da reagujem, on mi se jo jednom priblii obgrlivi
me oko struka. To je simbol muke snage i polnosti, znate. Iznenada je stavio
ruku na moje grudi i pokuao da me poljubi. Izvukla sam se iz njegovog
zagrljaja i jo jednom, odetala brzo. Razumela sam zato je Savonarola zvao
Aleksandra antihristom... jer su u papinim odajama paganski simboli
prednjaili nad hrianskim. Papa me pusti smekajui se. Vi ste stidljivi,
draga moja. Ne mari, Ja uivam u lovu.
Molim Vas, Vaa svetosti, rekoh otvoreno. Ja samo elim da budem
verna ena Vaem sinu. Ne eznem da budem ljubavnica, a Vi imate veliki
izbor ena...
Ah, ree, ali nijedna od njih nije tako lepa.
Polaskana sam, uzvratih. Ali molim Vas, dozvolite mi da ostanem samo
Vaa odana snaja.
Osmehnuo se samozadovoljno i klimnuo glavom, ali nije izgledalo da e
promeniti planove u vezi sa mnom. iroko je odmahnuo rukom. Kako elite.
Da nastavimo sa razgledanjem.
Prolazili smo kroz razliite odaje, svaka je bila velianstvena kao i prva,
svaka sa drugom temom: Odaja Vere, Odaja Odanosti, sa velikim muralom koji
prikazuje Oboavanje Maga, Dvorana Sibila, sa slikama proroka Starog zaveta
koji najavljuju boju kaznu zajedno sa neumoljivim licima sibila, paganskih
proroica. Nikada do tada nisam videla tako velianstvenu i bogatu izlobu. U
stvari, bilo mi je drago to sam posetila i druge odaje pre nego to smo otili da
veeramo, te sam tako mogla da izbegnem da neprestano razgledam oko sebe
kao neki prosti seljak obuzet strahopotovanjem.
Njegova svetost nije vie pokuavao da me zavede i mi se konano
pridruismo ostalima za veerom u Dvorani humanistikih nauka, ispod slike
Aritmetike, plave ene obuene u zeleni barun koja dri knjigu.
Papa pokaza rukom: Vi ete sedeti pored mene.

Poto me je poveo du dugakog stola za ruavanje, sa svenjacima i

gozbom peenom pticom, srnetinom, jagnjetinom, vinom, groem, sirevima i
hlebom prola sam pored nekoliko kardinala koji su svi bili Borgie i svi obueni
u tradicionalne ljubiasto-crvene odore. Posmatrala sam njihova lica i nisam
uspela da primetim onog zgodnog oveka meu njima.
Na elu stola bila je papina stolica, via i ukraenija od ostalih. Desno od
njega sedela je Lukrecija. Naklonila sam joj se. Ukoeno mi je klimnula glavom,
stegla vrsto fine, male usne, zakiljila je i uspela da na pametan nain jedino
meni prenese jainu prezira. Jofre nije nita primetio od ovih finesa, poljubio je
sestru i seo pored nje.
Prazna stolica odmah levo od papine je bila za mene; jo jednom su me
postavili nasuprot Lukreciji. Krenula sam da sednem ali me je odjednom
zaustavila vrsto, ali ljubazno papina ruka na mom ramenu.
Saekajte! Naa draga dona Sancha jo se nije upoznala sa svojim novim
bratom.
Pogledom sam pratila papine pokrete rukom na stolicu pored mene. Mladi
koji je sedeo ve je ustao. ovek mojih godina. Izrazito lep, otmenog, pravog
nosa, jakog podbratka i guste brade.
Cezare, Cesare, poljubi svoju novu sestru, Sanchu!
Imao je crte lica svoje majke, kosu crnu kao ugalj, zato ga nisam
prepoznala kao Borgiu. Za razliku od ostalih kardinala, nosio je crnu
sveeniku mantiju jednostavnog ali elegantnog kroja. Pogledi koje smo
razmenili nisu bili nita manjeg intenziteta od onog od jutros, kada sam ga
posmatrala sa mesta pored papinog prestola.
Znala sam da Jofre ima starijeg brata, Cesarea, valensijskog kardinala,
koga su neki zvali Valentino. Ipak, nisam se toga setila tokom jutronje
audijencije kod pape, kada je Jofre stao pored njega.
Okrenuli smo se jedno prema drugom i kurtoazno, ali i porodino, zagrlili,
stegnuvi jedno drugom ruke iznad laktova. Podigoh obraz prema njemu i
uzdrhtah kad se sagnuo da stavi vrst, bezazlen poljubac na elo. Brada mu je
bila puna, gusta, muevna i drhtala sam kad mi je okrznula kou.
Moram da vam se ispovedim, svetosti, ree, a da nije skidao pogled sa
mene. Zavidim svom bratu. Dobio je zaista lepu enu. Svi se utivo nasmejae.
Suvie ste ljubazni, promrmljah.
Aleksandar sede pa su i svi ostali mogli da sednu i smejui se pokaza na
Cesarea. Zar nije duhovit?, ree, iskreno sa ljubavlju i ponosom.
Blagoslovljen sam sa najlepom i najpametnijom decom u celom hrianstvu.
Zahvaljujem Bogu to ste svi vi sada ovde sa mnom, na sigurnom.
Odbijala me je papina nemo da kontrolie poudu, ali sam sada primetila
kako su mu sinovi i kerka procvetali zbog njegovih iskrenih pohvala. Bilo je
oigledno da je Aleksandar bio ovek velikodunih oseanja, uprkos manama, i
pitala sam se zamiljeno kako je to imati oca tako nenog i ljubaznog.
Govorila sam i jela malo tokom veere, mada su se drugi smejali i priali
slobodno. Vreme sam provodila sluajui Cesarea. Malo sam se seala onog to
je rekao, ali su mi njegov glas i ponaanje bili poput baruna.

Gozba je bila samo za proirenu porodicu, sa suvie mnogo imena da bih

sva mogla da zapamtim. Ve sam poznavala kardinala Borgiu od Monreala, koji
je bio svedok mog venanja sa Jofreom.
Dugo posle izlaska meseca, papa stavi svoje ogromne ruke na sto i odgurne
se, to je nateralo sve ostale za stolom da ustanu.
U odaju za prijeme, najavi on, glasom tekim od vina.
Izali smo napolje, u najveu odaju na dvoru, gde je ekala mala grupa
ljudi. Na nae pojavljivanje, muziari su poeli da sviraju na leutama i
sviralama. Iako me niko nije upoznao, odmah sam je prepoznala, nju koju je
Rim zvao La Bella uvenu Giuliju, ije su crte lica bile otmene i lepe kao u
antike mermerne statue, svetlo-smee kose skupljene u penicu, uvijene i
pokrivene zlatnom mreicom, osim par otmenih pramenova koje su uokvirivale
njeno lice. Nosila je bledo-roze svileni ogrta, sa taft naborima a materijal je bio
tako tanak da se mrekao sa svakim njenim pokretom. Krupne oi sa nadutim
kapcima bile su pune nekog snebivanja i plaljive, to je bilo udno za nekog ko
je drao srce tako monog oveka. Nisam osetila nikakvu pakost u njoj niti
pretvaranje. Njegova svetost joj je oigledno poklonila ljubaznost bez ikakvog
njenog truda i spletkarenja.
Odavala je utisak deteta kojeg je zadivila predivna igraka.
Sa njom je bio njen mu, Orsino Orsini sa rasejanim jednookim pogledom,
jer je drugo oko izgubio pre nekoliko godina. Nizak, zdepaste grae sa
mrzovoljnim izrazom lica i spokojnim ponaanjem. Njega i enu paljivo je
posmatrala njegova majka, papina sestriina, Adrijana Mila, snana ena sa
lukavim, procenjivakim pogledom i duboko izboranim elom od brige. Adrijana
je bila vet taktiar. Zadobila je veliku milost kod pape ne samo podvodei mu
Giuliju ve i podiui Lukreciju u papinom domu. Sasvim je bilo izvesno da
niko, koga je ova ena odgajila, nije mogao shvatiti umetnost poverenja.
Tu su bili i ostali plemii i njihove ene, dvorjani, kardinali i sumnjive ene
koje nisu imale pratnju, a koje mi nisu bile predstavljene. Dogaaj je bio iznad
svega neformalan, ni nalik onome na ta sam ja bila navikla u Napulju ili
Squillaceu, gde smo Jofre i ja sedeli na prestolu, a plemstvo i porodica bili
poreani i usluivani prema rangu. Presto je bio unet za Njegovu svetost i
smeten tamo odakle je najbolje mogao da prati zabavu, ali su se inae svi
kretali slobodno, s vremena na vreme sedei na jastucima ili stolicama tamo
gde su eleli i ustajali su isto tako slobodno kako bi drugi zauzeli njihova
mesta.
Ovo mi nije smetalo. Obiaji su razliiti u razliitim kraljevskim kuama.
Onda je stolica bila doneta za Giuliju, da bi mogla da sedne ba do pape. im ju
je ugledao, otiao je do nje, i pred svima je poljubio bez ikakve skromnosti, a
onda joj ponudio da sedne pored njega.
Bila sam blago zgroena. Moja majka je bila prineva ljubavnica, ali moj
otac nikada ne bi seo pored nje, niti bi je poljubio javno, a ovo je, na kraju
krajeva, bio Vatikan. Smatrala sam da je to odvratno jer su samo par sati pre,
ruke koje sada miluju Giuliju tako lako posegle za mnom. Ipak, nisam dozvolila
sebi da reagujem. Jofre je bio moj vodi. Prihvatio je oevo ponaanje kao

sasvim normalno, te sam i ja to pokuala. U meuvremenu, vino je teklo na sve

strane. Ja sam uzela meano vino sa vodom, a i njega samo par aa.
Bila sam u Napulju i poznajem ga pomalo, obrati mi se Lukrecija
uputajui se u razgovor, ali nikada nisam bila u Squillaceu. Priajte mi o
njemu. Kao i ja, pobrinula se da je vino ne uhvati. Bila je isuvie zauzetu time
da me proceni, pokuavajui da vidi da li je mogue rivalstvo meu nama.
Squillaceu je ba lep, na svoj nain. Lei na obali Jonskog mora, iako
obala nije tako lepa kao napuljska. Nema Vezuva, a ipak, luka je divna. U
gradu ima dosta umetnika zanatlija poznatih po grnariji i keramici.
Nije tako veliki kao Napulj?
Nije, zaista. Jofre se malo zakikota.
Cesare, do tog momenta utljiv, ree utivo, Ali pored svega armantan,
kako sam uo. Veliina i lepota nisu u vezi.
Lukrecija nagnu glavu i zakilji. Ah. Nekada udim za jednostavnou
provincije. Rim je tako ogroman, i u nae vreme zahtevan, nadvlada te. Ipak,
na zadatak je da zadivimo graane svih drutvenih slojeva. Ovde su, bojim se,
ljudi oguglali vie nego u Squillaceu i oekuju vie.
Podigoh bradu na jedva primetnu uvredu: da li je mislila na moju odeu,
namerno iroku i ozbiljnu, kako bi ona vie sijala pri naem prvom susretu?
Ako je tako, onda vie neu praviti istu greku.
Lukrecija!, pozva je papa, oito pijan od vina. Igraj nam! Igraj sa
Sanchom! Drao je ruku oko Giulije.
Kikotala se kad ju je privukao k sebi, nos uz nos i poljubio.
Lukrecija je bacila na mene jo jedan od onih usputnih, povrnih
zadirkujuih pogleda. Vi naravno znate panski nain... ili Vas tome ne ue na
jugu?
Ja sam Aragonska princeza, odgovorih ljubazno.
Uhvatile smo se za ruke. Dok je papa pljeskao s vremena na vreme sa
ushienjem, a muziari svirali, mi smo igrale stari Castilanski ples.
Za trenutak mi je postalo drago to me je odgajao otac, to sam saznala da
mukarci i ene mogu da se ponaaju sa vidljivom uljudnosu, a da ipak zadre
i sposobnost za dvolinost. Oseala sam da je Lukrecija jedna od takvih osoba. I
tako, dok smo utivo razgovarale tokom naeg malog plesa, bila sam stalno
prisebna. Zaista, trenutak je doao kad je Lukrecija namerno preskoila korak
u plesu i isturila nogu tako da sam mogla da se spotaknem i osramotim se.
Bila sam spremna. Moda sam trebala da budem ljubazna i samo izbegnem
saplitanje, pretvarajui se da je napravila sluajan pokret, ali su se bes i
nadmenost mog oca pokrenuli u meni. Namerno sam svoju nogu podvukla pod
njenu.
Ispustila je mali krik i okrenula se otro prema meni. Iako smo nastavile
sa pokretima, razmenile smo otvorene poglede, kao dva rivala u dvoboju.
Kako emo ovo da igramo, madona?, pitala sam je blago, iako mi je pogled
bio vrst. Nisam dola u Rim dobrovoljno. Sigurno nisam dola da bih stvarala
neprijatelje. Nemam nikakvu elju da Vam budem nita vie od dobre sestre.

Pazei na one koji gledaju, osmehnula se prijatno. Bio je to najhladniji,

najuasniji izraz koji sam ikada videla. Vi niste moja sestra. I nikada mi
neete biti ravni, Vae visoanstvo. Upamtite to.
Uutala sam, ne znajui kako da smanjim njenu ljubomoru.
Tokom naeg plesa, sluge su se pojavile sa posluavnicima punim finih
okoladica. Aleksandar je pravio veliku predstavu hranei njima Giuliju, a onda
je ona hranila njega. Upravo kada se na ples zavravao i publika utivo
tapala, Aleksandar je, deaki se cerei, bacio okoladicu u daljinu, pogaajui
Cesarea.
Mladi kardinal u crnoj mantiji reagovao je sa savrenom ljubaznou.
Osmehnuo se bez iznenaenja, uzeo okoladicu i pojeo je sa zadovoljstvom koje
je godilo nasmejanom ocu. Onda je Aleksandar, naglaenih pokreta, ispustio
okoladicu niz Giulijin prsluk. Na devojinom licu se za trenutak mogla videti
preneraenost. Nije elela da njena skupa haljina bude unitena.
Uhvatila sam otar pogled koji joj je Adrijana Mila uputila: bilo je to
upozorenje, pretnja.
Odjednom, Giulija se osmehnu, onda zakikota sa dozom iskrenosti u koju
samo zaljubljeni ovek moe da poveruje. Papa se kikotao takoe, kao nestani
kolarac, spustivi ruku duboko pod njenu haljinu izmeu sneno-belih grudi,
dugo je drei tamo, mrdajui obrvama sa izrazom pohotljivog ushienja
proraunatog da zabavi drutvo. Okupljeni su urlali od smeha.
Iznenada, Adrijana ode do Aleksandra i apnu mu neto na uho. On
klimnu, onda se okrenu ka Giuliji i uzimajui njeno lepo lice u svoje velike
ruke, poljubi joj usne i promrmlja neko obeanje. Sumnjala sam da je zakazao
sastanak i pitala se da li su glasine koje sam ula tane: da je papa naredio da
se izgradi prolaz izmeu Palate Santa Marija i Vatikana da bi mogao tajno da
poseuje ene kad god bi poeleo.
Giulija je klimnula glavom, lice joj se osvetlilo, a zatim je otila sa
nesrenim Orsinom dok je ispred njih hodala Adrijana. To je bio signal za goste
koji ja nisam razumela: odjednom, formirao se red kardinala kod prestola
Njegove svetosti, klanjali su se i pozdravljali se. Veina plemstva je ila za
njima.
No je jo bila mlada, ali se sveanost sada svela samo na porodicu i na
nepoznate, ekstravagantno obuene ene bez pratnje.
Bludnice, shvatila sam iznenada uznemireno, ak i pre nego to je Njegova
svetost bacio jo jednu okoladu, koja se zaglavila u dekolteu najprsatije
prisutne ene. Bludnica se nasmejala. Bila je to mlada privlana devojka,
zlatkaste kose, vrstog pogleda uprkos pijanstvu. Nagnula se napred prema
Aleksandru, kako bi to vie otkrila grudi, u poluokretu, nestabilna na nogama.
On, je sedeo, ekajui je. U trenutku kad su se pre toga brokatom
pokrivene grudi pojavile pred njim, gurnuo je lice srano izmeu njih poeo da
trai skriveno blago kao pas koji juri za komadiem mesa baenim sa
gospodarevog stola.
Smejala se piskutavo, gurajui njegovu glavu prema sebi. Konano je
pobedniki izvukao umrljano lice, sa okoladicom meu usnama.

Cesareov izraz lica je bio suzdran i neodreen dok je gledao u svoj pehar.
Oigledno je bio naviknut na ovakve stvari, a moda ih je i odobravao. U
trenutku sam pogledala u Jofrea. Moj mali mu se smejao, sasvim pijan, i
mahao jednom od sluga da mu donese posluavnik sa slatkiima. Zaboravila
sam se: nisam uspela da sakrijem svoje gnuanje.
Lukrecija je to odmah primetila. Ah, madona Sancha, Vi jeste
provincijalka. I da bi dokazala da ona nije, kada je posluavnik sa okoladama
stigao, ispustila je jednu meu svoje grudi. Cesare, spretno bez znaka
nelagodnosti, uhvati slatki u trenutku, sa dva prsta i vrati ga na posluavnik.
Mora dati vremena naoj novoj sestri, ree blago, bez prekora, da nas
upozna, da je ne zaprepasti na rimski stil ivota.
Kao odgovor na to, Lukrecija blago pocrvene. Stavi pehar na posluavnik,
uze poluistopljenu okoladu i stavi je jo jednom vre u prsa.
Bez rei ode do oevog prestola i pokaza nasmejanoj bludnici, koja je sada
sedela u papinom krilu pokreui kukove na vrlo lascivan nain, da ode. ena je
to i uradila, slatko se klanjajui, iako je bilo jasno da ju je uvredilo ovo
nametanje. Lukrecija zauze svoj poloaj.
Sede u oevo krilo, priljubi njegovo lice na njene male grudi. Aleksandar je
bio oigledno pijan, ali ne toliko da ne primeti da se ena promenila.
Dok je traio slatki, usnama i jezikom, Lukrecija je okrenula svoje lice ka
mom, zakiljila je, a oi joj se ispunie izazovom i trijumfom. Okrenula sam se
brzo i uz kovitlanje haljine otila.

XII

Kasno prolee 1496.

Esmeralda i troje straara me je pratilo do vrata, ali ja sam se okomila na
njih. Hou da budem sama!, zahtevala sam, glasom koji je uutkao ak i
veliku dona Esmeraldu. Obino bi odbila da mi dozvoli da idem bez pratnje
nou, ali je sada bila dovoljno pronicljiva da vidi da sam donela takvu odluku
koja nije dozvoljavala raspravu. Osim toga, nisam se bojala, uvek sam nosila sa
sobom Alfonsov bode.
Ula sam sama u rimsku no. Vazduh je bio hladnjikav, trg ispred mene
mraan. Jedino svetio je dolazilo od meseine koja se odbijala o mermerne
krovove i od svetlucavih zlatnih prozora Borgijinih odaja iza mene. Podigla sam
suknju i krenula to sam paljivije mogla visokim stepenicama prema ulici, a
odatle sam se okrenula i koristila slabo svetio koje je dolazilo iz prizemlja
palate Santa Marije da mi osvetli put ka novom domu.
Nisam ni ja bila nevina. Bila sam svedok mnogo razvrata na dvoru mog
oca, kao i na dvoru mog mua. Zabavne igre sa kurtizanama nisu mi bile
nepoznate. Ali one su voene u tajnosti, u prisustvu samo nekoliko poverljivih
ljudi.
Oigledno, papa je verovao mnogima. Ili se moda niko od njih nije
usuivao da govori. U svakom sluaju, bilo je jasno da se ovek, koji je toliko
skandalizovao italijansko drutvo prilazei udatim enama u bati katedrale,
nije nimalo promenio od trenutka kad je postao vrhovni poglavar crkve.
Mogla sam da preem preko takvih stvari, iako sam oekivala vie
diskrecije. I ubedila sam sebe, poto je Njegova svetost tako lako odustao od
pokuaja nasrtaja na mene tog popodneva, da sve to je trebalo da uradim jeste
da ga odbijem nekoliko puta i da e me ostaviti na miru.
ak sam bila oduevljena kako je Aleksandar razmazio svoju decu.
eznula sam za takvom oinskom ljubavlju i zamiljala kakav bi moj ivot bio
da mi je otac bio naklonjen.
Ali udni trijumfalni pogled u Lukrecijinim oima, kada je pritisla papino
lice na svoje grudi, uinio je da eznem za domom koji sam poznavala. Nisam
mogla da sakrijem odvratnost prema takvoj sceni izmeu roditelja i deteta za
trenutak u mojoj mati moj otac je zauzeo Aleksandrovo mesto, a ja Lukrecijino.
Mogla sam samo da se najeim na pomisao o pritiskanju usana Alfonsa II
na moje grudi, dok me pijano ljubi. To je bilo tako odbojno da sam je odmah

potisnula. Sada sam razumela, i previe dobro, uzrok Lukrecijine ljubomore...

to nije imalo nikakve veze sa istiskanjem iz drutva.
Njena ljubav prema Aleksandru bila je vie od ljubavi erke prema ocu.
Pogled koji mi je uputila bio je pogled ene, ljubomorne na svog ljubavnika i
pogled koji je izazivao svoju suparnicu: Ostavi ga. On je moj.
Zamislila sam nju, ona mlada, belog nagog tela, priljubljena uz staro,
otromboljeno telo pape. Od te slike mi je bilo muka.
Posrtala sam hodajui ivicom trga, udisala noni vazduh, teak od
movarnog mirisa oblinjeg Tibra, elei nekako da izbriem seanje na ono to
sam videla. Instinkt mi je govorio da je Lukrecija bila izopaena, bie vredno
prezira. Njeno bestidno ponaanje sa okoladicama ukazivalo je na
monstruoznu sliku: da je ona pruala sopstvenom ocu, papi, seksualne usluge.
Udahnula sam i umirila se. Bila sam cinina, brza na osudi. Od brata
odvojena tek neko vreme, ve sam mislila najgore o svakome. Kako da budem
malo vie kao Alfonso? Pitala sam se. Kako bi moj brat reagovao?
Sigurno nisam bila u pravu, govorila sam sebi. Njih dvoje nisu mogli imati
fiziku vezu. Takva zamisao je bila suvie strana. Lukrecija se zaljubila u svog
oca, kao neke devojice, i imala je estoku narav. Bila je ljubomorna to mora
da deli njegovu ljubav, a ve je bila prisiljena da to radi sa Giulijom. I tu sam ja,
jo jedna ena koja je odvratila Aleksandrovu panju sa nje. A Lukrecija je bila
tako besna zbog moje otre reakcije tokom plesa da je izgubila kontrolu nad
sobom i elela oajniki da me zaprepasti.
To je to, rekla sam sebi. A moda je popila vie vina nego to sam mislila.
Moda nije bila tako trezna kao to je izgledala. Ta misao me je veoma smirila.
Do trenutka kada sam stigla u palatu Santa Marija, bila sam ubeena da se
Lukrecija detinjasto ponaala i da je Aleksandar toliko bio pijan da nije shvatio
da se trljao o grudi sopstvene kerke.
Straari su me prepoznali i dozvolili da uem. Galerija u prizemlju je bila
dobro osvetljena, ali je u gornjim hodnicima bilo drugaije i zbunjeno sam lutala
dok na kraju nisam nala ulaz u moje odaje. Pruila sam ruku da otvorim vrata
predsoblja. Odjednom mi je neko svirepo stegao ruku.
Okrenuh se brzo. U senci pored mene, nazirao se Rodrigo Borgia. ak ni
bledo svetio nije moglo da sakrije okrutnost njegovih crta lica bradu koja je
nestajala pod naborima njegovog ostarelog tela, izboeni, pomalo okruglast,
nepravilan nos, debele usne razvuene u osmejak.
Oi su mu bile podnadule od pia. Nije vie imao zlatni ogrta. Nosio je
samo crvenu satensku mantiju i plianu kapicu. Znai, istina je, mislila sam
udno ravnoduna. Tajni prolaz izmeu Santa Marije i Vatikana postoji. Kako

bi inae Njegova svetost napustio gozbu tako brzo i ekao me ovde?

I dok sam tako na trenutak stajala pored njega, nisam mogla porei da je
bio u fizikoj prednosti: ja nisam bila krupna, a za razliku od njegovog sina
Jofrea, Rodrigo je bio visok ovek, jo uvek snaan u svojim ezdesetim. Moja
glava je dosezala do njegovih irokih ramena. Kosti su mu bile krupne i debele,
moje sitne: njegove velike ruke su mogle da obuhvate moj struk i mogao je lako
da mi slomi vrat da je to hteo.

Sancha, draga moja, moj snu, aputao je, privlaei me sebi: Sve jae mi
je pritiskao zglob i izazivao mi veliki bol, ali nisam vikala. Rei su mu bile
nerazgovetne. Na ovaj susret sam ekao ceo dan, cele veeri ne, godinama, od
prvog trenutka kada su mi te opisali. Ali nas je razdvajao rat... do sada.
Krenuh da ga prekorim. Ipak, pre nego to sam mogla uopte i da izustim
re, on me obuhvati rukom, okrenu moju glavu da bi me prisilio da ga
pogledam. Borila sam se, ali bez uspeha. Poljubio me je, pritiskajui usne na
moje zube. Povraalo mi se od mirisa mesa divljai pomeanog sa vinom.
Pustio mi je zglob i povukao se unazad, a izraz lica mu je bio kao u mladog
ljubavnika koji se nada reakciji.
Uzvratila sam mu, svom svojom snagom sam ga oamarila.
Zapanjen, on se povue nazad pre nego to je povratio ionako nestabilnu
ravnoteu. Zakiljio je od iznenaenja i besa. Dotakao je obraz, zatim spustio
ruku i nasmejao se podrugljivo. Previe si sigurna u svoju vrednost, draga
Sancha. Moda si princeza, ali ne zaboravi ja sam papa.
Pozvau moje sluge!, prosiktah. Oni su tu ispred vrata.
Pozovi ih. Nasmejao se. A ja u ih otpustiti. Da li stvarno veruje da e
odbiti da me posluaju?
Oni su odani meni.
Ako jesu, onda e patiti zbog toga, ree to iznenaujue zadovoljno i lako.
Kako Vas nije sramota?, upitah ga. Ja sam ena vaeg sina!
Ti si ena. Na njegovom licu i u glasu bilo je iznenadne vrstine, zlobe
koju sam videla samo u oima njegove erke. I ja vladam ovde. Dok ivi u
mojoj kui ti si moje vlasnitvo, pa u da radim ono to elim.
Da bi dokazao to to govori, pokrenu se zapanjujuom brzinom za nekog ko
je pijan, zavue ruku u moju haljinu i svojim dlanom uze moje grudi.
Sancha, draga moja, ree vrlo drsko, jesam li ja tako star, tako grozan,
da ne moe ni da zamisli da me voli? Oboavao bih te do besvesti. Nema toga
to bih ti odbio. Samo reci ta eli. Samo reci! Ja sam zauvek dobar prema
onima koji me vole
Pre nego to je uspeo da zavri tiradu, uhvatila sam njegovu ruku i izvukla
je iz mojih grudi. On tada dohvati obe moje ruke, i pokretom tako snanim da
mi je istisnuo dah iz plua, gurnu me prema zidu. Svojom veliinom me je
prikovao uza zid. Udarala sam ga, utirala, ali me je on snano drao.
Pesnicama je stezao moje zglobove, pritiskajui mi ruke na zid u visini ramena,
u varvarskoj parodiji na razapetog Hrista, a onda je priljubio lice uz moje.
Kaljala sam i pljuvala ga. Guila sam se kada mi je ugurao jezik u usta. A
onda mi je podigao ruke iznad glave, jednom svojom ogromnom apom drei
obe moje ruke na zidu. Drugom rukom je krenuo da mi podie suknju, saginjui
se kad ju je podigao. Zbog opijenosti mu se zavrtelo u glavi i zaljuljao se.
Iskoristila sam ansu da jednu ruku oslobodim. U trenutku sam dohvatila
bode, sakriven ba ispod naprnjaka. Nisam htela da ga upotrebim, samo sam
mislila da e ga to obeshrabriti. Kad je shvatio da sam se otrgla i kad je podigao
ruku da me ponovo uhvati, njegov dlan naie na vrh otrice.

Vrisnuo je i odjednom ustuknuo. Oi su mi se do tada sasvim privikle na

slabo svetio i mogla sam da vidim ruku koju je drao visoko, debele prste koji su
se zgrili. Oboje smo se gledali zapanjeno. Bode se zabio u dlan, prava stigma,
krv je ve potekla niz zglob. Povreda je bila mala, ali je utisak bio dramatian.
Pogledao me je. Videla sam istu paklenu mrnju koja je svetlucala u
Lukrecijinim oima. Zasiktao je. Ipak, bez obzira na bes, druga emocija koja mu
se ogledala na licu bila je strah.
On je siledija ali i kukavica, brzo sam pomislila, kao to je i otac bio.
Iskoristila sam to saznanje i krenula prema njemu, drei bode pretei visoko.
Rodrigo se iznenada nasmeja, pijani diplomata. Ton mu je postao ulagivaki
dok je drao ranjenu ruku.
Znai, istina je to to priaju. Ti se ne boji. uo sam da si spasila kralja
Napulja tako to si ubila jednog oveka.
Istim ovim orujem, rekoh bez uvijanja, prerezala sam mu grkljan.
Razlog vie da te volim, izjavi on glumei da je dobro raspoloen. Sigurno,
Sancha, nisi tako glupa da odbije ovakvu priliku...
Jesam, svetosti. Svaki put kad doete kod mene, dobiete isti odgovor.
Besno sam ga pogledala. Vi ste otac koji tvrdi da voli svoju decu. Kako bi se
Jofre oseao da nas vidi ovako?
Rodrigo je spustio glavu na moje rei, stojei u tiini neko vreme i malo se
ljuljajui. Na moje zaprepaenje, briznuo je u pla i klekao.
Ja sam zao ovek, ree preterano sentimentalno. Star, pijan i budalast.
Ne mogu da se oduprem enama. To je prokletstvo mog ivota. Dona Sancha, vi
ne razumete vaa velika lepota je uinila da izgubim razum. Ali ste sada
zasluili moje potovanje, jer niste samo lepi, ve i hrabri. Oprostite mi. Jo
jae je zaplakao. Oprostite mi to Vas nisam potovao, i mog jadnog sina
takoe...
Njegovo pokajanje, iako iznenadno, izgledalo je iskreno. Spustila sam
bode i koraknula prema njemu.
Opratam Vam, svetosti. Nikada neu priati o ovom dogaaju. Samo
nemojte dozvoliti da se ponovi.
Odmahnuo je svojom velikom glavom. Kunem se, nee, madona. Kunem
se... Prila sam mu blie, razmiljajui da mu pruim ruku, da ga podignem na
noge. Podigao se iznenada, glavom i ramenima udario me je i zakucao na hladni
poploani pod, a oruje hitnuo. Nisam mogla da pretpostavim ta je nameravao.
Zapetljavi se u suknju, borila sam se da ustanem, shvatajui da sam ranjiva.
Moje teke suknje i barunaste papue nisu mi dozvolile da ustanem.
Rodrigova nasilnika figura se pomolila iznad mene i pruio je ruku...
U istom trenutku, druga, isto tako visoka ali mravija osoba, pojavila se i
uhvatila jednu papinu ruku.
Oe, ree Cezare mirnim glasom i sa lakoom, kao da je budio starca a ne
prekidao silovanje. Dezorijentisan, Rodrigo se brzo okrenu ka sinu, jo uvek
spreman na borbu. On promai, ali Cezare, sa snagom mnogo veom od oeve,
uhvati Rodriga za ruku, nasmeja se, kao da je to bila neka dobra ala, i ree

Oe! Dosta ste vina popili. Znate, ako biste eleli da me potuete, moete to
lako kada ste trezni. Doite, Giulija je pitala za Vas.
Giulija? Papa me je gledao nesigurno. Bio je tako siguran kada mi je
prilazio, ali sada je izgledao samo kao zbunjeni starac. Cezare brzo okrenu
glavu ka meni. Ne treba vam ona. Giulija e postati ljubomorna ako ne odete
uskoro do nje.
Papa me mrko pogleda, onda se okrenu i lagano krenu hodnikom. Cezare
ga je gledao za trenutak onda, siguran da je otac otiao, pouri i kleknu pored
mene.
Madona Sancha, da li ste povreeni?, zabrinuo se.
Odmahnula sam glavom. Ramena i rebra su me bolela, zglobovi bili
izgrebani, ali nisam bila ozbiljno povreena.
Otii u i uveriti se da je Njegova svetost stigla na pravo mesto.
Izvinjavam se zbog njega, madona. Pijan je. Pruio je obe ruke i pomogao mi
da ustanem. Uz vae doputenje, svratiu kod vas uskoro, da Vam se bolje
izvinim. Sada moram da ga uvam. i otiao je.
Naoh bode na mermernom podu i sklonih ga. Jo jednom je bratovljev
poklon pokazao svoju pravu vrednost. Kad sam stigla u svoje odaje, saekale su
me slukinje, irom otvorenih oiju i utljive. Tek kad sam se pogledala u
ogledalo, shvatila sam da su mi grudi skoro ispale iz haljine, suknja pocepana,
a kosa iz zlatne mreice pala na ramena.
Cezare je ispunio obeanje. Tek to je krenuo za ocem, a ve se ulo
diskretno kucanje na vratima predsoblja. Moje sluavke nisu imale vremena da
mi skinu zlatnu mreicu i dobro oeljaju razbaruenu kosu. Ispravila sam
haljinu, otpustila slukinje i sama pola prema vratima. Jo uvek sam se tresla
od fizike iscrpljenosti usled borbe, to me je sekiralo.
Cezare, trezan, ipak uznemiren na svoj uzdrani, uzvieni nain, stajao je
ekajui. Ponudih mu da ue, stajao je, odbijajui da sedne.
Madona Sancha, sigurni ste da niste povreeni?
Sigurna sam. Trudila sam se najbolje to sam mogla da budem
dostojanstvena poput njega. U stvari, nije me bilo mnogo briga za napad koji je
njegov otac poinio prema meni, koliko to ta je Cezare mislio o meni.
Preklinjem Vas da oprostite, ree Cezare, sa nagovetajem strasti, ali
inae opreznim tonom. Njegova svetost esto zaboravlja ogromne dravnike
brige tako to ih utopi u vino. Ve je vrsto zaspao. Pretpostavljam da e do
jutra da zaboravi ceo dogaaj.
I pretpostavljate da u ga i ja zaboraviti, elela sam da kaem, ali to bi bilo
neutivo. Nisam imala izbora. Papa je imao punu mo nad mojom sudbinom.
Mogao je da me otera, ako bi poeleo, u zatvor u zamku Sant Angelo, pod
uobiajenom optubom za izdaju. Ili da naredi da me ubije neki od plaenika.
Bila sam zahvalna Cesareu na brizi, jer je to znailo da pored nemonog Jofrea
imam saveznika u kui Borgia.
Umesto toga sam rekla: Postoji dokaz tog dogaaja. Ubola sam ga...
bodeom. Ruka mu je povreena.

Nije to ozbiljna povreda, odgovori Cezare. Nisam to ni primetio, a on se

nije alio.
Nije. Ali je ipak ostavilo trag.
Cezare je razmiljao neko vreme; njegov izraz lica me je podsetio na
povrinu jezera kada je voda veoma mirna. Naposletku ree: Onda, ako se otac
ne sea dogaaja, Vi i ja emo se sloiti ovde i sada da je rana nastala tokom
susreta sa jednom od kurtizana. Rei u mu da sam bio svedok tome i da je ena
strogo kanjena.
Klimnula sam.
I Cezare je klimnuo potvrujui nae sauesnitvo, a zatim se poklonio.
Odlazim, madona.
Okrenuo se da poe a zatim zastao, pogledao me preko ramena, opet
snanim pogledom crnih oiju, neugodnim i uzbuujuim u isto vreme. Vi ste
jedina ena koja ga je odbila, madona. To zahteva veliku hrabrost i ubeenje.
Spustila sam pogled. Udata sam za njegovog sina. Nisam odgovarala
samo Cezareu. Podseala sam i sebe na tu injenicu.
Gutao je neko vreme, a onda rekao: teta, madona, to ste upoznali
najmlaeg sina pre najstarijeg.
Usudio se da me jo jednom pogleda Ovaj put sam uzvratila hrabro.
teta, rekoh.
Osmehnu se blago, a onda ode.

XIII

Kasno prolee 1496.

Dona Esmeralda i moje ostale dame saekale su da prou prigodnih pola
sata pre nego to su se sa sveanosti vratile u moje odaje, dok su me u
meuvremenu sobarice presvukle u koulju i razmrsile zlatnu mreu iz moje
kose. Rasplele su sloene uvojke i zavrile sa etkanjem pre nego to je
Esmeralda ula, mada mislim da sam se tada jo uvek tresla, a sigurno sam
izgledala kao ukleta. Naravno, sobarice su znale po mom neurednom izgledu i
pocepanoj haljini da se dogodilo neto uznemiravajue, ali su takoe bile
dovoljno mudre da primete da nisam raspoloena i zato su utale.
Isto tako, znala sam po tome kako je stara Esmeralda zakiljila kad me je
ugledala, da je takoe znala. Ali ni ona nije postavljala pitanja. Nije bilo svrhe
poveravati joj se. To bi samo doprinelo njenom neodobravanju pape i verovanju
u Savonarolu, a to je opasan nain razmiljanja u Vatikanu. Osim toga, vrlo
brzo e saznati ta se dogodilo, s obzirom na njen talenat za prikupljanje
informacija.
Sve dok je moj dom palata Santa Marija in Portiko, vie nisam Sancha od
Aragona, princeza i vanbrano dete napuljskog kralja. Moj posed vie nije bio
moj da bih njime vladala, moje rei vie nisu bile stvari koje se mogu neoprezno
bacati naokolo bez straha od kazne. Sve to sam radila bilo je pod neijom
budnom panjom i nisam bila slobodna. Ja sam dona Sancha, supruga
najmlaeg, najmanje obdarenog papinog kopileta i ivela sam i disala po volji
Njegove svetosti.
Nita nisam rekla svojim damama, ve sam dozvolila da me smeste u moj
raskoni novi krevet, a glava mi je utonula u mekane perjane jastuke. Bila je to
glava koju su muile nevolje. Ako se papa seti naeg susreta, njegov bes bi
mogao da bude nepojmljiv. Cezare je rekao da ga nijedna ena nikada nije
odbila.
U isto vreme, prekorila sam samu sebe: Ne treba da se plai za svoj ivot.
Moda je Rodrigo sposoban za politiko ubistvo radi napredovanja, ali ja sam
njegova snaja i on zna da me Jofre voli. Osim toga, on nikad ne bi naudio eni.
Moja briga zbog papine reakcije bila je podjednako jaka koliko i seanje na
rei koje mi je Cezare uputio odlazei. Na iskrivljeni osmejak koji je igrao na
njegovim usnama. teta, madona, to ste upoznali najmlaeg sina pre
najstarijeg. Oh, uzbuenje koje mi je taj prizor doneo, radost koja me je

naterala da drhtim, jer sam shvatila da se ne oseam jedino ja tako. On je bio

jednako opinjen kao i ja.
Ustala sam rano narednog jutra, na Duhove.
Iako sam prethodnog dana vodila rauna da se diskretno obuem, ak
onako kako dolii starijoj eni, za razliku od Lukrecije, tog jutra sam bila
ispunjena udnom razuzdanou. Naredila sam svojim damama da mi donesu
jednu od najlepih haljina, prijatnu stvar od briljantnog zelenog satena, sa
tamno-zelenim ukrasnim naprnjakom od baruna protkanog zlatnim vrpcama.
Priiveni rukavi su bili od istog takvog baruna, sa velikim naramenicama na
koje su se nastavljali uski rukavi od svetlije zelenog satena.
Posmatrala sam dona Esmeraldine usne koje su se skupile od blage sumnje
dok je posmatrala sve ovo, ali nita nije rekla. Kada je uzela etku i poela da
mi uplie kosu, pripremajui se da je podigne gore i umota u punu, kao to je
inila svakog jutra otkako sam se udala, odmahnula sam joj da to ne ini.
Samo je oetkaj. Nosiu je putenu.
Uvukla je bradu i povukla glavu unazad u znak neodobravanja. Dona
Sancha, Vi ste udata ena.
I Lukrecija je udata, a ona nosi putenu kosu. Prodorno me je pogledala.
Nita ne rekavi, poela je da mi etka kosu, nimalo neno. Bila mi je blia od
majke, te se nisam alila, niti sam dozvolila sebi da jauknem kada je naila na
zamreni deo i povukla bez aljenja.
Kada je zavrila sa etkanjem, zatraila sam dragulje. Oko vrata sam
nosila jedan od venanih darova koji mi je Jofre doneo: smaragd veliine palca,
teak za moj vrat. Oko ela mi je bila privezana zlatna ogrlica, sa manjim
smaragdom koji je padao tano ispod korena kose na elu. Blesak ta dva
smaragda uinio je da moje oi zasijaju zelenije od dragulja.
Kao da sam se spremala za bal, a ne za misu.
Ovako ukraena, krenula sam u odaje svog mua i u hodniku, upravo
ispred njegovih vrata, videla da jedna od sinonih kurtizana naputa njegovu
sobu. Oigledno je provela no u njoj, zatim ju je oterao sluga, jer je njen
odlazak bio manje ceremonijalan: kosa joj je bila rasputena, papue u jednoj
ruci, haljina je bila tako brzo obuena da joj koulja nije bila provuena kroz
otvore na rukavima i naduvana kako treba. Njene male grudi bile su na ivici da
iskliznu iz jedva privezanog gornjeg dela haljine.
uala je i iskradala se na tako teatralan nain, da mi je bilo smeno.
Kovrde tamno-crvene nijanse su joj tu i tamo ispadale. Oi su joj bile plave.
Uznemireno me je pogledala kad sam se zaustavila, prepreivi joj put. Igrajui
ulogu povreene supruge, stala sam prilino uspravno i oinula je pogledom na
nain dostojan Lukrecije.
Madona, apnula je, van sebe. Prvo se skupila, a zatim se veoma duboko
poklonila. U toj pozi se odmakla od mene, a zatim se okrenula i potrala niz
hodnik, dok su joj bose noge lupale po mermernom podu.
Nakon to sam saekala da proe jedan momenat diskrecije radi, ula sam
u predsoblje, gde mi je Jofreov sluga rekao da njegov gospodar jo uvek spava

jako vrsto, zbog toga to je prethodne veeri popio previe vina. Dorukovala
sam sama u svojoj sobi, a zatim je postalo vrlo dosadno. Kua je bila jako tiha.
Bez sumnje, Jofre nije bio jedini koji se drao svog kreveta.
Do mise je bilo jo mnogo sati. To je trebalo da bude dogaaj sa vie fanfara
od uobiajenog broja, s obzirom na crkveni znaaj datuma: Silazak svetog duha
na apostole ili Trojice, taj redak dogaaj koji se odigrao pre hiljadu i petsto
godina, kada je Boja vatra toliko ispunila apostole, da su propovedali na
jezicima koje nikad nisu znali.
Takvo udo delovalo mi je jako daleko i besmisleno tog jutra: bila sam
naizmenino ushiena i preplaena onim to se dogodilo mog prvog dana sa
Borgiama. Nemirna, sila sam dole kroz lou sa mermernim podom i izala
napolje u prelepu dvorinu batu, koju sam videla prethodnog dana sa svog
balkona. Dan je bio sunan i topao, bata divno mirisna: minijaturna stabla
pomorande u saksijama od terakote poreane du staze, savreno potkresane
kugle zelenila mirisale su na belo cvee. Na drugoj strani, nalazili su se lepo
negovani bunovi rua, iz kojih su izbijali neni pupoljci.
Hodala sam sama, sve dok nisam nestala iz vidokruga svog balkona, van
svaijeg vidokruga ili sam barem tako mislila dok konano, zbog sve vee
vruine, nisam sela da se rashladim na izrezbarenu klupu koja se nalazila u
senci maslinovog drveta.
Madona, proaputao je mukarac i ja sam se trgla, ispunjena iznenadnim
ubeenjem da je Rodrigo poslao ubicu da me ubije iz osvete. Teko sam disala i
stavila sam ruku na srce. Pored mene je stajao mukarac, obuen sasvim u
crno, u neto to je moglo da bude kaluerska mantija, osim to su kragna i
manetne bili od finog baruna, a ostalo od svile.
Oprostite mi, uplaio sam vas, ree Cesare. Strogoa odee sluila je da
istakne njegove izuzetno lepe crte. Jedva da je uopte liio na svoja dva brata.
Kosa mu je bila crna, prava, oiana jednostavno, tako da je padala do pola
izmeu njegove brade i ramena. Tamne ike su sakrivale visoko elo. Brada i
brkovi bili su mu paljivi podiani, a usne i ruke bile su lepe, ni malo nalik
oevim. Bio je tamnoput na Rodriga, ali lepotu je povukao na svoju majku
Vanocu. Imao je u sebi neku uroenu eleganciju i dostojanstvenu pojavu, s
ime, uprkos svom njihovom nakitu i ukrasima, niko u njegovoj porodici nije
mogao da se meri. Kod Lukrecije i pape Aleksandra, osetila sam preutni
pristanak, a kod Cesarea, inteligenciju koja oduzima dah.
Teko da je to Vaa krivica, odgovorila sam. Oseam se nelagodno posle
dogaaja od prole noi.
S dobrim razlogom, madona. Kunem se da u uiniti sve to je u mojoj
moi da spreim da se takvo uasno naruavanje pristojnosti ponovi.
Spustila sam pogled i kao budalastoj devojici bilo mi je drago to sam
obukla jednu od svojih najlepih haljina. Plaim se Njegove svetosti...
Njegova svetost jo uvek spava. Uveravam Vas, smatram svojom dunou
da popravim odnose izmeu vas dvoje. Sada kad je stariji, previe pia ini ga
zaboravnim. Ali, bez obzira ega se sea od sino, vodiu ga putem koji ide u
vau korist.

Va sam dunik, rekla sam mu, a zatim sam shvatila da mu utivost

nalae da stoji na suncu, dok sam ja udobno sedela u hladu. Molim Vas...,
pokazala sam rukom na mesto pored mene, a zatim sam dodala: Nisam
zadivila vau porodicu onoliko koliko je trebalo.
Pre nego to sam nastavila svoju misao, on je brzo poeo da protivurei:
Najmanje jednog ste zadivili kako valja.
Nasmeila sam se komplimentu, ali sam nastavila: Vaoj sestri nije stalo
do mene. Ja to ne razumem, volela bih da to ispravim.
Cezare je pogledao u stranu na trenutak, u daleka zelena brda. Ona je
ljubomorna na svakoga ko odvlai panju mog oca od nje. Okrenuo se prema
meni, ozbiljnog lica. Shvatite, dona Sancha, da njen sopstveni mu, Giovanni,
ne eli da ivi s njom. To je izvor velike sramote, koju moj otac neprestano
pokuava da ispravi time to moli Giovannija da se vrati u Rim. Osim toga, moj
otac je uvek obigravao oko nje, i ona oko njega. Ali, kada uvidi da joj niste prava
suparnica za njegovu naklonost, poee da Vam veruje. Zastao je.
Ista je bila i prema dona Giuliji. Trebalo joj je puno vremena da shvati da
ljubav mukarca prema eni i erki nisu ista stvar. Ja naravno ne elim da
natuknem da ete Vi ikada biti u vezi sa Njegovom svetou na taj nain...
Ne, poela sam odluno. Neu. Cenim to to ste mi rekli, kardinale.
Molim Vas. Osmehnuo se. Zubi ispod brkova bili su mali i jednaki
Cezare. Nisam kardinal po zvanju, ve na navaljivanje mog oca.
Cezare, ponovila sam.
Lukrecija ume da bude veoma srdana, rekao je neno, i veoma strasna
u svojoj vernosti. Najvie voli da se zabavlja, da se igra kao dete. Ona ima svega
nekoliko prilika za to, s obzirom na obaveze koje nosi njen poloaj. Ona ima
mozak mukarca, znate. Moj se otac oslanja na nju kao na savetnika, mnogo
vie nego to se oslanja na mene.
Sluala sam, klimajui, trudei se da zadrim panju na reima, a ne na
pokretima njegovih usana, na visokim, izvajanim jagodicama, na odsjaju
crvenila na njegovoj bradi, izazvanom igrom proarane svetlosti. Ali sedei
pored njega, osetila sam da mi krilo postaje toplije, kao da se sami miii, kosti
i organi donje polovine mog tela tope i pretvaraju u lokvu, kao sneg na arkom
suncu.
Zavrio je svoju reenicu. Moji unutranji oseaji su se sigurno videli na
meni, jer mu je preko lica preao udan pogled ranjivosti i nenosti. Nagnuo se
prema meni i spustio dlan neno na moj obraz.
Jutros izgledate kao kraljica, promrmljao je. Najlepa kraljica sa
najdivnijim oima na svetu. One ine da smaragdi izgledaju obino.
Uzdrhtala sam na te rei. Prislonila sam obraz uz njegovu ruku, kao maka
koja trai da je maze. Ono to sam osetila prema Cezaru bilo je tako snano da
sam lako zaboravila svoje brane zavete.
Odjednom, povukao je ruku nazad kao oparen i skoio na noge. Ja sam
pseto!, rekao je. Kurvin sin, najvei nitkov meu ljudima! Oslonili ste se na
mene radi zatite od razvratnog ponaanja mog oca, a ja sad nisam nita bolji
od njega!

Postoji razlika, rekla sam, trudei se da mi glas ne drhti.

Brzo se okrenuo prema meni, zbunjen. Kako to? Vi ste ena moga brata!
Ja sam ena Vaeg brata, proaputala sam.
Kako je onda moje ponaanje drugaije od ponaanja mog oca?
Ja nisam zaljubljena u Vaeg oca. Pocrvenela sam, trgnuvi se od
sopstvenih rei, od njihove drskosti. Izgleda da nisam imala kontrolu nad
sobom niti nad svojim postupcima. Bila sam, kao to je moja majka bila,
prilino bespomona. Ipak, nisam zaalila zbog svojih rei. Kad sam videla kako
udnja i radost rastu u njegovim oima, ponudila sam mu svoju ruku. Uzeo ju je
i seo pored mene.
Nisam se usudio da se nadam..., promucao je, a zatim nastavio, Od kad
sam te prvi put ugledao, Sancha...
Zautao je. Ko je od nas dvoje prvi krenuo da poljubi onog drugog, ne mogu
da kaem. Suzdravao se. Privio me je uza sebe, ljubio me je neprestano,
povremeno mi grickajui usne. Uzela sam mu ruku i stavila je na jednu od
svojih dojki.
Ne ovde!, dahtao je, ali ipak nije pomerio ruku. Ne sada. Preveliki je
rizik da nas neko vidi.
Veeras, onda, rekla sam, drhtei od sopstvene odvanosti. Koje vreme i
mesto su najsigurniji.
Ovde. Dva sata posle ponoi.
Ovim smo postali sauesnici. Te rei, tada su mi zvuale slatko kao
muzika. Potpuno sam zaboravila na predskazanje vetice, od pre nekoliko
godina, da moje srce moe da uniti sve koje volim. ak i da sam se setila
njenog proroanstva, tog sunanog trenutka u bati sa Cesareom, ne bih ga
razumela, jer nisam umela unapred da vidim kako naa uzajamna strast moe,
tokom godina, tako uasno, neumoljivo, da se razvije.
Kada je Jofre konano ustao i obukao se, dolo je vreme da me otprati u
crkvu svetog Petra na misu povodom Duhova. On je to uinio, mirkajui bolno
na jasnoj rimskoj svetlosti, dok smo koraali uz pratnju ka dostojanstvenoj
katedrali koja se nalazila pored Vatikana.
Sreom, neumereno pie i nepoznate ene uinili su Jofrea tupim i
utljivim. Kad je bacio jedan jedini radoznali pogled na moju velianstvenu
haljinu, nije me napao zbog iznenadne promene u oblaenju. Niti se ini da je
primetio moje novo ushienje.
Nisam mogla da suzbijem osmeh. Osetila sam se skrhanom svaki put kad
bih se setila Cezareovih poljubaca. Nisam se vie brinula zbog toga ta e
Njegova svetost i Lukrecija misliti o meni. Nije me bilo briga da li se papa seao
da sam ga odbila ili nije, niti da li je nameravao da se osveti: sve dok sam ivela
dovoljno da se sastajem sa Cezareom u bati, moja srea je bila potpuna. Sve
moje misli i seanja bila su usredsreena radosno na taj jedan trenutak koji
treba da doe, kada emo moja ljubav i ja biti sami.
Uli smo u katedralu. Crkva svetog Petra je napravljena nekoliko vekova
ranije i njena unutranjost oslikavala je njene godine. Oekivala sam

velianstvenost i slavu, ali kameni zidovi su bili napukli i troni, pod tako
izlizan i neravan, da sam morala da pripazim da se ne bih spotakla. Ni stotine
upaljenih svea, ni pozlaena ljubiasta odea na oltaru, nisu umanjili
sumornost. Tamjan koji je lebdeo u vazduhu pojaao je oseaj zaguljivosti i
nedostatka sveeg vazduha. Bilo je kao da ulazimo u ogromnu kriptu. Ovo je,
pretpostavljam, bilo primereno, s obzirom na to da je sveti Petar navodno
sahranjen ispod oltara.
Ipak, nita od svega toga nije moglo da smanji moju sreu. Odvojila sam se
od mua i otila da zauzmem svoje mesto sa enama domainstva Borgia.
Lukrecija nije dola, ali nena, eterina Giulija je ve bila tamo, pored Adrijane,
ene otrog pogleda i njihovih dvorskih dama. Mi ene smo stajale u prednjem
centru crkve, okrenute prema oltaru, dok je blizu oltara bio napravljen veliki
tron za Njegovu svetost i pored njega mesta za visoko rangirane kardinale i
mukarce iz porodice Borgia. Mnogi kardinali su ve zauzeli svoja mesta, ali
sam uhvatila sebe kako eljno traim samo jednog: Cesarea.
On je tek trebalo da doe. Prolo je neko vreme dok nismo uli zvuk
fanfara. Napokon, Njegova svetost se pojavio, obuen u belu satensku odeu, sa
odgovarajuom kapom i dugim zlatnim ogrtaem. Klimnuo mi je glavom uz
blagi osmeh. Ako je oseao zlobu prema meni, nije je pokazao, a ja sam se
poklonila s najdubljim potovanjem. Iza njega je doao Cesare, koji je zauzeo
mesto bono od trona. Jofre je seo pored njega, a preostala mesta su brzo
popunili kardinali.
Iza Cesarea je ula Lukrecija sa tucetom slugu, obuena u haljinu od plavosive svile koja je isticala njene oi. Bila sam tako razgaljena, srce mi je bilo tako
radosno, da sam se jako nasmeila da je pozdravim kada je prila da stane
pored mene i zagrlila je takvim oduevljenjem da se iznenadila.
Poto su bili Duhovi, panski prelat koji je bio u poseti, pozvan je da odri
propoved. Oajniki je eleo da zadivi istaknutu publiku svojom uenosu, da je
monotono govorio nepodnoljivo dugo vremena. Nisam znala da Boja vatra
koja ini da natprirodna mudrost potekne sa jezika mukaraca, moe da bude
tako suvoparna i potpuno dosadna tema.
Govorio je due od sat vremena, neoprostiva duina, tokom ijeg trajanja je
Njegova svetost pretrpela dva nastupa kalja a brojni kardinali su se vrpoljili u
svojim stolicama. Jedan stari Borgia je zabacio glavu i razjapivi usta, poeo da
hre prilino glasno.
Nisam mogla da se suzdrim. Poela sam da se kikoem. Mogla sam da
priguim zvuk dovoljno da ne privuem papinu panju, ali celo moje telo se
treslo od napora. Susret sa Cezareom ostavio me je u udnom i detinjastom
raspoloenju. U normalnim okolnostima, nikad ne bih sebi dozvolila da se
ponaam tako nepristojno.
Meutim, nisam uspela da se suzdrim i prestanem da se kikoem, da se
Lukrecija, to oprezno stvorenje, i sama zarazila. Udahnula sam i pogledala je...
i nas dve smo morale da uhvatimo jedna drugu za ruku radi podrke, da se ne
bismo sruile na izlizani kamen.

U tom trenutku, neto ravo mi je palo na pamet. Mi jadne ene, bile smo
primorane da stojimo na kamenu koji ne prata i noge su nam se umorile od
beskrajne propovedi, dok su mukarci uivali u udobnosti svojih stolica. Ali, sa
moje leve strane, nalazile su se kose stepenice, koje su vodile do drvenih sedita
napravljenih za kanonike koji su pevali gospel. Ove subote klupe su bile prazne.
Blago sam povukla Lukreciju za rukav i oima joj pokazala na stolce iznad
i iza nas. Razrogaila je oi, verovatno zbog blagog uasa pri pomisli na to
koliko je to neprikladno. Potovanje je od nas zahtevalo da ostanemo na svojim
mestima tokom propovedi i da ostanemo potpuno mirne. To je bilo posebno
vano za papine roake. Ali, dok je razmiljala o tom nedelu, uas se polako
pretvarao u pakosno veselje.
Prola sam pored ostalih dama i ne uspevi da sakrijem svoju veselost,
pojurila uz stepenice kao devojica, a onda pala na klupu sasvim nepristojno.
Lukrecija me je pratila mada se ona kretala uz stepenice uz preveliku
buku i potekoe, privlaei vie panje na sebe i uveavajui sramotnost ina.
Sela je, pravei takvu buku, uz takav uzdah, da je prelat koji je drao propoved
napravio pauzu zapanjen time to su ga prekinuli. Moje i njene dame bile su
obavezne da nas prate, to je bilo previe buno za prelata, kome se poremetio
tok misli i koji je ponovio tri puta istu reenicu, dok se nije ponovo pribrao.
Bacila sam pogled na papu. Otvoreno se cerio, ushien zbog svojih
nestanih ena. Pogledala sam Cesarea, on se nije smejao, ali njegove tamne oi
sijale su od dobrog raspoloenja.
Bez gledanja u nju, nagla sam se postrance ka Lukreciji i proaputala:
Molim te da mi veruje: ne elim nita s tvojim ocem. Samo elim da budem
ena tvog brata.
Pravila se da nije ula. Ipak, nakon to je prolo nekoliko trenutaka,
pogledala sam ka njoj i shvatila da me posmatra sreno i sa odobravanjem.
Stekla sam jo jednog prijatelja u Vatikanu.

XIV

Kasno prolee 1496.

Te noi, poslala sam svoje najblie dame iz svoje sobe, rekavi im da elim
da spavam sama. Navikle su na moje kaprice i nisu postavljale pitanja,
povlaei se na spavanje u oblinju sobu. Pre nego to su otile, insistirala sam
da najmlaa sobarica Felicija izvadi moju crnu svilenu haljinu i veo, rekavi im
da mi Napulj jako nedostaje i da do kraja nedelje elim da nosim samo crninu.
Znala sam da je trebalo da se posavetujem sa dona Esmeraldom koja je bez
sumnje ve pronala izvore i nakupila to je mogue vie informacija o
lanovima domainstva Borgia. Ali moja zanesenost je bila tako jaka da nisam
postavljala pitanja. Ako je Cesare bio raskalaan, lascivan i nestalan kao
njegov otac, nisam to elela da znam. ak i da mi je reeno, odbila bih takve
vesti.
Jedva da sam imala vremena da ugasim uljane lampe na svom stolu kad se
brzo kucanje zaulo na vratima sobe. Moje srce je potonulo, jer sam prepoznala
da je to Jofre. Ne ekajui odgovor, uao je. Videla sam glup pohotni pogled na
njegovom licu.
Sancha, draga moja, rekao je. Ima li u tvom krevetu noas mesta za
mene? Zatvorio je vrata za sobom.
Bio je pomalo nestabilan na nogama, a oi su mu bile poluotvorene. Bio je
pijan i u tom stanju sam ga esto zaticala otkako smo doli da ivimo sa
njegovom porodicom.
Prebledela sam. Ja... nije mi dobro, promucala sam, i kao da sam devica,
nonu haljinu sam stegla oko vrata, da ne bi video previe mog tela.
Jofre kao da nije uo moje reci. Podstaknut vinom i spotiui se, doao je do
mesta na krevetu na kojem sam sedela i spustio mi ruke na grudi. Imam
najlepu enu na svetu promrmljao je, i sad u je uzeti.
Osetila sam dve stvari: saaljenje prema njemu zato to mu nisam
uzvratila oseanja, i strah da e zbog vina zaspati u mom krevetu iste noi kad
sam planirala moj prvi in neverstva.
Da je bio malo pijaniji, bio bi nesposoban da me obljubi. Pokorno sam legla
na krevet i rairila noge. On je, s druge strane, povukao moje dugake arape,
podigao moju podsuknju do struka, legao na mene i uao.

Ono to je usledilo, ne bi inspirisalo ni uzbuenog Petrarku. Jofre je na

mene legao nesposoban da se podupire, svoje lice zario je u moje grudi. Jedno
vreme je gurao luaki i nespretno, a zatim, kad se umorio, stao je i teko disao.
Moe li ikad da me zavoli?, pitao je, glasom prepunim plaa Moja
Sancha, hoe li me ikad zavoleti?
Ti si moj princ, rekla sam mu. Mogla sam da ga varam sa njegovim
bratom Cesareom, ali nisam mogla da ga laem u lice. Svakog dana si mi sve
drai.
Glava mu je oputeno leala. Pretio mu je san.
Iskoristila sam enski trik koji su mi pokazali pre venanja: miiima koji
su okruivali Jofreov organ vrsto sam ga stegla, kako bih ga dovoljno uzbudila
da nastavi svoje guranje, da bi na kraju dostigao vrhunac i sruio se. Uzdahnuo
je i prevrnuo se na lea. Osetila sam da je ponovo bio na ivici dremea, pa sam
povukla njegove dugake arape, a zatim ga uspravila.
Mora da pouri u svoju sobu, rekla sam, bez objanjenja. Hajde, daj da
ti pomognem.
Umoran od vina i seksualnog zadovoljstva, Jofre je bio previe zbunjen da
bi se raspravljao. Pomogla sam mu dok se teturao nazad ka vratima. Po naem
obiaju, poljubila sam ga kratko. Laku no, dragi moj.
Vratila sam se u svoj krevet. Ako je sve to sam nauila o Bogu bilo istina,
onda sam bila prokleta i to s pravom. Obuzela me je gria savesti.
Nisam elela da prevarim svog mua, a ipak moje srce nije doputalo da
postupim drugaije. Ti si zla, rekla sam sebi. Porona. Kako moe da bude
tako okrutna prema onome ko te voli? Ali, iako su moje noge bile lepljive od
semena mog mua, sanjala sam o njegovom bratu i susretu koji je trebalo da
usledi. Jaina mojih oseanja prema Cesareu nije mi ostavljala izbora. Delovalo
je ironino da tako zaslepljujua, velianstvena stvar, kao to je ljubav, moe da
se desi tako kasno nakon to su obe strane poloile zavete koji zabranjuju da se
ona proslavlja. Obrisala sam se krpom.
Konano, doao je i taj as. Ustala sam i u mraku pokuavala da se
obuem. Sve ostale dame su spokojno spavale, ali dona Esmeralda se nije dala
prevariti. Dok sam se ja borila da veem korset nevetim prstima, odvana
stara matrona, obuena samo u svoju belu lanenu spavaicu ula je u moju
sobu. Nita nije rekla. Zbog nedostatka svetlosti, nisam mogla da vidim izraz
njenog lica, ali sam mogla da osetim njeno neodobravanje, da zamislim njen
zlokoban pogled.
Nisam mogla da spavam, rekla sam nadmeno. Na Esmeraldino utanje
koje se nastavilo, zahtevala sam: Bar mi pomozi sa korsetom. .
Esmeralda je posluala, vukui haljinu, nimalo neno. Ovo e samo
dovesti do veih problema, madona.
Bila sam previe plahovita, isuvie lakomislena od ljubavi da bih trpela
istinu. Rekla sam ti, ne mogu da spavam! Izai u malo na sve vazduh.
Nije prikladno za mladu enu da izlazi napolje sama u ovo doba. Dozvolite
mi da poem s Vama ili pozovite nekoga od straara. Bila je uporna.

Zavei moj korset i onda me ostavi! Sino sam sama otila sa zabave i
dola u svoju sobu bezbedno, zar ne? Umem da se uvam.
Neko vreme nije nita odgovorila, samo je zavrila svoj posao, a onda
ustuknula. Naposletku je udahnula. Poznavala me je isuvie dobro da bi
izgovorila ta misli.
Nije bilo ba tako, zar ne, madona? Trebalo vam je prilino pomoi prole
noi.
Bila sam previe zaprepaena da bih odgovorila. Kako bi iko, osim
Cesarea i mene, mogao da zna za nepromiljenost Njegove svetosti? Ako je dona
Esmeralda ve deo tajne, onda nije bilo nade da u uspeti da sakrijem vezu sa
Cezareom od bilo koga na papskom dvoru. Rekla sam sebi da me nije briga.
Neu vie da govorim sa Vama o ovome, konano ree Esmeralda. Znam
da ste tvrdoglavi i nepopustljivi s razlogom. Ali posluajte, ako moete: ovo e
samo dovesti do vee opasnosti od one s kojom ste se suoili sino, moja Sancha.
Ne do manje. Vi ste Eva u Rajskom vrtu i nali ste se lice u lice sa samom
zmijom.
Ostavi me, naredila sam i navukla veo preko lica.
Noni vazduh se samo blago rashladio posle vrelog letnjeg dana. Navikla
sam na izmaglicu i maglu priobalne klime, ali Rim nije pruao takvu pomo pri
maskiranju. Oslonila sam se na tamu i moj veo kao masku za moj prvi izlet u
prevaru.
Na nebu su oblaci do pola sakrili mesec koji raste. Na tako slaboj svetlosti,
a poto mi je vid ometala opna od crne svilene gaze, kretala sam se
zastajkujui, kao slepac. Bata je izgledala potpuno nepoznato, jasne boje lia
pretvorile su se u senke sive boje, rue i stabla pomorande su postali stranci.
Oklevala sam du staze, borei se s panikom, da li sam skrenula ovde ili na
sledeem zavijutku? Ako se izgubim, da li e Cezare pomisliti da sam napravila
budalu od njega i otii iz bate s gaenjem?, ili je on mene napravio budalom?
izgrdila sam samu sebe zbog toga to se bavim ovakvim strahovima. Mrzela
sam jainu svoje ljubavi prema Cesareu, zato to me je inila slabom.
Staloeno sam uzdahnula, donela odluku i skrenula na prvom zavijutku.
im sam to uradila, ugledala sam kamenu klupu u senci drveta i neto tamno
kako se kree uz bledi kamen: obris oveka.

Cesare.
Htela sam da zaplaem kao devojica i da potrim ka njemu, ali sam
primorala samu sebe da hodam polako, kraljevski: on ne bi eleo nita manje. I
on je bio obuen u crno. Sve osim lica i ruku utopilo se u pozadinu noi.
ekao je, visok i dostojanstven, dok mu nisam prila, onda smo oboje
prestali da se uzdravamo. Ne mogu da kaem ko je prvi krenuo. Moda smo se
pomerili istovremeno, ali nisam osetila da je prolo vreme izmeu momenta kad
sam zakoraila prema njemu i trenutka kad je zabacio moj veo. Brzo smo bili
zarobljeni u zagrljaju, usne na usnama, telo uz telo, tako intenzivno, tako
snano da sam osetila da se ivice mog tela rastvaraju u njegovom. Toplota koja
je nastala bila je tako jaka, da bih, da se nismo drali, pala unazad, bez svesti.

Na moje zaprepaenje, odvojio se od mene. Ne ovde, rekao je, glasom

promuklim i oajnim. Nisi ti neka kuhinjska pomonica, da bi te neko uzeo
nemarno i na prljavtini. Veruj mi. Sve sam sredio. Biemo bezbedni.
Ponovo sam prebacila veo. Uzeo me je za ruku. Korak mu je bio siguran,
dobro je znao kuda ide. Vodio me je kroz zadnji deo palate, do ulaza bez uvara
koji je vodio do nepoznatog hodnika. Hodnik je vodio do tekih, drvenih vrata
koja su otvorila ulaz u jo jedan hodnik... dugaak, nedavno napravljen, grubo
zavren i neopremljen. Jasno je da je postojao samo da bi obezbedio privatan
pristup i nita vie. Baklje na zidovima osvetljavale su nam put.
Nakon kratko vremena, ponovo smo doli do vrata koja je Cesare otvorio
grandioznim gestom. Zbunjeno sam se namrtila. Ispred nas se nalazila velika
kapela, stara i kitnjasta. Zavetne lampe treperile su na oltaru, a veliki papski
tron bio je postavljen sa jedne strane, sa seditima za kardinale.
Cezarove usne su se iskrivile. Sikstinska kapela, kazao je, dok mi je
pomagao da proem kroz ulaz. Nalazimo se u crkvi svetog Petra.
Moj veo je neno okrznuo usne koje su se otvorile od zaprepaenja. Dakle,
ovo je bio isti onaj prolaz koji je Njegova svetost koristila da brzo proe u palatu
Santa Marija.
Doi, ree Cesare. Brzo smo se kretali kroz kapelu, kroz katedralu do
spoljnih sala Vatikana. Ni jednom nismo sreli straara. Cesare se potrudio da
nam obezbedi privatnost.
Vodio me je u odaje Borgia, koje sam prepoznala sa sveanosti prethodne
noi. Bila mi je mala uteha pomisao da u biti tako blizu pape. Sreom, Cesare
me je vodio u suprotnom smeru i na sprat. Konano smo stigli u odaje koje nisu
uvali straari i on je uz zamah otvorio vrata.
Doveo sam te u svoju postelju i otpustio sam sve sluge do jutra, ree,
zatvarajui vrata za nama. Na Vama je da odluite koliko elite da ostanete,
madona.
Zauvek, promrmljala sam.
Iznenada je pao na kolena preda mnom i zagrlio mi skute. Rukama mi je
obavio noge, a lice je podigao ka mom. Savreno ozbiljno izgovorio je: Samo reci
da to eli, Sancha, i ja u se odrei svetenitva. Moj otac eli da postanem
papa, zato moram da budem kardinal, ali ja po prirodi nisam stvoren za taj
poziv. Njegova svetost e uiniti sve to zatraim od njega. Ponitie tvoj brak
sa Jofreom. Sigurno zna da tvoj mu zapravo nije njegov sin...
Jofre nije papin sin? To otkrie je trgnulo neki daleki deo mene, onaj mali,
odvojeni i tihi deo koji nije bio poraen Cesareovom ponudom koju je oajniki
eleo da prihvati. iji je onda on sin?, proaputala sam.
Zakoniti izdanak moje majke Vanoce i njenog mua. Cesare se nasmejao.
Pokolebala sam se, mislei na Cesarea i sebe, slobodne da se volimo koliko
smo eleli, slobodne da imamo zajedniku decu. Ali Jofre i ja smo mu i ena.
Moj roeni otac i kardinal Borgia bili su svedoci konzumacije braka. Nema

osnova za ponitavanje.

vrsto sam prstima stisla Cesareove usne, kako bih zaustavila rei. inu
venanja su prisustvovali svedoci i ne moe se ponititi, kazah. Ali sada nije
trenutak da se govori o budunosti: sada je vreme da me vodi u svoju postelju.
Prihvatio je to. Ustao je, pogledao me u oi i sa vrhovima prstiju ispod
mojih, poveo me u svoju spavau sobu. Kapci su bili zatvoreni, ali soba je sijala
od svetlosti dvadeset svea, postavljenih na zlatnim zidnim svenjacima. Na
zidu se nalazio dopola zavren mural, sa paganskom temom, a na krevetu,
ukrasni pokriva od tamno-crvenog baruna. Komadi krzna prekrivali su pod, a
na prelepo izrezbarenom nonom stoiu stajala je boca vina i dva zlatna
pehara ukraena rubinima. Ovo je bila spavaa soba jednog princa, a ne
svetenika.
Bila sam spremna da se bacim dole i podignem suknje oekujui neto brzo,
kao to sam navikla sa Jofreom. Ipak, kada sam se pribliila krevetu Cesare me
je zaustavio.
Mogu li da te vidim, Sancha, kakvu te je Bog stvorio?
Sklonila sam veo i okrenula se prema njemu iznenaena ovom molbom.
Skoro sam drhtala od elje da vodim ljubav s njim. Videla sam kako Cesareove
razdvojene usne drhte. estina u njegovim oima graniila se s ludou, a ipak
je po tonu i manirima bio nean.
Podigla sam bradu, odluna. Samo ako mi uzvrati istom merom.
Umesto odgovora, odvezao je svoju sveteniku odoru i pustio je da sklizne.
Ispod je imao crnu tuniku od naizmeninih traka od crnog satena i somota,
korice noa na bedru i crne dugake arape, odeu pravog rimskog gospodina.
Brzo i graciozno, prvo je izuo papue a zatim skinuo tuniku, otkrivajui
raskone miiave grudi proarane retkim, crnim dlaicama. Bio je mrav i
isticali su mu se kljuna kost, bedra i rebra dok je paljivo svlaio dugake
arape niz svoje izvajane butine. Kada je zavrio, ustao je i stajao, pokorno na
raspolaganju mom paljivom pogledu.
Piljila sam sa strahopotovanjem. Nikada ranije nisam videla potpuno
golog mukarca. ak ni Onorato, dok mi je pruao zadovoljstvo, nije skidao
svoju tuniku i samo bi spustio dugake arape onoliko koliko je bilo neophodno
tokom naih ljubakanja. Jofre nikada nije skidao svoju tuniku osim nae prve
brane noi, kada je obiaj od nas zahtevao da budemo goli i mislim da je skinuo
svoje arape u potpunosti samo jednom.
Prilike poput ove veeras, kada bih ve skinula haljinu i na sebi imala
samo koulju, bile su retke i pred Jofreom. ak i tada, nai odnosi su se odvijali
ispod odee.
Ali ovde je bio Cesare, sasvim nag i velianstven. Nisam mogla da
izbegnem da piljim u mesto izmeu nogu, gde je njegov uspravni polni organ,
koji se pojavio iz obilja jarko-crnih dlaica, bio uperen prema meni i odluno
nagnut prema gore. Bio je vei od Jofreovog i krenula sam rukom ka njemu,
elei da ga dodirnem.
Ne jo, proaputa Cesare. Pomerio se iza mene kao dvorska dama i sa
iznenaujuom vetinom poeo da mi odvezuje rukave. Skinula sam ih, smejui
se zbog iznenadnog oseanja slobode, a zatim sam saekala da mi odvee korset.

Kad je to bilo gotovo, spustila sam haljinu i izala iz nje. Odea je tako
teak teret za noenje. Bila sam u urbi da prebacim donju haljinu preko glave,
ali Cesare je ponovo progovorio.
Stani tamo, naspram svetlosti svee. Pokazao je glavom, dok su tamne oi
sijale od divljenja. Utisak je fin, kao da gleda u anela kroz nean oblak.
Glupost!, svukla sam donje rublje i bacila ga na pod. U krevet!
Ne, usprotivio se, nedvosmisleno, kao umetnik koji zahteva da se divimo
remek-delu. Pogledaj se, odahnuo je. Niko ne moe da osporava Boju
mudrost.
Nasmejala sam se tome to je rekao, delimino njegovom oboavanju, a
delimino zbog moje sopstvene tatine. Tada sam jo uvek bila mlada, i nikad
nisam dojila dete. Onorato je nazivao moje grudi savrenim, niti su bile previe
velike, niti previe male, vrstog, prijatnog oblika. Znala sam da su obline
mojih bedara bile enstvene i da nisam bila previe mrava.
Doao je iza mene i poeo da mi rasplie kosu, koja je bila vezana u jednu
debelu pletenicu da mi ne bi smetala dok spavam. Kada je bila raspletena,
protresla sam glavu i pustila je da padne nesmetano niz struk.
Proao je prstima kroz nju jednom, dvaput, uzdiui, a zatim se ponovo
pomerio da bi stao ispred mene i posmatrao me kao slikar kad procenjuje svoje
delo.
Jo jednom me je iznenadio. Dok sam stajala tamo izloena njegovom
pogledu, priao mi je, kleknuo ponovo s potovanjem hodoasnika na svetilitu i
poljubio crni Venerin breg izmeu mojih nogu. Prvo sam se blago trgla, a zatim
sam poela da drhtim sve vie kad mi je razdvojio donje usne svojim palevima i
poeo da me lie.
Zbunjenost se meala sa uivanjem. Grila sam se, premetala teinu s
noge na nogu, pokuavala sam, preplavljena oseajem, u jednom trenutku da se
odmaknem od njega, ali je on dlanovima obuhvatio moju zadnjicu i vrsto me
drao.
Prestani, molila sam ga, jer sam se njihala unazad, na ivici da padnem.
Umesto odgovora, on me je pridigao i vrsto me pribio uz najblii zid.
Prestani, molila sam ponovo, jer je oseaj bio previe snaan da bih mogla da
ga podnesem...
Tek kada sam prestala da molim i poela da jeim, konano je podigao lice
na kome se ogledao samozadovoljni, poroni osmejak i rekao: Sad, u krevet.
Nije nastavio sa lizanjem kao to sam se nadala. Umesto toga, poljubio me
je, a brada i jezik bili su prekriveni mojim mirisom. Prvi put sam osetila toplinu
tela priljubljenog uz telo, od glave, preko grudi, polnih organa, nogu, sve do
nonog prsta i drhtala sam: kako ovo moe biti greno, a ne boansko?
Rvali smo se. Nisam mogla, kao sa Onoratom, da legnem na lea i budem
objekat panje, pasivno bie koje treba osvojiti: borila sam se, dok me je Cesare
zadovoljavao, da isto pruim i ja njemu. udela sam da isto to uinim njemu. U
meni je rasla nekakva snaga koje nikad ranije nije bilo, neto istovremeno
ivotinjske i sveto. Osetila sam da me guta plamen ne vatra koju je darovao
Bog spolja, ve ona koja je narastala iznutra, unutranja i snana, koja me je

ispunjavala a onda eksplodirala od temena moje glave, kao apostol na Duhove,

kao jedna od svea koja je treperila na zidnom svenjaku blizu Cesareovog
kreveta.
Nije hteo da ue u mene: primorao me je da ekam, terao me je da traim,
da molim. Tek kada sam zakoraila u ludilo, konano mi je uinio uslugu i ja
sam se brzo privila uz njega, grabei ga rukama i nogama tako vrsto da je
bolelo, ali nije me bilo briga. Sad sam ga imala i neu mu dozvoliti da pobegne.
Smejao se blago i neno svireposti kojom sam ga drala, ali tu nije bilo
suzdranosti. U njegovim tamnim oima videla sam odraz svoje neobuzdanosti:
bili smo izgubljeni jedno u drugom. Za njega vie nisam bila obina ljubavnica,
kao ni on za mene. Obuzela nas je strast, srea koju nemaju svi mukarci i ene
priliku da osete tokom ivota.
Bio je na meni ili sam ja bila na njemu, ne mogu sa sigurnou da kaem
jer smo se kretali skladno dok su se divljatvo i nenost smenjivali. Malo
kasnije, dok se kretao u meni polako, zakiljio je, a njegov dah je bio lagan i kao
da je na mukama. Pokuala sam da se batrgam, da ga primoram ponovo na jo
brutalnije voenje ljubavi, ali me je vrsto uhvatio, drei mi ruke iznad glave i
apuui: Strpljenja, princezo... Jo jednom me je doveo do toga da molim, to
ne bih uinila ni sa jednim drugim mukarcem. eznula sam za tim da se
smirim, da zavri sa mnom, ali Cesare je bio odluan da me odvede do ivice
najveeg oajanja koje sam ikada osetila.
Nisam mogla da kaem koliko je vremena proteklo otkako sam ula u
njegovu sobu. Mogli su to biti sati. Kada vie nisam mogla da izdrim, odvojio
se od mene. To je izazvalo najgori uas u meni tako neto nije bilo dozvoljeno.
Ipak, bio je snaniji od mene, i sa tom snagom neno primenjenom i reima
kojima bi neko mogao da smiri uznemirenu ivotinju, nagovorio me je da
ponovo legnem i stavio jezik i prste u deltu izmeu mojih nogu.
Mislila sam da sam ranije iskusila zadovoljstvo. Mislila sam da sam
iskusila strasnu vrelinu. Ali oseaj, koji je Cesare probudio u meni te noi,
poeo je polako, rastui kao eravica koja se pretvara u razbesneli plamen.
inilo se kao da nastaje izvan mene, negde na nebu iznad moje glave i osetila
sam kako se iznenada na mene sputa neizreciva, sveta sila, neizbena, koja
sve guta. Soba oko mene: krevet, moja sopstvena gola koa, zidovi i tavanica,
treperava svetlost ak i Cesareovo lice iznad mog, njegove iroko otvorene oi,
koje gore od iekivanja sve je to nestalo.
Sigurno u otii u pakao zbog ovoga to u rei, ali izgledalo je da na svetu
nema niega osim Boga, osim blaenstva, kako god da neko zove snano
oseanje u kome sve granice izmeu sopstvenog bia i sveta nestaju. ak sam i
ja nestala...
Ipak, uprkos tome to nisam bila u stvarnosti, osetila sam kako se Cesare i
ja ponovo sjedinjujemo. Usred mog vrhunca je uao u mene, spojio se sa mojim
zadovoljstvom i pomicao se u meni dok se nai glasovi nisu spojili.
Bila sam navikla da suzbijam svoje jecaje od uzbuenja, da ih pretvaram u
apate, da ih drugi ne bi uli.

Ovo iskustvo iz mene je izvuklo vrisak koji sam bila potpuno nemona da
obuzdam. Ali to nije bio samo moj glas. Cesare se pridruio. Ipak, nisam mogla
da razlikujem jedno od drugog. Pustili smo jedan zvuk koji se sigurno uo u
svakom uglu papskih odaja.
Jedno vreme, leali smo na krevetu. Ni jedno od nas nije progovaralo. Ja
sigurno nisam mogla, jer sam bila prilino promukla i iscrpljena. Moja duga
kosa se ulepila od znoja po rukama, leima i grudima. Nakon dugo vremena,
Cesare se okrenuo prema meni i lagano mi uklonio kovrde sa lica i obraza.
Nikada nisam doiveo takvo neverovatno iskustvo sa enom. Mislim da
nikada ranije nisam upoznao ljubav, Sancha.
Nakaljala sam se, a onda sam uspela da proapem: Moje srce je tvoje,
Cesare. I oboje smo prokleti zbog toga.
Ustao je da mi donese vina. Iznenada me je obuzela nestanost, ista vrsta
ludosti koja me je obuzela u crkvi svetog Petra moda zbog oseanja slobode
koje je zadovoljstvo izazvalo. Neu, rekla sam sebi radosno, da se liim

najboljeg ljubavnika kojeg sam upoznala, bar ne tako brzo nakon to me je

osvojio. Kad je pokuao da ustane iz kreveta obgrlila sam mu butinu.
Nasmejao se. Dostojanstveni Cesare, koji se uvek obuzdavao, ovog puta se
zakikotao sasvim iznenaen zbog toga to nije oekivao da tako neto uradim. I
pored toga je nastavio da se bori da doe do boce vina, sigurno mislei da neu
nastaviti da se tako detinjasto ponaam.
Smejui se prigueno, zagrlila sam ga jo jae. On, zauzvrat, nije hteo da
odustane od svog cilja. Ja sam ga drala ak i dok je ustajao, drei se za
njegovu nogu uprkos tome to me je povukao iz kreveta na krznom prekriveni
pod. Dahtao je veselo i zadivljeno zbog te injenice, i napravio korak-dva. Sve
vreme sam se vrsto drala, primoravajui ga da me vue za sobom.
Naposletku se predao, pao na mene i nas dvoje smo se kikotali na podu kao
deca.
Kad sam se vratila u svoj krevet, leala sam neko vreme sluajui kako
Esmeralda lagano iti dok die i zurila sam u tamu. Prvo sam bila u dremljivoj
euforiji, preivljavajui trenutke blaenstva sa Cesareom... a zatim se oseaj
krivice ponovo vratio, inei da opet oseam veliku griu savesti.
Bila sam, kao i moji preci, sposobna za surovost i prevaru, posebno kada
sam bila van domaaja dobrog i nenog uticaja svog brata. Samo dva dana
meu Borgiama i ve sam bila preljubnica. ta e postati od mene, ako ostatak
ivota provedem u Rimu?

XV

Leto 1496.
Dok je maj u Rimu bio prijatan, jun je bio topao, a juli jo topliji. Avgust je
bio nepodnoljivo vru u poreenju sa temperaturom u priobalnim gradovima u
kojima sam ivela. Njegova svetost i njegova porodica, kao i svi ostali bogatai,
imali su obiaj da se povuku negde gde je klima hladnija, na mesec dana. Ali
ovaj avgust bio je obeleen povratkom papinog sina, Huana, sa dvora u paniji
tako da je, bez obzira na vruinu, taj dogaaj obeleen velianstveno, uz gozbu i
zabave.
Uprkos mojim strahovima, Aleksandar mi se vie nije udvarao. Nisam
mogla da se otmem utisku da je Cesare na neki nain ubedio svog oca da me
ostavi na miru. Ali, Cesare nije hteo da mi kae nita o tome.
Samo me je posavetovao da izbegavam, kad god je to mogue, da sedim
pored Njegove svetosti na proslavama, kad se toi mnogo vina, da se ponaam i
oblaim skromno u njegovom prisustvu, da se, kad osetim da Aleksandar
postaje pijan, udaljim od njega. inila sam sve to. Ipak, i dalje sam sedela
preko puta Lukrecije, svaka od nas na barunastim jastucima s obe strane
papskog trona, tokom mnogih audijencija kod Njegove svetosti. Verujem da smo
se Aleksandru sviale nas dve u paru, jedna crnokosa, druga zlatokosa, kao
enski ukrasi njegovog trona.
Lukrecija je bila, kako je Cesare rekao, savetnik kojeg je njen otac najvie
potovao. Prekidala bi molioca da bi apnula savet Aleksandru na uho. I ona je
imala svoj mali tron gde je primala molioce. Sluala sam je nekoliko puta i bila
sam zadivljena njenom inteligencijom. I ona i njen otac su bili iskusne
diplomate. Bez obzira na to kako je Rodrigo Borgia doao na papski presto,
odlino je ispunjavao svoje dunosti.
Moja veza sa Cesareom se nastavila, uvek smo zadovoljavali strast u
njegovim privatnim odajama. Ja sam bila presrena. Bilo je teko da se sakrije
tolika radost od drugih ljudi, da se suzdrim da u javnosti ne pokazujem
naklonost prema Cesareu. On je, u meuvremenu, nastavio da govori o tome
kako namerava da napusti sveteniki poziv.
Jedne noi, nakon to smo pali iscrpljeni od voenja ljubavi, okrenuo se
prema meni i neno stavio zalutali uvojak kose iza mog uveta. elim da se
oenim tobom, Sancha.

Uzdrhtala sam od tih rei. Ipak nisam mogla da ne obraam panju na

injenice. Ti si kardinal, rekla sam, a ja sam ve udata.
Dodirnuo me je po obrazu. Hou da ti podarim decu. Dozvolio bih ti da
ode u Napulj jer znam koliko ti nedostaje. Mogli bismo da ivimo tamo, ako bi
te to usreilo. Morao bih da se vraam u Rim samo neko liko puta godinje.
Bila sam na ivici da zaplaem. Cesare je itao moje srce i misli. Bio je u
pravu nita me drugo ne bi tako usreilo. Ali tako neto se, u tom trenutku,
inilo prilino nemoguim. I tako bih ga uutkala svaki put kad bi zapoeo tu
temu, jer nisam htela da gajim lanu nadu. Niti sam elela da govorkanja
povrede Jofrea.
Cesare je ubrzo nauio da ne vri pritisak. Ali, bilo je jasno da je sve vie
nezadovoljan u ulozi kardinala.
Desetog avgusta, Huan, papin drugi sin, konano je doputovao u Rim,
ostavivi za sobom trudnu enu i malog sina u paniji. Nakon francuske
invazije, Aleksandar je esto govorio o svojoj elji da sva njegova deca ive s
njim, jer je tvrdio da je sve vie svestan svoje smrtnosti i krhkosti samog ivota.
Toboe, iz tog razloga smo Jofre i ja bili pozvani u Rim, a sada, sa Huanovim
prisustvom, Aleksandrova elja je konano ispunjena. Svo etvoro njegove dece
bilo je kod kue. Bilo mi je udno to Huan nije poveo svoju porodicu, iako niko
od Borgia ovo nije smatrao vrednim panje.
Postojao je jo jedan razlog za njegov dolazak: Huan, vojvoda od Gandije,
bio je takoe i vrhovni crkveni zapovednik, komandant papske vojske i otac ga
je pozvao da doe kui da bi kaznio kuu Orsini, koja je podrala Francuze
tokom rata. Huanova vojska je trebalo da napadne i savlada svaku
pobunjeniku plemiku kuu u Rimu i da to bude primer bordijske osvete. Sve
dok je Aleksandar papa, bie mira u Papskoj dravi.
Svaki kardinal u gradu izaao je da doeka mladog vojvodu od Gandije kad
je u grad ujahao na konju okienom zlatnim i srebrnim zvoniima. Ipak,
Huana po ukrasima nije nadmaio njegov konj: njegova crvena barunasta
kapa i smea somotska tunika, bile su optoene draguljima i biserima. Ispod
svih tih ukrasa, sigurno se topio na avgustovskom suncu. Posmatrala sam s
prozora palate Santa Marija kako je Cesare doekao svog brata i odveo ga u
njegov novi dom, Apostolsku palatu.
Ta no je bila povod za veliku proslavu koja je zahtevala moje prisustvo,
zajedno sa ostatkom porodice.
Obukla sam se skromno, u crno. Esmeralda je pourila da spomene sva
govorkanja koja je ula, da je Huan bio nitkov najgore vrste. Moda se plaila
da neu obraati panju na njeno upozorenje koje se ticalo njega, kao to sam
odbila da sluam bilo koju njenu lou primedbu o Cesareu.
Gozba je zapoela privatnom veerom, sa papinom porodicom i roacima
koji su bili kardinali. Zauzela sam mesto dovoljno udaljena od pape kako ne bih
privukla neeljenu panju. Te noi, pored njega sedeo je Huan, i kao i uvek,
Lukrecija. Ja sam sedela izmeu Jofrea i Cesarea.
Kako da najbolje opiem Huana? Zvezda padalica sa armom koji je
zaslepljivao, koja bi izbledela kada bi se otkrila njegova prava narav.

Kasno je uao u prostoriju ne mislei o tome to Njegovu svetost ostavlja da

eka. Aleksandar nije rekao ni rei o toj neprijatnosti, iako bi smatrao uvredom
bilo ije kanjenje.
Huan je uao blistajui: oiju sjajnih od veselja (ipak, lukavih), irokog
osmeha (ipak, oholog), smeh mu je odzvanjao dvoranama. Usne su mu bile
debele i grube, kao kod njegovog oca, a kosa mu nije bila ni svetla niti zaista
tamna. Bio je svee obrijan i nije bio niti zgodan kao Cesare niti jednostavan
kao Lukrecija. Sa sobom je doveo prijatelja, visokog, tamnoputog Mavara
(kasnije sam saznala da je to bio Dem, Turin, kraljevski talac na papskom
dvoru) i njih dvojica su bili slino odeveni, u svilene turbane i svetle crveno ute
prugaste satenske haljine. Oko vrata je nosio zlatne lanie. Mnogi su bili toliko
teki da mi nije bilo jasno kako se dri uspravno.
U sreditu Huanovog turbana nalazio se rubin, dvostruko vei od oka, iza
koga je bilo privreno paunovo pero. Aleksandar je zadrhtao od zadovoljstva,
kao da su mu upravo doveli novu devicu da joj oduzme nevinost.
Dete moje!, uzdahnuo je. Najdrai, najdrai sine! Oh, kako su mrani bili
dani bez tebe! I zagrlio je Huana, opijen sreom.
Huan je naslonio svoj obraz uz obraz starca zaklonivi mu lice, ali
ostavljajui sebi mogunost da prouava reakciju svojih roaka ispod do pola
sputenih kapaka. Svi smo ustali kad je Huan uao i nisam mogla da ne
primetim iznenadnu napetost u izrazu Lukrecijinog lica, obzirom da joj je
osmeh bio mali i neiskren.
Takoe sam uhvatila pogled koji su razmenili Huan i Cesare. Videla sam
zluradi osmeh trijumfa na Huanovom i izraz proraunate ravnodunosti na
Cesareovom licu. Ali je moj ljubavnik jednu ruku stegao u pesnicu.
Seli smo. Tokom veeri Njegova svetost nije progovorio ni sa kim osim sa
Huanom, a on nas je sve uveseljavao smenim priama iz ivota i objanjenjem
zato mu je drago to se vratio u Rim. Na pitanje o svojoj eni, Mariji
Henriques, roaci panskog kralja, slegnuo je ramenima i rekao neto to mu je
bilo veoma dosadno: Trudna je. Ta ena je uvek bolesna.
Nadam se da se dobro ophodi prema njoj, rekao je Aleksandar,
prekornim tonom uz meavinu popustljivosti. Huanovi nestaluci sa
kurtezanama bili su legendarni. Dvaput je kidnapovao i silovao dve mlade
device plemenitog roda, malo pre njihovog venanja. Samo ga je borgijska
riznica spasila smrti od ruku roaka tih ena.
Vrlo dobro, oe. Zna da uvek tvoje rei primam k srcu. Ako je i bilo
sarkazma u ovim reima, Njegova svetost je odbio da ga uje. Nasmejao se, kao
popustljivi otac.
Tokom veere, Huan je bio u sreditu panje. Obraao se svakome od nas
ispitujui nas kako ivimo. Jofrea je upitao ta, brate? ta si uinio da zaslui
tako velianstvenu nevestu?
Pre nego to je Jofre, koji je pocrveneo, uspeo da smisli duhoviti odgovor,
Huan je sam odgovorio na svoje pitanje.
Naravno. To je zato to si Borgia i zbog toga ima sree. Kao to svi mi,
Borgijina deca, imamo sree.

Jofre je utke sedeo i lice mu se blago smrailo. Seam se kako je Cesareu

jednom izletelo da se moj mu ne smatra papinim zakonitim sinom, to je
Huanov komentar uinilo prikrivenom aokom.
Huan se od srca nasmejao tome jer je ve bio prilino pijan, budui da je
imao jo vie sklonosti ka vinu od svog oca. Aleksandar se prigueno smejao,
shvativi taj komentar kao kompliment sebi, ali Lukrecija, Cesare i ja smo se
samo nasmeili. Ispod stola sam stavila ruku na butinu svog mua u znak
podrke.
Lukrecijin razgovor sa Huanom bio je prijatniji i zabavniji. Cesareova
rasprava sa bratom bila je odsena, ali utiva. Onda je vojvoda od Gandije
obratio panju na mene.
Kako Vam se svia Rim?, upitao je, sjajnih oiju, dok je izraz njegovog
lica bio topao i pun zanosa. Bilo je lako, u tom trenutku, videti odraz oeve
otvorene prirode u njemu.
Odgovorila sam iskreno. Nedostaje mi more, ali Rim ima svoje drai.
Graevine su velianstvene, bate prelepe, a sunce..., oklevala sam, traei
prave rei da opiem sutinu svetlosti, koja je sve bojila u zlato tako da je
izgledalo da sija iznutra. ...je odvratno jako u avgustu, Huan je dodao kratko
se nasmejavi.
Blago sam se nasmeila. Zaista je odvratno u avgustu. Ja sam navikla na
obalu, gde je vreme leti umerenije. Ali svetlost je ovde prelepa. Ne udi me to
je inspirisala toliko umetnika.
Ovo se dopalo svima za stolom, posebno Aleksandru. Obavila sam svoju
ruku oko Jofreove. Moj dom je tamo gde moj mu stanuje: a on je ovde. Dakle,
kako mogu da eznem za domom?
Ovo je izazvalo jo vie odobravanja. Moj gest je delimino nastao iz
prkosa. Nije mi se dopadao ovaj ovek jer je vreao Jofrea pred porodicom.
Grizla me je savest zbog ljubavi prema Cesareu. Znala sam da su moje rei isto
licemerje. Ali, iako nisam volela svog supruga, ipak sam oseala dunost prema
njemu.
Sveprisutno arogantno zlobno smekanje nestalo je sa Huanovih usana:
iznenaujue iskrena zamiljenost ogledala mu se na licu. Bog ti se nasmeio
brate, rekao je tiho Jofreu, kad ti je dao takvu enu. Vidim da je ona veliki
izvor tvoje sree.
Papa se smekao, zadovoljan svaijim odgovorom. Razgovor je preao na
druge teme, i konano, kad smo se svi zasitili, Aleksandar je naredio da se
hrana skloni. Preli smo u Odaju Vere, gde je poslueno jo vina. Na zidu se
nalazio gotovo zavreni mural Pinturikija i njegovih studenata, na kome je
predstavljen papa kako klei, moli se i oboava vaskrslog Hrista.
Aleksandar je seo na tron i muziarima dao znak da ponu da sviraju. Te
veeri mu se svialo da vidi Huana i Lukreciju kako pleu. Kad je melodija
postala ivahna, Huan je poveo Lukreciju na podijum. Bila mu je sa desne
strane. Poeli su da pleu brzu pivu: kratak korak ulevo, jedan poluskok
udesno, jo jednom na levo, zatim pauza. Oboje su bili izuzetno graciozni i
Huanu su ubrzo dosadili jednostavni pokreti. Nakon treeg koraka, brzo se

okrenuo ka partnerki, i stavljajui svoj dlan na njen, poveo ju je u voltatondu,

okretali su se u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu ponavljajui
iste, osnovne korake pive .
Aleksandar je tapao u znak odobravanja.
Kad su se ovo dvoje plesaa vratili, bili su rumeni i oznojeni.
A sada, Huan se obratio meni, sada je Va red da mi budete partnerka.
Duboko se naklonio, skinuvi turban na velianstveni nain i bacivi ga u
stranu, kao da je napravljen od krpa, a ne od svile i dragulja. Njegova kratka,
crna kosa je od znoja bila zalepljena za njegovo elo i lobanju.
Muziari su svirali laganu, skoro alosnu melodiju; Huan je odabrao sporiji
bassadanza korak i kretali smo se namerno itavom salom u sveanom taktu od
etiri koraka za povorke. Neko vreme nismo razgovarali, samo smo plesali
najbolje to smo umeli, da bismo zabavili Njegovu svetost.
Nakon pauze, Huan je kazao: Stvarno sam bio iskren kad sam rekao svom
mlaem bratu da je veoma srean to ima takvu enu.
Stidljivo sam odvratila pogled. Ljubazno od Vas.
Nasmejao se. Za to me retko optuuju. Nisam ja nimalo ljubazan, ali
jesam iskren, kad mi to odgovara. A vi ste, dona Sancha, najlepa ena koju
sam ikada video.
Nita nisam odgovorila.
Takoe ste dovoljno hrabri da branite svog supruga u javnosti, kad je on
previe slab da to sam uini. Svesni ste da Njegova svetost ne veruje da je Jofre
njegov sin, ali da je poverovao na re svojoj ljubavnici zbog svoje dobrote?
Bila sam previe ljuta da bih srela Huanov drzak pogled. I ja sam ula
toliko. To nije vano.
Ah, ali jeste. Vidite, Jofre e imati svoju malu kneevinu u Squillaceu i to
e biti sve. Dobio je onoliko poasti koliko je samo mogao da se nada da e dobiti
u ivotu. Siguran sam da je dama Vae pronicljivosti pretpostavila, da on ne
poseduje inteligenciju istinskog Borgie.
Ruke su nam bile vrsto priljubljene dok smo plesali. elela sam da se
odmaknem od njega i da ga prekorim zbog kleveta. Ali papa nas je posmatrao i
klimao glavom u ritmu muzike.
Vi ste, gospodine, odgovorila sam dok mi je glas podrhtavao od ljutnje,
upravo pokazali Vaim osionim primedbama da posedujete malo te
inteligencije. Da uopte imate oseaja cenili biste Vaeg brata, kao to to ja
inim, zbog njegove iskrenosti i njegovog dobrog srca.
Nasmejao se kao da sam upravo rekla neto izuzetno armantno. Ne mogu
da Vas ne oboavam, Sancha. Govorite ono to mislite i nije Vas briga koga ete
uvrediti. Lepota i iskrenost su neodoljiva kombinacija. Zastao je. De, de. Mogu
da razumem zato saaljevate Jofrea i ne elite da ga povredite. Ali postoji
neto to se zove diskrecija.
Ni ja nisam od ljudi koji e povui svoju re, Sancha. elim Vas. Mudro
biste postupili ako biste stupili u savez sa mnom. Ja sam papino omiljeno dete.
Ja sam zapovednik njegove vojske. Jednog dana biu svetovni vladar cele
Papske drave.

Vie nisam mogla da suzdravam svoju narav, ve sam spustila ruku i

prestala da igram. Nikada ne bih mogla da volim nekoga tako podlog kao to
ste Vi.
Sarkastian i zlobni smeak se vratio na njegovo lice. Zakiljio je svojim
nagore iskoenim oima dok je odgovarao: Ne budite licemerni, madona. Ve
ste spavali sa dvojicom brae. Ljubomora je zatreptala na njegovom licu.
Shvatila sam da ovo ima vie veze s njegovim rivalstvom sa Cezareom nego sa
mnom. Kakve veze ima ako spavate i sa treim?
Povukla sam nazad ruku i oamarila ga tako jako da me je dlan zaboleo.
Aleksandar se uzrujan pridigao u svojoj stolici. Lukrecija je stavila ruku na
usta. Nisam mogla da protumaim da li je to uinila iz zabave ili iznenaenja.
Huan je izvukao bode iz svog opasaa. Ubilaki bes u njegovim oima
uverio me je da je ovo poslednji trenutak mog ivota. Njegov gnev je bio divalj i
nezadriv, daleko od smirene, proraunate mrnje koju sam prvo videla u
oima njegove sestre.
Ali Cezare je hitro otiao od oca i stao izmeu nas dvoje. Brzo je uhvatio
Huana za zglob i uvrnuo ga tako da je ovaj pao na kameni pod.
Ubiu kuku!, Huan je promuklo proaputao. Kako se samo usuuje...
Bio je Cesareov red da oamari svog brata. Kada se taj susret pretvorio u
pravu tuu, pourila sam da napustim odaju a moje dame su mi bile za petama.

XVI

Leto 1496.
Kad sam se vratila u svoje odaje u palati Santa Marija bila sam jo
uzbuenija. injenica da sam oamarila papinog omiljenog sina pred svima u
potpunosti me je obuzela, kao i saznanje da se Huan nee smiriti dok se ne
osveti.
to je jo gore, Cesare je istupio kao moj ogoreni branilac, Cesare, a ne
moj mu. Njegova strasna reakcija pokrenue jeziki rat na dvoru... a takve
glasine e duboko povrediti Jofrea. Ne samo da e naruiti moj brak, ve e
razbesneti Aleksandra i unititi moje prijateljstvo sa Lukrecijom.
to je najgore, plaila sam se da bi vesti mogle da stignu do Napulja i
Alfonsa... a ja neu moi da ga laem, ak ni u pismu. injenica da u morati da
priznam preljubu svom dragom bratu, posramie me najvie od svega.
Sreom, dogovorila sam se sa Cezareom da se sastanemo kasnije te noi u
bati i usredsredila sam se na tu injenicu da bih se smirila. Cesareova
nenadmana vetina diplomatije spasie me od Huanovog gneva, kao to me je
spasila od Aleksandrovog neeljenog udvaranja.
Nemirno sam ekala trenutak kada u moi da razgovaram s njim o ovome.
Konano, dolo je vreme da krenem. Umesto da se muim sa celom
haljinom, korsetom i rukavima koje je trebalo vezivati, odluila sam da obuem
crnu svilenu donju haljinu i ogrta koje sam mogla lako da skinem. Veo je uvek
bio tu da me zatiti od prepoznavanja i mali bode, u sluaju da mi neko prie.
Tako maskirana tiho sam zakoraila u hodnik. Bilo je toliko kasno da je
samo nekoliko zidnih svenjaka bilo upaljeno, ali ja sam s lakoom prola kroz
tamu jer sam dobro znala put. Cesare je, kao i uvek, potkupio straare da bi ih
sklonio sa mog puta, i nisam nikoga srela.
Ali, dok sam prolazila kroz hodnik koji je vodio do Giulijine i Lukrecijine
sobe, ula sam enski jauk, kao da nekog neto boli.
Kad se osvrnem unazad, trebalo je da budem mudrija. Trebalo je da
stegnem srce i nastavim svojim putem ipak, moja veza sa Cezareom bila je na
kocki. Ali zvuk je u meni izazvao brigu i radoznalost, tako da sam odluno
skrenula u pogrean hodnik.
im sam to uradila, intuicija me je zaustavila na mestu, iako isprva nisam
mogla da razaznam ta sam tano videla. Meutim, brzo sam jasno opazila
Lukrecijino meseinom obasjano lice u tami. Jo uvek je nosila istu haljinu kao

na Huanovom prijemu i oigledno se upravo vraala sa njega. Oi su joj bile

zatvorene, usne poluotvorene i tiho je jecala u pravilnim razmacima.
Nagla se napred, njiui se, nesumnjivo pijana i izgledala je kao da e se
razboleti. Odluila sam da joj pomognem, rekavi joj da nisam mogla da
spavam. Moda e se narednog dana seati malo ega ili niega od toga.
Sreom, zdrav razum me je naterao da se ukopam u mestu, jer sam u
sledeem trenutku shvatila da ne gledam samo u Lukreciju, ve je Lukrecija
spojena sa nekim. Velike muke ruke obuhvatile su njene grudi koje su ispale iz
korseta, a ljuljala se zato to se velika, tamna figura iza nje silno nabijala na
mestu gde joj je suknja bila sklonjena sa tela.
Ljubavnik, shvatila sam, i bila sam na ivici da pobegnem odatle. Jedva da
bih mogla da krivim Lukreciju to je radila ono to sam i sama inila, posebno
zato to ju je mu javno napustio. Onda je povikala, pijana i pohotno
razuzdana: Oh, tata...!
Jeza me je obuzela. Odmah sam prepoznala glomaznu figuru, beli ogrta,
kapicu i lice tako slino Lukrecijinom. Ovo je silovanje , pokuala sam da
ubedim samu sebe. Silovanje . Trebalo bi da se prikradem iza njega sa
bodeom... Jadna devojka je sigurno previe pijana da bi znala ta radi...
Tata!, uzviknula je ponovo uz zanesenost ljubavnice, a ja sam se setila
one noi kad je htela da me zapanji, isturajui grudi ka oevim usnama.
Podigla sam ruku do svojih velom prekrivenih usana i umalo sam
povratila. Sreom, refleksno sam suzdrala bilo kakav zvuk, a pokret moje ruke
nisu ni primetili ljubavnici iju panju je odvraalo sopstveno jecanje.
Ljubavnici, rekla sam, ali taj termin ovde je bogohulan. Pomislila sam na
odlomak iz Knjige Otkrovenja: o Vavilonu predstavljenom kao bludnica koja je
opkoraila veliku rogatu Zver.
Upletena tela i odea koji ovde zajedno pulsiraju u mraku bilo je neto
zaista podjednako strahovito.
Draga moja, ula sam apat zveri. Lukrecija, ti si moja i niija vie.
Rei su mu bile jasne i razgovetne. Ovo nije neto to se sluajno desilo
usled pijanstva, ve svesno odabrani zagrljaj. Grlo mi se steglo od gneva, oi su
mi bile pune suza. Okrenula sam se i jednako tiho kao i kad sam dolazila,
pourila nazad odatle.
Delimino sam elela da se vratim u svoju sobu, da drhtim zbog
odvratnosti onoga to sam videla. Ali ova tajna je bila previe gnusna da bih je
uvala sama. elela sam Cesareovu utehu. I da sam lan Lukrecijine porodice,
elela bih da znam istinu. elela sam da verujem, kao to bi Alfonso eleo, da je
ona bila mlada i zbunjena, i da Rodrigo to koristi. Kao njen stariji brat, Cesare
je trebalo da se umea, da je zatiti. Od svih Borgia, on je izgledao
najodgovorniji, sa najvie kontrole nad svojim emocijama. On e najbolje znati
kako da se nosi sa ovom uasnom situacijom.
Pourila sam nazad iz hodnika i napustila palatu kroz zadnji ulaz na kome
nije bilo straara. Koraala sam du staze u bati brzo kao da me neko progoni:
sada sam daleko bolje razumela zato je Lukrecija bila tako ljubomorna zbog
mog dolaska u Rim. Nije to bio devojaki sukob, u ta sam se trudila da ubedim

sebe, ili prosta zavist zbog injenice da sam dobijala vie panje. U meni je ona
zapravo videla pravu suparnicu za Rodrigovu seksualnu naklonost. Cesare je
takoe rekao neto to me je sad muilo: Ista je bila i prema dona Giuliji.
Trebalo joj je neko vreme da shvati da ljubav mukarca prema eni i erki nisu
ista stvar. Ali ona to nikada nije shvatila niti je njen otac. Samo sam mogla da
se molim da me ni papa ni Lukrecija nisu videli ili prepoznali ispod vela.
Konano sam stigla do batenske klupe i drveta i laknulo mi je kad sam
videla Cesarea tamo, kako me eka kao i uvek. Normalno, zagrlili smo se uz
straan poljubac, ali te noi primetila sam kako su mu hladne ruke.
Duboka bora se pojavila izmeu njegovih tamnih obrva. Madona, ta se
dogodilo?
Nisam mogla da sakrijem koliko sam potresena. Kao prvo moram da znam
da li si ti dobro? Kad sam otila, ti i Huan ste...
Huan je idiot, rekao je Cesare, svojim kamenim tonom. Postavio sam ga
na svoje mesto. Ako te ikad ponovo bude uznemiravao odmah doi kod mene.
Sreom nee dugo ostati ovde. Uskoro vodi oevu vojsku u bitku. Nagnuo je
glavu, netremice me posmatrajui. Ali u pitanju je neto vee od budale kakva
je Huan. Zabacio je moj veo i neno mi spustio ruku na obraz. Pogledaj se,
Sancha. Drhti.
Videla sam..., poela sam i nisam mogla da nastavim.
Sedi. Sedi pre nego to padne. Povukao me je dole, pored sebe, na
batensku klupu.
Tvoj otac i tvoja sestra.... Poela sam ponovo i opet stala. Nije bilo potrebe
da ita vie kaem.
Ispustio je moje ruke kao da su postale kopriva koja ari i okrenuo lice, ali
ne pre nego to sam videla izraz bola i ponienja. Videla si ih, proaputao je, a
zatim ispustio zvuk vrlo slian jecaju. Nakon pauze, dodao je: Molio sam se,
nadao sam se da je to prestalo.
Znao si. Nije bilo optube u mom tonu, samo uenje.
Zurio je u svoje krilo, tako da sam mu videla profil na nejasnoj svetlosti;
izraz na licu mu je ovrsnuo, a mii u vilici se grio dok je govorio. Moj otac ne
rasuuje kako treba, madona. Pokuavao sam Pokuao sam... Glas mu je
pukao kod poslednje rei. Onda se pribrao i pogledao me sa iznenadnim
zaprepaenjem. Reci mi da te nisu videli! Uhvatio me je za ruke, a oi je
razrogaio zbog zabrinutosti.
Ne.
Hvala Bogu. Sagnuo se i ispustio uzdah dubokog olakanja, koje je kratko
trajalo. Nikome ovo nisi spominjala? ak ni dona Esmeraldi? Sigurno?
Nikome, osim tebe.
Cesare je jo jednom odahnuo. Dobro je. Dobro je. Neno je povukao prst
niz moju slepoonicu, du moje vilice. ao mi je. ao mi je to si morala da
vidi tako neto...
Zar ne moe da natera svog oca da prestane s tim? upitala sam. Reci
da e rei Kolegijumu kardinala, da e objaviti svoje saznanje. Nevoljno mu

se na licu ogledao unutranji nemir. Naposletku je rekao: Mora da se zakune

da e sve to u ti rei ostati tajna.
Moe da mi poveri svoj ivot, odgovorila sam.
Nasmeio se aljivo: Upravo to je ono to u da uradim. Nakon dugog
razmiljanja, poeo je: Moj otac je... dobar ovek. Voli svoju decu vie od ivota.
Videla si kako je velikoduan u svojoj ljubavi. Zastao je. Kada voli, on to ini
istinski i do kraja... ista je stvar i sa mrnjom. Posebno je opasan kad ga neko
izazove. ak i kada su u pitanju... njegova deca.
Kad sam zadrhtala pored njega, stavio mi je ruku na rame da me utei i
rekao: Da, setio se, ali nejasno, susreta sa tobom. Ali, nema ega da se boji.
On uiva u tome i smatra to zabavnom ljubavnom igrom. Vie voli da njegove
ene budu predane i ne tako naglog temperamenta, kako je rekao. Drugim
reima, ti si mu stvarala previe muke, a nisi se ni dovoljno divila da bi
zadovoljila njegov ponos. Sumnjam da e te ponovo uznemiravati. Namrtio se.
Ali, kada je u pitanju politika, kad su u pitanju stvarni dobitak i gubitak moe
da bude smrtonosan. Kada bi se rairile glasine koje bi zaista obelodanile
njegovu vezu sa Lukrecijom, to bi mu ugrozilo politike pozicije. Razume li ta
ti govorim, Sancha?
Da li ti je pretio smru, kad si mu se suprotstavio po pitanju tvoje sestre?
Obuzela me je odvratna mrnja. Kakav bi to ovek iskoritavao svoju erku na
takav nain, a zatim govorio da bi ubio roenog sina. Skoila sam. ao mi je
to ga nisam ubila bodeom!
Dri jezik za zubima, upozorio me je Cesare i povukao me da stanem
ispred njega. Prstima mi je dotakao usne. To je cena ivota sa preterano
ambicioznim ovekom. Ne znam kako jo da ti objasnim da bi trebalo da uti,
osim da kaem: ljudi su umirali i za manje. Ovu tajnu treba da uva do kraja
svog ivota. I mog.
Paljivo me je posmatrao. Ti veoma duboko doivljava oseanja, Sancha, i
reaguje brzo, strasno. Mora da naui da ublai taj nagon, ako eli da
preivi ovde.
ula sam glasine, rekla sam tie, o smrti Rodrigovog brata, koji bi
sigurno bio izabran za papu... Netremice sam ga gledala, a on je to izdrao i
polako odgovorio: To nisu glasine.
Kako moe to da podnese?, proaputala sam. Moj roeni otac je bio
tiranin, ali ak ni on nikada ne bi razmatrao mogunost da ubije lana svoje
porodice. Sigurno mene nikad ne bi prstom takao, a zatim pretio Alfonsu
smru, ako moj brat pokua da se umea.
Cesare je slegao ramenima; vrstina se uvukla u njegove oi. To je cena
toga da si Borgia.
***
Nisam bila raspoloena da vodim ljubav sa Cesareom te noi. Razumeo me
je i rastali smo se, smrknuto i protiv volje. Nisam mogla da se ne pitam kako bi
moj brat reagovao na tako zapanjujuu dekadenciju, ali nisam se usuivala da

ovo podelim s njim, jer bi ga veoma uznemirilo da zna istinu o mom ivotu u
Rimu.
Kasnije, u krevetu, sanjala sam kartu koju sam kod vetice izvukla: srce

probodeno sa dva maa, dobrim i zlim. Rodrigo Borgia je stajao ispred mene,
smeio se i na grudima razgrnuo svoj beli satenski ogrta kako bi mi pokazao
crveno srce koje unutra kuca a koje su probola dva maa u obliku srebrnog
slova X.
Jedan od maeva bio je mnogo dui od drugog. Pribliila sam se i izvukla
ga. Bio je krvav, ali ispod tamno-crvene mrlje, lako sam mogla da proitam
moto napisan na otrici ZLO.

XVII

Jesen 1496. rano prolee 1497.

Moji ljubavni sastanci sa Cesareom su se nastavili narednih nekoliko
meseci. Osim one problematine noi u bati kad sam govorila o Lukreciji i
Aleksandru, Cezare se ponaao kao ranije i sve ee govorio kako vie ne moe
da podnese ivot kardinala. Sanjao je nae venanje i kuu punu dece, rekao je.
Sluala sam te rei sa nepodnoljivom enjom i u isto vreme, neverovatnom
krivicom. Moj mu oigledno nita nije znao o mojoj ljubavnoj vezi sa njegovim
bratom i njegova vesela naivnost pogaala je moje neiskreno srce.
Mogla sam samo da pretpostavim da je Huana obeshrabrila borba sa
Cesareom, jer me nije vie uznemiravao tokom vrelog leta. A onda, kad je
vruina nestala s dolaskom oktobra, dobila sam od brata pismo koje je na
svojim stranicama nosilo mnogo tuge.

Moja najdraa sestro,

Sa neizrecivom tugom moram da ti saoptim da je preminuo na polubrat,
Njegovo velianstvo, kralj Ferrante II. Umro je od jake upale creva i njegovu
enu, kraljicu Giovannu ophrvala je tuga, kao i sve nas. On je ve sahranjen u
privremenoj grobnici u Santa Chiari, dok se ne sagradi njegova veita grobnica u
crkvi.
Teko mi je to moram da ti piem ovako tune vesti. Ipak, i majka i ja se
nadamo da emo te ponovo videti u nastupajuim mesecima, na krunisanju
Njegovog velianstva, naeg voljenog strica Federica.
Nisam mogla da podnesem da itam dalje i pustila sam da mi stranice
padnu na pod. Sudbina je izgleda kapriciozna i okrutna kad je dozvolila da se
Ferrandino tako dugo i teko bori za svoje pravo na presto, da bi mu ga otela
tako brzo. to je jo gore, on i Giovanna nisu imali naslednika, tako da kruna
mora da se vrati jedno pokolenje unazad, stricu Federicu.
Sad sam imala izgovor da se vratim u Napulj, svojoj kui. U drugim
okolnostima iskoristila bih priliku, ali nisam mogla da podnesem pomisao da se
vratim pod senkom Ferrandinove smrti. Nisam elela da ostavim Cezarea, ak
ni na trenutak. Tako sam ostala u Rimu i izjavila svoje sauee porodici
izdaleka.

Istog meseca kad sam saznala za Ferrandinovu smrt, Huan Borgia je

poslat u rat. Sa maem prekrivenim draguljima i titulom vrhovnog crkvenog
zapovednika, odjahao je iz Rima u pratnji papske vojske i znatnog broja
fanfara.
Vrlo brzo je postigao uspeh, zbog ega je Cezare bio ogoren i ljut Bog me

ismeva, doputajui da moj bezumni brat pobedi uz pomo srenog sluaja, a ne

vetine! Brzo i uspeno, papska vojska je osvojila deset pobunjenikih zamkova
na kojima se vijorila francuska zastava. Papi se zavrtelo u glavi od
zadovoljstva. Za veerom je proitao Huanove izvetaje u kojima je sve vreme
estitao sam sebi. Lukrecija se izvetaeno osmehnula i klimnula glavom u
znak ohrabrenja svom ocu, kad je on bio najvie uzbuen.
Cesareove usne su se jo vie stegle i stanjile, dok nisu potpuno nestale.
A onda je Bog Huanu poslao pravdu, u obliku odvane i neustraive
plemkinje pod imenom Bartolommea Orsini. Ona je komandovala vernou
najjae vojske koja je branila njenu impozantnu tvravu, na vie dana jahanja
severoistono od Rima, u Braccianu, na ivici velikog jezera po kome je grad i
dobio ime. Papa je imao naroit interes da pobedi Orsinijeve: to to su izdajniki
bili odani Francuzima i to su oteli Giuliju omoguilo je Charleu da napadne
Rim i nateralo Aleksandra da naredi Ferrandinovo povlaenje u Napulj.
Njegova svetost je odluila da je vreme da frankofilima Orsinijevima oita
lekciju. Bilo je drugih pobunjenikih plemikih porodica u okviru Papske drave
i Orsinijevi su trebalo da budu lekcija za sve njih, da vide ta e se dogoditi
onima koji ne potuju papu kao svog svetovnog i duhovnog vladara.
Cezare mi je preneo itav sluaj detaljno i naslaujui se. Huanov poetni
uspeh u ratu ispunio je vojvodu od Gandije, vrhovnog crkvenog zapovednika, jo
veom bezgraninom oholou. Napisao je pretee pismo Bartolommeji, a ona se
nasmejala naglas i pljunula ga. On je napisao zapovedniku poslanicu njenoj
vojsci, zahtevajui predaju, obeavajui im sigurnost ako napuste svoje poloaje
i ponu da se bore na strani Papske drave.
Bartolommejini ljudi su na to poeli da urlaju.
Doi, rekli su. Doi i bori se. Doi i oseti pravi rat, vrhovni zapovednie.
Huan je prouio debele zidine tvrave Bracciano; ak je nacrtao i nekakav
uproeni plan za njihovo ruenje. Ali, na kraju, prema Cezareovoj prii, koji je
proitao pismo vrhovnog zapovednika poslato Njegovoj svetosti, Huan je shvatio
da je situacija ovde potpuno drugaija i da postoji mogunost da njegova vojska
izgubi.
I tako, sasvim bez pompe, njegova vojska je napustila Bracciano usred noi,
i umesto na njega, krenula na sever, na manji zamak u Trevinjanu, koji je
branila manja vojska. Bartolommea je, pobedniki, ostavila francusku zastavu
da se vijori. U Trevinjanu, Huanovi ljudi su vodili estoku bitku, dok je on
komandovao sa strane. Nije bilo lako, ali Aleksandrova vojska je osvojila zamak
i opljakala grad. Ljudima nije bilo dozvoljeno da se odmore, jer je u
meuvremenu vie lanova Klana Orsini predvoenih asnim starcem Carlom,
prikupilo novac od Francuza i regrutovalo vojsku, sastavljenu od Toskanaca i
Umbrijaca. Krenuli su ka jugu, u pravcu tvrave u Sorijanu, koju je branio

kardinal iz porodice Orsini i koji je smatrao da papa treba da ogranii svoju

vlast na crkvu i da se ne mea u svetovna pitanja plemstva u okvira Papske
drave.
Huanova vojska je morala da se sukobi sa neprijateljima upravo na tom
mestu, nekoliko dana jahanja severno od Rima. Orsinijevi su bili mudri
stratezi. Brzo su namamili deo trupa vrhovnog zapovednika dalje od ostatka
vojske, opkolili ih i otpoeli protivnapad. Ovog puta Huan se naao usred borbe
i nije mogao da pobegne na sigurno. Zadobio je blagu ranu u rame i izgubio pet
stotina ljudi. Ovo je oigledno bio ishod na koji uopte nije raunao. Odmah se
povukao, a njegova vojska se predala.
Sada, za veerom, Aleksandar se ljutio. Ustao je sa svoje stolice, hodao
tamo-amo i vikao na Huana zbog njegovog idiotizma, na sebe jer nije uloio vie
novca i stvorio brojniju vojsku, vie konja i maeva.

Ispraznie svaki koveg sa blagom u Rimu, zakleo se da e ak prodati i

svoju tijaru...
Ali, Njegova svetost je bio praktian ovek. Nagodio se sa Orsinijevima,
prihvatajui pedeset hiljada zlatnih dukata i jo dve tvrave u zamenu za
obeanje da vie nee ulaziti u rat. Aleksandar je takoe pristao da pita mog
ujaka, kralja Federica, da pusti zarobljenike iz Orsinijeve vojske koji su drani
u Napulju.
U meuvremenu, Huana je pozvao da doe kui.
U Rimu su jesenji dani svei i nagovetavaju prohladnu zimu. Mnogi ljudi
u Italiji bi takvo vreme nazvali umerenim, jer je sneg samo retko ukraavao
stare zgrade i trgove. Ali ja sam navikla na zime koje se malo razlikuju od leta,
tako da sam na nastupajue godinje doba gledala sa blagom zebnjom.
Koliko god je bilo mogue, provodila sam vreme sama, dalje od svojih
dama: Nikada nisam umela da se pretvaram, a zabrinjavalo me je otkrie prave
prirode veze izmeu Lukrecije i njenog oca. U tajnosti sam se sve vie ljutila na
Cesarea: da sam muko, govorila sam sebi, odavno bih ubila Aleksandra da
zatitim Lukreciju, bez obzira na posledice.
U stvarnosti, ja sam bila sauesnik, jer sam uvala stranu tajnu kako bih
spasila sopstvenu kou. Ni ja nisam bila nita bolja. Bila sam preljubnica, koja
je izdala svog mua. Tako da sam Lukreciji bila dobar prijatelj, koliko sam
mogla. Poela je da mi veruje na neki nain, iako sam sada. razumela zato ni u
koga nije mogla u potpunosti da ima poverenja.
Zajedno smo plesale na zabavama, smejale se, igrale ah (Lukrecija je bila
veoma veta i uvek je pobeivala) i povremeno smo odlazile na jahanje zajedno
u borovu umu pokraj Rima, u pratnji uvara i naih dama. Ipak, nae druenje
me je muilo. Nisam mogla da zaboravim koliko je bila ljubomorna zbog
naklonjenosti njenog oca, niti sam mogla da se ne seam oigledno istinskog
ushienja u njenom glasu tokom odnosa sa Aleksandrom kojem sam
prisustvovala.
Pokuala sam to da opravdam u svojoj glavi, kao to bi to Alfonso uinio:
moda joj je, nakon toliko godina ivota u nemoralnoj kui, granica izmeu

dobra i zla postala nejasna. Ili su moda njeni jecaji zadovoljstva bili veto
odglumljeni, u pokuaju da se zatiti od Aleksandrovog gneva.
Smrala sam jer sam malo jela i esto lutala ogromnim vrtom u obliku
lavirinta iza palate Santa Marija, kao utvara tokom dana i kao crni duh
odreenih noi, kada sam se sastajala sa Cesareom.
Dvadeset i etvrtog januara 1497. godine, Huan, proslavljeni vojvoda od
Gandija, slavni vrhovni crkveni zapovednik, dojahao je nazad u Rim, ali ovoga
puta uz jo vie fanfara i uz slavlje, kao da je doao donosei pobedu a ne poraz.
Njegova svetost imala je samo rei hvale za svog nevetog sina. Sve rei
kletve koje je Aleksandar bacio na njega tokom rata sada su bile zaboravljene.
Za veerom smo sluali kako papa govori Huanu da je on najvea nada papstva:
kako e doneti slavu Kui Borgia kada se bude oseao dovoljno dobro da se vrati
u bitku. Huan je na to odgovarao drskim osmejkom. (Kada e se tano Huan
oporaviti nikada nije spomenuto, a ja nikada nisam videla dokaz za ranu koja
ga je primorala da pobegne od neprijatelja).
Znala sam da je Cesare ovek vrste volje, a ipak njegova ljubomora prema
bratu ga je toliko muila da nije mogao u potpunosti da je sakrije. Jedne noi, u
njegovoj spavaoj sobi, nakon to smo vodili ljubav, vrlo detaljno je objasnio
kako je Bartolommea mogla lako da bude pobeena. Nastavno je da opisuje
kako teritorija Papske drave moe da se proiri dok smo leali na leima i
zurili u pozlaenu tavanicu kupole.
Kad bismo mogli da dobijemo podrku mnogo snanije vojske, rekao je
Cesare, Romanja bi mogla da bude naa. Ovde. Kaiprstom je nacrtao
nakrivljenu izmu Italiju na tavanici, a zatim je pokazao na njen krajnji levi
deo. Tamo je zapadna granica sa Francuskom, kazao je, a odmah desno je
Milano. Do njega, na istoku, lei Venecija spustio je prst dijagonalno zatim
dole do Firence. Severno od nje nalazi se podruje koje se zove Romanja, na
severu, daleko od Rima koji je u samom sreditu.
To je jednostavno pitanje iznuivanja lojalnosti od plemia u Papskoj
dravi, ali Huan nema vrstinu i lukavost da to uradi, dok je ja imam.
Odjednom se uspravio, oduevljen, oiju jo uvek uprtih na gore prema
zamiljenim zemljama koje treba osvojiti. Kad se jednom Papske drave vrsto
ujedine i kad dobijemo podrku panije, i moda, lukavo me je pogledao sa
strane, Napulja, mogli bismo da zauzmemo itavu Romanju. Ispruio je ruku
pokazujui veliku povrinu koja se prua severozapadno od Rima do obale.
Imola, Faenza, Forli, CesenaTvrave bi pale pred nama, sve redom.
ta je sa porodicom D'Estes?, prekinula sam ga nemarno. Oni su bili
izuzetno mona porodica koja je imala vojvodstvo u Romanji generacijama.
Potomak, Erkole, bio je poboan ovek, veoma lojalan crkvi.
Cesare je razmislio o ovome. Njegova vojska je previe jaka da bismo je
pobedili. Radije bih stupio u savez sa njim, te da se bori na naoj strani.
Blago sam klimnula glavom, zadovoljna ovim. Porodica D'Estes su bili moji
roaci sa strane madona Trusije.

Cesare je nastavio. Zatim, treba da zauzmemo Firencu. Jo se nije

oporavila od gubitka Lorenca Mediija. Politiki su jo uvek u haosu. Sve dok je
naa vojska dovoljno snana da pobedi Francuze...
A Venecija? Pitala sam, ironino i radoznalo. Nikada nisam videla toliko
ara u njemu osim dok vodimo ljubav i bila sam iznenaena jainom njegove
ambicije. U Veneciji nema porodice koju treba pobediti, nema plemia. Graani
su navikli na veliku slobodu. Nee lako predati upravljako Vee koje su
postavili i prihvatiti jednog vladara.
Bie teko, priznao je, prilino ozbiljno, ali ostvarljivo, uz dovoljan broj
ljudi. Kada jednom vide nae druge uspehe, mogli bi da otvore svoje kapije za
nas.
Nasmejala sam se, ne da bih ga ismevala, ve zadivljena njegovom
odlunou. Oigledno je da je mnogo razmiljao o ovome. Govorio je o tome kao
da je sve to ve uraeno.
Pretpostavljam da namerava da doe Francuskoj sa lea i ugrabi
Milano od Sforza, rekoh. Veoma si samouveren.
Pogledao me je i iroko se nasmejao. Madona, ni ne zna koliko.
Ako bude zauzet voenjem ratova, upitala sam u polu ali, jer nikad
nisam zaboravila Cezareove rei koje su me tako dirnule, kada e nai
vremena da me odvede u Napulj i podari mi decu? Svirepost u njegovim
oima i na licu je smekala. Glas mu je postao blai: Za tebe, Sancha, nai u
vremena.
Ali Aleksandar je odluio: Cesare je trebalo da ga nasledi na mestu pape a
Huan e porodici Borgia obezbediti svetovnu mo. Bez obzira to se prvom nije
sviala ta oeva ideja, a drugi nije bio sposoban, Aleksandrova odluka je bila
konana.
***

Jednog prohladnog popodneva, zalutala sam duboko u batu i nala se u

lavirintu ive ograde od imirovine i estara rua.
Tog dana sam ponovo razmiljala o deci, ili pre o tome to ih nemam. Kad
sam dola u Rim, Aleksandar je stalno zadirkivao Jofrea i mene kada emo da
imamo decu, ali nakon nekog vremena, kad ih nije bilo, njegovi komentari su
prestali. Izgleda da to nije mnogo muilo Jofrea, ali mislim da smo oboje u
tajnosti posmatrali ono drugo, pitajui se: Jesam li ja neplodna? Ili je stvar u
Jofreovom levom testisu koji se nikad u potpunosti nije spustio?
Istina je da tokom prve dve godine naeg braka ja nisam elela decu i zato
sam stalno pila vodu i limunov sok. Meutim, tokom proteklih nekoliko meseci
pomislila sam da bi mi dete donelo ne samo status u oima Njegove svetosti,
ve, mogue je, i odreeni stepen fizike sigurnosti.
Dok je u Kui Borgia bilo opte poznato da Jofre nije Aleksandrov sin, bio
je priznat kao naslednik u papskoj buli, tako da e se njegova deca smatrati
Rodrigovim unucima i imati sva prava. Osim toga, Borgijama je pojava uvek
bila mnogo vanija od sutine. A ja sam oboavala Cesarea toliko da je sama

pomisao da nosim njegovo dete bila arobna. Ljubav je preobrazila predstavu o

majinstvu iz obaveze u privilegiju.
Skrenula sam u lavirintu i nala se u jednom orsokaku, gde je bronzani
heruvim sipao vodu iz velikog upa u mermernu fontanu. Takoe sam shvatila
da nisam sama. Tamo je stajao Huan, obuen u grimiznu satensku tuniku i
dugake arape boje afrana. Prvi put sam ga videla bez kape ili turbana. Poeo
je da puta brkove jo od poetka njegovog sumornog pohoda, ali kao i Jofre,
malje na njegovom licu bile su retke.
Pogledao me je, podboivi se rukama o bokove. Noge je rairio i stajao
vrsto, a na licu mu je bio uobiajeni zlobni smeak. Dakle, rekao je pomalo
pakosno likujui. Divan, sunan dan, mada prohladan... Tim bolje za
romantiku.
Onda je bolje da odete negde drugde, odgovorila sam. Desnu ruku sam
instinktivan o pomerila ka sakrivenom bodeu. Neete je nai sa mnom.
Neto u njegovom izrazu lica se promenilo, ovrslo. Ja sam odluan ovek,
rekao je tonom koji me je naterao da pogledam unaokolo da vidim da li bih
mogla da dozovem pomo. Recite mi, dona Sancha, priao je korak blie, to me
je primoralo da se povuem korak unazad, kako to da Vas toliko privlai
Cesare, a da prema meni ne oseate nita osim prezira?
Cesare je mukarac. Posebno sam naglasila poslednju re.
A ja nisam? Upitno je rairio ruke. Cesare je samo knjiki moljac. On
sanja bitku, ali sve to on zna je kanonsko pravo. Neka pria o strategiji koliko
god hoe, ali nije dobar ni za ta drugo osim da deklamuje na latinskom.
Nikada se nije okuao u bici kao ja.
Tano, odgovorila sam. Jeste se okuali i podbacili. im se ma zario u
Vae meso, pobegli ste udarivi u dreku kao dete.
Uglovi njegovih usana se opustie. Pomerio se bre nego to sam oekivala
i svom snagom me udario pesnicom u vilicu, bacivi me u estar. Kuko!,
kazao je. Nauiu te za tvoje dobro ta je to potovanje. Imau ono to elim i
ni ti ni Cesare mi neete to oduzeti.
Mahala sam rukama. Trnje ive ograde zarivalo se u moje telo i cepalo mi
haljinu. Pre nego to sam uspela da povratim ravnoteu, Huan je bio iznad
mene. epao me je sa obe ruke, izvukao iz estara i bacio na poljunenu
stazu.
U trenutku pre nego to se bacio na mene, doepala sam se bodea i iroko
zamahnula, od leve strane njegovih grudi nagore do desnog ramena. Lako je
probio fini saten i osetila sam da je zakaio meso. Huan je vrisnuo, a ja sam
ugledala sve tamniju mrlju sa prednje strane njegove tunike.
Oekivala sam da e pobei, kao to je to uinio u ratu. I zaista, ustuknuo
je na trenutak, na licu mu se videla zaprepaenost i briga za sebe kada je
prstima dotakao ranu a zatim ih pogledao da vidi ima li krvi.
Taj prizor, iako je krvi bilo malo, zapalio je jasnu mrnju u njegovim oima
i on je promuklo pozvao nekoga.
Giuseppe!

imirovina je zautala i pojavio se sluga. Giuseppe je bio dvostruko iri i

imao je jo pola Huanove visine. Tad sam se zaista uplaila. Pridigla sam se da
sednem i divlje zamahnula svojim bodeom. Giuseppe se nasmejao, ali mu je
pogled bio zabrinut.
Veto me je gurnuo i uhvatio za zglobove tako jako da mi se inilo da mi se
kosti mrve. Morala sam da ispustim oruje. Jako sam udahnula i zavritala
besno u njegovo lice, molei se da neko bude u blizini bate, da neko stoji na
balkonu, ali jedini odgovor je bilo uborenje vode iz heruvimove fontane.
Giuseppe je unuo pored moje glave i vrsto mi stegao zglobove ruku dok
sam udarala i mlatila nogama. Za to vreme Huan se trijumfalno nadvio nada
mnom i odvezao nakitnjak na pantalonama. Naalio se sa svojim pomagaem,
Jo uvek nismo savladali kobilu? Svejedno emo je jahati.
Nisam mu taj in uinila ni lakim ni prijatnim. Morao je da upotrebi svu
svoju teinu da me dri dole, a bio je slabije grae od Cesarea, tako da je
zadatak od njega zahtevao znaajan napor. Ali, konano, bio je jai, a ja slabija i
uspeo je da me siluje. Silom mi je razdvojio noge, zabadajui prste duboko u
meso mojih butina, pravei mi modrice. Onda se zabio u mene s takvom
okrutnou da sam morala da grizem usnu da mu ne bih pruila to zadovoljstvo
da vidi da plaem od bola.
Dok mi je Giuseppe drao ruke, Huan se nabijao u mene, grokui psujui
me, nazivajui me bezbonim imenima kakvim nijedan mukarac ne bi zvao ni
najgoru kurvu, dok mi se od pritiska ljunak zabijao u kou. Izgledalo je da sve
traje itavu poniavajuu venost. Sve vreme ovog ina terala sam sebe da
budem odvojena od uasa koji se deavao da se udaljim od besa koji se graniio
sa ludilom: Nisam ovde, rekla sam sebi. Ja nisam ovde i ovo se ne dogaa...
Borila sam se da ne vritim, ve sam umesto toga pokuavala da prizovem
seanja iz detinjstva, sebe, sigurne i srene, kako se igram sa bratom Alfonsom.
Uvreda koju mi je Huan naneo previe ga je uzbudila. Nije mnogo prolo
pre nego to je vrisnuo, propeo se iznad mene i kolutao oima.
S dubokim uzdahom, povukao se sa mene namerno grubo. Njegova topla
tenost prolila se po mojim nogama. Tako, kuko. Sad moe da kae da si
bila s mukarcem. Izvukao je jednu moju ruku iz Giuseppeovog stiska i zurio u
moj mali prst, na kome sam nosila prsteni od zlata, koji mi je dala majka.
Uspomena, rekao je, smejui se. To mi je potrebno od moje nove
ljubavnice, kako bih se uvek seao ovog trenutka. Skinuo mi ga je, a zatim
ustao, pobedniki i razmeui se. Pa, dona Sancha, ako imate malo razuma u
toj Vaoj enskoj glavi, ostaviete Cesarea i doi ete kod mene, molei me za
jo.
Umesto odgovora, pljunula sam ga. Na nesreu, Giuseppe me je jo uvek
drao, tako da moja pljuvaka nije stigla do svoje mete. Huan se nasmejao dok
je vezivao nakitnjak, a zatim je rekao svom slugi: Uzmi je, ako eli. Meni to
nita ne znai. Sve pike su iste. I otiao je epurei se kao paun.
to se tie sluge, nagla sam glavu unazad, kako bih bolje videla njegove oi
i proaputala: Samo me pipni i kunem se, izgubie ivot.

Na moje zaprepaenje, odgovorio mi je: Oprostite mi, madona. Da bih

sauvao sopstveni ivot, pomogao sam u ovom inu, ali ja Vas vie neu
povrediti i moliu se svaki dan Gospodu da mi oprosti, iako to od Vas ne
oekujem. Zatim je otiao.
Okrenula sam se na bok i odmah uzela svoj bode. Tokom okrutnog ina
nisam dozvolila sebi da zaboravim gde je tano na ljunku. Drhtei, vratila sam
ga u svoj pranjavi gornji deo haljine. Toliko su me obuzeli bes, sramota i bol da
sam jedva mogla da stojim. Nekako sam uspela ne samo da ustanem, saberem
se i s lica skinem uasnut izraz, ve i da naredim svojim nogama, koje su
podrhtavale, da hodaju.
***
Vratila sam se u svoje odaje i otpustila sve svoje dame osim dona
Esmeralde. Njoj sam dozvolila da me okupa i da stavi melem na najgore
modrice, a zatim da me obue u istu spavaicu.
Nakon toga sam poela da se tresem tako jako, da sam se plaila da e mi
se telo podeliti na pola. Zatim sam poela nezadrivo da brekem, kao oluja. Ali
nisam htela da plaem, iako sam joj na kraju, sve rekla.
Sve vreme dok sam joj govorila, Esmeralda me je drala, kao majka dete.

XVIII

Prolee 1497. - leto 1497.

Te veeri, poslala sam po Esmeraldi tajnu poruku koju je samo moj Cesare
mogao da razume: crna dama je bolesna. Nisam bila raspoloena da
objanjavam nikome ta se tog dana desilo, pa sam no provela samo sa dona
Eesmeraldom, sa kojom sam delila krevet i ije mi je tiho i neosetno prisustvo
prualo veliku utehu.
Iz potovanja prema mojoj patnji, Esmeralda je samo jedno progovorila,
neno, ali u isto vreme i surovo:
Ne bojte se, moja Sancha. Bog je svedok zloina nad Vama, i tokom
vremena, On e se osvetiti.
Narednog jutra, nisam bila sigurna da li uopte da kaem svom ljubavniku
za zloin njegovog brata. Plaila sam se da bi Cesare mogao da izgubi glavu i da
nasilniki reaguje, iako sam i sama sanjala da ubijem Huana. Ali vojvoda od
Gandije je bio Aleksandrov omiljeni sin i plaila sam se, kad sam ula da je
Cesareu pretio njegov roeni otac, da bi se Njegova svetost osvetio za bilo koje
zlo naneto Huanu.
Dva dana sam se pravila da sam bolesna, odbijajui Jofrea uz isti izgovor, a
zatim je Cesare takoe poslao poruku po Esmeraldi, molei me da se vidimo na
naem uobiajenom mestu, ako se malo bolje oseam.
Odgovorila sam da u se susresti s njim, jer mi je nedostajao, ali sam ve
izmislila izgovor zato ne bi trebalo da imamo seksualni odnos te noi. Modrice
koje su ostale na mojim leima, otisci svakog prokletog kamenia sa staze na
kojoj me je Huan uzeo, sporo su prolazile, kao i tragovi na mojim butinama i
zglobovima, ali su bili dovoljno vidljivi da izazovu pitanja.
Tako sam, pokrivena crnim velom, otila u dogovoreno vreme na
naznaeno mesto i tamo se nala, po prvi put, sama. Cesare me nije ekao kao
to je to obino inio. On se, zapravo, nije ni pojavio.
Moja prva reakcija, s obzirom na to da sam bila kraljevske krvi i po prirodi
nestrpljiva, bila je ljutnja. Kako se usudio da me tako uvredi?
Moja druga reakcija je bila strah. ta ako je saznao za Huanov zloin i ako
je povreen ili ubijen u pokuaju da istera pravdu?
Zadrala sam se u tami, nadajui se da e Cesare doi s objanjenjem koje
e umiriti moje sumnje, ali on nije doao i ja sam se zabrinuta vratila u svoju
spavau sobu.

Narednog dana, Cesare je bio zadubljen u posao u Vatikanu i nije se

pojavio na porodinoj veeri. Poslala sam donekle hladno pismo pitajui da li je
dolo do nesporazuma, ali proao je dan, zatim dva i ja nisam dobila odgovor.
Moja zbunjenost je rasla. ak i da je Cesare na udesan nain saznao za
Huanov zloin prema meni, to bi teko bilo razlog za njegovu iznenadnu utnju.
U najmanju ruku, pourio bi da me tei, da obea da e se osvetiti Huanu.
Dobila sam priliku konano, na jednoj od mnogih zabava koje je Lukrecija
prireivala. Odabrala je veliki balkon palate Santa Marija, koji je bio dovoljno
prostran da je na njemu moglo da se plee. Njegova svetost je sedela na tronu i
uivala nareujui ko e sa kim da igra. U jednom trenutku, zahtevao je da
Cesare i ja igramo zajedno. Sreom, muzika je bila glasna i nismo bili jedini par
na podijumu. To mi je dalo mogunost da se sasvim otvoreno obratim Cesareu.
Lukrecija je elela maskenbal. Ja sam nosila masku od perja obojenog u
plavo, dok je Cesare nosio jednu od pozlaene koe. Sa ili bez preruavanja,
njegov izraz lica bio bi jednako neitljiv.
Uzeo je moju ruku prilino hladno i ograniio na kontakt samo na onoliko
koliko je bilo neophodno za ples. Oiviene svetlucavom koom, njegove tamne
oi bile su nedokuive.
Nisi se obazirao na moje poruke, rekla sam, kad smo poeli da pleemo. S
tekom mukom sam uspevala da se ne uje bol u mom glasu. Oseala sam se
dvostruko ranjenom, dvostruko prevarenom. Zato nisi odgovorio?
Ne razumem, rekao je s hladnoom koja mi je sledila krv. Dona Sancha,
postavljate pitanje na koje ve znate odgovor.
Ja znam samo to, odgovorila sam, dok mi je glas drhtao od bola, da ne
eli da me vidi. Da si me osramotio time to si me naveo da te ekam, a da
nisi ni imao nameru da doe. ta je uzrok ove iznenadne surovosti?
Gnuanje u Cesareovom ponaanju i glasu bilo je nepodnoljivo. Pitaj
Huana.
Sledila sam se u pola koraka. Cesare je morao da me podstakne da
nastavim. Rekao ti je ta mi je uradio? Nisam mogla da verujem Onda,
molim te, kardinale, reci mi zato si ljut na mene?
Pogledao me je sa neizrecivim gaenjem i neko vreme nita nije rekao.
Naposletku je kazao: Ne razumem ta hoete da kaete, madona. U vezi ste sa
mojim bratom i pitate ta je uzrok moje ljutnje?
U vezi?, trgla sam se kao pogoena. Silovao me je protiv moje volje!
Cesare se nije pomerio. Postoji svedok koji kae drugaije.
I ti e pre poverovati toj osobi nego meni?
Madona, Huan nosi zlatni prsten Vae majke na laniu oko vrata simbol
ljubavi. Nosi ga tajno, da se ne vidi, ali ja sam ga video. Priznao mi je ljubav
prema Vama i Vau prema njemu, ne znajui da smo nas dvoje bili bliski.
Uzdahnula sam. Neko vreme sam ostala bez rei. Bila sam previe
ogorena isuvie povreena da bih znala kako da se izborim sa Huanovom
osvetom. Bila je to zaista jaka odmazda za to to sam ga odbila i jednom
oamarila pred svima. Svojim laima je unitio jedinu stvar koja me je inila
srenom otkako sam dola u Rim.

To je pogana lai, povikala sam. Kakav to ovek bi... Zastala sam borei
se da se priberem, jer sam sasvim prestala da igram i poela sam da viem.
Ostali koji su plesali blizu nas zurili su i uo se agor.
Toliko sam pobesnela da me nije bilo briga, ak i bez obzira na to to nas je
Aleksandar posmatrao mrtei se.
Prosiktala sam tie: Znam kakav ovek. Tvoj brat je zmija, najpodliji,
najnii stvor... Ne samo da je ukaljao moju ast, ve je izgovorio gnusnu la da
me kazni zato to sam ga udarila pred svima. Ukrao je taj prsten od mene.
Nisam otila kod tebe te noi, jer sam bila izmuena, pogoena bolom... i plaila
sam se da bi ti mogao neto ishitreno da uradi. Tako prenagljeno da sam se
plaila za tebe. Sad vidim da sam se grdno prevarila.
Ispod maske, njegove usne su se blago grile, ali nita nije odgovorio.
Dovedi svog svedoka Giuseppea, je li tako? Neka me pogleda u oi da
vidimo da li je u stanju da ponovi la, jer je on bio taj koji me je drao. Pritisni
ga i istina e izai na video.
Giuseppe je moj odani sluga ve godinama, rekao je Cesare. On prezire
Huana. Ne postoji nita to bi ga ubedilo da pomogne mom bratu da uini takvo
delo.
Neto oigledno jeste, kardinale. Zastala sam samo na reima, dok je
moje telo jo uvek uestvovalo u beznaajnim zaverama plesa, pratei ritam
muzike koja se inila nemelodinom. I Huan lae kad se pretvara da ne zna
nita o naoj vezi. Zapravo, ja sam ga i oamarila iste te prve noi, jer je rekao
da bih svejedno mogla da odem u krevet s njim kad sam ve spavala sa
dvojicom njegove brae.
Cesare je tu oklevao, ali onda ga je obuzeo povreeni ponos i odgovorio je:
Neu da dozvolim da budem rogonja, dona. Nema svrhe da se vie
raspravljamo na ovu temu.
Dakle, odgovorila sam polako, s dostojanstvom i pribranou koju nisam
oseala, birate da verujete Huanu umesto meni.
On nije odgovorio.
Va brat je, don Cesare, a ne ja, napravio budalu od Vas, kazala sam mu.
Zavrili smo ples ne progovorivi vie ni rei.
Te noi nisam ak ni pokuala da legnem u krevet. Ljubav me je liila mog
samopotovanja. Onoliko sam prekorevala majku zbog njene nerazumne
odanosti prema mom ocu, a sada sam se nala u istom poloaju. Poniena,
obukla sam svoj kratak crni kaput, stavila veo i krenula sama kroz tajni hodnik
koji vodi iz palate Santa Marija u crkvu svetog Petra. Straari su znali da treba
da me puste da proem. Kad me je vojnik koji je uvao Cesareovo predsoblje
video, diskretno je otiao niz hodnik dok sam ja pokucala na teka drvena
vrata.
Bili su kasni sati. Cesare je sam otvorio vrata, jo uvek obuen, i osetila
sam olakanje kad sam shvatila da san ni njemu nije lako dolazio na oi. Bilo
mi je jo lake jer sam ga zatekla samog.

Kad me je ugledao, prekrivenu velom i kako ne progovaram ni re nita

nije rekao, samo me je mrko gledao neko vreme, a onda mi odseno pokazao da
uem.
Odmah sam zbacila veo. Cesare, rekla sam, ne mogu da podnesem da
budem odvojena od tebe. Spremna sam da se ponizim da bih povratila tvoje
poverenje.
Stajao je ekajui da jo neto kaem. Sumnjiavo je nagnuo lepo lice sa
bradom, a ruke je prekrstio na grudima. Napravila sam prvi korak. Zbacila sam
teki kratki kaput, a zatim sam skinula crnu haljinu preko glave. U tren oka
sam stajala pred njim gola i ispruila sam ruke.
Ovde me je Giuseppe drao, za zglobove, rekla sam, okreui ih polako,
da bih bolje pokazala ukaste modrice. Onda sam se okrenula i pokazala mu
lea, za koja je Esmeralda rekla da jo uvek nose brojne tragove batenskog
kamenja. Delimino sam oekivala da u uti Cesarev uzdah saoseanja, da e
prokleti svog brata ali iza mene je dopirala samo tiina.
Pogledala sam ga jo jednom. Na licu mu se ogledala sumnja i ja sam se
ponizila do kraja rairivi noge.
Pogledaj. Pokazala sam mu butine i tamne modrice koje su napravile
Huanove grube ruke na bledoj koi.
Dugo smo utali. Crvenilo mi je udarilo u obraze, i ja sam polako pokupila
svoju odeu i obukla se. Ipak, nisam mogla da se nateram da ga ostavim.
ekala sam, oajna, dok mi je srce lupalo, eljna da vidim makar i najmanji
znak da sam ponovo pridobila njegovo poverenje.
Konano je lagano rekao: Ovo mogu da budu i tragovi velike strasti.
Zurila sam u njega, pogoena do zanemelosti. Napustila sam njegovu sobu
brzo da ne bi video dubinu mog bola.
Nisam se vratila u svoju postelju. Umesto toga, otila sam u mranu i
samotnu batu i tamo sam sedela, sleena od bola, dok zora nije poela da
smenjuje no.

XIX

Prolee 1497. - leto 1497.

Cesare i ja smo bili hladno utivi u situacijama kad nismo mogli da
izbegnemo jedno drugo. to se tie Huana, on se potrudio da se glasine o naoj
vezi proire celim Rimom. S druge strane, ostavio me je na miru, osim kad mi
je povremeno upuivao pobedniki pogled, posebno kad bi video da Cesare i ja
utke prolazimo jedno pored drugog. Oigledno je Huanu bilo dovoljno to to me
je jednom ponizio i nije imao potrebu da ponavlja uvredu.
Iako je Jofre uo glasine, uporno je bio nean prema meni, zbog ega se
moja potitenost samo produbila. Loe sam spavala i jela. Moj mu je slao
doktore da me pregledaju i da mi daju okrepu, ali oni nisu imali lek za bolest od
koje sam ja patila.
Cesareov lik mi je uvek bio pred oima. Nisam mogla da se otarasim
stalnih misli o njemu. Ipak, ta sam mogla da uinim da ga povratim? Ponizila
sam se zbog njega kao to nisam ni zbog jednog mukarca.
Nisam mogla da razumem kako je mogao da sumnja u moju ljubav i
odanost. Kako je mogao da mi ne poveruje kad je i sam video modrice? Kako je
mogao da misli da sam tako dvolina?
Odgovor mi je esto dolazio, ali svaki put sam pokuavala da ga uguim:

Samo ovek sposoban na veliku izdaju, moe da optui druge za isto.

Bila sam toliko izbezumljena da sam sasvim prestala da traim drutvo
drugih ljudi. Kad god sam mogla, odlazila sam u krevet. Pisma od moje majke i
Alfonsa, koja niti sam otvorila niti sam na njih odgovarala, gomilala su se na
mom nonom stoiu.
Lukrecija je primetila moju tugu, i na moje iznenaenje, dala je sve sebe da
je odagna. Pozivala me je na sveane rukove, sa jelima napravljenim da
izazovu moj izgubljeni apetit. Pozivala me je na jahanje i Piknike u prirodi.
Dirnuo me je njen trud. Kad god bismo nas dve bile same, pokuavala je da
bude moja prisna prijateljica, da sazna uzrok moje tuge.
Ali ja sam nepokolebljivo utala. Cesare je duboko u mene usadio saznanje
da, kad su u pitanju Borgie, postoji veza izmeu opstanka i dranja jezika za
zubima. Tako sam se ja smeila i prihvatila Lukrecijino prijateljstvo, ali nita
nisam objanjavala. Jednog dana, Lukrecija je sa dve svoje dvorske dame dola
u moju sobu.
Hajde!, kazala je. Idemo da damo milostinju siromanima!

Udobno sam se smestila u krevet, bila sam bezvoljna i bilo mi je dosadno.

Previe je hladno, alila sam se. Zapravo, nebo je bilo bez oblaka, blistavo od
sunca.
Govori gluposti!, ree Lukrecija. Prila je mom krevetu, uzela knjigu iz
mojih ruku i podigla me.
Napolju je prelepo! Hajde da ti naemo odgovarajuu haljinu!
Otile smo u moj veliki garderober i ona je, kao da je dona Esmeralda koja
me sprema za bal, odabrala jednu od mojih najlepih haljina od tamno-zelenog
baruna i fine svile zelene poput mora, iji rukavi su bili protkani pozlaenom
trakom. Kad smo obe bile pristojno okiene ona u safirno plavoj haljini rekla je:
Ah, Sancha! Previe si lepa da bi bila tako tuna! Pogledaj se najlepa
ena u Rimu. Kad te ljudi budu videli, pomislie da se nalaze u drutvu
boginje!
Samo sam mogla da se nasmeim na njenu ljubaznost. Bilo mi je teko da
poverujem da je ovo ona ista ena, koja me je posmatrala s toliko sumnje i
mrnje kad sam dola u Rim, ali njena briga za mene inila se iskrenom. Moda
je njeno poverenje, kada ga jednom zadobije, bilo potpuno. Moda sam je
pogreno procenila, a ona je tajno udela za ivotom koji je dobar i jednostavan.
Tako smo se odvezle u grad u lepim otvorenim koijama, ija lakirana
vrata su bila ukraena grbom Borgia: vatreno-crvenim bikom.
Nismo daleko odmakle kad su nas ljudi primetili i poeli da tre prema
koijama, blagosiljajui nas. Lukrecija se nagla prema meni i iz somotske torbe
sipala u moje krilo milostinju koju je trebalo da bacam siromanima.
Gledala sam nepomino u svetlucavu gomilu. Lukrecija, ovo su zlatni
dukati! Jednim dukatom seljak je mogao da kupi imanje, kuu... Ovo je bila
nezamisliva dareljivost.
Nasmejala se udno. Razlog vie da nas vole. Stajala je i bacala punu
aku novia u gomilu koja je ekala.
Uskoro su usledili snani usklici.
Pogledala sam je, lice joj je bilo rumeno od sunca, a oi sjajne od radosti
koju je oseala usreujui druge. Kako sam mogla da joj ne verujem? Nasmejala
sam se, uzela punu aku dukata i bacila ih usred gomile.
Giovanni Sforza, Lukrecijin mu koji je dugo bio odsutan, stigao je u
januaru. Oigledno vie nije mogao da se ne obazire na papine uestale uporne
poruke da se vrati i da bude pravi mu Lukreciji.
I tako je Sforza kad se vratio u Rim bio doekan bez fanfara koje su bile
namenjene samo za papinu decu i naravno bez proslave. Giovanni, grof od
Pesara, uopte nije ostavljao utisak svojim izgledom. Bio je visok mrav i
nezgrapan. Imao je izraenu Adamovu jabuicu i krupne, izbuljene oi, tako da
je izgledao kao da je stalno uplaen. I karakter mu je bio isto tako neprijatan: u
pogrenom trenutku bi preterano iskazivao svoja oseanja, u drugoj prilici bi
ustuknuo. Pretpostavljala sam da ga je Aleksandar odabrao zbog njegove
prilagodljivosti. Lukrecija bi trebalo da lako izlazi s njim na kraj.

Ali niko nije raunao na to koliki je Giovannijev strah. Bio je dovoljno

mudar da se plai Borgia, posebno zato to je njegova rodna drava Milano,
kojom je vladala njegova mona porodica, bila dovoljno nerazborita da podri
francuskog kralja Charlea tokom njegovog napada. Barem je njegova
zabrinutost bila zvanino pripisivana tome.
Tri meseca je Sforza igrao ulogu Lukrecijinog mua, prilino uplaen, jer
mu je prema prii sluga, Njegova svetost dala da bira izmeu dolaska svojoj
eni... ili nesigurne i nejasne sudbine. Brani drugovi su bili ljubazni jedno
prema dugom u javnosti i viani su zajedno samo onoliko koliko su to okolnosti
zahtevale.
Ali, ako je i postojala neka naklonost meu njima, ja je nisam videla.
Lukrecija je igrala svoju ulogu supruge sa velikim dostojanstvom, dok ju je
Giovannijeva oigledna elja da bude na drugom mestu sigurno veoma
poniavala. Dala sam sve od sebe da Lukreciji skrenem panju sa te bolne take
malim pustolovinama, kao to je ona to uinila za mene.
Ali, Giovanniju se nije desilo nita loe. U najmanju ruku, papa i njegova
deca inili su sve da se Sforza osea dobrodolim i potovanim. Na svim
ceremonijama, njegovo mesto je bilo odmah ispod Huanovog i Cesareovog.
Zapravo, na praznik Cveti, Giovanni je bio jedan od retkih kojima je bilo
dozvoljeno da prime svetu palmu koju je blagoslovio Njegova svetost.
Ali na jutro Velikog petka, Sforza je u zoru izjahao i pobegao nazad u svoj
rodni Pesaro, odakle nisu mogli da ga privole da se vrati. Kruilo je mnogo
glasina. Po jednima, Sforzin sluga je uo Lukreciju i Cezarea kako kuju zaveru
da ga otruju; to se najee govorkalo. Ali najokrutnije rei nisu se ule u
aputanjima torokua, ve su dole od samog Giovannija. Te optube se usudio
da uputi samo iz sigurnosti svoje tvrave u Pesaru. Njegova ena je bila
nepristojna pisao je javnim, nesuvislim pismima objanjavajui poloaj u kome
se nalazi.
Bilo je nagovetaja da je taj nedostatak pristojnosti bio toliko straan, da
preko ega nijednog normalnog mua ne bi mogli da ubede da tolerie.
Odmah sam shvatila: Sforza je video isto to sam ja videla izmeu pape i
Lukrecije. Znao je ono to sam ja znala. Oigledno je saznao za nedopustivu
vezu ubrzo nakon venanja sa papinom erkom. I njegovi nervi mu nikada nisu
dozvolili da ivi pod takvim pritiskom.
Nisam mogla da krivim tog oveka, ali me je dua bolela zbog Lukrecije.
Izgledala je kao da joj je laknulo kad se vratio, a sada je in njegovog bekstva
prouzrokovao vrtlog glasina oko njenog imena. Niko se nije usuivao da govori
loe o Njegovoj svetosti, ili da ga optui da inicira incest, ali Lukrecija nije bila
poteena. Kurva, tako su je zvali papina ena i erka.
U Firenci, Savonarola je sa neuobiajenom jarou grdio grehove u Rimu,
idui tako daleko da poziva na nasilje protiv pape i njegove crkve. Svetenikreformator pisao je vladarima evropskih naroda, zahtevajui od njih da otmu
tijaru od Aleksandra. Molio je francuskog kralja Charlea da nasrne dole na
Italiju i ponovo donese pravdu.

Papa se odmah bacio na posao ponitenja Lukrecijinog braka i

ekskomunicirao je Savonarolu u maju.
Lukrecija je to sve podnosila sve dok je mogla, a onda je u junu, bez znanja
ili saglasnosti Njegove svetosti, odabrala nekoliko dama i povukla se u oblinji
dominikanski samostan San Sisto. Postae, rekla je ocu, opatica. Zavrila je sa
brakom i mukarcima.
Aleksandar je bio besan. erka sposobna za brak bila je korisno politiko
orue, kojeg on ne bi da se odrekne. Nekoliko dana po Lukrecijinom dolasku u
samostan, poslao je po nju naoruane vojnike zahtevajui da kaluerice predaju
Lukreciju jer bi bilo najbolje da se o njoj brine otac.
Ovo je u Rimu izazvalo jo vie govorkanja. Vidite? Ne moe ni dana da

podnese da bude bez nje.

Nastojnica samostana, asna sestra Girolama, suprotstavila se vojnicima
sama. Bez sumnje, bila je hrabra i vrlo elokventna ena, jer su vojnici napustili
San Sisto bez svog plena, to je izazvalo Aleksandrov bes. Lukrecija nije htela
da se vrati. Poela sam da verujem da je bila prinuena na incestualni odnos sa
svojim ocem i tada sam oseala duboko, iskreno saaljenje prema toj eni.
U meuvremenu, Aleksandar se ohladio i dozvolio Lukreciji da ostane u
San Sistu. Mislio je da e joj postati dosadno da ivi kaluerskim ivotom i da
e poeti da ezne za svojim zabavama.
Ali postojala je jedna stvar koju on nije znao, a koju sam ja uskoro otkrila.
Otila sam u tajnosti da posetim Lukreciju u San Sisto i jedna od sestara u
beloj odori bez rei me je ispratila u njene odaje. Lukrecijine odaje teko da
behu spartanske. Bile su to raskono opremljene, velike sobe koje su bile
izgraene posebno za posete plemstva i Lukrecija je uredila da joj donesu vei
deo njenog nametaja, kako bi manje eznula za domom.
Ali, ona nije bila tu. Doekala me je Pantsileja, koja je bila jedva malo
starija od Lukrecije, ali je imala dranje mnogo zrelije ene. Pantsileja je bila
lepa, srdana i blaga osoba, vitka i lepa. Crna kosa bila joj je zabaena pozadi,
otkrivajui strog i privlaan razdeljak. Danas je njeno uobiajeno glatko elo
bilo izborano zbog brige oko njene tienice.
Kako je?, pitala sam, donekle zabrinuta zbog dona Pantsilejinog izgleda.
Madona Sancha, rekla je tuno, i poljubila mi ruku. Govorila je iskreno
jer smo bile same. Lukrecijine druge dve slukinje otile su s njom u kapelu, a
Peroto je poslata u kuhinju. Tako mi je drago to ste doli. Nikada je nisam
videla ovako uznemirenu zbog neega. Ne jede, ne spava. Plaim se... madona,
zaista se plaim da e uiniti neto drastino.
Na ta mislite?, upitala sam otro.
Mislim da bi ona..., Pantsilejin glas se pretvorio u apat, ...mogla bi da
pokua da prekrati sebi ivot.
Ta reenica me je tako uasnula da nisam znala ta da odgovorim, to je
bilo dobro, jer smo u tom trenutku ule korake koji se pribliavaju. Vrata sobe
su se uskoro otvorila i Lukrecija se pojavila okruena svojim damama.

Obuena sasvim u crno, bila je blea nego to sam je ikad videla, sa

senkama ispod oiju. Svaki trag njene ranije ivosti potpuno je nestao i bio je
zamenjen tmurnim izgledom, od koga mi se srce kidalo.
Dona Sancha!, rekla je i uputila mi avetinjski osmeh. Zagrlile smo se i
lako sam osetila njene kosti kroz meso. Izgubila je mnogo na teini. Kako mi je
drago to te vidim!
Mnogo si mi nedostajala, iskreno sam rekla. Dola sam da vidim kako
si.
Lukrecija je odmahnula rukom, otputajui svoje dame u drugu prostoriju
kako bismo mogle nasamo da razgovaramo. Pa, rekla je, dok joj je jo uvek na
usnama igrao nesretni osmejak, kao to vidi.
Sela je dole na veliki podni jastuk. Smestila sam se pored nje i ozbiljno je
uhvatila za ruku. Lukrecija, molim te. Zabrinuta sam zbog tebe, ali je i
Pantsileja jako zabrinuta. Bila si tako dobra prema meni i ne mogu da
podnesem da gledam kako te neije pakosne rei povreuju.
Potpuno me je zaprepastila kad je briznula u pla. Neko vreme sam je
grlila i pustila da jeca na mom ramenu, pokuavajui da zamislim sebe na
njenom mestu. Ovo je zaista udno i strano mesto. Onda me je jo vie
zapanjila kad je podigla pogled i rekla: Jo je gore nego to misli, Sancha.
Mislim da sam u drugom stanju.
Nisam mogla da doem sebi.
Giovanni nije otac, nastavila je glasom koji je podrhtavao. Ako bih ti
rekla
Podigla sam ruku. Znam ko je otac. Zurila je u mene zaueno.
Ali neemo izgovarati njegovo ime, rekla sam joj. To me moe kotati
ivota. Hajde da se dogovorimo. Mogu da saoseam sa tvojom situacijom, ali da
se isto tako dogovorimo da nikada ne izgovorim ime oca. Tako ne moemo rei
sa sigurnou da znam istinu.
Sancha, kako si...?
Tebe ni za ta ne krivim, Lukrecija. Srce mi tuguje to te gledam u tako
tekom poloaju. Mogu samo da ponudim svoje prijateljstvo i pomo.
Posmatrala sam njen izraz lica dok se radoznalost ponovo pretapala u
tugu. Drala sam je, zahvalna to moj ivot nije toliko ispunjen patnjom.
Konano je uspela da se sabere i poela da me posmatra. Hoe li da mi
uini neto?, upitala je na nain koji je uznemirujue liio na obeanje na
samrtnikoj postelji. Hoe li oprostiti Cesareu to se ogreio o tebe?
Ukoila sam se. Istog asa sam bila povreena i ljuta od pomisli da se
Cesare poverio nekome rekavi mu za nau ljubav i posebno za moj strani
susret sa Huanom, ak iako je ta osoba bila njegova sestra.
Mora da shvati da je Cesare oajan bez tebe, bila je uporna. Ispao je
budala, jer su ga ene izdale mnogo puta... a tvoja lepota ga ini neverovatno
ljubomornim. Ali, nikad ga nisam videla toliko zaljubljenog kao to je zaljubljen
u tebe. Imaj milosti prema njemu, Sancha.
Neka Cesare govori u svoje ime, hladno sam odgovorila. Tek tada u mu
odgovoriti.

Vratila sam se u palatu Santa Marija. Ni na trenutak nisam poverovala da

je Cesare promenio miljenje. Imala sam oseaj da je Lukrecija samo bila
ljubazna, pokuavajui iz oseanja odanosti da izgladi stvar meu nama. Ali,
sat vremena nakon to je sunce zalo, zaulo se kucanje na vratima i mlada
sluavka je dala zapeaeno pismo dona Esmeraldi.
Zgrabila sam ga od nje i proitala ga sama na balkonu koji gleda na batu.
Bilo je napisano Cesareovim preciznim, odmerenim rukopisom:

Najdraa moja Sancha,

Bio sam najvea budala na svetu kad sam posumnjao u tebe i ne
zasluujem nita osim kazne u poslednjem krugu pakla. Tu kaznu u sigurno
osetiti na svojoj koi i u ovom ivotu ako ne bude imala milosti i dola da se
vidimo veeras... Ali ni ne zasluujem nita bolje. ekau te, sa svojim srcem u
rukama kao poklonom. Ipak, ako odlui da ne doe, u potpunosti u razumeti
i ostau tvoj, zauvek.
Cesare
Nisam elela da idem. Htela sam da ga kaznim, da ga nateram da eka,
kao to sam ja ekala dok je moja nada polako umirala. Zatim sam htela da
idem: da njegovo srce zaigra od radosti kad me vidi, samo da bi se slomilo na
pola kad ga pljunem u lice. elela sam da idem: da ga zagrlim, da se radujem
to je ponovo moj, da apuem zakletve na venu ljubav.
Na kraju sam otila.
Cesare je znao ta da uradi da bi pridobio nekoga. Kad me video, pao je na
kolena, a zatim pritisnuo elo na ljunak. Neu ustati dok mi ne oprostite
madona.
Prouavala sam ga trenutak, mislei na Huana, seajui se otisaka koje su
kamenii ostavili na mojoj koi mislei, na uvredu i bol koje sam oseala od tog
dana. Konano sam rekla Ustani. I zabacila sam veo.

XX

Leto 1497.
Te noi, moja afera sa Cesareom nastavila se uz svu preanju strast.
Zakleo se da e se osvetiti Huanu, ali u trenutku i na mestu gde e to biti
prikladno. Uutkala sam ga. ta bismo mogli da preduzmemo protiv Huana,
zenice papinog oka, a da ne dovedemo u opasnost svoje ivote? Sve to sam
elela od Cesarea bilo je da me uveri da sam zauvek zatiena od Huanovog
dodira i na ovo se zakleo sa vatrenou koja je bila zastraujua.
Narednog jutra, odvezla sam se nazad u San Sisto da posetim Lukreciju.
Ovog puta, bila sam naoruana testima i poslasticama, raunajui da u time
dovesti u iskuenje njeno izbirljivo nepce. Bio je poetak juna i vreme je bilo
izuzetno lepo. Svo miriljavo cvee je procvetalo. Bila sam toliko ushiena
nakon susreta prethodne noi sa Cesareom da sam oseala krivicu to odlazim
da posetim Lukreciju, iji je ivot bio duboko nesrean.
Dola sam u Lukrecijine samostanske odaje i saznala da je opet u kapeli:
Pantsileja me je pozdravila, ovog puta jo uzrujanija. Otpustila je ostale sluge
kako bismo nas dve ostale nasamo i tek onda mi je pokazala zvanini dokument
koji je leao na stolu.
Dovoljno sam znala latinski i proitala sam dokument u tiini, sve vie
zauena. Pisalo je da je Lukrecija bila lan porodice Sforza:

Triennium et ultra translata absque alia exus permixtione steterat nulla

nuptiali commixtione, nullave copula carnali conjuxione subsecuta, et quod erat
parata jurara et indicia ostreticum se sublicere.
Sledio je stidljivi Lukrecijin potpis.
Bio je to zahtev za razvod, koji je dozvoljen po papskom zakonu, ukoliko,
kako je u dokumentu pisalo, brak nije bio konzumiran tri godine. Pored toga,
Lukrecija je pristala da je pregledaju babice, kako bi dokazala da je nevina.
Pantsilejine krupne crne oi bile su nemirne. Njegova svetost ve prima
ponude od prosaca. On na ovo gleda samo s politike strane, ne brinui se za
Lukrecijina oseanja. Rekla mi je da e pre umreti nego da se ponovo uda.
udno je govorila, madona, kao da se oprata...

Prila je blie i tiho rekla: Mogla bih da nastradam to Vam ovo govorim,
dona Sancha, ali prihvatam taj rizik ako u spasiti Lukrecijin ivot. Ona ima
zalihe kanterele, a neto od toga je ponela sa sobom...
Namrtila sam se zbog nepoznatog naziva. Kanterela?
Bila je iznenaena mojim neznanjem. Otrov po kome su Borgie poznate.
Veoma smrtonosan. Plaim se da Lukrecija namerava da ga sama uzme, vrlo
skoro. Plakala je dok je potpisivala dokument, dona Sancha. Mislim da je sad
otila da se oprosti od Boga.
Bila sam zaprepaena. Zato mi govorite takve tajne? ta ja mogu da
uradim?
Traila sam kanterelu najbre to sam mogla da bih je sklonila od nje, ali
nisam uspela da je pronaem na mestu gde je bila sakrivena. Moete li da mi
pomognete?
Zurila sam u nju. Traila je od mene da ugrozim svoj ivot, ali sam se
prisetila da je to bilo za Lukrecijino dobro, one koja je bila tako dobra kad me je
oaj obuzeo. Klimnula sam glavom u znak pristanka.
Nalazi se u maloj, zatvorenoj boici, napravljenoj od zelenog venecijanskog
stakla, Pantsileja je nastavila brzo. Pregledala sam njen sanduk, njen nakit,
ali postoji mogunost i da ga je stavila u neku od svojih haljina. Pokazala je
prema velikom ormanu.
Otila sam do njega i otvorila vrata, dok je Pantsileja ponovo otvorila
sanduk i bacila se na posao. Lukrecija je ponela samo etiri neugledne haljine
sa sobom. Nije dola da se drui ili da se dugo zadrava.
Razumela sam potrebu plemkinje za obmanom i zatitom: sve moje haljine
imale su male korice za bode u korsetu. Moda je Lukrecija smislila neto
slino...
Kako bih pregledala haljine kako treba, morala sam da zakoraim u sam
ormar. Rukavi su bili najloginije mesto i zato sam tamo poela da traim.
Tek to sam poela da prelazim rukama preko tkanine kad sam zaula
muki glas u hodniku, veoma poznat, koji je zvao Lukreciju. Pre nego to sam
stigla da bilo ta uradim, dona Pantsileja je zatvorila vrata ormana iza mene
procedivi kroz zube: Ne pomerajte se, nita ne govorite.
Ovo je izgledalo smeno. Sve to je trebalo da uradim bilo je da iskoraim iz
ormara, zatvorim vrata, i ponaam se nevino. Sakrivanje bi izazvalo veliku
sumnju ako bi me otkrili. Zato bi Pantsileja elela da sa uva moje prisustvo
kao tajnu? Ali sad je ve bilo gotovo. Mirno sam stajala posmatrajui kroz mali
Prorez na vratima ormana kad je
Cesare uao u sobu, a zatim povrno preleteo pogledom preko dokumenta o
razvodu.
Pozovite Lukreciju, odseno je rekao Pantsileji, a zatim se postarajte da
budemo ostavljeni nasamo.
Potvrdno je klimnula glavom. Kad je otila da izvri njegovo nareenje,
umalo sam se pojavila, razmiljajui da kaem Cesareu da sam se sakrila,
elei da se naalim i da ga iznenadim, poto sam ula njegov glas u hodniku.
Ali, to je vie vremena prolazilo, moje pojavljivanje bi sve manje izgledalo kao

ala. Ipak smo se tek nedavno pomirili. I Cesare i Lukrecija bi popreko gledali
na takvu ludoriju, stoga sam ostala na svom udnom poloaju.
Cesare je koraao po sobi, estoko i ozbiljno. Oigledno je imao zadatak da
se pobrine za oeve poslove, ali nije uivao u tome. Tad su se pojavile Lukrecija
i njene dame. Kad je ugledala Cesarea, njeno dotada utueno lice se ozarilo.
Odmah je otpustila svoje slukinje i uhvatila brata za ruke. Oboje su
pogledali u odluku o razvodu.
Dakle, uinjeno je, ree Cesare.
Lukrecija je tuno uzdahnula, ali sigurno ne tako kobno kako se dona
Pantsileja plaila. U tonu joj se ulo jednostavno pomirenje sa neizbenim.
Uinjeno je.
Cesare je pogladio njen obraz, teei je. Postarau se da dobije prijatnog
mua. Nekoga vieg ranga od Sforze. Nekog mladog ovog puta, nekoga ko dobro
izgleda i ko je armantan.
Ne postoji niko armantniji od tebe. Stavila mu je ruke na njegova
ramena, a on ju je uhvatio oko struka.
Poljubili su se.

To nije bio zagrljaj brata i sestre.

Nepomina u ormanu, duboko i tiho sam uzdahnula, jer me je ovo saznanje
probadalo kao ma. Ljuljala sam se na talasu neizrecive odvratnosti. Vrtelo mi
se u glavi i pruila sam ruku, oprezno i tiho se oslanjajui na uglaano drvo da
ne bih pala.
Kad su se razdvojili, Lukrecija je rekla, Hou da dete ostane u porodici.
Matori skot je ubeen da je njegovo, Cesare je odgovorio. Ve sam ga
nagovorio da potpie tajnu bulu. Dete e biti Borgia i imae sva prava. Zna da
u se postarati da bude dobro zbrinuto.
Nasmejala se i uhvatila mu ruku. Poljubio je njen otvoreni dlan.
Sirota Lukrecija, rekao je. Ovo ti nije lako.
Tuno je slegnula ramenima. Ima i ti svoje probleme.
Huan je pajac. Samo je pitanje vremena kad e nam stvoriti pogodnu
priliku da ga se reimo.
Isuvie si strog prema njemu, neno ga je izgrdila.
Previe sam poten, odgovorio je. I jedini sam Borgia koji je dovoljno
inteligentan za mesto vrhovnog zapovednika.
Jedini mukarac Borgia, ispravila ga je Lukrecija i on se nasmejao.
Tano. Da si ti muko, ne bih imao anse za to mesto. Nadmudrila bi me
pre nego to bih se usudio i da pokuam. Pustio joj je ruku, zavio je dokument
u svitak, a zatim ga paljivo privezao trakom. Odneu ovo Njegovoj svetosti.
Hou li te videti sutra?
Njegov ton nije ostavio sumnju da bi poseta trebalo da bude vie nego
bratska.
Molim te. Lukreciji su se pojavile jamice na obrazima. Onda je zastala i
dodala, udnim glasiem: Budi fin prema Sanchi.
Namrtio se, zbunjen. Naravno, fin sam prema Sanchi. Zato ne bih bio?
Ona je bila dobra prema meni.

Biu fin, ree Cesare, a zatim je ivljim tonom dodao, ali kad postanem
kralj cele Italije, znamo ko e stvarno biti moja kraljica.
Znam, odgovori Lukrecija. Oigledno su o ovome razgovarali i ranije.
Ipak, ona je smatrala da treba da ponovi kad je Cesare krenuo ka vratima:
Budi fin prema Sanchi.
Pantsileji nije trebalo mnogo da se vrati i da smisli izgovor da nagovori
Lukreciju da izae iz sobe da bih ja mogla da pobegnem. Nita nisam rekla
Pantsileji o onome to sam videla i ula. Nisam sumnjala da me je ona gurnula
u orman, upravo da bih mogla da otkrijem istinu, jo opasniju od otkria

kanterele.
U trenutku u kojem sam krenula ne videvi se sa Lukrecijom, pronala
sam staklenu boicu, ubaenu u dep uiven u rukav jedne od Lukrecijinih
haljina. Sakrila sam je u svoj korset ne rekavi nikome nita.
Bila sam u takvom stanju da sam, kad sam odnela otrov u svoju sobu u
Santa Mariji, provela mnogo vremena razmiljajui da li i kako da ga
upotrebim.

XXI

Leto 1497.
Te noi sam poslala Cesareu poruku da sam bolesna. Zaista sam bila
bolesna u dui. Moj instinktivni oseaj da mi Cesare nije verovao jer je bio
sposoban na izdaju, bio je ispravan. Ali nikada nisam ni zamiljala dubinu
njegove dvolinosti: govorio je s takvim bolom, takvim besom o incestu svog oca
sa Lukrecijom, dok je istovremeno bio kriv za isto to. Nisam vie mogla da
verujem ni u ta to je Cesare ikada rekao.
Aleksandra su obmanuli da poveruje da je Lukrecijino dete njegovo, dok je
zapravo bilo dete njenog brata. Jednu misao sam beskrajno ponavljala u glavi,
dok sam zurila sa svog balkona u mrani vrt:

Kakva je ovo udovina porodica?

Nikome od njih nisam mogla da verujem. ak su i moja oseanja prema
Lukreciji postala uzdrana. Iako me je moda iskreno volela i molila svog brata
da bude nean prema meni, njena predstava o ljubavi i odanosti bila je
izvitoperena toliko da je to prosto neshvatljivo. Molila me je da se pomirim sa
Cesareom, iako je nameravala da ostane njegova ljubavnica.
Toliko sam bila ispunjena bolom te noi, toliko blizu ludila, da sam uzela
boicu kanterele i razmatrala da li da progutam njen sadraj. Mrzela sam
Cesarea svom svojom duom... i u isto vreme, ostala sam strahovito i estoko
zaljubljena u njega. To saznanje me je ispunilo beznaem. Kako nisam uspela
da primetim njegovu izdajniku prirodu? Sigurno je bilo znakova kao to je
jedva primetna hladnoa u oima, moda nestalni trag okrutnosti na usnama...
Od svih ljudi, trebalo je prva da ih vidim, jer sam ih videla i ranije, u oima i na
usnama mog roenog oca i mada nisu bile spolja vidljive kod Ferrantea, osetila
sam ih u njegovom zlom srcu.
Napustila sam balkon i iskrala se tiho kroz spavau sobu, gde je dona
Esmeralda spavala, napolje u predsoblje. Tamo, paljivo hodajui u mraku,
nasula sam sebi pehar vina i drhtavim prstima pokuavala da otvorim staklenu
boicu. Lik, kao iz snova, izrastao je preda mnom u tami: telo mog oca, kako visi
sa velikog svenjaka od kovanog gvoa, dok je luka u Messini stajala kao
kulisa iza njega.
Stisnula sam usne. Uspravila sam se i pogledala na boicu sa gaenjem. U
tom trenutku sam se zaklela sebi da me nita i niko, a posebno Cesare Borgia,

nikada nee nagnati da oduzmem sebi ivot. Nikada neu postati kukavica,
kakva je bio moj otac.
Celu tu no sam presedela na balkonu i proklinjala sebe to nisam u stanju
da obuzdam svoja oseanja prema Cesareu. Nisam znala koliko dugo e ona
trajati, ali sam bila odluna da im se, dokle god budem ivela, nikada vie neu
prepustiti.
Ujutru, s prvom zorom, napisala sam mu pismo navodei da bi s obzirom
na glasine koje okruuju lanove porodice u Vatikanu bilo najbolje da
prestanemo da se sastajemo bar za neko vreme, kako ne bismo jo vie
doprineli sablanjivim govorkanjima. Rekla sam dona Esmeraldi da ga isporui
jednom od njegovih slugu. Nije odgovorio, ni lino ni pismom. Ako je i bio
povreen ovom mojom molbom, nije to pokazivao javno, ali se ponaao prema
meni utivo.
Naredna dva dana nisam dolazila na porodine veere i odbila sam
Lukrecijin poziv da je posetim. Nisam mogla da podnesem da je vidim nakon
to sam saznala ta ona zna. Danima sam bila prikovana za postelju, iako
nisam spavala. Niti sam nou pronalazila mir. Umesto toga, sedela sam napolju
u mraku, zurei u zvezdano nebo i prieljkujui kraj patnjama.
Nastavila sam tako da poputam sama sebi dok se u kasnim nonim
satima dona Esmeralda nije pojavila na balkonu u spavaici.
Dona Sancha, morate prestati s tim. Razboleete se.
Moda sam ve bolesna, rekla sam nehajno.
Namrtila se, ali na licu joj je ostao izraz majinske zabrinutosti. Ponaate
se kao Va otac kada su ga obuzimali mrani dani.
I nestala je nazad u sobi.
Zurila sam za njom, kao gromom pogoena. Onda sam pogledala ponovo u
nebo, kao da tamo traim odgovor. Mislila sam na Jofrea, mog mua, oveka
kome sam dugovala bar svoje uljudno ponaanje.
Moda je on bio slabog karaktera, ali je ostao blage naravi usred ove
poronosti i za razliku od svoje nazovi brae, nikome nije eleo zlo. Zasluio je
dobru enu. Takoe sam razmiljala o Napulju i onima koje volim tamo.
Konano sam ustala. Nisam otila u krevet s nadom da u zaspati, ve sam
umesto toga otila u predsoblje i upalila sveu, a zatim sam nala pero i pare
pergamenta.

Dragi brate,
Mnogo je vremena prolo, otkako nisam ula od tebe nita o ivotu u
Napulju. Reci mi, molim te, kako ste ti i majka? Nemoj nita da propusti.
to se tie Huana, Cesare je bio u pravu kad je rekao da nee proi mnogo
vremena pre nego to prui priliku porodici da ga se otarasi.
Samo nekoliko dana nakon to sam poslala Cesareu poruku govorei da ne
bi trebalo vie da se sastajemo, kardinal Askanio Sforza, brat Ludovika Sforze,
vladara Milana, koji je u rodbinskoj vezi sa oklevetanim Giovannijem Sforzom,
odrao je veliki prijem u vicekancelarskoj palati u Rimu. Bili su pozvani mnogi

istaknuti gosti. Lukrecija je jo uvek bila zatvorena u San Sistu, ali Jofre me je
preklinjao da idem s njim.
elei da budem posluna ena, pristala sam, iako su na listi gostiju bila
imena dvojice ljudi koje sam elela da izbegnem, vojvodu od Gandije i njegovog
brata, kardinala od Valensije.
Vicekancelarska palata je neosporno bila velika: imanje je bilo tako veliko,
da smo bili primorani da se vozimo do ulaza u koijama, i uli smo u Veliku
dvoranu, triput veu od one u zamku Nuovo, dok su nas redom najavljivali. Mi,
Borgie, doli smo zajedno i predstavljeni smo onim redom po tome koliko smo
vani papi: Huan je bio prvi, skinuo je svoju kapu s perjem i mahao njome
gomili koja je oduevljeno uzvikivala vrhovnom zapovedniku. Zatim Cesare, tih
i u crnoj odei i na kraju Jofre i ja, princ i princeza od Squillacea.
Lepota okoline je oduzimala dah. Napravljena je velika, unutranja
fontana na tri nivoa. Bila je oiviena stotinama treperavih svea, ije svetio je
bojilo svaku kap vode u zlatnu boju. Podovi su bili posuti laticama rua, od
kojih je vazduh mirisao. Ovaj utisak je nadmaila samo predivna aroma hrane,
koju su sluge nosile na zlatnim posluavnicima. Prostorija je bila tako ogromna,
da je ak i velika, bela, mermerna statua velianstvenih golih mukarca i ene,
koji su po svemu sudei bili stari Rimljani, izgledala mala.
Silom sam se nasmeila, pozdravila one dostojanstvenike koje sam
poznavala i dozvolila da budem predstavljena onima koje nisam. Uglavnom,
dala sam sve od sebe da izbegnem Huana i Cesarea. Dok sam se etala ruku
pod ruku sa svojim muem kroz skup, sreli smo Giovannija Borgiu, kardinala
od Monreala, koji je bio svedok nae prve brane noi. Kardinal je postao jo
gojazniji i ono malo kose to se videlo ispod njegove crvene kapice postalo je
gotovo potpuno sedo, ali kao i uvek, dijamanti su svetlucali na njegovim
prstima.
Vaa visoanstva!, uzviknuo je sa oduevljenjem koje me je podsetilo na
njegovog roaka Rodriga. Kako mi je drago to vas oboje vidim! Lukavo je
osmotrio moje grudi, a onda je namignuo Jofreu i gurnuo ga laktom. Vidim da
rue jo uvek cvetaju.
Jofre se nasmejao, pomalo posramljen, ali je odgovorio: Postala je jo
lepa, zar ne, Vaa svetosti?
Kardinal se nacerio. Jeste. A Vi, don Jofre, postali ste pravi mukarac...
nema sumnje zato to imate pravu enu za suprugu.
Ljubazno sam se nasmeila, a Jofre se ponovo prigueno nasmejao. Upravo
smo hteli da krenemo dalje meu okupljene goste da se javimo ostalima, kad
nam se Cesare, na moje zaprepaenje, pridruio.
Don Giovanni, rekao je srdano, Izgledate zdravo i ilo kao i uvek.
Papin roak se nasmejao. ivot mi prija... kao to mogu da vidim, prija i
vama dvojici. Ali, Jofre, poeo je da zavereniki apue, nahrani svoju enu
nekim poslasticama. Pomalo je smrala. Da li je previe iscrpljuje, deae
moj?
Iznenaen, Jofre je otvorio usta da mu odgovori. Sreom, kardinalovu
panju u tom trenutku odvukao je na domain, Askanio Sforza, koji ga je

pozvao. Moj dobri i paljivi suprug me je pogledao, jer je ionako bio zabrinut za
moje zdravlje u poslednje vreme.
Uiniu to, rekao je. Idem da naem slugu da ti donese hranu. I otiao
je, ostavivi me nasamo sa Cesareom.
Pokuala sam da se udaljim ka drugoj grupi, ali Cesare mi je stao na put,
primoravajui me da ostanem nasamo s njim.
Sada ste Vi ta koja nije ljubazna prema meni, madona, ree Cesare
tonom ljubavnika koji optuuje. Razumeo sam Vae pismo i potujem Vau
elju za diskrecijom, s obzirom na okolnosti s mojom sestrom, ali...
Prekinula sam ga. Vie je od toga. Huan iri glasine o nama. Moramo da
uinimo ono to moemo da ih odagnamo. Pokuala sam da kontroliem izraz
svog lica. Borila sam se da se pretvaram da ovo inim za nae dobro, a ne zato
to ga prezirem. Ipak, u isto vreme, drugi deo mene je udeo za njim, to me je
ispunjavalo stidom i gnuanjem prema samoj sebi. Pogledala sam ga, tako
zgodnog, hladnokrvnog, tako elegantnog i tako zlog.
Priao je korak blie. Instinktivno sam se povukla unazad, priseajui se
kako obavija ruke oko Lukrecijinog struka i izgovara: ti e biti moja kraljica...
Ako ve postoje glasine, zato da patimo? Zato ne nastavimo kao i do
sada? Proveli smo samo jednu no zajedno, otkako smo se pomirili... Zastao je,
spustio glavu, zatim je uzdahnuo i ponovo je podigao. Znam da si u pravu,
Sancha, ali tako je teko. Daj mi barem malo nade. Reci mi kada mogu ponovo
da te vidim.
Bogu hvala, Jofre je iao ka nama. eljno sam se okrenula svom muu dok
mi je on pruao tanjir sa ueerenim bademom i guteraom. Okrenula sam se
hrani i dala sve od sebe da izbegnem Cesareov pogled. Dok sam jela, nau
panju je privukla glasna, pijana vika iz drugog ugla. Prepoznala sam glas dok
smo se svi okretali prema onome ko je izazivao buku.
Pogledajte lenje prodrljivce!, nerazgovetno je izgovarao Huan. U Pratnji
jednog od svojih kapetana, koji je u tom trenutku pokuavao da ga smiri,
pokazivao je prema jednom od gostiju: krupnom Antoniju Orsiniju, roaku
Giulijinog mua, a takoe i kardinala Sforce. Orsini je sedeo za stolom, pored
svoje debeljukaste supruge i dvojice sinova, obojica su bili biskupi i ba u tom
trenutku je trpao koliko god je mogao peene paetine u usta. Bio je veoma
zaokrugljen, toliko da je jedva mogao da spoji ruke preko velikog stomaka. Na
naduvenoj i mesnatoj glavi imao je najmanje tri podbratka, koje ak ni njegova
tamna brada nije mogla da sakrije.
Moda, don Antonio, vikao je Huan toliko glasno da su svi mogli da ga
uju, ne biste bili tako debeli da se niste predugo zadravali za stolovima
Vaih bogatih roaka! Neki su se kikotali.
Don Antonio je spustio preostalo pare mesa i odmahnuo svojim debelim,
masnoom obavijenim prstima.
Moda, don Huane, da niste tako brzo beali od svojih neprijatelja, ne
biste bili tako mravi. Mnogi u gomili su uzdahnuli s nevericom Huan je
izvukao svoj ma i zateturao se ka oveku koji mu se narugao. Platiete skupo
za svoju uvredu, gospodine. Izazvao bih Vas na dvoboj ali, budui da sam

gospodin, ne mogu da prihvatim da budem u prednosti nad nekim ko je tako

groteskno nesposoban za fiziki napor.
Don Antonio je ustao i zakoraio ka njemu. ak i ovaj mali napor ostavio
ga je bez daha. Ja sam potpuno sposoban da odgovorim na Va izazov,
gospodine, ali Vi niste gospodin. Vi ste samo kukavica i obino kopile.
Huan je zakiljio od besa. Bio je to isti nekontrolisani bes koji je jednom bio
usmeren ka meni. Oekivala sam da e se okomiti na njega. Umesto toga, bleda
lica i nem, okrenuo se na peti i krupnim koracima otiao iz palate.
Orsini se glasno nasmejao. Kao i uvek, kukavica. Vidite? Ponovo bei.
Askanio Sforza, koji je kao domain eleo da ublai sve neprijatnosti, dao je
znak muziarima da sviraju. Otpoeo je ples. Nekoliko ljudi me je zamolilo da
igramo, ali sam ih sve odbila. Uskoro sam apnula Jofreu da sam umorna i da
elim da se vratim kui. Potraio je kardinala Sforzu kako bismo mogli da se
oprostimo. Ali prekinula nas je glasna gungula na ulazu u dvoranu. Na opte
uenje, tuce naoruanih papskih straara umariralo je isukanih maeva i
preteeg izgleda.
Traimo don Antonija Orsinija, rekao je komandir. Kardinal Sforza je
pourio napred. Molim vas, molim vas, rekao je komandiru. Ovo je privatna
rezidencija i privatni nesporazum izmeu dvojice gostiju i to nesporazum koji
nije veliki i koji je nastao pod uticajem vina. Nema potrebe za tako estokim
odgovorom.
Ja sam ovde po volji Njegove svetosti, pape Aleksandra, odgovori oficir I
vrhovni zapovednik i Njegova svetost bili su oklevetani. Ne moe se prei preko
takvog zloina.
Pustio je svoje vojnike da prou pored zapanjenog kardinala. Na nae oi
su uhvatili nesrenog don Antonija. Ovo je neuveno!, povikao je dok je
njegova ena plakala i krila ruke. Neuveno! Nisam uinio nita zbog ega bi
trebalo da budem uhapen.
Ali, vojnici nisu ni nameravali da ga zarobe. Umesto toga, odvukli su svoju
rtvu napolje, na teritoriju imanja, gde su dvojica vojnika ve privezala dugi
konopac o staro drvo masline. Dve velike baklje gorele su na obe strane.
Namera je bila da ovom dogaaju prisustvuju svedoci. Mi, gosti, pratili smo ih
oamueni. Kada je video omu koja ga je ekala, don Antonio je pao na kolena i
vrisnuo. Izvinjavam se! Molim vas, dosta je bilo! Recite vrhovnom zapovedniku
da ga molim za oprotaj i da u se izviniti pred kim god on zaeli!
Ovo e sigurno zaustaviti ovu ludoriju, pomislila sam. Ali komandir nije
nita rekao, jedva da je klimnuo glavom svojim vojnicima koji su gurali don
Antonija ka njegovoj propasti, dok je on jeao i drhtao. Tekom mukom su mu
vojnici pomogli da se popne na hoklicu ispod drveta. Sve do poslednjeg
trenutka, nisam verovala da e se to dogoditi. Mislim da niko od nas nije.
Uhvatila sam Jofrea za ruku, Cesare mi je bio s druge strane. Nas troje smo
zurili, skamenjeni od uasa.
Morali su da olabave omu da bi je stavili oko don Antoniovog debelog
vrata. Kada su je ponovo pritegli, bestidno je jecao. Iznenada, komandir je dao
znak vojnicima da utnu hoklicu.

Gomila je jedva disala, u neverici. Samo Cesare nije pustio ni glasa. Don
Antonio se njihao pred nama na hladnom nonom vazduhu, oi su mu bile
irom otvorene, izbuljene, beivotne. Niko nije progovarao ni re, tako da se
neko vreme ulo samo kripanje grane, dok se teko telo ljuljalo napred-nazad.
Pogledala sam u stranu, prvo u Jofrea, ije su nene crte lica bile ukoene
odavajui isti uas. A onda sam pogledala u Cesarea.
Kardinalov upiljen pogled bio je napregnut, zamiljen, kao da ambiciozni
um radi punom parom. Zurio je pravo u don Antoniovo telo, a zapravo gledao
kroz njega; u ansu koja je leala iza njega.
Nedelju dana kasnije, sredinom juna, kad je Lukrecija bila u San Sistu
jedva dve nedelje, Vanoca Katanei priredila je porodinu zabavu u ast njenih
sinova. Jofre i ja smo prisustvovali, zajedno sa Cesareom i Huanom, u svoj
svojoj nadmenosti, kao i sa kardinalom Borgiom od Monreala.
Da bi se iskoristilo lepo vreme zabava je bila napolju u vinogradima koje je
Vanoca posedovala. Za nas i nae dvorane bio je postavljen veliki sto ukraen
cveem i zlatnim kandelabrima i okruen mnogim bakljama. Iako je proslava
poela popodne, postojala je namera da se produi do kasno u no.
Drala sam Jofrea za ruku, dok smo stizali na imanje pod pratnjom. Jo
uvek se preputao kurtizanama i velikim koliinama vina, a ja sam se pravila
da ne vidim takvo ponaanje. Umesto toga, usredsredila sam se na njegovu
dobrotu i odluila sam da se posvetim tome da mu udovoljavam najbolje to
mogu, jer nisam znala kako drugaije da svom ivotu dam smisao.
Kad smo stigli na mesto gde se odravala zabava, predstavljena sam
njegovoj majci po prvi put. Vanoca je bila naoita ena, kestenjaste kose i
dostojanstvena i sigurna u sebe. Posle raanja dece postala je malo punija u
struku, ali je i dalje imala privlanu figuru, sa punim grudima i izduenim,
nenim rukama i akama. Oi su joj bile blede kao i Lukrecijine. Njeno lice je
bilo kao Cezareovo. Snanih vilica, sa izvajanim jagodicama i pravim,
istaknutim nosem. Danas je bila obuena u svilu golubije sive boje, koja je
isticala njene oi i vatrenu kosu.
Pustila sam Jofrea i prihvatila Vanocine pruene ruke. Prouavala me je
na nain koji je bio istovremeno i proraunat i srdaan. Vae visoanstvo. Dona
Sancha. Zagrlile smo se, zatim se povukla unazad da bi me prouila i saekala
je dok se Jofre nije udaljio dovoljno da ne uje i rekla: Moj sin Vas voli veoma
neno. Verujem da ste mu dobra ena.
Uzvratila sam joj pogled, otvoreno i iskreno. Dajem sve do sebe, dona
Vanoca.
Nasmejala se ponosna i zadovoljna zbog svoja tri sina, kad se Jofre susreo
sa Huanom i Cesareom i dobio pehar vina od sluge. Dobro su se snali, zar ne?
Jesu, dona.
Hajde da im se pridruimo.
Tako smo i uradile. Odmah sam primetila da Cesare nije bio obuen u svoj
uobiajeni crni sveteniki ogrta, ve u prelepu skerletnu tuniku, izvezenu
zlatnim nitima. Huan je, kao i obino, bio obuen upadljivo u, poput rubina

crveni i zlatni brokat i svetloplavi barun. Ipak, kardinal od Valensije izgledao

je daleko privlanije.
Stala sam pored Jofrea, uputila neophodan osmeh i klimnula glavom
dvojici njegove starije brae. Vaa svetosti, rekla sam Cesareu, skreui
pogled dok me je ljubio u obraze, kao to su porodine veze nalagale. Vrhovni
zapovednie, rekla sam Huanu. Na moje iznenaenje, nije bilo zluradog
pogleda u oima vojvode od Gandije, ni izazova, ni prikrivenog besa. Njegov
poljubac je bio utiv i hladan. Ponaao se kao neko ko je bio kanjen. Pozdravila
sam ostale goste. Kad je dolo vreme da priemo stolu, Vanoca me je uzela za
ruku i strogo rekla:
Hajde, Sancha. Odredila sam mesto za svakoga.
Na moje zaprepaenje, stavila me je izmeu Huana i Cezarea.
Sreom, na poetku veere svima su nam panju odvlaile zdravice, koje je
drala glava ovog skupa, Vanoca. Prvo je nazdravila Huanu. Za vrhovnog
zapovednika, izgovorila je dona Vanoca sa oduevljenjem, koji e nam svima
doneti mir i blagostanje.
Ovo je izazvalo uzvike odobravanja kod Huanovih dvorana. Duboko se
poklonio, kao milostivi suveren.
Za mudri i uenjaki rad kardinala od Valensije, izgovorila je Vanoca
zatim. Poneko je neto utivo promrmljao, a onda je usledila poslednja zdravica.
Za princa i princezu od Squillacea. Ovo je pozdravljeno osmesima bez
rei.
Veera, iako beskrajna, nije prola toliko loe koliko sam se plaila. Huan
mi nije rekao ni re. Razgovarao je sa kardinalom Giovannijem Borgia, koji je
sedeo sa njegove desne strane. to se tie Cezarea, on bi povremeno uhvatio moj
pogled, dok me je posmatrao alosno i moleivo. Jednom je pokuao da mi neto
apne dok ostali nisu gledali, ali sam ga neno odgurnula, rekavi: Ovo nije
dobar trenutak, kardinale. Hajde da ne uzrokujemo sebi dalju patnju,
razgovarajui o naoj situaciji.
Nije mi dao mira i proaputao je: Pogledajte se, dona Sancha izgledate
izmueno, smrali ste. Priznajte: oajni ste, kao i ja. Ali vidim kako se sada
drite Jofrea. Nemojte mi rei da ete dozvoliti da neto tako smeno, kao to je
krivica, uniti nau ljubav.
Pogledala sam ga, pogoeno. Nisam mogla da poriem svoju tugu, ali njen
uzrok je bio daleko dublji nego to je Cesare pretpostavljao. Okrenula sam se od
njega. Vie nita nismo rekli jedno drugom. Konano je sunce zalo i svee i
baklje su upaljene.
U ovo vreme, jedan neznanac nam se pridruio, visoki, mravi mukarac
ije lice je u potpunosti bilo prekriveno keramikom maskom, Koja je bila
obojena svetlim bojama u venecijanskom stilu. Sa prorezima za oi i usta,
maska je imala sveani izraz. Na elu je bila nacrtana vaga. Kosa i telo bili su
mu prekriveni ogrtaem sa kapuljaom, koji je sakrivao njegovu pojavu.
Posetilac je poznavao svakog od nas i pozdravio ga po imenu, ali je promenio
svoj glas, tako to ga je produbio. Zainteresovani, pokuali smo da pogodimo o

kome se radi. Bilo je vreme karnevala i mnogobrojni maskenbali su se odravali

u gradu. Svi smo pretpostavili da je na gost doao sa neke takve sveanosti.
Vanoca ga je pozvala za sto i sluge su donele stolicu za njega. Oduevila
sam se to je smeten izmeu mene i Huana, razdvajajui nas.
Huan je bio prilino oaran naim nenadanim gostom i proveo je mnogo
vremena ispitujui ga u pokuaju da pogodi ko je u pitanju. Neznanac ga je
potpuno oarao, jer dok je no odmicala, njih dvojica su se udruili i ula sam ih
kako prave planove za dalje pustolovine posle zabave. U jednom trenutku,
Huan je otiao da se olaka od preobilja vina i Jofre i ja smo odluili da se
oprostimo i vratimo kui.
Ali pre nego to sam ustala, okrenula sam se ka nepoznatom oveku pored
sebe i tiho ga upitala: Odlazim gospodine. Radoznala sam: hoete li mi rei
svoje ime? Obeavam da neu rei nikom ivom.
Pogledao me je i videla sam udno treperenje svetlosti u tamnim oima iza
maske. Zovite me Pravda, madona, odgovorio je blagim glasom. Jer sam ja
ovde da bih doveo stvari u red.
Njegov odgovor izazvao je udnu jezu kod mene. Pozdravila sam ga utke,
zatim sam ustala i pourila kod mua. Dok smo se grlili i ljubili sa Vanocom
opratajui se, Huan se vratio za sto i odluio da je vreme da on i njegovi
tajanstveni prijatelj pou da potrae prodavaice ljubavi. Kad su ova dvojica
iznenada krenuli, ne pozdravivi se sa domaicom, okrenula sam se i pogledala
Cezarea.
Kardinal je upravo primicao pehar usnama, ali sam mogla da mu vidim oi.
Bile su usredsreene na Huana i stranca, podjednako uzdrano kao i kada je
posmatrao krupno telo Antonija Orsinija, kako se njie na maslinovom drvetu.
Niko od nas, ukljuujui i Njegovu svetost, nije primetio da se Huan nije
vratio narednog jutra. Bila mu je navika da se pod okriljem noi vrati u
Vatikan ako se probudi u krevetu nepoznate ene.
Ali vee se pretvorilo u no. Jofre i ja smo pozvani na veeru sa papom i
sluali smo kako je Aleksandar zabrinut. Dok smo bili za stolom, pojavio se
Huanov kapetan i objavio da se vrhovni zapovednik nije pojavio na vrlo vanom
sastanku tog dana.
Aleksandar je krio ruke. Gde bi mogao da bude? Zato bi eleo da svom
sirotom ocu nanosi toliko brige? Ako se neto dogodilo...
Jofre je ustao sa svog mesta i stavio ruku na Aleksandrovo rameNita se
nije dogodilo, oe. Zna kakav je Huan kada nae novu enu. Prosto ne moe
sebi da uskrati jo jednu no ljubavi... ali siguran sam da e se vratiti ujutru.
Da, da..., Aleksandar je mrmljao, elei da pronae utehu u tim reima.
Nita nisam rekla, ali nisam mogla da izbriem iz seanja lik maskiranog
neznanca pod imenom Pravda. Kada se Njegova svetost dovoljno smirio,
povukli smo se i otili u svoje odvojene sobe. Nekoliko asova kasnije, naoruani
vojnik me je probudio i otpratio u Vatikan. Papa nije sedeo na svom tronu
ekajui tradicionalni pozdrav i poljubac u papuu. Koraao je po prostoriji,
gledajui kroz prozor baklje na trgu ispod nas. Nisam tada znala, ali ovo su bili
panski straari, koji su patrolirali ulicama u potrazi za svojim nestalim

zapovednikom. Jofre je stajao pored Aleksandra, pokuavajui da dri ruku na

nemirnim oevim ramenima, kako bi ga uteio. Tek kasnije mi je palo na pamet
da Aleksandar nije zvao Cezarea da ga tei.
ta je bilo, Vaa svetosti?, upitala sam. Situacija nije iziskivala
formalnosti. ta se dogodilo?
Aleksandar se okrenuo prema meni. Njegovo veliko i visoko elo duboko se
izbrazdalo. Neprolivene suze blistale su mu u oima. Huan je nestao. Plaim se
najgoreg.
Oe, poeo je Jofre, razboleo si se od brige. Huan se jednostavno zaneo
nekom enom. Kao to sam rekao, sigurno e doi kui do jutra.
Ne. Aleksandar je zavrteo glavom. Ja sam tvorac ovoga. Glupo sam
napao gosta Askanija Sforce. Nisam smeo da naredim da ga obese. Bog me
kanjava time to mi uzima omiljenog sina.
Jofre nije ak ni trepnuo na oeve poslednje dve rei.
Neprijatno uverenje probudilo se u meni. Huan je zaista bio mrtav, ali ne
zbog onog to je Aleksandar mislio. Borila sam se da u sebi pronaem
saoseanje: Aleksandar me je pozvao ovamo da bih mu pruila utehu.
Lukrecija vie nije bila ovde da blagim, enskim prisustvom utei njegovu
duu. I Jofre je bio nean, za razliku od Cezarea. Kako da uinim ono zbog ega
sam pozvana?
Radei isto to i moj mu, stavila sam ruku neno na Aleksandrovo drugo
rame. Vaa svetosti, sada je sve u rukama Gospoda. Nema svrhe brinuti se.
Saznaemo Huanovu sudbinu kad doe vreme za to. Jofre je u pravu: ne smemo
da se brinemo pre jutra.
Okrenuo se prema meni. Ah, Sancha. Drago mi je to sam te pozvao. Ti si
najmudrija. Obuhvatio je svojim velikim akama moje. Suze su iz njegovih
oiju padale na moju kou.
Moda bi trebalo da oitamo molitve uz brojanice za Huanovo
zdravlje.Predloio je prilino ozbiljno Jofre. Bilo da mu se desilo neto ili ne to
moe samo da pomogne njegovoj dui.
Ali papa i ja smo ga sumnjiavo pogledali. Shvatila sam, prouavajui
Aleksandra, da nije nita vie od mene verovao u delotvornost molitve. Bio je
toliko oajan da je zagrlio svog sina. Pomoli se ti za mene, Jofre. Moje srce je
previe zabrinuto, ali pomoi e mi da ujem tebe.
Jofre me je upitno pogledao. Oima sam mu stavila do znanja da ne elim
da mu se pridruim. ak i da sam bila dobra hrianka, nisam elela da
uestvujem u dvolinosti molitve za ljude kao to je Huan, a deo mene jo uvek
je eznuo da se osveti tom oveku.
Kad je shvatio da niko ne eli da mu se pridrui, Jofre je izvadio brojanice
iz tunike, to me je iznenadilo, i poeo da se moli naglas.

O blagoslovena Device, uvek se moli za nas,

da nam Bog oprosti i da bude milostiv i
dozvoli nam da ivimo tako da bismo mogli
da budemo nagraeni rajem posle nae smrti.

Situacija je za mene bila previe uasna da bih pokazala zauenost, ali

bila sam iznenaena kad sam ula svog mua da ponavlja Vergin Benedetta,
onako kako je izgovaraju obini ljudi, radije nego latinsku verziju, Ave Maria,
gratia plenia, koju je odobrio upravo njegov otac kao tanu verziju. Za razliku
od pape, Jofre je oigledno verovao u Boga. Molitvi ga je oigledno nauio
poboni sluga i on ju je izabrao umesto one koju je morao da naui na asovima
latinskog.
Ako je Aleksandar primetio razliku, nije to pokazao. Otiao je ponovo do
prozora i nastavio da koraa.
Jofre je neprestano ponavljao molitvu. Pria se da je sveti Dominik
preporuio sto pedeset ponavljanja dnevno i Jofre je sigurno doao blizu tog
broja, pre nego to su ga prekinuli. Umirujui, jednolini zvuk njegovog pojanja
donekle je umirio Aleksandra i mene, dok najzad Njegova svetost nije doao
nazad do trona i utke seo. Tuno, molitva je bila prekinuta pojavom jednog od
straara ija je uniforma bila umazana krvlju. Okrenuli smo se da ga
pozdravimo i uasnuli se.
Vaa svetosti, izgovorio je bez daha i kleknuo da poljubi papino stopalo.
Nesposoban da govori, Aleksandar je izbezumljeno pokazao oveku da
ustane i podnese izvetaj.
Pronali smo slugu vojvode od Gandije, straar je rekao, u uliici blizu
Tibra. Izboden je nekoliko puta maem. Umire nesposoban da kae ta se
dogodilo.
Aleksandar se uhvatio za glavu i skliznuo s trona na kolena.
Ostavite nas sada, naredio je Jofre. Vratite se kad budete imali novosti o
vojvodi.
Vojnik se poklonio i otiao, dok smo nas dvoje prili Aleksandru koji je
plakao i pokuali da ga zagrlimo dok se oajan klatio na stepenicama. Uradila
sam ono to se od mene oekivalo, kao dobra snaja, a ipak, bila sam iznenaena
kad sam shvatila da u istom trenutku dok sam ga prezirala, nisam mogla da ne
oseam saaljenje prema starom oveku koji istinski pati.
Ovo je tvoje delo, o, Gospode, plakao je, glasom tako bolnim, tako
iskrenim da nisam sumnjala da je stigao pravo do raja. Ubio sam svog sina,
svog voljenog sina! Pustite me da umrem sada, pustite me da umrem umesto
njega!
Njegov pla trajao je sat vremena, dok drugi papski straar nije uao u
sobu, u pratnji jednog seljaka.
Vaa svetosti, straar ga je pozvao. Imam ovde svedoka koji kae da je
video sumnjive radnje u vezi sa vojvodinim nestankom.
Aleksandar se pribrao uz napor volje koja je bila za divljenje. Ustao je
odbijajui Jofreovu i moju pomo i sasvim dostojanstveno otiao do svog trona i
smestio se tamo.
Svedok, sredoveni ovek tamne zamrene brade i kose, obuen u
pocepanu, prljavu tuniku, iji je odvratan miris govorio o njegovom zanimanju
ribara, skinuo je kapu i drhtei se popeo na stepenice da poljubi ispruenu

papinu papuu. Zatim je siao, vrteo kapu u rukama i poskoio kad je papa
naredio: Reci mi ta si video i uo.
Njegova pria je bila jednostavna. One noi kad je Huan nestao, ribar je bio
u svom amcu na Tibru, blizu obale. Polusakriven u magli, posmatrao je kako
se ovek koji je jahao belog konja pribliavao reci dolazei iz uliice. Ovo nije
samo po sebi bilo zanimljivo, ali ono to je privuklo ribarevu panju bilo je telo
prebaeno preko konja koje su paljivo drala dvojica slugu. Kad je jaha doao
do reke i namestio konja uz reku, sluge su uzele telo i bacile ga u vodu. Ali telo
je izazivalo nevolje.
Da li je potonulo?, upitao je ovek na konju.
Jeste, gospodaru, sluga je jedva odgovorio pre nego to se ogrta sa lesa
napunio vazduhom i izvukao telo na povrinu.
Uinite ono to morate, gospodar je komandovao. Njegove sluge su bacale
kamenje na telo, dok ono konano nije nestalo ispod crne povrine Tibra.
vrsto sam grlila Jofrea dok je on uasnut sluao. to se tie Njegove svetosti,
on je sve sasluao kamenog izraza lica. Kad je pria bila gotova, upitao je
ribara: Zato ovo nisi odmah prijavio?
ovekov glas je drhtao. Vaa svetosti, video sam vie od stotinu ljudi
baenih u Tibar. Nikada se niko nije zanimao ni za jednog od njih. Koliko god
ova izjava bila zauujua, nisam sumnjala u njenu istinitost. Nou najmanje
dva-tri ubistva budu poinjena u Rimu, a Ibar je omiljena grobnica za rtve.
Vodite ga, Aleksandar je estoko naredio. Straar je posluao, odvodei
ribara. Kad su otili, papa je opet zario lice u ake.
Jofre se popeo stepenicama do trona. Tata, kazao je grlei oca jednom
rukom. uli smo da se dogodilo ubistvo. Jo uvek ne znamo da li se radi o
Huanu.
Niko od nas se nije usuivao da spomene da je Cesareov omiljeni konj bio
beli drebac.
Moda se ne radi o njemu, Aleksandar je promrmljao. Pogledao je u svog
najmlaeg sina sa plamikom nade. Moda je sva naa tuga ni zbog ega.
Uzdrhtalo se nasmejao. Ako je tako, moramo da smislimo stranu kaznu za
Huana to nas je tako namuio!
Kolebao se izmeu nade i oaja. Tako smo ostali s njim jo jedan sat, dok se
nije pojavio i trei papski straar. Kad je ugledao izraz lica ovog vojnika,
Aleksandar je zajaukao. Jofre je briznuo u pla, jer je uas u oima mladog
vojnika otkrivao ono to je doao da objavi. Saekao je dok zvuci bola nisu
dovoljno utihnuli, da bi mogli da ga ujemo.
Vaa svetosti... pronaeno je telo vojvode od Gandije. Odneli su ga u
zamak Sant Angelo, gde e biti oprano za sahranu.
Nismo mogli da obuzdamo Aleksandra, nije hteo da se urazumi: zahtevao
je da ode da vidi Huanovo telo, iako jo nije bilo pripremljeno za to, jer u
suprotnom nee poverovati da mu je sin mrtav. Jofre i ja smo ga pratili. Bili
smo uz njega kad je uao u sobu u kojoj su se okupljale ene u nameri da operu
le. Poklonile su se, zapanjene to vide Njegovu svetost i brzo nas ostavile
same.

Huanovo telo je bilo prekriveno platnom. Jofre ga je povukao sa puno

potovanja. Odmah smo osetili nepodnoljiv smrad. Les je bio u reci itavu no i
ceo dan, usred leta.
Huan je, iako izoblien, bio prepoznatljiv. Njegovo telo se nadulo i postalo
dvostruko vee. Odea je bila pocepana, trbuh mu se izboio ispod tunike. Prsti
su bili debeli kao kobasice. Bilo je teko gledati ga ovakvog: otekao jezik virio
mu je kroz zube, oi su bile otvorene, prekrivene beliastom opnom, kosa i blato
su se stvrdli na njegovom licu. Bio je izboden nekoliko puta, sva krv mu je
istekla, a koa mu je bila boje mermera. to je najgore od svega, grlo mu je
prerezano od uha do uha i rana koja je zjapila bila je ispunjena blatom, liem i
komadiima drveta.
Aleksandar je vrisnuo i sruio se. Jofre i ja, ujedinjenim naporima, nismo
uspeli da ga podignemo na noge.
Zbog vruine, Huan je sahranjen im je opran i obuen. Koveg su nosili
lanovi vojvodinog domainstva i najblii prijatelji, a za njima su ili svetenici.
Jofre i ja smo posmatrali iz papinih odaja kako se procesija na ijem elu je bila
upaljena baklja kretala ka katedrali Santa Marija del Popolo, gde je Huan
sahranjen, tik pored grobnice njegovog odavno pokojnog brata, Pedra Luisa.
Papa nije uestvovao u sahrani, ali je plakao tako glasno da Jofre i ja
nismo uli ostale oaloene. Ostali smo s njim te noi ne mogavi da ga
nateramo da jede, pije ili spava i nikada nismo nita rekli, o upadljivom
Cezarovom izostanku.

XXII

Jesen 1497. zima 1498.

Huanova smrt je podstakla istragu koju su vodili Aleksandrovi
najistaknutiji kardinali u koje je spadao i Cesare koji je napravio itavu
predstavu verbalno napadajui osumnjiene. Prvi ispitanik je bio Asanio Sforza,
kardinal iji gost je uvredio Huana i bio obeen zbog zloina. Cesare je
oklevetao Sforzu, ali je kardinal bio mudar: nije se razljutio na optube, ve je u
potpunosti saraivao, insistirajui na tome da nema ta da krije, to je bila
injenica koja je uskoro i potvrena. Cesare se preko volje izvinuo.
Drugi neprijatelji, a Huan ih je imao mnogo, ispitivani su, ali bez obzira na
utroeno vreme i upornost, nita nije otkriveno. Ili su moda otkrili previe?
Nije prolo ni tri nedelje nakon zloina, a papa je obustavio potragu za ubicom.
Verujem da je duboko u svom srcu znao ko je zloinac i da je konano odustao
od pokuaja da ubedi sebe u suprotno.
Mudro, Cesare je do tada napustio Rim zbog zvaninog posla, jer je kao
kardinalski izaslanik vodio krunisanje mog strica Federica kao novog kralja
Napulja. Pod drugaijim okolnostima, iskoristila bih priliku da posetim Alfonsa
i madona Trusiju, ali papa Aleksandar nije jedini utonuo u alost. Jofre je bio
duboko oaloen zbog Huanovog ubistva uprkos ljubomori koju je oseao
prema oevom ljubimcu.
Oseala sam obavezu da ostanem sa njim.
Jofre nije razmiljao samo o svojoj tugi. Zamolio me je da posetim
Likreciju. Molim te, preklinjao me je. Sasvim je sama u San Sistu, a ja sam
suvie oaloen da bih je teio. Potrebna joj je saoseajnost druge ene.
Nisam verovala Lukreciji. Njen ljubazan stav prema meni nije promenio
njenu vezu sa Cesareom, iako je znala da ga volim. Znala je takoe i za njegovu
ambiciju da postane vrhovni zapovednik i moda je odobravala Huanovu smrt,
ili ak imala udela u njoj. Ipak sam otila do samostana iz potovanja prema
eljama mog mua.
Jo jednom sam na vratima Lukrecijinih odaja pozdravila mladu Pantsileu.
Opet su crte lica lepe slukinje maslinaste puti bile napregnute Oduzimanje
kanterele nije pomoglo, madona, proaputala je. Ne budite iznenaeni jer
znam da ste je uzeli. Lukrecija je bila poludela, uprkos mahnitom traenju nije
uspela da je nae. Sada se izgladnjuje. Nije uzimala hranu nedelju dana, a
vodu dva dana.

Pantsileja me je odvela u unutranju sobu u kojoj je, odevena samo u

koulju iako je ve bilo podne, sedela Lukrecija poduprta na krevetu, nogu i
stomaka prekrivenih finom tkaninom. Bila je blea nego to sam je ikada
videla, upalih oiju i obraza, potpuno ravnodunog izraza lica. Pogledala me je
nezainteresovano, a onda okrenula lice ka zidu.
Dola sam do nje i sela. Lukrecija! Pantsileja kae da nee da uzima ni
hranu ni vodu ali mora! Znam da si tuna zbog gubitka brata ali on ne bi eleo
da povredi sebe ili svoje dete.
Do avola sa mnom, Lukrecija je promrmljala. I do avola sa detetom.
Ve je prokleto. Upravila je otar pogled ka Pantsileji. Odlazi i ne sakrivaj se
iza vrata da prislukuje. Ve zna previe: udi me da si ovoliko poivela.
Pantsileja je sluala, sa rukom na ustima, ne zbog zaprepaenja usled rei
svoje gospodarice, ve zbog tuge pred Lukrecijinim beznaem. Okrenula se,
ramena povijenih pod teinom brige i izala zatvarajui tiho vrata za sobom.
Kada je izala, Lukrecija se okrenula ka meni i progovorila iskreno kao da
je na samrti. Kae da zna ko je detetov otac. Uveravam te, Sancha, da ne
zna. Ne zna kako si surovo prevarena...
Nisam oklevala. Ako je elela da bude do kraja iskrena, onda u biti i ja.
Cesareovo je.
Gledala me je dugo i za to vreme oi su joj se rairile a zatim dobile
uznemiren izraz. Lice joj se u isto vreme zguvalo u masku bola, besa i straha.
Zgrabila je moje ruke sa iznenadnom surovou ene na poroaju, zatim
ispustila oajnike grlene zvuke koje nisam odmah prepoznala kao jecaje.
Moj ivot je... sav u laima, jedva je izgovorila kada je uspela da doe do
daha. Prvo sam ivela u strahu od Rodriga nije rekla, mog oca A sada svi
ivimo u strahu od Cesarea. Klimnula je glavom ka neroenom detetu. Nemoj
da misli da sam to uradila iz ljubavi.
Primorao te je?, upitala sam. Njena nesrea je bila suvie vredna prezira
a da bi bila lana.
Lukrecija je gledala u zid daleko iza mene. Moj otac je imao erku pre
mene, rekla je odsutno. Umrla je pre mnogo godina, jer nije uljudno
prihvatala njegova udvaranja. Naglo i gorko se nasmejala. Toliko dugo sam se
pretvarala, vie ne znam ta stvarno oseam. Bila sam ljubomorna na tebe kao
suparnicu kada si dola u Rim.
Ali ja sam odbila tvog oca i jo sam iva, izletela sam se, pa zastala
shvatajui da moje priznanje poveava njen bol.
Lukrecijin izraz lica se smirivao, oi su joj zahladnele kad je ovo ula. iva
si, jer da je Aleksandar pokuao da te zavede ponovo ili te povredi, Cezare bi ga
ubio. Ako ne odmah, onda u nekom trenutku, kada bi to Cesareu odgovaralo.
iva si jer te moj brat voli. Lice joj se za as iskrivilo. Ali eleo je Huanovo
mesto... a Huan te je povredio, tako da je Huan mrtav. ak se ni otac nikada ne
bi usudio da optui Cesarea iako zna istinu.
Ja sam bezbedna jer uvek mogu sklopiti politiki koristan brak. Imam
razloga da ivim. Izraz lica joj je postao alostan; sklopila je ruke. Pusti me da

umrem, Sancha. To bi bila velika ljubaznost. Pusti me da umrem i bei u

Squillace sa Jofreom, ako moe.
Prouavala sam je za trenutak. Nikada nisam zaboravila njenu niim
izazvanu primedbu Cesareu da bude ljubazan prema meni. Moji najvei
strahovi vezani za Cesarea su upravo bili potvreni. Moj ivot je bio u
opasnosti. Jedan pogrean korak i oveku koji me je voleo mogu isto tako lako
da prestanem da se sviam i da me ubije. Moj ivot zavisi od Cesareovog
kaprica, a neu moi da ga zauvek drim na pristojnom odstojanju.
Ali ja nisam bila jedina koju je trebalo aliti. Lukrecijin teret je bio mnogo
vei od mog. Njome su od detinjstva manipulisala dva neopisivo nemoralna
oveka, a ona nije imala kuda da pobegne. Bila je zaista najnesrenija ena na
svetu i veoma joj je bio potreban prijatelj.
vrsto sam je zagrlila. Koliko god da su razliite bile beznadene situacije
u kojima smo se nale, zaklela sam se Niti u da dopustim da umre, niti u te
ostaviti. U stvari, neu otii iz ove sobe dok ne bude uzela neto da jede i
pije.
Polako, uz moje redovne posete i ohrabrenja, Lukreciji se vratio apetit i
poboljali su joj se izgled i zdravlje. Iznova sam obeavala da je neu ostaviti, a
ona mi se zauzvrat zaklela da e mi zauvek biti prijatelj.
Tokom mojih putovanja u San Sisto, Aleksandar je primio pismo od
Savonarole koji nije imao dlake na jeziku i koji je jo uvek propovedao uprkos
papinoj poslanici. Pismo je prenosilo tugu usled gubitka sina Njegove svetosti,
usput kritikujui papu zbog grenosti njegovog ivota. Ako bi se Aleksandar
pokajao, svetenik je uporno molio, apokalipsa bi se mogla izbei. U suprotnom,
Bog e poslati jo tuge njemu i njegovoj Porodici. Po prvi put, Njegova svetost je
Savonaroline rei primio k srcu.
Udaljio je svoje ene i svoju decu. Cezare i Lukrecija su ve bili otili, tako
da je Jofre primio carski dekret da on i ja treba da odemo u Squillace, dok
Aleksandru ne bude po volji da se vratimo.
Jofre je bio skrhan jer je to smatrao kaznom. Meni je bilo ao to ostavljam
Lukreciju u za nju tako loem trenutku, ali sam osetila olakanje po primanju
vesti i grizla me je savest zbog toga. Spakovali smo se i zaputili na jug ka obali
gde smo proveli dva meseca, avgust i septembar, oslobodivi se teke rimske
ege i skandala. Squillace je bio isto tako stenovit, neplodan i provincijalan
kakvog sam ga pamtila. Sada kad sam videla sjaj Rima, naa palata je
izgledala kao jadna seoska straara, a hrana i vino su se inili groznim. Ipak,
uivala sam u odsustvu sjaja. Goli, u belo okreeni zidovi bili su osveavajui, i
umirujui. etala sam se zaraslim batama pod jakim suncem ne plaei se da
bi napada mogao da bude sakriven u bunju. Tumarala sam hodnicima bez
brige da u prisustvovati uasnoj sceni. Gledala sam plavo more, a da mi nije
smetalo to mi je pogled sa balkona delimino zaklonjen. Vidik mi je bio dobar,
iako je more bilo manje lepo od onog u Napuljskom zalivu.

Jela sam ribu jednostavno spremljenu, sa maslinama uzgajanim u okolini

zamka i limunom, i bila mi je jednako ukusna kao i bilo koja gozba u papinoj
palati.
to je najbolje od svega, Alfonso je doao u posetu.
Kako si se promenila! Nasmejala sam se, grlei ga prvo vrsto, zatim
uzmiui i drei ga za ruke, ne bih li mu se nadivila. Izrastao je u visokog,
zgodnog mukarca od osamnaest godina, sa uredno podianom plavom bradom
koja je svetlucala na suncu. Kako je mogue da se nisi oenio? Mora da
izluuje sve ene u Napulju!
Najbolje to umem, rekao je smeei se. Ali vidi tebe, Sancha. Tako si se
promenila! Tako otmeno izgleda! Prava dama sa bogatstvom i ugledom!
Pogledala sam se. Zaboravila sam na junjaki obiaj jednostavnog
oblaenja. Evo mene, sa dijamantima i rubinima obeenim oko vrata i u kosi,
obuena u haljinu od srebrnog baruna sa porubima boje vina, u Squillaceu, od
svih mesta. Ovaj neprirodni glamur je izgledao kao odraz stepena do kog su me
Borgie iskvarili. udela sam za Alfonsovim prisustvom da me proisti, da
probudi dobrotu koja se skrila. Na silu sam se nasmeila. U Rimu ne nosimo
mnogo crno.
Zbog vruine, sigurno, uzvratio je nestano i ja sam shvatila koliko
strano mi je nedostajao. Bilo je boanstveno biti ponovo u prisustvu divne i
srdane due i ja sam uivala u njegovom drutvu svakog dana, dokle god je
mogao da ostane. Znala sam da nam nee biti doputeno da ostanemo u
Squillaceu zauvek.
Ovo je bio privremeni predah. ivela sam kao da su mi to bili poslednji
dani, jer moj konani susret sa Cezareom nee moi zauvek da bude odlagan.
Ipak, uz Alfonsovu dobrotu, moje srce, izranjavljeno Huanovom surovou i
Cesareovom dvolinou, poelo je da zaceljuje. esto sam mislila na Lukreciju i
pisala joj mnoga pisma ohrabrenja. Naalost, Aleksandru je dosadila nova
ljubav prema pobonosti, pa nas je uskoro pozvao da mu se pridruimo u Rimu.
Vratili smo se u Rim u kasnu jesen, malo pre dolaska zime. Cezare se ve
bio vratio kui. Jo uvek je bio kardinal, iako je ubedio Aleksandra da zapone
da prepravlja crkvene zakone, to je bilo neophodno da bi ga oslobodio
ljubiasto-crvene odore. Sreom, bio je zauzet pravnim poslovima i izostajao je
sa porodinih veera. Slabo sam ga viala tih nedelja.
Lukrecija je u meuvremenu ostala u San Sistu do pred Boi, kada je
trebalo da joj odobre razvod. Posetila sam Lukreciju u njenim odajama dok je
Pantsileja pokuavala da je obue. Bila je trudna ve nekoliko meseci i ak ni
najiri kaputi oivien hermelinom koji je nosila preko haljine nije mogao to da
sakrije. Zagrlile smo se i ja sam je poljubila. Nasmeila se, ali su joj usne blago
zadrhtale
Uradie ta god im tvoj otac naredi. Podsetila sam je, ali joj je glas ipak
podrhtavao.
Znam. Zvuala je nesigurno.

Bie bolje, nastavila sam. Uskoro e tvoj pritvor biti gotov i moi emo da
izaemo zajedno. Bila si vrlo hrabra, Lukrecija. Tvoja odvanost e biti
nagraena.
Umirila se i poloila ruku na moj obraz. Bila sam u pravu to sam ti
verovala, Sancha. Bila si dobar prijatelj.
Reeno mi je da se zadivljujue vladala pred skuptinom kardinala i da nije
ni trepnula kada je objavljeno da su babice utvrdile da je virgo intacta. Nijedan
od kardinala se nije usudio da pomene injenicu da se, po drugi put u istoriji,
Bog potrudio da ostavi devicu u drugom stanju.
Od tog trenutka, Lukrecija se osamila kod kue, u palati Santa Marija. Bilo
je nedolino da bremenita sedi pored oevog trona dok je vrio audijencije, te je
ostajala u svojim odajama.
U erkinom odsustvu, Aleksandar je traio da ja ponekad sedim, ne na
Lukrecijinom barunastom jastuetu, ve na onom koje je odredio za mene.
Nisam mogla da odbijem ono to je u osnovi bila naredba.
Jednog februarskog jutra sedela sam posluno sluajui molbu koju je
jedan plemi izneo pred Njegovu svetost, a koja se ticala ponitenja braka koje
je eleo za svoju najstariju erku. Bilo mi je prilino dosadno, a i Aleksandru
koji je vie puta zevnuo i stalno popravljao ogrta od hermelina oko ramena koji
ga je grejao na zimskoj hladnoi. Stari kardinali su stajali u prostoriji drhtei
uprkos vatri koja je gorela na ognjitu.
Odjednom su se zauli povici iz nekoliko soba dalje. Kopile! Kurvin sine!
Kako se usuuje da je dira!
Zvuk sirovog, neobuzdanog besa. Cesareov glas. Plemi koji je jednolino
govorio je zastao. Svi u prestonoj dvorani su netremice gledali, irom otvorenih
oiju, u pravcu gungule. Brzi koraci su se pribliavali. Cezare je jurio nekoga ko
se uputio pravo ka nama.
Ubiu te kurvin sine! ta ti misli ko si, da je dira?
Jedan mladi je utrao velikom brzinom u prestonu dvoranu. Prepoznala
sam Perota; slugu koji me je pratio do San Sista i odande, kada je Lukrecija
tamo bila pritvorena.
Cesare je stigao, crven u licu i besno maui maem, to uopte nije liilo
na njega.
Cesare...?, papa je upitao, toliko zateen da mu je glas bio jedva glasniji
od apata. Proistio je grlo i sa veim autoritetom zahtevao odgovor: O emu se
radi?
Pomozite mi, Vaa svetosti!, povikao je uzrujani Peroto. Poludeo je,
bunca, pria kojeta i nee se smiriti dok me ne ubije! Popeo se stepenicama do
prestola, bacio pred Aleksandrove noge i zgrabio rub njegove bele vunene
odede. Bila sam toliko zapanjena da sam ustala bez dozvole i spotiui se sila
niz stepenice, sklanjajui se s puta.
Cesare je pojurio ka njemu sa isukanim maem.
Stani!, papa je naredio. Cesare, objasni svoje ponaanje!
Takvo objanjenje je bilo potrebno, kao i prestanak neprijateljstava, jer je
hvatanje za rub papine odede bio sveti in koji je pruao veu zatitu nego

nalaenje utoita unutar crkve. Kao odgovor, Cesare se bacio napred, prevrnuo
zgrbljenog Perota koji je jecao i maem mu prerezao vrat.
Ustuknula sam i instinktivno podigla ruku da se zatitim. Aleksandar je
zinuo od zaprepaenja kada je krv poprskala njegovu belu odedu i
hermelinski ogrta, stigavi sve do lica.
Peroto je grgotao i silovito se grio, to je dugo trajalo i bilo zastraujue, a
zatim je ostao da lei mirno, ispruen du stepenica koje su vodile do prestola.
Cesare ga je posmatrao zgrene vilice, sa izrazom mranog zadovoljstva. Kada
se Peroto konano umirio, Cesare je napokon rekao: Lukrecija. On je otac. Kao
njen brat, nisam mogao da dozvolim da ivi. Imao sam moralnu obavezu da se
osvetim.
Aleksandra je izgleda manje zanimalo objanjenje nego krv koja mu je
kapala sa obraza. Odmah donesite krpu, naredio je, nikome posebno, a onda
je sa gaenjem pogledao Perotov le. I raistite ovaj nered.
Narednog jutra, Perotovo telo je pronaeno u Tibru, vezanih ruku i nogu.
Obiaj je nalagao simbolino izlaganje tela koje je trebalo da pokae ta e biti
sa onima koji povrede papinu erku.
Pored njega je plutalo Pantsilejino telo. Njeni udovi nisu bili vezani. Bila je
zadavljena. Usta su bila zaepljena, to je bio jasan znak drugim slugama
Borgia ta e se desiti onima koji znaju i govore previe.

XXIII

Rano prolee 1498.

Lukrecija se porodila u rano prolee. Pre poroaja odvedena je iz Santa
Marije, da njeni jecaji tokom poroaja ne bi otkrili Rimu tajnu koju su ve svi
znali. Podstaknuti glasinama, Savonarolini napadi na papu su postali ei:
pozivao je da se sazove meunarodni savet koji bi smenio Aleksandra.
Dete je bilo muko i dobilo je ime Giovanni, na Lukrecijino insistiranje.
Nisam mogla a da se ne zapitam ta je Giovanni Sforza, sada osramoeni,
razvedeni ovek koga su Borgie osudile na smrt zbog nepotovanja, mislio o
tome to je novoroenetu dato ime po njemu, kao da je ono njegova zasluga.
Dete su vratili u palatu i dali ga na uvanje dojilji. Drali su ga u
udaljenom krilu, da njegov pla ne bi uznemiravao odrasle stanare. Lukrecija je
poseivala dete koliko kod su joj to dozvoljavali, to esto nije bilo dovoljno da bi
je zadovoljilo. Kada smo bile same, esto mi se poveravala kako joj se srce
slama to joj nije dozvoljeno da se ponaa kao detetova majka. Ponekad bi
neuteno zaplakala.
Otkada se porodila, prosci su stali u red za njenu ruku ili ne verujui
optubama koje je iznosio Sforza ili sasvim nezainteresovani za njih. Politika
prednost je ipak bila ogromna.
Papa i Cesare su se nadugako i nairoko savetovali oko ovih mukaraca.
Neka imena su rekli Lukreciji, a ona ih je dalje podelila sa mnom. Tu je bio
Francesco Orsini, vojvoda od Gravine i grof Otaviano Riario.
Najvie im se sviao Antonelo Sanseverino, Napolitanac, ali Anujac,
pristalica Francuske. Takav brak bi mene stavio u teak politiki poloaj
unutar porodice.
Muila me je takoe i moja uloga Lukrecijine prijateljice i poverenice.
Videla sam sudbinu nevinog Perota i Pantsileje i znala sam da Borgie nee
dozvoliti da im godine lojalnosti poremete planove. Ako je trebalo nekoga
uutkati, bez obzira na to koliko su ga voleli ili mu verovali, onda bi on bio
uutkan.
Imala sam none more zbog Pantsilejine smrti. Nikada nisam videla le,
samo sam ula detaljan opis od Esmeralde, koja je do tada okupi impresivnu
mreu dounika i pijuna. esto sam se budila ostajui bez daha pred slikom
Pantsilejinog tela koje se izdie poput plute iz dubina mranog Tibra, dok joj se

mrtve oi polako otvaraju da bi me pogledala i njena naduvena ruka se die da

bi uprla prstom na krivca: Ti. Ti si uzrok moje smrti...
Ja sam uzela kanterelu, otrov skriven u Lukrecijinoj odei. Nisam mogla a
da ne pomislim da je sirota slukinja bila ubijena jer je otrov nestao.
Pretpostavila sam da je Cesare Lukreciji silom nametnuo otrov, sa uputstvima
kako da ga koristi. I kada ga je Cesare zatraio, Lukrecija je bila primorana da
objasni da je nestao.
Pantsileja je, naravno, bila prva okrivljena.
U trenucima kada sam se oseala manje krivom, ubeivala sam sebe da je
mlada dvorska dama umrla iz razloga iji je simbol bilo to to su joj bila
zapuena usta: znala je previe i morala je da bude uutkana. Zar me nije, na
kraju krajeva, gurnula u orman kako bi podelila ono to nije mogla da izgovori:
istinu o odnosu izmeu Lukrecije i Cesarea?
***
Tog prolea i leta Lukrecija nije bila jedina koje je razmiljala o braku.
Jednog dana pozvana sam u Vatikan, u Cesareovu kancelariju. Obavetenje je
bilo potpisano sa Cesare Borgia, kardinal od Valensije.
Sela sam na krevet sa pergamentom u ruci. Trenutak koga sam se najvie
plaila je doao. Cesare e traiti da zna dokle idu moja ljubav i odanost; nee
prihvatati dalje izgovore.
Uzalud se nadajui da u spreiti da se lino suoim s njim, povela sam
Esmeraldu i dve mlae dvorske dame sa mnom. Otile smo peke preko trga do
Vatikana. Tamo su nas dva straara odvela do kardinalove kancelarije. Na
ulazu je jedan vojnik odmahnuo mojim damama. Njegova svetost zahteva da se
nasamo sastane sa princezom od Squillacea. Esmeralda se namrtila na ovu
neumesnost, ali su moje dame odvedene u ekaonicu, a ja sam ula bez pratnje
u kardinalovu kancelariju.
Cesare je sedeo za ogromnim stolom od abonosa sa intarzijom. Tomovi
kanonskog zakona u konom povezu ispunjavali su police iza njega. Uljana
lampa je treperila na stolu. Kada me je vojnik uveo, Cezare je ustao i pokazao
mi da sednem na stolicu presvuenu barunom preko puta njega. Sela sam.
Vojnik je otputen i Cesare je odmah napustio svoje mesto za stolom i spustio se
na koleno preda mnom. Nosio je zvaninu crvenu kardinalsku kapicu i odedu.
Svileni rub odee zaume po mermernom podu.
Dona Sancha, rekao je. Proli su meseci od kada me je imao, ali je ipak
uprkos zvaninoj situaciji, govorio sa poznatom naklonou ljubavnika. Otac
mi je zvanino dao re da e me uskoro osloboditi monakog ivota.
Nisam bila toliko luda da mu pokaem strah. Umesto toga zadrala sam
srdaan ton. Srena sam zbog vas. To mora da je olakanje.
I vie od toga, rekao je. To je sjajna mogunost... za nas. Neno me je
uzeo za ruku i drao je u svojoj. Pre nego to sam mogla da reagujem, hitro je
stavio mali zlatni prsten na moj mali prst.

Prsten koji je pripadao mojoj majci. Prsten koji mi je Huan ukrao onog
dana kada me je silovao. Uspela sam, uz maksimalnu samokontrolu, da se ne
trgnem. Gde ste ga nali?, proaputala sam.
Zar je vano?, upitao je smeei se. Dona Sancha, znate da jeste i da ste
uvek bili jedina velika ljubav u mom ivotu. Uinite moju sreu potpunom.
Recite da ete se udati za mene kada budem slobodan.
Pogledala sam u stranu, preplavljena gaenjem, ali primorana da pokaem
sasvim drugaije oseanje. Gutala sam neko vreme, paljivo traei prigodne
rei, ali nisu postojale one koje bi mi mogle spasiti ivot.
Ja sama nisam slobodna, rekla sam napokon. Vezala sam se za vaeg
brata Jofrea.
Slegnuo je ramenima, kao da je to bilo neto to lako moe da se rei.
Moemo Jofreu da ponudimo kardinalsku stolicu. Ne sumnjam da bi je
prihvatio. Prilino je lako ponititi brak.
Ne ba, odgovorila sam neutralnim tonom. Sam kardinal Borgia od
Monreala je prisustvovao naem prvom branom inu. Nema sumnje da je brak
konzumiran.
Prvi tragovi razdraenosti su mu se uvukli u glas dok je shvatao da je
izgubio, a da nije zaista znao zato, to ga je jo vie uznemiravalo. Kardinal
Borgia je u naim rukama. Rei e to god mi elimo. Zar me ne voli? Zar ne
eli da bude moja ena?
Nije to, rekla sam iskreno. Ne elim da osramotim Jofrea. Takav in bi
ga sigurno skrhao.
Gledao me je netremice kao da sam luda. Jofre e se oporaviti. Ponovo je
tu kardinalska stolica, pozicija koja e mu doneti mo i bogatstvo da mu
dareljivo ublae bol. Poslali bismo ga u Valensiju da situaciju uinimo manje
neprijatnom. Vas dvoje ne biste vie nikada morali da se vidite. Zastao je.
Madona, vi niste glupi. Sasvim suprotno: izuzetno ste inteligentni. Shvatate da
u ja postati vrhovni zapovednik vojske moga oca.
Shvatam, odgovorila sam tiho.
Ja nisam neuspeni tikvan kakav je bio Huan. Vidim kakve mogunosti
takvo mesto prua. Nameravam da proirim teritoriju Papske drave.
Oduvek sam znala da ste ovek velikih ambicija, rekla sam, istim
nekritinim tonom.
Nameravam, rekao je vrstim glasom, napregnutog izraza dok se
pribliavao ka meni, da ujedinim Italiju. Nameravam da budem njen vladar. I

pitam vas da budete moja kraljica.

Bila sam prinuena da odglumim iznenaenje, da se pretvaram da nisam
ve ula sline rei dok sam se krila u Lukrecijinom ormaru.
Zar me ne volite?, upitao je razoarano, dozvoljavajui silini svojih
emocija da izae na videlo. Sancha, mislio sam da... Sigurno se nisam prevario
to se tie dubine oseanja koje smo imali jedno za drugo.
Njegove rei su probile moju odbranu. Sagnula sam glavu. Nikoga nisam
vie volela, priznala sam sa aljenjem. Znala sam sopstveno srce: mene je lako
pokvariti i bila bih zla kraljica kralju Cezareu.

To mu je ulilo nadu. Pomilovao me je prstom po obrazu. Onda je to

sreeno. Venaemo se. Previe si meka srca prema Jofreu. Veruj mi, on je
mukarac. Oporavie se.
Izmakla sam lice od njegove ispruene ruke i vrsto rekla: Niste me uli,
kardinale. Moj odgovor je ne. Poastvovana sam i dirnuta. Ali ja nisam ena
koju traite za takvu ulogu.
Crven u licu, spustio je ruku i ustao, pokreta napregnutih od suzbijenog
besa. Oigledno niste, madona. Moete ii.
Nije vie troio vreme pokuavajui da me ubedi. Njegovo ranjeno
dostojanstvo to nije dozvoljavalo. Ipak, mogla sam da primetim dok sam
ustajala i naputala ga da bih se pridruila svojim damama, da je bio potpuno
zbunjen, ak povreen, mojim odbijanjem. Nije mogao da veruje da je razlog
koji sam dala, briga za Jofrea, istinita. Laknulo mi je to je izgledalo da ne
moe da pogodi pravi razlog taj, to sam znala da je ubica.
Oekivala sam osvetu zbog odbijanja. uvala sam bode ispod jastuka, pri
ruci. Uprkos tome, trzala sam se u snu te noi. Svaki povetarac koji je zautao
kod prozora, svaka kripa na hodniku i napolju izgledala mi je kao zvuk ubice
koji se pribliava. Odbila sam Cesarea, i mislila da je moj ivot izgubljen.
Nisam oekivala da u iveti vie od par dana nakon toga; smatrala sam da mi
je svako jutro u kom bih se probudila, poslednje.
Rekla sam Lukreciji da sam odbila ruku njenog brata. Nije mi bilo sasvim
prijatno to joj se poveravam, s obzirom na njen oigledan dar za dvolinost,
posavetovala sam se sa dona Esmeraldom u vezi s tim koliko je pouzdana, ali
ak ni Esmeraldina govorkanja nisu mogla da usklade oko Lukrecijinog
karaktera. Ipak, morala sam da pokuam saznati stepen odmazde koji bih
mogla da oekujem od Cesarea.
Sasluala je moje vesti. Bila je iskrena, nije rekla da nikada nee doi do
osvete, ali me je uverila u jednu stvar. Mora da razume, rekla je ve sam
od tada razgovarala sa bratom. On se nada da e se dozvati pameti. Ne
verujem da je sposoban da ti fiziki naudi. Njegovo je srce beznadeno tvoje.
To je bila neka uteha, ali sam opet bila zabrinuta dok sam razmiljala
kakva e osveta biti kada Cesare uvidi da nikada neu popustiti. Lukrecija i ja
smo nastavile nae prijateljstvo i sastajale smo se skoro svakodnevno. Jednog
jutra, u rano prolee, dola je u moje odaje sa molbom da poem sa njom u
etnju vrtom i ja sam joj rado izala u susret. Kada nae dame, koje su hodale
nekoliko koraka iza nas razgovarajui o neemu, nisu mogle da nas uju,
Lukrecija je stidljivo rekla. Tako, priala si o svom bratu Alfonsu i tvrdi da je
jedan od najzgodnijih mukaraca u Italiji.
To nije tvrdnja, odgovorila sam bezbrino i veselo. To je Boja istina. On
je zlatni bog, madona. Videla sam ga prolog leta u Squillaceu i samo je postao
jo zgodniji.
I dobar je?

Ljubazniji ovek nije roen. Zastala sam u pola etnje i pogledala je

netremice, obuzeta iznenadnim divnim ubeenjem. Ti sve ovo zna. Govorila
sam o njemu puno puta. Lukrecija, reci mi, da li dolazi u Rim da nas poseti?
Da!, rekla je i zapljeskala rukama poput radosnog deteta. Zgrabila sam te
ruke, radosno se smeei. Ali Sancha, ima neto jo bolje od toga!
ta moe biti bolje od Alfonsove posete?, upitala sam. Kakva sam budala

bila, kakva neznalica!

On i ja emo se venati. Smeei se ekala je na moju veselu reakciju.
Ostala sam bez daha. Osetila sam kao da me je neko povukao na dole u
strani mrani vrtlog, Haribdu koja me gui i iz koje nisam mogla da se
izvuem.
Ipak sam se izvukla, nehotinom milou. Nisam se nasmeila, nisam to
mogla, ali uspela sam da se izvuem privukavi je sveano k sebi u vrst
zagrljaj.
Sancha, rekla je, glasa priguenog mojim ramenom, Sancha, tako si
draga. Nikad te nisam videla tako ganutu.
Kada sam se pribrala, odmakla sam se sa usiljenim osmehom. Da li si
dugo uvala ovu tajnu od mene?
utke sam proklinjala Alfonsa. Nita mi nije rekao o branoj ponudi. Da
jeste, imala bih priliku da ga upozorim, da mu objasnim neobian krug pakla u
koji e ui. Ali slanje pisama nije dolazilo u obzir poto bi moja pisma bila
izdvojena i pregledali bi ih Aleksandar ili Cesare, s obzirom na politiki znaaj
tog braka. Bila sam prinuena da ekam dok ne stigne u Rim. I to kao
mladoenja. Ali, zar nije uo optube Giovannija Sforze? Zar je bio tolika budala
da ne poveruje u njih? A i cela Italija je znala da je Lukrecija upravo rodila
dete. Alfonso je bez sumnje prihvatio la da je Peroto bio otac i da je voljan da
pree preko Lukrecijine mladalake nepromiljenosti.
Bila je moja greka, govorila sam sebi, jer sam tedela Alfonsa ne govorei
mu o stranoj istini o ivotu u Rimu. elela sam da ga zatitim. I kao dobra
lanica porodice Borgia, nauila sam da drim jezik za zubima.
Ne tako dugo, Lukrecija je odgovorila na moje pitanje. Otac i Cesare su
mi rekli tek jutros. Tako sam srena! Napokon u imati mua mojih godina, koji
je lep i dobar. Ja sam najsrenija ena u Rimu! A tvoj brat je pristao da se
nastani u Rimu. Svi emo iveti zajedno u Santa Mariji. Stegnula mi je ruku.
Bila sam tako oajna pre samo nekoliko meseci da sam htela sebi da oduzmem
ivot, ali ti si me spasila i za to u ti uvek biti zahvalna. Sada ponovo imam
nadu.
Cesare nije mogao da izabere savreniji nain da me natera da drim jezik
za zubima, da pazim na svoje dranje i da se ponaam kako on eli. Znao je za
moju ljubav prema Alfonsu jer sam esto govorila o njemu na porodinim
veerama i tokom naih ljubavnih sastanaka. Cesare je znao da u uraditi sve
da bih zatitila mlaeg brata. Drago mi je zbog tebe, uspela sam da izgovorim.
Znam kako ti je strano nedostajao. Moda su otac i Cesare mislili i o tome
kada su ga izabrali. Naivnost njene izjave me je zapanjila.

Ne sumnjam da jesu, rekla sam znajui da Lukrecija nikada nee uti

ironiju u tome.
Kada sam te noi dola u spavau sobu, zatekla sam dona Esmeraldu kako
gorko plae kleei pred svojim oltarom svetog Gennara.
Kraj sveta napokon stie, jecala je steui malo zlatno raspee oko vrata.
Ubili su ga. Ubili su ga i mi emo svi platiti.
Podigla sam je na noge i naterala da sedne na ivicu postelje. Koga,
Esmeralda? Na koga misli?
Savonarolu, rekla je. Aleksandrovi poslanici. Nije hteo da prestane sa
propovedima, pa su ga obesili, a zatim spalili telo. Zavrtela je glavom apui,
Bog e svrgnuti Aleksandra, madona. Zapamtite moje rei, ak ni papa ne
moe da nastavi da ivi tako porono.
Stavila sam ruke na ramena Ne bojte se za sebe, dona Esmeralda. Ako je
istina da Bog vidi sva srca, onda vidi i vae i zna da ste dobra ena. Nikada ne
bi imao razloga da vas kazni. Jedva da bih to mogla da kaem za sebe.
Kada je Esmeralda napokon zaspala, razmiljala sam satima o mom bratu
Alfonsu i situaciji u kojoj se naao. Setila sam se rei moga dede Ferrantea:

Ako ga voli, brinue o njemu. Zna, mi jaki moramo da pazimo na slabije. Oni
nemaju snage da urade ono to je neophodno za preivljavanje.
Uradila bih sve da spasim bratu ivot i Cesare je to isuvie dobro znao,
pretpostavila sam da je njegov izbor Lukrecijinog mladoenje bio deo plana koji
bi me primorao da se udam za njega.
Stresla sam se zbog saznanja koje bi me nekada ispunilo ushienjem. Zbog
zatite Alfonsa napustiu jadnog Jofrea i udati se za ubicu.

XXIV

Leto 1498.
Alfonso je ujahao u Rim sredinom leta, a ja sam, oajniki elei da
razgovaram sa njim nasamo, izigravala previe nestrpljivu sestru i izjahala
sama da doekam njegovu pratnju ak i pre nego to je prela Ponte Sant
Angelo, most koji vodi do Vatikanskog brega.
Jahao je na elu ete, u pratnji nekoliko konjanika, dok su za njima ila
kola nagomilana njegovim stvarima i poklonima za nevestu. Lako sam
primetila zlatno-plavu kosu na arkom suncu. Podbola sam konja, a kada me je
on prepoznao, povikao je i jurnuo napred da me sretne.
Sili smo sa konja i zagrlili se. Uprkos brige zbog predstojeeg braka,
nisam mogla da se ne nasmeim od sree kada sam ga videla. Izgledao je sjajno
kao i uvek, obuen u svetlo-plavi saten. Alfonso, dragi moj.
Ovde sam, Sancha! Napokon ovde! Nikada vie neu morati da te
napustim.
Njegovi pratioci su dokaskali da nam se pridrue. Mogu li na trenutak da
budem sama sa bratom?, upitala sam umilno. Pristali su i odjahali nazad da se
pridrue sporim kolima. Priljubila sam obraz uz njegov.
Alfonso, proaputala sam mu, koliko god da sam srena to te vidim, ne
sme ui u ovaj brak.
Nasmeio se sa nevericom. Sancha, rekao je glasno, teko da je sada i
vreme i mesto.
Sada je jedino vreme i mesto. Jednom kada stignemo u Vatikan, vie nee
biti bezbedno da slobodno razgovaramo.
Ton mi je bio tako estok, tako hitan, da se smraio. Ve sam se obavezao.
Raskinuti ugovor sada bi bilo nesavesno, kukaviki...
Udahnula sam vazduh. Imala sam malo vremena da dokazujem svoju
priu, a moj brat je bio osoba puna poverenja. Kako ukratko da mu prenesem
sva izdajstva kojima sam prisustvovala? Etika ovde nije od koristi. Ti zna
redove koje su napisali aragonski pesnici, a tiu se Lukrecije. rekla sam.
Osetila sam krivicu zamiljajui kako bi se ona oseala kad bi znala ta govorim
njenom buduem mladoenji.
Molim te Pocrveneo je. Tano je znao na ta mislim.
Citirala sam Sannazara.

Hic jacet in tumulo Lucretia nomine,

sed re Thais: Alexandri filia, sponsa, nurus
Bio je to epitaf predloen za Lukreciju:

Ovde u svom grobu, lei Lukrecija, ali u stvari

Thais: Aleksandrova erka, supruga, snaja.
Pantsileja ili neko druga osoba mora da je nekima ispriala za Cesareov
incestuozni odnos sa Lukrecijom pa su ak pesnici iz Napulja i panije poeli da
o njoj piu otre stihove, (poredei je sa staro-egipatskom grenicom i sveticom,
Thais, koja se pokajala za svoje incestuozno ponaanje).
Nisam morala da kaem da su glasine tane. Alfonso je bio dovoljno
pametan da shvati zato sam odrecitovala taj stih.
Sancha, rekao je tihim i napregnutim glasom, brzo. ak iako s sve
optube protiv nje istinite, ja nisam slobodan. Zavetovao sam se da u ovo da
uradim zbog Napulja. Drugi ljudi, vezani za Francusku, su je zaprosili, a mi ne
moemo da dozvolimo ikakav francuski uticaj na Njegovu svetost. Bez pune
podrke pape, kua Aragona je propala. Francuski kralj je sebe ve proglasio
vladarem nae teritorije. Papa mora da bude na naoj strani u sluaju
ponovnog napada.
Borila sam se da sakrijem bol na licu. Alfonsova pratnja nije smela na mom
licu da vidi nita osim sree.
Ne razume, morae da pazi na svaki pokret. Oni su ubice, proaputala
sam, izraza lica prijatnog kao da smo razgovarali o predivnom vremenu.
Kao to je veina vladara, meu kojima su i nai roaci, uzvratio je, Zar
nisam armantan, Sancha? Najarmantniji ovek koga sam ikada upoznao
zamalo. Ponovo je pokuao da mi izmami osmeh, ali bila sam previe oajna.
armirau ak i Borgie. Zadobiu njihovo poverenje. Nisam budala. Neu im
dati razloga da me se otarase. A brak je doneo naoj porodici veliku korist:
Vojvodstvo od Bisciglie. Zastao je. Glas mu je postao nestaan dok je
pokuavao da moj uas ponovo okrene u veselost. Da li je Lukrecija sasvim
okrutna? Da li e se loe ponaati prema meni. Da li je prava rugoba?
Ne, ne i ne. Ispustila sam uzdah istog oaja shvatajui da sam poraena.
Nita nee zaustaviti brak.
Rekla si u svojim pismima da ste prijateljice. Ti si, izgleda mi, do sada
preivela.
Na izvestan nain da, zastala sam. Lukrecija je ak bila vrlo dobra
prema meni.
Onda nije udovite bez srca, a ja nisam tu da joj sudim. Biu dobar prema
njoj i biu joj valjan mu, Sancha. Ne vidim boljeg naina da pridobijem
naklonost pape i Cesarea.
Poloila sam ruku na njegov bradom zarasli obraz. Ne bi ni mogao da
bude drugaiji mu, mali brate. Molim Boga da se pazi.

Ujahala sam sa njim u grad. Cesare je saekao da ga primi ispred

Vatikana. Ponaanje kardinala od Valensije bilo je istovremeno srdano i
hladno. Odmeravao je ovoga oveka koji je mogao da izvri nepovoljan uticaj na
njegovu sestru i verujem da je bio opravdano zabrinut. Dala sam sve od sebe da
ne otkrijem buru unutar sebe.
Kad smo sjahali i ja sam ila kao pratnja dok su mog brata vodili
vatikanskim stepenica u samu zgradu i prestonu dvoranu u kojoj je Aleksandar
sedeo i ekao, sav okien belim satenom sa tekim krstom od zlata i dijamanata
na grudima.
Lukrecija je sedela na barunstom jastuetu pored njega. Kao i njen budui
mladoenja, obukla se u najsvetlije plavo u njenom sluaju, u svilenu haljinu sa
srebrnom ivicom i gornjim delom zasutim perlama, i sa odgovarajuom kapom.
Obrazi su joj bili rumeni i izgledala je skoro lepa sa zlatnim uvojcima koji su se
rasuli po ramenima. Kada se pojavio Alfonso, istog trenutka lice joj se ozarilo.
Bila je nesumnjivo opijena njime od prvog trenutka.
I sam Aleksandar je izgledao oaran. iroko se nasmeio i rekao:
Mladoenja i novi vojvoda od Bisciglie! Dobro doao, Alfonso! Dobro doao,
dragi sine, u nau porodicu! Tako, Lukrecija, glasine su tane. Tvoj budui mu
je izuzetno zgodan ovek!
Alfonso je predano kleknuo da poljubi papinu papuu. Kada je ta
formalnost obavljena, Aleksandar je ustao i siao da zagrli svog budueg zeta.
Doi. Doi. Pripremili smo lepu veeru, iako mislim da ne bi trebalo da
jedemo mnogo, jer je sutra svadbena gozba!
Nasmejao se. I Alfonso se nasmejao. U meuvremenu, Lukrecija je ustala
sa svog jastueta i sila niz stepenice. Kada ju je Alfonso susreo, naklonio se i
poljubio joj ruku.
Madona Lukrecija, rekao je, i samo je moj brat mogao da govori sa
iskrenou koja je sledee rei uinila ubedljivim, Vi sijate kao zvezda nou. u
poreenju sa vaom lepotom, sve oko Vas je tama.
Zakikotala se kao dete. Aleksandar se ozario odobravajui tako lepe rei;
Ponovo je zagrlio Alfonsa i njih dvojica su se uputila ka papinim odajama i
banketu koji je ekao, dok ih je Lukrecija pratila sa sanjalakim izrazom na
licu. Cesare je iao sledei, lica nametenog u zadovoljni izraz, ali zlog
prodornog pogleda. Ja sam bila poslednja, sa zaleenim osmehom.
Venanje je odrano u Dvorani Svetih, u kojoj se odigralo zlosreno
Giovannia Sforze. Gosti su bili malobrojni, veinom lanovi
venanje
vatikanskih kua i neki kardinali.
Lukrecija je divno izgledala u haljini od crnog satena sa zlatnim rubom,
ukraena dijamantima.
Za nju i Alfonsa se moglo pomisliti da su brat i sestra, sa zlatnim
kovrdama i svetlim oima, kao to se, ironino, moglo pomisliti da sam ja
sestra tamnokosog Cesarea, koji je za tu priliku bio obuen u crni barun. Iz
potovanja prema mladi, ja sam se obukla u tamnu napolitansku odeu.
Tokom venanja sam stajala pored Jofrea, dok je Cesare bio neprijatno
blizu, sa druge strane mog mua. Kada je kardinal Giovanni zamolio mladu i

mladoenju da izgovore svoje zavete, privremeni vrhovni zapovednik papske

vojske, Huan de Serviljon, izvukao je iz korica lep ma ukraen dragim
kamenjem i drao ga iznad glava novog vojvode i vojvotkinje od Bisciglie. To je
bio simbol da to dvoje ni zbog ega ne treba da se rastanu. Dok sam netremice
posmatrala sjajno seivo pomislila sam na vetiinu kartu; srce probodeno sa
dva maa. Izbrisala sam vei deo tog dogaaja iz svog seanja, ali se sada veliki
deo vratio pred prizorom de Serviljonovog oruja i poeo da me proganja
Nikada neu pribei zlu! Pobunila sam se. Oigledno, u tom trenutku
nisam mogla da se setim veeg zla nego da moram da se udam za Cesarea.
Onda osuuje na smrt one koje najvie voli, kazala je vetica. Posmatrala
sam protokolarnu ceremoniju oseajui jedino strah od svih emocija. Ali Alfonso
i Lukrecija su se samo osmehivali. Nisu mogli izgledati srenije. Oajniki sam
se drala te injenice, nadajui se da e to moga brata potedeti bola koji sam ja
osetila u rukama Borgia.
Alfonso je odgovorio sigurnim, jakim glasom. Lukrecijin glas je bio nean i
stidljiv dok je netremice gledala u njega sa iskrenom odanou. Jedan pogled na
njene i Alfonsove oi i znala sam; pogodila ih je ista munja koja je mene ranila
onoga dana kada sam srela kardinala od Valensije.
Uskoro ih je predsedavajui izaslanik proglasio muem i enom. Blistajui,
Alfonso i Lukrecija su krenuli na elu procesije iz dvorane, u pratnji kapetana
de Serviljona i kardinala Borgie.
Naalost, dok smo mi ostali poeli da naputamo privatnu kapelu idui ka
delu za prijem, poela je rasprava. Princeza od Squillacea je mladoenjina
sestra i njena pratnja e krenuti sledea, dona Esmeralda je zahtevala otrim
glasom. Uskoro je gurala u stranu jednog od Cesareovih dvorana. Njegove sluge
su traile prvenstvo nad mojim. Teko je potpuno sakriti svoja lina oseanja od
slugu, i Cesareovi i moji ljudi su, u trenu, bili jedni drugima za vratom. Jedan
od Jofreovin dvorana je istupio i zatraio: Dozvolite princu i princezi od
Squillacea da prou!
Kao odgovor, dobio je hitar udarac u vilicu i pao u naruje svojih drugova.
Dona Esmeralda i moje dame su poele da vrite. Nije pomoglo ni to je pratnja
Njegove svetosti takoe bila uhvaena usred guve. Jo udaraca je palo i maevi
su bili isukani. Papine sluge su se toliko prestravile da su potrale uz stepenice
iza oltara i pobegle iza kapele, ostavljajui Aleksandra nezatienog usred
kavge.
Dosta!, povikao je mlatarajui rukama. Zamalo mu nisu proboli mantiju i
malo je falilo da mu zlatni ogrta sklizne sa ramena. Dosta! Ovo je radostan
dogaaj!
Njegove molbe su bile zaguene povicima. Jofreov dvoranin se bio oporavio
i oborio svog napadaa na pod. Od njih dvojice nije moglo da se ue ni da se
izae iz kapele.
Stanite!, Jofre je uzviknuo, a njegov glas samo je doprineo jo veoj
kakofoniji. Prekinite odmah ovu idiotariju!
Zadatak je pao na Cesarea. Bez rei, izvukao je bode i u jednom brzom
pokretu nagnuo se nad dvojicom mukaraca koja su se tukla. Vrh seiva bio je

blizu grla obojice. Svirepost njegovog pogleda je ubedila rvae da nee oklevati
da prospe krv, ak i ovde, ak i sada, na dan venanja svoje sestre.
U sobi je nastao tajac. Razdvojte se, rekao je Cesare, samrtniki tihim
glasom, koji su pak svi uli. Dvorani su se otkotrljali na stranu i ustali,
razrogaenih oiju i zadovoljni samim sobom.
Gde je pratnja Njegove svetosti?, pitao je Cesare, istim mirnim, dubokim,
ali u isto vreme zastraujuim tonom. Njegov dvoranin je pokazao ka oltaru i uz
stepenice koje su vodile nazad ka privatnim papskim odajama.
Kriju se, Vaa svetosti.
Dovedi ih. On e krenuti sledei i mora da ima pratnju.
Dvoranin je pourio ka oltaru i uz stepenice. Cesare, sa bodeom jo uvek
izvuenim ali sputenim, pogledao je Jofreovog dvoranina, drugog uesnika u
prepirci. Bez sumnje e mu trebati pomo, rekao je kardinal. Sa preteranom
revnou, Jofreov dvoranin je krenuo za njim. Prolo je par minuta pre nego to
se itava pratnja pojavila, ali je napokon papa mogao da napusti kapelu.
Ljubazno, ili bar sa izgledom ljubaznosti, Cezare je zahtevao da moja pratnja
krene sledea.
Vremenom je dola produena veera, zatim ples. Alfonso je, kao i uvek bio
tako armantan i dobro raspoloen da su se ak i Borgie zarazile. Po prvi put
otkada sam dola u Rim, papa je plesao. Prvo sa Lukrecijom a zatim sa mnom.
Uprkos tome to je bio ogroman, imao je atletsku gracioznost kao i njegov sin
Cesare.
Bilo mi je naroito drago da vidim kako nije bilo kurtizana, te ak ni
papina ljubavnica Giulija nije bila tu.
Izgledalo je da pokuava da ubede Alfonsa da su glasine oko skandala sa
Sforzom i roenja Lukrecijinog deteta neistinite. Bez obzira na to, laknulo mi je
to se slavlje nije pretvorilo u uobiajni razvrat Borgia. Papa je pio mnogo
manje to to inae nije bio njegov obiaj i bar jednom je imao obzira prema
Lukrecijinoj srei. ak je i Cesare bio fin.
Alfonso i ja smo izveli napolitanski ples za Njegovu svetost, a oi mog brata
su bile sjajne, a osmeh iskren. Znala sam da dobar deo njegove radosti dolazi od
saznanja da emo nas dvoje biti ponovo zajedno. Ali sam takoe videla da je
njegovo oduevljenje Lukrecijom bilo iskreno. Bili su, kako je to Aleksandar
aljivo rekao za vreme veere: Poklonjeni jedno drugom. Pogledajte ono dvoje!
Kao da mi ostali ne postojimo. Da li da se svi u tiini povuemo da ih ne bismo
ometali?
Nisam mogla da razumem zato se moj mlai brat, koji je mogao da bira
meu lepim i asnijim enama, zaljubio u Lukreciju. Nadala sam se samo
njegovoj srei.
Posle puno plesa, pozorini komadi su izvedeni na maloj sceni koja je
podignuta u prostoriji za prijem. U jednoj predstavi lepo obuena devojka
privolela je jednoroga da poloi glavu na njeno krilo. Devojku je igrala niko
drugi do Giulija, papina ljubavnica, ali i to nije bila najvea ironija, jer sam na
kraju prepoznala, po telu i pokretima, mukarca ispod teke maske jednoroga,
maske glave sa pozlaenim rogom, i rupama za oi i usta.

Bio je to Cesare Borgia, oslikavajui simbol ednosti i vernosti.

Kako se zora pribliavala, Lukrecija i Alfonso su se zajedno povukli, sa
nasmeenim Giovannijem Borgiom koji ih je pratio. Moj siroti brat e biti
podvrgnut istoj uvredi kao i ja. Pohlepnomn pogledu kardinala koji prisustvuje
prvom seksualnom spajanju sa suprugom. Barem, pomislila sam, Alfonso nee
imati dodatnu sramotu da njegov otac posmatra in. Pitala sam se da li e
kardinal i ovog puta smeti da govori o ruama.
Nekoliko nedelja nakon venanja, Cesareu je odobreno ono o emu je
sanjao godinama: prilika da izloi svoj sluaj pred konzistorijumom kardinala,
traei da ga oslobode poziva za koji nikad nije bio pogodan. Zauzvrat, zakleo se
da e se staviti na raspolaganje crkvi i odmah otii u Francusku, gde e uiniti
sve to je potrebno da spase Italiju od jo jedne invazije jo jednog francuskog
kralja. Nije bilo vie sumnje u to da e Cesareu biti odobrena molba, nego to je
bilo da e Lukreciju proglasiti virgo intacta.
Cesareu se elja ispunila. im mu je to odobreno, poeo je da trai pogodnu
suprugu. Pripremala sam se za najgore, oekujui da primim jo jedan poziv u
njegovu kancelariju: na moje zaprepaenje, Lukrecija mi je otkrila da je
odabrao Carlotu od Aragona moju roaku, zakonitu erku ujaka Federica,
napuljskog kralja.
Bila sam ushiena; mislila sam da sam potcenila Cesarea. Lukrecija je
rekla da mu je zaista bilo stalo do mene i moda zato nije eleo da me
primorava, niti da mi uini zlo. Jo bolje, njegov izbor neveste je uinio da
Alfonsov poloaj, kao napuljskog princa, bude sigurniji u kui Borgia.
Carlota je u to vreme bila u Francuskoj, gde se obrazovala na dvoru
pobonih katolika, pristalica Borgia, kraljice Ane od Bretanje, udovice Re
Petita, Charlea VIII, koji je umro tog prolea. Cesare je obukao svoje najbolje
odelo i zajahavi svog belog konja okienog srebrom, uputio se ka severu. Bio je
siguran da e dobiti Carlotinu ruku, jer je novi kralj, strano eleo da se
razvede od svoje obogaljene, jalove ene, da bi mogao da se oeni Anom, koju je
voleo. A Cesare je ba bio osoba koja bi, kao papin sin, mogla da isporui razlog
za razvod direktno u Lujeve ruke, kao nagradu.
Sa uzdahom olakanja, gledala sam kako odlazi, verujui da su se nevolje
moje zemlje napokon zavrile.

XXV

Jesen - zima 1498.

Vrelo, surovo leto je konano zamenila jesen, a zatim i blaga zima. Moj
ivot u Rimu nikada nije bio prijatniji. Huan je bio mrtav, Cesare zauzet
politikom i udvaranjem u Francuskoj, ostavljajui me u drutvu mog mua,
brata, Lukrecije i Aleksandra.
Daleko od Cesareovih i Huanovih poniavajuih aoka, Jofre je bio
oputeniji i ljubazniji. Alfonso je po svojoj prirodi bio dobro raspoloen, a zbog
njegove ljubavi prema Lukreciji bio je jo veseliji i armantniji.
Budio je u Lukreciji ljupkost koju sam ranije viala samo letimino, ali
koja se sada ustalila u njenoj prirodi. A poto je njegova porodica bila srena i
Aleksandar je bio srean. Njegova erka se dobro udala i sada bila vojvotkinja
umesto obine grofice. Njegov najstariji sin e se oeniti jo bolje i sada je bilo
izgleda za zakonite unuke.
Zbog nae zajednike ljubavi prema Alfonsu, Lukrecija i ja smo postale
bliskije nego ikada ranije. Govorila sam o Alfonsovim nestalucima, a Lukrecija
je volela da slua prie iz njegovog detinjstva; kako je jednom pokuao da zapali
rep kraljiinog psia ljubimca da bi video da li e goreti kao svea, kako ga je
zamalo, kao dete od etiri godine, odnelo more i skoro se udavio. A ona mi je
objanjavala kako on hre, duboko udahne ah, ah, ah a zatim duboko izdahne
isputajui zvonak glas.
Zaboravila sam na kanterelu koju sam sakrila sa draguljima u svojoj
spavaoj sobi. Zaboravila sam odakle sam je uzela. ak sam zaboravila prizor
Lukrecije u pohotnom zagrljaju svoga oca i strastan poljubac sa roenim
bratom. (Lukrecija je prijavila sa velikim olakanjem da ju je papa ostavio na
miru jo od njene trudnoe, bilo zato to su njene godine ugasile vatru u njemu,
bilo zato to vie nije eleo da raspaljuje glasine koje je izazvalo roenje
nezakonitog deteta iji je, navodno, on bio otac). Takoe je priznala da ona i
Alfonso provode svaku no u njenoj spavaoj sobi i da se on uvek budi tamo,
retko provodei vreme u svojim odajama u mukom krilu palate. Nikada se
nisam usudila da se nadam, poverila mi se, prilino enjivo, da bi moj mu
mogao biti i moj vatreni ljubavnik.
Jednog zimskog jutra, kada je jako sunce odnelo hladnou iz vazduha, mi
smo odluile da idemo na piknik u vinograd kardinala Lopeza. Bilo je previe
lepo da bismo ostali unutra, a Lukrecija je izgledala nemirno iekujui neto

to nisam razumela, dok se nije smestila pored mene u koiji i priznala: Imam
jednu tajnu. Nisam rekla nikome, ak ni Alfonsu, ali moram tebi da kaem.
Lenjo sam uivala u suncu koje mi je grejalo lice. Tajnu? Po Lukrecijinom
samozadovoljnom osmehu zakljuila sam da se radi o srenoj vesti. Sumnjala
sam na zabavu ili poklon koji je nabavila za svog novog mua.
Trudna sam. Ve dva meseca bez mesenih izliva.
Lukrecija! Iskreno obradovana, zgrabila sam je za ramena. Sigurna si?
Da nije zbog neeg drugog?
Nasmejala se, oduevljena mojim odgovorom. Sigurna sam. Grudi su mi
tako osetljive da jedva podnosim da ih Alfonso dodiruje. I moram da jedem sve
vreme ili mi je tako muka da jedva podnosim miris hrane. Mora da se pravi
luda i nikome nemoj da kae. Nameravam da ga iznenadim veeras za
veerom.
Bie tako uzbuen. I tvoj otac takoe. Nasmeila sam se na pomisao da
budem tetka detetu svoga brata.
Kada smo stigle u vinograd, pronale smo savren pastoralan ambijent:
estar visokih borova koji je stajao strmo naspram istine obrasle travom i
divljim cveem, zatim redovi venjaka, a onda vornovate stabljike loze bez lia
ili ploda. Padina se postepeno sputala, dajui prijatan pogled. Doneli su nam
sto, a slukinje su bile zaposlene vadei hranu i vino. Lukrecija je pogledala
prizor odozgo i odozdo, spustila hermelinski ogrta nehajno na travu i rekla:
Dan je savren za trku.
Nasmejala sam se. Bio je to sasvim devojaki predlog. Ipak, kada sam
uhvatila Lukrecijin nestani pogled, uvidela sam da je ozbiljna. Vae stanje,
madona, rekla sam apatom.
Nemoj da si smena!, usprotivila se. Ne mogu biti zdravija! I tako sam
uzbuena to u rei Alfonsu. Ako ne uradim neto, poludeu od snage.
Prouavala sam je smekajui se: malo se ugojila od kada se udala za moga
brata i pucala je od energije. Navikla je na puno etnje i jahanja. Malo tranja
je nee uopte opteretiti, bila trudna ili ne. Onda se trkamo, vojvotkinjo, rekla
sam. Pogledala sam savreno prave redove vinove loze i kazala: Ambijent je
idealan.
Hajmo onda da trimo. Lukrecija je pokazala na prvo odmorite u senici.
To nam je cilj. Koja prva stigne, pobeuje.
Svukla sam ogrta i kaputi. Krajevi su bili predugaki i saplela bih se.
Lukrecija je skidala svoj kaputi kada sam je upitala : A u ta se kladimo?
Namrtila se razmiljajui, onda joj se jedan kraj usana izvio navie.
Dijamant. Ili ti uzima jedan od mene ili ja jedan od tebe.
Ali ko bira? Bila sam uporna.
Onaj ko izgubi, rekla je, odjednom se postidevi.
Sklopila sam ruke, zavrtela glavom i ona se nasmejala.
U redu, u redu, pobednik bira. Pretpostavljam da u onda morati da
pobedim.
Podigle smo suknje visoko, pozvale dona Esmeraldu da da znak, i krenule.

Teko da je nadmetanje bilo poteno. Bila sam via i duih udova i lako
sam pobedila, diui puno praine.
Pa, naslaivala sam se, morau da izaberem jedan od tvojih najlepih
dijamanata. Lukrecija je prevrnula oima i odlino odglumila zabrinutost,
poto smo obe znale da nisam imala nameru da traim svoju nagradu.
Lukrecija je traila revan. Kada sam odbila (jer nisam elela da se
izmori), ona je zahtevala da se trka sa mlaim dvorskim damama. U jednom
trenutku, etiri dame su zauzele trkaki stav, ekajui dona Esmeraldu da da
znak, po dve u svakom irokom prolazu.
Malo sam se zabrinula, jer je Lukrecijino lice bilo prilino crveno, a poela
je da se znoji, uprkos sveini dana. Odluila sam da zahtevam da se poslui
ruak ne bi li se okonalo svako naprezanje, kada je dona Esmeralda uzviknula
trkaicama da krenu.
Trka je napokon poela. Krenula sam od senice ka dona Esmeraldi i stolu,
na kome su sada bile postavljene primamljive vrste hrane. Lukrecija e
nesumnjivo biti gladna posle svih ovih aktivnosti.
Gledala sam u daljinu kada sam ula jedva ujan zabrinjavajui zvuk mesa
i kostiju koji se sudaraju sa zemljom. Usledio je vrisak. Okrenula sam se i
videla dona Esmeraldu kako tri najbre to joj njena gojazna figura dozvoljava,
prema dve ene na stazi. U istom trenutku, primetila sam drugu enu kako
pada, sa zelenom brokatnom suknjom koja se kao balon digla u vazduh iznad
nje. Ja sam takoe, kao Esmeralda, potrala i stala pored Lukrecije i mlade
dvorske dame koja je pala preko nje i sada se polako pridizala sa svoje
gospodarice.
Lukrecija!, vrisnula sam, kleknuvi pored nje. Bila je bez svesti i uasno
bleda. Pogledala sam optuujue sirotu dvorsku damu, koja je stajala drhtei,
priljubivi zglobove prstiju uz usne. ta se dogodilo?
Ne znam, madona, rekla je planim glasom. Trala je i mislim da se
saplela o papuu. Pala je i ja nisam mogla da se zaustavim na vreme... Gledala
nas je netremice, njeno mlado lice prestraeno ukorom ili kaznom, ali nas ona
nije zanimala, jer nije bila povreena. Lukrecija je ublaila njen pad.
Pomilovala sam Lukreciju po obrazima. Bili su hladni. I dalje je bila u
nesvesti. Pogledala sam zaas dona Esmeraldu, vrlo poslovno.
Vojvotkinja od Bisciglie je trudna, rekla sam. Moramo odmah da je
vratimo u palatu i pozovemo doktora i babicu.
Dona Esmeralda je zinula od uda na ove rei, a zatim otrala da dovede
mlade koijae koji su otili u lov. U roku od pola sata, bili smo u koijama.
Esmeralda i ja smo poloile Lukreciju preko naih krila a ja sam drala ruku
na njenom elu, brinui se zbog mogue groznice i optuujui sebe to sam
uopte dozvolila da doe do bilo kakve trke.
Dok smo stigli u palatu, Lukrecija je dola k sebi, mada se malo potresla i
morali smo da je podsetimo na pad.
Ta prokleta papua!, proklinjala je, pokuavajui da odbije koijaa koji je
hteo da je odnese u palatu, ali je na kraju popustila. Kada ju je on, iz

skromnosti, ostavio pred vratima spavae sobe, mi smo se okupile oko nje,
podupirui je dok se teturala do kreveta.
Svaki korak ju je boleo. To su samo lea, rekla je nemarno, i glavobolja.
Biu bolje do sutra.
Babica ju je oekivala i Lukrecija se pokorno podvrgla pregledu. Kada je
starica napokon izala iz spavae sobe, dona Esmeralda i ja smo skoile sa
sedita da ujemo vesti.
Vojvotkinja je primila jake udarce u glavu i lea, starica je izvestila.
Nema groznice, krvarenja ili drugih znakova pobaaja, ali prerano je da bismo
znali.
Dona Esmeralda i ja smo se posavetovale sa Lukrecijinom glavnom
dvorskom damom i ja sam odluila da kaemo lekaru da ne dolazi. Njegov
dolazak bi primetili drugi, jer je njegova pojava oznaavala ozbiljnu bolest, dok
je babica esto konsultovana i za manje enske bolesti. Nije bilo svrhe
uznemiravati papu ili Alfonsa. Zadraemo babicu i nadgledati Lukreciju
nekoliko narednih sati da vidimo kako joj je.
Do tada je bilo ve po podne. Na sreu, za to vee nije planirana porodina
veera, jer se oekivalo da e se ene kasno vratiti sa izleta.
Na Lukrecijin zahtev, ula sam i sela kraj nje. Bilo joj je muka i odbijala je
ponude da jede i pije. Glava ju je jako bolela i jedva da je mogla da otvori oi.
Ipak, ostala je vesela i zahtevala je da razgovara sa mnom, ela prekrivenog
hladnom vlanom krpom.
Sva ova muka zbog glupe papue, rekla mi je. Leva je bila previe
labava; htela sam da je skinem i trim bosa. Trebalo je. Mogli smo da
izbegnemo ovu glupost.
Dona Esmeralda to nikada ne bi dopustila po hladnom vremenu,
odgovorila sam lako, u istom dobrom raspoloenju, iako su me muile krivica i
briga. Brinula bi da ne zaradi grip. Tako da bi, bez obzira na sve, morala da
obuje tu prokletu papuu.
Alfonso e se jako zabrinuti, proaputala je. Da li si mu rekla?
Ne jo.
Dobro. Sklopila je oi. Iznenaenje e morati da saeka dok mi ne bude
bolje. Uzdahnula je.
ue uskoro za moj pad. Doi e ovamo kada padne no.
On je jak mladi, rekla sam. Oporavie se od oka.
Nasmeila se slabano, a zatim zautala. Posle nekog vremena, pala je u
lagan san. Osetila sam olakanje, mislei da se teskoba stiala i da e joj biti
bolje. Ali babica je insistirala da ostane u blizini. Lukrecija se probudila
nekoliko sati posle zalaska sunca, uz jaki, zastraujui jauk. Nagla sam se
iznad nje i uhvatila je za ruku. Zubi su joj cvokotali. Toliko ju je bolelo da nije
mogla ni da govori.
Onda je babica digla pokrivae i pregledala je, a zatim sa mranim
pogledom koji mi je slomio srce, odmahnula glavom.
Krvari, izjavila je. Moemo da oekujemo najgore. Okrenula se ka dona
Esmeraldi i naruila nekoliko pekira, arav i lavor sa vodom, onda me ponovo

pogledala, sa smrknutim izrazom lica od dugih godina tunog iskustva.

Najbolje bi bilo, dona Sancha, ako biste otili.
Ne! Lukrecija je zaplakala usred stenjanja. Koa joj je bila bleda, oroena
znojem. Sancha, ne ostavljaj me!
Stegla sam joj ruku jo jae. Neu otii, rekla sam, mirnim glasom, punim
snage koju nisam oseala.
Ostau ovde sa tobom dok mi ti ne kae da odem.
Opustila se samo na trenutak. Jo jedan talas bola ju je ubrzo obuzeo i
stegla mi je ruku kao da e je zdrobiti.
Esmeralda se vratila u sobu, davi nareenja slugama da donesu traene
stvari. Pozovite Njegovu svetost i vojvodu od Bisciglie u predsoblje, rekla sam
joj. Vreme je da ih obavestimo.
Sancha! Lukrecija je jedva izgovorila. Tako e se zabrinuti... Hoe li im
ti rei?
Ja u im rei, umirila sam je i podigla krpu koja joj je stajala na elu.
Strana koja joj je poivala na koi se ugrejala, pa sam je okrenula na hladnu
stranu, i neno joj pogladila elo njom. Biu nena i pobrinuu se da se ne
zabrinu suvie.
Da. Da. Obojica se toliko brinu... Lukrecija je proaputala i stisnula zube
kad ju je obuzeo jo jedan gr.
Kako je Alfonso stanovao u palati, prvi je stigao. Poslala sam dona
Esmeraldu napolje u predsoblje da mu kae da je Lukrecija pala u vinogradu, a
ja u obavestiti Njegova svetost im se pojavi. Esmeralda se veto pretvarala i
izvrsno odigrala svoju ulogu. Mogla sam samo da razaznam njen miran, ravan
ton dok je razgovarala sa Alfonsom. Vratio se u sobu uvereno klimnuvi
glavom. Moj brat je bez sumnje mislio da je njegova ena samo izvrnula lanak.
Ali su Lukrecijini krici postali toliko glasni da ih je Alfonso, sedei u
predsoblju, sigurno uo. Mora da su ga pogodili do dna due, tako da sam se
odvojila od Lukrecije da bih mu objasnila situaciju. Na nesreu, papa je stigao
upravo kada sam grlila svoga brata videvi nae uzrujane izraze lica,
Aleksandar je, kao i uvek, reagovao osetljivo. Oi su mu se smesta napunile
suzama.
Dragi Boe! Zvui kao da umire! Nisam mogao ni da zamislim da je tako
ozbiljno... Sancha, ta se desilo sa mojom erkom?
Odvojila sam se od Alfonsa. Lukrecija je mlada i jaka. Bez sumnje e ovo
preiveti. Izgleda da je bila nosea, ali da je sada dete nesumnjivo izgubljeno.
Trkala se sa damama u vinogradu...
Trkala se u vinogradu! Ko je to dozvolio?, Aleksandar je zahtevao odgovor
sa besom roenim iz bola. Da li je znala da je trudna?
Mislim da jeste. Bio je to prosto nesrean sluaj, Vaa svetosti. Veba nije
trebalo da joj nakodi. Papua joj je bila labavo privezana i saplela se o nju, a
druga devojka je pala preko nje.
Ko? Aleksandrov ton je postajao osvetoljubiv.
Alfonso u meuvremenu nije obraao panju na buncanje svoga tasta.
Sasluao je ta sam imala da im kaem, a zatim zario lice u ruke i proaptao:

Trudna...
U istom trenutku Aleksandar je zatraio ime krivca, Alfonso je pridigao
glavu i upitao: Sigurna si da e Lukrecija biti dobro? Pogledao je u pravcu
spavae sobe njegove ene iz koje su dolazili jauci.
Stavila sam ruku bratu na rame. Teko je sada; ali babica kae da je
mlada, preivee ovo, po Boijoj volji. Aleksandra sam slagala. ak se ni ne
seam koja je devojka pala, Vaa svetosti. Bilo je to Boje delo, a ne devojina
krivica to je Lukrecijina papua bila olabavljena.
Papa je pokrio lice i zajeao sa oajanjem koje se nadmetalo sa onim
njegove erke. Ah, jadna moja erka! Jadna moja Lukrecija!
Budite jaki, rekla sam im obojici. Lukrecija me je zamolila da ostanem
sa njom. Ali doi u i rei vam novosti im budem mogla.
Ostavila sam ih da tee jedan drugoga i vratila se do Lukrecijinog
uzglavlja. Lukrecijine muke su se nastavile jo dva sata, posle ega je porodila
malo, krvavo dete. Videla sam jadno, ogoljeno stvorenje kada ga je babica uvila
u pekir i pregledala ga. Bilo je prerano rei da li je izgubljen sin ili erka.
Kao blagoslov, Lukrecijini jecaji su odmah prestali, ali je gorko plakala
kada je shvatila da vie ne nosi dete. Krvarenje koje je usledilo je bilo slabo,
dobar znak, i konano je pala u san za koji je babica izjavila da je isceliteljski.
Meni je zapala dunost da saoptim ocu i muu dobre i loe vesti: da je
Lukrecija imala pobaaj, da nema trajne tete i da se oekuje da e brzo da se
oporavi.
Odrala sam obeanje dato Lukreciji: vratila sam se u njenu sobu, gde sam
odremala na velikom barunastom jastuku dok je ona spavala te noi. Nisam
otila do narednog jutra, dok se nisam uverila da je sve dobro.

XXVI

Prole e 1499.
Sreom, babiina predvianja su bila tana: Lukrecija se potpuno oporavila
i vremenom je poela da joj smeta prevelika panja i tetoenje kojima smo je
njen otac, Alfonso i ja obasipali. Iako je bilo malo ljubomore izmeu dona
Esmeralde i Lukrecijine nove glavne dvorske dame, dona Marije, sada su se
ujedinile u cilju da obezbede vojvotkinji od Bisciglie toplotu, da joj ugaaju i da
jede vie nego to je potrebno.
Za samo nekoliko meseci, naa panja je bila nagraena. Lukrecija je jedne
aprilske veeri, posle veere, dok smo se etali od zadnjeg dela Vatikana do
palate, odetala sa mnom tamo gde nije mogla da nas uje pratnja i
proaputala: Ponovo sam trudna, ali ne smemo rei nikome neko vreme, dok
ne budem sigurna da je dete dobro.
Bez trkanja, pocedila sam kroz zube, a ona je imala dovoljno smisla za
humor da mi se suvo nasmei.
Bez trkanja, sloila se.
Nasmeile smo se i uhvatile ruku pod ruku, oduevljene zajednikom
tajnom. Rim mi je te noi izgledao kao bezbedan raj, sa fenjerima na amcima
koji sijaju ispod nas na Tibru i zlatnim sjajem koji izbija iz gracioznih lunih
prozora palate kojoj smo se pribliavali.
***
U meuvremenu, dogaaji u Francuskoj se nisu odvijali tano po planu
Cesarea Borgie. Cezare je nalog za ponitenje braka trebalo da urui i podnese
kralju samo u zamenu za ruku Carlote od Aragona. Ovako naoruan, Cezare je
otiao za Francusku. Tu stvar sam izbacila iz glave, sigurna da je moj i
Alfonsov politiki status sada bio siguran u kui Borgia.
Po Cesareovom dolasku u Francusku, Carlota i njen otac, kralj Federico,
uputili su ga da zamoli Luja za dozvolu da se oeni njom. Kralj je, meutim,
iako je uljudno primio Cesarea, odbio da razgovara o tome. U meuvremenu,
Luj je zahtevao da mu se nalog o razvodu preda, i to toliko estoko, da je Cezare
poeo da sumnja u svoju bezbednost. Odugovlaio je koliko je mogao, ali je na
kraju popustio pred Lujevim zahtevima i predao mu nalog.

im je Luj imao ta je eleo, Cezare je izgubio svu prednost i francuski

kralj vie nije hteo da uje o Carloti.
Osujeenih planova, Cezare se okrenuo ponovo Carlotinom ocu, Federicu
od Napulja, koji je, poto je dugo izvrdavao, konano glatko odbio Cesareovu
ponudu. Tipino otvoren, stric Federico je prokomentarisao da nee da da svoju
erku oveku koji ima reputaciju pustolova. Drugim reima, uvao je svoju
erku za zakonita prosca, ne za papino kopile koje se tako lako odreklo
svetenikih zaveta i sigurno ne za oveka o kome se prialo da je sklon
ubistvima.
Luj nije obraao panju na Cesareovo obraanje. Do tog trenutka su proli
meseci. Cezare je pretio da e se vratiti u Italiju, a papa je galamio da e mu
nai italijansku enu. Ali, vojvodi od Valensije nije bilo dozvoljeno da napusti
Francusku ili ak kraljev dvor.
Umesto toga, ponuena mu je ruka jedne francuske princeze, zatim druge;
vremenom mu je ponuena cela povorka francuskih lepotica i on mora da je
konano shvatio istinu. Iako su se lepo ponaali prema njemu, bio je kraljev
zatvorenik dok nije popustio pred Lujevim planom: francuska supruga za sina
pape Aleksandra.
U kasno prolee don Garsija, Cesareov lini glasnik, stigao je u Rim iz
Francuske. Vesti su bile od takvog znaaja da je Njegova svetost pozvao Garsiju
da se za stolom pridrui porodinoj veeri, mada je Garsija stajao dok je
deklamovao ta je imao.
Cezare je bio veren i kralj Francuske je dao svoj blagoslov. Mlada je bila
Charleota d'Albre, erka kralja od Navare, Lujeva roaka.
Alfonso je pored mene paljivo sluao, njegov izraz lica nije otkrivao
unutranju nelagodnost. Sa moje druge strane, Jofre je uskliknuo zbog svog
brata. Nije mu palo na pamet da su njegova nevesta i zet bili sada u ozbiljnoj
politikoj opasnosti.
Posle Huanove smrti, Lukrecija je bila omiljeno Aleksandrovo dete, ali sin
uvek ima prednost nad erkom, tako da su papina odanost i strah bili vezani za
Cesarea. A Cezare je odluio da stupi u savez sa Francuskom, iz inata i elje da
se osveti meni i moda celoj kui Aragona, nakon isuvie javne aoke Carlotinog
odbijanja.
to se tie Njegove svetosti, pokazao je preterano sentimentalno
zadovoljstvo. Napokon, sva moja deca e biti venana, uzdahnuo je, I moda
u uskoro biti deda. Lukrecija mi je uputila sauesniki osmejak, koji sam
jedva mogla da uzvratim, jer sam bila utuena.
Posle veere, majstorski sam izvojevala trenutak nasamo sa Alfonsom u
njegovim odajama, pre nego to je otiao da kod Lukrecije prespava.
Toliko sam bila uznemirena i puna sumnji da sam traila da Alfonso
otpusti sve sluge, ak i ljude kojima je najvie verovao i koji su godinama sluili
u Napulju. Zahtevala sam da se povuemo u njegovu spavau sobu poto smo
zakljuali vrata prema spoljnim odajama, jer sam se brinula da bi neko mogao

da prisloni uho i slua razgovor koji se vodi u predsoblju. Prva sam progovorila,
pre nego to je Alfonso imao priliku da bilo ta kae.
Ako Cesare ovo sprovede, francuska invazija je neizbena, a onda smo
osueni na propast. Zna kako se lako Lukrecija oslobodila prvog mua. Sela
sam na otoman ukraen resama i zadrhtala, vrsto se umotavi u krzneni
ogrta.
Alfonso je stajao leima okrenut meni, ispred balkona. Otvorio je kapke i
udahnuo topao proleni vazduh dok je zurio u no. Tama je uramljivala njegovu
zlatnu glavu i skladna miiava ramena, obuena u najsvetliji zeleni brokat.
Izgledao je jako i odluno, nepobedivo, ali ja sam prouavala njegovo dranje i
proitala brigu u njegovom stavu, kao to sam videla napetost koja tu nije bila
pre veere.
Alfonso je krajnje obazrivo zatvorio kapke i okrenuo se od balkona
pokretima koji su otkrivali bes koji je retko rastao u njemu. Na licu mu se video
napor. Znala sam da ga je moja primedba izazvala, ali sam takoe znala da
nisam jedini izvor ljutnje.
To nije bilo njeno delo. Opirala se razvodu najbolje to je umela i jo uvek
se duboko stidi toga. Otac ju je primorao.
Bez obzira, ona radi onako kako joj se kae.
Njegovo dranje je postalo neuobiajeno hladno. Nemoj da bude tako
sigurna. Mi se volimo, Sancha. Lukreciju je otac predugo zloupotrebljavao i
njena odanost njemu je nategnuta. Ali ona zna da je ja nikada ne bih povredio
niti izdao.
Mogu samo da se nadam da si u pravu. Ali tu su drugi ije sudbine ne
smem ni da spominjem, mislila sam na Perota, Pantsileju... i pre svega na
Huana koga ni krvno srodstvo nije moglo da spase.
Alfonso je planuo. Neu da sluam takve stvari. Lukrecija je moja ena i
ona nije sposobna ni za najmanju okrutnost.
Postala sam pomirljiva. Ja volim Lukreciju kao sestru i prijateljicu. Ne
optuujem je ni za ta. Ali Cesare..., odmah sam utiala glas. Ako on odlui da
ujedini papsku vojsku sa Francuskom...
Alfonsov bes je nestao i zamenila ga je turobnost. Znam. Od sada moramo
jako da vodimo rauna. Bie pijuna. Ne smemo da rizikujemo da govorimo
slobodno, ak ni pred naim slugama i moramo da pazimo na sve to napiemo.
Zastao je. Nasamo u se sresti sa panskim i napuljskim ambasadorima. Ima
kardinala sa jakim vezama sa panijom i Napuljem kojima se moe verovati i
kojima je papa naklonjen.
Na silu se ohrabrujue nasmeio. Ne mrti se, Sancha. Jo nije sve gotovo.
Uradiu sve to je u mojoj moi da zaustavim taj brak. I videu takoe da
Lukrecija razgovara sa svojim ocem. Ona ima vie uticaja na njega nego bilo ko
drugi.
Lukrecija!, uzviknula sam. Alfonso, nemoj da si se usudio da njoj
spomene bilo ta od ovoga.
Pogledao me je, sa bolom koji je ublailo ogorenje. Ja sa Lukrecijom o
svemu razgovaram, jednostavno je izjavio. Ona je moj ivot, moja dua. Nita

ne bih mogao od nje da sakrijem. Mrak se spustio na mene kao no koja je

trenutno pala. Mora da razume mali brate. Lukrecija e uvek pre svega biti
odana svojoj porodici im je otvorio usta da se pobuni, podigla sam ruku da bih
ga uutkala. To ne pokazuje slabost njenog karaktera, ve pre snagu. Priznaj,
Alfonso, kome si odaniji? Kui Borgia ili kui Aragona?
Uzdahnuo je. Ima pravo, sestro. Biu diskretan u onome o emu
razgovaram sa enom. U meuvremenu, imaj poverenja: uticau svim svojim
vetinama protiv ovog francuskog braka.
Pokuala sam da imam poverenja. Alfonso je izveo ta je obeao, a
predstavnici oba kralja, panskog i napuljskog, upozorili su papu na kobne
posledice ako se dopusti Cezareov brak sa Lujevom roakom.
Aleksandar je izgledao kao da je uo.
Ali jednog jutra sredinom maja, dok smo Lukrecija i ja sedele na naim
barunastim jastuiima pored pape, a on sluao molioce, objavljen je dolazak
jednog posetioca. Cezareov glasnik, don Garsija, upravo je sjahao nakon
napornog etverodnevnog jahanja iz Bloa u Francuskoj.
Nosio je vesti za Njegovu svetost, dobre vesti, izvestio je pa, ali je molio za
Aleksandrovo strpljenje: jedva da je spavao i nije mogao da stoji. eleo je da
preda izvetaj nakon nekoliko sati odmora.
Aleksandar, u svom uzbuenju, nije hteo ni da uje za to. Otpustio je
molioca, pozvao Jofrea, Alfonsa i iscrpljenog jahaa do svog prestola. Porodica je
stigla, za njima don Garsija, teko se naslanjajui na slugu, jer nije mogao da
hoda bez pomoi.
Vaa svetosti, oprostite mi, Garsija je molio. Rei u vam ovo: da je va
sir, Cesare Borgia, vojvoda od Valentinoa, sada ve etiri dana sreno oenjen
Charleotom d'Albre, princezom od Navare, a brak je konzumiran pred samim
kraljem Lujem.
Sluala sam skamenjena. Aleksandar je pljesnuo rukama, sav ushien
Kasnije sam saznala da je mesecima pre toga pomagao da se brak sklopi,
obeavajui Charleotinom bratu kardinalski eir, ak i kada se pretvarao da
slua pance i Napolitance.
To je znai sreeno! Prouavao je izmorenog glasnika koji se ljuljao i
naredio: Neka neko donese stolicu! Doputam vam, don Garsija, da sedite u
mom prisustvu ako date celokupan, potpun izvetaj sa venanja. Nemojte
izostaviti ni jedan detalj.
Stolica je doneta. Nevoljno, Garsija je klonuo na nju i, podstican papinim
pitanjima, jednolino govorio punih sedam sati. Hrana i pie su doneti nakon
par sati za govornika i njegovu publiku. Sedela sam i sluala bivajui sve
uasnutija kako je Aleksandar bivao sve oduevljeniji.
ula sam kako su Cesare i njegova nevesta, prema reima Garsije lepa,
blede, nene koe i plave kose, izmenjali prstenje za vreme sveane ceremonije.
Cesare je, muki se razmeui, est puta konzumirao brak pred Lujem, koji mu
je aplaudirao i nazvao ga boljim ovekom od mene. Toliko uvaenih gostiju,
ukljuujui kralja i njegovu pratnju, prisustvovalo je prijemu posle venanja da

nije bilo mesta za sve njih, te su bili primorani da odre slavlje napolju na
livadi.
Papa je uivao u Cesareovom braku. Svaki posetilac u Vatikanu je bio
poastvovan priom o Cesareovom venanju i hrpom nakita koji je papa iznosio
i koji je nameravao da poalje svojoj novoj snaji, drei svaki dragulj prema
svetlu da bi se posetilac divio.
Alfonso i ja smo mogli samo da pokuamo da smanjimo tetu. Jedan
kardinal iju je pomo Alfonso traio, Askanio Sforza, neno je ispitao situaciju
usred razgovora sa papom koji se ticao poslova crkve. Ne verujem, kardinal
Sforza je rekao, Njegovoj svetosti, da Luj stvarno namerava da izvri invaziju
na Napulj, kada su kraljica Ana i njeni ljudi protiv toga. Pored toga, mislim da
su Francuzi ve nauili lekciju, kada je kralj Charle bio primoran da se ponien
povue.
Papa se podrugljivo nasmejao Sforzi u lice. Kralj Federico bi trebalo da
pazi, Aleksandar je primetio, osmehujui se, da se ne nae u istoj poziciji kao
moj otac, koji je sve vreme verovao da Francuzi nee doi, a zatim pobegao kada
se Charleova vojska pribliila kapijama Napulja.
Kada sam ovo ula, izgubila sam svaku nadu, bez obzira to je Alfonso
nastavio sa tajnim politikim lobiranjem. Zlobno sam uivala u jednoj stvari:
vestima da su studenti sa univerziteta u Parizu izvodili komine parodije
Cesareovog venanja. Rimski oseaj veliine je po francuskim standardima
smatran vulgarnim i preteranim. Zbog svojih srebrom ukraenih konja, Cesare
je postao predmet poruge.
Jofre je konano shvatio da nisam vie u milosti Njegove svetosti i odluio
da je najbolje to moe da uradi da dokae da je pravi Borgia, kao njegova
braa. U pratnji panskih vojnika, tumarao je nou ulicama pijan, drei ma
bledo podraavajui Huana, ali Jofre je bio nene prirode i nije bio sposoban za
borbu.
Nastavio je sa ovakvim ponaanjem iako sam ga molila da prestane.
Mislim da se zbog moje brige oseao muevnije. Ne mogu da ga krivim eleo je
da pomogne; i moda bi, da je imao poloaj kao njegova braa, mogao imati
oevu naklonost. Ali nije. I nije postojalo nita to je mogao da uradi da utie na
Njegovu svetost da budem u njegovoj milosti.
Ali je mogao bar da pone da se ponaa kao Borgia. Bez sumnje je
pretpostavljao da to radi one noi kada me je probudila vika ispred moje
spavae sobe.
Dona Sancha! Dona Sancha!
Uspravila sam se u krevetu, stavila ruku na srce koje je tuklo, poto me je
muki glas u mom predsoblju probudio posle vie sati dubokog sna. Pored
mene, dona Esmeralda se odmah probudila. Ostale moje dame su se
uskomeale uz iznenaene povike.
Ko je to?, upitala sam, svojim najstroim glasom. Izborila sam se s
aravima dok je jedna od dama uurbano upalila lampu.

Ja sam Federico, vodnik u panskoj gardi, jedan od vojnika vaeg mua.

don Jofre je ozbiljno ranjen. Odneli smo ga u krevet i pozvali lekara. Mislili smo
da treba da vas obavestimo.
Ozbiljno? Koliko ozbiljno?, upitala sam, glasom koji je od panike postajao
sve glasniji. Tada sam ve ogrnula barunasti ogrta i istrala u predsoblje, gde
je Federico stajao drei fenjer. Obuen kao civil, moda mu je bilo osamnaest,
taman poput Mavra, kose slepljene na elu od znoja. Donja polovina njegove
tunike je visila nisko, pravilno iseena snanim udarcem seiva koje nije uspelo
da prodre do koe. Rupa koja je zjapila otkrivala je deo golog stomaka i gornji
deo pantalona. Tamne oi su mu sijale od previe vina.
Ali njegov glas i stav su bili mirni. Od straha se otreznio. Strela ga je
pogodila u butinu, madona.
Takva rana je lako mogla da bude fatalna. Ne pozivajui pratioce, istrala
sam bosonoga u hodnik. Ne seam se kako sam prola kroz zgradu ili sila niz
stepenice do Jofreovih odaja. Seam se samo ljudi koji su se klanjali, vrata koja
su se otvarala, dok se nisam nala pored svog mua.
Leao je bled i znojei se na krevetu, smeih oiju irom otvorenih od bola.
Sluge su mu rasekle dugake arape i pantalone, otkrivajui ranu i strelu,
poluslomljenu, sa vrhom vrsto smetenim u butini moga mua. Meso oko strele
je bilo purpurno-crveno i oteklo, obilno krvarei. Potoii su se slivali niz obe
strane noge. arav je nekoliko puta presavijen i smeten ispod rane i bio je
sasvim natopljen.
Jofre je bio svestan i ja sam ga uhvatila za ruku. Stisnuo me je labavo, ali
sa zahvalnou i pokuao da mi se nasmei, ali nije mogao da pokae nita sem
grimase bola. Dragi moj, rekla sam. Izgleda da su to bile jedine rei koje sam
mogla da izgovorim.
Nemoj da se ljuti, Sancha, proaputao je. Miris alkohola se oseao u
njegovom dahu i odei. Shvatila sam da su njegovi ljudi verovatno sipali vino na
ranu da je oiste. ak i da je bilo tako, on i njegova pratnja su bili prilino
pijani, to je bez sumnje olakalo trenutnu krizu.
Nikada, rekla sam mu. Nikada. Jofre nije bio prepreden. Ako je uinio
neto to nije bilo u redu, bilo je to samo jer se nadao da e mi najzad pomoi.
Ko ti je ovo uinio?
Jofre je bio suvie slab da bi odgovorio. Umesto njega, ula sam Federicov
glas iza sebe. Mladi vojnik je drao korak sa mnom i pratio me do sobe svoga
gospodara, ali sam bila suvie uzrujana da bih primetila.
Jedan od vojnika visokog slubenika, madona Sancha. Prelazili smo preko
mosta pored zamka Sant Angelo kada je visoki izvrni slubenik Krune
zatraio da stanemo i da nas ispita. Don Jofre se predstavio kao princ od
Squillacea, ali je slubenik odluio da mu ne poveruje, madona i..., zastao je,
redigujui priu zarad mene. Razmenjene su teke rei. Izgleda da je jedan od
vojnika osetio da je princ uvredio slubenika, jer je odapeo strelu i moete videti
rezultat.
Bila sam zaprepaena. Da li je slubenik uhapen? I vojnik koji je gaao
strelom?

Ne, madona. Suvie smo bili zabrinuti za princa. Odmah smo ga doneli
ovde.
Neto mora biti uinjeno. Ljudi odgovorni za ovo moraju biti kanjeni.
Da, madona. Naalost, mi nemamo ovlaenje.
Ko ima?
Federico je razmislio. Njegova svetost, sasvim sigurno.
Papin lekar se pojavio, stariji zdepasti ovek odeven lepo poput bilo kog
Borgie, oigledno ljut to ga diu pre zore. Kada me je ugledao, uputio je vrlo
mrk pogled, a guste crne obrve su mu se spojile.
Bez ena. Moram ukloniti strelu i ne elim da mi se ovde onesveuju.
Ja sam mu uputila jo ei pogled. Nee se prema meni ophoditi sa
neuvaavanjem, ali to je jo vanije, nisam htela da dopustim da me oteraju od
Jofrea.
Ja nisam osetljiva devojka, bila sam uporna. Radite svoj posao, a mene
ostavite da ga teim.
Ovog puta Jofreu je uspelo da se bledo nasmeje.
Drala sam ga za ruku i brisala mu znoj sa lepljivog ela dok je doktor
nastavio da pregleda, bocka, zatim see oko rane. Doneto je vino pojaano
alkoholom i ja sam prinosila srebrni pehar Jofreovim uzdrhtalim usnama i
terala ga da pije.
Kada je uzeo koliinu dovoljnu da zadovolji lekara, poeo je najgori deo
hirurkog zahvata. Doktor je zgrabio strelu sa obe ruke i povukao. Jofre je
stisnuo zube i zajeao, ali je konano samo glasno jadikovao i smirio se poput
ene na poroaju.
Posle nekoliko pokuaja, strela je izala i Jofre se skljokao, mlitav, iako jo
uvek u bolovima. Mnogo krvi je izalo sa njom. Lekar je izjavio da je to dobro,
jer e pomoi da se oisti opasna ra i smanji opasnost od upale. Rana je oprana
jo jednom vinom pomeanim sa alkoholom a zatim povezana.
Ostala sam sa Jofreom te noi, ne usuujui se da spavam ak i kada je on
konano zadremao, uprkos svom bolu.

XXVII

Prole e 1499. leto 1499.

Ujutru sam ostavila svog usnulog mua, obukla pristojnu haljinu i otila u
odaje Njegove svetosti prilino rano, pre nego to je poeo sa zvaninim
dnevnim aktivnostima.
Primio me je u svojoj kancelariji sedei iza velikog, pozlaenog stola.
Naklonila sam se, zatim uurbano rekla: Vaa svetosti, Va sin Jofre je sino
ranjen u prepirci sa visokim slubenikom Krune.
Ranjen?
Ustao je, odmah se zabrinuvi. Da li je ozbiljno?
Bilo je to sino, svetosti. Jofreova butina je probijena zaralom strelom.
Preiveo je no Bojom milou. Jo nema groznice. Lekar se nada da e se
oporaviti, ali stanje je jo uvek ozbiljno.
Gledala sam kako se malo opustio. Kako se to dogodilo?
Jofre je izaao sino sa nekim svojim vojnicima, prilino kasno. Prelazili
su most kod Sant Angela kada ih je visoki slubenik zaustavio i hteo da zna
kuda su krenuli.
Tako i treba, rekao je Aleksandar. Razgovarao sam sa Jofreom o
njegovim nonim ludorijama. Tumara okolo sa svojim pancima, traei kavgu.
I izgleda da je konano uspeo da jednu i pronae.
Po njegovom tonu shvatila sam da je razgovor bio zavren. Netremice sam
ga posmatrala i naglas zaprepaeno uzdahnula. Vaa svetosti, ljudi odgovorni
za Jofreovo ranjavanje moraju biti dovedeni na optueniku klupu!
Aleksandar je seo, stvar ga oigledno vie nije zanimala. Pogledao me je
svojim velikim smeim oima, oima koje su izgledale dobroudno, a krile
sasvim drugaiju duu. Izgleda da su vrili svoju dunost. Ne mogu da ih
kaznim zbog toga, kao to traite. Jofre je dobio ta je zasluio. Pogledao je
papir na stolu ne obraajui vie panju na mene.
On je va sin!, uzviknula sam, ne pokuavajui vie da skrivam bes.
Hladno me je pogledao.
O tome ste pogreno obaveteni, madona.
Moja plahovita narav doepala se mog jezika pre moje pameti. Svetu ste
drugaije rekli, uzvratila sam otro, to vas ini i laovom i rogonjom.
Na to je ustao ponovo, brzo, besan koliko i ja, ali pre nego to je mogao da
odgovori, okrenula sam mu lea i izjurila iz sobe i zalupila vrata za sobom.

Nakon toga, bila sam ubeena da sam u mnogome pogorala moj ionako lo
poloaj. Do popodneva, postala sam toliko uzrujana zbog svega ovoga, da sam
otila da potraim svoga brata i bila primorana da ekam nekoliko sati do
njegovog povratka iz lova.
Sastali smo se na na uobiajeni tajni nain, u Alfonsovoj radnoj sobi sa
zakljuanim vratima ka spoljnoj dvorani. Dok je moj brat sluao, odmarajui se
u stolici posle napornog dana jahanja, previe iznuren da bi ak i ogrta skinuo
pre nego to je seo, koraala sam ispred njega i priznala svoj idiotizam i oseaj
krivice.
Odmahivao je glavom popustljivo i uzdahnuo. Sancha, mora ve jednom
da shvati: tvoj nagli temperament moe vrlo da nervira Aleksandra, ali na
kraju krajeva, on razume da si branila svog mua. Nikakvo zlo nee proistei iz
vaeg susreta. Nije bilo svrhe da pokuavam da ga ubedim u suprotno.
Isuvie se navikao da vidi dobro u ljudima. Koliko god dugo ostajao u
Rimu, nikada nee razumeti sposobnost Borgia za izdaju. Uzdahnula sam, ali je
onda Alfonso dodao: Nisi pogorala nau situaciju. U stvari, na poloaj jedva
da moe da bude gori.
I rekao mi je, napokon, injenicu koju je skrivao od mene nekoliko dana: da
su predstavnici panskog kralja Ferdinanda sve vie uvreeni papinim
postupcima. U stvari, ujutru otplovljavaju za paniju da bi se lino sastali sa
Ferdinandom. Zamisao je da njihov odlazak bude namerno prkoenje papi, a
pre nego to su otputovali, preneli su Njegovoj svetosti svoje miljenje da
papska vojska prima municiju iz Francuske, prokrijumarenu u buradima za
vino. Zapravo je papa svojim laskanjem Francuzima toliko uvredio pance da
mu je Garcillaso De Vega rekao otvoreno da se nada kako e se Francuzima
pridruiti ali kao begunac.
Nisam mogla da suzdrim oduevljeni uzdah na pomisao da je De Vega
postavio Aleksandra na svoje mesto. U isto vreme, znala sam da e takva
otvorenost samo povui za sobom osvetu. ta je papa rekao?
Neto je nesuvislo odgovorio, rekao je Alfonso. Rekao je da ga je Don de
Vega osramotio optuujui ga za sauesnitvo sa Francuskom i rekao je da
njegova odanost paniji ostaje nepromenjena.
Paljivo sam prouavala svog brata. Plaila sam se da je Lukrecija jo uvek
jako uticala na njega da bi moda pokuao da prihvati ambasadorovo
povlaenje kao preteranu reakciju, ali nije. Izraz lica mu je ostao ozbiljan,
zabrinut. Nakon krae stanke, Alfonso je ponovo progovorio, tonom koji je
iskazivao iskreni poraz. Redovno sam razgovarao sa Askaniom Sforcom, rekao
je. On istie da, iako me Lukrecija moda voli, papa nee imati obzira u ovoj
stvari. Ona se pobunila protiv razvoda od Giovannia Sforca a na kraju, to nije
imalo znaaja.
Drala sam jezik za zubima. Dovoljno ljubazna da ne ukazujem na to da
sam tu istu stvar rekla pre vie nedelja, a da nije hteo da me uje. Kazala sam:
Aleksandar slua samo jednu osobu, a to je Cesare, on je najvea opasnost sa
kojom se suoavamo.

Alfonso je ozbiljno razmislio o tome, a zatim nastavio: Sforza razmilja da

napusti Rim. Nije siguran koliko dugo e biti bezbedno za pristalice kue
Aragona da ostanu ovde.
Sledila sam se. Znala sam da Cesareovi politiki manevri sa Francuzima
stavljaju mog brata i mene u teku situaciju. Ali stvarna fizika opasnost,
injenica da Borgie mogu pokuati da ubiju Alfonsa, mi nikada nije izgledala
potpuno stvarna do tog trenutka, kada sam pogledala svog nenog brata i
shvatila ta je Cesare uradio: kua Aragona je bila u smrtnoj opasnosti. Zbog
saveza sa Francuzima papa se ak drznuo da se meni u lice odrekne oinstva
nad Jofreom.
Da li je Cesareova tvrdnja da eli da se oeni Carlotom od Aragona bila
samo prevara? Da li je oduvek nameravao da se oeni nevestom koju bi Luj
izabrao i povee se sa najgorim neprijateljem moje zemlje?
Ako je eleo da mi se osveti, nije mogao da uradi nita bolje nego da preti
Alfonsu. Vie mi je bilo stalo do ivota moga brata nego do mog. Sa francuskom
vojskom koja je bila papi na raspolaganju, Cesare bi mogao da mi oduzme ak i
vie od Alfonsa: mogao je da mi oduzme Napulj.
Istog trena sam se prebacila u daleku prolost. Sela sam u vetiinu
mranu peinu blizu planine Vezuv, videla njene lepe obrise smekane iza vela
od crne gaze, ula njen melodian glas kako izjavljuje:

Vodi rauna ili e tvoje srce unititi sve to voli.

Cesare, pomislila sam, oseajui neobuzdani strah i instiktivno poloila
ruku na bode uvek skriven u gornjem delu haljine. Cesare, moje srce... moje
crno, zlo srce. Ne mogu da ti dozvolim da uniti mogu brata.
Jofre se potpuno oporavio i odustao od ludih nonih prepada. Alfonso i ja
smo ostali u Rimu ak i u julu, poto je Askanio Sforza otiao za Milano da
podri svoga brata, vojvodu Ludovika Sforzu. Francuska vojska je ve prela
Alpe i snage su bile koncentrisane za napad na taj severni grad.
Moja jedina briga je bio Alfonso: bio je mukarac i smatralo se da moe da
ima politiki uticaj. Ja sam bila samo ena, to me je inilo nepogodnom
suprugom, ali ne i direktnom pretnjom. Oboje smo pokuavali da se uverimo da
smo bezbedni, naroito poto je Lukrecija bila u etvrtom mesecu trudnoe, a
Aleksandar uzbueno ekao roenje svog prvog zakonitog unueta, naslednika
kua Aragon i Borgia.
Papa je stalno ponavljao tvrdnju da kralj Luj nikada ne bi napao Napulj.
Francuskog kralja je zanimala jedino oblast Milana, tvrdio je, nita vie. Kada
Luj bude imao Milano vrsto pod svojom vlau, on i njegova vojska e otii.
Oajniki smo eleli da poverujemo Aleksandrovim priama. Alfonso nije mogao
da veruje u njih. Skrivao je tajnu od mene zbog ega jo uvek ne mogu da mu
oprostim, iako znam da ju je uvao samo da bi me zatitio.
Kralj Luj je lako preuzeo kontrolu nad Milanom. Graani su, zabrinuti za
svoje glave, nagrnuli na ulice da ga doekaju. to se tie vojvode Ludovika i
njegovog roaka, kardinala Sforze, oni nisu bili u stanju da okupe dovoljno

podrke da odbiju napad. Shvativi to, pobegli su pre nego to je grad otvorio
svoje kapije francuskoj vojsci.
Sa kraljem je jahao Cesare Borgia.
Prola su samo dva dana avgusta i jutra su jo uvek bila prijatno svea
kada me je Lukrecija pozvala da joj se pridruim za rukom na balkonu palate.
Prepustile smo se veselom enskom razgovoru kada jedna od ena treba uskoro
da se porodi i tada nas je prekinula pojava papinih slugu, a zatim i Njegove
svetosti.
Koraao je preko terase nekarakteristinom brzinom i silinom, irokih
ramena povijenih unapred. Podsetio me je na porodini grb Borgia, jer
Aleksandar ni na ta nije toliko podseao kao na razjarenog, ljutitog bika.
Pribliio se. Belina njegove satenske odede naglaavala je rumenilo njegovog
okruglog lica i tamu oiju koje su kiljile. Njegov pogled je probadao poput
seiva i naizmenino prelazio sa mene na Lukreciju.
Oigledno smo obe uradile neto da izazovemo njegov bes i prezir.
Ustale smo, Lukrecija se muila zbog tereta koji je nosila, ali Aleksandar
nam je odmah dao znak da ponovo sednemo.
Ne!, povikao je. Sedite. I bie vam potrebno. Ton mu je bio otar, izraz
lica gromovit. Stigao je do naeg stola i bacio pismo pored Lukrecijinog tanjira.
Sedela sam, okamenjena, jedva se usuujui da udahnem.
Lukrecija je prebledela, moda je sumnjala na ono zbog ega sam bila
suvie uplaena i ta sam slutila, uzela je pismo i poela da ga ita.
Uzdahnula je a zatim se udno, nervozno nasmejala u neverici.
O emu se radi?, upitala sam tiho, da ne bih dalje izazivala bes Njegove
svetosti. Pogledala me je oamueno. Pomislila sam da e se moda onesvestiti.
Ali ona se pribrala i progovorila. ula sam po njenom glasu kako joj naviru
suze. Alfonso. Kae kako vie nije bezbedan u Rimu. Otiao je u Napulj.
I preklinje te da mu se pridrui! Aleksandar je zaurlao, krenuvi rukom
ka pismu. Lukrecija se zgrila, kao da se plai da bi mogao da je udari.
Najbolje bi ti bilo da se zakune pred Bogom da nita nisi znala o ovome.
Lukrecija je uurbano trepui, proaputala: Nita nisam znala.
Aleksandar je nastavio da besni. Kakav je to izdajnik koji optui svoju
porodicu, optuuje mene, da sam nelojalan, a zatim ostavlja svoju sirotu,
trudnu nevestu? Jo gore, kakav to nitkov stavlja svoju enu u takav poloaj,
traei od nje da napusti sopstvenu krv, znajui za njene porodine i politike
obaveze?
Lino sam htela da ga tada udarim. Bila sam besna na njega jer mi je
uvredio brata, oveka pristojnijeg nego to bi Aleksandar uopte mogao da
zamisli, a bila sam isto tako besna na Alfonsa to je pobegao iz Rima ne rekavi
mi.
U isto vreme, razumela sam zato je utao. Takva tajna je stavljala moju
glavu u torbu. Ostavljajui me za sobom, oigledno neupuenu u njegove
planove, Alfonso se osigurao da e me Borgie smatrati bezopasnom.
Ti naravno nee odgovoriti, Aleksandar je otro naredio erki, a
oigledno ga nisu takle suze koje su joj se slivale niz obraze na pergament koji

je leao pored njenog polupojedenog ruka. Tvoja kretanja u ovoj kui e biti
paljivo posmatrana od ovoga trenutka pa nadalje i nikuda nee ii bez moje
dozvole, uveravam te!
Okrenuo se ka meni. to se tie vas, dona Sancha, moete ovoga trenutka
poeti da se pakujete. Kralj Federico oigledno ne eli da ostavi ni jednu svoju
linu stvar ovde, tako da ete pratiti vaeg brata u Napulj.
Obrazi su mi se zacrveneli. Ustala sam, glas mi je bio hladan, ali je
podrhtavao od besa. Uradiu ono to mi moj mu kae da uradim.
Va mu, Aleksandar mi se pretei pribliio, se ne pita u ovoj kui, kao
to dobro znate. Oekujem da napustite palatu najkasnije sutra i da ponesete
vau aragonsku narav i osionost sa sobom. Okrenuo se i oholo koraajui otiao
sa snagom mnogo mlaeg oveka, njegovi paevi su se spoticali pokuavajui da
ga stignu.
Lukrecija je ostala da sedi, oamuena, gledajui pismo koje je napisao
mukarac koji joj je bio najblii, a koji je do sada sigurno stigao daleko. Otila
sam do nje, kleknula i zagrlila je. Zamurila sam, jer nisam mogla da podnesem
da joj gledam lice, na kojem se moglo videti kako joj se samo srce epa.
Sancha, rekla je udahnuvi. Zato ne mogu jednostavno da ivim srean
ivot sa svojim muem? Zar sam toliko vredna prezira, tako grozna ena, tako
uasna supruga da mukarci bee od mene?
Ne, draga moja, rekla sam joj iskreno. To je stvar politike koja ima veze
sa tvojim ocem i Cesareom, a ne sa tobom. Znam koliko te Alfonso voli. Toliko
puta mi je rekao.
Ovo ju je samo jo vie rastuilo. O, moja Sancha, nemoj mi rei da me i ti
ostavlja.
Draga Lukrecija, promrmljala sam u njeno rame. Ponekad moramo da
uradimo ono to najmanje elimo.
Jofre se raspravljao sa ocem, ali smo shvatili da to nee pomoi. Za razliku
od Alfonsa, ja nisam zamolila mog supruga da poe za mnom: Nisam verovala
da je Jofre imao dovoljno samopouzdanja da ostavi za sobom jedinu privilegiju
koju je ikada imao; da bude Borgia, makar samo po imenu.
Tog jutra, naredila sam svim slugama da ponu sa pakovanjem.
Uvee, Jofre je doao u moje odaje i rekao Esmeraldi i slugama da izau.
Sancha, rekao je, glas mu je podrhtavao od oseanja. Otac ti je uradio groznu
stvar. Nikada neu moi da mu oprostim i nikada neu biti srean bez tebe. Bio
sam jadan mu. Nisam ambiciozan ni zgodan niti imam jaku volju kao Cesare,
ali te volim svom svojom duom.
Pocrvenela sam na pomen Cesarea i pitala se da li je Jofre znao za nau
vezu. Bilo bi nemogue iveti u Rimu, a ne uti glasine, ali ja sam se nadala da
moj mu, koji je uvek eleo da veruje u najbolje u ljudima, nije obraao panju
na njih.
O, Jofre, odgovorila sam. Kako to da si ti ostao tako prostoduan usred
takvih prevara? Zagrlila sam ga i te noi je legao sa mnom, to je mogao lako
da bude poslednji put.

Jofre je otiao pre zore. Do podneva sledeeg dana moje sluge su spakovale
u sanduke sve to sam elela. Veinu svog nakita i sveanih haljina sam
ostavila. Kada sam naputala svoje odaje na putu ka koiji koja me je ekala,
Lukrecija se pojavila na hodniku, crveno oivienih oiju.
Sestro!, pozvala me je dok se pribliavala. Ve je sporo hodala, jer je bila
etiri meseca trudna. Nemoj da ode, a da ti ne poelim srean put!
Kada se pribliila i zagrlila me, proaputala sam : Ne sme to da radi.
Sluge e videti i prijaviti papi. Bie besan.
Prokleti otac, rekla je vatreno, dok smo se grlile.
Hrabra si i ljubazna to si dola, rekla sam. Slama mi srce to moram da
ti kaem zbogom.
Ne zbogom, samo zdravo, uzvratila je. Kunem ti se, sreemo se ponovo.
Zaklinjem se ivotom, potrudiu se da ti i Alfonso ponovo budete u milosti u
ovoj porodici. Neu pustiti ni jednog od vas.
vrsto sam je drala. Draga moja Lukrecija, promrmljala sam, Ima
moje doivotno prijateljstvo i odanost.
I ti moje, izjavila je sveano.
Razdvojile smo se da pogledamo jedna drugu, a ona se na silu nerado
osmehnula. Dobro de. Dosta tuge. Sreemo se ponovo, a ti e biti pokraj
mene kad se rodi prvo dete tvoga brata. Misli na to sreno vreme koje dolazi i
ja u initi isto to svaki put kada tuga pripreti. Hajde da to obeamo jedna
drugoj.
Uspela sam da se nasmeim. Obeavam.
Dobro, rekla je. Ostaviu te sada, sa saznanjem da e na rastanak biti
kratak. Okrenula se, sa takvom hrabrou i voljom da sam se i ja uspravila.
***

Bila je to godina 1499. Obian svet je govorio, a sa propovedaonica je

strasno objavljivano da je Bog smatrao za shodno da okona svet u narednoj
jubilarnoj 1500. godini. Dok sam se pripremala da napustim palatu Santa
Marija pod senkom sramote, i meni se inilo da se moj svet ve okonava... ali
uistinu, glasine su bile tane. Kraj mog sveta je dolazio, ali ne pre sledee
godine.

XXVIII

Kasno leto 1499.

Dok sam odlazila koijom iz Rima, glavu sam drala uspravno. Odbacila
sam sav oseaj sramote to me je Aleksandar tako nepristojno prognao sa mesta
koje mi je postalo dom. Sva sramota nije pripadala ni meni ni mom bratu, koji
smo bili nevini za bilo koje nedelo, ve Cesareu i njegovom nestalnom ocu. ak i
tako, srce me je bolelo na pomisao to ostavljam Lukreciju i Jofrea za sobom.
Smatrala sam da je veoma ironino to to sam ja, koja je bila tako nesrena pri
pomisli na dolazak u Rim, sada tako nesrena to ga naputam zarad mesta
koje sam najvie volela.
Drugog dana putovanja, ugledali smo obalu i more. To me je, kao i uvek,
okrepilo. Do trenutka kada smo stigli u Napulj, moja tuga se donekle smanjila i
bilo mi je drago to sam kod kue. Ali moja srea je bila priguena Alfonsovom
iskrenom tugom. Videla sam bolan izraz i na Lukrecijinom licu onog dana kada
joj je otac rekao da je Alfonso otiao. Ipak, koliko god da je volela moga brata,
Alfonso je nju oboavao jo vie i svakoga dana u Napulju sam bila primorana
da gledam lice jo nesrenije, jo vie skrhano od Lukrecijinog.
Odravali su redovnu prepisku, koju su itali i Njegova svetost i pijuni
kralja Federica, u kojoj su govorili o svojoj stalnoj privrenosti jedno drugom i u
kojoj je moj brat stalno preklinjao Lukreciju da mu se pridrui. Na to nikada
nije odgovarala.
Uskoro smo saznali da je Lukrecija poastvovana naimenovanjem za
guvernera Spoleta, gradia daleko na severu od Rima i ujedno mnogo severnije
od Napulja. Bilo je neuveno i apsurdno da eni bude dodeljeno da bude
guverner. To mora da je izazvalo komeanje meu papinim konzistorijumom
kardinala.
Ipak, takva je bila Aleksandrova vera u intelekt i sud njegove erke i
njegov potpuni nedostatak vere u Jofreov, jer nikada nije ni razmiljao o tome
da mom muu dodeli guvernersku upravu. Ili je to moda bilo zbog injenice da
papa nije mogao da podnese da zanemari jedno od svoje dece da bi uinio
uslugu detetu koje nije zaista njegovo.
Ipak, ova ast nije uopte bila nagrada, ve utiv nain na koji je
Aleksandar drao oba svoja deteta u zatoenitvu, da ne bi pobegli u naruje
svojih suprunika koji su bili daleko. Jofre mi je napisao pompezno pismo
objanjavajui da ga prati est paeva koji su se zakleli da e biti uz mene i

tititi me danju i nou i da me nikada nee napustiti. Drugim reima, nije

mogao da pobegne i da mi se pridrui ak i da je hteo. Nisam sumnjala da
Lukrecija ima slinu pratnju. Nisam bila iznenaena kada sam ula za
Aleksandrove mere opreza. Alfonso je ispriao kako je bio primoran da na konju
bei od papine policije onoga jutra kada je pobegao iz Rima. Jurili su ga do
sumraka, kada je uspeo da stigne u Genacano, imanje prijatelja kralja
Federica. Tek tad su papine snage odustale od gonjenja i, kazao je Alfonso: Da
su me uhvatili, nisam siguran da bih sada mogao da govorim o ovome.
To saznanje me je prestravilo i poela sam da oseam nelagodnost pri
pomisli na mog brata i Lukreciju kako se ponovo sastaju u Rimu. To me je
razdiralo. Daleko od Lukrecije, poela sam da se priseam Cesareove
pokvarenosti. Ona e moda i dati sve od sebe da zatiti svoga mua, ali ta e
spreiti Cesarea da mu naudi? A Cezare je prezirao celu kuu Aragona zbog
linih, a sada i politikih razloga.
Samo dve nedelje nakon naeg dolaska u Napulj, uivala sam jednog jutra
u jahanju u prirodi sa mojim dvorskim damama. Vazduh je bio sve i vlaan od
morskog povetarca, ali je sunce prualo savrenu toplotu. Nisam mogla da ne
pomislim na nesretnu vruinu od koje pate oni u Rimu.
Stigla sam u nau palatu da bih otkrila da je Alfonso primio uvaenog
gosta: panskog kapetana Huana de Serviljona, koji je bio na Lukrecijinoj i
Alfonsovoj svabdenoj gozbi. Iako je poloaj Huana de Serviljona zahtevao da
ivi u Rimu, njegovi ena i deca su iveli na malom porodinom imanju u
Napulju. Pretpostavila sam da je doao na jug zarad privatnih poslova i da je
svratio da nas poseti iz utivosti.
Naila sam kada su se on i Alfonso pozdravljali na ulazu u Veliku dvoranu.
Zastala sam, na putu ka svojim odajama da se presvuem, i poelela
dobrodolicu kapetanu.
Bio je u etvrtoj deceniji, tamnoput, lepo doteran, zgodan vojnik. Izgledao
je sjajno u svojoj uniformi, ukraenoj mnogim medaljama za herojsku slubu
tokom mnogo godina Njegovoj svetosti, kao i drugim papama i kraljevima.
Kada sam stigla, naklonio se duboko, ma u koricama na bedru mu se zaljuljao
unazad kad je to uradio, i poljubio mi je ruku. Vae visoanstvo. Uvek je ast i
zadovoljstvo videti vas ponovo. Izgledate dobro.
Napulj mi odgovara, rekla sam otvoreno. I vas je uvek lepo videti,
kapetane. Kakve srene okolnosti su vas podstakle da doete? Stajao je
okrenut od Alfonsa, te mu je promakao upozoravajui pogled moga brata. Bila
sam zabrinuta i zainteresovana. Znai tako, nije trebalo da znam za posetu de
Serviljona. Zbog ovog saznanja sam bila jo odlunija da ostanem i
prisustvujem bilo kakvom razgovoru izmeu mog brata i kapetana.
Ovde sam na zvanian zahtev kralja Federica, de Serviljon je iskreno
odgovorio. Njegovo velianstvo je u vezi sa Njegovom svetou papom
Aleksandrom, koji je nestrpljiv da pregovara o povratku vojvode od Bisciglie u
Rim. Naravno, dodao je da se ne bih uvredila, to bi podrazumevalo i va
povratak.

Razumem. Na silu sam oterala uznemirenost sa svog lica. Okrenula sam

se i pokazala rukom damama iz moje pratnje da me ostave i nastave ka mojim
odajama, a onda se okrenula nazad ka mom bratu koji je negodovao, i ka
kapetanu de Serviljonu. Onda bih svakako trebalo i ja da budem ukljuena u
razgovor. Molim vas, gospodo. Pokazala sam bratu i kapetanu da uu u odaju
za prijem. Ne dozvolite da vas ja zadravam.
Alfonso me je prostrelio pogledom koji je u isti mah bio ljutit i popustljiv.
Ljutit, jer sam prekoraila granice nameui se, jer ovo je trebao biti privatan
razgovor izmeu dva mukarca, a popustljiv, jer je znao da bi pokuaj da me
iskljui bio bezuspean. Uzdahnuo je, pozvao slugu da donese pie i hranu za
kapetana de Serviljona a zatim nam oboma dao znak da uemo u odaju za
prijem.
Brinula sam se i sumnjala da papa smekava prema Napulju i ma kako
udno zvualo, nisam elela da pozove brata i mene nazad u Rim. Koliko god je
Alfonso bio tuan, znala sam da je bezbedan kod kue. Aleksandrov skoranji
preobraaj je doao kao odgovor na ljutito pismo kralja Federica, koji se razjario
kada je uo da su Sforze pobegle, a Luj osvojio Milano. Na kralj je Aleksandru
poslao poruku: Ako neete da branite Napulj, nai u saveznike u Otomanskom

carstvu.
Ovo je bila iznenadna i teka pretnja, jer su Turci bili neprijatelji kojih se
Rim najvie plaio. Federicov izazov je ostavio eljeni utisak: Aleksandar ga je
hitro uverio da je Rim bio i da e zauvek ostati najverniji zatitnik Napulja.
Alfonso i ja smo sedeli, kao to je na poloaj zahtevao, dok je de Serviljon
stajao sa vojniki ukoenom formalnou da bi podneo ono, za ta se ispostavilo
da je bio raport.
Vaa visoanstva, kralj Federico je konano uspeo da pregovorima doe do
sporazuma sa Njegovom svetou za koji osea da je zadovoljavajui.
Bilo je jasno iz Alfonsovog izraza lica da je uo za te pregovore i da je
obavetavan o njihovom sadraju, ali ja nisam bila.
Kakvog sporazuma?, upitala sam. Bilo je to nepodesno da se ja, ena,
ubacujem u razgovor, ali i moj brat i de Serviljon su prilino navikli na moj
karakter i nisu tome pridavali znaaja.
Njegova svetost garantuje bezbednost vojvodi od Bisciglie, i vama,
naravno, Vae visoanstvo, ako se vratite u Rim svojoj eni vojvotkinji.
Nek me potedi toga! Nisam mogla da sakrijem sarkazam. Svi znamo da
je Njegova svetost pozvao kralja Luja u crkvu svetog Petra za Boinu misu.
Zar se od nas oekuje da joj prisustvujemo zajedno sa francuzima?
Sancha! Alfonso je otro uzvratio. Zna da je Njegova svetost promenio
stav, naroito posle odgovora kralja Federica. Izvinio se i obeao podrku
Napulju.
Ipak, zahtevam da ovde razgovaramo otvoreno, rekla sam. Ko je
podstreka pregovora? Kralj Federico, Njegova svetost... ili Cesare Borgija?
De Serviljon me je tupo pogledao.

Lukrecija, Alfonso je odgovorio, sa skrivenim ogorenjem. Ona stalno

lobira kod oca od kada je stigla u Spoleto. Takoe je bila u kontaktu sa kraljem
Federicom preko napuljskog ambasadora. Nada je nikada nije napustila.
Razumem. Spustila sam glavu. Nisam elela da ispadnem nezahvalna za
Lukrecijinu pomo. I sama sam udela da vidim nju i Jofrea ponovo. Ipak, iz
straha od Cesarea, nisam mogla ni na trenutak da poverujem da moj brat i ja
moemo bezbedno da se vratimo u Rim.
Alfonso je bio iznenaujue nepoverljiv. Razmotriu papinu ponudu samo
ako je stavi na papir.
De Serviljon se maio za kratak kaput i pokazao svitak zapeaen voskom.
Evo ga nalog, vojvodo.
Alfonso je slomio peat i razvio pergament. Izraz iznenaenja mu se
pojavio na licu kad je proitao dokument do kraja. Ovo je potpis Njegove
svetosti.
Zaista jeste, potvrdio je de Serviljon.
Insistirala sam da lino prouim nalog, uprkos tome to sam znala da su
bilo kakva obeanja sadrana unutra bila bezvredna. Ono je garantovalo moju i
Alfonsovu bezbednost ukoliko bi izabrali da se ponovo pridruimo naim
suprunicima u Rimu. Povrh toga, Alfonsu bi bila dodeljena nadoknada za
neugodnost u vidu pet hiljada dukata, a dodatna zemlja koja je nekad pripadala
crkvi bi bila pridodata njegovom i Lukrecijinom imanju u Bisciglii.
Meni, koja sam bila samo Jofreova ena, nije bilo ponueno nita.
Vratila sam dokument Alfonsu sa oseanjem uasa. Znala sam, po
zaljubljenoj nadi u njegovim oima, da je ve odluio da se vrati. Bilo je samo
pitanje vremena.
Moj brat je smotao pergament. Cenim to ste nas obavestili o ovome,
kapetane. Molim vas da zahvalite kralju na svim njegovim naporima u nae
ime, ali u ovom trenutku, potrebno mi je neko vreme da razmotrim ponudu
Njegove svetosti.
Naravno. De Serviljon je ustro udario petom o petu i ponovo se naklonio.
Kada se uspravio, kazao je:
elim da iskaem Vaim visoanstvima dubinu odanosti i potovanja koje
oseam prema vama. Molim vas da primite k znanju da bih rado dao ivot da
vas zatitim. Ne bih vam doneo ovakvu ponudu da lino nisam potpuno uveren
u njenu istinitost. Bilo je potenja i skromne dobrote u njegovim oima i tonu
koji su me ubedili da je mislio od sveg srca svaku re koju je izgovorio. Bio je
isuvie dobar, pomislila sam, isuvie dobro ljudsko bie da bi morao da slui
onakvima poput Borgia. Hvala, kapetane, odgovorila sam.
Vi ste neuobiajeno dobar ovek, Alfonso mu je rekao, i mi smo vas
oduvek izrazito cenili i uvek emo to initi. Ustao je nagovetavajui da je
sastanak zavren. Obavestiu kralja Federica i Njegovu svetost o svojoj odluci
za nekoliko dana. I obojici u skrenuti panju, kapetane, na vae izvanredno
dranje, stav i slubu.
Hvala. De Serviljon se ponovo naklonio. Neka je Bog sa vama.
I sa vama, ponovili smo kao eho.

Alfonso nije mogao da podnese da saeka ak ni nekoliko dana koje je

pomenuo de Serviljonu. Te noi je sastavio tri pisma; prvo kralju Federicu,
drugo Njegovoj svetosti i tree svojoj eni, saoptavajui da e se pridruiti
Lukreciji im mu papa da doputenje.
Otila sam na jahanje sledeeg jutra, ovoga puta sama, namerno pobegavi
dona Esmeraldi i svojim slugama i uvarima. Htela sam neto da uradim i
nisam bila raspoloena za drutvo. Jahala sam ka unutranjosti, daleko od luke
i mirisa mora, gde je zemlja bila istakana liem i vonjacima.
Jahala sam ka Vezuvu, sada mirnom vulkanu, tamnom i ogromnom
naspram plavog neba. Dva puta sam pogreno skrenula. Krajolik se tokom
godina promenio. Ali me je instinkt na kraju doveo nazad do oronule kolibe
sagraene na padini brda. Sada nije bilo magarca koji je njakao, ve samo
mazga koja je utala i jo vie kokoaka koje su slobodno etale kroz otvoreni
ulaz.
Stala sam na prag i pozvala: Strega! Strega!
Nije bilo odgovora. Zakoraila sam unutra sagnuvi glavu zbog niske
tavanice. Sunce je u snopovima ulazilo kroz prozore sa otvorenim kapcima.
Pokuala sam da ne primeujem paukove mree u svakom osku i kokoke koje
su naskakale na grubi trpezarijski sto. Njihov izmet je prekrivao sve,
ukljuujui slamnati duek u uglu.
Strega! Ponovo sam pozvala, ali je sve bilo tiho. Razoarana, zakljuila
sam da je verovatno umrla pre mnogo godina.
Okrenula sam se da idem, ali pre nego to sam krenula, instinkt je naloio
da pokuam jo jedan, poslednji put. Strega, molim vas. Jednoj plemkinji su
sudbonosno vane vae usluge. Biu dareljiva.
Neko se pomerio u zadnjoj sobi izgraenoj u peini. Zadrala sam dah i
saekala dok se vetica nije pojavila.
Stajala je u mranim vratima koja su vodila u peinu, jo uvek odevena
potpuno u crno i pokrivena velom. Na snopu sunevih zraka koji je dopirao iz
spoljanje sobe, mogla sam videti da je postala mravija. Osedela je i jedno oko
bilo je boje ilibara, a drugo je bilo neprozirno mleno belo. ena me je
posmatrala svojim zdravim okom. Ne trebam vas novac, madona. Drala je
uljanu lampu u ruci. Ne rekavi nita vie, okrenula se i povukla nazad u
prostoriju isklesanu u steni. Pratila sam je. Ponovio smo prole pored leaja sa
duekom od perja, sad istog i kapelice posveene Devici Mariji sa oltarom
ukraenim ruama s trnjem. Pokazala je rukom i ja sam sela za sto prekriven
crnom svilom. Vetica je postavila lampu pored nas.
Madona Sancha, rekla je. davno vam je reena vaa sudbina. Da li ste je
proiveli?
Ne znam, odgovorila sam. Bila sam zapanjena injenicom da me je
prepoznala, ali zakljuila sam da verovatno nikada nije imala kraljevske goste
do dana kada sam ja dola kod nje. Sigurno bi se setila posete princeze lako kao
to sam se i ja seala nje.
I... zabrinuti ste.

Da, odgovorila sam. Bila sam prestraena od povratka u Rim, preplaena

sudbinom koja je tamo moda ekala mene i mog brata.
Neu vam itati iz dlana, rekla je. Saznala sam sve to sam mogla odatle
kada sam vam uzela ruku poslednji put.
Umesto toga, tiho je izvadila svoje karte i podelila ih okrenute na dole u
obliku lepeze preko crne svile. Nije rekla ni re, samo me je netremice
posmatrala zdravim okom iza vela od gaze. Drugo, zamagljeno, gledalo je u
taku daleko iza mene, u budunost. Izaberi, Sancha. Izaberi svoju sudbinu.
Karte su postale jo tronije i prljavije. Udahnula sam, zadrala dah i
pipnula kartu najdalju od mene, kao da sam birajui je, mogla nekako da se
udaljim od onoga ta e doi. Strega me je vrsto prikovala pogledom i okrenula
kartu ne gledajui. Bilo je to srce, probodeno jednim maem.
Ogledala se otrina celom smrtonosnom duinom otrice.
Nasmeila se. Tako. Ve si ispunila polovinu svoje sudbine. Ostalo ti je jo
samo jedno oruje kojim treba da rukuje.
Ne. Proaputala sam, pogoena. ivo seanje se vratilo: oseaj kad moja
ruka dri bode, koji para vrat oveka koji je umalo ubio Feranndina, setila sam
se podrhtavanja drke dok se usko seivo zabijalo u kost i hrskavicu, toplote
krvi koja se sliva po mom elu i obrazima. Je li to delo prvi deo moje sudbine,
kakav drugi strani in se zahteva od mene?
Ljubazno je uzela moje ruke u svoje. Stisak joj je bio jak i ton Nemoj da se
boji, rekla je. Ti poseduje sve to ti treba da izvri svoj zadatak. Ali te neto
kida. Mora traiti jasnou uma i srca.
Odmakla sam se od nje. Ustala sam i bacila na sto zlatan dukat koji je
netremice gledala kao da je bio neka udna retka stvar. Nije napravila nikakav
pokret da ga dotakne. U meuvremenu, ja sam izala iz kolibe bez ijedne rei i
odjahala kui besno galopirajui.
Tog dana sam se ponaala kao luda ili mi je um jednostavno bio
preplavljen strahom, ali sam ostala razjarena vetiinim nagovetajem da
uopte nisam bila bespomona u rukama Borgia. Povukla sam se u postelju
rano te noi, ali sam provela sate gledajui u tamu, obuzeta panikom koja nije
htela da se smanji. Zamurila sam i videla sliku sopstvenog crvenog srca kako
tue, nataknutog na jedan ma. Videla sam sebe kako iskoraujem i diem ma
iznad glave, sa naletom iste mrnje: mrzela sam Cesarea Borgiu.
Ne..., proaputala sam, suvie tiho da bi Esmeralda i ostale dame ule.
Ne mogu, ne smem da poinim ubistvo ili u postati kao Ferrante, kao moj
otac... poludeu. Mora da postoji drugi nain.
Imala sam jo jedan razlog zbog koga nisam elela da poinim takav zloin.
Ono to nisam elela da priznam sebi, ak i tada, bilo je da je moje srce jo uvek
pripadalo Cesareu. Gnuala sam ga se estoko... a ipak je jednom delu mene jo
uvek bilo stalo do njega i nisam mogla da mu naudim. Kao i moja majka, bila
sam prokleta: nisam mogla sasvim da prestanem da volim najsurovijeg od svih
ljudi. Uljuljkala sam se u san laui sebe: da Cezare nema razloga da povredi
mene ili moga brata i da e se papa povinovati sporazumu.

XXIX

Jesen 1499. - zima 1499.

Sredinom septembra, vratila sam se u Rim, a Alfonso je odjahao na sever,
u Spoleto, u kome ga je ekala njegova Lukrecija koja je sada bila pri kraju
trudnoe. Tamo su proveli ceo mesec i ne mogu da ih krivim uivali su u slobodi
i sigurnosti, to nisu mogli u Rimu.
im sam se osveila nakon dugog putovanja, Jofre je stigao, nasmejanog
lica, u moje odaje. Sancha! Svaki put kad te ugledam, shvatim da sam
zaboravio koliko si lepa!
Nasmeila sam mu se, zahvalna za toplu dobrodolicu punu ljubavi pod
tako neprijatnim okolnostima i zagrlila ga. Nedostajao si mi, muu moj.
I ti meni, strano. Ima toliko novosti da se ispria, ali sauvaemo ih za
veeru. Hajde, da te odvedem do oca i Cesarea. Znam da jedva ekaju da te
vide.
Nasmeila sam se ljubazno i nisam podelila sa njim svoje sumnje. Poveo
me je ponosno pod ruku, zaboravljajui na zategnutu politiku situaciju koja je
visila u vazduhu. Dok sam ila sa njim od palate Santa Marija, preko Trga
svetog Petra, shvatila sam da su mi nedostajali veliina i velianstvenost Rima.
Bio je sumrak i sunce na zalasku je obojilo beli mermer papine palate i
crkve svetog Petra u vatreno ruiastu boju. Divni vrtovi, u kojima je sve jo
uvek bilo u cvatu, opkoljavali su velike graevine. ak i iroki zavoji vijugavog
Tibra, sijajuci poput ive, imali su izvestan arm.
Drala sam vrsto Jofreovu ruku dok smo ulazili u papinu palatu i njeno
obilje pozlate i zaslepljujuih slika. Ovoga puta, kada sam ula u prestonu
dvoranu pape Aleksandra i sagnula se da mu poljubim stopalo u satenskoj
papui u znak pozdrava, bila sam primljena sa mnogo manje oduevljenja nego
kada sam prvi put stigla u Rim. Cesare, koji je stajao pored svoga oca, obuen u
uniformu vrhovnog zapovednika, posmatra je moju kretnju prodorno poput
sokola.
Dobro dola, draga moja, Aleksandar je rekao, nasmeivi se na silu.
Verujem da ti je put proao bez velikih neprijatnosti. Oprosti to ne moemo
da veeramo sa tobom. Cesare i ja moramo da razgovaramo o mnogobrojnim
strategijama. Jofre moe sa tobom da podeli porodine stvari.
Otpustio me je odmahnuvi prstima. Dok sam se okretala od njega Cesare
je iskoraio, uzeo me za ruke i sveano me poljubio u obraz, dok je to radio,

apnuo mi je: Objasnie vam da ste pogreili to ste odbili moju ponudu,
madona. Vreme e potvrditi vau ludost.
Nisam reagovala, samo sam mu se letimino nasmeila i on mi je uzvratio.
Za vreme veere, koju sam jela sa Jofreom u njegovim odajama, moj mu je
bio prepun vesti i priao je tako uzbueno i opirno da je jedva dotakao hranu.
Otac i Cesare prave planove! objavio je ponosno. To je sve tajna,
naravno. Cesare e voditi nau vojsku u Romanju. To je dobar potez ne samo za
papstvo, ve i za kuu Borgia... Nagnuo se preko stola i zavereniki proaptao:
Cela Romanja e postati Cesareovo vojvodstvo. Otac je izdao bulu onim
vladarima koji nisu redovno plaali desetak, a to su skoro svi. Ili e predati
svoje zemlje crkvi... ili e se suoiti sa njenom vojskom.
Spustila sam pehar, odjednom ne mogavi vie da jedem i pijem. Seanje
me je vratilo unazad, u trenutak kada sam leala gola na Cesareovom krevetu i
posmatrala ga kako prelazi rukama preko zamiljene mape na tavanici, preko
velikog podruja koje je lealo severoistono od Rima. Imola, rekla sam
iznenada. Faenca, Forli, Cezena.
Jofre je bacio radoznali pogled na mene. Da, potvrdio je. I Pesaro,
posebno od kada je njen gospodar, Giovanni Sforza, tako podlo optuio
Lukreciju i oca tokom razvoda.
Svi e oni lako pasti u ruke Cesareu i njegovoj vojsci, nema sumnje, rekla
sam. Lukavo sam zakiljila. Naroito sada kada mu je kralj Luj dao vojsku.
Moj mu je isuvie naglo uzeo gutljaj vina, to je izazvalo napad kalja.
Gledala sam u tiini. Poela sam da se oslanjam na dona Esmeraldu i njenu
mreu slugu-pijuna koji su me obavetavali. Od nje sam nedavno saznala
jednu krajnje neprijatnu istinu: Cesare je planirao, jo od svog braka sa
Charleotom d'Albre, da trampi svoje vojnike usluge u Milanu za francusku
pomo u ostvarivanju dugo sanjanog osvajanja Italije. Rekao je, one noi kada je
pravio mapu na tavanici, da je sve to treba da ostvari svoj cilj, bila vojska
dovoljno jaka da porazi Franusku. Moda je shvatio da se takva vojska nikada
nee okupiti, pa se okrenuo samom neprijatelju za pomo.
To je samo trampa, rekao je Jofre, briui oi rukavom. Cesare im je
pomogao u Milanu, sada oni njemu pomau u Romanji. Ali su jasno stavili do
znanja da vie nemaju nikakvih planova za Napulj. ak i da Cezare to nikada
ne bi dozvolio.
Naravno odgovorila sam, ak ni ne pokuavajui da zvuim kao da
verujem u ijednu re. To je priguilo Jofreovo oduevljenje. Nastavili smo utke
da veeramo a zatim smo vodili rauna da ne razgovaramo o politici.
***
Alfonso i Lukrecija su se vratili u Rim sredinom oktobra, papina bula je ve
bila objavljena, a Cezare je krenuo u Romanju sa svojom vojskom, koja je
ukljuivala i skoro est hiljada ljudi koje mu je dao kralj Luj XII.

Svi mi u porodici, Lukrecija i Alfonso, Jofre i ja, morali smo da svake noi
za veerom sluamo o Cesareovim poslednjim podvizima. Za razliku od svog
prethodnika Huana, Cezare je bio dobar strateg i odlian komandant, a
Aleksandar je neprestano davao sebi oduka hvalei svog najstarijeg sina.
Jedva da je mogao da suzdri radost onih dana kada su vesti sa fronta bile
dobre, a nije mogao da suzdri razdraenost i gnev u danima kada su bile loe.
U poetku su izvetaji bili dobri. Prvi vladar koji je pao je bila Caterina
Sforza, francuskinja, regentkinja Imole i Forlija, i neaka pobeenog Ludovika.
Grad Imola se odmah predao bez borbe, poraen veliinom Cesareove vojske.
Forli, u kome se Caterina udobno smestila u tvravi, drao se tri nedelje. Na
kraju su Cesareovi vojnici grunuli preko zidina. Caterinin pokuaj samoubistva
nije uspeo i zarobljena je.
Njegova svetost je izostavio deo prie o Caterininom zarobljavanju, deo koji
sam ula iz usta dona Esmeralde.
Ona je hrabra ena, grofica od Forlija, iako je francuske krvi, izjavila je
Esmeralda kasnije te veeri, kada smo bile same u mojoj spavaoj sobi. Mnogo
hrabrija od kopileta koje ju je zarobilo. Usne su joj se na kratko stegle pri
pomisli na Cesarea, zatim se vratila prii. Najhrabrija u celoj Romanji. Kada
su joj mua ubili pobunjenici, sama je na konju vodila vojnike do ubica i gledala
ubijanje svakog lana grupe.
A i lepa je, sa zlatnom kosom i rukama za koje kau da su mekane poput
hermelina. Tako je bila hrabra da je, kada su doli Cezare i Francuzi, stala na
zidine grada Forli, nezaplaena dimom i plamenovima, i sama komandovala
odbranom. Pokuala je da sebi oduzme ivot pre nego to bude zarobljena, ali su
Cesareovi ljudi bili prebrzi za nju. Zahtevala je da bude predata kralju Luju... a
francuski vojnici su joj se toliko divili, da su hteli da je oslobode. Ali, don
Cezare..., napravila je grimasu gaenja i strogo pogledala u mene. Zar nisam
pokuala da vas upozorim, madona, da e on doneti samo zlo? Tog oveka je
obuzeo avo.
Jeste, govorili ste, tiho sam odgovorila. Bili ste u pravu, Esmeralda. Ne
proe ni dan da ne poelim da sam vodila rauna o vaim reima.
Umirena, nastavila je svoju priu. Svinja ju je elela za sebe. I putuje
svuda sa njim, madona. Tokom dana, dre je kao zarobljenicu a onda mu je
nou dovode u ator. Tretira je kao obinu kurvu, prisiljava je na najizopaenije
radnje, silujui je kad god mu se prohte. A ona je plemike krvi... pria se da je
ak i kralj Luj uznemiren time, pa je lino izgrdio Cesarea zbog takvog
ponaanja prema eni.
Iskrenula sam pogled pokuavajui da sakrijem od Esmeralde bes i bol.
Cezare je dokazao da je brutalan koliko i brat kojeg je ubio. Zamurila sam i
prisetila se stranog trenutka bespomonog besa kada se Huan zario u mene i
poelela sam da istog trena zaridam zbog Caterine. Prema Cesareu sam osetila
neopisiv prezir, a prema samoj sebi bes, jer sam takoe osetila aoke ljubomore.
Pesaro je sledei, nastavila je Esmeralda. A nema nade za njegove
stanovnike, poto ih je ona kukavica Giovanni Sforza odavno napustio. Cezare
e lako zauzeti grad. Odmahnula je glavom. Nema ta da ga zaustavi, dona.

On i Francuzi e marirati kroz celu Italiju, dok nita vie ne bude preostalo za
osvajanje. Plaim se za ast svake ene koja ivi u Romanji.
Postojao je ipak jedan razlog za sreu u naoj napetoj kui: Lukrecija je
trebalo da se porodi svakog trenutka, a i ona i dete, koje ju je snano utiralo u
stomaku, bili su snani i zdravi. Alfonso i ja smo se drali ovog jedinog izvora
radosti i nade, jer bi unue koje u sebi nosi krv i Borgia i Aragona, nagnalo
papu da bude srdaniji prema Napulju.
To se dogodilo poslednje noi oktobra. Spremala sam se za spavanje. Moje
dame su ve sklonile haljinu i kapicu i eljale mi kosu kada se zauo uzvik na
vratima predsoblja. Odmah sam prepoznala glas dona Marije, Lukrecijine
glavne dvorske dame.
Dona Sancha! Moja gospodarica se poraa i traila vas je! Esmeralda mi
je odmah donela kratki kaput. Nespretno sam ga navukla i pourila sa dona
Marijom. U spavaoj sobi vojvotkinje od Bisciglie, prazna kolevka je ve bila
napunjena jastuiima, ekajui dolazak nove plemike bebe.
U jedan ugao sobe doneta je stara, kitnjasto izrezbarena stolica za raanje
koju je koristila i majka samog Rodriga Borgie. Tamo je sedela Lukrecija,
crvenih obraza i ela koje se blistalo od znoja.
Vatra je plamtela, a ona je ipak nosila teku haljinu da odbije hladnou,
Podignutih haljina do kukova, iznad otvora na seditu stolice kako bi njena
enskost bila izloena pregledu babice. Pored nje je kleala ista babica koja se
pobrinula za nju pre godinu dana kad je dolo do pobaaja. Starica se smeila.
Videvi taj prizor, osetila sam olakanje.
to se tie Lukrecije, u oima joj se videlo malo panike i straha koje imaju
sve mlade majke na poroaju, ali bilo je i radosti u njima, jer je znala da e se
njene muke sreno zavriti.
Sancha! proaputala je Uskoro e postati tetka.
Lukrecija! odvratila sam Uskoro e postati majka.
Bolovi su se nastavili tokom noi a prije sunca, prvog dana novembra,
Lukrecija pusti moan krik i donese na svet prvo dete mog brata, koje uhvatie
jake vete ruke babice.
Lukrecija! povikala sam dete je ovde, ovde je!
Babica koja je ve kupala dete ispravi me, On je ovde. On!
Lukrecija i ja smo se pogledale i nasmejale.
Alfonso e biti tako ponosan, rekla sam i sama zapravo ponosna kao da je
moje jer ve posle dueg vremena, shvatila sam da neu imati svoje.
Alfonso , mislila sam neno, mali Alfonso. Bio je obiaj da se prvi sin
imenuje po ocu i paljivo sam stavila dete u Lukrecijine ruke i ekali smo na
objavu koja e mi doneti takav ponos i oduevljenje.
Lukrecija je gledala u svog sina sa blaenom ljubavlju i radou, nije bilo
sumnje da e biti najnenija majka na svetu. Sa beskrajnim zadovoljstvom je
pogledala u nas koji smo stajali okolo i objavila: Zvae se Rodrigo, po svom
dedi. I zatim je upravila svu svoju panju natrag na dete.

Bilo mi je drago to jeste, da ne bi mogla da vidi moj ogoren izraz, oseala

sam se kao da me je oamarila. Tako sam saznala da je draga majka mog
bratanca smatrala da on vie pripada kui Borgia nego Aragona.
Moj brat je bio presrean i primio je vesti o detetovom imenu sa mnogo vie
samopouzdanja nego ja. Sancha, rekao mi je kada smo ostali sami, nije
svakom detetu deda - Njegova svetost, papa.
Izgledalo je da je roenje deteta potpuno povratilo Alfonsov i moj
nekadanji poloaj: dolazak bebe Rodriga je slavljen u maniru koji prilii
princu. Aleksandar se potpuno zaljubio u dete i opisivao ga posetiocima sa istim
oduevljenjem i ponosom koji su ranije bili rezervisani za Cesareove podvige.
esto je poseivao dete, milovao ga i nosio u rukama kao iskusan otac. Nije bilo
sumnje da je njegova ljubav potpuno iskrena, te smo on, Alfonso i ja odjednom
poeli da uivamo u dugim razgovorima o udesima malog Rodriga. Ponovo sam
poela da se oseam bezbedno u Rimu.
Samo deset dana nakon bebinog roenja odrano je krtenje uz veliku
pompu i sveanost: Lukrecija se udobno smestila u palati Santa Marija, u
krevetu sa posteljinom od crvenog satena i obrubljenom zlatom, te doekivala
mnotvo uglednih gostiju koji su jedan po jedan prolazili pored njenog kreveta
da je pozdrave.
Nakon toga, malog Rodriga, umotanog u zlatni brokat oivien hermelinom,
odneo je jakim, portvovanim rukama kapetan Huan de Serviljon u Sikstinsku
kapelu. Shvatila sam koliko duboko je moj brat patio u Napulju: bez sumnje se
plaio da nikada nee moi da vidi sopstveno dete.
Sada, zahvaljujui de Serviljonu, oboje smo mogli da prisustvujemo
krtenju, divnoj i sveanoj ceremoniji. Iza kapetana, u procesiji, stajali su
guverner Rima, carski guverner i ambasadori panije i Napulja, Aleksandar
nije mogao da priredi veu predstavu kojom bi pokazao da podrava kuu
Aragona. Mali Rodrigo se savreno ponaao, jer je tokom itave ceremonije
dremao. Svi znaci su bili dobri: Alfonso i ja smo bili veseli, ponovo oputeni
osetivi duboko olakanje.
Olakanje je trajalo dok Cesare Borgia nije napustio svoju vojsku ispod
zidina Pesara i izabrao da se u tajnosti vrati u Rim, sa don Moradesom, svojim
pratiocem, slugom mukih lanova porodice Borgia.
Ni jednom nisam videla ni njega ni njegovog oca tokom prva dva dana
nakon dolaska. Bili su udobno smeteni u privatnim odajama u Vatikanu,
razgovarajui o ratnoj strategiji i politici. Nikome nisu verovali. ak su sluge
koje su godinama bile uz papu, poslali iz prostorije, da ne bi uli ni re
razgovora.
Lukrecija nita nije rekla, ali znam da ju je, to to je Cesare ak ni
formalno nije posetio u njenim odajama ili priznao roenje deteta bolelo onoliko
koliko je i oseala olakanje. Uprkos njihovom surovom zlostavljanju, izgleda da
je jo uvek volela svoga brata i oca i udela da im udovolji. Mislim da sam to
razumela. Na kraju krajeva, koliko god da sam prezirala svog oca, uvek sam
potajno elela njegovu ljubav.

Od roenja malog Rodriga, Aleksandar je svakodnevno viao dete i pozivao

nas na porodine veere na kojima je dete bilo glavna tema rasprave. Sada su
nas izbegavali.
Cesare se pojavio tek kasno treeg dana svoje posete. Lukrecija je bila
majka zaljubljena u svoje dete. Radije nego da preda dete u deju sobu, na brigu
dojilje, kao to to radi veina majki plemikog porekla, ona je zahtevala da
zadri deji krevetac u svojoj spavaoj sobi u kojoj je i dojkinja spavala. Moda
se bojala da e se neto dogoditi detetu ako bi predugo ostalo van njenog vidika,
ali je to barem delimino bilo iz iste ljubavi. Dete je za nju bilo kao Alfonso:
bie koje nita drugo nije htelo nego samo da je voli, za razliku od drugih
mukaraca u njenom ivotu.
Provodila sam dane, a ponekad i noi, u Lukrecijinoj sobi drei malog
Rodriga i pomaui u brizi oko njega, iako je to bio posao slugu. Tog popodneva
kada se pojavio Cesare, mi ene smo, to je obino sluaj kada dou deca, bile
iscrpljene i odmarale smo se. Lukrecija je spavala sedei u krevetu, poduprta
jastucima. Ja sam sedela blizu, u stolici obloenoj jastuiima, sa bradom
sputenom na grudi, dremajui. Dojilja je leala na podu hrui, a Rodrigo je bio
miran u svojoj kolevci. Probudio me je vrlo tihi zvuk stopala koja paljivo
koraaju, ali ak i polubudna prepoznala sam iji su to koraci bili: Cesare.
Nisam digla glavu niti promenila ritam disanja, ve sam umesto toga virila
kroz veo od mojih trepavica da bih ga prouila. Jo uvek je nosio crno, ne vie
sveteniku mantiju, ve skrojeno odelo od baruna koje je pokazivalo njegovu
miiavu figuru. Tokom vremena provedenog u ratnom pohodu je smrao i
preplanuo. Brada mu je bila gua, crna kosa dua i padala mu je na ramena.
Mislei da ga niko ne gleda, uunjao se poput make u sobu i nije se
pretvarao, ve mu je izraz lica bio iskren, prirodan. Bila sam zapanje tvrdoom,
hladnoom u njegovim oima. Neujno je krenuo ka kolevci u kojoj je beba
spavala. Sada, pomislila sam, njegovo e lice smekati. ak i vojnik, ak i ubica,

ne moe da pogleda to dete, a da ne bude dirnut.

Iskrivio je glavu na jednu stranu i prouavao bebu.
Pomislila sam, kada sam prvi put srela Lukreciju, da nikada neu videti
pogled koji je vie ispunjen ljubomorom i mrnjom. Pogreila sam.
Cesareovom pogledu nije bilo niega sem iste elje za ubistvom. Drei
ruke na kolenima nad malom kolevkom; jedna usna mu se surovo izvila.
Obuzeo me je strah. Nisam sumnjala da e u sledeem trenutku zadaviti
dete ili vrsto pritisnuti ruku preko malog nosa i usta. Naglo sam poskoila
drei ruku na skrivenom bodeu, spremna da ga izvuem i povikala: Cesare!
ivci su mu bili toliko elini, ponaanje tako mirno da se nije pomakao,
nije ustuknuo. Naprotiv, izraz lica mu se istog trena promenio u izraz ljubavi i
dobrote. Nasmeio se detetu kao da je sve vreme to radio a onda mirno i polako
okrenuo glavu ka meni i uspravio se.
Sancha! Kako mi je drago to te vidim! Ba sam se divio svom novom
sestriu, a tvom bratancu. Neverovatno koliko lii na Lukreciju kada je bila
beba.

Cesare? Lukrecija se pospano promekoljila. Videvi brata, ivnula je.

Cesare!, uzviknula je radosno uzbuena. Nije bilo suzdranosti u njenom tonu
ili izrazu lica, nije bilo znaka bola zbog toga to Cesare nije obraao panju na
nju. Cesare je priao sestri, pokazujui joj da ostane u krevetu. Odmaraj se,
odmaraj, rekao je. Zasluila si.
Zagrlili su se, oboje nasmejani, a onda se Cesare odmaknuo malo od nje i
okrenuo se da mi poljubi ruku. Dodir njegovih usana me je i uzbudio i nagnao
da se najeim. Spolja je izgledao sasvim kao nean brat: nije bilo traga
udovitu koje se naginjalo nad bebinim krevecem.
Ima divnog sina, Lukrecija, rekao joj je Cesare, zbog ega je zasijala od
ponosa. Ba sam sad rekao Sanchi, kao da gledam tebe kada si bila beba, to
nije bilo tako davno.
Bio si tako zatitniki nastrojen, ak i tada, rekla je Lukrecija smerno
Reci mi, hoe li neko vreme ostati sa nama?
Naalost, ne, odgovorio je Cesare. Imam vremena samo da obavim neke
vane poslove sa ocem. Moram odmah da se vratim na bojno polje, Pesaro
eka.
Porumenela je blago na spomen grada njenog biveg mua, a zatim
uzdahnula: Oh, ali mora da ostane! Mora da provede neko vreme sa
bebom. Cezare je uzdahnuo, zadivljujue je odglumio da mu je jako teko.
Voleo bih kazao je, ali doao sam da kaem u isto vreme i zdravo jer ovog
asa kreem na put ka svojim vojnicima. Naravno, nisam mogao da odem, a da
ne vidim tebe i malog Rodriga. Pogledao me je brzo i dodao misao koja se javila
naknadno, I Sanchu takoe.
To je tako tuno., rekla je Lukrecija. Onda me poljubi, i bebu takoe,
pre nego to ode. Zastala je. Moliu se za tvoju sigurnost i uspeh.
Drago mi je zbog tvojih molitvi, rekao je Cesare. Bie mi potrebne. Neka
Bog bude sa tobom, mala sestro. Ponovo ju je zagrlio i sveano poljubio u oba
obraza. Ona je isto poljubila njega. Cesare se okrenuo ka meni, nesiguran ta
da uradi. Nisam mu pruila ruku i umesto toga, klimnula sam glavom. I ja u
se moliti, rekla sam, iako nisam kazala ta e te molitve tano sadravati.
Hvala ti, rekao je Cesare, a onda je krenuo ka kolevci.
Pourila sam da prva stignem tamo, i vrsto uzela u naruje malog Rodriga
dok se njegov ujak saginjao da poljubi dete.
Na kraju su moje, a ne Lukrecijine, molitve usliene. Cesare je odjahao na
sever i bezbedno se vratio u logor. Ali, pre nego je stigao do gradskih kapija
Pesara, kralj Luj je opozvao svoju francusku vojsku. Vojvoda Ludoviko je skupio
dovoljno snaga da u impresivnom pokuaju ponovo zauzme Milano (injenica
zbog koje je, bez sumnje, Cesareova lepa zatvorenica Caterina Sforza likovala).
Poto su mu oduzeli vojnike, nemo proklinjui Francuze, Cesare je
prinuen da odustane od pokuaja da zauzme Pesaro. Za veerom, Njegova
svetost je crveneo od besa dok je priao o tom dogaaju i psovao nestalnost
francuskog kralja. Bila mi je potrebna sva samokontrola da potisnem zadovoljni
osmeh kad sam ula te vesti.

XXX

Kasna zima 1499.

Sa bojnog polja je stigla vest da je Cesare nevoljno pregovarao o primirju sa
Giovannijem Sforzom u Pesaru, i da se vraao kui u pratnji panske vojske i
ljupke zatvorenice, Caterine Sforza, koja e biti zatvorena meu vrste kamene
zidove zamka Sant Angelo. Uasavala sam se njegovog dolaska.
Dona Esmeralda je stalno donosila nova, uznemirujua govorkanja. U
okolini Rima je novi izraz bio u modi: Strahovlada Borgia. Ovo se koristilo da
se opie mentalno stanje onih koji su bili te nesree da slue Borgiama i da
budu upueni u njihove tajne, jer je cena toga bila sve oiglednija.
Svi su smatrali, iako porodica uopte nije obraala panju na to, da je
Cesare ubio svog brata Huana iz neodoljive elje da celu Italiju zgrabi za sebe.
Bila je sudbina, a ne sluajnost, to je dobio ime po carevima starog Rima.
Nikoga nije iznenadilo kada je zapovednik panske garde, ovek kome je
Cesare nekada verovao i potovao ga, ali koji je izgubio milost svoga gospodara,
pronaen kako pluta Tibrom. Ruke su mu bile vrsto vezane iza lea, a telo
gurnuto u vreu od jute.
Nikada nisam o takvim stvarima priala sa Lukrecijom ili Jofreom, niti ih
je Njegova svetost pominjao tokom audijencija ili na naim, sada povremenim,
zajednikim veerama, ak ni da bi osudio gnusne optube protiv svog
omiljenog sina. Bilo je kao da se sluaj sa sirotim zapovednikom nikada nije
desio, kao da ovek nikada nije postojao.
Bilo je jo smrti o kojima je Esmeralda govorila: dve su se dogodile pod
udnim okolnostima u Cesareovom vojnom logoru. Prva je misteriozna smrt
biskupa Ferdinanda d'Almaide. D'Almaide za koga se prialo da je bio
nemoralan i ambiciozan kao bilo koji Borgija, je nemilosrdno uhodio Cesarea od
trenutka kada se oenio Charlotte d'Alber sve do bojnog polja u Romanji.
Mnogi su sumnjali da je bio pijun kralja Luja.
Jednoga dana je Cesare objavio svojim ljudima da je d'Almaida zadobio
smrtni udarac tokom bitke, ali nikome nije bilo dozvoljeno da vidi le i usledila
je brza sahrana. Sluge koje su oprale telo prijavile su da biskup nikada nije
zadobio nijednu ranu. Uzrok smrti je, umesto toga bila groznica Borgia, stanje
izazvano elino-plavim prahom. Kantarela: drugi novi izraz je uao u modu i
apatom su ga izgovarali ljudi irom Rima.

Neto kasnije, druga rtva je pala, kardinal Giovanni Borgia, poznat kao
Manji. Ovaj kardinal je bio mlai roak Borgia, iz druge grane. Poticao je od
kardinala Giovannija Borgie od Monreala, zvanog Vei koji je prisustvovao
mom venanju kao svedok.
Ne mogu da kaem ta je ovaj nesreni mladi Giovanni znao i to ga je
dovelo u opasnost. Znam samo ovoliko: bio je u velikim dugovima i blizak svom
monijem roaku. Krenuo je iz Rima da se nasamo sastane s Cesareom u
Romanji, toboe da mu estita na skoranjim osvajanjima Imole i Forlija.
Ali pre nego to je stigao do Cesareovog logora, zahvatila ga je iznenadna
groznica, groznica Borgija, bez sumnje. Visoka temperatura i krvarenje su
postali poznati kao simptomi trovanja kanterelom. Kardinal je ubrzo nakon
toga umro. Telo mu je poslato nazad u Rim gde je brzo sahranjeno u katedrali
Santa Marija del Popolo. Grob je bio neobeleen.
Jedne noi za veerom, Jofre je primetio da je teta to je kardinal
preminuo. Njegova svetost je tresnuo viljukom o sto takvom silinom da smo se
svi trgli. Digla sam pogled sa svog tanjira i videla ga crvenog u licu kako mrko
gleda.
Ne pominji mi nikada vie to ime, Aleksandar je izgrdio sina takvom
estinom da smo svi neko vreme posle toga utali.
Nedugo nakon krtenja malog Rodriga, Alfonso i ja smo primili lini zahtev
od kapetana Huana de Serviljona za audijenciju. Bilo nam je vrlo drago da ga
primimo, jer je bio tako dobar prema nama i puno nam pomogao.
Primili smo ga u Alfonsovom predsoblju jednog svetlog, sunanog zimskog
jutra, a ja nisam mogla da ne mislim na susret prolog leta u Napulju. Nadala
sam se da su vesti koje nam donosi dobre, jer dok smo Alfonso i ja imali de
Serviljona za prijatelja, znala sam da e neprestano raditi za nas da odri
najbolje mogue veze izmeu Napulja i pape.
Pojavio se pred nama, ponovo elegantno obuen, sa sabljom za pojasom.
Tamna kosa bila mu je proarana srebrnim vlasima i poklonio se kada smo seli
ispred njega.
Nasmeila sam se i ponudila ruku da je poljubi. Kapetane, veseli ste ovog
jutra. Nadam se da donosite lepe vesti.
I lepe i loe, rekao je, ali sa radou koju nije mogao potpuno da sakrije,
uprkos formalnom vojnikom dranju.
Govorite, dragi prijatelju, rekao je Alfonso, radoznao.
Vaa visoanstva, elim da se zvanino oprostim od vas pre nego to
krenem za Napulj.
Ah! Odgovorio je Alfonso. Idete da posetite svoju porodicu za Boi?
Nije to poseta, rekao je de Serviljon. Njegova svetost mi je dozvolio da se
zauvek vratim u svoj rodni grad.
Osetila sam dve odvojene stvari: iskrenu tugu to dobri kapetan odlazi i
sebini strah. Kada de Serviljon ode, ko e se boriti za nau stvar. Na licu mog
brata videla se samo tuga zbog odlaska prijatelja. Dragi kapetane, rekao je.

ao mi je zbog nas samih, jer ete nam nedostajati, ali sam srean zbog vas.
Proveli ste previe godina daleko od ene i dece u slubi Njegove svetosti.
De Serviljon je potvrdno klimnuo glavom. Podneo sam molbu kralju
Federicu da mu sluim.
Onda Napulj ima srenog kralja, rekla sam naposletku. A papa je
izgubio jednog od svojih najboljih ljudi. Uprkos velikom trudu, nisam uspela u
potpunosti da sakrijem svoje razoaranje. De Serviljon je to video i rekao:
Ah, Vae visoanstvo, ao mi je to sam vas rastuio.
I tuna sam i srena, rekla sam mu, trudei se da se slabano smeim.
Nedostajaete mi, ali nije dobro ni za jednog oveka da bude odvojen od svoje
porodice. Sem toga, sigurna sam da emo se ponovo videti. Posetiete Rim, a ja
u jednog dana posetiti Napulj.
To je istina, de Serviljon je potvrdio.
Moj brat je ustao. Ponavljajui rei sa naeg poslednjeg sastanka u Napulju
rekao je: Neka je Bog sa vama, kapetane.
I sa Vama, de Serviljon je odgovorio. Ponovo se naklonio, a zatim otiao.
Neko vreme smo gledali za njim u tiini.
Nikad vie ga neemo videti, Alfonso je konano rekao, iskazujui naglas
moje misli.
Rei moga brata su bile proroanske, ali ne na nain na koji sam ja
predvidela. Evo prie koju mi je ispriala Esmeralda:
Te iste veeri, pre zakazanog polaska sledeeg jutra, kapetan je
prisustvovao proslavi koju je priredio njegov bratanac. Kada se vraao kui
ulicama, ugrejan vinom i mislima o kui, neko mu je priao.
Ako je i bilo svedoka, niko se nije prijavio: njegovo krvavo telo, probodeno
nekoliko puta seivom, naeno je kako lei na ulici. Napad se odigrao brzo.
Ubeena sam da je de Serviljon poznavao onoga koji ga je napao, ak ga
smatrao za prijatelja, jer kapetanova sablja nije bila ni izvuena iz korica.
Kao i sa ostalim rtavama Borgia, crkveni zvaninici su preuzeli le.
Ponovo nije bilo izloeno telo preminulog. U stvari, de Serviljon je sahranjen
samo sat vremena nakon to su ga pronali.
Ceo jedan dan sam alila za njim i nisam htela da jedem i pijem. U stvari,
alila sam za svima nama.

XXXI

Zima 1500. rano leto 1500.

Te veeri, godine 1500. velika gozba prireena je u Sala dei Santi, Dvorani
svetih. lanovi porodice, kao i mnogi moni kardinali i plemii su bili pozvani.
Jedan veliki sto bio je unet u salu da bi se tu smestili gosti i mnogobrojne
akonije. Toeno je toliko ukusnog vina da se njime mogla napuniti reka Tibar.
Ve sam se bila navikla na neumerenu rasko papske palate, ali ove veeri, ona
se ponovo inila monom, ak arobnom. Okvir kamina i sto bili su okieni
zimzelenim vencima i ukraeni potpurijem od pomorande, to je sve zajedno
irilo sladak miris. Zidovi i gornje grede bili su obavljeni zlatnim brokatom. U
velikom kaminu gorela je vatra, kao i vie stotina svea, ispunjavajui na taj
nain prostor toplim sjajem toliko da su nai zlatni pehari, pozlaene tavanice i
uglaam mermerni podovi treperili kao da pleu. ak je blistala i plava kosa
svete Katarine.
Njegova svetost bio je veoma veselog raspoloenja, uprkos svojoj slabosti.
Primetno je ostario u poslednje vreme: oi su mu poutele od utice, kosa mu se
od elino-sive pretvorila u sedu. Podbradak ispod slabe brade jo vie je visio, a
obrazi i nos rumeneli su se od ispucalih kapilara. I pored svega toga, blistao je u
mantiji od zlatno-belog brokata optoenog dijamantima, a kapica istkana od
zlatnog konca bila je napravljena posebno za tu priliku.
Dok je podizao pehar ruka mu je neznatno zadrhtala. Za 1500. godinu.
Uzviknuo je prema velikom skupu okupljenom oko njega Za godinu jubileja!
Ponosni poglavar crkve se nasmeio dok smo mi ponavljali njegove rei. Zatim
je seo i dao znak da i mi isto uinimo. Na tako znaajnu priliku, Aleksandar je
osetio potrebu da odri kratak govor.
Hrianski jubilej, objavio je, kao da mi nismo ve bili upoznati sa tim
pojmom, zapoeo je pre dve stotine godina papa Boniface VIII. Zasniva se na
drevnom obiaju Izraeliana da slave jednu svetu godinu na svakih pedeset,
godinu kada se svi grehovi oprataju. To nije, dodao je alei se od latinske
rei jubilo, vikati, kao to veina latinskih uenjaka pretpostavlja, ve potie iz
jevrejskog jobel, to je ovnujski rog koji se koristio za obeleavanje proslave.
Rairio je ruke. Bonifacije je sa pedeset godina produio na sto... i eto nas sada,
tek nekoliko sati od dogaaja koji mnogi ne doekaju da doive.

Glas mu se ispunio ponosom. Sav teak rad koji smo obavili prole godine,
proirenje puteva, popravljanje kapija i mostova opravke na Petrovoj bazilici,
bio je vredan truda. Tu je zastao dok su kardinali od kojih su mnogi bili
zadueni za nadgledanje radova, zapljeskali. Rim je spreman, kao i svi mi, za
vreme velike radosti i opratanja. Izdao sam bulu kojom proglaavam da e
hodoasnicima koji budu posetili crkvu svetog Petra tokom Svete Godine svi
gresi biti oproteni. Oekujemo da vie od dve hiljade dua poe na to
putovanje.
Sluala sam, sa osmehom, dok sam sedela pored svog brata i Lukrecije, jer
bilo je teko ne biti ponet oseanjima uzbuenja i strepnje koji su ispunjavali
okupljene. Ali moju radost je ublaavala briga, moju elju da oprostim kvario je
bol. Nisam znala ta godina moe doneti, jer se ba u tom trenutku Cezare
Borgia borio pored Francuza u Milanu. Bacila sam pogled prema Alfonsu koji je
sedeo pored mene, uzeo me je za ruku stisnuvi je u znak razumevanja i
uveravanja.
to se tie Lukrecije, ona nije primetila Alfonsovu i moju zabrinutost.
Sluala je svog oca sa izrazom ushienog oduevljenja. Sada kada je imala
obojicu, i mua i sina, sva se prepustila srei. Mislim da sebi nije ni dozvolila da
razmotri mogunost da bi njen brat mogao da se umea. Toliko dugo joj je bio
uskraen normalan ivot da nisam mogla da je krivim zbog njene elje da ne
razmilja o tome. Njeno zadovoljstvo se te veeri ogledalo u njenoj pojavi:
nikada je ranije nisam videla toliko lepu kao to je bila tokom tih dana sa
Alfonsom.
Sreom, papin govor je bio kratak i uskoro smo se prepustili veeri. Nakon
to smo zavrili s jelom i kad su tanjiri bili sklonjeni sa stola, nisam se due
zadravala na sveanosti. Ostala sam samo onoliko koliko je pristojnost
zahtevala.
Vratila sam se u svoju spavau sobu gde sam zatekla dona Esmeraldu
uurenu ispred slike svetog Gennara.
Esmeralda, ta se dogodilo?
Pogledala me je, niz njeno maslinasto-zeleno lice, uokvireno sedom kosom
ispod crnog vela, tekle su suze.
Molim Gospoda da ne dovede do kraja sveta.
Dugo sam izdahnula i umirila se, blago uznemirena zbog njenog sujevernog
ponaanja. Mnogi seoski svetenici stekli su utisak da je 1500. godina, a godine
su inae izmislili ljudi, bila od tolike vanosti Bogu da ju je on izabrao za
apokalipsu. ula sam i druge sluge kako u strahu apuu jedni drugima o tome.
Zato bi Bog uradio neto tako?, upita sam je. U glasu mi nije bilo saoseanja.
Oseala sam da Esmeraldi neu uiniti uslugu budem li je ohrabrivala u
njenom neopravdanom strahu.
To je poseban datum. Oseam to u kostima, dona Sancha. Bog nee
odlagati svoju kaznu. Pre skoro dve godine, papa je pogubio Savonarolu... a
sada je dolo vreme da Aleksandar bude kanjen i itava Italija e patiti
zajedno sa njim.

Ostavila sam Esmeraldu na miru. Sama sam skinula odeu i legla u

postelju, odakle sam do kasno u no sluala njene molitve pune bola. Prvog
dana nove godina probudila sam se i saznala kako svet nije uniten sumporom,
kao to su svetenici predviali.
Umesto toga, bio je to hladni zimski dan, a mrzovoljna dona Esmeralda
obukla me je u najfinije ruho i stavila mi najlepi nakit, jer je trebalo da se
pojavim u javnosti. Alfonso, Jofre, Njegova svetost i ja prelazili smo u jednoj
koiji, na pristojnoj udaljenosti iza Lukrecije, preko mosta Sant Angelo prema
gradu. Ona je jahala na konju prema katedrali svetog Jovana Lateranskog dok
se ispred nje kretala pratnja od pedesetak konjanika koji su joj krili put.
Kada se nala na stepenicama katedrale, prelepo odevena u beli saten
optoen biserima i dugaak hermelinski ogrta, dok su joj se zlatne kovrde
sputale niz lea, Lukrecija je pustila jato belih golubova prema nebu. Bilo je
divno gledati je, njene ruke u irokom pokretu pokorne molitve, njeno lice
zarumenjeno od hladnoe podignuto prema oblanom nebu.
Kratko se pomolila, traei od Boga da prui posebnu milost onima koji su
doli na hodoae u Rim. U narednih nekoliko nedelja, hodoasnici koji su
peke krenuli, poeli su da pristiu. Most zamka Sant Angela bio je ispunjen
neprekinutom kolonom ljudi koji su odlazili u crkvu svetog Petra ili se vraali iz
nje.
Oni koji nisu mogli da sebi priute udobnost krme ili koji nisu mogli da
pronau sobu zbog gomile ljudi koja je bivala sve vea, poneli su svoju ebad i
spavali na stepenicama bazilike svetog Petra. Svaki put kada bismo preli
preko trga ili ili na misu, naili bismo na njih i poto smo se uskoro navikli na
taj prizor vie ih nismo ni primeivali.
Ovo je bio poslednji pokuaj pape da udovolji svojoj erki, to je, verujem,
bio njegov nain da skrene Lukrecijinu panju kako bi ona i dalje verovala da je
sve u redu sa njenom malom porodicom. Aleksandar je dao Lukreciji mnogo
novih imanja, ukljuujui i posed koji je pripadao porodici Caetani iz Napulja,
istoj onoj porodici kojoj je pripadala moja stara ljubav Onorato.
Ako je imala ikakve strahove u vezi sa Alfonsom, skrenula je misli
preputajui se u platonsku ljubavnu vezu sa pesnikom Bernardo Accolti od
Arezzoa, koji je sebe osiono oslovljavao sa Unico Jedinstveni. U njegovom
sluaju, bilo je malo ega jedinstvenog. Slao je gomile stihova Lukreciji, pesme
u kojima je opisivao goruu strast za njom, dajui joj ulogu Laure, dok je sebi
namenio ulogu napaenog Petrarke.
Lukrecija mi je sama pokazala pisma, prilino stidljivo. Kada je videla da
ja ne mogu u potpunosti da prikrijem svoj prezir prema njima smejala im se
zajedno sa mnom, ali sam videla da je bila polaskana. Taj dogaaj podstakao je
i nju da se lati pisanja poezije, koju mi je pokazivala snebivajui se.
Rekla sam joj, a to sam i mislila, da je bolji pesnik od Akoltija. Bar se
manje predavala slabostima, suzama i uzdasima u stihu.
Dok se Lukrecija bavila time da skrene svoje misli, zapoela je druga bitka
za Milano. Vojvoda Ludoviko pokrenuo je bitku protiv francuskih snaga,

zarobljen je i osuen na robiju do kraja ivota. Ni njegov brat, kardinal Askanio

Sforza, nije uspeo da pobegne.
Kada su porazili kuu Sforza, Francuzi su krenuli na jug prema Napulju,
tom blistavom morskom dragulju za kojim su toliko dugo udeli. Suprotna
uveravanja Njegove svetosti, zagluili su glasovi svakog drugog Italijana, koji
su neprestano odzvanjali u mojim uima, taj tihi uzvik: Francuzi e zauzeti
Napulj. Bilo je samo pitanje vremena. Nisam uopte sumnjala da e Cesare
Borgia jahati sa njima.
Sledeeg meseca Cesare se vratio kui, u velikom stilu, uz paradu koju je
gledao itav Rim. Mudro je odluio da ne podgreva glasine o svojoj oholosti i
slavoljubivosti, pa je poveo rauna da izbegne pompezni, pobedniki ulazak u
grad. Posmatrala sam sa balkona nae palate dok je povorka prolazila ulicama.
Zapoela je sa ne manje od stotinu koija koje su prolazile kotrljajui se. I konji
i kola bili su crne boje. Uskoro je postalo jasno da je u pitanju pogrebna
povorka, koja ukazuje na alost unutar kue Borgia za lanom koga su nedavno
izgubili, kardinalom Giovannijem Manjim, koji je umro veoma brzo i
tajanstveno odlazei da estita Cesareu.
Nijedan glasnik nije objavio povratak vrhovnog zapovednika: trube su
ostale neme. Nije bilo boja ni raskone sveanosti. Bubnjevi nisu udarali, frule
nisu svirale. Vojnici, njih na stotine i takoe u crnom, su marirali u tiini koju
je naruavalo samo tandrkanje tokova i topot kopita. Sledei je u povorci
dolazio Jofre, na konju, a iza njega Alfonso, prisiljen da uestvuje u ovoj
sveanoj parodiji.
Poslednji je iao Cesare, ponovo odeven jednostavno ali veoma elegantno u
dobro skrojenom odelu od crnog baruna. Zatim je sledio prazan prostor u
povorci, a potom manje vani lanovi domainstva i plemstvo.
Parada se zavrila kod zamka Sant Angela, gde je zatvorenica Caterina
Sforza ve bila smetena. Tu je tiina parade iznenada prekinuta kada su
rakete ispaljene sa vrha zamka. Zaslepljujui prizor se odraavao na oblinjoj
reci Tibar. Vatromet je bio tako podeen da su eksplozije, ako bi ovek malo
upotrebio matu, inile oblik glave, trupa i udova oveka. (Cesare je eleo da
vatromet predstavlja ratnika, kako mi je Jofre rekao kasnije te veeri.)
Vatromet se nastavio jo neko vreme, svako novo ispaljivanje bilo je
pompeznije od prethodnog i izazivalo je sve vee uzvike divljenja u masi.
Iz svojih odaja u zamku Sant Angelo Caterina je sigurno posmatrala ovo.
Zatim je usledio coup de grace . Dvadesetak raketa bilo je ispaljeno
istovremeno. Prasak je bio toliko glasan da sam zapuila ui zbog nelagode.
Otvoreni kapci na prozorima zveali su toliko strano da sam se plaila da e
pasti na zemlju.
Cesare Borgia vratio se kui i nameravao je da itav Rim to zna.
Zabava je prireena te noi u ast vrhovnog zapovednika u Dvorani
humanistikih nauka. Porodina obaveza naterala me je da budem prisutna.
Na sreu, bilo je veoma mnogo gostiju i uspeno sam izbegavala Cesarea vei
deo veeri. Iz oite ljubomore prema svom bratu, Jofre je uspeo ranije da se
napije, pa je svoju panju posvetio jednoj od ena unajmljenih da zabave

mukarce tokom lumpovanja. To me je povredilo. Nadala sam se da u se

vremenom navii na Jofreova ljubakanja, ali sam smatrala da je neprikladno da
jedna plemkinja pokazuje ljubomoru u tim prilikama, tako da sam ih obojicu
paljivo izbegavala.
Umesto toga, odala sam poast Njegovoj svetosti i veini kardinala iz
konzistorijuma, kao i svim ostalim plemiima. Vanoca Katanei takoe je bila
prisutna, na moje iznenaenje, jer je nikada ranije nisam sretala na bilo
kakvim sveanostima u papskoj palati. Pozdravile smo jedna drugu srdano,
kao da smo stare prijateljice.
Kada je bio pogodan trenutak, sklonila sam se od Aleksandra i pourila
prema vratima, srena to sam uspela da umaknem a da se nisam suoila sa
poasnim gostom. Dala sam znak dona Esmeraldi i ostalim mojim damama da
pou za mnom i pozvala straare da nas otprate do kue preko trga na kojem je
bila guva.
Ali im sam zakoraila u hodnik, neko me je epao za zglob ruke, blago i
nepopustljivo. Podigla sam pogled i ugledala Cesarea kako Esmeraldi i ostalima
pokazuje da nas na trenutak ostave same.
Srce je poelo bre da mi kuca. Vie nisam oseala uzbuenje zbog dodira
njegovog tela na mom. Sada sam oseala samo gnuanje i zabrinutost da bi
oseanja koja su me preplavila mogla da dovedu do toga da otro planem, to bi
jo vie ugrozilo Alfonsa i Napulj.
Cesare me je poveo dalje niz hodnik, daleko od buke i gostiju. Kada je bio
slguran da nas ne mogu uti, obratio mi se veoma hladno, to je liilo na njega:
Moda sad shvata kakav si ivot odbacila. Paljivo me je posmatrao. Jo nije
kasno da se to promeni.
Glasno sam uzdahnula. Taj se zvuk na kraju pretvorio u kratak smeh
neverice. Je li vi to mene prosite?
Istog trenutka njegov izraz i glas postali su jo vie na oprezu A ako je
tako...?
Oslobodila sam ruku njegovog stiska. Usne su mi bile toliko stisnute da
nisam mogla da mu odgovorim. Nekada davno, pre nego to je ubio Huana, bila
bih presrena da znam da ga jo uvek privlaim. Sad sam oseala samo gaenje.
Primetio je moju reakciju. Kada je ponovo progovorio, rugao mi se Ali si ti,
naravno, jo uvek verna Jofreu. Vidim, kao dobra ena, prelazi preko toga to
je on ve otiao u drutvu neke kurtizane.
Hladno sam se osmehnula, odbijajui da odgovorim na njegovu pakosnu
opasku. ujem da sve vie liite na svog brata Huana. Nijedna ena u Romanji
vie nije bezbedna zbog Vae neeljene naklonosti a najmanje od svih Caterina
Sforza.
Nakratko se okrutno nacerio. Da nisi ljubomorna, madona? Deo mene je
zaista i bio, ali vei deo mene je znao samo za odvratnost. Nisam mogla da se
suzdrim. Ljubomorna, vrhovni zapovednie? Na sifilis koji pokuavate da
sakrijete ispod brade? Na suvenir koji su Vam darovale francuske kurve?
Sigurna sam da e Vaa nova ena biti oduevljena kada shvati da ste joj doneli
poklon sa svojih putovanja.

Bila sam dovoljno blizu da primetim oiljke i svee crvene rane na

njegovim obrazima. Mi Napolitanci zvali smo ih francusko prokletstvo .
Francuzi su, naravno, pokuali za to da okrive prostitutke koje su sretali u
Napulju. Nala sam malo utehe u injenici da e mu bolest skratiti ivot. U
godinama koje dolaze mogla bi da ga otera i u ludilo.
Bes mu je sevnuo iz oiju. Uspela sam da mu zadam dobar udarac.
Zadovoljno sam se okrenula i uputila prema svojim damama.
Iza lea sam zaula tihe, ali nikako nene rei: Morao sam da pokuam jo
jednom, poslednji put, madona. Sada znam na emu sam. Sada znam ta treba
da uradim. Nisam se trudila da mu odgovorim.
Zaudo, preli smo sigurno iz prolea u leto bez nemilih dogaaja. Kralj Luj
nije kretao prema Napulju, a ivot unutar kue Borgia bio je jednolian.
Sluei se hitnim interesima vojske i politikim aferama kao izgovorom,
Cesare je izbegao sve nae veere sa papom. Nisam ponovo razgovarala sa njim
posle te prve veeri njegovog povratka, jedva da sam ga i susretala, tek u
prolazu. Pogledi koje smo razmenjivali bili su hladni. Dona Esmeralda mi je
prenosila da, kada nije bio sa svojim ocem ili predstavnicima Francuske i kovao
zavere, Cesare je noi provodio s kurtizanama i namuenom Caterinom
Sforzom, koju je kriom dovodio iz njene elije u zamku Sant Angelo u svoje
odaje. Njeni straari govorili su da je lepa, Esmeralda je aputala, sa kosom
svetlijom od slame, toliko mleno-belom da je nou sijala kao opal. Bila je malo
punija kad je zatoena, ali je Cesarevo maltretiranje uinilo da sada bude
ispijena i mrava.
Nikada je nisam videla, ali su postojali trenuci kada sam mislila da sam
njenu alost, sramotu iskusila u istim onim hodnicima kojima sam nekada ja
hodala kreui se prema Cesarevim privatnim odajama.
Bila sam pomalo i ljubomorna na nju, istina je, ali sam najvie oseala
sapatnitvo. Znala sam ta znai biti prisiljen, bespomoan, ogoren.
Cesare se nije trudio, ni u javnosti ni lino, da pokae potovanje prema
Alfonsu ili bebi. Ipak, zbog prezira koji je Cesare gajio prema kui Aragona,
Njegova svetost nastavio je da nam lino pokazuje svu svoju toplinu, ak se i
potrudio da da Alfonsu znaajno mesto prilikom svih ceremonija. Verovala sam
da je Aleksandar, u svom srcu, istinski podravao Napulj i paniju, da se
gnuao Francuza, uprkos vidljivoj radosti zbog braka svog najstarijeg sina sa
Charleotom d'Albre. Ali sam se takoe seala kako je Lukrecija, dok je nosila
dete svog brata, jecala u strahu dok je priznavala koliko se, ak i papa, plai
Cesarea. Pitanje je bilo da li Njegova svetost ima snagu volje da nastavi da igra
ulogu nekoga ko podrava Napulj.
Poetkom leta, Aleksandar je doiveo blagu kap koja ga je oslabila i
smestila u postelju na nekoliko dana.
Prvi put sam razmatrala sudbine nas koji bismo ostali posle smrti Rodriga
Borgie. Sve je zavisilo od toga da li e Cesare imati priliku da se prvi ustolii
kao svetovni vladar Italije. Ako bi mu to uspelo, Alfonso i ja bili bismo, u
najmanju ruku, proterani, ako ne i ubijeni u najgorem sluaju. Ako ne, onda je

sve zavisilo od toga ko bi se izdvojio iz konzistorijuma kardinala kao novi papa.

Ako bi bio naklonjen Napulju i paniji, a sve je upuivalo na to da bi bio, onda
bi Alfonso mogao da se povue sa Lukrecijom bez straha u Rim, dok bismo Jofre
i ja mogli da se vratimo u kneevinu Squillace. Ovakav rasplet dogaaja inio
se poeljnijim od naeg trenutnog poloaja. A Cesare bi postao persona non
grata u Italiji. Morao bi da se osloni na milost kralja Luja da mu dozvoli da se
vrati svojoj strpljivoj mladi.
Priznajem, hvatala sam sebe kako se tokom papine bolesti prvi put vraam
Bogu posle toliko godina. Moje molitve te nedelje bile su sumorne i mrane.

Molim te, ako e to spasiti Alfonsa i dete, uzmi sada Njegovu svetost.
Aleksandar se, naravno, veoma lako oporavio. Bog me je jo jednom
razoarao, ali se onda uskoro, na neoekivan nain, estoko oglasio.
Poslednjeg dana juna, na Dan svetog Petra koji slavi prvog papu,
Aleksandar nas je sve pozvao da ga posetimo u njegovim odajama, ukljuujui i
svog imenjaka Rodriga.
Bio je neobino topao dan, a nebo se brzo ispunilo tamnim oblacima koji su
promicali lako briui svaki trag plavetnila. Krenuli su naleti vetra. Dok smo
mi, Lukrecija, Alfonso, Jofre i ja, ili sa pratnjom iz palate prema Vatikanu, od
iznenadne hladnoe najeila mi se koa na rukama i vratu. Taj oseaj propratio
je glasan prasak groma.
Mali Rodrigo, tada je imao osam meseci, dobrog rasta i snage, jeao je u
strahu zbog tog zvuka i tako se snano otimao u dadiljinim rukama da ga je
Alfonso uzeo u naruje. Ubrzali smo korak, ali nismo uspeli da izbegnemo
pljusak. Hladna, otra kia, s gradom koji nas je bockao poela je da nas pogaa
dok smo urili prema stepenicama Vatikana. Alfonso se nagnuo i uukao
bebinu glavu ispod svoje ruke kako bi ga zatitio najbolje to je mogao.
Mokri i razbarueni proli smo pored straara i velikih vrata prema
sklonitu na samom ulazu u hodnik. Dok je Alfonso drao svoje uplakano dete,
Lukrecija i ja smo rukavima i rubovima naih haljina pokuavale da ga
obriemo.
Stajali smo u blizini ulaza kada je glasna tutnjava zatresla teka vrata i tlo
ispod naih nogu. Svi smo se trgli a dete je oajno vrisnulo. Alfonso i ja smo se
uznemireno pogledali, seajui se strahova koje smo pretrpeli u Napulju i oboje
smo u isto vreme proaptali: Top.
Za trenutak zabavila me je mahnita pomisao da Francuzi napadaju grad,
ali to je bilo suludo. Bili bismo upozoreni. Stigla bi obavetenja o napredovanju
njihove vojske. Onda, iz dubina unutar zgrade, uli smo pomamne uzvike
mukaraca. Nisam mogla da razumem povike, ali je njihova uznemirenost bila
veoma jasna.
Lukrecija se okrenula u pravcu zvuka. Oi su joj se iznenada rairile.
Otac!, vrisnula je, podigla skute svoje haljine i potrala. Pratila sam je, kao i
Jofre i Alfonso, koji je dete prethodno predao dadilji. Potrali smo uz stepenice
najbre to smo mogli. Mukarci su nas brzo prestigli jer nisu bili optereeni
dugakim haljinama.

U hodniku koji je vodio prema odajama Borgia, doekala nas je tamna

izmaglica koja je parala oi i plua. Dok sam prilazila iza Alfonsa i Jofrea, i ja
sam zastala prestraena i zaprepaena kod zasvoenog hodnika koji je vodio u
Dvoranu vere, gde je Njegova svetost navodno sedeo na svom prestolu oekujui
nas.
Prostor na kojem se nalazio tron sada je bio ogromna, prainom prekrivena
gomila drvenih greda, razbijenog kamenja i ostataka zidova. Tavanica iznad se
sruila nosei sa sobom tepihe i nametaj koji su nalazili na spratu iznad.
Tepihe i nametaj sam prepoznala jer sam ih mnogo puta videla nou u
Cezareovoj odaji. Osetila sam muku zbog uasne nade: ako su obojica, i Cesare i
papa poginuli, moji strahovi za porodicu i Napulj mogli bi da poivaju u miru
zajedno sa njima.
Sveti oe!
Vaa svetosti! Dvojica papinih pomonika, komornik Gasparre i biskup
od Kadue, oajniki su ga dozivali dok su se saginjali nad ruevinama
pokuavajui da ispod njih otkriju neke znake ivota.
uli smo samo njihove glasove, a sada su im se Lukrecija i Jofre pridruili.
Oe! Oe, odgovori nam! Jesi li povreen?
Nikakav zvuk nije dopirao iz zastraujue gomile. Alfonso je krenuo da
potrai pomo i uskoro se vratio sa desetinom radnika koji su nosili lopate. Ja
sam drala Lukreciju dok je ona gledala zaprepaeno u gomilu uverena da joj
je otac mrtav. I ja sam, takoe, bila uverena u to, dok su se u meni borili krivica
i ushienje.
Uskoro je postalo jasno da Cesare nije bio u svojim odajama jer nije bilo ni
glasa od njega. Ali ne manje od tri sprata sruila su se na papu. Koliina
ruevina bila je strana. Stajali smo u prostoru ceo sat dok su ljudi energino
radili pod Alfonsovom komandom.
Na kraju Jofre, ija je zabrinutost sve vreme rasla, vie nije mogao da se
uzdri. Mrtav je!, uzviknuo je.
Nema nade! Otac je mrtav!
Komornik Gaspare, takoe oseajan ovek, prihvatio je te rei krei ruke u
oaju. Sveti Otac je mrtav! Papa je mrtav!
Tiho! Naredio je Alfonso sa strogou u glasu koju nikada ranije nisam
primeivala kod njega. Budite tihi, obojica, inae ete uvaliti ceo Rim u haos!
I zaista, ispod nas smo mogli da ujemo bat koraka dok su papski straari
urili da okrue ulaz u Vatikan.
Takoe smo uli i glasove slugu i kardinala koji su plano odjekivali.
Papa je mrtav!
Njegova svetost je mrtav!
Hajde, nagovarala sam Jofrea odvlaei ga od ruevina. Jofre, Lukrecija,
sada morate biti jaki. Nemojte sada jedno drugom da zadajete bol.
Nas troje smo se uhvatili za ruke prisilivi se da mirno ekamo ishod,
uprkos frenetinim zvukovima na spratu i ispod nas.
S vremena na vreme ljudi bi obustavili kopanje pozivajui papu: niko se
nije odazivao. Sigurno je izdahnuo , uveravala sam sebe. U svojim mislima ve

sam se vratila u Squillace. Nakon jednog sata uspeli su da se probiju kroz

ruevine, dovoljno duboko da otkriju ivicu Aleksandrove zlatne mantije.
Sveti oe! Vaa svetosti!
Jo uvek bez odgovora.
Ali Bog se samo alio sa svima nama. Naposletku, poto su sklonili
pozlaene tapiserije, otkrili su Aleksandra, pokrivenog prainom, Zanemelog od
straha, kako ukoeno sedi na svom prestolu, dok su njegove krupne ake
grevito stiskale izrezbarene naslone za ruke.
Posekotine i modrice po telu su bile toliko sitne da ih tada nismo ni
primetili. Gaspare ga je odveo do njegovog kreveta dok je Lukrecija zvala
lekara. Aleksandar je krvario i patio od blae groznice. Nije eleo da vidi nikoga
osim svoje keri i Cesarea.
Usledila je istraga. Prvo se mislilo da su pobunjeni plemii ispalili topovsko
ule, ali je zapravo udar groma, zajedno sa estokom olujom doveo do ruenja
krova. To to je Cesare napustio svoje odaje samo nekoliko trenutaka pre toga
bio je puki sluaj.
Bilo je to boansko upozorenje, mnogi su aputali, da bi Borgie trebalo da
se pokaju zbog svojih grehova, kako Bog ne bi doveo do njihovog pada.
Savonarola je progovorio iz groba.
Ali za Cesarea je to bilo upozorenje znailo da treba da pone da grei jo
vie, kako bi sebi obezbedio mesto u istoriji dok mu je otac jo uvek bio iv.

XXXII

Leto 1500.
Zahvaljujui svojoj snanoj grai, Aleksandar se veoma brzo oporavio.
Grom kojeg je poslao Bog, uinio je da Njegova svetost shvati da je smrtan i da
pone da ceni ivot. Provodio je manje vremena pravei strategije za osvajanje
sa Cesareom, a vie sa svojom porodicom, koja se sastojala od bebe Rodriga koji
je brzo napredovao, Lukrecije, Alfonsa, Jofrea i mene. Ponovo smo veerali za
papinim stolom, gde je on raspravljao o porodinim pitanjima umesto o politici.
Ponor je rastao izmeu Cesarea i Aleksandra po pitanju vernosti. Ja sam se
samo nadala da je papa bio dovoljno jak da izae kao pobednik.
Moja lina apokalipsa poela je petnaestog dana jula, tek dve nedelje od
zloslutnog ruenja tavanice iznad papskog prestola. Veerali smo sa Njegovom
svetou te veeri i Lukrecija i ja vodile smo prijatan razgovor sa njenim ocem
koji smo nerado prekinule kada je Alfonso ustao i objavio:
Sa vaim doputenjem, Vaa svetosti, umoran sam veeras i eleo bih
ranije da se povuem.
Naravno, naravno. Prekinut u razgovoru Aleksandar ga je povrno ali
uljudno otpustio jednim pokretom ruke. Neka ti Bog podari mirnu no.
Hvala, Alfonso se naklonio, poljubio Lukrecijinu i moju ruku a zatim
otiao. Ne seam se o emu smo razgovarali, ali se seam da sam ga pogledala i
da sam bila dirnuta umorom na njegovom licu. Rim i njegove ozloglaene
spletke uinile su da izgleda starije. Taj prizor probudio je jedno davno seanje:
bila sam nestana jedanaestogodinjakinja u Ferranteovoj palati, plaila sam
svog mlaeg brata muzejom mrtvih koji je posedovao na deda.

Kako moe da izdri, Alfonso? Zar ne eli da zna da li je to istina?

Ne. Zato to je moda istina.
Bilo je mnogo stvari za koje bi bilo bolje da ih nikada nisam otkrila. Mnogo
stvari zbog kojih sam elela da zatitim svog brata u Rimu, dozvoljavajui mu
da ivi u neukom blaenstvu. Ali to je bilo nemogue. Osetila sam udnu elju
da prekinem razgovor sa Lukrecijom za trenutak i da otpratim Alfonsa kui, ali
to bi bilo nepristojno. Kad pogledam unazad, ne mogu da se ne zapitam kako bi
nam ivoti bili drugaiji da sam pola sa njim. Umesto toga, osmehnula sam mu
se dok mi je ljubio ruku. Kada je otiao otklonila sam sve prethodne misli kao
bespotrebnu brigu.

Sat ili dva kasnije, Lukrecija, papa i ja nastavili smo razgovor u Dvorani
svetih. Glasovi su nam odzvanjali o zidove ogromne, skoro prazne, dvorane.
Bila sam bila umorna i razmiljala sam da se povuem kada smo zauli
gromoglasni bat koraka i uznemirene glasove ljudi koji su se kretali prema
nama. Pre nego to sam uspela da shvatim ta se deava, vojnici su stupili u
prostoriju. Brzo sam se okrenula.
Jedan uniformisani papski straar, u pratnji jo petorice iz njegovog
bataljona, priao je Aleksandru. Bio je mlad, nije imao vie od osamnaest
godina, bio je oamuen, a lice mu je dobilo pepeljastu boju od straha. Pravila
su nalagala da se pokloni i da zatrai dozvolu da se obrati Njegovoj svetosti.
Momak je otvorio usta, ali nije mogao da govori.
U naruju mu je, mlitav i bled kao smrt, leao moj brat. Odmah sam se
setila slike Device Marije koja pridrava razapetog, umrlog Hrista.
Krv je tekla sa Alfonsovog ela, bojei njegove zlatne kovrde koje su
prekrivale polovinu njegovog lica, tamno-crvenom bojom, Nestao je ogrta koji
je nosio ranije te noi, bio je strgnut, a koulja mu je bila iseena na onim
delovima gde nije bila prilepljena za njegovo telo krvlju. Jedna nogavica takoe
je bila natopljena tamno-crvenom bojom.
Oi su mu bile sklopljene. Glava mu je oputeno leala na vojnikovim
rukama. Pomislila sam da je mrtav.
Nisam mogla da govorim, nisam mogla da diem. Moj najvei strah
konano se ostvario. Moj brat je umro pre mene. Vie nemam razloga da ivim,
vie nisam imala razlog da se povinujem moralu pristojnih ljudi.
U isto vreme, u trenutku sam videla dubinu svoje ludosti: oduvek sam
znala, negde duboko u srcu, da e Cesare pokuati da ubije mog brata, zar ne?
To je bila najvea mogua osveta koju je mogao da izvede zato to sam ga
odbila, i vea, svakako, od toga da meni oduzme ivot, zar mi nije zapretio
prilikom naeg poslednjeg susreta? Sada znam na emu sam. Sada znam ta
treba da uradim.
Lukrecija je skoila, a zatim se onesvestila bez glasa, ostavila sam je na
podu i pourila prema bratu. Prislonila sam uho na razjapljena usta i umalo se
nisam sruila od oseaja zahvalnosti kad sam zaula kako die. Gospode, tiho
sam se zaklela, uiniu sve to si traio od mene. Vie neu beati od svoje

sudbine.
Bio je iv, iv, ali teko ranjen, ako ne i smrtno.
Iza mene, Aleksandar je siao sa svog prestola pokuavajui da osvesti
svoju ker. Verujem da je odlunost i to to je shvatila da je potrebna dovela do
toga da se Lukrecija smesta pribere.
Dobro mi je, uzviknula je, ljuta na samu sebe zbog toga to je pokazala
slabost u takvom trenutku Pusti me da vidim svog mua! Pusti me!
Istrgla se iz oevog zagrljaja i stala pored mene dok smo obe procenjivale
ozbiljnost Alfonsovih rana. Poelela sam da vrisnem, da se onesvestim kao to
je to Lukrecija uinila. Najvie od svega elela sam da udavim Njegovu svetost
dok je stajao tamo, izigravajui nevinost, jer nisam nijednog trenutka sumnjala
da je on u potpunosti bio upoznat sa planom napada.

Zurila sam u Alfonsovo prelepo, mlitavo telo. Kao i njegova ena, uspela
sam da nateram sebe da se vratim u neobino stanje smirenosti. U mislima sam
ula glas svoga dede. Mi jaki moramo da pazimo na slabije.
Ne smemo da ga pomeramo, kazala je Lukrecija. Klimnula sam glavom.
Potrebna nam je soba ovde, meu ovim odajama.
Lukrecija je pogledala u svog oca, ne sa onim uobiajenim oboavanjem i
panjom, ve sa nekarakteristinom snagom. U njenim zelenim oima videla se
jasna pretnja ako njena naredba ne bude izvrena. Aleksandar je smesta
pristao.
Ovuda, rekao je, pokazujui vojnicima koji su nosili Alfonsa da ga prate.
Poveo nas je do oblinje Dvorane proroica gde je straar neno spustio
Alfonsa na klupu obloenu brokatom. Lukrecija i ja pratile smo ga toliko blizu
da smo bile priljubljene uz vojnika sa obe strane.
Pozvau svog lekara, rekao je Aleksandar, ali niko nije obratio panju na
njegove rei jer se Alfonso iznenada zakaljao. Oi moga brata zatreperile su, a
onda su se otvorile. Gledajui u Lukreciju i mene, proaputao je: Video sam
svoje napadae. Video sam ko ih je vodio.
Ko?, Lukrecija je elela da uje. Ubiu to kopile svojim rukama!'
Znala sam ta e moj brat sledee rei i pre nego to je progovorio.
Cesare, rekao je i ponovo se onesvestio.
Opsovala sam. Lukrecija se trgla i uhvatila se za stomak, savijajui se
unapred kao da je i sama osetila ubod seiva.
Uhvatila sam je za lakat da je pridrim mislei da bi mogla da padne. Ali
nije. Umesto toga, pribrala se i ne pokazujui iznenaenje zbog ovog
zastraujueg otkria, obratila se svom ocu jednolinim, ak slubenim tonom,
kao da je on bio sluga.
Moe da pozove svog lekara, ali u ja u meuvremenu pozvati i lekara
napuljskog kralja. panski i napuljski ambasadori moraju smesta biti pozvani.
Donesite i vode, dodala sam i zavoje. Moramo da uradimo sve to se
moe pre nego to lekari stignu.
Dok je moj brat jo krvario, otkopala sam svoje rukave na ramenima i
skinula ih, a zatim sam prislonila teak barun na otvorenu ranu na njegovom
elu. Prisetila sam se hladnoe mog oca, njegovog nedostatka oseanja i po prvi
put bila sam zahvalna to mogu da ih pronaem u sebi. Lukrecija je sledila moj
primer. I ona je skinula jedan od svojih rukava prislanjajui ga na ranu na
butini.
Pozovite Alfonsove sluge i moje dame! Naredila sam. Iznenada, nisam
elela nita vie nego da budem okruena utenim prisustvom dona Esmeralde
i naih najpoverljivijih ljudi iz Napulja.
Onako oajne, Lukrecija i ja propustile smo da uvidimo da je papa
zapamtio veinu naih zahteva i da je otrao da ih prenese slugama. Jedan ili
dva papska straara pokuali su da odu i izvre nae naredbe, ali sam ih ja
otro pogledala. Ostanite ovde! Ne smemo biti bez vae zatite. U pitanju je
ivot ovog oveka, a neprijatelji su mu unutar njegovog sopstvenog doma.

Lukrecija mi nije protivureila. Kada se njen otac kao bez due vratio,
rekla je: Moram da dobijem najmanje esnaest naoruanih ljudi koji e
neprestano biti na ulazu u ove odaje.
Svakako ne veruje da..., njen otac je zapoeo.
Hladno ga je pogledala, njen izraz je pokazivao da i te kako veruje. I
dobiu ih!
U redu, rekao je Aleksandar neobino tihim glasom, moda zbog krivice,
dok je gledao alost koju je dopustio da Cesare nanese Lukreciji. Po prvi put
papa je javno pokazao kolika je kukavica bio: njegova nedoslednost nije toliko
bila posledica politikih intriga koliko su ga neodlunim inili njegovi savetnici
i njegova deca vukui svako na svoju stranu.
***
Uskoro smo u svom sklonitu bili okrueni napuljskim i panskim
ambasadorom, papinim lekarom i hirurgom, Alfonsovim i mojim slugama, kao i
grupom naoruanih straara. Zahtevala sam da mi donesu duek, neu
naputati Alfonsa ni za trenutak, a nee ni Lukrecija. Takoe sam traila da mi
donesu pe iz kuhinje da bismo se ugrejali. Svesna da postoji mogunost
trovanja kanterelom, nameravala sam da pripremam svaki obrok bratu
sopstvenim rukama.
Nekoliko asova kasnije, Alfonso je doao sebi dovoljno dugo da bi nam
otkrio imena ljudi koji su ga pratili kada se dogodio napad: njegov titonoa,
Migelito i komornik, Tomazo Albaneze.
Lukrecija je smesta pozvala obojicu.
O Albanezeu se jo uvek brinuo hirurg i nije smeo da se pomera, ali
Migelito, titonoa, doao je gotovo istog trenutka.
Alfonsov omiljeni titonoa bio je jo uvek mlad, ali visok i snane grae.
Rame mu je bilo uvijeno, dok mu je desna ruka visila u povezu. Izvinio se to
ranije nije doao da vidi kako mu je gospodar, ali su nam njegovo bledilo i
slabost stavili do znanja da su i njegove rane bile ozbiljne. Zapravo bio je toliko
slab da smo zahtevali da sedne i on se spustio na stolicu uz uzdah zahvalnosti
prislanjajui glavu na zid.
Lukrecija mu je donela au vina. Uzeo bi gutljaj s vremena na vreme dok
nam je govorio ono to smo ona i ja zahtevale da ujemo.
Nas trojica, vojvoda, don Tomazo i ja, krenuli smo iz Vatikana prema Trgu
svete Marije. Morali smo da proemo pored crkve svetog Petra, gde je mnogo
hodoasnika ve spavalo na stepenitu.
Uopte nismo razmiljali o njima, madona. Moda je trebalo da budem
oprezniji zbog vojvodine sigurnosti... Izraz krivice preao je preko njegovih
jednostavnih, snanih crta lica. Ali nastavili smo dalje pored grupe ljudi koji
su izgledali kao obini prosjaci . Njih estorica, ini mi se, svi u ritama. Mislio
sam da su se zavetovali na siromatvo.
Kao to rekoh, nismo na njih obraali panju: vojvoda i don Tomazo
zadubili su se u razgovor i, priznajem, ja nisam bio dovoljno na oprezu.

Iznenada su prosjaci na oblinjim stepenicama skoili i zamahali

maevima. ekali su vojvodu u zasedi, uo sam jednog od njih kako doziva
druge ba dok smo prolazili.
Smesta su nas opkolili. Bilo je jasno da je re o obuenim vojnicima. Na
sreu, kao to dobro znate, dona Sancha, i mi smo obueni, u napuljskom
maevalakom stilu. Va brat, a va suprug, dona Lukrecija, bio je najvetiji i
najhrabriji od svih nas. Uprkos tome to ih je bilo vie, don Alfonso se borio
toliko dobro da je neprijatelje uspevao da odbije za neko vreme.
Don Tomazo se, takoe, borio snano i dobro i pokazao je zadivljujuu
hrabrost titei vojvodu. to se mene tie, dao sam sve od sebe, ali mi slama
srce to to vidim plemenitog vojvodu kako tamo lei bled i nepokretan.
Uprkos naim najboljim pokuajima da ga zatitimo, ranili su vojvodu.
Ipak, on je nastavio da se bori, ak i poto su mu rane na nozi i ramenu teko
krvarile. Tek kada je primio konani udarac u glavu sruio se na zemlju.
U tom trenutku napadai su ga okruili. Ostali ljudi, obueni u crno, ija
lica nisam prepoznao, doveli su konje, a napadai su pokuavali da odvuku don
Alfonsa prema njima.
Don Tomazo i ja ponovo smo uloili sav napor jer smo shvatili da e nam
odvesti gospodara to e sigurno biti njegov kraj.
Poeli smo da zovemo u pomo, upuujui vapaje prvo prema palati Santa
Marija i strai koja je bila tamo rasporeena. Uzeo sam gospodara u naruje i
krenuo da ga nosim prema palati, dok se don Tomazo junaki borio maem
protiv napadaa, kojih je u tom trenutku ostalo jo trojica. Tada sam video
drugu dvojicu koji su ekali ispred palate, kako nas spreavaju da proemo do
straara na kapiji. Jedan od napadaa bio je na nogama, ma mu je bio isukan i
spreman, a drugi je sedeo u sedlu...
Ovde se glas mladog Migelita pretvorio u apat posle kojeg je zautao. U
prvom trenutku pomislila sam da su iscrpljenost i gubitak krvi podstakli tu
njegovu iznenadnu slabost, posebno zbog napora koji je uinio govorei. Dala
sam mu da popije jo malo vina.
Onda sam primetila njegov pogled. To nije bila iznemoglost, strah je bio
ono to ga je nateralo da uuti. Pogledala sam Lukreciju a zatim se ponovo
okrenula prema titonoi. Taj konj, govorila sam polako. Da li je bio beo i
potkovan srebrom?
Podigao je glavu i pogledao me, prenuo se, a zatim pogledao u pravcu
Lukrecije.
Tvoj gospodar je ve imenovao Cesarea kao svog napadaa, rekla je sa
smirenou na kojoj sam joj se divila. Ovde si meu prijateljima Napulja i ja ti
dugujem mnogo to si spasio ivot mog supruga. Kunem se da ti nikakva
opasnost nee pretiti zbog toga to govori istinu.
Mladi titonoa nerado je klimnuo glavom, a zatim je priznao promuklim
glasom: Da. Bio je to don Cesare, vojvoda od Valensije, u sedlu. Plaio sam se
za svog gospodara, pa sam poao u suprotnom pravcu, prema Vatikanu, dok je
don Tomazo zadravao potencijalne ubice. Obojica smo vikali sve dok papski

straari nisu otvorili kapije i pustili nas unutra. U tom trenutku nai napadai
su nestali.
Hvala ti, rekla mu je Lukrecija, tupim, ravnim tonom koji nikada ranije
nisam ula. Bee to prava boja njenoga glasa, neizvetaena i bez straha.
Hvala ti, Migelito, to si rekao istinu.
Narednih nekoliko dana, prostorija u odajama Borgia, neprekidno pod
nadzorom straara i Alfonsovih najpoverljivijih ljudi, pretvorila se u neobian
pakao. Postavili smo platna, delei Dvoranu proroica predivno ukraenu
freskama na spoljanju i unutranju odaju, da bismo imali vie privatnosti.
Unet je nametaj i sa naom poslugom, ukljuujui dona Esmeraldu, napravili
smo jednostavan logor unutar luksuznog okruenja, kao da smo bili u ratu.
Sat poto je bio pozvan, papin lekar se pojavio. Pregledao je Alfonsa i na
Lukrecijino i moje olakanje izjavio da e, zahvaljujui mladosti i svojoj grai,
moj brat ostati u ivotu, samo da mu rane budu savesno leene.
Da e biti savesno leene nije bilo sporno, jer nije bilo savesnijih bolniarki
na celom svetu nego to smo to bile Lukrecija i ja. Oprale smo i oistile rane
svojim rukama. Uz Esmeraldine savete spremila sam Alfonsu njegova omiljena
jela iz detinjstva dok mu je Lukrecija drala olju u blizini usana i hranila ga
kaikom. Bile smo toliko ujedinjene u svojoj posveenosti da smo poele da
shvatamo ta je onoj drugoj potrebno i pre nego to to izgovori.
Alfonso je poeo brzo da se oporavlja iako su mu rane bile toliko ozbiljne da
bi ubile slabijeg oveka.
Probudio se u sumrak tog prvog stravinog dana raspitujui se za zdravlje
svog titonoe Migelita i Tomaza Albanezea. Zahvalno je uzdahnuo kada je uo
da su obojica preivela.
Lukrecija, rekao je iznenaujue brzo (mada je bio previe slab ak i da bi
sedeo), Sancha, vas dve ne smete da ostanete ovde kraj mene. Nije bezbedno.
Sa mnom je svreno.
Lukrecijini obrazi su se lako zarumeneli. Njena vatrenost nas je zatekla
kad je rekla: Kunem se pred Bogom, Cesare ti ovde ne moe nauditi. Zadaviu
brata golim rukama ako bude bilo potrebno, ali mu neu dozvoliti da te
povredi. I borila se zbog Alfonsa da zadri bujicu suza.
Grlila sam je. I dok sam to radila njiui je i tapui je po leima kao to se
tei dete, objasnila sam Alfonsu sve mere bezbednosti koje je preduzela njegova
supruga: kako su panski i napolitanski ambasador, ba u tom trenutku, u
prednjim odajama, i kako vrata uva vie od dvadeset vojnika.
U znak odgovora, uzeo je Lukrecijinu ruku, slab kao to je bio, i poljubio je,
a zatim se nasmeio sa mukom. Ona se u trenutku oslobodila mog zagrljaja i
bledo se osmehnula. Bilo je bolno gledati ih kako pokuavaju da budu hrabri
jedno zbog drugog.
Oboje su bili prestravljeni. Oboje su znali da je improvizovana spavaa
soba u Dvorani proroica samo jedna svetla taka u mranom i ozloglaenom
Rimu odakle je Cesare Borgia vrebao priliku za novi napad.

Drugog dana Alfonsu je bilo dovoljno dobro da malo jede, treeg je bio
dovoljno snaan da sedne i govori bez prekida. etvrtog dana, stigli su lekari iz
Napulja: don Clemente Gaktula, kraljev lekar, i don Gakano da Ana, kraljev
hirurg. Obojicu sam toplo doekala jer sam ih poznavala jo dok sam bila
devojica, negovali su mog dedu Ferrantea. Lukrecija je elela da joj kau
koliko e vremena jo proi dok Alfonso ponovo ne pone da hoda, a zatim i da
sedi na konju, a zatim i da jae. Nije sve to izgovorila ali smo je svi razumeli.
to pre Alfonso bude mogao da putuje i napusti Rim da bi stigao pod okrilje
Napulja, to bolje. Po Lukrecijinom stavu prema njenom ocu i bratu, znala sam
bez sumnje da ovog puta nee dozvoliti da njen mu ode bez nje.
Alfonso je nastavio da se oporavlja i nije dobio groznicu. Lukrecija ili ja bile
smo stalno u prostoriji, a vei deo vremena obe smo bile tu, spavale smo na
podu samo nekoliko centimetara daleko od Alfonsovog kreveta, zajedno smo jeli
sve obroke.
Svakog trenutka sam bila oprezna, oekujui novi napad na ivot mog
brata.
Jednog popodneva nagnula sam se nad pe i kao kuhinjska pomonica
prelivala tri peena fazana mau, kada sam zaula otre povike vojnika u
predsoblju.
Lukrecija je bila kraj kreveta, itala je poeziju svom suprugu. Sve troje smo
se prenuli zbog gungule, kada smo videli Cesarea Borgiu, okruenog sa svake
strane po jednim od straara u koje smo imali poverenja, kako ulazi u sobu.
Lukrecija je bacila svoju malu, koom obloenu, knjigu na pod i skoila, lice
joj se iskrivilo od besa. Kako si mogao!, viknula je. Isprva, mislila sam da se
obraa bratu, dok nije nastavila: Kako si mogao da mu dozvoli da ue, njemu,
od svih ljudi!
Zahtevao je, madona, krotko je odgovorio jedan od straara.
Proverili smo da li je naoruan. Ne nosi nita.
To je nevano! Lukrecijin glas je drhtao od besa. Nikada vie ne smete
ponovo da ga pustite da ue!
Cesare je potpuno smireno sluao kako njegova sestra bunca. ak ga ni
izraz mrnje na Alfonsovom licu nije uznemirio. Ustala sam i postavila se
izmeu Cesarea i brata.
Lukrecija, rekao je Cesare smireno, razumem tvoju ljutnju. Veruj mi kad
ti kaem da se i ja tako oseam i da sam se veoma uzrujao, don Alfonso, kad
sam uo da su pokuali da vas ubiju. Ali ja sam zlobno i pogreno oklevetan od
strane vaeg titonoe Migelito Herera, zar nije to deakovo ime? Uveravam
vas, potpuno sam nevin u ovom sluaju. Veoma prezirem glasine da bih ja
nakodio nekom svom roaku. elim da sprovedem istragu kako bih oprao ljagu
sa svog imena i povratio vae poverenje.
Kada je Cesare zavrio svoj zgodni mali govor, nastupila je muna tiina.
Budalo, proaputao je Alfonso. Okrenula sam se. Oi mog brata sevale su
mrnjom.

Budalo, ponovio je Alfonso, glas mu je postajao glasniji svakom sledeom

reju. Mislio si da te, zbog toga to sam pao, neu tamo prepoznati, na tvom
lepom belom pastuvu i njegovim srebrnim kopitama. Cesarevo lice se opasno
smrailo.
Video sam te, Alfonso je tvrdio sa mrnjom, Video te je i don Tomazo
takoe, a on je na sigurnom mestu okruen straarima. Tako da nee imati
smisla ako ubije Migelita. Svi smo te videli i svi ovde znaju.
Pokuao sam da sklopim mir, rekao je tiho Cesare i okrenuo da izae.
Straa ga ja pratila dok je Lukrecija viknula za njim glasom punim zlobe.
Da, odlazi, ubico!
Ali Alfonso nije zavrio obraanje zetu, uprkos injenici da je Cezar ve
krenuo prema prednjoj odaji.
Tako da sad mora da pobije i nas Alfonso je urlao za njim. I
Ambasadore, i doktore, sluge, strau. Sve nas!
Pratila sam Cesarea sve do izlaznih vrata, mrnja koju sam oseala vukla
me je kao magnet. Ba pre nego su se straari sklonili da ga propuste da proe,
oslovila sam ga po imenu.
Okrenuo se da me pogleda, sa iekivanjem, sa nesigurnou. Za trenutak
sam pomislila da zgrabim svoj bode i da ga na mestu ubijem, ali znala sam da
neu moi. Zaustavili bi me ili on ili neko od straara pre nego to bih uspela da
mu naudim. A uvek bi mogao da tvrdi da sam postupala po nalogu svog brata.
Uiniti to sada ne bi donelo nita dobro ni Alfonsu ni Napulju.
Umesto toga, pljunula sam ga pravo u lice. Pljuvaka je pogodila ivice
njegove brade i kapnula na finu crnu svilu njegove lepo skrojene tunike.
Ispreio se ispred mene tako silno da su naa dva straara isukala maeve.
U njegovim tamnim oima ogledalo se isto ubistvo. Da smo bili sami, ubio bi
me i uivao bi u tom inu. Ovako, samo se pomerio korak unapred i stavljajui
nemirni uvojak moje kose iza uveta, proaputao:
Ono to nije stiglo za ruak bie gotovo za veeru.
Pomerio se i osmehnuo neno i zlobno videvi ta su njegove rei izazvale
na mom licu. Zatim se naglo okrenuo i otiao, kreui se samouvereno izmeu
postrojenih straara.

XXXIII

Leto 1500.
Poto je Cesare otiao, stajala sam u predsoblju, previe zapanjena i besna
njegovim smrtonosnim obeanjem da bi mogla da se pomerim. Iako mi je telo
ostalo mirno, mozak mi je radio brzo kao nikada pre.
Znala sam da e, van svake sumnje, ako ozbiljne mere ne budu bile
preduzete, Cesare ubiti mog brata. Vie nisam mogla da zatvaram oi pred
istinom i da se slepo nadam srenom ishodu. Njegove rei odrazile su se
uznemirujue i na moja oseanja: videla sam svoje okruenje izuzetno jasno i po
prvi put razumela sam njegov znaaj.
Ovo je bila Dvorana proroica. Na zidovima ispred mene, obueni u ive
boje, tamno-crvenu, lapis lazuli i zlatnu, bili su starozavetni proroci, veina sa
sedim bradama, lica podignutih prema nebu i rukama koje pokazuju na Strani
sud koji je namenjen oveanstvu.
Ispod njih su bile naslikane proroice svirepog pogleda kako zure u istu zlu
kob. Setila sam se Savonarole kako grdi sa svoje propovedaonice, nazivajui
papu Aleksandra antihristom. Setila sam se dona Esmeralde na kolenima
ispred svetog Gennara, kako jeca zbog toga to e ova godina biti godina
apokalipse.
Lice jedne proroice, one sa divnom zlatnom kosom a ne sa tamnom i
prekrivenom velom, privuklo mi je panju. U tom trenutku, svaka re
vetiinog proroanstva vratila se kao da je iznova izgovorena sa usana
proroice: Jer u vaem srcu lei sudbina ljudi i naroda. Morate da rukujete tim

orujem koje nosite u sebi dobrom i zlom mudro i u pravo vreme, jer e ono
promeniti tok dogaaja.
I ja sam plakala, nikada neu pribei zlu! Pokuavala sam da ubedim sebe
da je najgore zlo sa kojim moram da se suoim, ono koje sam ve odbacila brak
sa Cesareom Borgiom.
Vetica je mirno odgovorila: Onda si osudila na smrt one koje najvie voli.
Ponovo mi je tako jasno ukazala moju budunost, po drugi put kada sam
otila da je vidim. Ve si upotrebila jedno oruje , kazala mi je. Imam samo jo
jedno da upotrebim. Razumela sam ta to znai.
Samo to sebi jednostavno nisam elela da priznam.

Stojei u Dvorani proroica, shvatila sam da sam imala izbor. Mogla sam
da se oslonim na pregovaranje, na papinu dobru volju, na sreu, na neuverljivu
nadu da je Cesareova pretnja bila prazna pria, da nee ponovo napasti.

A Alfonso e umreti.
Ili sam mogla da prihvatim injenicu da je sudbina u moje vene smestila
hladnu, proraunatu krv mog oca i starog Ferrantea. Mogla sam da prihvatim
da sam snana i sposobna da uinim stvari koje oni sa nenijim srcima ne bi
mogli.
Tada sam donela odluku: zbog ljubavi prema bratu, odluila sam da ubijem
Cesarea Borgiu.
Ostatak dana provela sam u stanju hladne ravnodunosti, obavljajui svoje
lekarske dunosti, osmehujui se i razgovarajui sa bratom i Lukrecijom dok
sam potajno razmiljala kako je najbolje da napadnem vrhovnog zapovednika.
Svaki pokuaj iji bi trag mogao da vodi do nas, Napolitanaca, oito nije
dolazio u obzir, kao ni bilo koji drugi koji bi bio uinjen u skorije vreme tako
brzo posle napada na Alfonsa. Papa bi brzo okrivio moga brata, iskoristio bi to
kao izgovor da ga pogubi. Ako bi moj pokuaj propao, Cesare bi to sam rado
uinio.
Bez obzira na to koliko sam sama elela da poinim ubistvo svojim
bodeom, bez obzira na to koliko sam udela da osveta bude brza, lukavstvo je
bilo vanije. Morala sam da ekam. Najbolje e biti da udar usledi kada Alfonso
bude dovoljno jak da moe da se skloni na sigurno.
Odluila sam da reenje bude plaeni ubica, neko do koga bi se dolo preko
niza razliitih ljudi, to bi otealo da se otkrije pravi naruilac.
Nisam ni razmiljala o mogunosti da zatraim pomo od Jofrea. Bez
obzira na to koliko je bio ljubomoran na svog starijeg brata, nije imao ni
hrabrosti ni sposobnosti da uti. Niti sam pitala Lukreciju, iako je ona sigurno
poznavala takve ljude. Jedno je bilo da titi svog mua, ali sasvim drugo traiti
od nje da ubije svog brata. Nisam elela da previe ispitujem njenu odanost.
Postojala je jedna osoba koja je poznavala vie ljudi od svih nas i koja je
bila bliska sa mreom ljudi u okviru koje je mogla da sazna vrlo line stvari o
bilo kojem dogaaju ili osobi. Ona je bila jedina osoba u iju estitost sam
verovala koliko i u Alfonsovu. Ona e, odluila sam, biti prva veza u mom lancu.
Te noi, dok su Alfonso i Lukrecija spavali jedno pored drugog, tiho sam se
okrenula na svoju stranu i ustala, a zatim prela nekoliko koraka do malog
dueka gde je na leima leala i dremala dona Esmeralda. Klekla sam pored
nje i proaputala njeno ime. Oi su joj se otvoru kada se probudila uz uzdah i
trgla.
Stavila sam ruku preko njenih usana da bih je stiala.
Moramo da izaemo da razgovaramo, neno sam rekla pokazujui
otvorena vrata prema maloj terasi.
Bez obzira to je bila pospana i zbunjena, posluala je i izala na terasu gde
je ekala dok ja iza nas zatvorim francuska vrata. ta se desilo, madona?,
aputala je.

Prila sam joj toliko blizu da sam joj usnama dodirnula uho dok sam joj
aputala, a glas mi je bio toliko tih da sam jedva ula sopstvene rei. Bila si u
pravu da je Cesare zao, i sada je dolo vreme da bude zaustavljen. Danas mi je
otvoreno rekao kako namerava da zavri svoj zloin, da ubije Alfonsa.
Trgla se isputajui nean zvuk bola. Stavila sam prst preko usana da bih
je utiala.
Moramo biti veoma mirne po ovom pitanju. Sigurna sam da poznaje neke
od slugu koji bi mogli da pronau nekoga... oveka ije usluge moemo da
platimo.
Razrogaila je oi i prekrstila se. Ne mogu da uestvujem u ubistvu. To je
smrtni greh.
Krivica je samo moja. Nareujem ti da to uini. Bog zna da ti nee biti
kriva. Zastala sam, Zar ne shvata, Esmeralda? Naposletku, mi obavljamo
Savonarolin posao. Zaustavljamo zlo. Mi smo boja osvetnika ruka protiv
Borgija.
Bila je veoma mirna dok je razmiljala o ovome.
Pustila sam je da kratko razmisli, a zatim sam ponovo poela. Kunem se
pred Bogom. Preklinjem ga. Ta krv je samo na mojim rukama, ni na ijim
drugim. Misli na grehe koje je poinio Cesare. Kako je ubio svog roenog brata,
kako je silovao Caterinu Sforza i bezbroj drugih ena, kako je zaveo strah u
Italiji i izdao Napulj... Ovde nismo mi zloinci. Mi smo orue pravde.
Opet je utala, a onda joj je lice konano poprimilo tvri izraz. Odluila je.
Koliko skoro to treba da se dogodi, madona?
Osmehnula sam se u tami. Kad Alfonso bude dovoljno jak da pobegne.
Recimo mesec dana od danas, ne kasnije. Znala sam da Cesarea ograniavaju
iste stvari kao i mene. Ako ponovo napadne mog brata, prebrzo, ak i potajno,
svi e znati da je on krivac. A Napulj i panija bi toliko protestovali, da
Aleksandar to ne bi mogao da zanemari.
Onda, jedan mesec., rekla je. Neka nas Bog sve sauva do tada.
Prole su dve nedelje. Juli je preao u avgust. U tom periodu, dona
Esmeralda je obavila potrebne pripreme, iako sa mnom nije delila pojedinosti,
zbog moje sigurnosti. Poverljiva sluavka pribavila je dragulj iz mojih odaja.
Time je plaen na nepoznati ubica.
Uprkos rimskoj vruini, Alfonso nije zapatio nikakvu infekciju ni groznicu,
to je bilo posledica Lukrecijine i moje paljive nege. Vremenom rane su
zarasle. Mnogo vremena je provodio etajui do balkona i natrag odakle je
posmatrao bujne vatikanske vrtove. Na kraju smo na balkon izneli tapacirane
stolice sa duecima, kako bi mogao da podupre svoju ranjenu nogu. esto je
tamo sedeo preputajui se suncu.
Jednog popodneva zajedno smo sedeli na terasi, razgovarajui. Lukrecija je
popustila zbog nerviranja i iscrpljenosti i brzo je zaspala na malom dueku u
spavaoj odaji. Sunce je bilo na zalasku, tonulo je iza niza oblaka koji su blistali
tamnom koralno-crvenom bojom. Ja sam budala to sam se vratio u Rim,
Alfonso je priznao ogoreno. Njegova uroena radost bila je stvar prolosti. Tih

dana, kad god je govorio oseala se tegoba u njegovom tonu, doza poraza. Bila
si u pravu, Sancha. Trebalo je da ostanem u Napulju i da zahtevam da mi se
Lukrecija tamo pridrui. Sada smo zbog mene svi u opasnosti.
Lukrecija nije, uzvratila sam iznureno, a ni mali Rodrigo. Papa nikada
ne bi dozvolio da se bilo kakvo zlo dogodi nekome ko je njegova krv.
Alfonso me je pogledao, oi su mu bile ispunjene praznom izvesnou.
Papa vie ne dri Cesarea pod kontrolom. Zaboravlja da ga nije mogao
spreiti da ubije Huana.
Uutala sam. Nisam sa njim podelila injenicu da sam zapoela pravljenje
zavere protiv Cesarea. On to nikada ne bi odobrio. Samo smo Esmeralda i ja
znale za tajnu.
Jedan od straara, tiho, svestan injenice da Lukrecija spava, stupio je na
balkon i naklonio nam se. Dona Sancha, rekao je. Va suprug, princ od
Squillacea, traio je dozvolu da vas poseti. eka vas ispred ulaznih vrata.
Nesigurno sam oklevala, brzo sam pogledala u pravcu Alfonsa.
Tokom proteklog vremena moj suprug uopte nije razgovarao sa mnom.
Znala sam da nije podravao Cesareove postupke i kajao se zbog njih, bez
sumnje. Ali sam takoe znala da mu nije u prirodi da ljuti svog starijeg brata.
Pretresite ga, naredio je Alfonso.
Ve smo sebi dali tu slobodu, vojvodo, odvratio je vojnik. Nije naoruan.
Kae da bi samo eleo da ga pustimo kako bi porazgovarao sa svojom
suprugom.
Ustala sam, traei od svog brata da se ne pomera. Razgovarau sa njim.
Ostavila sam Alfonsa na terasi i beumno prola kroz spavau odaju u
predsoblje. Tamo nije bila guva kao ranije, prvih dana posle napada na
Alfonsa. panski i napuljski ambasador su otili ostavljajui svoje
predstavnike. Ali je tu ostao napolitanski lekar, uvek na raspolaganju.
Dok sam prilazila sada otvorenim vratima, straari koji su nas titili su se
razdvojili tako da sam mogla da vidim Jofrea.
Sancha, molim te, rekao je, izraz lica mu je bio utuen. Mogu li samo na
trenutak da te vidim?
Treba li da izaem? Upitala sam. Alfonso je bio meta. Za sebe se nisam
plaila.
Moje pitanje je vidno uznemirilo Jofrea. Ne, rekao je. Prijatnije e nam
biti tamo. Pokazao je prema predsoblju. Razmislila sam o tome to je rekao. Za
trenutak me je zabavila injenica da je Cesare poslao svog mlaeg brata da
preuzme ulogu ubice jer na njega niko na svetu ne bi posumnjao. Zatim sam
smesta odbacila tu misao. Poznavala sam Jofreovo srce. Moda je esto bilo
plaljivo, ali nije bilo zlobno.
Pustite ga da proe, rekla sam straarima.
Jofre je uao i smesta me zagrlio. Njegov zagrljaj sadrao je istinsku strast
i tugu dok mi je aputao u uvo: Oprosti mi. Oprosti to nisam ranije doao.
Cesare je pretio da e me ubiti ako doem, ak mi je i otac zabranio da doem.
Pokuao sam ranije, bez uspeha, ali sam bio reen da te vidim.

Odmakla sam se od njega prouavajui ga. U njegovom glasu, na njegovom

licu, svaki njegov pokret, bio je suta iskrenost i ja sam mu verovala. Verovala
sam mu, ali to ne znai da sam imala poverenja u njega. Mislio je dobro, ali nije
bio dovoljno jak da bih mu poveravala tajne. Odluila sam da mu ne kaem
nita o naem planu da prokrijumarimo Alfonsa u Napulj to je pre mogue ili
za nau tajnu prepisku sa kraljem Federicom. Svakako mu nikada ne bih
otkrila moju stravinu zaveru protiv Cesarea. Ali zabrinutost u njegovim oima
uinila je da ga odvedem dublje u odaje, dalje od oiju i uiju straara i
ambasadorovih izaslanika, pored uspavane Lukrecije, do terase na kojoj je
sedeo Alfonso.
Don Alfonso, rekao je Jofre kada ga je video. Dragi brate, oprosti mi
grehe mog roaka. Dovoljno dugo se ve uka da ja nisam pravi Borgia. Ne,
nemoj se buniti, Sancha, uo sam sve te glasine. Nijedan od moje brae nikada
nije bio poznat po svojoj ljubaznosti. Vreali su me nemilosrdno zbog toga. A
moda je i stvarno tako, jer u svojim venama ne elim krv koja bi bila sposobna
da poini takav zloin.
Alfonso je zurio u njega sa nepoverenjem i pre nego to je poeo svoj govor,
ali kada je moj brat uo Jofreove rei, izraz lica mu se smekao i pruio mu je
ruku. Jofre je prihvatio i stisnuo je vrsto a zatim se okrenuo prema meni.
Sancha, toliko si mi nedostajala. Ne volim da sam odvojen od tebe.
Ne mogu da podnesem da ste ti i tvoj brat zatvorenici u sopstvenom
domu.
Ljubazno sam odmahnula glavom. ta se tu moe?
Cesare ne slua niiji savet, naravno. I dalje me samo prezire. Pokuao
sam da govorim sa ocem, ali nikakve koristi. Zapravo... Stiao je glas. Doao
sam da vas upozorim.
Alfonso se sarkastino smejuljio. Sasvim smo svesni opasnosti ko nam
preti.
Prestani da se smeje, rekla sam. ujmo ta je moj suprug doao da nam
kae.
Ne elim da znam koji su vai planovi, neu ni da ih ujem, rekao nam je
Jofre. Samo sam doao da kaem mojoj Sanchi da je volim i da u sve uiniti za
nju. A, tebi sam Alfonso, doao da kaem ta sam uo da je moj otac rekao
Mletakom ambasadoru.
Alfonso se smesta namrtio. ta si uo? Venecija je bila prijatelj Napulja i
neprijatelj Francuske.
Tokom prijema kod Njegove svetosti, ambasador je spomenuo da je uo
glasine kako je Cesare odgovoran za napad na tebe, Jofre je poeo da
prepriava. Zaista, rekao je otac. Pa, mi smo Borgie. Ljudi uvek izmiljaju
razne glasine o nama.
Na ta je venecijanski ambasador odgovorio: To je tano, svetosti. Ali sam
ja radoznao da ujem da li vi verujete da je to samo glasina... ili injenica.
Otac je veoma pocrveneo u tom trenutku, i upitao je: Da li vi optuujete
mog sina da je napao Alfonsa?

Ne, rekao je Venecijanac. Ja vas pitam da li ga je vrhovni zapovednik

napao ili ne.
Naposletku, govorio je Jofre, otac je razdraeno viknuo: Ako je Cesare
napao Alfonsa, onda je Alfonso to sigurno i zasluio!
Dugo smo razmiljali o onome to smo uli.
Na kraju je moj brat mirno rekao: Tako. Sada bar znamo kako razmilja
Njegova svetost.
Uplaila sam se. Ako je papa tajno podravao Cesarea i ako se samo
pretvarao da pomae Lukreciji sa namerom da manipulie njome, onda moda
nismo sebi smeli da dopustimo da ekamo sa ubistvom Cesarea. A ipak, ako bi
sad bio ubijen, papa bi za to mogao da okrivi moga brata... Situacija se inila
nereivom. eleo sam da to zna, rekao je Jofre.
Uprkos svom strahu, bila sam zadivljena Jofreovom vernou. Za to to si
uinio bila je potrebna velika hrabrost, rekla sam mu. Tamo, na terasi,
poljubila sam ga iz zahvalnosti. Nije mogao da ostane. Shvatila sam da mu
ivot moe biti u opasnosti. Drala sam ga za ruku pratei ga prema vratima
gde smo se rastali uz apat. Samo elim da ponovo budem sa tobom, rekao je
Jofre.
Nisam ga povredila rekavi mu istinu: da udim, ne za njim, ve za
Napuljem, da neu imati mira sve dok Cesare ne bude mrtav, a ja i Alfonso
sigurni u naem domu, pravom domu, pored mora. Alfonso je nerado preneo
svojoj eni ta nam je Jofre kazao o njenom ocu. Isprva su je te vesti veoma
uznemirile, ali je onda priznala kako nije iznenaena Aleksandrovom
prevrtljivou.
Uskoro je na tajni dogovor sa kraljem Federicom iz Napulja bio potvren:
u asovima pre svitanja, Alfonso i Lukrecija e biti ispraeni pod nadzorom
naih vojnika do retko korienog ulaza koji vodi prema drvoredu. Papski
straari na tom ulazu koji bi mogli da upozore neprijatelja, ve su bili u naim
odajama gde im je Lukrecija pokazivala neverovatne dragulje iz svoje kolekcije,
dragulje koje e oni dobiti samo ako budu utali i saraivali. Dojilja koja se
brinula o malom Rodrigu koji je noi provodio u deijoj odaji, dalje od svojih
roditelja, takoe je mogla da izabere neto od Lukrecijinog nakita i ona je
izabrala najvredniji rubin. Zauzvrat, ona e doneti dete roditeljima dogovorene
noi.
Kada Alfonso, Lukrecija i dete budu van Vatikana, grupa od nekoliko
naoruanih Napolitanaca ekae ih sa konjima i koijom i otpratie ih iz Rima
pre nego to Cesare i papa otkriju njihov nestanak. Ja sam ve odluila da
krenem sa njima i da povedem dona Esmeraldu sa mnom, iako nita od toga
nisam rekla Jofreu. Bekstvo je planirano da se dogodi za nedelju dana, pod
pretpostavkom da Alfonso nastavi da se oporavlja.
Bez obzira na to koliko sam se beznadeno oseala, ograniena na samo
jednu pratilju u Vatikanu, okruena straarima i u stalnom strahu za ivot
mog brata, injenica da e se nae zarobljenitvo uskoro okonati popravila mi
je raspoloenje. I Lukrecijino raspoloenje se takoe popravilo kako se trenutak

bekstva bliio, posebno to je Alfonso napredovao dovoljno dobro da bi mogao da

krene na put.
esto sam videla slike proroice, posebno onu sa zlatnom, blistavom
kosom. Razjareno se mrtila, njen pretei pogled zurio je u daljinu, u
zastraujuu budunost.
U meuvremenu, posetio nas je Venecijanski ambasador lino, koji je
potvrdio priu koju nam je poverio Jofre. Ljubazno je ponudio svoju pomo.
Zahvalili smo mu i rekli da emo se pozvati na njega kada se ukae potreba.
Nema sumnje da je njegovo prisustvo u naim odajama pojaalo brigu Njegove
svetosti jer je Lukrecija uskoro bila pozvana kod svog oca.
Vratila se uplaena, ali odluna. Alfonso je, samo je letimino pogledavi,
pitao ta je bilo.
Otac mi je sam ispriao o svom razgovoru sa ambasadorom, rekla je
Lukrecija. Tvrdio je da se izleteo, da je planuo zbog napadakog, optuujueg
tona kojim mu je postavljeno pitanje.
Ovo me uopte nije iznenadilo jer je papa bio svestan Venecijaneve posete.
ali zbog tog to je rekao da Alfonso zasluuje napad koji mu je Cesare
priredio. Zapravo, traio je od mene da ti prenesem njegovo izvinjenje.
Ako Njegova svetost eli da mi se izvini, hladno je uzvratio Alfonso,
zato to sam ne uradi?
Lukrecija je pogledala supruga, i ja sam primetila blesak muke u njenim
oima. Uprkos besu zbog pokuaja ubistva njenog supruga jedan deo nje, deo
koji je udeo za normalnom roditeljskom ljubavlju, oajniki je eleo da veruje
svom ocu. Osetila sam taj bol. Moda se stidi zbog Cesarea, kazala je. Moda
nije doao zbog toga to ga je sramota.
Lukrecija..., poeo je Alfonso, ali ga je ona urno prekinula.
Takoe je istakao i da nas uvaju njegovi vojnici i da nam se nita za to
vreme ne moe dogoditi. Boli ga to to mislimo da je on podrao napad na tebe.
Ponudio nam je svaku pomo koja nam je potrebna.
Ne moe da mu veruje, Lukrecija, neno je rekao Alfonso.
Klimnula je, ali je njen izraz otkrivao unutranje previranje.
Sledeeg dana, kao da je uo Alfonsove rei, papa se pojavio. Vojnici su se
razdvojili bez ispitivanja naeg posetioca, bez najave. Na kraju krajeva, bili su
u njegovoj slubi.
Aleksandar je na nae iznenaenje doao bez ijednog sluge i kada smo
Alfonso, Lukrecija i ja pogledali prema njemu sa mesta gde smo sedeli u
predsoblju, u drutvu napolitanskih lekara Galeana i Clementea, velikom,
vornovatom rukom pokazao nam je da ne ustajemo. Doktori su ustali iz
potovanja, naklonili se i napustili prostoriju.
Nisam doao kao papa, rekao je Aleksandar kada su otili, ve kao otac.
I sa izvesnim stenjanjem i dubokim uzdahom, jer su godine ve poele da
uzimaju svoj danak, seo je preko puta nas troje nagnuvi se napred i naslonivi
dlanove na beli saten koji mu je prekrivao kolena. Alfonso, sine moj, rekao je.
Zamolio sam Lukreciju da ti prenese moje izvinjenje i da ti objasni moje

ishitrene rei upuene venecijanskom ambasadoru. Sada shvatam koliko su one

mogle biti pogreno protumaene. Hou da ti bude jasno da smo Cesare i ja;
iako je on moj sin, i vrhovni zapovednik moje vojske, esto potpuni stranci jedan
drugom. Teko sam ga ukorio zbog njegove umeanosti u napad na tebe, iako on
uporno porie da je uestvovao. Cesare je vojnik i to hladnokrvan, uopte nije
kao ja. Svojim ukastim oima uporno je gledao u mog brata i rekao: Mora
da razume da nikada ne bih podigao ruku protiv svoje krvi. Ja nisam takav
niti bih to ikada podrao. Srce mi je bilo slomljeno, jo jednom, kada sam uo da
je Cesare radio protiv tebe.
Tom poslednjom reenicom, posredno je priznao Cesareovu krivicu za
Huanovu smrt. Znala sam da je starac bio iskreno pogoen Huanovim
ubistvom, i po prvi put, prolo mi je kroz glavu da bi Aleksandar mogao da
govori istinu.
Moda zaista nije znao nita o napadu na mog brata. Na kraju krajeva, da
je zaista podravao Cesarea, dovoljno je bilo da odbije da pozove svog lekara. Ili
da ne poslua Lukrecijin zahtev da vrata odaja stalno uvaju vojnici. Mogao je
da nas prisili da gledamo kako Alfonso krvari do smrti.
Ne, pomislila sam, poela sam da verujem u njegove ulizike rei, svestan

je da gubi ker i ovo pria da bi Lukreciju zadrao u Rimu.

Zastao je. Niko od nas nije govorio, bili smo iznenaeni njegovim iskrenim
govorom. Svake noi se molim Bogu tuno je nastavio Aleksandar. da se
gospod saali na mene to sam blesavi starac koji nije pronaao nain da sprei
uasne stvari. Nadam se, Alfonso, da e jednoga dana moi oprostiti. U
meuvremenu, znaj da ima svu zatitu i bilo kakvu pomo koju zatrai pod
mojim krovom. Zastao je ponovo uzdiui. Alfonso je takoe ustao, ali mu je
Njegova svetost pokretom ruke pokazao da ponovo sedne. Ne, Aleksandar je
rekao. Sedi odmaraj.
Ali Alfonso je odluno ostao na nogama, Hvala vam Vaa svetosti na
poseti i na vaim reima. Neka vas Bog uva.
Njegov ton je bio utiv, ali ja sam poznavala svog brata, nije verovao ni rei
koje je papa izgovorio.
I tebe, Aleksandar nas je sve blagoslovio i otiao.
Posle posete njenog oca, Lukrecija je bila rastuena Moda je konano
shvatila da e se zauvek prekinuti sa porodicom ako napusti Rim i ode u
Napulj, a oca, svakako nee ponovo videti dok je iv. Bilo mi je ao, ali u isto
vreme sam morala da potiskujem rastuu radost na pomisao da emo uskoro
biti slobodni iz ropstva Borgia. Zapravo, radovala sam se trenutku kada u uti
o Cesarevoj smrti.
Trebalo je da krenemo dvadesetog avgusta neto pre zore.
Dva dana pre toga, osamnaesti avgust, zapoeo je mirnim jutrom, na moje
zadovoljstvo. Nisam se usuivala da zamolim Jofreu da mi donese bilo ta od
stvari, to bi moglo da ukae na na odlazak. Povredilo bi ga to to ga
naputam, ali ako me je zaista voleo, mogao je da pronae nain.
Ponaali smo se najprirodnije mogue kako nijedan posetilac ne bi mogao
da pretpostavi da se na boravak u Dvorani proroica blii kraju. Lukrecija je

traila da malog Rodriga donesu u nae odaje i sa njim smo se igrali itavog
jutra: on nam je skrenuo misli, jer sada je ve mogao da puzi, pa smo morali da
ga jurimo po sobama kako ne bi napravio neku tetu. Na kraju je deai
zaspao u oevom naruju a Lukrecija ih je sat ili dva posmatrala sa tako
dubokom ljubavlju da sam bila dirnuta.
Ipak, u vreme ruka, poslala je malog Rodriga u deju sobu da tamo bude
nahranjen, a mi smo ostali sami sa svojim mislima.
Popodne, umorna posle neprospavane noi ispunjene mislima o Napulju,
otila sam sa Lukrecijom u spavae odaje, gde smo se obe sruile na dueke.
Smesta sam zaspala, iako sumnjam da je isto bilo i sa Lukrecijom. Seam se,
pre nego to sam utonula u san, da se ona nemirno prevrtala po krevetu.
Probudio me je zvuk koraka, marirajuih, i glas mukarca koji izdaje
nareenje, zatim jo koraka vojnika koji odlaze. Taj zvuk je izazvao toliki nemir
u meni, ak i pre nego to sam bila sasvim svesna, da mi je srce estoko
zakucalo. Brzo sam ustala iz kreveta i pojurila prema predsoblju.
Papski straari koji su nas titili otili su. Na njihovom mestu bio je odred
nepoznatih vojnika i tamnokosi komandant sa crvenom kapom u
dostojanstvenoj vojnoj odori koja me je podsetila na pokojnog Huana de
Serviljona.
Veina vojnika imala je isukane maeve. Dok sam ja gledala, nekoliko njih
prilo je don Clementeu i don Galeanu, lancima im vezujui ruke iza lea.
Madona Sancha, ljubazno je rekao komandant naklonivi se. Mogu li
znati gde se nalazi va brat, vojvoda?
Ovde sam, rekao je Alfonso.
Okrenula sam se. Moj brat je stajao na pragu, jednom rukom naslonjen na
zid. U drugoj je drao svoj bode, u oima mu je bio pogled oveka koji je
spreman da se bori do smrti.
Lukrecija je istrala iz predsoblja da bi stala ispred svog supruga. Don
Mikeleto, rekla je sa neskrivenim prezirom. Niste imali pravo da otpustite
nae straare. Oni su postavljeni po papinom nareenju. Smesta ih pozovite
nazad, a vae ljude vodite sa sobom.
Prepoznala sam ime, mada ne i lice. Mikeleto Korela bio je Cesareov
zamenik.
Dona Lukrecija, rekao je sa istom blagom ljubaznou, kao da su njegovi
ljudi nosili voe i cvee umesto maeva, bojim se da ne mogu da Vas posluam.
Imam nareenja od svog gospodara, vrhovnog zapovednika, i ja sam obavezan
da ih posluam. Treba da uhapsim sve mukarce odavde, ukljuujui i vojvodu,
jer su optueni za zaveru protiv kue Borgia.
Odvratno uzbuenje, hladno i plamtee, obuzelo mi je itavo bie. Zavera
protiv Cezarea je oito bila otkrivena i pripisana mom bratu.
To je la, rekao je Alfonso, i vi ste toga vrlo dobro svesni, don Mikeleto.
Mikeleto se nije branio. Ja samo izvravam svoju dunost, don Alfonso.
Reeno mi je da Vi, zajedno sa drugim zaverenicima, planirate da ubijete i don
Cezarea i Njegovu svetost. Ja treba da vas odvedem do zatvora u zamku Sant
Angelo.

Moj otac ovo nikada nee odobriti!, suprotstavila se Lukrecija. On je

obeao don Alfonsu svoju zatitu. ak je i sam izjavio svoje protivljenje Cesareu
po ovom pitanju i bie besan kada bude uo da ste ovde i da pokuavate da
uhapsite mog mua. Ako ga samo budete dotakli, to e vas kotati ivota! Sama
u se postarati za to!
Mikeleto je ovo sasvim ozbiljno razmotrio. Nesigurnost se uvukla u njegov
izraz. Ja nemam elju da se protivim Njegovoj svetosti, jer on je moj vrhovni
voa. Biu srean da saekam dok se vi ne budete posavetovali sa njim. Ovo
nije zvualo nerazumno jer je Aleksandar u tom trenutku bio samo nekoliko
vrata dalje od nas. Ako nas Njegova svetost otpusti, ja sam spreman da odem
bez svojih zatvorenika.
Lukrecija je krenula prema sada nezatienim otvorenim vratima. Dok je
prolazila pored mene uhvatila me je za zglob ruke. Hajde, naredila je. Nas
dve emo ubediti oca. Sigurna sam da e doi i lino razgovarati sa don
Mikeletom.
Oslobodila sam se njenog stiska iznenaena njenom naivnou. Da li je

ona, pametna Lukrecija, zaista verovala da je bezbedno ostaviti Alfonsa

nezatienog, samo sa bodeom i nekoliko nenaoruanih slugu da se brani
protiv voda Cesareovih ljudi?
Ja u ostati, zahtevala sam.
Ne, poi, rekla je. Nas dve ga moemo ubediti.
Ponovo je pokuala da me uhvati za ruku.
Ona je luda, pomislila sam. Luda ili mnogo gluplja nego to sam i mogla da
pretpostavim. Odmakla sam se od nje i rekla: Lukrecija, ako jedna od nas ne
ostane sa mojim bratom, on je izgubljen.
Hajde, ponovila je, a ovog puta glas joj je odzvanjao prazninom. Pokuala
je ponovo da me povede, ali ovog puta, razumevajui igru uz oseanje
neizrecivog izdajstva i besa, posegnula sam za bodeom.
Uhvatila me je panika: zatita koju je meni podario Alfonso odavno je
nestala. Neko mi ga je, dok sam spavala ili bila zaokupljena na drugi nain,
ukrao, neko ko je znao da Korela dolazi i da e uslediti ovakav splet dogaaja.
Ali samo tri osobe su znale da bode postoji: Alfonso, koji mi ga je poklonio,
Esmeralda, koja me je oblaila... i Cezare, koji me je spasio one noi kada sam
se njime branila od njegovog pijanog oca.
Pogledala sam Lukreciju sa neizrecivim besom zbog njene izdaje. Nije mi
uzvratila pogled. Postavila sam se izmeu Mikeleta i svog brata. Nisam mogla
vie nego da pokuam zatititi Alfonsa sopstvenim telom.
Odjednom, nekoliko vojnika nalo se oko mene. Zajedno su me odgurnuli
napred, pored don Mikeleta i njegovih ljudi, u hodnik. Zateturala sam se i
sruila na hladan mermer. Zapetljana u svoje haljine, borila sam se da
ustanem. Uspela sam tek poto je Lukrecija izala iz naih odaja.
Vrata iza nje su se zatvorila sa treskom koji je odjekivao niz dugaak
vatikanski hodnik. Posle toga, skliznula je polako na kolena, uz zvuk brave koja
se zakljuava sa druge strane tekih drvenih vrata.

Zurila sam u nju, nesposobna da razumem udovinost njenog postupka,

ali je ona sklanjala pogled od mene. Njene oi, usredsreene ka nekoj udaljenoj
taki, bile su umrtvljene, bez ikakvog odsjaja nade.
Vrisnula sam na nju, takvom snagom, takvom silinom i besom da su mi
plua gorela, glas mi je besneo od gneva.

Zato? Zato?
Doteturala sam se i spustila do nje. Da sam jo uvek imala svoj bode,
ubila bih je. Umesto toga, udarala sam je pesnicama, slabo, jer je bol iscrpeo
svu moju snagu, ostavljajui moje udove tekim i ukoenim.
Bila je mlitava, kao le, ne pokuavajui da se odbrani.
Zato?, ponovo sam zavritala.
Dola je sebi kao da se vratila sa dalekog puta i drhtei proaputala:
Rodrigo.
Izgovorivi tu jednu re, poela je tiho da jeca, bez ikakvog izraza na licu,
kao led koji se topi. U prvom trenutku, pomislila sam da misli na papu, i
trgnula sam se sa gaenjem: zar je ovo bila neka zavera koju su skovali ona i
njen otac i ljubavnik?
A zatim, uvidevi istotu njenog bola, shvatila sam sa iznenadnim uasom
da je mislila na svoje dete.
Beba. Cesare joj je sigurno pretio jedinom stvari zbog koje bi mogla da izda
svog supruga, jer postojala je samo jedna osoba na itavom svetu koju je
Lukrecija volela vie od Alfonsa.
U trenutku kada sam je najvie mrzila, najbolje sam je razumela.
Vritei ime svog brata, podigla sam ruke uzaludno udarajui po tekim
vratima sve dok mi obe nisu bile u bolnim modricama. Lukrecija je tiho jecala.

XXXIV

Leto 1500.
Dugaka, muna tiina bila je iza zatvorenih vrata odaje, prekidana samo
mojim dozivanjem Alfonsa i Lukrecijinim tihim jecajima. Konano, vrata su se
otvorila i pojavio se don Mikeleto. Ustala sam i pokuala da proem pored
njega, da svojim oima vidim neizbenu posledicu povratka mog brata u Rim,
ali su me vojnici spreili i da pogledam i da uem.
Dona Lukrecija, rekao je Mikeleto, ton mu je bio blag i bolan, dogodila se
sluajna nesrea. Va suprug je pao i otvorio jednu od svojih rana. ao mi je to
moram da Vam saoptim takve vesti, ali vojvoda od Bisciglie je umro od
iznenadnog krvarenja.
Iza njega, sa Pinturikijevih freski, proroice su nemo posmatrale
najuasniji od svih zloina.
Laljive! Vrisnula sam, van svake kontrole. Ubico! Vi ste zli kao i va
gospodar!
Mikeleto je takoe bio hladnokrvan, kao i Cesare. Nije obraao panju na
moje rei kao da ih nikad i nisam izgovorila. Umesto toga, posvetio je panju
Lukreciji. Ona nije odgovorila, nije ni reagovala na guvu koja je okruivala.
Ostala je zgranuta, sedei na podu okrenuta leima Mikeletu, suze su joj jo
uvek klizile niz lice i nije progovorila ni re.
Zaista strano!, promrmljao je kapetan. Ona je u oku. Pokuao je da je
uhvati za ruku da bi joj pomogao da ustane. Nagla sam se napred i oamarila
ga.
Ustuknuo je, iznenaen, ali je bio previe hladnokrvan da bi pocrveneo.
Smesta se pribrao.
Ne dodirujte je!, vrisnula sam. Nemate prava, vi odvratni ovee, sa tim
rukama umrljanim krvlju njenog mua.
On je samo slegnuo ramenima, gledao je mirno dok sam pomagala
Lukreciji da ustane. I ustala je, kao lutka, bez svoje volje. Na kraju krajeva,
volju su joj oduzeli brat i otac. U meuvremenu, vojnici su odveli uhapene
lekare, Clementea i Galeana, kao i Alfonsove sluge. Predstavnici ambasadora
su smesta otputeni, a kad je Napolitanac isprva odbio da ode, drali su mu
otricu noa na grlu sve dok nije popustio.

Zatim se pojavila velika grupa papskih straara, onih koji su pokuavali da

sklone od naeg pogleda teret koji su njihovi drugovi u sredini nosili: telo moga
brata.
Lukrecija je okrenula glavu, ali sam ja pola napred, pokuavajui da
vidim Alfonsa poslednji put. Uhvatila sam samo odsjaj zlatnih kovrda
proaranih krvlju, i jednu ruku koja je beivotno visila. Dok su ljudi prolazili,
pokuala sam da ih pratim, ali je nekoliko vojnika istupilo branei mi da
nastavim. Naterali su me da odstupim, produavajui dalje, gurajui mene i
Lukreciju. Oito im je bilo nareeno da nas uvaju
Kralj Napulja e uti za ovo, besnela sam. Traie obeteenje. Jedva
sam znala ta govorim. Znala sam samo da ne postoji dovoljno jaka re koja e
osvetiti zloin koji se tu dogodio. Don Mikeleto se nije ak ni trudio da izigrava
zabrinutost. Jedan od vojnika se glasno nasmejao.
Dona Esmeralda i dona Marija su nam se pridruile. Straari su ekali sve
dok Alfonsovo telo nije bilo odneto dovoljno daleko od nas, zatim su nas gurnuli
da poemo. U tim prvim trenucima, moj um je odbijao da prihvati ono to se
dogodilo pre samo nekoliko minuta.
Umrtvljena, nisam pustila ni suzu dok su nas odvodili. Kada smo napustili
odaje Borgia, u hodniku koji je vodio van Vatikana, uoila sam na podu
srceparajui prizor: tamno-plava somotska cipela koju je Alfonso nosio tokom
svog oporavka u Vatikanu. Spala je sa njegovog tela dok su ga vojnici odnosili.
Sagla sam se i podigla je, zatim prigrlila na grudi kao da drim svetinju i
zaista, za mene je to i bila, jer moj brat je imao srce sveca. Straari su bili
dovoljno mudri da mi je ne uzmu. Steui Alfonsovu cipelu, doteturala sam se
do predela koji mi se zbog bola inio stranim i nije imao nikakvog smisla.
Glasovi hodoasnika koji su se tiskali na Trgu svetog Petra zvuali su mi
kao neprijatno, nerazumljivo brbljanje, a njihova tela u pokretu stvarala su
vrtoglavu izmaglicu. Bate, bujne i zelene po vlanoj letnjoj vruini, kao da su
se podsmevale, isto kao i predivan mermerni ulaz u palatu Santa Marija. Bila
sam uvreena: kako se svet usuuje da se hvali svojom lepotom, kada se upravo
dogodio najgori mogui zloin?
Spotakla sam se, nekoliko puta samo to nisam pala: mislim da me je dona
Esmeralda pridrala. Bila sam samo svesna nekog oblog tela obuenog u crno
pored sebe i jednog para poznatih, nenih ruku.
Vojnici su govorili: ja ih nisam razumela. Samo sam znala da sam se u
nekom trenutku nala kako sedim ne u svojim odajama, ve u mnogo
raskonijim Lukrecijinim. Ona je bila tu, plakala je, zajedno sa dona Marijom.
Dona Esmeralda je sela pored mene, i s vremena na vreme, postavljala pitanja
na koja ja nisam davala odgovor.
Da sam u tim prvim uasnim asovima imala svoj bode, sama bih sebi
prerezala grlo. Nije mi bilo vano to to bih popustila kukaviluku mog oca:
nita mi nije bilo vano. Tama me je sasvim obuzela, mnogo mranija od tame u
odaji moga oca u Messini.

U mislima sam bila razdraljiva jedanaestogodinjakinja koja preko gleda

oca to me kanjava odvajajui me od Alfonsa. To nije bilo fer, rekla sam mu,
jer e to, takoe, povrediti i mog brata.
Otac se okrutno osmehnuo, okrutno kao Cesare Borgija, rugajui mi se.

Kako se osea, Sancha? Kako se osea sada kada zna da si odgovorna za to

to je povreen onaj koga najvie voli!
Da li su moji pokuaji da spasim Alfonsa ubijajui Cezarea direktno doveli
do smrti moga brata. Ja sam ga ubila, gorko sam rekla sebi. Da sebi nikada

nisam dozvolila da se zaljubim u Cesarea, da nikada nisam odbila njegovu

branu ponudu, da li bi moj brat jo uvek bio iv?
Lagala si, rekla sam vetici, tiho ili glasno, ne znam. Lagala si... Rekla si
da e on biti siguran ako budem iskoristila drugi ma. Samo sam pokuavala da
ispunim svoju sudbinu...
U mojoj mati, vetica se pojavila ispred mene, visoka, ponosno odevena i
sa velom. Kao i proroice u velianstvenim odajama Borgia, utala je to me je
teralo u ludilo.
Zato? Proaputala sam onim istim divljakim besom koji sam pokazala
Lukreciji. Zato? Samo sam pokuala da sauvam najbolju, najplemenitiju
duu...
Konano je prvi potres zbog dogaaja nestao i surova stvarnost bratovljeve
smrti svu me je obuzela. Cesare i moj otac, u mojim mislima, spojili su se u
okrutnog, tamnokosog oveka koji je odveo mog Alfonsa. Okrutnog oveka kojeg
sam beznadeno volela i istovremeno bila prisiljena da mrzim.
Kao dete sam plakala kada me je otac odvojio od brata. Posle toga sam se
zaklela da me vie nikada nijedan mukarac nee dovesti do suza. Nisam
plakala kada se moj otac obesio, kada me je Huan povredio, kada me je Cesare
odbio. Bol koji je izvirao iz mene zbog saznanja da smo Alfonso i ja sada zauvek
rastavljeni bio je ogroman, previe dubok, previe jak da bih ga poricala.
Potresali su me nehotini jecaji, parali su moje telo. Pritisla sam lice na kolena
i plakala tolikom snagom da me je to fiziki bolelo. U tih nekoliko sati prolila
sam suze koje sam uvala vei deo svog ivota, sve dok mi haljine nisu bile
sasvim mokre. ak i tada, nastavila sam da plaem, dok me je Esmeralda
neno podizala da bi mi obrisala lice hladnom oblogom i da bi zatim stavila
pekir Preko mojih kolena ne bi li on upio suze.

Alfonso, samo dragi moj Alfonso, imae moje suze.

Vremenom sam postala iscrpljena i prazna. Tek tada sam postala svesna
Lukrecijinog glasnog naricanja. Pogledala sam je sa meavinom saaljenja i
otrovne mrnje. Ona je, kao i Jofre, bila slaba. Svakako slabija nego to sam
procenila. Da sam bila na njenom mestu, ja bih se borila da pronaem nain da
spasim oboje, i mua i dete...
Ali moda ona to nikada zaista nije ni elela. Moda je bespomona ljubav
koju je gajila prema Cesareu bila vea ak i od moje.
Uprkos istini, sve ono to je davalo smisao mom ivotu bilo mi je oduzeto.
Vie nisam imala srca ili snage da brinem o Lukrecijinim mukama. I kada mi je
prila, sa najbolnijim suzama i pokuala da me zagrli preklinjui me za

oprotaj, odluno sam je, ali ne i grubo, odgurnula. Zavrila sam sa kuom
Borgia i njihovom dvolinou.
Bio je sumrak kada sam konano primetila da je dona Esmeralda otila do
vrata predsoblja gde je molila straare. Molim vas, rekla je. Dona Sancha je
upravo izgubila brata, a dona Lukrecija supruga. Nemojte im uskratiti
mogunost da vide telo i da prisustvuju sahrani.
Straari su bili mladi, zakleli su se na vernost svojim gospodarima, ali nisu
bili zadovoljni nepravdom koja nam je bila uinjena. Jedan od njih je posebno i
vidno bio pogoen naim bolom.
Oprostite, odgovorio je. To ne dolazi u obzir. Imamo jasna nareenja da
nikome ne dozvolimo da napusti ove odaje. Nikome iz kue nije dozvoljeno da
vidi telo ili da prisustvuje sahrani. A onda je blago pocrveneo, shvatajui da je
moda otkrio vie nego to je njegov zapovednik eleo, i zautao.
Molim vas, preklinjala je dona Esmeralda. Nastavila je sve dok straar
nije popustio.
Neka onda dou do terase, brzo. Ako izau na terasu moi e da vide
povorku kako prolazi.
Na te vesti, Lukrecija je ustala. I ja sam isto uinila pratei vojnike i
izlazei na topao noni vazduh. Senke, to je sve ega se seam. Moda nekih
dvadeset treperavih baklji okruivalo je koveg koji su na ramenima nosili neki
ljudi i obrisi dva svetenika. Znala sam da se sa telom moga brata postupalo
kao sa telima ostalih rtava Borgia: brzo je oprano i ugurano u drveni koveg.
Alfonso je zasluio velianstvenu sahranu, sa stotinama onih koji bi ga
oplakivali: njegova dobrota zavredila je najlepe molitve i pohvale za njega, sa
kolonama svetenika i careva i kardinala, a njega su sahranili ljudi koje nije
poznavao, u urbi, po mraku.
Tada sam odluila da je Bog, ako postoji, najokrutniji od svih, vei izdajnik
od mog oca, od pape Aleksandra, od Cesarea, jer on je mogao da stvori oveka
sazdanog samo od ljubavi i dobrote, a zatim ga je sasekao i odrekao ga se na
najbezduniji, najbesmisleniji nain. U ivotu je jedna stvar bila istina: nema
pravde za pokvarene ili dobre.
Lukrecija i ja gledale smo malu povorku koja nije ila prema Svetom Petru,
to bi po pravu pripadalo mom bratu, ve prema nekoj maloj, neuglednoj kapeli
u blizini, Santa Mariji dela Febri. Tamo je, kasnije sam saznala, Alfonso bez
poasti poloen u zemlju, sa malim kamenom tek da bi se oznailo mesto.
Dona Esmeralda je donela hartiju i pero, neno me je ohrabrivala da
napiem pismo svom ujaku Federicu o Alfonsovom ubistvu. Nisam obratila
panju na to ta se sa njim kasnije dogodilo, jer sam dozvolila sebi da jo
jednom utonem u tamu. Nisam spavala, jela ili pila. Samo sam jecala, sedela
previe ophrvana tugom da bih radila bilo ta drugo osim da sa balkona zurim
u vrtove.
I Lukrecija je bila bespomona isto tako. Zbog ljubavi moga brata ona je
procvetala. Kada je bio ranjen, u sebi je pronala volju i snagu za koju niko od
nas nije znao da ona poseduje. Sada, sve je to umrlo u njoj, i ona nije imala srca
za osvetu. Danju i nou je samo jecala. Nije mogla da brine ni o malom Rodrigu.

Jutro je svanulo i dadilja se pojavila na vratima drei bucmastu ruku malog

deaka koji se gegao.
Plakao je, madona, Vas je traio, rekla je Lukreciji, ali je majka leala u
postelji, licem okrenuta prema zidu, kao da ne priznaje dete kao svoje. Nije
video ni vas ni oca danas, zabrinut je.
Njegov neni pla probudio me je iz stanja dubljeg i mranijeg od dremea.
Trepnula sam i ustala... zatim klekla, rairila ruke, po prvi put putajui
Alfonsovu cipelu. Rodrigo, dragi... Majka ti je umorna od jutros, mora jo malo
da se odmori. Ali tetka Sancha je tu, i tako je srena to te vidi. Neka
neoekivana milost dozvolila mi je da se osmehnem. Razdragan, deak mi je
pritrao, i ja sam ga primila u naruje. Dok sam zarivala lice u njegovu kosu,
malo sam bolje razumela Lukreciju. U tom trenutku, bila sam spremna sve da
rtvujem za to dete.
Ali je morao postojati nain da se izbegne rtvovanje nekoga ko je bio
jednako vredan: Alfonsa.
Pretio je talas novih suza: toliko je liio na mog brata, sa kovrdama i
plavim oima! Ali zbog Rodriga, smirila sam se i zadrala osmeh na licu. Da
izaemo napolje? Da se igramo? Voleo je da se juri kao njegove majka i tetka, a
naroito je voleo da jurim za njim jer sam ga uvek putala da pobedi.
Straari su bili ljubazni. Dozvolili su nam da izaemo, a jedan nas je pratio
izdaleka. Odvela sam deaka napolje, u vrtove, gde smo se igrali murke u ivoj
ogradi. U blaenom prisustvu moga neaka pronala sam trenutni predah. Ali
kada je dolo vreme da deaka odvedu u deju sobu, vratila sam se u palatu u
nemilosrdnom bolu. Nala sam bratovljevu cipelu tamo gde sam je ostavila i
ponovo sam je privila na grudi.
Dva dana sam provela sa Lukrecijom u njenim odajama, obe smo bile pod
stalnim nadzorom. Za to vreme, Njegova svetost nije doao da je utei, niti se
trudio da iskae svoje sauee. Od Jofrea nisam ula ni re. Drugog dana posle
Alfonsove smrti, Lukrecija je bila pozvana da se susretne sa svojim bratom
Cesareom u Vatikanu.
Ovo nije bio obian poziv, niti neki obian porodini skup: u Velikoj dvorani
je Cesare seo za sto sa svojom sestrom i njih dvoje su bili okrueni sa vie od
stotinu dobro naoruanih vojnika vrhovnog zapovednika.
To je sve to mi je Lukrecija ispriala o susretu, a i to je otkrila samo
delimino, tokom nekoliko sati. Posle toga se vratila, veoma vidno uznemirena
da se nije usuivala ni da plae. Ali odmah po povratku, traila je da se mali
Rodrigo iz deje sobe prebaci u njene odaje, za stalno. Nisam sumnjala da je
Cesare ponovio svoje pretnje ivotu deteta ako Lukrecija bude govorila o
ubistvu ili ako bude uinila bilo ta to e njenog oca, Aleksandra, pribliiti
Napolitancima umesto onoga to je Cesare eleo, Francuzima.
Dan posle munog susreta sa Cesareom, Lukrecijine suze su se vratile.
Odbila je oev poziv na veeru, zatim i na prijem, gde je on eleo da ona sedi na
svom jastuetu na stepeniku ispod njegovog prestola, kao to je to ranije inila.

Lukrecija nije elela nita od toga. Ona je saraivala da bi spasila svoje

dete, ali njen bol je bio preveliki, njen bes previe dubok da bi se pretvarala
kako se Alfonsovo ubistvo nije dogodilo. Ostala je u krevetu odbijajui sve oeve
pozive.
Aleksandar je vremenom postao ljut, do te mere da je Lukreciji poslao
pismo u kojem je tvrdio da je vie ne voli. Lukrecija nije ni trepnula.
Neodobravanja njenog oca vie nisu budila u njoj oajniku elju da mu
udovolji. Kao odgovor, objavila je da e se povui, zajedno sa svojim detetom, na
seosko imanje koje je imala u Nepiju, u neposrednoj blizini Rima.
Govorila je kao da planira zauvek tamo da ostane. Niko se nije usuivao da
joj kae ono to je itav Rim znao: da su papa i Cesare ve planirali njeno
sledee venanje, traei saveznitvo koje e doneti najbolju politiku prednost
za kuu Borgia. Za to vreme, dona Marija je bila zaokupljena pakovanjem
veine Lukrecijinih stvari, sa izuzetkom prelepo pozlaenih i draguljima
ukraenih haljina koje je nosila u srenijim vremenima. U Nepiju nee biti ni
sveanosti, ni proslava, nosie samo crninu.
Lukrecija je elela da joj ja sve vreme budem u blizini. Pitala sam se zbog
ega, poto joj ja vie nisam pokazivala neobuzdanu toplinu kao pre njenog
sauesnitva u ubistvu moga brata. A nisam mogla ni da joj pruim utehu: bila
sam izgubljena u svom bolu, nisam mogla da se izvuem iz toga ni zbog koga
drugog osim zbog svog bratanca. Moda joj je moje prisustvo bilo potrebno zbog
udnje da bude blizu bilo ega to e je podseati na Alfonsa. Moda je to radila
i zbog grie savesti.
Bez obzira na njene razloge, pozvala me je da joj se pridruim u Nepiju.
Prihvatila sam samo zbog toga to je i mali Rodrigo iao. Dona Esmeralda je na
sebe preuzela prikupljanje stvari koje e mi biti potrebne tokom mog dugog
odsustva iz Rima.
Dok su naoruani vojnici stajali ispred otvorenih vrata mog predsoblja (od
Alfonsove smrti, sve vreme su me paljivo uvali, a Lukreciju jo vie), sedela
sam u spavaoj odaji i nadgledala Esmeraldu kako obavlja svoj zadatak. Prolo
je vie od mesec dana otkako nisam ula u prostorije koje su toliko dugo bile
moj dom.
U mom odsustvu su mnoge stvari bile odnete. Lepe draperije, srebrni
svenjaci, krzneni tepisi i pozlaeni brokatni prekriva sa mog kreveta.
Jo jednom, elela sam toliko malo od Rima: nisam elela skupocene
haljine, samo obine crne koje sam sa sobom donela kao nevesta, koje su bile
prikladnije za alost. elela sam svoj primerak Petrarke s magareim uima,
cipelu koja je spala sa noge mog mrtvog brata i nita vie.
Dok se Esmeralda brinula oko moje odee, otila sam do svoje krinje sa
draguljima, paljivo sakrivene u tajnom odeljku mog velikog ormana,
razmiljajui o tome da bih moda trebalo da ponesem najvrednije od njih, ne
zbog toga to sam elela ponovo da se ulepavam, ve zbog toga to sam ve
razmiljala o moguem bekstvu iz Napija, ako bih uspela da ubedim Lukreciju
da povede deaka sa nama u Napulj. Bie mi potrebno neto ime u moi da
podmitim straare i novac da upravljam domainstvom.

Sa tim na umu, kradom sam prebirala po kutiji sa nakitom i sakrila sam

najvee i najvrednije od njih u svoja nedra. I tada sam uoila naizgled
bezopasnu duguljastu staklenu boicu, malu i zelenu meu blistavim
draguljima.

Kanterela.
Srce mi je poskoilo. Jo uvek sam ivela pod senkom najmranijeg bola,
znala sam da sam trenutno ostala sa Lukrecijom samo zbog toga to je Njegova
svetost imao razumevanja prema eljama svoje erke. Kada Cesare jednom
uspe da ubedi Aleksandra, biu ili zatvorena ili ubijena. Nisam imala elju da
ivim kao zatvorenik Borgia, a Cesareu ne bih pruila zadovoljstvo da bude taj
koji e mi oduzeti ivot. Radije bih samoubistvom odabrala venost u paklu.
Ugurala sam zelenu boicu ispod mog steznika, u poseban dep gde je
ranije stajao bode koji su mi oduzeli. Stala je ba kako treba.
Sam Bog je ovo udesio: trenutak poto sam sakrila boicu ula sam
mariranje u hodniku ispred mojih vrata.
Ustala sam, bila sam staloena i mirna kada sam se suoila sa Cezareovim
vojnicima koje je predvodio niko drugi do onaj apologeta, don Mikeleto.
Pa..., rekla sam, konano ste doli i po mene.

XXXV

Kasno leto 1500. prolee 1501.

Otpratili su me do zamka Sant Angelo. Don Mikeleto je iao pored mene, a
vojnici su ili ispred i iza nas na pristojnoj udaljenosti, kao da su prisutni samo
zarad moje bezbednosti.
itav dogaaj bio je donekle nestvaran, kao da je u pitanju bio san. Sve se
inilo lano, pritvorno, sve osim jedne injenice: Alfonso je bio mrtav.
Uprkos tome, podsetila sam sebe da potiem iz kraljevske kue Aragona i
hodala sam uspravno i ponosno okruena onima koji su me zarobili. Straari su
napravili prolaz meu zainteresovanim hodoasnicima i odgurivali one
radoznalije dok smo prolazili preko Trga svetog Petra, a zatim prema mostu
koji je vodio u zastraujuu kamenu tamnicu Sant Angelo.
Nisam se okretala da pogledam prema palati Santa Marija. ivot koji sam
vodila tamo, zajedno sa razumom, iskliznuo mi je kao ruka izvuena iz
rukavice. Bila sam naga, ogoljena. Alfonsa vie nije bilo, ni malog Rodriga,
poverenje koje sam ukazala Lukreciji takoe je nestalo. ak me je i moj suprug,
ijoj sam se prividnoj odanosti ranije divila, napustio.
Prelazili smo preko mosta koji je bio iznad vijugavog Tibra olovne boje,
prepunog neotkrivenih rtava Borgia. Molila sam se da uskoro postanem jedna
od njih.
Pored mene, govorio je Mikeleto, glas mu je bio uzvien i pun potovanja.
Njegova svetost je smatrala da bi promena prostora mogla da ublai va
bol, Vae visoanstvo. Pripremili smo nove odaje za Vas, nadamo se da e vam
odgovarati.
Lice mi se trgnulo od mrnje. Recite mi, gospodine, kakva je to krvava
mrlja na vaoj ruci?
Nesvesno, on je zapravo podigao ruke i rairio prste, ispitujui ih. Tek kada
je video tmuran izraz mog lica, spustio ih je pokuavajui da sakrije svoju
posramljenost to je moje pitanje shvatio bukvalno.
Tako sam i mislila, kazala sam. Da li vam je Cesare traio da lino
ubijete mog brata kako bi bio siguran da je delo izvreno kako valja?
Osmeh mu je nestao sa lica. Vie nije pokuavao da razgovara sve dok
nismo stigli do naeg odredita. Nikada pre nisam posetila zamak Sant Angelo,
znala sam samo da je ozloglaen kao tamnica. Oekivala sam da u biti

smetena u prljavu malu eliju sa krevetom od slame i lancima na ogoljenim

zidovima zaralim reetkama umesto vrata.
Don Mikeleto i ja proli smo pored lepo odravanih vrtova, prema bonom
ulazu. Tamo je dao znak da ostali straari zastanu izuzev dvojice koji su poli
za nama. Sproveli su me hodnicima koji su podseali na palatu gde sam ranije
toliko dugo boravila.
Konano, moj vodi otvorio je lepo izrezbarena drvena vrata moje elije.
Unutra su bile moje nove odaje.
U predsoblju sam prepoznala stolicu koja je bila odneta iz mojih odaja u
palati Santa Marija. Podovi su bili prekriveni mojim krznenim tepisima. U
unutranjoj odaji na krevetu se nalazio moj pokriva od brokata, moje draperije
i srebrni kandelabri koji se nalazio na zidu. Iza se nalazila mala terasa sa koje
se pruao pogled prema vrtovima.
Utueno sam posmatrala, ne rekavi ni re. Vie bih volela da je okruenje
bilo surovije kako bi bilo u skladu sa mojim bolom. Nisam pronala utehu u ovoj
toliko poznatoj raskoi. Okrenula sam se, Mikeleto se smeio.
Dona Esmeralda e Vam se pridruiti, naravno, rekao je. Trenutno
sakuplja jo neke od Vaih stvari. Molim Vas, traite sve to vam bude bilo
potrebno. S obzirom na uasne dogaaje od nedavno, od Vas zahtevamo samo
da traite pratnju ako elite da etate batom ili posetite svog supruga u palati
Santa Marija.
Ko je ovo uredio?, upitala sam.
Ugao Mikeletovih usana izvio se u osmeh. Meu nama reeno, Vae
visoanstvo: don Cesare. On ali zbog dogaaja koje politika igra zahteva i
zbog svake tuge koju su Vam oni naneli. On nema elju da Vas ini jo vie
nesrenom.
Budi dobar prema Sanchi. Tako je Lukrecija rekla. Tvrdila je da me Cesare
jo uvek voli. Ali ja nisam elela njegovu ljubaznost. elela sam samo osvetu, i
posle toga, zaborav, ako bih u sebi pronala dovoljno hrabrosti da ga zatraim.
Dona Esmeralda i nekoliko slugu pristigli su nosei jo mojih stvari, kao
to je bilo obeano. Gutala sam dok je oko mene bila gungula. U meuvremenu,
odluila sam da jo te iste veeri okonam svoj ivot otrovom, da se na taj nain
usprotivim ubistvu brata, iako sam znala da e me to zauvek odvojiti od njega,
ako je pria o zagrobnom ivotu bila istinita. On je sigurno bio u najviim
krugovima raja, dok bih ja, kao samoubica, bila osuena na pakao.
Nisam znala koja koliina otrova bi bila dovoljna i koliko ljudi je sadraj
moje boice mogao da usmrti.
Zbog toga, odluila sam da iskoristim sve. Moda u na taj nain otii brzo,
bez mnogo uvene patnje za koju se govorilo da je praak stvarao. Morau da
saekam dok dona Esmeralda ne bude zauzeta neim drugim, sakriu svoje
namere i od nje i od pogleda straara tako to u izai na terasu.
Ostatak dana provela sam sedei u stolici u predsoblju, milujui plavi
somot bratovljeve cipele dok su mi sluge pripremale sobu. U sumrak, bogata
veera mi je doneta na vrata. Nisam mogla da jedem, usprkos Esmeraldinom
nagovaranju. Uzela je ta je htela i od moje i od njene porcije, a zatim su sluge

odnele tanjire. Ali sam traila vino i drala sam bocu i pehar pored sebe. Kao
to je to inila svake noi od Alfonsove smrti, Esmeralda me je preklinjala da
doem u krevet. Kao i obino, odbila sam, govorei da u doi onda kada budem
bila umorna. Na sreu, bila je premorena posle tolikog posla i rano je zaspala.
Kada sam ula njeno umereno disanje, znala sam da je kucnuo as.
Napunila sam pehar i smireno ustala, svesna prisustva vie straara
ispred mojih vrata, zatim sam prola kroz spavau sobu u kojoj je leala
Esmeralda. Ostavila je jednu sveu upaljenu zbog mene. Iznela sam je na
terasu i namestila je na ogradu kako bih mogla da izvrim svoj konani
zadatak.
Spustila sam takoe i svoj pehar, a zatim drhtavim prstima uzela boicu
kanterele sakrivenu u haljini.
Podigla sam je u vazduh i okrenula prema svetlu.
Staklo je sijalo, blistavo zeleno kao smaragd. Za trenutak sam ukoeno
zurila, savladana vanou onoga to sam nameravala da uinim. I dok sam
zurila, prizor se stvorio na staklu, siuan ali do detalja precizan.
Bio je to le moga oca koji visi obeen o omu koju je napravio od svog
pojasa ukraenog ordenjem.
Vrisnula sam. Odbacila sam boicu od sebe. Otkotrljala se na zemlju ne
slomivi se. Sve oko mene se uskomealo: mahnula sam rukama, sruila se na
pod obarajui sveu preko ograde i iznenada sam se nala u potpunom mraku.
I u toj tmini, pomaljao se le moga oca vei nego za ivota. Nagnuo se iznad
mene, tu na terasi. Njegove hladne, ukoene noge dodirivale su moja ramena,
moje lice, puzala sam na kolenima, jecajui.
Saterana u ugao, zgrila sam se pokuavajui da se zatitim rukama.
Mora da mi obea, Alfonso! vrisnula sam. Moramo sveano da se zakunemo
da nikada vie neemo biti razdvojeni... jer u ja bez tebe poludeti!
Ispred mene je stajao moj brat, onakav kakav je bio tog dana kada je doao
u Rim da se oeni Lukrecijom, mlad i zgodan, nasmejan, obuen u svetlo-plavi
saten. Ali, Sancha, ti si sasvim razumna. Glas mu je zvuao vano. Sa mnom
ili bez mene, nikada ne bi trebalo da se plai ludila. Jednostavno si pokuala
da ubije pogrenog oveka.
Ponovo sam vrisnula i teturajui se potrala u zamraenu spavau sobu.
Neija krupna figura me je zadrala. Borila sam se da se oslobodi sve dok
nisam shvatila da je to bila dona Esmeralda koja je vikala:
Sancha! Sancha!
Naslonila sam se na nju i zajecala. Snano me je zagrlila. Pokuala sam
da budem ubica, dahtala sam u njeno krupno rame, i umesto toga ubila sam
sopstvenog brata.
Pst, naredila je Esmeralda. utite. Niste poinili nikakav zloin.
Bog me kanjava...
To su gluposti, nastavila je ona. Nisam mogla da joj vidim lice u tami, ali
je moja brada bila naslonjena na njenu kljunu kost i oseala sam podrhtavanje
njenih grudi iz kojih je dopirao odluan glas, pun vrstog ubeenja. Bog je
voleo Alfonsa. On zna da je nepravda to to je Va brat morao da umre dok

Cesare ivi. Sudnji dan dolazi za Borgie, madona. Ne plaite. Umirila sam se
posle njenih rei. Zastala je, a zatim opet nastavila da govori. Savonarola je bio
u pravu... ovaj papa jeste antihrist. Aleksandar je uvek nameravao da dopusti
Cesareu da ubije Alfonsa. Znao je to ak i kada je bio u Dvorani proroica i kleo
vam se da ne zna. Kriv je koliko i njegov sin. Moda i vie, jer je mogao da
sprei sve to zlo u bilo kom trenutku.
Odvukla me je do kreveta, uukala me, potpuno obuenu, a zatim legla
pored mene. Eto. Neu vas naputati. Ako osetite strah, samo me pozovite.
Biu tu. Bog je sa nama, dona. Nije nas zaboravio.
Poto je zaspala, uspravila sam se u krevetu, prestravljena, ubeena da
sam ona devojica iz Napulja a da je tama oko mene puna mumija iz muzeja
mog dede. Drhtala sam ispod pokrivaa dok se ispred mene stvarala slika
Roberta koji mae, utavljene koe lica, cerei se, dok mu se cakle oi iscrtane
na mermeru, a tanka, kestenjasta kosa visi sa smeurane lobanje. Dobrodoli,
Vae visoanstvo...
Plakala sam. Nisam elela dobrodolicu. Nisam elela da uem u
Ferranteovo uasno kraljevstvo ludih i umrlih.
Dok je nebo postajalo svetlije pre zore, kriom sam otila na terasu da
pronaem boicu kanterele , a zatim je sakrila meu svoje dragulje pre nego to
se Esmeralda probudila. Uskoro, rekla sam sebi. Uskoro u biti jaka da je
upotrebim.
Ostala sam u stanju neprekidnog sutona. Tokom dana, praena uvarima
koji su se drali na pristojnoj udaljenosti, lutala sam kroz vrtove sve dok ne bih
bila sasvim iscrpljena. Nou, sedela bih na terasi u svojoj stolici vrsto zurei u
tamu, povremeno ophrvana strahom to ne mogu da vidim Vezuv. Esmeraldi
bih rekla da sam odremala u stolici ali uopte nisam spavala dok mi je mozak
radio brzinom i bistrinom jednog luaka.
Jednoga dana sam pomamno koraala batama kada sam zaula zvonjavu
iz bazilike svetog Petra... i odjednom, rei dona Esmeralde obuzele su moju
svest i nikako nisu htele da je puste. U tom trenutku, osetila sam uzvieno
otkrovenje, spoznaju kako mogu da dovedem Borgie do sudnjeg dana. Ali
trebalo je da se posluim lukavstvom. Zastala sam usred koraka i saekala
zadihane uvare da me sustignu.
Sada u poi na balkon, ljupko sam rekla. Volela bih da posmatram
grad.
Hitro sam se vratila u zgradu, uz stepenice, sve dok nisam dola do velike
terase koja je gledala prema mostu Sant Angelo. iroka ulica bila je prepuna
hodoasnika i trgovaca i svi su bili dovoljno blizu da uju ono to sam imala da
im kaem.
Graani Rima!, vrisnula sam naslanjajui se preko ivice terase.
Hodoasnici Svetog grada! ujte me! Ja sam Sancha od Aragona, mog brata
Alfonsa ubio je Njegova svetost, Aleksandar VI, rukama vrhovnog zapovednika
Cesarea Borgie! Ovaj papa je antihrist, kao to je Savonarola govorio: on je
viestruki preljubnik i ubica! Roenog brata je ubio da bi dobio krunu, dozvolio

je ubistvo svog sina Huana, a sada je ubio Alfonsa, vojvodu od Bisciglie,

Lukrecijinog supruga...
Straar me je uhvatio za zglob pokuavajui da me odvue. Smejala sam se
i sa luakom snagom uspela da mu se otrgnem.
Hodoasnici! Rimljani! Gospod trai od vas da sruite Aleksandra! Krenite
sad! Koliko mrtvih jo treba da bude? Koliko njih jo treba da bude ubijeno pre
nego to on bude kanjen za svoje zloine?
Mukarci i ene dole su se okupili gledajui zapanjeno u mene. Jedna stara
kaluerica, u letnjoj beloj odori, prekrstila se govorei molitvu. Mladi svetenik
u crnom pokazivao je svom saputniku u mom pravcu.
Narod se zaustavljao, neki su se mrtili, drugi su se smejali.
Zato nita nisu preduzimali? Pitala sam se. Zato smesta nisu pojurili

prema papskoj palati i izvukli Aleksandra na ulicu? Moja poruka je bila tako
jasna, tako neosporna...
Buncala sam jo neko vreme, a zatim su dva vojnika uspela da me
zaustave. Pogledala sam ih u oi, povreena, zbunjena. Zar niste uli sta sam
govorila? Zar ne vidite zlo? Imate oruje. Upotrebite ga!
Ali oni nisu potegli oruje protiv pape. Umesto toga, odvukli su me u moje
odaje, dok sam se otimala i psovala. Posle toga, nejasno se seam zabrinutih
lica dona Esmeralde i lekara koji su me naterali da popijem napitak koji me je
omamio. Najzad sam zaspala.
Kada sam se probudila, pojavio se Jofre. Od toga dana, poseivao me je
svake veeri, ee nego ikada pre, kada je moje prisustvo u Vatikanu bilo
dobrodolo. Donosio mi je male poklone, dragulje, jedne noi kriom mi je doneo
mali portret Alfonsa koji je pripadao Lukreciji, a koji nije smela da ponese sa
sobom u Nepi.
Dona Esmeralda je sve vreme bila pored mene. Vie mi nije bilo dozvoljeno
da nou izlazim na terasu, bila sam primorana da leim pokraj nje poto bih
popila gorki napitak za spavanje. Takoe sam bila primorana da svaki put kada
bi doneli posluenje, pojedem bar malo hrane i tako sam delimino povratila
snagu.
Vremenom sam nauila da se ophodim prijatno sa dona Esmeraldom i
Jofreom kada je to bilo potrebno, kao i da se tokom vremena provedenog sa
njima ponaam prisebno, ak i ako to nisam u potpunosti bila.
I tako sam dokono provodila svoje dane, lutajui vrtovima praena
straom. Samo u tim trenucima, daleko od mog supruga i Esmeralde, poputala
sam ludilu da ovlada mnome: mrmljala sam poluglasno, koraala i vodila duge
razgovore sa Alfonsom, sa mojim ocem, i sa podmuklom veticom najvie od
svih.
Srce probijeno jednim maem: to je ono to sam sada imala, ali moji
pokuaji da ga upravim protiv Cesarea nisu uspeli. Oseala sam ma u sebi kao
ubod trna: brideo je u meni i gnojio se. Zato mi nije bilo dozvoljeno da ga
ubijem?, pitala sam veticu, i jedini odgovor koji sam dobijala, iznova i iznova
bio je: Kad doe vreme zato...

Nou, uprkos napitku koji sam dobila od lekara, imala sam komare:
sanjala sam Alfonsovo bledo, iskasapljeno telo koje nasmejani vojnici odnose od
mene.
Meseci su prolazili. Oajno leto pretvorilo se u jesen iz jeseni u zimu. Jofre
je poslao po neke od mojih najlepih haljina, izabrala sam neke od njih i provela
sa njim Boinu misu kao da nisam bila zarobljenik porodice Borgija. Prola
sam pored obojice, i pored pape i pored Cesarea, iako nijedan od njih nije hteo
da se suoi sa mojim izazivakim pogledom ili da na neki drugi nain potvrdi
moje prisustvo. Posle mise nisam bila pozvana na porodinu veeru kojoj je
Jofre morao da prisustvuje, ve sam vraena natrag u svoje odaje u zamku Sant
Angelo.
Kao da nisam bila ni iva ni mrtva, ve u nekoj vrsti istilita: kao
pripadnicu loze Aragona, smatrali su me previe opasnom da ivim meu
Borgijama, da budem upuena u njihove tajne. U isto vreme, gledali kao
Jofrejevu suprugu, koji je znao tek neto od njihovih tajni. Nisu me smatrali
dovoljno opasnom da bi me ubili.
Dolo je prolee. ivela sam umrtvljeno, bez smisla, a dosadu mojih dana
prekidali su samo razgovori sa mrtvima i posete moga supruga. Jofre je dao sve
od sebe da oivi moj duh, ali su trenuci kada on nije bio prisutan bili zaista
mrani.
Nastavila sam da satima etam kroz vrtove, pokuavajui da sebe potpuno
iscrpim, samo da bih lake zaspala i utonula u zaborav. Jednog podneva,
etajui ljunkovitom stazom oivienom ogradom od rua u cvatu, uoila sam
jednu drugu plemkinju kako ide prema meni, praena straarom koji je koraao
iza nje na pristojnoj udaljenosti. Poelela sam da se okrenem i otrim. Nisam
bila raspoloena za drutvo ili bezbrine razgovore, ali pre nego to sam uspela
da pobegnem, ena mi je prila i pozdravila me naklonom i dozivajuim
osmehom.
Okrenula se prema svom straaru rekavi: Zajedno emo malo proetati.
Njen mladi vojnik je klimnuo a mog kao da nije bilo briga. Njih dvojica su
se oito poznavali i bili su sreni da tiho razgovaraju hodajui iza nas dve.
ena se naklonila. Imala je negde oko dvadeset pet godina, dugu i sjajnu
crnu kosu i klasino, privlano lice drevne rimske statue. Ja sam grofica
Dorotea de la Krema.
Ja sam ludaa Sancha od Aragona, kazala sam.
Uopte nije bila iznenaena. Osmeh joj se ispunio ironijom. Sve smo mi
ovde Cesareove ludae. I ja sam takoe jedna od njegovih zarobljenica. Glas joj
je smekala tuga. Kada je umarirao sa svojom vojskom izmeu Cervije i
Ravene, ubio je mog supruga i oduzeo nam imanje. Probadala me je pogledom.
Pria se da ste bili njegova ljubavnica.
Posle toliko godina ivota u domu Borgia, cenila sam njenu direktnost.
Bila sam svojevremeno, odgovorila sam, ali nisam mogla da volim oveka za
kojeg se ispostavilo da je ubica. Sada ga prezirem svom duom.
Klimnula je glavom odobravajui. Onda imamo neto zajedniko. Poto mi
je ubio mua mene je uzeo kao zatoenicu. Kao i Caterinu Sforzu, koja je takoe

ovde, obasipao me je panjom, ali me je svake veeri silovao. ini mi se da, ako
mu se ne bih opirala, ne bi mu to predstavljalo toliko zadovoljstvo. Okrenula je
glavu prema mutnom Tibru. Sad kad sam ovde, dosadila sam mu i ostavio me
je na miru, na emu sam mu zahvalna. Ali dok on ne bude poraen ili dok papa
ne bude bio mrtav, zarobljena sam ovde.
I sa mnom je ista stvar, blago sam rekla. ao mi je zbog vaeg supruga.
I meni zbog vaeg brata, rekla je. Dorotea je oito bila upoznata sa svim
novostima koje su se ticale mene.
Dugo smo etale tog prvog dana. Tokom nedelja koje su prolazile, poele
smo jo vie da se poveravamo jedna drugoj. Isto kao i ja, dona Dorotea bila je
iskrena, dovedena na ivicu razuma zloinima koji su poinjeni protiv nje i vie
je nije zanimala njena sudbina. Otvoreno smo govorile o zloinima Borgia i o
naim ivotima. Bilo je olakanje rasteretiti se stravinih tajni i zabavno otkriti
da je Dorotea ve znala gotovo sve to sam joj poverila.
U njoj sam pronala predah od svog usamljenikog ludila tokom tih dana.
Ali bez njenog drutva, posebno nou, utvare su se vraale: mumificirani
Robert, Alfonso, moj otac, tajanstvena vetica. Svakoga dana borila sam se da
iznaem snage i suoim se sa kanterelom. Ali noima nisam uspevala.
U to vreme primila sam Lukrecijino pismo iz Napija. Peat od vosak je bio
polomljen. Dugo sam sedela u svom predsoblju sa pismom u krilu pokuavajui
da odluim treba li da ga prepustim plamenu oblinje svee.
Na kraju sam ga otvorila i proitala:

Najdraa Sancha,
Prvo moram da te zamolim da mi oprosti to sam uasan korespondent i
to ti nisam ranije pisala.
Priznajem, prvih mranih dana koje sam provela ovde, nisam imala srca da
uzmem pero. Ali je vreme imalo izvestan isceljujui uinak, i elela sam da ti
kaem, to pre, koliko mi mnogo nedostaje tvoje drutvo. Bez tvog odanog
prijateljstva i dobrog srca, dani su dugi i usamljeni.
Nedostaje i malom Rodrigu. Stalno pita za svoju tetka Sanchu. Ne bi ga
prepoznala: toliko je porastao!
Svakoga dana sve vie lii na svoga oca.
Nemam mnogo novosti: dani su isti i tmurni. Ali ti moram rei da su,
nedugo posle mog dolaska, Cesare i njegova vojska doli i logorovali ovde jedne
noi. Bila sam obavezna da razonodim i njega i vienije lanove njegovog
drutva.
Sada putuje sa umetnikom i pronalazaem, Leonardom da Vinijem. Don
Leonardo je doao na veeru tom prilikom. On je prijatan starac, pomalo
ekscentrinog izgleda, sa krivim nosem, velikim, ivahnim oima i dugom
nenegovanom sedom kosom i bradom. Uprkos svojim godinama, izuzetno je
otrouman. Cesare kae da je on pronalazaki genije i da je od velike koristi po
pitanju upotrebe eksploziva pri ruenju mostova. Ja samo znam da je bio veoma
prijatan i da poseduje izuzetan smisao za humor. Dok smo veerali, traio je

pergament, izvadio je pero i mastilo koje uvek nosi sa sobom. Dok je Cesare
nairoko govorio o vojnim planovima, don Leonardo je poeo da crta. Pojavio se
Rodrigo i pokazao je izrazito zanimanje: taman sam bila spremna da ga
poaljem natrag u deju sobu i spreim ga da dosauje gostima, ali don Leonardo
je bio veoma sladak i dopustio je Rodrigu da mu sedi u krilu i posmatra ga dok
crta.
Jo neto o Cesareu i njegovim planovima. Moram ovde da spomenem jo
jednog lana njegove druine, izvesnog Nikola Makijavelija neprijatnog oveka
tankih usana, jedva da je taknuo svoju veeru poto je strasno beleio u svoj
dnevnik sve to je Cesare govorio, kao da su rei moga brata biseri.
Brat mi je rekao da je lako osvojio imanja oko Bolonje i Firence. Veliki
gradovi predali su svoja utvrenja i posede zbog straha od njegove vojake koju je
ojaao sa deset hiljada ljudi koje mu je podario kralj Lui. Cesare sada kae da je
nepobediv i da moe da proe itavom Italijom uzimajui koju god zemlju
poeli.
Kada je moj brat konano prestao da govori, pred kraj veere, don
Leonardo mi je pokazao zavren crte.
Bila sam veoma polaskana jer je to bila slika mene onako kako sam
izgledala te veeri za stolom. Ipak bila sam iznenaena kada sam primetila
koliko tuno izgleda moje lice jer sam se trudila da izgledam veselo i ivahno
zbog svojih gostiju.
Ispod mog portreta, don Leonardo je napisao jedan stih pesnika Sanazara:
Per pianto la mia carne si distilla. Moje se meso topi sa mojim suzama.
Veoma je mudar, don Leonardo. On prodire kroz spoljanji izgled do same
due ljudi i ima aroban dar da prenese ono to je u srcu koristei samo hartiju i
mastilo. Ima mnogo drugih stvari koje bih ti mogla rei, ali pismo nije najbolji
nain da ti saoptim sve to imam da kaem. Morau da saekam dok te jednom
ne budem ponovo srela uivo.
Molim se svake noi za tebe, sestro, i mislim na tebe sa velikom nenou.
Nikada nisam imala boljeg ili poverljivijeg prijatelja. Neka ti Bog da dobro.
Voli te,
Lukrecija
Ponovo sam smotala pismo i stavila ga u Petrarkinu knjiicu. Shvatila sam
da Lukrecija nije u potpunosti mogla da podeli svoje misli sa mnom. Shvatila
sam aluzije na njenu veliku tugu, naznake da je ophrvana krivicom, njena
izjava da je bila obavezna da zabavi svog brata, znaila je da je tako postupila
potpuno nevoljno. Ukazivala je na njenu elju za oprotajem.
Nisam mogla, nisam elela da odgovorim. Kakve vesti sam mogla da
podelim sa njom? Da sam poludela od alosti delimino zahvaljujui njenoj
izdaji? Da je jedina stvar koja mi je donosila radost bila pomisao da se osvetim
Cesareu?

Kasnije, kada smo bile nasamo, pokazala sam pismo Doroteji de la Krema.
Stisnula je usne dok je itala.
Na kraju je klimnula. Cesare osvaja sve zemlje koje poeli, potvrdila je. I
svaku enu, takoe. ula sam najnovije vesti. Kad osvoji neki novi grad,
zarobljava sve plemkinje za svoj putujui harem. I svake noi, bira neku novu
enu koju e poniziti.
Takve vesti podgrejale su moju mrnju, uinile su da nou sanjam kako
vadim ma koji mi je probijao srce, kako ga koristim za napad, uz bljesak elika
i odrubljujem Cesareovu glavu jednim osvetnikim udarcem. Kako se smejem
dok posmatram glavu koja otpada i kotrlja se sa lea koji se rui, kako
najzlobnija krv koja je ikada tekla neijim venama slobodno tee kao Tibar.
udno, u snu sam ula bratovljev glas kako radosno ponavlja: Jednostavno

si pokuala da ubije pogrenog oveka.

XXXVI

Leto 1501. rana zima 1503.

Jaje je puklo, rekao je Alfonso. Bio je obuen, kao i obino, u svetlo-plavi

saten. Lice mu je bilo neobino strogo, upozoravajue. I ovoga puta ne moe biti
zalepljeno...
Vlanog avgustovskog jutra probudila sam se uz uzdah i uz zvuk
Esmeraldinog plaa koji je dopirao iz predsoblja. Istrala sam da bih je zatekla
kako posre drei se za srce, kao da ju je neto snano bolelo.
Esmeralda! Pourila sam do nje pridravajui njene debele miice. Sada
je ve bila stara i prilino punaka. Odmah sam pomislila na Ferranteov
kapljini napad i pomogla sam joj da sedne. Sedi, mila...
Ustala sam, pronala vino, napunila pehar i ivicu prinela njenim usnama.
Evo, popij. Straar e pozvati lekara.
Otpila je gutljaj, nakaljala se, odmahnula rukom i prosiktala:, Ne
lekara! Pogledala me je, oi su joj bile pune bola. Ojaeno je rekla: Oh, dona
Sancha! Da se barem radi o neemu gde bi lekar mogao da bude od pomoi.
Zadihano je uzdahnula, a zatim dodala: Nemojte zvati straara. Upravo sam
razgovarala sa njim. Doneo je vesti...
ta se dogodilo?, zahtevala sam da ujem.
Na Napulj, odgovorila je, briui oi jednim krajem viseih rukava. Oh,
madona, srce me boli... Va ujak, Federico, zbaen je sa prestola i proteran.
Kralj Ferdinand V Katoliki i kralj Luj su udruili svoje vojske: sada oni
zajedno vladaju Napuljem. Danas se francuska i panska zastava zajedno vijore
iznad zamka Nuovo. Ferdinand je sada gradski regent.
Ispustila sam dubok uzdah i klekla pored nje. Iako mi je Alfonsova smrt
oduzela razum i radost, uvek je postojala slaba ali daleka nada da u se jednoga
dana moda vratiti kui, u kraljevsku palatu, Federicu i brai, porodici koju
sam poznavala. Sada mi je i to bilo oduzeto.
Kraljevska kua Aragona vie nije postojala.
Bila sam previe zapanjena da govorim. Dona Esmeralda i ja smo utale,
patei u tiini neko vreme sve dok ja znaajno nisam rekla, dok mi se ugao
usana izvijao u trzaju mrnje: A Cesare Borgia... ujahao je sa vojskom kralja
Luja u grad.
Pogledala me je zaprepaeno. Pa, da, madona... Kako ste znali?
Nisam joj odgovorila.

Ponovo sam upala u samrtno oajanje do kojeg ni Esmeralda ni lekarski

napici nisu mogli da dopru.
Jedini kratki trenuci odmora bile su etnje sa dona Doroteom, koja je od
tada uvek sama govorila, dok bih ja sluala, bez rei, nezainteresovano.
Jednoga dana donela je vesti o Lukreciji koja se vratila u Rim kao odgovor
na nepopustljiv zahtev svog oca. Dorotea je prenela susret izmeu pape i
njegove keri. U prostoriji gde se nalazio papski tron, u prisustvu Lukrecijinih
dvorkinja, papinih slugu i visokog dvorskog slubenika, Njegova svetost
saoptio je Lukreciji da su on i Cesare razmotrili prosce koji su traili njenu
ruku. Odabrali su jednog: Francesca Orsinija, vojvodu od Gravine. Orsini je i
pre par godina prosio Lukreciju, ali je bio odbijen zbog moga brata.
Sada e ona, kako je Aleksandar obavestio svoju ker, postati vojvotkinja
od Gravine. Posmatrano sa stanovita dravnih poslova, to je bio najpovoljniji
potez. Ne, Lukrecija je rekla svom ocu. Ona nee imati nita sa tim ovekom.
Zateen, Aleksandar je pitao zbog ega.
Zbog toga to svi moji muevi nisu imali mnogo sree!, objavila je ljutite
Lukrecija izletevi iz odaje bez prethodne molbe Njegovoj svetosti da se povue.
Vest o ovome brzo se proirila Rimom. Kada je vojvoda od Gravine uo da
je odbijen, veoma se uvredio (ili je moda razmotrio istinitost Lukrecijinih rei),
i smesta povukao svoju ponudu.
Jedne veeri, ubrzo posle toga, uhvatio me je nemir i lutala sam hodnicima.
Bliila se zima, ogrta sam vrsto obmotala oko sebe dok sam se kretala prema
balkonu da bih udahnula sve noni vazduh.
ak i pre nego to sam stupila nogom sa odmorita na stepenitu na
balkon, ula sam zvona crkve svetog Petra kako se oglaavaju pogrebnom
pesmom. Posmatrajui preko ivice terase, bleda kao krzno u koje je bila
umotana, stajala je jedna siuna, vitka ena ogrnuta belim hermelinom u
drutvu straara koji su bili na pristojnoj udaljenosti. Bila sam toliko pometena
zvonima da sam skoro naletela na nju pre nego to sam je primetila.
Bila je jedno od najlepih bia koje sam ikada videla, lepa ak i od Papine
bive ljubavnice, nene Giulije. Ova ena je imala kou belu kao alabaster,
zlatnu kosu i plave oi sjajnije od bilo kog dragulja. U njenoj pojavi bilo je
neobinog dostojanstva i blagosti, a pogled joj je bio ispunjen dubokom tugom.
Smesta mi je bilo jasno zbog ega je Cesare morao da je ima.
Caterina Sforza, uzdahnula sam.
Okrenula je svoje izvanredno lepe crte prema meni i pozdravila me. Nije
bilo odbojnosti u njenom pogledu, ni ljubaznosti, samo bol na ivici ludila.
Pomalo se pomerila u stranu, pravei mi mesta na terasi. Bio je to jasan
poziv i ja sam ga prihvatila izlazei i stajui pored nje.
Neko vreme je bila tiha, dok je ponovo posmatrala trg ispred velike kamene
crkve svetog Petra, gde se pogrebna povorka osvetljena bakljama kretala iz
bazilike prema ulici. Sudei po broju oaloenih stekla sam utisak da je
pokojnik bio neka vana osoba.

Na kraju je dona Caterina uzdahnula. Jo jedan kardinal, nema sumnje,

rekla je snanim glasom, zvunijim nego to sam to oekivala, je pao da bi se
isplatili Cesareovi ratovi. Zautala je nakratko.
Svaki put kada ujem zvona, molim se da su za Svetog oca.
Ja se molim da su za Cesarea, uzvratila sam. On je daleko vredniji
kandidat za umiranje.
Pogledala me je, nagla je svoju lepu glavu otvoreno me procenjujui.
Vidite, bolje je da Aleksandar umre prvi, objasnila je, jer ako ga sin bude
preduhitrio, on e jednostavno pronai novog Cesarea da mu predvodi vojsku i
nastavie se strahovlada Borgia. To je igra koju zajedno vode: papa se samo
pretvara kako nije sposoban da zauzda Cesareovu okrutnost, ali verujte mi,
jedna ruka tano zna ta ona druga sve vreme radi. Naravno, ako bi
Aleksandar umro... Nagnula se prema meni stiavajui glas zavereniki.
Sigurno sam vam ve priala ta mi je o Cesareu pre mnogo vremena priao
venecijanski ambasador.
Uljudno sam se osmehnula. Mi nikada nismo razgovarale, madona.
Nisam je mogla kriviti zbog zbunjenosti. Ni sama nisam povremeno vladala
sobom.
inilo se kao da nije ula moje rei. Bilo je to pre nekog vremena, pre nego
to je ubio Lukrecijinog poslednjeg mua. Cesare je ekao da vidi koji e se
savez pokazati kao povoljniji, sa panijom protiv Francuske ili sa Francuskom
protiv panije. Blago se nasmejala. Bio je tako neodluan... Zapravo je u
jednom trenutku otiao do venecijanskog ambasadora i sklopio savez sa
Venecijom. Rekao je da ne veruje ni paniji ni Francuskoj da e mu pruiti
zatitu ako se neto bude dogodilo Svetom ocu. A ambasador mu je najiskrenije
rekao: Svakako e vam biti potrebna pomo, to je istina. Jer ako se bilo ta
bude dogodilo Svetom ocu, vai poslovi nee potrajati ni tri dana. Opet se
nasmejala i ponovo posvetila panju bakljama koje su se tiho kretale kroz
mrane ulice Rima.
Pratila sam njen pogled zamiljena nad siunim putujuim plamenovima i
malim crnim tunim obrisima koji su nestajali u noi koja ih je okruivala. Bez
obzira na to da li je bio posledica ludila ili ne, duh moga brata je bio u pravu:

pokuala sam da ubijem pogrenog oveka.

Po prvi put otkad sam dola u zamak Sant Angelo, videla sam kanterelu ne
kao sredstvo kojim u unititi sebe, ve kao reenje problema sa kojim se
suoavala itava Italija. Vratila sam se u svoje odaje i satima zamiljena sedela.
Imala sam oruje, ali nisam imala dovoljno znanja kako da ga upotrebim niti
sam imala naina da ga uperim prema svojoj meti. Bila sam pod stalnim
nadzorom: teko da bih mogla da uetam u Vatikan i ponudim Njegovoj svetosti
pehar vina. Esmeralda je takoe bila paljivo nadgledana. Vie nije imala
slobodu da pronae plaenog ubicu.
Spremna sam, proaputala sam vetici u mraku, ali ako treba da
ispunim svoju sudbinu, mora da mi poalje pomo. Ovo ne mogu sama da
okonam.

U sumrak sledeeg dana, dok sam sa dona Esmeraldom sedela u predsoblju

ekajui veeru koju je trebalo da nam donesu, vrata su se otvorila bez
uobiajenog kucanja. Okrenule smo se. Dva straara ispred ulaza duboko su se
naklonila, ula je prvo dona Marija, a odmah za njom i Lukrecija.
Dona Esmeralda je ustala, namrgoeno je posmatrala obe ene prekrstivi
ruke preko grudi, utke neodobravajui prisustvo naih posetilaca.
Ja sam utala, ali sam ustala i posmatrala Lukreciju. Bila je odevena u
plavo-zelenu haljinu od svile, sa odgovarajuim barunastim prslukom i
rukavima. Oko vrata su joj blistali smaragdi, a kosa joj je bila prekrivena
zlatnom mreicom na kojoj su svetlucali dijamanti. Bila je velianstveno
odevena, u rimskom stilu.
Ja sam nosila neukraenu napolitansku crninu.
Ali sav njen nakit nije mogao da sakrije njeno bledilo ili da udene iskru
ivota u njene iscrpljene, prazne oi. Tuga ju je istroila. Sva lepota koju je
ranije posedovala, nestala je.
Kada me je ugledala, pokuala je da se osmehne, rairila je ruke.
Nisam joj poelela dobrodolicu. Mirno sam je posmatrala sa rukama uz
bokove gledajui kako joj osmeh postepeno nestaje i pretvara se u izraz
skrivene boli i krivice.
Zato si dola?, upitala sam. Nije bilo gorine u mom glasu, samo
nabusitosti.
Dala je znak da dona Esmeralda i dona Marija napuste prostoriju i izau u
hodnik. Poto su to uinile, naredila je straarima da zatvore vrata kako bismo
mogle nasamo da razgovaramo.
Kada je bila uverena da smo sasvim same, odgovorila je: Bila sam u
Rimu. Glas joj je bio nean i pun stida. Ali neu dugo ostati ovde. Morala sam
lino da se uverim kako si. Zabrinula sam se. ula sam da ti nije bilo dobro.
Sve je istina to su ti rekli, mirno sam odvratila. Sasvim sam izgubila
razum, ali se vraa s vremena na vreme.
A istina je i sve ono to su govorili o meni, odgovorila je ona sa trunkom
ironije. Obavezna sam da se ponovo udam.
Nisam imala odgovor na takvu tvrdnju. Ne, bar dok je Alfonsov lebdeo
izmeu nas, poput tihog prekora.
Lukrecija nije gledala samo u mene, ve joj je pogled lutao gore dole, prema
udaljenoj taki iz prolosti, kao da je njeno objanjenje bilo izvinjenje mom
bratu a ne meni. Lice joj je postajalo napetije zbog odvratnosti i gaenja koje je
oseala prema samoj sebi. Isprva sam odbila, ali sam ja previe vaan dravni
posed da bi bilo onako kako ja elim. Moj otac i Cesare... Ne moram da ti
govorim kakav pritisak su vrili da me nateraju. Crvenilo joj je oblilo obraze,
kao to je neizgovoreno seanje budilo njen bes. Pribrala se i konano me
pogledala pravo u oi.
Ali sam ih ubedila da sama napravim izbor, a da njihova re bude
konana. Sloili su se. Tako sam i uinila, a oni su se sloili. Uzdahnula je.
Izabrala sam d'Estesa od Ferare.

A, d'Estes, proaputala sam. Moj roak iz Romanje . Cesare se nikada nije

odvaio da ih napadne; njihova armija je bila prejaka. Odavno mi je govorio
kako bi eleo da mu oni budu saveznici.
Cesareu se dopada taj sporazum zato to misli da e dobiti jo vie
vojnika, poverila se Lukrecija. Zahtevali su da ih posetim, kako bi se stari
vojvoda, moj budui svekar, uverio da sam Madona dobre due, kako je sam
rekao. Usne su joj se iskrivile u osmeh koji je ubrzo nestao sa lica. Prola sam
test starog Erkolea, ali ono to nisam rekla ocu ili Cesareu jeste to da d'Estes
nikada nee pristati da se bori za papstvo. Oni su dobri katolici, ali su mudri:
ne veruju papi Aleksandru ili njegovom vrhovnom zapovedniku.
Vojvoda Erkole zahteva da odem u Feraru i udam se za njegovog sina i da
nastavim da ivim tamo posle toga, sa ime sam se ja odmah sloila. Nikada se
vie neu vratiti u Rim. Ostau sa svojim novim su prugom, okruena snanom
porodicom i snanom vojskom koja se nee saginjati pred voljom Borgia.
Glas joj se ispunio oseanjima. Ime mu je Alfonso.
Bio mi je potreban trenutak da shvatim kako izgovara ime svog budueg
mladoenje: Alfonso d'Estes, roak moga brata.
I eto vidi, nastavila je, ovo je na poslednji susret, Sancha. Pogledala
me je sa tunom naklonou. Da samo postoji neto to bih mogla da uinim za
tebe...
Postoji, smesta sam odgovorila. Mogla bi da mi uini jednu milost za
kraj.
ta god poeli. Iekivala je, eljno.
Moe mi rei koliko je kanterele potrebno da ubijem samo jednog oveka.
Prvo je bila zateena, zatim se sabrala i sasvim primirila. Kroz njen pogled
koji je zurio u daljinu, kroz izraz njenog lica, posmatrala sam kako se vraa u
samostan San Sisto, gde je boravila dok je nosila Cesarevo dete, u vreme kada
je bila toliko ispunjena oajem da je elela sebi da oduzme ivot.
Gledala sam kako se prisea boice kanterele koja je nestala. Paljivo me je
prouavala u tom trenutku.
Pogledi su nam se sreli i oba su bila postojana. U toj razmeni utanja,
zajedno smo skovale zaveru, pouzdanu i jasnu u svom cilju, kao sve one koje su
kovali njeni otac i brat. Da ubijem jednog oveka, rekla sam. Ona je znala, po
odlunosti mojih ramena, po mojoj uzdignutoj bradi, da sadraj boice nisam
nameravala da upotrebim za sebe.
Nikada pre nisam bila toliko sigurna u njenu odanost, a ni u zahvalnost.
Samo nekoliko zrnaca, konano je odgovorila. Izuzetno je jaka. Pomalo je
gorka, treba je staviti u hranu, u neto slatko, u med ili u dem ili pravo u vino.
Na taj nain rtva ne moe da je oseti.
Blago sam klimnula glavom. Hvala ti.
U sledeem trenutku, inilo se kao da nikada i nismo vodile ovaj razgovor.
Izraz lica joj se naglo promenio. udnja joj je ispunila pogled molbom. Brzo sam
odgovorila pre nego to je stigla i da postavi pitanje:
Ne trai mi oprotaj, Lukrecija, ne mogu ti ga dati.

Poslednji treptaj nade umro je u njenim oima, ugasio se kao plamen.

Onda u moliti Gospoda za oprotaj, rekla je dostojanstveno. I samo u eleti
da me pamti.
Popustila sam. Prila sam joj i vrsto je zagrlila. Toliko mogu.
Obgrlila me je rukama. Zbogom, Sancha.
Ne, ovo je samo do vienja. tuno sam odgovorila ne odvajajui svoj obraz
od njenog.
Pre Lukrecijinog odlaska za Feraru bilo je mnogobrojnih proslava u gradu.
Dorotea i ja posmatrale smo ih sa balkona kada su veeri bile vedre. Razni
raskono obueni plemii i velikodostojnici prolazili su ulicama i trgovima
prema Vatikanu, kako bi odali potu buduoj nevesti. Bilo je vatrometa i
topovske pucnjave.
Dorotea je uivala u zabavi dok je to u meni samo podgrevalo mrnju.
Jednoga jutra, dok sam sedela i itala u svom predsoblju, vrata prostorije
su se otvorila. Podigla sam pogled uznemirena nenajavljenim upadom.
Cesare Borgia stajao je na pragu.
Ratovi su uinili da ostari, kao i sifilis. ak mu i brada, na kojoj su se
primeivali tragovi preranog sedenja, nije bila dovoljna da sakrije vidljive
oiljke po obrazima. Sedih vlasi bilo je i po njegovoj kosi koja je poela da se
proreuje, a senke su mu uokvirile izmuene oi.
Lepa si kao onoga dana kada sam te prvi put ugledao, Sancha, rekao je
zamiljenim glasom, mekanim poput baruna. Troio je rei bez potrebe. Usne
su mi se iskrivile kada sam ga ugledala. Mora da je nosio loe vesti.
Zatim sam primetila dostojanstvenog deaka koji ga je drao ruku i
ispustila uzvik koji je ujedno bio i smeh i jecaj: Rodrigo! Bacila sam knjigu i
smesta potrala prema detetu.
Bratanca nisam videla vie od godinu dlana, ali sam ga smesta prepoznala.
Zlatne kovrde i plave oi bile su bez greke iste kao kod mog brata. Na sebi je
nosio malu prinevsku tuniku od tamno-plavog somota.
Klekla sam ispred njega rairivi ruke. Rodrigo, dragi moj! Ja sam tvoja
Tetka Sancha, sea li me se? Zna li koliko te volim?
Deak, sad ve dvogodinjak, prvobitno se okrenuo posramljeno prekrivi
oi pesnicama.
Idi kod nje, ohrabrujue je mrmljao Cesare gurnuvi ga prema meni. To
ti je tetka, sestra tvog oca... Ona i tvoja majka su veoma volele jedna drugu.
Bila je tu onoga dana kada si se rodio.
Najzad me je Rodrigo zagrlio svom snagom. Uzela sam ga u naruje, ne
shvatajui zbog ega Cesare dozvoljava ovu dragocenu posetu i za trenutak me
nije bilo ni briga. Bilo je to isto blaenstvo. Prislonila sam obraz na deakovu
mekanu kosu dok je Ceasare govorio za njega neobinim tonom.
Lukrecija ne moe da povede dete sa sobom u Feraru. Nije bio obiaj da
se dozvoli detetu iz prethodnog braka da bude odgajano u domainstvu drugog
mukarca. Zahtevala je da ga ti odgaji kao da je tvoj. Nisam video nita loe u
tome, pa sam ga doveo.

Uprkos mojoj radosti, nisam uspela da se suzdrim. Dete ne treba da

odrasta u zatvoru!
Cesare je odgovorio sa iznenaujuom nenou. Za njega i nee biti
zatvor, nego dom. Bie mu pruene sve privilegije. Bie slobodan da dolazi i
odlazi kad hoe, da poseuje dedu i ujake kad god to bude poeleo. Sve to bude
poeleo bie mu istog trema omogueno, bez pogovora. Ve sam uredio da ima
najbolje uitelje kada za to doe vreme. Zastao je, a onda se hladan, oholi ton
koji sam tako dobro poznavala, vratio. Na kraju krajeva, on je ipak Borgia.
On je princ iz loze Aragona, estoko sam odgovorila ne isputajui ni za
trenutak deaka iz ruku.
Na to mi je Cesare uzvratio kratkim osmehom u kome je bilo samo dobrog
raspoloenja, ne i zlobe. Sluge e uskoro pristii sa njegovim stvarima, dodao
je, a zatim me je ostavio da razmiljam kako je jedno takvo udovite
povremeno moglo da bude veoma oveno.
Pozvala sam dona Esmeraldu da joj pokaem svoj najnoviji, najdragoceniji
dragulj. Obe smo zasule poljupcima zbunjenog deaka.
Lukrecija me je izdala i Alfonso je bio mrtav, ali su mi ostavili najvei od
svih darova: njihovog sina.
Od tog trenutka, svi tragovi moga ludila nestali su. Mali Rodrigo povratio
je moju nadu u ivot. Shvatila sam da nisam unitila sve to sam volela i poela
sam uzbueno da razmiljam o ideji da zajedno sa detetom pobegnem u Napulj,
kojim je sada vladao kralj Ferdinand panski. Nikada ne bih mogla da se
vratim u Castel Nuovo, ali nisam elela ni da budem nepoeljna u gradu koji
sam toliko volela. Moja majka, moje tetke, ak i kraljica Huana jo uvek su
ivele tamo. Tamo bih bar bila sa porodicom. ene koje su poznavale moga
brata sada bi mogle da upoznaju njegovog sina.
Imala sam oruje kojim sam mogla da postignem svoj cilj. Zahvaljujui
Lukreciji, znala sam i kako da ga upotrebim. Ostala je jo samo jedna stvar:
nain na koji da ga upotrebim. Sada kada mi se razum povratio, postala sam
strpljiva, spremna da ekam podesnu priliku, da paljivo razmislim kako da
ispunim sudbinu koju je vetica prorekla.
Dane sam provodila brinui se o Rodrigu. Trebalo mu je vremena da
prihvati da nee ponovo videti majku. Najvie mu je nedostajala njegova
dadilja, koja je otila sa Lukrecijom u Feraru kao deo njene pratnje.
Mnoge noi smo dona Esmeralda i ja provele budne zbog njegovog
plakanja, ali istinu govorei, ja sam spavala bolje nego ikada pre otkada je dete
dolo. Sreom, Jofre je takoe uivao u drutvu svog sestria. Voleo je da se igra
sa detetom i tih veeri kada bi mi suprug doao na veeru, on je odnosio
Rodriga u krevet.
Pouna godina je prola. Leto je proletelo, a zima je ponovo stigla prerano.
Deak je sve vie rastao. Cesare je, sreom, sve vreme provodio sa vojskom.
Trudila sam se da budem strpljiva. Proao je Boi, zatim i Nova godina. Jedne
noi, poetkom januara, Jofre se pojavio na veeri. Tom prilikom zadrao se na
ulaznom pragu, bled i uzdrhtao, bez osmeha. ak i kada mu je Rodrigo pritrao

da ga pozdravi nije se sagnuo da ga podigne, to je inae inio, samo je odsutno

poloio ruku na glavu razoaranog deaka.
Muu moj, pitala sam zabrinuto, jesi li dobro?
Dobro sam, rekao je, ne ba ubedljivo. Moram veeras da razgovaram sa
tobom nasamo.
Klimnula sam glavom i ubrzo sam uredila da dona Esmeralda odnese dete
ranije u krevet, a da nam ostale sluge, koje su nas inae posluivale za stolom i
sklanjale posude, postave hranu i vino na sto, a da zatim odu. Kad su svi otili,
Jofre je otvorio prednja vrata i otpustio straare, zatim je neko vreme stajao
gledajui za njima niz prazan hodnik. Vratio se i proverio terasu kako bi se
uverio da smo zaista sami. Tek tada je priao stolu i seo na stolicu. Svee su
obasjavale njegovu kratko oianu zlatnu bradu, koja nije uspela da nadomesti
njegovu uvuenu donju vilicu.
Pruio je pehar traei vino. Sipala sam mu crvenu tenost. Ruka, mu je
toliko drhtala da je vino prsnulo preko ivice. Kada je pehar bio pun, ispio je
dugaak gutljaj, zatim je spustio pie i zajeao.
Moj brat je avo lino. Nagnuo se napred laktova naslonjenih na sto i
prekrio je elo drhtavim prstima.
ta je sada uradio?
On i otac vie nisu zadovoljni samo Romanjom. Cezare je poao prema
provinciji Marke i zauzeo Senigaliju. Nikada nisam bila u Senigaliji, ali sam
ula za nju. Jedan predivan grad juno od Pesara, na istonoj obali, sa tako
lepim, sitnim peskom i plaama za koje se prialo da su kao od baruna.
Zato te to udi?, zajedljivo sam ga prekinula. Svakako si oduvek znao
da je slavoljublje tvog brata bezgranino. On nikada ne bi bio zadovoljan samo
Romanjom.
Jofre je utueno gledao u svoj tanjir ne dodirujui zlatasto-smee batake
prene piletine sa kestenom.
Onda oito nisi ula kako je osvojio grad.
Odmahnula sam glavom.
Sazvao je sve voe gradova iz Romanje da pou sa njim. To su bile
glaveine plemikih kua koje su bile poraene. Bili su prisiljeni da slue kao
zapovednici Cezareove vojske i vode svoje ljude u izvravanju Cesareovih
naredbi. Svi su se zakleli na vernost pod pretnjom maem. I tako su marirali
prema Senigaliji, nastavio je Jofre. Papska vojska je bila toliko mona, grad je
otvorio kapije i predao se bez borbe. Ali tu pria postaje jeziva... Stresao se.
Ne mogu da verujem da je tog oveka i mene rodila ista majka. On je opasniji
od Turaka, krvoedniji od onog balkanskog grofa kojeg su zvali Nabija na
kolac.
Cezare nije eleo samo grad kao nagradu. Pozvao je sve voe unutar
gradskih zidina, govorei kako eli da oni pregledaju zamak, a zatim veeraju
sa njim kako bi proslavili veliku pobedu.
Zapovednici su ga posluali; nisu imali razloga da oekuju bilo ta drugo
izuzev nagrade za svoju odanost. Ali moj brat... naredio je da ih njegovi ljudi

opkole. Kapije grada su zatim zatvorene, odvajajui zapovednike od njihovih

ljudi.
Do jutra, Cezare je pobio sve do jednog. Neke je udavio, ostale izbo ili
uguio... Poloio je ruku na sto naslonivi elo preko nje.
Skamenjeno sam sedela preko puta njega, pokuavajui da shvatim uas
koji sam upravo ula. Ponosne, plemenite porodice koje su vekovima vladale
iznenada su ostale bespomone, slomljene. Borgie su zaista konano vladale
Romanjom.
Mrmljao je u lakat svoje ruke: Otac i Cezare su ve ranije odabrali nove
vladare. Oni su jednostavno ekali naredbu da zauzmu svoje poloaje u svakom
gradu. Podigao je glavu i oajno dodao: kardinali umiru svaki dan u Rimu.
Njihovo bogatstvo predaje se crkvenoj blagajni, sve se to koristi da bi se platili
ratovi. Otac ni o emu drugom ne govori Ponosan je na Cesarea, ponosan na
pobede... Ne mogu to da podnesem.
Drhtao je toliko jako da je tanjir pored njega poeo da poskakuje. Sada su
obojica toliko puni oholosti da ih nita nee zaustaviti. Lukrecija je otila u
Feraru, bar njome vie nee manipulisati... i zato su se sada okomili na mene.
Otac mi je jue uputio primedbu kako im je potrebno neto od naeg bogatstva...
za ratove. Govorio je o Squillaceu i ostalim posedima koje imam u Napulju, o
mojim draguljima i zlatu i kako bi mogli da budu od koristi Cezareu i crkvi. Ton
mu je bio vrlo pretei. Poeo sam da se plaim za sopstvenu bezbednost... Kada
ostanem bez novca, neu im biti ni od kakve koristi. ta e ih spreiti da im ja
ne budem sledea rtva?
Ovakav kukaviluk nisam mogla da preutim. Zato sad drhti, Jofre?
Zato si toliko iznenaen? Svakako nisi bio ba tolika budala sve ove godine, a
ipak si odluio da se pravi slep i gluv za sve ono to se deavalo oko tebe! Zna
veoma dobro, kao i ja, da su Peroto i Pantsileja bili nevini, preklani zbog toga
to su previe znali. Bio si nemi svedok veanja don Antonija, gosta kardinala
Sforze, video si svojim oima.
Zna da su u Tibar godinama bacane rtve tvoga oca i brata dok se nije
prelio. Najgore od svega, dopustio si Cezareu da ubije vaeg brata Huana i
moga brata Alfonsa, nisi nita uinio da ih zatiti! Nemoj meni da se ali,
svojoj supruzi. Ja ivim unutar zidina zatvora, sa enama koje je silovao
Cezare!
Ispustio je muni jecaj. ao mi je, toliko mi je ao to se sve to dogodilo...
ali ta ja mogu da uradim?
Da si mukarac, ti bi me oslobodio, rekla sam neno ali strogo. Da si
mukarac, odavno bi stavio vrh seiva pod grlo svoje ozloglaene porodice.
elo mu se izbrazdalo brigom, ali mu je pogled bio surov. Glas mu je bio
veoma tih kada je priznao: Onda sada elim da budem mukarac, Sancha.
elim da budem slobodan da bih poao u Squillace, da tamo provedem ostatak
svog ivota u miru.
Toliko je jasna bila njegova namera, toliko vatrene njegove rei da sam
zautala. Ovo je bilo sredstvo na koje sam ekala, ali sam morala da se uverim
u Jofreovu odlunost. Izabrala bih izvrioca sa daleko snanijom voljom. Ipak,

to sam vie posmatrala njegove odlune oi, sve vie sam bila uverena da je
ovo moja prilika. Najzad sam tiho rekla: Mogu da ti pomognem, muu moj. Ja
znam nain da zaustavimo strahovladu. Ali se mora odrei Borgia i zakleti se
meni i samo meni na odanost, do smrti.
Ustao je sa stolice i hitro mi priao, kleknuo i poljubio moju papuu. Do
smrti, rekao je.

XXXVII

Leto 1503.
Jofre i ja smo se sloili da e on morati da se oelii dok se Cezare vrati iz
ratnih pohoda. Kada bi Cezare uo za smrt svoga oca, ujahao bi u Rim i
proglasio svog novog papu, onog koji bi mu se vie potinjavao nego njegov otac.
Nismo smeli da napadnemo samo Aleksandra.
Nae ekanje inilo se beskrajnim, dok je Cezare postepeno nastavljao
svoje pohode u provinciji Marke. Ipak, jedno jutro nam je donelo nadu.
Probudila me je udaljena grmljavina, ali kada sam ustala i otvorila prozorske
kapke nebo je bilo sunano i bez oblaka.
Grmljavina se ponovo oglasila. Shvatila sam da to nije oluja koja se
pribliava, ve odzvanjanje udaljenih topova. Pustila sam dona Esmeraldu da
spava, jer je vremenom poela pomalo da gubi sluh, i obukla sam se. Zatim sam
podigla Rodriga iz kreveca i obukla ga.
Drei ga za ruku, nas dvoje smo proli prema predsoblju gde sam otvorila
vrata. Tada me je ve uvao samo jedan straar, novi, Giacomo, vojnik od tek
sedamnaest leta, koji je voleo razgovore i ogovaranja skoro isto kao dona
Dorotea i koji je znao da mi moe verovati.
Giacomo nije stajao ispred ulaznih vrata, ve na kraju hodnika, gledajui u
daljinu sa terase. Bio je mrav i visok, a napetost u njegovim dugakim
udovima, dok mi je stajao okrenut leima, ukazivala je na blagu uznemirenost.
Giacomo!, pozvala sam ga. ujem topove!
Uzvrpoljio se, odjednom posramljen to je uhvaen van svog mesta. Smesta
se vratio. Oprostite mi, madona. To je Giulio Orsini i njegova vojska. Sveti otac
je zatvorio Orsinijeve roake i sada don Giulio iskazuje svoju ljutnju. Ali nema
razloga za strah. Papa je pozvao vrhovnog zapovednika i njegovu vojsku, i tu je
utiao glas pre nego to je lukavo dodao, ako bude mogao da ih ubedi da dou.
Mesecima, Cesarea nije bilo mogue ubediti da napusti svoje pohode. Papa
je bio prisiljen da se snae sa malim brojem vojnika koji nisu poli sa vrhovnim
zapovednikom. Aleksandar vie nije mogao da se osloni na pomo rimskog
plemstva, koji su sada bili nepoverljivi i ogoreni zahvaljujui Cesareovom
postupanju prema zapovednicima u Senigaliji. Zato bi se borili za papu koji bi
posle toga mogao da ih pobije?
Snaga i podrka Giulija Orsinija brzo su rasle. Jedne veeri, Jofre me je
znaajno pogledao preko stola, dok nam je dona Esmeralda toila vino.

Nervozno se nakaljao, a zatim progovorio sa lanom oputenou.

Njegovoj svetosti oajniki treba pomo oko Orsinijevih. U stvari, danas sam
uo od Monrealskog kardinala da je Aleksandar zapretio Cesareu da e ga
ekskomunicirati ako bude odbio papski poziv da se vrati u Rim. Prema
kardinalovim reima, Cesare je bio besan, ali je nerado obavestio oca da se on i
njegovi ljudi vraaju.
Ustala sam od stola, prila svom suprugu i zgrabila ga za ruku. Njegov
stisak je bio zauujue odluan i snaan. ak i ako je Esmeralda primetila
neki sauesniki pogled koji smo delili moj suprug i ja, nije rekla ni re.
Usred leta, mesecima nakon to ga je papa prvi put pozvao, Cesare je uveo
svoju vojsku u Rim. Dve nedelje bio je nedostupan logorujui sa svojim
vojnicima izvan Rima. Ali Orsinijeva mala vojska nije mogla da se meri sa
ogromnom papskom hordom. Pobunjeni rimski plemii bili su brzo pobijeni.
Zadovoljan time, Aleksandar je naredio da se oglase zvona sa katedrale.
Posle pobede, moj suprug je doao na veeru. Rodrigo je pritrao vratima
im je zauo korake svog ujaka.
Kada je Jofre uao, podigao je deaka visoko u vazduh, zbog ega je
malian ciao od zadovoljstva, a zatim je iznenada poljubio Rodriga i spustio ga
dole. Uprkos stalnim molbama, deak nije uspeo da namami Jofrea na igru te
veeri i ja sam zamolila Esmeraldu da Rodriga odnese ranije na spavanje.
Postavljen je mali sto na terasi kako bismo mogli da uivamo u letnjoj
veeri tokom obroka. Dok je nekoliko sluavki postavljalo tanjire, Jofre je
zatraio pehar vina. Jedan od slugu ga je posluio i on je u jednom gutljaju ispio
dobar deo tenosti.
Ustala sam sa svoje stolice u predsoblju i prila do mesta gde je stajao.
Rastrojeno je lutao pogledom. Skraivao je bradu tog dana, ali ne ba paljivo
jer je na obrazu imao malu posekotinu na kojoj je bila svee sasuena krv.
Donosi vesti, muu moj, primetila sam glasom dovoljno tihim da nas
ene na terasi ne bi ule.
I dalje smo obraali panju na sluge, ali sam ja briljivo sluala dok mi je
Jofre odgovarao: Cesare eli da napusti Rim to je pre mogue i da se vrati u
provinciju Marke, ali otac ga je ubedio da ostane na pobednikoj proslavi.
Veera e se odrati sutra, napolju, u vinogradu, u Cesareovu ast, a domain
e biti kardinal Adriano Casteli.
Uredi da sedi izmeu pape i Cesarea, neno sam rekla. Onda samo treba
da zatrai od vinonoe da ti dopusti da im poslui pune pehare, kao znak
poasti i potovanja. Odri nekoliko zdravica. Zastala sam. Kada slukinje
budu otile, doneu ono to ti je potrebno.
Sluge su se zadrale postavljajui sto, ali su na kraju konano otili. Otila
sam do spavae sobe gde je dona Esmeralda vezla dok je mladi Rodrigo spavao.
Moram da uzmem neto iz svog ormana, proaputala sam. Klimnula je
glavom i nastavila da mirka nad svojim vezom kad sam ga otvorila.
Otvorena vrata spreila su Esmeraldin pogled, tako da sam slobodno mogla
da otvorim tajni odeljak na podu ormana i izvuem kutiju. Unutra su leali

dragulji iz mojih odaja u palati Santa Marija, kao i boica kanterele. Prethodno
sam ispraznila malu boicu od providnog stakla u kojoj je bilo tursko ruino
ulje, poklon koji mi je pre mnogo godina dao Jofre.
Uzela sam jedan rubin i dve boice, zatim vratila kutiju na tajno mesto,
tiho zatvorila vrata ormana i povukla se. Dona Esmeralda me nije ni pogledala.
Jofre je koraao po predsoblju. Ve je sebi nasuo dosta vina i dobar deo je
ve popio.
Morae da se suzdri, grdila sam ga, ako misli da uspemo.
Hou, hou, obeao je a zatim zabacio glavu i iskapio ostatak pehara.
Pogledala sam nesigurno u njega, ali nita nisam rekla. Umesto toga sam
mu predala rubin. U sluaju da bude potreban mito.
Zatim sam prila uljanoj lampi prinosei plamenu i rubin i boice od
zelenog i providnog stakla. Kad bude vreme za to , rekla je vetica. Nikada
nisam bila sigurnija da je ovo konano taj trenutak. Plamen je blistao kroz
zeleno staklo. Pomislila sam na zrake sunca koji pleu po vodi u Napuljskom
zalivu. Pomislila sam na slobodu.
Unutar boice, praak je bio mrk, plaviasto-siv.
Prelepa, prelepa kanterelo, tiho sam joj se obratila. Kanterelo, spasi me...
Setila sam se za trenutak da sam ubila mladog vojnika koji je ugrozio
Ferrandinov ivot. Tada nisam oseala krivicu. Nisam je oseala ni sada. Samo
hladnu, snanu radost. Drei mirno ruke, prvo sam otepila praznu boicu...
zatim, izuzetno paljivo, onu koja je sadrala otrov.
Jofre je virio preko mog ramena, disao je kratkim, nervoznim uzdasima
naginjui se napred.
Udalji se, upozorila sam ga. Ako je sluajno prospem, ne znam da li moe
da ubije ako se udahne.
Posluao je, tiho posmatrajui kako presipam otrov iz vee u manju
posudu. Samo nekoliko zrnaca, rekla je Lukrecija. Nikada je nisam pitala otkud
to zna. Dala sam Jofreu stotine, hiljade trunki, treinu boice, dovoljno da
desetkuje papsku vojsku.
Zatim sam obe boice zatvorila i predala mu manju, polupraznu sa pola
plaviasto-sive boje. Sakrio ju je na tajno mesto unutar svoje tunike.
Zato mi nisi sve dala? U glasu mu se oseao trag mrzovolje.
Ako budemo otkriveni, glatko sam odgovorila, moramo da imamo malo i
za sebe.
Prebledeo je, ali se pribrao i klimnuo glavom.
Sakrila sam smaragdnu boicu u skriveno mesto ispod svog steznika. U
meuvremenu, uvau ovo kod sebe, sve vreme, u sluaju da budemo
uhvaeni...
Opet je klimnuo glavom, ovog puta nedvosmisleno kako bi potvrdio da ne
moram da zavrim misao. Oboje smo se okrenuli prema terasi gde nas je ekala
veera.
Mislim da nisam gladan, rekao je Jofre.
Nisam ni ja. Narediu slugama da sklone hranu.

Okrenuo se da poe. Uhvatila sam ga za ruku i rekla: Imam malo vere u

Boga, ali u se moliti za tebe.
Bojaljivo se osmehnuo na to, a zatim me je iznenada zagrlio i poljubio. To
nije bio nuan, uobiajen poljubac supruga koji je dugo u braku sa svojom
enom, ve poljubac mladia upuen eni koju strastveno voli. Ustuknula sam,
potresena, jo uvek u njegovom naruju. U njegovim oima, na njegovom licu,
videla sam stidljivog, pomirljivog mladia kao nae prve brane noi.
ao mi je to sam te razoarao, Sancha, proaputao je. To se vie nee
ponoviti.
I tako smo se rastali. Odrala sam obeanje. Molila sam se za njega te
besane noi rukom pritiskajui srce. Naredni dan, dan Cesareovog sveanog
ruka, prolazio je muno sporo. Te veeri mi se Jofre nije javio. Nisam ni
oekivala jer je kantereli bilo potrebno vreme da obavi svoj zadatak.
Ali druge veeri, kada se Jofre nije pojavio da bi mi rekao ta je uradio,
poela sam da se brinem. Tree veeri sam ve drhtala. Da li me je izdao? Da li
je bio otkriven i zarobljen?
itavu no sam presedela u predsoblju, razmiljajui da li da iskoristim
zelenu boicu koju sam stezala u aci. U asovima pre zore konano me je
preplavila iscrpljenost. Oteturala sam se do kreveta i nemirno zadremala.
Probudila sam se u krevetu da bih ugledala neverovatan prizor. U poetku
sam mislila da sanjam. Pored mene je leala nepomina dona Esmeralda.
Rodrigo je mirno spavao u svom krevecu. Naginjui se preko mene, stajale su
Dorotea de la Krema i Caterina Sforza, obe u spavaicama.
Trepnula sam, ali nijedna prikaza nije nestala. Papa je otrovan, aputala
je Dorotea. Cesare takoe.
Ustala sam osmehujui se, oivljena talasom radosti. Jesu li mrtvi?
Ne, rekla je Caterina. Njeno bledo lice blistalo je od radosti. Srce mi je
umalo stalo kada je izgovorila tu re. Nastavila je: Ali su veoma ozbiljno
bolesni i plae se daljih napada. Nai straari su otili.
Giacomo je otiao?, umirila sam se. Kruile su glasine da su kantereli
ponekad potrebni dani da bi delovala. Ako su straari otili, to je bio odlian
znak da ne oekuju da Njegova svetost preivi.
Otiao, naslaivala se Dorotea.
Pourila sam do svog ormana i ogrnula kratki kaput.
Bili su na zabavi, rekla je Dorotea veselo. Sledee veeri, Aleksandra je
uhvatila groznica. Niko nita nije sumnjao. Na kraju krajeva ovo je najtopliji
deo leta, svi pate od slinih bolesti. Ali onda, jue ujutru, pokazao je sve znake
kanterele. A i Cesare je bolestan takoe. Straar koji me uva kae da je dem
bio otrovan. Ali niko drugi sa proslave se jo uvek nije razboleo. Mogue da
uopte i nisu otrovani tamo.
Doi da vidi, pourivala je Caterina, radosna kao dete, hvatajui me za
ruku. Povela me je niz stepenice prema terasi i pogledale smo prema trgu i niz
ulicu prema Vatikanu. Zgrada je bila pusta, nigde na vidiku nije bilo uvara.
Kapije su bile zatvorene, uvao ih je red naoruanih vojnika.

Caterina se toliko nagla preko ivice terase da sam se plaila da bi mogla da

padne, pa sam je uhvatila za ruku. Nestrpljivo me je odgurnula Pusti me.
ta to radi?, pitala sam, a ona je, uz najslai, najistiji osmeh koji sam
ikada videla odgovorila:
Oekujem zvona.
Sledeeg podneva, dok je dona Esmeralda uvala Rodriga, a ja pakovala
svoje stvari u spavaoj sobi, pokuavajui da se umirim tim inom punim nade,
Jofre se pojavio na vratima. Ramena su mu bila povijena Pod nevidljivim
teretom, lice mu je bilo ispijeno. Nije nosio dobre vesti. Stegla sam presavijeni
ogrta koji sam drala u rukama spremajui se da ga sloim u svoj prtljag.
Dona Esmeralda, rekao je. Moram da razgovaram sa svojom suprugom
nasamo. Rei su mu zvuale nejasno kao da je pijan, ali nije vino bilo ono to je
inilo njegove rei nerazgovetnim, ve strah. Usne su mu bile toliko suve, jezik
zaglavljen izmeu nepca i zuba.
Ona je klimnula glavom i uzela malog Rodriga za ruku. Dok je prolazila
pored nas, nakratko je pogledala u mom pravcu. Moja stara dadilja nije bila
glupa: na njenom okruglom, izboranom licu ogledao se izraz potpunog
razumevanja. Nema sumnje da je primetila Jofreov strah i moj nemir i povezala
ih sa vestima o trovanju u Vatikanu.
Njen lukavi pogled nije bio prekoran, ve odobravajui.
im je izala sa detetom, prila sam Jofreu i prela rukama preko njegovih
ramena i ruku. Ogrta mu je bio vlaan. Drhtao je bojaljivo. Njegove smee oi
bile su zakrvavljene od nespavanja, a pogled pomalo luaki. Iznad brkova
blistale su mu kapi znoja.
Govori, muu.
Rastrojeno je proao prstima kroz kovrdavu kosu. Nisu mrtvi. Plaim se
da se oporavljaju.
ta se dogodilo?
ivci, odgovorio je, toliko posramljen da nije smeo da me pogleda. Ja... ja
sam prosuo prah. Skoro sve. Uzeo sam ae sa vinom i sklonio se iza drveta, ali
nisam mogao da drim i njih i boicu... Samo mala koliina je ostala.
Koliko im je sada loe? Pitanja su mi bila brza i kratka. Nije bilo vremena
da ga teim.
Ocu je gore. Ponekad ne zna gde se nalazi ili ko je sa njim. Ali povraanje i
krvarenje su prestali, jutros je mogao da jede malo supe. Tokom proslave
uredno je pio vino, vrlo jako Trebija vino, ali Cesare je prosuo malo svog kada
sam mu ga doneo i pomeao ga sa vodom. Ni njemu nije dobro, preslab je da bi
ustajao iz postelje, ali ne toliko kao otac. Preklinjao me je da sedim sa njim.
Oporavie se, znam da hoe... Konano sam uspeo da ga se oslobodim pod
izgovorom da mi je potreban odmor. Pruio je ruku i iznenada se pridrao za
moje rame jer su mu kolena zaklecala. Ispustila sam somotski ogrta iz ruku i
pomogla mu da ode do kreveta gde je seo.
Prekrio je lice rukama. Izneverio sam te, Sancha. Sada emo morati da se
otrujemo...

Njegova slabost je uvek mogla da me razljuti, ali sam ja umesto toga ostala
neprirodno mirna. Obuzelo me je ubeenje nerazumno i tajanstveno kao vera.
Znala sam bez svake sumnje da mi je Jofre pomogao da preduzmem prve
korake ka ispunjenju moje sudbine. Meni je ostalo da ih dovrim.
Ne, uverljivo sam izgovorila. Nita nama nee biti. Treba mi jo samo
malo tvoje pomoi. Reci mi ta im se deava. Da li ih uvaju?
Jofre je odmahnuo glavom. Jedina straa koja je ostala krui Vatikanom.
Ostali su otili, kao i veina slugu... Ali ako budu uli da je ocu ili Cezareu bolje,
mogli bi da se vrate.
Onda moramo biti brzi, rekla sam. Ko je sada sa njima?
Don Mikeleto Korela je sedeo sa Cezareom... Jofre se namrtio zbog
mrnje. Ne zato to je odan. eka kao soko, spreman da napadne im
Aleksandar umre ili im se Cesareovo stanje pogora... a onda e da pokrade to
moe vie blaga i moi. Otac je sam, izuzev to je tu komornik Gaspare koji
zaista ali.
Na trenutak sam bila zbunjena. Sudbina je zahtevala da konani udarac
bude zadat mojom rukom, ali teko da je Jofre mogao da me provede pored
straara kao posetioca do odaja Borgia, a da to ne bude sumnjivo.
Gledala sam kroz otvoren prozor kako se mala, udaljena tela kreu prema
Trgu svetog Petra, dok se tamni talasi vruine izdiu sa kaldrme. Bilo je leto,
vreme karnevala i odjednom sam se setila sebe u jednom drugom vinogradu, na
drugoj proslavi, gde sam sedela izmeu Huana i Cesarea zainteresovana
pojavom maskiranog gosta. Prila sam crnom somotskom platu koji sam
ispustila na pod i podigla ga sa mermera. Imao je kapuljau koja e mi sakriti
kosu. Okrenula sam se prema suprugu.
Treba mi maska, rekla sam. Ona koja e mi potpuno pokriti lice i odea
kurtizane. to upadljivija, to bolja.
Jofre je zurio u mene ne shvatajui.
Postala sam nestrpljiva. Poznaje takve ene. Moe da pronae takve
stvari. Pouri, imamo vremena do zalaska sunca.
Maska koju je doneo Jofre bila je prelepa: napravljena od koe i oblikovana
tako da podsea na krila leptira, po ivicama optoena bronzom, tamno-ruiaste
i plavo-zelene boje. Pokrila je vei deo mog lica, otkrivajui mi usne i bradu, pa
mi je moj snalaljivi suprug pronaao i jednu lepezu od paunovog perja koja je
odgovarala maski.
Satenska haljina je bila svetla, zaslepljujue ljubiasto-crvena, otvorena
nepristojno duboko nikada to ne bih nosila. Zamolila sam Esmeraldu da uzme
malo tkanine sa poruba i napravi jedan mali dep kao kad si mi pravila za
bode. Posluala je bez pogovora. Nije izgovorila ni re dok mi je pomagala da
obuem kurtizansku haljinu, zatim me je posmatrala kako nametam masku i
pokrivam se crnim platom. Kada sam kapuljaom prekrila kosu i rairila
lepezu od paunovog perja da bih sakrila usne i bradu, moje preruavanje je bilo
zavreno. Ostala je jo samo jedna stvar: ubacila sam boicu sa ostatkom
kanterele u haljinu.

Jofre je zurio u mene sa otvorenom poudom. Bila sam podjednako

polaskana i ljubomorna, jer me je njegovo ponaanje podsetilo na sve kurve sa
kojima je bio tokom naeg braka. Stiala sam svoju ljutnju i ponudila mu svoju
ruku.
Poimo zajedno, don Jofre, izvetaeno sam rekla. Raspoloena sam da
osetim noni vazduh na Trgu svetog Petra. pokuao je da se osmehne, ali se
previe plaio. Primetila sam da je nosio svoj bode te veeri, okaen o boku, u
sluaju da na pokuaj ponovo propadne. vrsto sam ga drala za ruku, teei
ga na taj nain, dok smo izlazili iz tihog, nezatienog zamka Sant Angelo.
S obzirom na ozbiljnost onoga to sam nameravala da uinim, ula su mi
dobila naroitu otrinu koju sam okusila tokom ludila: svaki korak koji bi
napravili Jofre i ja odzvanjao je munom estinom. Bilo je nekoliko prolaznika
na mostu, bez sumnje zbog toga to je veina drugih bila kod kue u strahu od
zloina i nemira podstaknutog papinom smru. Posmatrala sam slabu svetlost
iz palata i sa amaca koji su plovili mranim vodama Tibra. Nikada ranije
nisam osetila taj odvratni movarni miris kao sada. Smrad ljudskih tela koja
trunu itavu deceniju.
Kada smo preli most, stigli smo na Trg svetog Petra. One godine kada
sam dola u Sant Angelo, godine Jubileja, bio je prepun hodoasnika. Sada je
bio prazan, osim nekoliko prosjaka.
Srce je poelo bre da mi kuca dok smo se pribliavali kapijama Vatikana,
gde su me umorni, na izgled mrzovoljni mladi vojnici neraspoloeno odmerili
pogledom. Sada ih je bilo manje nego jutros. Stegla sam jae lepezu i prinela je
jo blie licu. Ali kada su prepoznali Jofrea, straari su se smesta poklonili i
otvorili kapije bez pogovora.
Poslednji put sam se penjala uz stepenice papske palate.
Bolelo me je da prolazim kroz te poznate hodnike. U vazduhu sam oseala
snaan miris izdajstva i bola. Kada sam ula u odaje Borgia, raskone pozlate i
ukrasi vie nisu izgledali velianstveno, ve su se inili zlokobnim.
Proli smo kroz Dvoranu proroica, opranu od krvi i vraenu u prvobitnu
rasko u odnosu na poslednji put kad sam je videla. Odvratila sam pogled i
prizvala svu hladnokrvnost u srce.
Tamo, rekao je Jofre i poveo me u Dvoranu svetaca, mesto na kojem su se
odigravale mnoge proslave. Sada je bila pretvorena u neku vrstu bolnice. Bio je
unet veliki krevet sa baldahinom. Na stolovima su bili lavori sa oblogama kao i
boce vode i vina, pehar i lekovi. Jofreove rei su bile istinite, Aleksandar je bio
sam izuzev Gaspara koji je spavao u stolici pored papinog uzglavlja.
Na sredini kreveta, ispod prelepo ukraene freske Lukrecije u vidu
premudre svete Caterine, leao je papa.
Nije imao kapicu, pa se videla okrugla ela i oko nje venac razbaruene,
sede kose glatke i mekane kao da je deja. Na sebi je imao samo lanenu nonu
koulju. Prekrivai su bili navueni i pokrivali su njegove mrave noge i pola
izbaenog stomaka. Dremao je, iako su mi oi bile poluotvorene. Kapci su mu
bili naduveni i tamni, lice sivo, a obrazi upali. Izgledao je kao kostur.

Pustila sam Jofreovu ruku. Priao je Gasparu, poloio mu ruku na rame da

bi ga probudio, zatim je proaputao neto na uho uplaenog komornika. Ne
znam ta mu je rekao, samo sam bila zahvalna to je la moga supruga upalila,
jer je Gaspare ustao i napustio sobu.
Okrenula sam se prema Jofreu. Muu, rekla sam. Moda bi bilo najbolje
da i ti izae.
Ne, odluno je odgovorio. Postarau se da izae odavde bezbedno.
Prila sam stolu i spustila lepezu, zatim sipala malo vina u pehar. Dok je
Jofre motrio na ulaz, izvadila sam zelenu boicu i sipala polovinu sadraja u
tenost, a zatim promeala. To je bila jaka doza, dovoljna za pedeset ljudi i
mada sam bila dovoljno hladnokrvna da poinim ubistvo, nisam bila okrutna.
Odluila sam da Aleksandar brzo umre, a ne da se mui.
Kada sam bila zadovoljna onim to sam pripremila, dala sam znak svom
suprugu. Pomerio se od vrata, seo na ivicu oevog kreveta i neno poloio ruku
na starevo rame. Oe, rekao je.
Aleksandar je zatreptao oima; pogledao je zbunjeno u sina koga je priznao.
Huane?
Ne, oe. To sam ja, Jofre. Suze su se pojavile u oima moga supruga. Lice
mu se iskrivilo zbog iznenadne alosti. Drei pehar pojavila sam se iza njega.
Aleksandar je trepnuo i smesta me prepoznao uprkos maski koja je prekrivala
gornji deo moga lica.
Sancha? Glas mu je bio slab, piskav, ali je sadrao tragove dobrog
raspoloenja. inilo se da je zadovoljan to me vidi. Sancha, dola si u posetu...
Zar je ve vreme za karneval? Kao da je zaboravio na ubistvo moga brata ili na
moje zarobljenitvo. Obraao mi se kao to je govorio sa Lukrecijom, traei
ensku utehu.
Sancha, gde je Huan?
Stala sam ispred svog supruga. Spava, Vaa svetosti. A i vi bi trebalo da
spavate. Evo, ovo e pomoi.
Prinela sam pehar njegovim usnama. Otpio je, kaljui u poetku, ali se
onda pribrao i uspeo da popije nekoliko gutljaja. Dok sam sklanjala pehar,
iskrivio je lice. Gorko je.
Najdelotvorniji lekovi su uvek gorki., odgovorila sam. A sada se
odmorite, Vaa svetosti.
Reci Jofreu da prestane sa tim plakanjem, rekao je mrzovoljno, zatim
uzdahnuo i zaklopio zatamnjene kapke. Dlanom sam pomilovala njegovu staru
bradu. Koa je bila mekana, tanka kao papir. I ja sam uzdahnula, a sa
uzdahom je doao i prodoran bol u mojim grudima, kao da je neko izvukao ma.
Tada sam znala da nemam nita vie da postignem: kanterela i ja smo
ispunile svoj cilj.
Uinjeno je, proaputala sam Jofreu. Bez njega Cesare nema mo.
Moemo da poemo.
Ali Jofre je uzeo ruku uspavanog pape i rekao: Ostau sa njim.
Umesto odgovora poljubila sam ga u glavu i ostavila ga tamo. Nameravala
sam da se smesta vratim u zamak Sant Angelo... ali zaudo, moja stopala

pratila su poznatu stazu, uz stepenice, put kojim sam tajno ila, nou, pre toliko
mnogo godina; prema Cesareovim odajama. Vrata obeju odaja, i unutranje i
spoljanje, bila su otvorena. Drala sam lepezu blizu lica. Oekivala sam da se
tamo susretnem sa don Mikeletom Korelom i pripremila sam izgovor da sam
kurtizana, Cezareova prijateljica, toliko zaljubljena u njega da sam morala
lino da doem i uverim se da e mu biti bolje.
Ali odaja je bila prazna, izuzev oveka u postelji. Korela je, kako se i
oekivalo, napustio svog gospodara. Cesare je bio nag i stenjao je. Njegove
dugake noge i gornji deo tela trzali su se zbog bolesti. Stopala su mu bila
tamno-ruiasta i potpuno oteena, dva puta vea nego inae. Samo jedna svea
gorela je na oblinjem stolu, ali ak mu je i ta slaba svetlost smetala. mirkao
je i okretao glavu u mukama.
Tiho sam ula i stala pored kreveta, ne znajui zbog ega sam dola.
Nikada nisam videla toliko bespomonog oveka ili toliko naputenog. Neki
sluga ili Korela, oito je iskoristio njegovo stanje i priliku, jer su nedostajale
tapiserije, krzneni tepisi i zlatni svenjaci. U stvari, sve to je bilo vredno,
odneto je.
Ostale su samo pozlaene tavanice i freske. Ipak nisam oseala saaljenje...
samo zapanjenost to sam ikada volela toliko ozloglaenog oveka, zauenost
to sam bila toliko obmanuta.
Napokon je na mene pao pogled njegovih izmuenih, crnim osenenih oiju
na jezivo bledom licu, uokvirenom tamnom kosom koja je visila vlana i
zamrena. Pokuavao je da se pokrije, da povrati neto dostojanstva uprkos
svojoj slabosti. Trudio se da podigne glavu i nije uspeo. Razumela sam zbog
ega ne treba da ga ubijem: vea muka za njega bi bilo da preivi, ostavljen bez
moi. Bez podrke papske vlasti, niko mu nee biti odan. Zbog svoje okrutnosti,
zbog izdajstva sopstvenih ljudi, presudio je sam sebi, skoro isto kao Kralj
Alfonso II koji se njihao sa ogromnog gvozdenog lustera na Siciliji.
Ko si ti?, upitao je hrapavim glasom.
Odgovorila sam ne pomerajui lepezu, dok mi je glas bio priguen. Svreno
je sa tobom, rekla sam mu. Tvoj otac je mrtav.
Zastenjao je, ne od alosti ve od iste neugodnosti.
Ko je to?, ponovo je zahtevao da zna. Ko govori?
Spustila sam lepezu i kapuljau i podigla masku kako bi potpuno otkrila
svoje lice. Pokazala sam mu kraljevsku oholost istovetnu oholosti mog oca
tokom njegovog krunisanja. Bez onih koji su ga podravali, bio je obina
kukavica koja cvili.
Zovi me Pravda, rekla sam.

XXXVIII

Leto 1503.
Hitro sam trcala niz stepenice i vratila se do Jofrea. On je sedeo, ramena
oputenih zbog alosti i krivice, pored nepominog papinog tela. Pogledala sam
Aleksandra: oi su mu sada bilo poluotvorene, ukoene i bez pogleda, uperene
prema nekoj udaljenoj taki izvan zidova. Usne mu je silom otvorio oteeni
crno-ljubiasti jezik. Njegove veoma iroke grudi konano su se umirile, vie se
nisu pomerale.
Osim nas, u prostoriji je bilo jo nekoliko slugu, mukaraca i ena koji su
brzo trpali u vree predivne tapiserije od zlatnog konca. Ostali e im se, znala
sam to, uskoro pridruiti; i Aleksandrove odaje e biti ogoljene kao i Cesareove.
Ipak, ni moj suprug ni ja nismo nita uinili da bismo ih zaustavili.
Uzela sam Jofrea za ruku. Bila je mlitava. Nije mi uzvratio stisak i pustila
sam da mu prsti iskliznu iz mojih. Govorio je glasom lienim oseanja, pogled
mu je bio uperen u telo oveka koji ga je toliko mnogo godina posedovao kao
sina. Gaspare je otiao da javi kardinalima i da obavi sve pripreme. Neko e
doi da ga opere, a onda e ga odneti da ga sahrane.
Neko vreme sam tiho stajala, a zatim sam neno rekla: Odlazim kui.
Preutno je prihvatio moje rei i okrenuo lice. Iz njegovog pokreta shvatila
sam da je odluio da se vrati u Squillace. Od tog trenutka pa nadalje, iveemo
odvojeno. Nije bio dovoljno snaan da bude sa onom koja je sipala dovoljnu
koliinu otrova na usne njegovog oca, nedovoljno jak da ivi sa krivicom koju
smo delili.
Sagla sam se, spustila nean poljubac na njegovu glavu i napustila ga
zauvek.
Kad sam stigla po drugi put do kapija Vatikana, veina straara je otila.
Onih nekoliko koji su ostali, pustili su me da proem ne dovikujui mi
podrugljivo. udno su zautali kada su me ugledali, kao da su oseali moju mo.
Prola sam kroz kapije prema kaldrmisanom Trgu svetog Petra, bez straha
od tame, iako sam bila nenaoruana ena. Dua mi je bila laka, kao Rim,
Romanja, Marke, konano osloboeni od prokletstva Borgia.
Duh moga brata je bio osveen, mogao je najzad da poiva u miru. Da
ironija bude jo vea, Cesare mi je konano pruio one stvari koje je obeao u
ljubavnom zanosu: moj rodni grad i dete.

U daljini, na drugoj strani Tibra, stajao je zamak Sant Angelo, sa

arhanelom Mihailom koji je irio krila iznad kamene tamnice. Nekoliko
siunih prozora koji su pripadali Cezareovim ludim enama, bili su uto
obasjani. Nasmeila sam se, znajui da me tamo ekaju Rodrigo i dona
Esmeralda.
Iza mene, iz bazilike svetog Petra zaula se alosna zvonjava.
Zakoraila sam na most i prela tamnu reku. Ovoga puta oseala sam samo
miris mora. Srce mi je ve bilo u Napulju, gde sunce sija iznad iste plave vode
zaliva.

POGOVOR
Pojedinosti o izloenom telu i sahrani pape Aleksandra VI naroito su
jezivi. Posle njegove smrti, telo mu je bilo oprano, obueno i prema obiaju
izloeno u crkvi svetog Petra kako bi vernici mogli da ga obiu.
Ali dok je leao tamo, papino telo je udovino pocrnelo i oteklo, postavi
toliko strano da su morali da ga prekriju. Ljudi su poeli da govore kako je
Aleksandar bio obuzet avolom ili da je u najmanju ruku prodao duu zarad
privremene moi. Praeno manjom grupom ljudi, telo je bilo brzo odneto i
sahranjeno u kapeli Santa Marija dela Febri, gde je pre samo nekoliko godina
bio odnet Alfonso od Aragona.
Pokop je, u stvarnosti, bio uasan. Aleksandrov le je bio toliko oteen da
nije mogao da stane u koveg i bukvalno su ga lopatama ugurali unutra. Jedan
veliki kamen bio je postavljen iznad groba kako bi poklopac ostao na mestu.
Iako se vremenom oporavio, Cesarea su potpuno napustili svi oni koji su ga
ranije podravali. Izdajica, don Mikeleto Korela, napao je vatikanskog
blagajnika noem i pobegao je sa veinom papskog novca. Kralj Luj je smesta
napustio Cesarea. Bez prijatelja, sa bezbrojnim neprijateljima u Italiji i bez
podrke Francuske, Cesarea je uhapsio panski kralj Ferdinand. panskog
monarha je godinama na to nagovarala Huanova ena, koja je javno optuila
Cesarea za ubistvo njenog mua. Meutim, Cesare je na kraju uspeo da
pobegne i vreme je provodio borei se u sitnim arkama.
to se tie Sanche, uspela je da se vrati u Napulj sa svojim bratancem
Rodrigom, dok je Jofre otiao da vlada u Squillace.
Zanimljivo je bilo to da je Cesare doveo rimskog infanta Giovannija,
njegovog i Lukrecijinog vanbranog sina, kod Sanche 1503. godine traei da
ona odgaja deaka. Neki bi samo zakljuili da je jo gajio oseanja prema njoj i
da ju je potovao. Ona je usliila njegovu molbu i brinula je o dvojici deaka,
okruena preivelim enskim lanovima njene porodice. Naalost, ubrzo nakon
toga je umrla od nepoznate bolesti. Istoriari se ne slau oko godine neki belee
da je to bilo 1504, drugi 1506.
Zanimljivo, i Cesare je umro nedugo zatim: 1507, u Vijaniju, u Italiji, dok je
sluio kao plaeni vojnik, kada je nerazumno odjahao daleko ispred svojih
vojnika i kada su ga odmah okruili neprijatelji i ubili.
Mnogi smatraju da je njegova smrt bila samoubistvo.
Lukrecija je ostala u Ferari i Alfonsu d'Estesu rodila je etvoro dece. Pred
kraj ivota postala je veoma religiozna i poela je da nosi koulje od kostreti
ispod svojih raskonih haljina. Godine 1518. pridruila se Treem redu svetog
Franje Asikog. Umrla je 1519. nakon to je rodila devojicu koja nije dugo
ostala u ivotu.
Jofre se vratio u Squillace. Posle Sanchine smrti, oenio je Mariju de Milu i
imao mnogo naslednika. iveo je na svom imanju do smrti 1517. godine.
Istoriari su se vekovima dvoumili oko toga ko je zapravo otrovao
Aleksandra VI i njegovog najstarijeg sina. Tajna nikada nije razreena.

Sancha od Aragona i Borgie su pravi biser istorije. Evo nekoliko

zabeleenih injenica koje su iskoriene u ovom romanu: ludilo kralja
Ferrantea I i Alfonsa II Napuljskog; Ferranteov muzej mumificiranih
neprijatelja (da, razgovarao je sa njima); Alfonso II prisustvovao je prvoj
branoj noi svoje keri sa Jofreom Borgiom; Alfonso II je pobegao iz Napulja sa
kraljevskim blagom; Savonorolino proroanstvo da je papa Aleksandar VI bio
antihrist; papino razvratno ponaanje prema enama, ukljuujui i to to je
voleo da ubacuje okoladu u enske steznike, kao i njegova zaljubljenost u
maloletnu ljubavnicu Giuliju;
Lukrecijina vanbrana trudnoa i njen incestuozni odnos sa ocem i bratom;
Borgie su ubile na desetine kardinala i plemia; reka Tibar bukvalno je bila
ispunjena stotinama tela tokom perioda strahovlade
Borgia; veanje gosta kardinala Askanija Sforze; Cesareovo ubistvo
Huana, njegovog roenog brata, vojvode od Gandija; Cezareova silovanja i
nasilniko ponaanje tokom ratova; ubistvo Alfonsa od Aragona od strane don
Mikeleta Korele u Dvorani proroica; Sanchino hapenje i kasnija luaka
propoved sa tornja zamka Sant Angelo. Namerno sam propustila da spomenem
mnogobrojna druga ubistva koja bi bila suvina itaocu.

KRAJ