Dragi itaoe Dragi itaoe Dragi itaoe Dragi itaoe, ova e te knjiga , ova e te knjiga , ova e te knjiga , ova

ova e te knjiga
kao arobni kao arobni kao arobni kao arobni ilim, odvesti u udesni ilim, odvesti u udesni ilim, odvesti u udesni ilim, odvesti u udesni
svet najlepih pria i bajki svet najlepih pria i bajki svet najlepih pria i bajki svet najlepih pria i bajki Levanta Levanta Levanta Levanta









Za izdavaa: Nataa Jankeli
Prevod s Bonjakog: Zoran Bukur
Likovna i tehnika obrada: Predrag Milovanovi


PRIA O CARU AHRIJARU I NJEGOVOM PRIA O CARU AHRIJARU I NJEGOVOM PRIA O CARU AHRIJARU I NJEGOVOM PRIA O CARU AHRIJARU I NJEGOVOM
BRATU AHZAMANU BRATU AHZAMANU BRATU AHZAMANU BRATU AHZAMANU

Pria se da je u stara vremena, Alah svemoni i plemeniti to najbolje
zna, na otocima Indije i Kine vladao car iz dinastije Sasanida, koji je imao
veliku vojsku, pomonike, sluge i svitu, dva sina, jednog odraslog, a drugog
jo mladog, i da su obojica bili vitezovi i junaci, ali je stariji ipak nadmaivao
mlaeg u junatvu. On je nasledio oca i vladao zemljom i podanicima,
pravedno i mudro. Narod ga je voleo, a stanovnici njegovog carstva nazivali
su ga ahrijar. Njegov brat, kome je bilo ime ahzaman, vladao je
Samarkandom. Obojica su vladali svojim zemljama mudro i pravedno punih
dvadeset godina u zadovoljstvu i srei. I to je trajalo sve dok stariji car ne
zaele da vidi svog mlaeg brata, pa naredi veziru da ode do njega i da ga
dovede. Vezir pokorno poslua i krenu na put. I putovao je sve dok ne stie
sreno do cara ahzamana. Urui mu pozdrav i saopti bratovu elju da ga
vidi. ahzaman rado pristade i spremi se na put da ispuni bratovu elju.
Naredi da se pripreme atori, deve, mazge, sluge i svita i sve ono to mu je
bilo potrebno, postavi vezira da vlada zemljom dok je odsutan, i uputi se u
zemlju svoga brata.
Ali u pono, seti se da je neto zaboravio u dvorcu, pa se vrati i zatee
svoju enu kako lei u zagrljaju jednog crnog roba. Kad vide tog roba sa
svojom enom, ahzamanu se smrai pred oima i on ree u sebi:
- Ako se to desilo dok ja nisam jo ni iziao iz grada, kako li e se ta
prokletnica ponaati kad odem bratu na due vrijeme?
I on isuka ma i pogubi oboje, pa se vrati sviti i naredi da krenu dalje,
putujui sve dok ne stigoe do grada u kome je iveo njegov brat.
Stariji brat se veoma obradovao njegovom dolasku. Iziao mu je u susret
i zaeleo mu dobrodolicu. Grad je bio sav iskien u njegovu ast, a oni su
dugo sedeli zajedno veselo razgovarajui. Ali car ahzaman se odjednom seti
ta se desilo s njegovom enom, veoma se rastui, lice mu poblede, a telo
klonu. Kad ga takvog vide brat, pomisli da je to zbog rastanka sa zemljom i
carstvom, pa ga ostavi na miru, nita ga ne zapitkujui. Jednog dana ipak mu
se obrati ovim reima:


4
- O, brate, vidim da ti je telo klonulo i da si pobledeo u licu!
Ovaj mu odgovori:
- Brate moj, duboko u sebi nosim ranu.
Ali ne ispria nita to je doiveo sa enom. Brat mu predloi da pou
zajedno u lov ne bi li ga oraspoloio. ahzaman to odbi i njegov brat ode sam
u lov.
U carskom dvoru prozori su bili okrenuti prema vrtu i ahzaman
pogleda kroz prozor i odjednom ugleda kako se kapije dvora otvaraju i otud
izlazi dvadeset robinja i dvadeset robova, a zajedno s njima i ena njegovog
brata, izuzetne lepote i privlanosti. Oni stigoe do fontane, svukoe odela i
svi zajedno sedoe.
U tom asu careva ena povika:
- O, Masude!
I crni rob joj prie, zagrli je, a i ona njega, a onda lee s njom. To uinie i
ostali robovi s robinjama. Ljubili su se i grlili, milovali sve do sumraka. Kad je
to vidio carev brat, ree u sebi:
- Tako mi Alaha, moja je nesrea manja od ove. I njegova tuga i
ljubomora odjednom iezoe i on navali na jelo i pie.
Uto se vrati njegov brat iz lova. Oni se pozdravie i car ahrijar pogleda
svoga brata, cara ahzamana, i vide da mu se povratila boja u licu, da je
ponovo poeo jesti i piti. On se zaudi i ree mu:
- O, brate, video sam te bledog, a sada ti se povratila rumen u licu.
Ispriaj mi ta se desilo!
- Ispriau ti zato sam bio bled, ali mi dopusti da ti ne priam o tome
zato mi se povratila rumen.
- Ispriaj mi prvo zato si se bio promenio i oslabio, a ja u te sluati.
- O, moj brate - poe da kazuje ahzamah - kad si mi poslao vezira s
porukom da te posetim, ja se spremim na put i ve sam izlazio iz grada kad
se setih da mi je u dvoru ostalo zrno bisera koje sam tebi bio namenio. Vratih
se i zatekoh svoju enu kako lei s crnim robom u mom krevetu i ja ih oboje
pogubili. Dooh tebi, razmiljajui sve vrijeme o tome. Eto zato sam se bio
promenio i oslabio. A zato mi se povratila rumen, o tome me, molim te, ne
pitaj.
Kad u rijei svoga brata, ahrijar povika:
- Tako ti Alaha, ispriaj mi zato ti se povratila rumen!
ahzaman mu tada ispria sve to je video, a brat mu ree:
- eleo bih da vidim sve to svojim oima.


5
ahzaman ga ovako posavetova:
- Pretvaraj se da ide u lov, a sakrij se kod mene, i sve e videti i uveriti
se svojim oima.
Car odmah naredi da se razglasi da ide u lov. I vojska sa atorima izae
iz grada, i car takoe izae, ali sede pod ator i ree slugama da mu niko ne
ulazi unutra. Zatim se prerui i kriom doe do dvora gde mu je bio brat.
Sedeo je neko vreme kraj prozora koji je gledao na vrt, kad odjednom spazi
robinje i s njima njihovu gospodaricu kako se pojavie skupa s robivima, i sve
se zbi onako kako mu je brat ispriao.
Kad car ahrijar to vide, izbezumi se i ree bratu ahzamanu:
- Ustani, odmah emo krenuti u svijet. Ne treba nam nikakvo bogatstvo i
carstvo sve dok ne otkrijemo je li se tako to desilo i nekom drugom. Inae
nam je bolje smrt nego ivot.
Njegov brat pristade i oni izioe iz dvora na tajna vrata. Putovali su
danima i noima, sve dok ne stigoe do jednog drveta to je raslo usred neke
poljane, gde je bio izvor vode pored morske obale. Napie se vode sa izvora i
sedoe da se odmore.
Posle jednog sata more se odjednom uzburka, iz njega se podie crn stub
sve do neba i taj stub se ustremi na poljanu gde su sedeli. Oni se uplaie i
popee na drvo koje je bilo veoma visoko, oekujui ta e dalje biti.
Odjednom ugledae ogromnog duha sa kovegom na glavi. On izie na
obalu, prie drvetu na kome su oni bili, sede pod njega i otvori koveg iz
koga izvadi krinju, otvori je, a iz nje izae jedna prekrasna mlada ena, kao
blistavo sunce. Kad je duh ugleda, ree joj:
- O, vladarice svih ena koje nisu robinje, o ti koju sam ukrao na
svadbenu no, elim da malo odspavam.
I duh stavi tad svoju glavu na njena kolena i zaspa, a ona podie glavu
prema drvetu i ugleda dvojicu careva na njemu. Tad spusti glavu duha sa
svojih kolena na zemlju, stade pod drvo i dade znak carevima da siu i da se
ne boje duha. Oni joj rekoe:
- Tako ti Alaha, zatiti nas od njega!
- Tako mi Alaha, ako ne siete, probudiu duha i on e vas ubiti na
najsvirepiji nain - odgovori ona.
Njih dvojica se preplaie i spustie s drveta, a ona stade pred njih i ree:
- Ljubite me i grlite me to jae, inae u probuditi duha!
Od straha car ahrijar ree svom bratu ahzamanu:
- O, brate, uini to to ti nareuje!


6
Ali on odgovori:
- Neu uiniti pre nego to ti to ne uini!
I oni se poee utke nagaati oko toga ko e joj prvi prii, ali ona
uzviknu:
- Kako vidim, namigujete jedan drugom, ali ako mi ne priete i ne
uinite ta sam vam rekla, probudiu duha!
Iz straha od duha, uinie to im je naredila, i kad svrie, ona im ree:
- Priberite se! - Pa izvadi iz depa vreicu, a iz nje ogrlicu od pet stotina
sedamdeset prstenova, pa ih upita:
- Znate li ta je ovo?
- Ne znamo - odgovorie oni, a ona im tada ree:
- Vlasnici ovih prstenova ljubili su me na samim rogovima ovoga avola.
Dajte mi i vi po jedan prsten!
I braa dadoe eni svoja dva prstena s ruku, a ona im ree:
- Ovaj avo me oteo na moju svadbenu no i stavio me u krinju, a
krinju stavio u koveg, a na koveg je stavio sedam sjajnih katanaca i spustio
me na dno uzburkanog mora koje se bori sa valovima, ali nije znao da enu,
ako neto zaeli, ne moe niko spreiti u tome.
Kad ue te njene rei, oba cara se naoe u udu i rekoe jedan
drugome:
- Eto, ovom duhu desilo se neto gore nego nama!
I odmah odoe od nje i uputie se prema gradu cara ahrijara, dooe
pred dvorac, i uoe, a car ahrijar odmah odsee glave svojoj eni, robovima
i robinjama.
Od tada je ahrijar uzimao svake noi po jednu nevinu djevojku, a ujutro
je ubijao. To potraja tako tri godine.
Ljudi se preplaie i izbegoe sa svojim kerima, i u gradu ne osta
nijedna devojka.
Car onda naredi svom veziru da mu po obiaju dovede neku devojku.
Vezir izae i stade traiti i ne nae nijednu devojku, pa se vrati kui ljut i
potiten, strahujui od cara.
Vezir je imao dve keri, obe veoma lepe i draesne. Starija se zvala
eherzada, a mlaa Dun'jazada. Starija je ve itala knjige, letopise i ivote
starih careva i predanja o drevnim narodima. Pria se da je sakupila hiljade
knjiga iz istorije u kojima se govori o starim narodima, kraljevima i
pesnicima.
Ona ree ocu:

- Vidim da si zabrinut i tuan. Posluaj kako jedna pesma kae:
Reci onom koga brige more
da bol vjeno ne traje
ko i veselje to brzo proe
tako i brige brzo prolaze.
Kad vezir u re svoje keri, ispria joj sve od poetka do kraja to se
desilo njemu i caru, a eherzada uzviknu:
- Tako ti Alaha, oe, udaj me za tog cara, a ja u, ili ostati u ivotu, ili u
iskupiti sve muslimanske devojke i izbaviti ih od cara.
- Tako ti Alaha - odgovori joj otac - ne izlai se nikad opasnosti!
Ona mu na to odgovori:
- Tako mora biti!
- Ali ja se bojim za tebe, bojim se da ti se ne desi ono to se desilo
magarcu i biku.
- A ta im se to desilo? - upita eherzada.



PRIA O MAGARCU I BIKU PRIA O MAGARCU I BIKU PRIA O MAGARCU I BIKU PRIA O MAGARCU I BIKU
- Znaj, keri - poe vezir - da je jedan trgovac imao veliko bogatstvo i
mnogu stoku i da je imao enu i decu, a da ga je uzvieni Alah obdario
znanjem govora ivotinja i ptica. Taj trgovac ivljae u selu i izmeu ostalog
imao je jednog magarca i bika. Jednog dana doe bik u magarevu talu i
vide da je tala dobro pometena i oprana i da mu je u koritu istucan jeam, a
on sam lei i odmara se na slami. Njihov gospodar ga je samo ponekad jahao,
kad bi mu zatrebalo, i odmah ga vraao.
- Blago tebi, ja sam umoran, a ti se odmara jedui jeam - ree bik
magarcu. - Tebe slue i samo ponekad te gospodar jae, a ja moram stalno da
orem i okreem mlinski kamen.
Magarac mu odgovori:
- Kad izae u polje i kad ti stave jaram oko vrata, ti lezi i ne dii se, ak i
ako te budu tukli, pa i ako se digne, opet odmah lezi. Kad te dovedu nazad i
dadnu ti bob, ti ga nemoj jesti, kao da si bolestan odbijaj hranu i pie, dan ili
dva, pa ak i tri, i tako e se odmoriti od rada.
Trgovac je uo itav njihov razgovor i kad obanin donese biku veernji
obrok, on pojede sasvim malo, a ujutro, kad doe obanin da ga potera na
oranje, nae ga bolesnog. Kad obanin to ispria trgovcu, ovaj mu ree:


8
- Uzmi magarca i ori s njim itav dan umesto s bikom.
ovjek ode i uze magarca i orao je s njim itav dan. A kad se magarac
pred kraj dana vrati, bik mu se zahvali na tome to je radio umesto njega tako
da je on mogao da se odmori. Magarac mu na to nita ne odgovori veoma se
kajui to ga je onako savetovao. I sutradan doe obanin i uze magarca.
Orao je s njim itav dan. Magarac se vrati ranjenog vrata, sav iznemogao. Kad
mu se bik opet zahvali i pohvali ga, magarac mu odgovori:
- Leao sam opruen odmarajui se, ali mi je brbljivost nakodila. Znaj
da sam ti ja iskren prijatelj i zato poveruj ono to u ti rei. uo sam kad je
na gazda rekao: Ako bik smesta ne ustane, dau ga mesaru da ga zakolje i
da mu isee kou na komade. Ja sam se pobojao za tebe i zato te
upozoravam.
Kad bik u magareve rei, zahvali mu se i ree:
- Sutra u poi na njivu! - pa pojede svu krmu, ak i jasle oliza.
Gospodar je uo njihov razgovor, pa kad svanu, doe sa svojom enom
pred talu, a malo zatim doe obanin, uze bika, izvede ga, a kad bik ugleda
svoga gospodara, podie rep, pusti vetar i poe skakati, a trgovac se poe
previjati od smijeha.
- Zato se tako smije? - upita ga ena.
- Zbog onoga to sam video i uo, ali ti ne mogu rei jer bih odmah umro
- odgovori joj on.
- Mora mi ispriati zbog ega se smeje, pa makar i umro - ree mu
ena, a on joj odgovori:
- Ne mogu ti odati tajnu, jer se bojim smrti.
ena mu tad ree:
- Ti se zacelo smeje meni.
I toliko ga je napadala i dosaivala mu, sve dok se on nije pokorio i sav
van sebe pozvao svoju decu, poslao po suce i svedoke, elei napisati
oporuku, i onda rei eni tajnu pa umreti. A on je veoma voleo svoju enu jer
je bila erka njegovog ujaka i majka njegove dece, a s njom je ve bio proiveo
sto dvadeset godina ivota. Potom trgovac naredi jo da mu dovedu svu
rodbinu i sve susede da bi im ispriao ta je bilo i onda umro. Tad svi poee
zaklinjati Alahom njegovu enu da se mani svoje namere jer e joj umreti
mu i otac njene dece, ali ena uzviknu:
- Neu odustati od toga sve dok ne saznam tajnu, pa makar on i umro.
Tad svi zautae, a trgovac ustade i izae da uzme abdest i obavi
molitvu i onda da se vrati i ispria svoju tajnu pa da umre.

A trgovac je imao i jednog petla sa pedeset kokoiju i jednog psa.
Odjednom u kako pas zove petla i kako mu prebacuje:
- Ti si radostan, a na gospodar mora da umre.
- Kako to? - upita petao.
I pas mu sve ispria, a petao povika:
- Tako mi Alaha, na gospodar je male pameti! Ja, eto, imam pedeset
ena, s jednom se mirim, s drugom se svaam, a gazda ima samo jednu enu
i ne zna kako da izae s njom na kraj. Treba samo da uzme prutove od duda,
da ue u izbu i da je tue sve dok ne umre ili se ne zarekne da ga vie nikad
nee ni o emu pitati.
Kad u tu re, trgovac doe pameti i ode da istue enu. Uao je u sobu,
poto je nabrao dudove prutove i sakrio ih u izbu, a onda doveo enu i rekao
joj:
- Hodi ovamo, rei u ti sve i umreti, ali da nas niko ne vidi!
Ona ue s njim u izbu, a on zatvori vrata i osu po njoj udarcima, sve dok
joj se ne zanesvesti i dok ne povika:
- Kajem se!
Zatim mu pokajniki poljubi ruke i noge i oni izioe, a svi okupljeni se
obradovae.
Trgovac i ena proivee sreno sve do smrti.

Kad vezirova ki u rei svoga oca, ree mu:
- Mora biti ono to sam naumila!
I tada je vezir spremi da je odvede caru ahrijaru. eherzada ree svojoj
mlaoj sestri:
- Kad odem caru, obrati u mu se i zatraiti da poalju po tebe, a kad
doe i vidi da je car udovoljio svojoj elji sa mnom, reci mi ovako: O,
sestro, priaj mi neku neobinu priu da bi nam bre prola no, a ja u ti tad
ispriati priu koja e nas spasiti ako Alah dadne.
Tada je njen otac, vezir, odvede caru, a car, ugledavi ga, veoma se
obradova pa mu ree:
- Jesi li mi doveo ono to mi treba?
Da, odgovori vezir.
I kad car htede da uzme eherzadu, ona zaplaka.
- ta ti je ? - upita car. Ona mu odgovori:
- O, care, ja imam mlau sestru i voleia bih da se s njom oprostim.
Car tada posla po Dun'jazadu. Ona doe sestri, zagrli je, sede kraj njene


10
postelje, a car uradi ono to je naumio sa eherzadom. Onda svi zajedno
sedoe da priaju. Dun'jazada ree eherzai:
- O, sestro, ispriaj nam neku priu, ne bi li nam to pre istekli besani
asovi ove noi!
- Drage volje - odgovori eherzaa - samo ako mi car to dozvoli.
Poto je i cara morila nesanica, on se obradova da uje priu i dopusti joj
da pripovijeda.
I eherzada je tako priala caru iz noi u no udesne prie, zaustavljajui se na
najzanimlivijim mestima i car je, da bi uo priu do kraja, odgaao njeno pogubljenje
do sledeeg jutra. Tako je eherzada priala caru bajke ravno hiljadu i jednu no.
Posle hiljadu i jedne noi, ona je cara umilostivila, zadobila njegovu ljubav i on joj je
poklonio ivot. eherzada je postala careva ena, a ceo narod je slavio njenu ljepotu i
mudrost. Car je naredio da se zapisu sve eherzadine prie i tako sauvaju od
zaborava.
























PRIA PRIA PRIA PRIA O OO O TRGOVCU TRGOVCU TRGOVCU TRGOVCU I II I DUH DUH DUH DUHU UU U

O, sreni vladaru, pria se da je nekad iveo jedan veoma bogat trgovac
koji je imao mnogo robe i dunika u raznim zemljama. Jednog dana on
uzjaha svog konja i poe u potragu za dugovima. Poto je vruina bila
nesnosna, sede pod jedno drvo, zavue ruku u bisage i izvue iz njih kriku
hleba i urme pa poe jesti. Kad pojede urmu, baci kopicu na zemlju. U tom
asu pred njega stade ogroman duh s isukanim maem u rukama i zamahnu
njime na trgovca.
- Ustaj - povika - da te ubijem kao to si ti ubio moje dete!
Trgovac ga zapita:
- Kako sam ti ja ubio dete?
Kad si pojeo urmu, bacio si kopicu dole. Kopica je pogodila u grudi
mog sina, probola ga, i on je od tog odmah umro.
Tad ree trgovac duhu:
- O, due, znam da sam postupio protiv vere, ali ja imam veliko
bogatstvo, decu i enu i obaveze prema njima. Pusti me da odem kui i dam
svakom ono to mu pripada. Zatim u se vratiti ovde. Obeavam ti i kunem ti
se da u se vratiti pa radi onda sa mnom to god hoe. Alah mi je svedok da
govorim istinu.
Duh mu poverava i pusti ga da ode. Trgovac se vrati u svoju zemlju da
razdeli imetak. Kad je ispriao eni i deci ta mu se desilo, svi su uglas
zaplakali. On uzme mrtvaki pokrov pod miku, oprosti se sa itavom
porodicom i susedima i poe i protiv svoje volje, ogluujui se na kuknjavu
za njim. Iao je sve dok ne stie do onog drveta. Tu sede i poe da eka duha.
Dok je tako sedeo, naie neki starac koji je sa sobom na lancu vodio srnu.
Starac pozdravi trgovca i upita ga zato tu sedi kad se tu sastaju duhovi.
Trgovac mu ispria ta mu se dogodilo s onim duhom i zato se vratio ovde.
Starac se silno zaudi i ree:
- Tako mi Alaha, ti si ovek vrste vere, a tvoja pria je veoma neobina.
Kad bi se napisala, bila bi pouka svakom ko hoe neto da naui.
Starac tad sede pored njega i zakle mu se da ga nee napustiti dok ne
vidi ta e se desiti s njim i s duhom. Trgovac je oseao veliki strah i bilo mu
je drago to je starac pored njega.

Odjednom se pred njima pojavi jo jedan starac koji je sa sobom vodio
dva crna psa. On ih pozdravi i upita ih zato tu sede kad je to mesto gde se
sastaju duhovi, a oni mu ispriae priu od poetka do kraja. Samo to im se i
drugi starac pridrui, naie trei starac vodei sa sobom arenu mazgu. On ih
pozdravi i upita zato tu sede. Odjednom se nasred pustinje podie vihor i
zakovitla silnu prainu i ukaza se onaj isti duh s isukanim maem. Iz oiju su
mu vrcale iskre. On im prie, zgrabi trgovca i ree mu:
- Dii se da te ubijem kao to si ti ubio moga sina!
Zaplaka trgovac, zaplakae i zakukae i ona tri starca skupa s njim. Prvo
se pribra starac koji je vodio srnu. On poljubi ruku duhu i ree mu:
- O, due, kruno kraljeva svih duhova! Ako ti ispriam priu o ovoj srni i
ako ti se uini udesnom, hoe li mi pokloniti treinu ivota ovog trgovca?
- Dobro, stare, ako mi ispria priu i ako mi se ona uini udesnom,
pokloniu ti treinu njegovog ivota - ree duh i starac poe da pria:

O, due, znaj da je ova srna bila nekada ena od krvi i mesa i da sam se ja
oenio njome jo dok je bila vrlo mlada i proiveo s njom tridesetak godina.
Nije mogla imati dece, pa sam uzeo jednu robinju koja mi je rodila sina, lepog
i zdravog. Kad je mom sinu bilo petnaest godina, morao sam poi na neki
dalek put. Za vreme mog odsustva, moja ena, ova srna, naui se
vradbinama i arolijama i pretvori mog sina u tele a moju robinju, njegovu
majku, u kravu, i oboje predade pastiru da ih uva sa ostalom stokom. Kad
sam se posle dugog vremena vratio i upitao za sina i njegovu majku, ena mi
ree da je robinja umrla, a da mi je sin pobegao, ali da ne zna kuda.
itavu godinu dana sam tugovao, srca prepunog jada, uplakanih oiju.
Onda doe praznik rtava i ja poruih pastiru da mi izabere jednu debelu
kravu. On dovede ba onu koju je moja ena, evo ova srna bila zaarala. Kako
sam zasukao rukave i uzeo no u ruke, spreman da ponem s klanjem, krava
poe tuno mukati i suze roniti. To me rastui i ja naredih svom pastiru da je
odvede i sam zakolje. On je zakla i odra, a na njoj nije bilo ni loja ni mesa,
samo kost i koa. Ja se veoma pokajah to smo je zaklali, dadoh je pastiru i
rekoh mu:
- Donesi mi jedno debelo tele! On mi dovede ono moje omaijano dete
pretvoreno u tele. Kad me tele ugleda, otkide se s uzice, prie mi i poe da se
umiljava, tuno mue i plae. Mene to silno dirnu i rekoh pastiru da mi
izabere neku drugu kravu, a tele odvede i dobro uva. Kad to vide moja ena,
ova srna, poe da me nagovara da ipak zakoljem tele jer je debelo. Obeah joj


13
da u ga zaklati druge godine, i tek tad ona dopusti da ga pastir odvede.
Sutradan, dok sam sedeo, doe mi pastir i ree:
- Gospodaru, ako ti kaem radosnu vest, hoe li me nagraditi?
- Hou - rekoh ja.
- O, trgove, ja imam kerku koja je nauila vradbine od jedne starice.
Kada sam jue doao kui s teletom koje si ti vratio, moja kerka se zagleda u
njega, pa onda poe da plae i da se smeje. Ja je upitah zato plae i smeje se,
a ona mi odgovori: Ovo tele je sin naeg gospodara. Omaijala ga je maeha, i
njega i njegovu majku. Zbog toga sam se nasmejala, a zaplakala sam zbog njegove
majke koju je zaklao njegov otac. Mene njene rei jako zaudie. Jedva sam
doekao zoru da doem tebi i da ti ovo ispriam.
Kad uh ovo, o due, pooh s njim njegovoj kui, pijan od radosti. Prie
mi pastirova kerka, a ja joj poljubih ruku. Prie mi i tele i poe da se
umiljava. Ja upitah devojku da li je istina ono to sam uo, a ona mi ree:
- Da, gospodaru, ovo je tvoj sin!
Ja joj tad rekoh:
- Ako ga oslobodi maije, pokloniu ti svu svoju stoku i imetak.
Ona se nasmei i ree:
- O, gospodaru, ja ne elim tvoj imetak i stoku. Oslobodiu ti sina maije
pod dva uslova. Prvi je da me vena, za njega, a drugi je da omaijam onu
koja je njega omaijala, da bih bila sigurna od njene osvete i pakosti.
Kad sam uo, o, due, rei pastirove kerke, rekoh joj:
- Pristajem na sve, a dau ti povrh toga, tebi i tvome ocu, kao nagradu
svoj imetak. to se tie moje ene, radi od nje ta ti je drago.
Tad ona uze jedan sud, napuni ga vodom, izgovori neke arobne rei, pa
zatim pokropi tele i ree:
- Ako te je Alah stvorio kao tele, ne menjaj se, ali ako si omaijan, vrati se
u svoj prvobitni lik!
Tele se odjednom strese i onda naglo pretvori u oveka. Ja se pribrah i
zamolih ga da mi ispria ta je uinila s njim i njegovom majkom moja ena i
on mi tad sve potanko ispria.
- Sine - rekoh mu - ipak si spaen i bie osveen.
Predadoh zatim svoju enu pastirovoj keri i ona je pretvori u ovu srnu.
- Eto, due, prolazio sam ovuda i video trgovca kako tu sedi. On mi je
ispriao ta mu se desilo i ja ostadoh da vidim ta e dalje biti.
Duh na to ree:
- Tvoja pria je veoma udna. Poklanjam ti treinu trgovevog ivota.


Tad progovori starac koji je vodio sa sobom dva crna psa:
- O, znaj, svemoni i hrabri kralju svih duhova, da su ova dva psa moja
roena braa. Kad nam je umro otac, ostalo nam je u naslee tri hiljade
dukata. Ja obnovili duan i poeh da trgujem, a moj stariji brat ode u svet i
vrati se za godinu dana bez igde iega. Ja ga tad upitah sta je uradio sa svojim
imetkom, a on mi plaui ispria da je ostao bez i jedne pare. Ja ga tad
odveoh u hamam, odenih ga u nove haljine, a onda odoh s njim u svoj
duan. Kad sam izraunao prihod od duana, uvideo sam da se udvostruio
za godinu dana. Ja se tome silno obradovah i dadoh polovinu dobiti starijem
bratu.
Neko vrijeme smo iveli u miru i slozi. Ali jednog dana moja braa
poelee da putuju i zatraie da i ja poem s njima, no ja ne pristadoh i
rekoh im.
- ta ste vi zaradili na putovanju pa da se i ja tome ponadam?
Njihovo navaljivanje je bilo uzaludno i mi smo ostali u naim duanima,
trgujui jo itavu godinu dana. Ali oni su i dalje bili uporni u elji za
putovanjem kao i ja u odbijanju, dok ne proe est godina i tek tada ja
pristadoh na put i rekoh im:
- U redu, pristajem, ali da prvo vidimo koliki nam je imetak.
I mi izbrojasmo i videsmo da imamo est hiljada zlatnika. Predloih da
pola od te sume zakopamo u zemlju, da ne bismo ostali bez iega kad se
vratimo, a da svaki od nas uzme po hiljadu dukata. Oni pristadoe na to i ja
uinih kako sam rekao. Onda pripremismo ta je bilo potrebno za put.
Iznajmismo jednu lau i krenusmo. Putovali smo itav mesec dana dok ne
stigosmo u neki grad. Tu smo iskrcali robu i prodali je tako dobro da smo na
svaki zlatnik zaradili jo deset. I kad smo ve eleli da krenemo dalje,
presretne nas na obali mora jedna robinja sva u ritama. Ona mi poljubi ruku i
ree:
- Gospodaru, ako ima samilosti u tebi, uini mi dobroinstvo, a ja u ti to
uzvratiti.
Ja joj rekoh:
- Uiniu ti dobroinstvo makar mi ti to i ne uzvratila.
Ona na to ree:
- Uzmi me za enu i odeni me, i ne plai se mojih rita. Budi prema meni
dobar i za to e biti nagraen.
Kad sam uo te njene rei, saalih se na nju, uzeh je za enu i povedoh na

lau. Zavoleo sam je iz sveg srca i nisam se odvajao od nje ni nou ni danju.
Radi nje sam zanemario brau i oni poee da mi zavide na srei. Polakomie
se na moje bogatstvo i dogovorie se tada da me ubiju i prisvoje sve to sam
imao. Jedne noi se priunjae meni i mojoj eni dok smo spavali i bacie nas
u more. Moja ena se odmah pretvori u duha i iznese me na jedno ostrvo i
tako me spasi. Kad je svanulo, ona mi ree:
- Ja sam tvoja ena, koja te je spasila od smrti. Znaj da sam dobar i
svemoan duh. Kad sam te videla, odmah sam te zavolela iz sveg srca. Prila
sam ti kao siromana devojka, a ti si me prihvatio i uzeo za enu. Zato sam ti
sad spasla ivot, ali tvoju brau moram da ubijem. Kad sam uo te njene rei,
ja se jako zaudih i zahvalih joj se to me spasla, ali je zamolih da ne ubija
moju brau i ispriah joj sve to sam sa njima doiveo od poetka do kraja.
Ona se na to jo vie rasrdi i htede odmah da ode, da im potopi lau i uniti
ih. Ja sam je zaklinjao da to ne uradi. Kazah joj jednu poslovicu koja veli:
Onaj ko ini zlo, dovoljno je kanjen svojim delom. Kakvi su da su, to su moja
braa.
Ali, ona ree da ih mora ubiti, iako sam je ja i dalje molio da to ne ini.
Ona me onda ponese visoko u vazduh i spusti na vrh moje kue. Ja sioh
i otkopah dukate koje sam bio zakopao. Poto sam se u gradu pozdravio sa
svojim prijateljima, kupio sam robu i ponovo otvorio duan. Uvee se vratih
kui i naoh ova dva psa privezana za kuu. im me ugledae, poee da
cvile i da se umiljavaju. Meni je sve ovo bilo nerazumljivo, ali se odnekud
stvori moja ena i ree mi:
- Ovo su tvoja braa, gospodaru. Ja sam ih pretvorila u pse, a oslobodiu
ih tek kad proe deset godina.
Sada je upravo prolo deset godina kako se to desilo, pa sam poao
svojoj eni da ih oslobodi. Prolazei ovuda zatekao sam trgovca i starca sa
srnom i poto sam saznao ta se dogodilo, odluio sam da ostanem dok ne
vidim ta e gospodar duhova s trgovcem uiniti. I eto, to je moja pria.
Duh ree:
- Zaista je tvoja pria neobina i zato ti poklanjam treinu ivota ovog
trgovca.
Tada ustade i trei starac s mazgom i ree:
- O, due, ja u ti ispriati priu udesniju od ove dve koje si uo, a ti mi
pokloni ostatak ivota ovog trgovca.
Duh pristade i starac poe priu:



16
O, vladaru svih duhova, ova mazga je bila moja ena. Jednog dana poao
sam na put na kome sam proveo itavu godinu dana. Jedne noi kad sam
stigao s puta kui, zatekao sam svoju enu u drutvu s nekim veticama kako
izvode arolije. im me ugleda, ena mi poe u susret s loncem punim vode.
Neto promrmlja nad loncem, pokropi me i ree:
- Izai iz ovog lika i pretvori se u psa.
Ja se odmah pretvorili u psa, a ona me istera iz kue. Izleteo sam na vrata
i trao sve dok nisam stigao do jedne kasapnice. Sakrio sam se pod tezgu i
poeo da gloem kosti. Gazda me nae, uze me i povede svojoj kui. Kad me
vide njegova kerka, pokri lice rukama i ree:
- Zato nam dovodi nepoznatog oveka u kuu?
Otac se zaudi njenim reima i ree:
- Pobogu, keri, gde je tu ovek?
Ona tad uze jedan sud s vodom, izgovori neke rei nad njim, pokropi
me i ree:
- Izii iz ovog lika i postani ono to si uvek bio.
Ja se pretvorili u svoj prvobitni lik, poljubih devojku u ruku i rekoh joj:
- elim da baci magije na moju enu, kao to ih je ona na mene bacila.
Devojka mi dade malo one vode i ree:
- Kad ti ena zaspi, pokropi je ovom vodom i nazovi je kojim hoe
imenom, ona e poprimiti lik koji ti bude eleo.
Ja odoh eni i zatekoh je kako spava, pokropih je vodom i rekoh:
- Izii iz ovog lika i postani mazga.
Ona se istog asa pretvori u mazgu, a to je ova mazga koju vidi pred
sobom, o, kruno svih duhova.
Zatim se starac okrenu mazgi i upita je da li je sve to istina, a ona
klimanjem glave to potvrdi. Ova pria raspoloi duha i on pokloni starcu
preostalu treinu trgovevog ivota.
Trgovac onda svima zahvali na dobroti, a oni mu estitae na spasenju,
oprostie se i svaki poe svojim putem.








PRIA O RIBARU I DUHU PRIA O RIBARU I DUHU PRIA O RIBARU I DUHU PRIA O RIBARU I DUHU

ula sam, o sreni care, da je nekada iveo jedan stari ribar koji je imao
enu i troje dece. Bio je siromaan, i imao obiaj da svakog dana baca rnreu
po etiri puta u more. Tako jednog dana u podne, na nekoj obali mora, ribar
zagazi u vodu i baci svoju mreu. Saekao je da mrea potone i odstoji u
vodi, pa onda poe da je skuplja. Odjednom oseti da je mrea veoma teka.
Kako nije imao snage da je izvue, izae na obalu, zaveza kraj mree za jedan
kolac, a zatim se svue i zaroni u more. Kad je najzad izvukao mreu, nae u
njoj uginulog magarca.
On se veoma rastui, izbaci magarca iz mree, zatim razmrsi mreu,
dobro je ocedi pa opet zagazi u more i baci je po drugi put. Saeka da mrea
potone, pa je onda povue.
Ovaj put mu se uini jo teom nego prvi put. Pomisli da je to zbog ribe,
zaveza jedan kraj mree za obalu i zaroni da je izvue. Muio se dugo dok je
nije izvukao, a kad je izvukao, naao je u njoj veliki zemljani up, pun peska i
mulja. Zaplakao je ribar od jada, ali je opet iscedio mreu, oistio je i bacio po
trei put. Priekao je isto kao i prvi put, a kad je izvukao, mrea je bila puna
polomljenog crepa, stakla i drugih otpadaka.
Ribar podie glavu prema nebu i ree:
- Tako mi Alaha, ja ne bacam svoju mreu vie od etiri puta, a ova tri
puta su bila uzaludna.
On pokua jo jednom i baci mreu u more, seeka da se smiri pa onda
potegnu. Ni ovaj put nije mogao da izvue, jer se mrea bila zaplela na dnu.
On opet skide odelo, zaroni u more, i dugo se muio da mreu oslobodi.
Najzad je izvue, otvori i nae u njoj jedan bakreni up, zapeaen olovom, u
kom je bio utisnut Solomonov peat. Ribar se tome veoma obradova i
pomisli.
- Prodau ovaj up na pazaru nekom kujundiji za deset zlatnika!
Zatim prodrma up i uini mu se teak pa ree:
- Moram ga otvoriti i videti ta je u njemu pa u ga onda prodati.
Iz torbe izvadi no, probui olovo, izvrnu up, izbui poklopac, zatim
protrese up, ali iz njega ne ispade nita ve pokulja dim koji poe da se iri

po nebu i zemlji. Ribar se nae u velikom udu. Kad je sav dim izaao iz
upa, poeo je da se skuplja i zgunjava dok se ne pretvori u ogromnog duha.
Glava mu je bila u oblacima, noge u praini.
Kad ribar ugleda ovog duha, zadrhta celim telom, zubi mu zacvokotae i
zamrai mu se pred oima. Duh mu prozbori:
- O, proroe Solomone, nemoj me ubiti, ja ti se vie nikad neu protiviti i
ogluiti o tvoja nareenja!
Ribar mu na to ree:
- O, due, zato pominje proroka Solomona kad je on umro pre hiljadu
osamsto godina, a mi ivimo u drugom vremenu. Kakva je tvoja povijest, ta
ti se desilo i kako si dospeo u ovaj up?
Kad u ribareve rei, duh uzviknu:
- Raduj se, o, ribare!
- A emu da se radujem? - upita ribar, a duh mu odgovori:
- Tome to u te usmrtiti sad odmah najgorom smru.
Ribar e na to:
- Ti za ovakvu vest, o gospodaru svih duhova, zasluuje kaznu. Zato ti
je potrebna moja smrt kad sam te oslobodio iz upa, izbavio sa dna mora i
izneo na obalu?
A duh mu odgovori:
- Izaberi kojom smru eli da umre!
Ribar mu odgovori:
- ta sam skrivio i zar time da me nagrauje?
- Posluaj moju priu, ribare - ree duh.
- Priaj, samo ukratko, jer mi je dua ve sila u pete!

I duh poe:
- Znaj da sam ja jedan od duhova otpadnika koji se nisu pokorili
Solomonu, sinu Davidovu. Ja sam Sahr. Solomon je poslao svoga vezira
Asafa, sina Baruhova, i on me silom poveo, poniavajui me, i doveo pred
Solomona. Kad me ovaj ugledao, ponudio mi je da primim veru i da
potpadnem pod njegovu vlast. Poto sam ja to odbio, on naredi da donesu
up i zatvori me u njega, udari olovni peat i utisnu na njemu najvee od svih
imena. Odnesoe me i bacie u more. Tamo provedoh stotinu godina i
zarekoh se: svakog ko me spasi, obogatiu za sva vremena. I proe stotinu
godina i niko me ne izbavi. Proe i druga stotina godina, a ja rekoh: svakome
ko me oslobodi, otkriu sva blaga na zemlji. Ali me niko ne oslobodi. I


19
prooe jo etiri stotine godina i ja rekoh: svakome ko me oslobodi, ispuniu
tri elje. Poto me ni tad niko ne oslobodi, ja se estoko razgnevih i pomislih:
svakog ko me oslobodi, istog asa u ubiti, a dau mu da izabere nain na koji
e umreti. i eto, ti si me oslobodio i ja ti nudim da izabere kako e umreti.
Kad u ove rijei, ribar povika:
- O uda boijeg! I ja ba sad naoh da te spaavam! Nemoj me ubiti, pa
e i tebe Alah spasiti! Ne unitavaj me, da i tebe Alah ne bi unitio!
Ali duh ree:
- Ti mora umreti! Izaberi samo kakvom smru.
Kad je ribar uvideo da je duh neumoljiv, on mu se obrati:
- Imaj milosti prema meni jer ja sam te oslobodio!
- Pa ja u te ubiti ba zato to si me oslobodio! - odgovori mu duh.
- O, vladaru svih duhova, zar sam ti uinio dobro da bi mi vratio zlim.
Ne lae poslovica kad kae:
Uinismo im dobro, uzvratie zlim tako mi ivota, to dela su bestidnih uini li
dobro nedostojnom nekom, uzvratie ti kao da hijenu primi pod krov!
Kad u ove rei, duh mu ree:
- Ne odugovlai, svakako mora umreti!
Ribar pomisli: Ovo je duh, a ja sam ovek. Alah mi je dao savren razum.
Smisliu kako da ga ubijem lukavstvom i umom, dok on to radi svojom podmuklou i
nevaljalstvom. Pa se onda obrati duhu:
- Moram li zbilja umreti?
- Mora - odgovori duh, a ribar mu tad ree:
- Tako ti najveeg imena urezanog u Solomonov peat, odgovori mi
iskreno na ovo to u te upitati.
- Dobro - ree duh, i zadrhta pri pomenu najvieg imena. - Pitaj, ali samo
kratko!
Ribar ree:
- Kako si ti mogao stati u ovaj up? Tu ti ne mogu stati ni ruke ni noge, a
kamoli ti itav!
- Zar mi ne vjeruje da sam bio u njemu? upita duh.
- Neu poverovati sve dok te ne vidim vlastitim oima u njemu -
odgovori ribar.
Duh se strese, pretvori se u dim koji se die uvis, pa se zatim skupi i
polako poe ulaziti u up dok sav ne ue u njega. Tad ribar naglo i hitro uze
olovni poklopac sa peatom i njime zatvori otvor na upu pa do viknu duhu:

- Izaberi smrt kojom e umrijeti! Baciu te u more, sagradiu ovde kuu
i upozoravau svakog ko ovuda proe da ne lovi ribu jer je tu duh koji e
svakog ko ga izbavi ubiti! Jedino e mu dati da izabere nain na koji e
umreti.
Kad je uo te rijei, duh je pokuao da izae, ali nije mogao, jer je bio
zatvoren Solomonovim peatom. On shvati da ga je ribar nadmudrio.
Ribar ponese up prema moru, a duh povika:
- Ne, nemoj me bacati!
- Hou - odgovori ribar.
- Ne, nemoj!
- Hou, hou - odgovarao je ribar.
Duh tada poe mekim glasom:
- ta hoe da uini sa mnom, o ribaru!
- Da te bacim u more. Kad si ve u njemu proveo hiljadu osamsto godina,
uiniu da u njemu ostane doveka. Nisam li ti govorio: potedi me pa e i ti
biti poteen, ne ubijaj me jer e i tebe Alah ubiti. Ali ti me nisi usliio i Alah
te baci meni u ruke i ja te prevarih.
- Otvori mi pa u te obasuti najveim dobroinstvima - ree duh.
Ali ribar povika:
- Lae, prokletnie, ja i ti smo kao onaj vezir cara Junana i mudrac
Rujan.
- A ko je taj vezir cara Junana i mudrac Rujan i kakva je pria o njima? -
upita duh.



PRIA O CARU JUNANU I MUDRACU RUJANU PRIA O CARU JUNANU I MUDRACU RUJANU PRIA O CARU JUNANU I MUDRACU RUJANU PRIA O CARU JUNANU I MUDRACU RUJANU
Znaj, due, da je u stara vremena i minule vekove u jednom persijskom
gradu, u zemlji Bizant iveo car po imenu Junan. Imao je veliko bogatstvo i
vojsku i bio okruen jakom straom. Ali je bolovao od neke teke kone
bolesti. Leili su ga mnogi lenici i mudraci, ali mu nisu pomogli. Car je pio
lekove i ajeve, mazao se raznim mastima, ali je sve bilo uzalud. Jednog dana
doe u grad cara Junana veliki mudrac po imenu Rujan. On je poznavao
mnoge grke, persijske, bizantijske, arapske i sirijske knjige, poznavao
medicinu, astronomiju, njihove zakone, dobrobiti i tete, a poznavao je i bilje i
trave, korisne i tetne, svee i osuene, znao je filozofiju i savladao sve druge
znanosti. Kad je stigao u grad i proboravio u njemu nekoliko dana, mudrac


21
u za cara i njegovu bolest koju nisu mogli izleiti nikakvi uenjaci i lenici.
On provede tada itavu no radei, a kad je svanulo jutro i zasjalo svetlou i
bljeskom, obue svoje najlepe odelo i ode do cara Junana. Poljubivi zemlju
pred njim, poele mu slavu i sreu biranim reima, objasni mu ko je i ta je i
ree:
- O, care, saznao sam o bolesti koja ti je napala telo i da mnogi lenici ne
znaju kako da te izlee. Ali ja u te izleiti bez lekova i melema.
Kad car ovo u, zaudi se i ree:
- A kako e to uiniti bez lekova i melema? Tako mi Alaha, ako me
izlei, nainiu bogatim i tebe i tvoju decu, obasuu te dobroinstvima i sve
to zaeli bie tvoje i bie moj ljubimac i pratilac.
Zatim car Junan dade mudracu poasno odelo, ukaza mu milost i zapita:
- Izleie me, znai, bez lekova i melema?
- Da, odgovori mudrac.
Car se udom zaudi i ree:
- O, mudrae, reci mi u koje vreme i kojeg dana e uiniti to to kae.
- Sutra - odgovori mudrac.
Zatim ode u grad, iznajmi kuu, smesti u nju svoje knjige, lekove i
lekovite trave. Onda izvadi sve svoje lekarije, naini od njih jednu vrstu
uplje palice i jednu loptu. Kad sve to obavi, ode sledeeg dana caru i kad
doe, poljubi zemlju pred njim, pa mu ree da odjae do mejdana i da se igra
onom loptom i palicom. Uz cara su bili emiri, dvorjani i veziri i svi velikai
carstva. Samo to je stigao do mejdana, caru prie mudrac Rujan, prui mu
palicu i ree:
- Uzmi ovu palicu, tri po mejdanu i teraj njome ovu loptu, udaraj je iz
sve snage, dok ti se ne oznoje ruke i telo i lek iz palice ne pree iz ruke u telo i
ne razlije se po njemu. Tad se vrati u svoj dvorac, otii u hamam da se
okupa pa lezi da spava. Tako e ozdraviti.
Tada car Junan uze u ruke palicu od mudraca, uzjaha konja, baci loptu i
pojuri za njom da je stigne i snano izudara. Nije prestao da udara po lopti
dok se nije sav preznojao i dok lek nije izaao iz palice.
Mudrac Rujan vide da mu se lek razlio po telu i ree mu da se vrati u
dvorac i da istog asa ode u oien hamam. Sluge pourie, robovi se sjatie
oko cara, pripremi se za njega novo svee rublje, car ue u hamam, dobro se
okupa, obue, a zatim krenu prema dvorcu da legne i spava. Primetio je da
mu je telo postalo isto poput belog srebra. Car se tome silno obradova i sav
srean se isprsi. Kad je svanulo, car doe na divan, sede na svoj presto, a


22
dvorjani i velikai carstva okruie ga. Doe i mudrac Rujan, car se die pred
njim, posadi ga pored sebe, postavie se raskoni stolovi puni jela i pia i tako
provedoe svi u jelu i razgovoru itav dan. Kad pade no, car dade mudracu
hiljadu dukata, pored sveanog odela i darova, i jo mu dade da uzjae i
njegovog konja.
I Rujan ode svojoj kui, a car Junan se neprestano udio njegovom
umeu govorei:
- Ovaj mi je izleio tijelo a da me nije namazao nikakvim melemom.
Alaha mi, to je prava mudrost, i ja treba da iskaem ovom oveku potovanje
i milost i da ga nainim svojim sagovornikom i drugom za sva vremena.
Car Junan provede tu no radostan i srean zbog zdravlja svog tela, a
kad svanu, sede na presto i njegovi dostojanstvenici se poklonie pred njim, a
emiri i veziri sedoe desno i levo od njega. Car zatrai da mu dovedu
mudraca Rujana, a kad ovaj doe, poljubi zemlju pred carem. Car ustade i
posadi ga pored sebe. Opet je bila gozba, opet mu je car predao darove i
odela i priao s njim sve dok nije pala no. A onda je naredio da mu daju jo
pet poasnih odela i hiljadu dukata. Tad mudrac ode opet kui, zahvalivi se.
Sledeeg dana car ue u divan, okruen dvorjanima, vezirima i emirima.
Car je imao jednoga vezira, odvratnog izgleda, porona i zavidljivca.
Kad vezir vide da se car zbliio sa mudracem Rujanom i da mu je odao
onolike poasti, pozavide mu, ali prikri svoju zlobu. A tano je to kau:
Zlo tinja u srcu, snaga mu se vidi, a slabost mu je skrivena.
Ovaj vezir doe caru Junanu, poljubi zemlju pred njim i ree:
- O, care ovog veka i vremena, ti si onaj u ijoj sam milosti odrastao.
Imam za tebe jedan veliki savet. Ako ga sakrijem od tebe, biu nitkov, a ako
naredi da ti ga kaem, ja u ti ga rei.
Cara uzbudie vezirove rei.
- Kakav savet ima da mi da - upita car. Vezir odgovori:
- estiti care, stari su kazali: Onome ko ne misli naposledice, sudbina nije
prijatelj. A ja sam video da car ne postupa kako treba obasipajui poastima
onoga ko eli da mu uniti carstvo. Car je milostiv prema njemu, iskazao mu
je najvee poasti, isuvie se pribliio njemu, pa se ja bojim za cara.
Car probledi i upita ga o kome govori, a vezir mu ree:
- O, care, ako spava, probudi se, ja mislim na mudraca Rujana.
- Ali on je moj prijatelj - odgovori car. - On mi je drai od svih ljudi jer
me je izleio od bolesti od koje me niko nije mogao izleiti. Takvog kao to je
on nema nigde u ovom svetu i vremenu, ni na Istoku ni na Zapadu, i kako ti

moe o njemu tako govoriti? Od danas, ja u mu davati nagradu i platu, a
meseno sam mu odredio hiljadu dukata. ak i da svoje carstvo podelim s
njim, bilo bi malo. Tebe je obuzela zavist na mudraca i eli da ga ubijem i da
se kajem kao to se kajao Sindibad kad je ubio svog sokola.
- A kako je to bilo ? - upita vezir. I car poe:



PRIA O CARU SINDIBADU PRIA O CARU SINDIBADU PRIA O CARU SINDIBADU PRIA O CARU SINDIBADU
- Pria se da je nekad iveo car careva Persijanaca, koji je mnogo voleo
veselje, lov i hajku. Imao je sokola od kog se nije odvajao ni nou ni danju, a
kad je iao u lov, nosio bi ga sa sobom. Car je za sokola napravio zlatnu
zdelicu koju je nosio sebi o vratu i iz koje ga je hranio. Dok je jednom car tako
sedeo, prie mu glavni sokolar i ree:
- O, care, dolo je vreme da se ide u lov.
Car naredi da se krene u lov. Uze svog sokola na ruku i ili su sve dok ne
stigoe u jednu dolinu. Tamo postavie mree za lov i odjednom jedna srna
upade u tu mreu. Car povika:
- Ubiu svakog onog kome srna umakne.
Lovci zategnue mreu oko srne, a srna prie caru i kleknu na zadnje
noge, a prednje noge stavi na grudi. Izgledalo je kao da hoe da poljubi
zemlju pred carem. Car se nagnu prema srni, a srna preskoi preko njegove
glave i pobee. Car se okrenu prema pratnji i ugleda kako se oni neto
doaptavaju, pa se obrati svom veziru:
- Reci mi ta to oni govore:
Vezir mu odgovori:
- Kau da si rekao da e biti ubijen svaki onaj kome srna umakne.
Tada car ree:
- Kunem se da u je goniti sve dok je ne ulovim.
I car poe tragom srne, dugo je pratei, a kad ju je sustigao, pusti svog
sokola, koji je poeo udarati krilima po oima dok je nije oslepeo i onesvestio.
Car zamahnu tapom i poe udarati po srni dok je ne dotue. Zatim sjaha,
zakla srnu i obesi je o sedlo. Bila je velika ega, a nigde nije bilo vode. Car
oedni, kao i njegov konj. On se osvrnu oko sebe i ugleda jedno drvo iz koga
je tekla neka tenost, gusta poput ulja. Car rukama, na kojima su bile kone
rukavice, uze sokolovu zdelu i napuni je tom tenou. Zatim je stavi pred
sebe, ali soko udari krilom i prevrnu zdelu. Car po drugi put uze zdelu,

mislei da je soko edan, i stavi je pred njega, ali soko opet udari krilom i
prevrnu sud. Car se naljuti na sokola, po trei put napuni zdelu i stavi je pred
konja, ali je soko ponovo obori krilom. Tad car povika:
- Ubio te Alah, prokleta ptico, ostavila si i mene i sebe i moga konja bez
pia, - pa udari sokola maem, odsee mu krila, a soko tad die glavu da bi
upozorio cara ta je na drvetu. Car podie pogled i vide na vrh drveta zmiju
otrovnicu iji je otrov bila, u stvari, ova tenost. Car se pokaja to je odsekao
krila sokolu, die se, uzjaha svog konja i poe skupa sa svojim plenom natrag
do dvora. Predade srnu kuvaru i ree mu:
- Uzmi je i pripremi za jelo.
Zatim sede na presto sa sokolom na ruci, ali soko odjednom kriknu i
izdahnu. Car zakuka od tuge i alosti to je ubio svog sokola, koji ga je spasao
smrti.

- Eto ta se desilo sa carem Sindibadom.
Kad je vezir uo rijei cara Junana ree:
- O, moni care, nikakvo zlo mi nije naneo mudrac da bih mu se svetio. Ja
te, care, samo alim i elim ti zdravlje, inae e stradati kao to je stradao
vezir koji je pleo zamku sinu nekog cara.
- A kako je to bilo ? - upita car.



PRIA O VEZIRU PRIA O VEZIRU PRIA O VEZIRU PRIA O VEZIRU
Bio jedan car i imao sina koji je uivao u lovu. Jednog dana car naredi
svom veziru da bude sa njegovim sinom ma kuda ovaj poao. I krenu tako
jednom mladi a s njim i vezir njegovog oca. Idui zajedno ugledae neku
veliku zver i vezir ree careviu:
- Evo ti prilike, uhvati ovu zver.
Carevi polete za njom, ali se zver izgubi iz njegovog vida i nestade u
pustinji. Carevi je zalutao. Nije znao kud ide, kad odjednom ugleda neku
devojku na putu kako plae.
- Ko si ti? - upita je on, a ona ree:
- Ja sam ki cara careva Indije. Bila sam ietala s pratnjom, ali me san
savladao, pa sam pala s konja, ni sama ne znam kako. Izgubila sam svoje i
zalutala.

Kad carevi u rei devojine, saali se na nju, stavi je iza sebe na konja i
krenue. Kad su prolazili pored nekih zidina, ree mu djevojka:
- Morala bih da siem, nuda mi je.
On je spusti kraj zidina, a ona se zadra neto due tamo, a carevi ue
neprimetno za njom. On ugleda devojku pretvorenu u veticu kako govori
svojoj deci:
- O, deco, dovela sam danas jednog ugojenog mladia.
Djeca odgovorie:
- Majko, dovedi ga da napunimo svoje trbuhe!
Kad to carevi u, shvati da e poginuti i noge mu se odsekoe od straha.
On se vrati, a vetica izae i vide ga zaplaenog kako dre, pa mu ree:
- ega si se uplaio?
- Imam neprijatelja i bojim ga se - odgovori carevi. Vetica mu tad ree:
- Rekao si mi da si carev sin.
- Da - potvrdi on.
- Zato onda ne da svom neprijatelju neto od svog blaga da bi ga
udobrovoljio.
- On ne eli blago, nego duu i ja ga se zato bojim - odgovori carevi.
- Ako se boji, kao to kae, pozovi Alaha u pomo i on e te izbaviti od
mrnje neprijatelja i od zla od kojeg strepi - ree mu vetica.
Carevi podie glavu prema nebu i uzviknu:
- Ti koji usliava molbe onih koji su u nevolji i koji otklanja zlo, odbrani
me od neprijatelja i spasi me! Ti moe sve to hoe!
Kad je ula njegovu molitvu, vetica se udalji od njega, a carevi ode
svom ocu i ispria mu ta je uradio vezir.
I car ubi vezira.

- I ako ti, o, care, poveruje ovom mudracu, on e te ubiti najgorom
smru. Ti si ga obasuo dobroinstvom i sprijateljio se s njim, a on nastoji da te
uniti. Zar ne vidi da te je izleio neim to ti je dao u ruke i ne moe biti
siguran da te nee isto tako unititi neim to e ti dati u ruke.
- Pravo zbori - ree mu car Junan - bie onako kao to kae, o, estiti
veziru. Stvarno je ovaj mudrac doao kao uhoda i eli da me uniti. Jer ako
me izleio neim to mi je samo dao u ruke, on me moe i ubiti neim to u
samo pomirisati.
Zatim upita car Junan vezira:
- O, vezire, ta da radim s njim?


26
A vezir mu odgovori:
- Poalji odmah po njega i naredi mu da dode, a kad doe, odseci mu
glavu. Spasie se zla i biti miran. Prevari ga pre nego to on prevari tebe.
- Pravo zbori, o vezire - ree car Junan i posla po mudraca. Ovaj doe
sav radostan, ne znajui ta mu smera milostivi car.
- Zna li zato sam te pozvao! - upita car.
- Tajne ne zna niko osim uzvienog Alaha - odgovori mudrac, a car mu
ree:
- Pozvao sam te da te ubijem.
Mudrac Rujan se veoma zaudi tim reima i ree:
- O, care, zato da me ubije, ta sam ti zgreio?
- Rekli su mi - ree car - da si uhoda i da si doao da me ubije i zato u ja
ubiti tebe pre nego to ti ubije mene.
Tad car pozva krvnika i ree mu:
- Odrubi glavu ovom varalici i oslobodi me zla.
A mudrac povika:
- Potedi me i Alah e tebe potedeti, ne ubijaj me jer e i tebe Alah ubiti.
Car Junan ree mudracu Rujanu:
- Neu biti siguran sve dok te ne ubijem jer ti si me izleio neim to si mi
samo dao u ruke i nisam siguran da me nee ubiti neim to u samo
pomirisati.
Mudrac mu odgovori:
- O, care, zar je to nagrada za moje dobro?
Car mu ree:
- Ja te moram ubiti!
Kad se mudrac uveri u to da car ozbiljno smera da ga pogubi, zaplaka i
pokaja se to je uinio dobro onom ko to nije zasluio.
Tad krvnik stade pred njega, zaveza mu oi, isuka ma i ree:
- Dozvoli!
A mudrac je plakao govorei caru Junanu:
- Potedi me, jer e i tebe Alah potedeti! Ne ubijaj me, jer e te Alah
ubiti! Zar je to nagrada za ono to sam ti uinio? Uzvraa mi onako kao to je
to uinio krokodil.
- A ta je bilo s krokodilom? - upita car.
A mudrac mu ree:
- Ne mogu ti to ispriati u ovakvom stanju, nego, tako ti Alaha, potedi
me i Alah e tebe potedeti!


27
Mudrac gorko zaplaka, a neki koji su sedeli blizu cara, digoe se i rekoe:
- O, care, pokloni nam ivot ovog mudraca, jer nismo videli da ti je hteo
uiniti zlo! Videli smo samo da te je izleio od bolesti od koje te nisu mogli
izleiti svi lenici i mudraci.
Car im se obrati:
- Zar vi ne znate zato hou da ubijem ovog mudraca? Ako ga potedim,
on e mene ubiti. On me je izleio neim to mi je samo dao u ruke, a on me
moe ubiti isto tako neim to e mi dati samo da pomiriem. Ja se bojim da
me on ne ubije jer je moda plaeni uhoda.
- Potedi me i Alah e tebe potedeti, ne ubijaj me jer e i Alah tebe ubiti -
ponovo viknu mudrac.
Ali kad je najzad bio potpuno siguran da car ne odustaje od svoje
namjere, mudrac mu ree:
- O, care, ako zaista moram umreti, odgodi to da bih mogao otii svojoj
kui i ostaviti svojoj porodici i susedima u amanet da me sahrane. Oistiu od
svega svoju duu i podeliu svoje medicinske knjige. Imam jednu posebnu
knjigu koju u pokloniti tebi na dar, a ti je uvaj u svojoj riznici.
- Kakva je to knjiga? - upita car mudraca.
- U njoj je neto neprocenjivo, a najmanja tajna je to to e, kad mi
odrubi glavu, otvoriti knjigu, izbrojati tri reda na treoj strani levo od tebe, a
moja glava e tada poeti da razgovara s tobom i odgovorie ti na sve to je
bude pitao.
Car se silno zaudi, strese se od uzbuenja, pa upita:
- Zar e zaista glava koju ti odseem, o, mudrace, moi razgovarati?
- Da, care - odgovori mudrac. A car uzviknu:
- O, kakvo je to udo!
Zatim car posla mudraca pod straom kui. Mudrac doe kui i zavri
svoje poslove istog dana, a sledeeg dana doe car na divan i dooe svi
emiri, dvorjani, veziri, namesnici i velikai carstva, tako da divan postade kao
vrt pun cvea. Uto stie i mudrac, stade pred cara, drei u ruci jednu staru
knjigu i loni sa prakom. On sede i ree:
- Donesite mi jednu zdelu!
Kad mu donesoe zdelu, on usu u nju praak, promea ga i ree:
- O, care, uzmi ovu knjigu i ne otvaraj je sve dok mi ne odsee glavu, a
kad to uini, stavi je na zdelu i naredi da se ovim prakom pospe moja glava.
A kad i to uini, krv e prestati da tee iz glave. Tek tada otvori knjigu.

Kad sve bi gotovo, car otvori knjigu i vide da su se listovi zalepili, pa
pokvasi prst pljuvakom i otvori prvi list, drugi i trei, ali listovi su se jedva
odvajali. Car prevrnu i esti list, pogleda sve te listove, ali ne vide da ita pie
pa ree:
- O, mudrae, u njoj nema nita napisano!
A glava mu odgovori:
- Listaj dalje!
Car prevrnu jo listova i ne proe mnogo vremena kad se razli otrov po
njegovom telu, jer je knjiga bila otrovana. Car tada zadrhta i povika:
- Otrovan sam, - a glava mudraca izgovori ove stihove:
Zemljom svojom vladali su okrutno
al' ubrzo vlast njihova pade
da asni bijahu i sudbina bi im asna bila
bolom i bedom ne bi im uzvratila
jezik sudbine im sad prorie:
jedan za drugog budite, na vreme ne hulite!
U tom trenutku car pade mrtav.

- Znaj, o, due, da je car Junan potedeo mudraca Rujana, i njega bi Alah
potedeo, ali on to nije uinio, nego je traio njegovu smrt, pa je i Alah njega
ubio. Da si ti, o, due, mene potedeo, i Alah bi tebe potedeo. Ali ti si traio
samo moju smrt, pa u i ja tebe ubiti i baciti u more zatvorenog u ovaj up.
Duh povika:
- Tako ti Alaha, ribare, ne ini to! Potedi me i ne kanjavaj me zbog mog
postupka jer ako sam ja bio zloinac, ti budi dobrotvor. Postoji poslovica koja
kae: O, ti, koji uzvraa zlo dobrim, znaj, zlotvor je dovoljno kanjen svojim
zlodelom. Ne ini ono to je uinila Urnama s Atikom.
- A ta je bilo s njima ? - upita ribar. Duh ree:
- Nije vreme za priu dok sam u zatvora. Ako me pusti, ispriau ti.
Ribar mu ree:
- Ja u te svakako baciti u more i niko te otud nee moi izbaviti. Ja sam
te molio i preklinjao, a ti si hteo samo moju smrt iako ti nita nisam bio
skrivio ni naneo zlo. Uinio sam ti samo dobro jer sam te izbavio iz ove
tamnice, a kad si ti ve tako postupio, bilo mi je jasno da si zao i zato u te
baciti u more, a svakome ko htedne da te izbavi, ja u ispriati kakav si i
opomenuti ga da to ne ini. I ti e ostati u ovom moru za sva vremena.
Duh mu tad ree:

- Pusti me, jer prua ti se prilika da bude velikoduan, a ja ti obeavam
da neu nikad loe postupiti prema tebi, da u ti biti pokoran u svemu i da u
te uiniti bogatim.
Tad ribar zatrai obeanje od duha da mu nee nikakvo zlo uiniti ako ga
pusti i da e initi samo dobro, a kad ga duh uveri u to, zaklevi se alahovim
imenom, ribar mu otvori up. Dim pokulja uvis, dok sav ne izae i ne
pretvori se opet u duha. Duh gurnu nogom up, baci ga u more, a kad to vide
ribar, uplai se i uzviknu:
- To je lo znak!
Zatim se malo ohrabri i ree:
- O, due, uzvieni Alah je rekao: Izvravajte obeanje, o tome ete polagati
rauna. Ti si mi dao re i zakleo se da me nee prevariti, pa zato ni Alah
tebe nee prevariti, jer je on spor, ali dostian. A ja ti rekoh ono isto to i
mudrac Rujan caru Junanu: Potedi me, pa e i Alah tebe potedeti.
Duh se nasmeja, stade pred ribara i ree:
- Poi sa mnom, ribare!
I ribar poe za duhom, ne verujui u spasenje sve dok ne izioe iz
grada i ne popee se na jedan breg, a zatim se spustie u neku uvalu u kojoj se
nalazilo jezero. Duh sie u jezero i naredi ribaru da baci mreu i da lovi. Tu je
bilo ribe raznih boja: bele, crvene, plave i ute. Ribar se tome veoma zaudi,
ali baci mreu, izvue je i nae u njoj etiri ribe u sve etiri boje. On se tome
obradova, a duh mu ree:
- Odnesi ih caru i pokloni mu ih, a on e te nagraditi i postae bogat.
Tako ti Alaha, primi moje izvinjenje. Ja sada ne znam drugog naina da ti se
zahvalim, jer sam bio u moru punih hiljadu osamsto godina i tek sad ugledah
svet oko sebe. A ti lovi ovde ribe samo jednom dnevno.
Zatim se oprosti od ribara, udari nogom o zemlju i zemlja se otvori i
proguta ga.

Ribar poe u grad, udei se svemu to mu se desilo. Onda uze ribe i
odnese ih carevom dvoru, pokloni ih caru, a car se zaudi ribama jer u svom
ivotu nije bio video ribe poput ovih. Car ree:
- Dajte ove ribe kuvarici!
Tu kuvaricu mu je bio poklonio kralj Vizantinaca i on jo nije znao kako
ona kuva. Vezir joj naredi da ispri ribe ovim reima:
- Djevojko, car ti poruuje da pokae svoju vetinu u kuvanju i da
pripremi ove ribe koje je danas dobio na poklon.


30
Posle tih uputstava, vezir se vrati caru, a car mu naredi da da ribaru
etiristo zlatnika. Vezir to uini, ribar stavi zlanike u skut i krenu kui sav
radostan i srean kupivi za svoju porodicu sve to joj je bilo potrebno.
A za to vreme kuvarica je oistila ribe, stavila ih na tavu, prevrtala ih sve
dok se ne isprie sa obe strane. Kad odjednom, kuhinjski zid se razdvoji i iz
njega izae devojka, prekrasnog stasa, okruglih obraza, savrenih crta lica.
Imala je svilenu maramu s plavim resama, u uima naunice, na rukama
narukvice, na prstima prstenje s dragim kamenjem, a u ruci bambusov tap.
Devojka stavi tap u tavu i ree:
- O, ribe, pridravate li se ugovora?
Kad to vide kuvarica, pade u nesvest. Devojka ponovi iste rei drugi i
trei put i ribe podigoe glave iz tave i rekoe:
- Da, da! - I zatim izrecitovae ove stihove:
Ako se vrati, biemo verne,
ako nas ostavi, ostaviemo te.
Tada devojka prevrnu tavu i ode odakle je i dola, a kuhinjski zid se za
njom sastavi.
Kuvarica doe sebi i vide da su ribe izgorele kao ugalj. U tom asu ue
vezir i ree:
- Odnesi te ribe caru!
Kuvarica zaplaka i ispria veziru ta se desilo, a vezir se jako zaudi i
ree:
- To je, zbilja, udno!
Zatim posla po ribara, a kad ovaj doe, vezir mu se obrati:
- O, ribare, donesi nam neizostavno ponovo etiri ribe, iste onakve kao
to su bile one jutros.
Ribar ode do ribnjaka, baci mreu, izvue je i odjednom ugleda etiri ribe
u njoj. On ih uze i odnese veziru, a vezir ih predade kuvarici s ovim reima:
- Ustani i ispri ih preda ranom da i sam vidim ta e se desiti!
Devojka se die, pripremi ribu, stavi je u tavu na vatra, ali ne proe
mnogo, a zid se otvori, pojavi se ona ista devojka sa tapom od bambusa u
ruci, zabode tap u tavu i ree:
- O, ribe, ribe, drite li se starog dogovora?
Ribe podigoe glave i izgovorie ove stihove:
Ako se vrati, vratiemo se,
ako si verna, biemo verne,
ako nas ostavi, ostaviemo te.


31
Zatim devojka prevrnu tavu tapom i ode tamo odakle je i dola, a zid se
ponovo sastavi.
Tad se vezir die i ree:
- Tako neto je nemogue skriti od cara.
On ode caru i ispria mu ta se dogodilo, a car mu odgovori:
- Moram i ja da vidim to svojim oima!
I posla po ribara i naredi mu da opet donese etiri ribe i odmah ih
odnese cara, a ovaj naredi da ga nagrade sa etiri stotine dukata. Onda se car
obrati vezira:
- Ispri ti sam ribu ovde preda mnom!
Vezir pokorno donese tavu, baci u nju ribu poto ju je prethodno
pripremio za prenje. Kad se odjednom otvori zid i iz njega izae crni rob,
ogroman kao gora, kao jedan od preostalih iz plemena Ada, sa zelenom
granicom u ruci. On razgovetno izgovori ove rijei:
- O, ribe, hoete i i odrati stari dogovor?
Ribe podigoe glave i rekoe:
- Da, da! - I opet izgovorie iste one stihove:
Ako se vrati, vratiemo se,
ako si veran, biemo verne,
ako nas ostavi, ostaviemo te!
Rob prie tavi, prevrnu je granicom koju je drao u ruci, pa ribe
izgoree kao ugalj, zatim ode odakle je i doao, a zid se zatvori.
Car ree:
- Mora da se iza ovih riba neto krije!
On naredi da dovedu ribara, a kad ovaj doe, car ga upita:
- Odakle ti ove ribe?
- Iz jezera koje se nalazi pod brdom, iza tvoga grada.
- Koliko dana hoda ima do tog jezera? - upita ga car.
- Pola sata hoda peice, o care careva odgovori ribar.
Car se zaudi, naredi vojsci da odmah izjae s ribarom. Ribar je iao
proklinjui duha. Popee se na planinu, sioe s nje u prostranu ravnicu koju
nikad nisu videli u svom ivotu. I car i vojska su se divili jezeru koje su
ugledali izmeu etiri brda, a u kojem je bilo riba od etiri boje: crvene, ute,
bele i plave. Car zastade zadivljen i upita vojnike:
- Da li je neko od vas ve video ovo jezero ovde?
Oni odgovorie da nisu, a car ree:


32
- Tako rat Alaha, neu se vratiti u grad i sesti na carski presto sve dok ne
saznam istinu o ovom jezeru i ribama.
Zatim naredi ljudima da se razapnu atori kraj jezera, pa pozva vezira,
iskusnog i mudrog, dobrog znalca stvari, a kad ovaj doe, car mu ree:
- Nameravam da neto uinim, pa sam te pozvao da ti to kaem. Odluio
sam da saznam sve o jezeru i zato u ovde noiti, a ti sedi pred moj ator i reci
svim emirima, vezirima i dvorjanima da je car bolestan i da je naredio da mu
niko ne dolazi. A ti nikom ne odaj moju nameru.
Vezir se nije mogao usprotiviti caru. Car obue svoje odelo, opasa ma i
krenu. Peaio je celu no, sve do jutra, dok ga ne savlada vruina, pa se malo
odmori i opet nastavi da peai sledei dan i no do zore. Pred oima mu se
ukaza neto crno, on se obradova i ree:
- Moda je to neko ko bi mi rekao neto o ovom jezeru i ribama.
Kad se priblii, ugleda da je to dvorac sagraen od crnog kamena i
okovan eljezom. Jedno krilo vrata bijae otvoreno, a drugo zatvoreno. Car se
obradova, doe do vrata pa pokuca, ali ne u odgovora. Onda zakuca i drugi
i trei put, ali ni tad ne bi odgovora. Pokuca i etvrti put jo jae, ali nita.
- Mora da je prazan, - ree car, osmeli se i ue na vrata do trema i povika:
- O, itelji dvora, ja sam putnik namernik, imate li to za jelo?
Nekoliko puta je to ponovio, ali ne bi odgovora.
On se jo vie osmeli i pree preko trema u sam dvorac, ali ne nae
nikog unutra. Uputi se kroz dvorac do jedne velike dvorane zastrte svilenim
ilimima sa puno vezenih jastuka. U sredini dvorane je bio vodoskok sa etiri
lava od crvenog zlata iz ijih je eljusti prskala voda, blistava kao biserje i
drago kamenje. Oko vodoskoka su kruile i leprale ptice, a nad dvorom je
bila razapeta mrea koja ih je spreavala da odlete. Car je bio zadivljen, ali i
tuan to nije naao nikog ko bi mu otkrio tajnu jezera, riba, planina i dvorca.
On sede pored vrata, zamiljen, i odjednom zau nekakav bolan jecaj i neiju
tunu pjesmu:
Skrivah svoju patnju, al'jasno posta sve,
svetlost oka moga zamijeni veno bdenje
dozivao sam ljubav, a misao ojaa
o, sudbino, ne okrei mi lice!
Car odmah poe prema mestu otkuda je dopirao taj glas i doe do nekih
vrata na kojima je bila sputena zavesa. Podie zavesu i ugleda mladia koji
je sedio na seiji. Mladi je bio lep, rumenog lica s mladeom na obrazu,

odeven u svilu i zlato, ali tunog izraza. Car ga radosno pozdravi, a ovaj
odgovori:
- Oprosti mi, o gospodaru, to se ne diem pred tobom!
A car mu ree:
- O, mladiu, reci mi neto o ovom jezeru i arenim ribama, reci mi kakav
je ovo dvorac, zato si sam tu i zato plae?
Kad mladi u te rei, potekoe mu suze i opet zajeca. Car ga zaueno
upita zato opet plae.
- Kako da ne plaem - ree mladi - kad sam u ovakvom stanju, pa
podie skut i car ugleda da je mladi samo do pola ovek a da mu je donji
deo tela crni kamen. Mladi mu tad ree:
- Posluaj, o, care, udnu priu o ovim ribama:

Moj otac je bio car ovoga grada i zvao se Mahmud.
On je vladao ovim Crnim otocima i ovim brdima punih sedamdeset
godina. Kad je otac umro, ja sam postao car. Oenio sam se kerkom svoga
strica, koja me je toliko volela da ona, kad bih bio odsutan, nije ni jela ni pila
sve dok me ne bi ugledala. Pet godina sam proiveo s njom. Jednog dana ona
ode u hamam, a ja naredih kuvaru da nam pripremi veeru, zatim uoh u
dvorac i legoh da se odmorim, naredivi dvema robinjama da mi lepezama
hlade lice. Jedna mi sede kraj glave, a druga kraj nogu. Bio sam neraspoloen
zbog odsustva ene i nisam mogao da zaspim. Iako sam bio sklopio oi, dua
mi je bila budna. Odjednom ujem kako devojka koja je sedela kraj moje
glave ree onoj drugoj kraj mojih nogu:
- O, Mesuda, jadan na gospodar i njegova mladost! Teko njemu s
naom gospoom, tom prokletom bludnicom!
- Da - odgovori druga - proklete bile ene vetice.
- Neko ko to je na gospodar ne zasluuje takvu veticu koja svaku no
provodi van kue.
Prva devojka ree:
- Na je gospodar lud to je nita ne pita.
Druga e na to:
- Teko tebi ako gospodar sazna neto o njoj. A moda ga ona naputa po
njegovoj volji. Ona mu daje svaku vee au nekog napitka da popije pre
spavanja. U njega stavlja praak za uspavijivanje i posle toga on ne zna kud
ona odlazi. A ona se tada obue i odlazi i u zoru se tek vraa, stavljajui mu
pod nos neki miris od kojeg se on budi.


34
Kad uh rei svojih robinja, pade mi mrak na oi, jedva doekah vee kad
se moja ena vraa iz hamama. Kad je stigla, prostresmo stolnjak za veeru,
pa smo jeli i sedeli kao obino, razgovarajui neko vrijeme. Zatim ona ode po
pie, koje sam pio uvek pre spavanja, i prui mi au, ali ga ja ne ispih, nego
se samo napravih da pijem. Prosuh pie u nedra i poeh da hrem, kao da
spavam. Moja ena tad ree:
- Spavaj, i nikad se ne probudio! Mrzak si mi i ti i tvoje lice! Toliko si mi
dojadio!
Zatim se die i obue najlepe haljine, namirisa se, pa uze moj ma,
otvori vrata dvora i izae. Ja se digoh i pooh za njom, a ona, izaavi iz
dvora, krenu preko gradskih trgova do kapije grada, a onda izgovori neke
rei koje nisam mogao da razumem, a katanci padoe i kapija se sama otvori.
Moja ena izae, a ja za njom. Ne znajui da je ja pratim, ona stie do jedne
kolibe, ue na vrata, a ja se popeh na krov i pogledah odozgo i videh
odjednom jednog crnog roba kome ona prie. Bio je uasno ruan. Leao je
na postelji od eerne trske, a bolovao je od gube. Moja ena poljubi zemlju
pred njim, a rob podie glavu i ree joj:
- Teko tebi, zato si se dosad zadrala. Ovde su bili moji iz plemena, pili
su, onda otili svaki sa svojom enom, a ja nisam hteo da pijem bez tebe.
Ona mu ree:
- O, gospodaru, ljubavi mog srca, zar ne zna da sam udata za sina mog
strica i da mi je mrzak njegov lik i mrska veza s njim. Da se ne bojim za tebe,
grad bi ve leao u razvalinama. U njemu bi se ulo samo graktanje galebova,
a ja bih kamenje grada prenela iza planine Kal.
Rob joj ree:
- Lae, prokletnice! Tako mi hrabrosti i istine crnih, nae junatvo nije
isto to i junatvo belih. Ako se samo jo jedanput toliko zadri, prestau da
ti budem prijatelj i da pokrivam tvoje telo svojim telom. O, prokletnice, ti me
izigrava radi svog zadovoljstva, prljava kuko, najpodlija meu svim
belima.
Kad uh ove rijei i videh vlastitim oima ta se dogaa meu njima,
svest mi se zamrai do te mere da vie nisam znao ni gde sam ni ta je sa
mnom. Kerka mog strica je stajala pred robom i plakala, poniavajui se i
govorei mu:
- O, dragi moj, ljubavi moja, nikog vie neu imati ako me ti ostavi. O,
dragi moj, svetlosti oiju mojih!


35
Plakala je i preklinjala roba dok se on nije smilovao nad njom. Ona se
obradova, svue se i ree:
- Gospodaru moj, ima li neto za svoju robinju da pojede?
On joj ree:
- Otvori tu zdelu, u njoj su kuvane miije kosti, pojedi ih i popij ostatke
pia iz kraga.
Ona je ustala, jela i pila, oprala ruke, a zatim je prila robu i legla s njim
na trsku, naga, i oni zajedno iezoe pod prnjama.
Kad sam video ta je uradila, bio sam van sebe od besa, siao sam s
krova kolibe, uao unutra, uzeo ma svoje ene s namerom da ih oboje
ubijem. Najpre sam udario roba po vratu i mislio sam da je s njim gotovo. Ali
mu nisam presekao vratne ile, nego samo kou i meso. On glasno zakrklja, a
moja ena zatetura. Ja ostavih ma gde je bio i pooh nazad u grad. Dooh
do dvora, uoh i legoh u krevet. Spavao sam do ujutro. Kad sam se probudio,
ugledah kerku svoga strica, odseene kose, u alobnoj odjei. Ona mi ree:
- O, sine moga strica, ne spreavaj me u onome to u uiniti. Saznala
sam da mi je majka umrla i da mi je otac poginuo u svetom ratu i da mi je
jedan od moja dva brata umro otrovan, a da mi je drugi nestao u provaliji.
Imam razloga to plaem i to sam alosna.
Kad sam uo ta kae, utao sam neko vreme, a onda rekoh:
- Uini to to mora da uini, ja te neu spreavati.
I ona provede itavu godinu dana u tuzi, plau i naricanju. A kad proe
godina dana, ona mi ree:
- elim da sagradim u tvom dvorcu turbe sa kupolom i zatvoriu se tu sa
svojom tugom i nazvau ga kuom tuge.
- Uini ono to mora - rekoh joj ja i ona sagradi sebi kuu tuge sa
kubetom u sredini, zatim prenese u nju roba. A on je bio veoma slab, nije
nita jeo, samo je pio vino i ona od njega nije imala nita. Od onog dana kako
sam ga ranio nije nita govorio, ali je jo uvek bio iv. Ona poe svaki dan da
ide njemu, plakala je i naricala nad njim, napajala ga vinom i travama i ujutru
i navee, sve do sledee godine. Ja sam sve to strpljivo podnosio, sve dok
jednog dana ne odoh njoj i ne naoh je kako plae i krije lice i izgovara ove
stihove:
Posle tebe za mene ivota nema.
Ni um ni dua moja drugog zavoleti ne mogu.
Uzmi moju ljubav i moje tijelo ma kud krenuo.
Gde god se zaustavi, tu u i ja biti


36
- I ako se nad grobom seti moga imena, odgovor e biti jecaj mojih
kostiju kad ti uju glas.
Kad je prestala, ja uzeh ma i zamahnuh njim da je ubijem, a ona se die,
sad uverena da sam to ja ranio roba, izgovori neke nerazumljive rei, a onda
me zaara.
- Neka te ova moja arolija uini pola ovekom, a pola kamenom - ree
ona.
I ja postadoh, kao to vidi, ovakav kakav sam. Ne mogu ni ustati ni
sesti, niti sam mrtav, niti iv. A onda jo zaara i itav grad i sve to je u
njemu, sve trgove i sve vrtove i sve to je ivo. A u naem gradu su iveli
muslimani, hriani, idovi i magi Ona sve njih pretvori u ribe, muslimane u
bele, mage u crvene, hriane u plave, a idove u ute. etiri otoka pretvori u
etiri planine koje okruuju jezero. I svakog dana ona me biuje sve dok mi
krv ne potee, zatim oblai moj ivi deo u kostret, a preko toga stavlja svileni
ogrta.
Car mu se tad obrati reima:
- Dodao si brige mojim brigama! Gde je ta ena?
- U turbetu sa robom - odgovori mladi. - Ona dolazi svaki dan ovamo
kad sunce zalazi, skida mi odeu i biuje me, a ja plaem i viem jer se ne
mogu ni maknuti ni odgurnuti je od sebe. Kad me istue, odlazi robu s vinom
i s napicima.
Car uzviknu:
- Tako mi Alaha, neu propustiti da ti pomognem. Po tome e me pamtiti
i potonja vremena.
Zatim je car razgovarao s njim sve do veeri, dok nije dolo vreme
dolaska ene. Onda skide svoju odeu, isuka ma i poe u odaju u kojoj bijae
rob. Ugledao je svee i kandila, kadionice i dim. Car se priblii robu, udari ga
maem i ubi ga. Zatim ga prebaci na lea, baci u bunar koji se nalazi u
dvorcu, vrati se, obue odelo roba i lee u grobnicu s isukanim maem. Posle
jednog sata doe prokleta arobnica muu, skide mu odelo, uze bi i poe da
ga tue dok je on jaukao i vikao:
- Zar nije dosta to sam ovakav, o keri mog strica, smiluj mi se!
Ali ona ree:
- Zar si se ti smilovao i ostavio mi moga dragog?!
Na kraju ga je opet obukla u odelo od kostreti, a preko toga stavila
svileni ogrta, onda je otila robu sa kragom vina i zdelom trave. Ona ue u
turbe i poe da plae i jeca govorei:


37
- O, gospodaru, reci mi neto, razgovaraj sa mnom!
Car izinenjenim glasom, zapliui jezikom, poe da govori jezikom
crnaca:
- Ah, nema moi i sile osim Alahove!
Kad ona u njegove rei, ciknu od radosti i pade u nesvest, a kad je dola
sebi, ree:
- Gospodaru, je li to istina?
Car izmenjenim glasom odgovori:
- O, prokletnice, ti ne zasluuje da s tobom govorim!
- Zato? - upita ona.
- Zato to po ceo dan mui mua dok on doziva u pomo, tako da me
ometa po itavu no da zaspim. Da nije toga, ve bih sigurno ozdravio. Eto
to me je spreavalo da ti odgovaram.
- Ako mi dozvoli, ja u ga osloboditi i izbaviti - ree ena. A car joj
odgovori:
- Oslobodi ga i pusti da se odmorimo!
- Sluam i pokoravam se! - odgovori ona. Zatim se die i ode iz turbeta u
dvorac, uze jednu zdelu, napuni je vodom, izgovori neke rei nad njim, a
onda pokropi tom vodom mua i ree:
- Zaklinjem te onim to izgovorih, izii iz tog lika i postani ono to si bio!
Mladi se odjednom strese, stade na svoje noge, i obradovavi se svom
osloboenju, uzviknu:
- Tvrdim da nema boga osim Alaha i da je Muhamed njegov rob i
poslanik!
Ona povika na njega:
- Izlazi i ne vraaj se ovamo, inae u te ubiti!
I mladi ode, a ona se vrati u turbe, sie u grobnicu i ree:
- O, gospodara, doi da te vidim!
Car joj ree slabim glasom:
- Spasila me ti od grane, ali ne i od korena!
- A ta je koren, dragi moj? - zapita ona. A car na to uzviknu:
- Ribe, stanovnici ovog grada i etiri otoka, svake noi oko ponoi diu
glave i zovu u pomo i mene i tebe. Idi, oslobodi ih, pa doi, prui mi ruku i
digni me. Ja u biti zdrav!
Kad je ula careve rei, mislei da je to rob, ona mu ree:
- Gospodara moj, bie sve kako ti naredi! Zatim se die i ode sva
radosna, doe o jezera, uze vode iz njega, izgovori neke rei, a ribe se


38
pokrenu-e, digoe glave i pretvorie se odmah u ljude. Nestade arolije i
grad ponovo oive. Svako se prihvati svog zanata, a brda se opet pretvorie u
otoke, kao to su i bili. arobnica se zatim vrati caru mislei da je on rob i
ree mu:
- O, dragi moj, prui mi svoju plemenitu ruku da je poljubim.
Car joj odgovori tihim glasom:
- Prii mi blie!
Ona se priblii, a car izvadi ma i probode joj grudi sve do lea. Zatim je
opet udari i presee je na pola. Onda izae i nae mladia kako stoji i eka ga
da mu zahvali na osloboenju. On poljubi carevu ruku, a car mu ree:
- Hoe li ostati da ivi u svom gradu ili e poi sa mnom u moje
carstvo?
- O, care svih vremena - odgovori mladi - zna li koliko je udaljen tvoj
grad od moga?
- Dva i po dana hoda - odgovori car.
- O, care, ako spava, probudi se - povika mladi - izmeu naa dva
grada je godinu dana hoda, a ti si doao za dva i po dana samo zato to je
grad bio zaaran. A ja te, care, neu ostavljati ni za tren.
Car se obradova i uzviknu:
- Neka je slava Alahu koji te milostivo poslao meni! Budi mi sin jer nisam
u ivotu imao dece.
Oni se zagrlie radosni i uputie se prema dvorcu, a kad stigoe, mladi
car naredi dvoranima da ga spreme za daleki put, pa njih dvojica krenue na
put, a sa njima pedeset robova sa darovima. Putovali su neprestano, i danju i
nou, itavu godinu dok ne stigoe u carev grad. Pred njih izie vezir, a svi
su ve bili poverovali da se car nee nikad vratiti. Doeka ga i vojska,
poljubie zemlju pred njim i zaelee mu dobrodolicu. Car doe i sede na
presto, pa se obrati veziru i ispria mu sve to se desilo s mladiem. A kad to
vezir u, zaeli i mladiu dobrodolicu. Car obdari mnoge ljude darovima i
ree veziru:
- Dovedi mi ribara koji nam je doneo one ribe!
Poslae po ribara, koji je bio uzrok spasenju stanovnika grada i kad ga
dovedoe, car ga nagradi, raspitavi se o njegovom zdravlju i o tome da li ima
dece. Ribar mu odgovori da ima sina i dve keri. Car se oeni jednom
njegovom kerkom, mladi drugom, a sina postavi za uvara riznice. Zatim
posla vezira u mladiev grad, to jest na Crne otoke, i postavi ga tamo za


39
vladara, poslavi s njim pedeset robova i poklone za sve emire. Vezir mu je
poljubio raku i odmah krenuo na put, a car i mladi su ostali zajedno.
to se ribara tie, on postade najbogatiji ovek tog vremena, a njegove
keri bijahu ene careva sve do smrti.



























PRIA O AROBNOM KONJU PRIA O AROBNOM KONJU PRIA O AROBNOM KONJU PRIA O AROBNOM KONJU

Pria se da je u drevna vremena iveo neki veliki i moni car koji je
imao tri keri, lepe kao mesec o utapu i cvetni vrtovi, i isto tako lepog sina.
Jednog dana dok je car sedeo na svom prestolu, dooe mu tri mudraca.
Jedan mu donese zlatnog pauna, drugi bakrenu trubu, a trei konja od
slonovae i ebanovine.
- Kakve su ovo stvari i emu slue ? - upita ih car.
- Svakog sata, noi ili dana, ovaj paun zalepra krilima i zakreti -
odgovori vlasnik pauna.
Vlasnik trube ree:
- Ako se ova truba postavi na gradsku kapiju, ona e biti kao uvar
grada. Ako u grad ue kakav neprijatelj, ona e se oglasiti i neprijatelj e tako
biti uhvaen.
A vlasnik konja ree:
- Ako neko uzjae ovog konja, on e ga odneti u koju god zaeli zemlju.
Car im na to ree:
- Neu vas nagraditi sve dok se ne uverim u to to ste mi rekli.
Zatim prvo isproba pauna i uveri se da je tano ono to je o njemu rekao
mudrac. To isto uradi sa trubom i vide da je i ona ba onakva kako je rekao
njen vlasnik.
- Poelite neto od mene - ree car ovoj dvojici mudraca.
- elimo da svakom od nas da po jednu svoju kerku za enu -
odgovorie mudraci, a car pristade i dade im dve svoje keri.
Zatim istupi trei mudrac, vlasnik konja, poljubi zemlju pred carem i
ree:
- O, care ovog vremena, nagradi i mene isto onako kao to si nagradio
moja dva prijatelja.
- Najprije u isprobati konja - odgovori car.
Tad pred cara stupi njegov sin i ree mu:
- Oe, ja u uzjahati ovog konja da vidim kakav je.
- Isprobaj ga, ako eli, sine - odgovori mu car i sin uzjaha konja,
podbode ga nogama, ali se konj i ne pomae s mesta.
- O, mudrae, gde je ta udesna mo konja o kojoj si govorio? - upita


41
carevi mudraca.
Mudrac mu tad prie, pokaza mu zavrtanj na konju i ree:
- Okreni ovaj zavrtanj!
Carevi uini kako mu ree mudrac, a konj se pokrenu i poleti s
careviem nebu pod oblake. Videli su ga kako leti sve dok ga ne izgubie iz
vida. Carevi nije znao ta da radi. Pokaja e to je uzjahao konja i ree:
- Mudrac se posluio lukavstvom da bi me unitio.
On poe paljivo razgledati udove konja i odjednom nae na njegovoj
desnoj i levoj pleki neto slino glavi petla.
- Ne vidim nita drugo osim dva zavrtnja - ree pa okrenu zavrtanj i oseti
kako konj jo bre prolete zrakom; zatim okrenu levi zavrtanj i konj uspori let
i poe da se sputa, sve dok se polako ne spusti na zemlju. Kad je tako saznao
kako se konjem upravlja, srce carevievo se ispuni radou, i zahvalnou
prema Alahu, koji ga je spasio propasti.
Carevi se sputao itav dan jer je leteo veoma visoko nad zemljom.
Nauio je da upravlja konjem kako je hteo i da ga vodi kud mu se dopada,
mogao je mirno da razgleda zemlje i gradove koje nije poznavao ni ranije
video u ivotu. A najlepi od svih tih gradova bijae jedan grad sav u
zelenilu, drveu i rekama.
- Kako se zove ovaj grad i u kojem se podneblju nalazi? - zapita se
carevi i poe kruiti oko njega i razgledati ga sa svih strana. Dan je bio na
izmaku i sunce se klonilo zapadu, pa carevi pomisli:
Nisam naao lepeg konaita od ovoga grada. Prenoiu noas u njemu, a
ujutro u se vratiti kui, svome carstvu, i ispriau rodbini i ocu ta mi se desilo i ta
sam sve video.
I poe traiti neko sigurno mesto za sebe i za konja, gde ga niko nee
videti, kad odjednom ugleda usred grada neki dvorac koji se dizao u visinu,
opasan irokim zidom, s visokim straarnicama.
Ovo je zaista prekrasno mesto, pomisli on i poe okretati zavrtanj za
sputanje. Sputao se sve dok ne slete na krov dvorca. Onda sjaha s konja,
oda hvalu milostivom Alahu i poe hodati oko konja zagledajui ga i
govorei:
- Tako mi Alaha, zaista je onaj koji te napravio ovakvog vet mudrac i
ako mi Alah produi vek i vrati me u moju zemlju i rodbini zdrava i itava,
uiniu svako dobro tom mudracu i biu mu krajnje naklonjen.
Zatim sede na krov i ostade dok svi ljudi nisu zaspali. Morila ga je glad i
e jer od rastanka s ocem nije nita bio okusio. On ree u sebi:


42
- U ovakvom dvorcu mora biti neto za jelo.
Pa ostavi konja i poe da nae neto da pojede.
Tako hodajui naie na neke stepenice, sie niz njih i ugleda jedno
dvorite poploano mramorom. On se zaudi tom mestu i lepoti graevine,
ali ne nae ni ive due u dvoru i ne u ni glasa. Stade u udu da se osvre
levo i desno, ne znajui kuda da krene, pa ree u sebi:
- Najbolje je da se vratim tamo gde mi je konj i da tamo prenoim, a kad
svane, uzjahau ga i poi. Stojei tako i razmiljajui, odjednom ugleda neku
svetlost koja se pribliavala mestu na kojem je stajao. On se zagleda u to
svetlo i vide mnotvo robinja i meu njima jednu devojku, vitkog stasa,
blistave lepote poput sjajnog meseca, kao to pesnik kae:
Doe po nonom mraku
ko pun mesec na nebu tamnom.
Vitka, niko joj slian nije
po bljesku lepote i sjaju vanjtine;
uzviknuh kad lepotu njenu spazih:
hvala onome koji je stvori!
Ta devojka bijae kraljeva ki i otac ju je toliko voleo da je iz ljubavi
prema njoj podigao ovaj dvorac. Kad god bi joj bilo teko u dui, dolazila bi u
taj dvorac sa robinjama i provodila u njemu dan, dva ili vie, a zatim bi se
vraala kui. Dogodilo se da je i te noi dola u ovaj dvorac da bi se
razonodila i razveselila. Ila je okruena robinjama, a s njom je bio i jedan
sluga, opasan maem. Kad su uli u dvorac, sluge rasprostree ilime i
zapalie mangale, a devojke poee igrati i veseliti se. I dok su se oni tako
veselili, odjednom carevi jurnu na slugu i obori ga jednim udarcem na
zemiju, a onda uze ma iz njegove ruke i rastera njime robinje levo i desno.
Tad kraljeva ki ugleda njegovu lepotu pa ree:
- Moda si me to ti jue prosio od oca, a on te odbio i rekao mi da si
ruan. Alaha mi, slagao je kad je to rekao, jer si ti pravi lepotan.
A kraljevu ker bijae zaprosio sin indijskog cara i kralj ga je odbio zbog
runog izgleda, a ona je mislila da je carevi taj prosac. Princeza mu prie,
zagrli ga i poljubi, pa lee s njim, a robinje joj rekoe:
- O, gospodarice, to nije onaj to te prosio kod oca, jer je onaj bio ruan, a
ovaj je lep. Onaj koji te prosio, a tvoj ga otac odbi, ne bi ovome mogao biti ni
sluga. Ovaj mladi je, gospodarice, na visokom poloaju.
Robinje se uputie do sluge, osvestie ga i on skoi sav preplaen, traei
svoj ma, a kad ga ne nae, robinje mu rekoe:


43
- Onaj koji ti je oteo ma i oborio te na zemlju, sedi sad sa kraljevom
kerkom.
Kralj bijae naredio tom slugi da dobro pazi na njegovu ker jer se bojao
zle sudbine i nesree. Sluga se odmah die, prie zavesi, podie je i vide
carevu ker kako sedi i razgovara sa careviem, pa ree:
- O, gospodaru, jesi li ti ovek ili duh?
A carevi mu odgovori:
- Teko tebi, o najgori meu robovima, kako moe smatrati sinove
careva Kosroja za bezbone avole?
Zatim uze ma i ree:
- Ja sam carev zet. Kralj mi je dao svoju ker za enu i naredio mi da je
obljubim.
Kad je sluga to uo, ree:
- O, gospodaru, ako si ti taj ovek kako tvrdi, onda ona prilii samo tebi
i ti ima vie prava na nju nego iko drugi.
Zatim ode kralju, zapomaui, cepajui na sebi odeu i posipajui se
prahom po glavi.
Kad je kralj uo njegovo zapomaganje, upita ga:
- ta te je snalo? Uznemirio si mi srce. Brzo mi ispriaj ta se desilo i ne
okoliaj.
- O, kralju - odgovori mu sluga - pomozi svojoj keri jer je njome
zagospodario avo u ljudskom obliku, s licem carskih sinova. Udari na njega!
Kad je kralj uo te rei, naumi da ubije mladia pa ree slugi:
- Kako si to uvao moju kerku pa je snala takva nevolja?
I kralj se odmah uputi u dvorac gde mu je bila kerka, a kad stie, ugleda
robinje kako stoje, pa ih upita:
- ta se desilo mojoj keri?
One odgovorie:
- O, kralju, mi smo sedele s njom, nismo se ni osvestile kad je na nas
nasrnuo ovaj mladi koji je slian punom mesecu. Mi nismo nikad videle
lepe lice od njegovog. U ruci je imao isukan ma. Upitale smo ga ko je i ta
je, a on je tvrdio da si mu ti dao svoju ker za enu. Mi nita nismo znale o
tome i ne znamo da li je on ovek ili duh, ali je dobar i ne ini nita loe.
Kad to u, kralj se malo smiri, poe polako da die zavesu i tako ugleda
carevia kako sedi s njegovom kerkom i razgovara. Carevi je bio veoma lep,
lica poput punog meseca. Kralj se nije mogao suzdrati zbog ljubavi prema
keri, nego ue s isukanim maem u ruci i jumu na njih kao oluja. Kad ga


44
vide, carevi upita princezu:
- Je li ovo tvoj otac?
- Jeste - odgovori ona.
On skoi na noge, uze ma u ruku i tako jako viknu na kralja da ga
zaglui, pa poe na njega s maem. Kralj vide da je mladi okretniji od njega i
vrati svoj ma u korice i ljubazno mu se obrati:
- O, mladiu, jesi li ti ovek ili duh?
Carevi mu odgovori;
- Da nemam obzira prema tebi i potovanja prema tvojoj keri, prolio bih
tvoju krv. Kako me moe proglasiti avolom kad sam ja sin careva Kosroja
koji bi mogli uzdrmati i oduzeti ti carstvo i vlast i sve to ima u zemlji?
Kad u njegove rei, kralj se jako uplai pa ree:
- Ako si carski sin kao to tvrdi, kako si uao u moj dvorac bez
odobrenja, povredio moju ast i doao do moje keri tvrdei da si njen mu i
da sam ti je ja dao za enu? A ja sam ve poubijao tolike careve i carevie koji
su je prosili. Ko e te spasiti od moje jarosti ako sad pozovem robove i sluge, i
ako im naredim da te ubiju, oni e te smesta ubiti. I ko e te spasiti iz mojih
ruku?
- Ja se doista udim da si tako malo otrouman. Zar eli za svoju ker
nekog boljeg od mene, jesi li video nekog odvanijeg od mene, nekog koje
dareljiviji od mene i ima veu vlast, vojsku i pomonike od mene? - ree mu
carevi.
A kralj na to ree:
- Nisam video tako mi Alaha, ali bih elio, mladiu, da je zaprosi pred
svedocima i ja u ti je onda dati za enu. A ako bi ti je dao kriom, osramotio
bih se.
- To si lepo rekao - ree mladi, - ali ako se okupe tvoji robovi, sluge i
vojnici, pa me ubiju, kao to si rekao, onda e se ti osramotiti, jer ljudi nee
znati da li treba da ti veruju ili ne. Nego bolje da uradi ono to ti ja
predloim.
- Da ujem tvoj predlog! - ree kralj.
- Predlaem ti - ree carevi - da mi izae na megdan, pa ko pobedi,
njemu e pripasti vlast. Ili me, pak, ostavi ove noi do jutra, a onda mi dovedi
vojsku i sluge. Reci mi koliko ih ima.
- etrdeset hiljada konjanika, osim mojih robova i moje pratnje, kojih ima
isto toliko - odgovori kralj, a carevi ree:


45
- Kad svane dan, dovedi ih meni i reci im: Ovaj mladi je isprosio moju
ker i dobie je pod uslovom da podeli megdan s vama svima. Tvrdi da e vas
savladati i pokoriti i da mu vi nita neete moi uiniti. Zatim me pusti da se
borim s njima, pa ako me ubiju, time e se najbolje sakriti tvoja tajna i
sauvati tvoj obraz, a ako ih ja pobijedim i pokorim, kralj e zaeljeti da ima
zeta kao to sam ja.
Kad kralj u te rijei, on se sloi s mladievim predlogom, iako mu se
inilo da preteruje u izjavama, uasavajui se njegove namere da se bori sam
sa itavom njegovom vojskom.
Oni su tad seli zajedno i razgovarali, a kralj pozva jednoga slugu, naredi
mu da odmah ode veziru, da ovaj skupi svu vojsku, da se ona naorua i
pojae konje. Sluga ode veziru i obavesti ga o onome to je kralj naredio i
vezir postupi po kraljevoj naredbi. A kralj je i dalje razgovarao s mladiem jer
su ga zadivile njegove rei, njegova pamet i vaspi-tanje. U razgovoru ih
zatee jutro, pa se kralj die, uputi se svom prijestolju, a svojim vojnicima
naredi da uzjau konje. On careviu dovede jednog od svojih najboljih konja,
naredi slugama da ga osedlaju i opreme najlepom opremom. Ali carevi
ree:
- O, kralju, ja neu uzjahati tog konja dok ne vidim vojsku i ne
osvedoim se o njoj.
- Bie onako kako ti eli - odgovori mu kralj, i oni krenue.
Mladi je iao ispred kralja. Stigoe do mejdana i mladi ugleda vojsku i
vide da je velika. Kralj povika:
- O, ljudi, doao mi je jedan mladi koji prosi od mene moju ker, a ja
nisam video od njega lepeg i odvanijeg. On kae da e vas sam savladati i
pobediti, tvrdei da bi vas bilo malo da vas je i sto hiljada. Kad se budete
borili s njim, doekujte ga vrhovima kopalja i maeva jer se on prihvatio
krupne stvari.
Tad se kralj obrati careviu:
- Evo vojske pa se pokai Carevi mu ree:
- Ti si nepravedan. Kako u se boriti s njima kad sam ja peak, a oni
konjanici.
- Ja sam ti ve govorio da uzjae konja, a ti nisi hteo.
- Ne svia mi se nijedan od tvojih konja - odgovori mladi. - Neu
uzjahati ni jednog drugog osim onoga konja na kome sam i stigao ovamo.
- A gdje je tvoj konj? - upita kralj.
- Na onom dvorcu! - odgovori carevi.


46
- Kako na dvorcu? - zaudi se kralj.
- Na krovu - ree carevi.
Kad u te rei, kralj povika:
- To je prvi znak da ti je um poremeen. Teko tebi, kako konj moe biti
na krovu? Odmah reci ta je la, a ta istina.
Zatim se kralj obrati jednom iz svoje pratnje i ree mu:
- Idi u dvorac i donesi ono to nae na krovu!
Ljudi su se udili mladievim reima i govorili jedan drugome:
- Kako e taj konj sii s krova niz stepenice? Nikada nismo uli tako
neto.
Kad je ovek, kojeg je kralj poslao, otiao do dvora, popeo se na krov i
ugledao konja kako tamo stoji (a nikad nije video lepeg od njega u svom
ivotu), on mu prie, poe ga zagledati i vide da je napravljen od slonovae i
ebanovine. Skupa s njim se popeo jo jedan iz pratnje i njih dvojica se poee
rugati konju govorei:
- I na takvom e konju da se bori sa itavom vojskom! Mora da je luak,
ali uskoro emo znati ta je posredi.
- Tad podigoe konja rukama i nosili su ga sve dok ne stigoe pred kralja,
spustie konja pred njega, a ljudi se okupie, gledajui ga i divei se lepoti
njegove grae, sedlu i uzdama. Konj se svideo i samom kralju i on mu se nije
mogao nadiviti. Kralj zatim upita mladia:
- Je li ovo tvoj konj ?
- Jeste, o kralju - odgovori mladi - to je moj konj, a ubrzo e videti
kakvo je on udo.
- Uzjai ga! - ree mu kralj.
- Uzjahau ga tek onda kad se odmaknu vojnici!
I kralj naredi vojnicima, koji su stajali oko konja, da se udalje za jedan
strelomet. Tad mladi ree:
- O, kralju, ja u uzjahati konja, pa u jurnuti na tvoje vojnike i rasterati
ih na sve strane i srca e im prepuknuti.
- Uini ono to hoe i ne tedi ih kao to ni oni tebe nee tedeti - kaza
kralj.
Tada mladi prie svom konju, uzjaha ga, a vojnici se postrojie,
govorei jedan drugom:
- Kad mladi stigne do naih redova, doekaemo ga vrhovima kopalja i
otricama maeva.
Jedan od njih uzviknu:


47
- Alaha mi, teta, kako da ubijem tog mladia tako lepog lica i tako
divnog stasa?
A drugi na to ree:
- Alaha mi, do njega ete dospeti tek posle velikog okraja. Mladi sve to
ini zato to je hrabar i smion.
Poto se uspravio na svom konju, mladi okrenu zavrtanj za podizanje, a
svi upree poglede u njega da vide ta e to uiniti. Njegov konj se prope i
poe da ini pokrete kao pravi konj. Na taj nain mu se unutranjost ispuni
vazduhom i on se podie i polete. Kad kralj vide kako se konj podigao i
poleteo, povika vojnicima:
- Uhvatite ga pre nego to pobegne!
- O, kralju, zar neko moe uhvatiti pticu u letu? - povikae veziri i
namesnici. Taj mladi nije niko drugi do veliki arobnjak, od kog te spasao
sam Alah.
Kralj se tad vrati u svoj dvorac i ode svojoj keri, pa joj ispria ta se
dogodilo sa careviem na mejdanu. Devojka se veoma rastui zbog rastanka
sa careviem, a onda se jako razbole i pade u postelju. Kad je kralj vide tako
bolesnu, privi je uz sebe, poljubi je meu oi i ree joj:
- O, keri, zahvali Alahu to nas je spasio od tog podmuklog arobnjaka.
Da bi je uteio, kralj joj ponovi ono to je video, ispria joj kako se konj
podigao u zrak, ali ona nita nije htela da uje, nego poe jo vie plakati i
jecati govorei za sebe:
- Tako mi Alaha, neu nita ni jesti ni piti dok me Alah opet ne sjedini sa
careviem.
Kralj se veoma zabrinu zbog svoje kerke. Bilo mu je teko zbog takvog
njenog stanja, srce mu se stezalo. Ali to je njen otac bio neniji prema njoj, to
je njena ljubav prema careviu bivala sve vea.
to se tie carevia, on se odjednom, kad se nae sam u visini, seti
devojine lepote i ljupkosti. Jo ranije se bijae raspitao kod kraljevih ljudi za
ime tog grada i kralja i saznao da je to bio grad Sana. Posle dugog leta,
carevi stie do oevog grada, prelete ga i uputi se prema oevom dvorcu.
Spusti se na krov, ostavi tamo svog konja, a sam sie u oeve odaje, gde nae
oca tuna i alosna zbog rastanka s njim. Kad ga ugleda, car se die i zagrli
ga, silno obradovan. Carevi ga odmah upita za mudraca koji je napravio
konja, a on mu ree:
- Proklet bio i mudrac i as kad ga ugledah. On je kriv to sam se rastao
od tebe i zato je u zatvoru od onog dana kad si nestao.


48
Carevi tada naredi da mudraca oslobode i izvedu iz tamnice i da ga
dovedu pred njega. Kad mudrac doe, carevi mu pokloni odelo u znak
naklonosti i obasu ga velikim dobroinstvima. Ali car mu ne htede dati svoju
ker za enu, pa se mudrac zbog tog veoma razljuti i pokaja se to je uopte i
napravio konja, svestan da je mladi otkrio tajnu upravljanja njime.
Car ree sinu:
- Mislim da je najbolje da se vie ne pribliava tom konju i ne jae ga,
jer ne zna sve njegove moi, pa se moe prevariti.
Kad carevi ispria ocu ta mu se desilo sa princezom i njenim ocem, car
mu ree.
- Taj kralj te mogao i ubiti.
U careviu se probudi velika tuga zbog ljubavi prema princezi, keri
gospodara Sane, i on uzjaha konja, okrenu zavrtanj za dizanje i vinu se u
zrak, nebu pod oblake. Kad svanu, otac ga potrai, a kad ga ne nae, pope se
na dvorac, veoma tuan, i tad ugleda sina kako se die visoko u zrak. Car se
veoma rastui zbog rastanka sa sinom i veoma se pokaja to nije uzeo konja i
sakrio ga, pomislivi:
- Tako mi Alaha, samo ako mi se sin vrati, neu ostaviti ovoga konja
itavog, da bi mi srce bilo mirno.
I opet poe plakati i jecati od tuge za sinom.
Za to vreme, njegov sin je leteo nebom sve dok ne stie do grada Sane, a
onda se spusti na isto mesto na koje se spustio i prvi put, pa poe,
prikradajui se, do princezinih odaja, ali tamo ne nae ni princezu, ni robinje,
ni slugu koji ju je uvao i to ga veoma rastui. Tada poe da razgleda dvor i
odjednom u jednoj odaji ugleda princezu kako lei u postelji, okruena
robinjama i dadiljama. On im prie i pozdravi ih. Kad devojka u njegov glas,
die se, pritra mu i zagrli ga, ljubei ga u oi i stiui ga na grudi.
- O, gospodarice, - povika carevi, - ti si me naterala da sve ovo vreme
tugujem za tobom.
- I ti si mene naterao da tugujem i da si due bio odsutan, sigurno bih
umrla - odgovori princeza.
- O, gospodarice, i sama zna ta se desilo izmeu mene i tvog oca. Da te
ne volim, sigurno bih ga ubio. Ali ja volim i njega jer tebe volim - ree carevi.
- Kako si me onda mogao ostaviti? Zar moj ivot moe biti lep bez tebe? -
ree ona, a mladi je upita:
- Ako me voli, hoe li me onda posluati i uiniti ono to ti kaem?
- Reci to hoe, uiniu sve to zatrai od mene i neu ti se protiviti ni u


49
emu - ree ona.
- Poi sa mnom u moju zemlju i carstvo - ree mladi, a careva ki
uzviknu:
- S ljubavlju i zadovoljstvom.
Kad to u, carevi se veoma obradova, pa je uze za ruku i ree joj da se
zakune velikim Alahom.
Zatim se pope s njom na krov dvorca, uzjaha konja, posadi princezu iza
sebe, vrsto je zaveza, okrenu zavrtanj na konju i oni se vinue u zrak.
Robinje zapomagae i pourie da obaveste o tome kralja i kraljicu i oni se
brzo uspee na krov dvorca, podigoe poglede i ugledae konja od ebanovine
kako leti s mladima vazduhom. Kralj se veoma uzruja zbog toga pa povika:
- Zaklinjem te Alahom, o careviu, smiluj se na mene i na moju enu i ne
razdvajaj nas od nae keri!
Ali carevi se ne osvrnu na kraljeve rei. Pomisli u jednom asu da se
devojka moda pokajala to se rastala od majke i oca pa joj ree:
- eli li da te vratim ocu i majci?
- O, gospodaru - odgovori ona - Alaha mi ne elim. elim jedino da
budem s tobom gde god ti bio, jer me ljubav preme tebi odvaja od svega, pa i
od oca i majke.
Carevi se veoma obradova njenim reima pa potera konja lagano da se
devojka ne bi preplaila. Tako su leteli sve dok carevi ne ugleda jednu
zelenu livadu kojom je tekao potok. Tu se spustie, pojedoe neto i popie, a
onda carevi ponovo uzjaha konja, smesti princezu iza sebe, vrsto je zaveza i
polete s njom. Leteli su tako sve dok ne stigoe do grada mladievog oca.
Mladi se tad silno obradova i pokaza devojci carstvo svog oca, objasnivi joj
da je ono vee od carstva njenog oca. Zatim je spusti u jedan vrt u kome je
njegov otac voleo da eta i uvede je u hladnjak, a konja od ebanovine ostavi
pred hladnjakom, naredivi djevojci da pazi na njega.
- Sedi tu dok ne poaljem po tebe svog izaslanika. Ja odoh do oca da mu
kaem da pripremi za tebe dvorac i da ti pokae svoje bogatstvo - ree
carevi.
Devojka se tome obradova i ree:
- Uini to eli! - pomislivi kako e u gradu naii samo na rasko i
potovanje.
Carevi je ostavi i uputi se peice do grada, ode ocu, a kad ga ovaj
ugleda, obradova se i poe mu u susret, zaelevi mu dobrodolicu. Carevi
mu tad ree:


50
- Znaj da sam doveo sa sobom i princezu o kojoj sam ti priao. Ostavio
sam je izvan grada u jednom vrtu, a doao sam sam da te obavestim o tome,
da bi mogao okupiti svitu, poi joj u susret i pokazati joj svoju mo, vojsku i
sluge.
- S ljubavlju i zadovoljstvom! - odgovori car.
Zatim odmah naredi da se to lepe ukrasi sav grad i izjaha obuen u
najlepe odelo skupa sa svom vojskom, velikaima, dvoranima i slugama.
Carevi iznese iz dvora ukrase i odela, i sve to carevi uvaju u
riznicama, a za princezu spremi jednu odaju od zelenog, crvenog i utog
brokata, dovede u nju indijske, grke, abisinske robinje i unese neobine
vrednosti. Zatim napusti odaju i uputi se prema vrtu, ue u hladnjak u kome
je bio ostavio princezu, pretrai ga itavog, ali ne nae ni nju ni konja. Tad se
poe udarati po licu, lutajui vrtom sav izbezumljen. Kad se malo pribra,
ree:
- Kako je mogla znati tajnu konja kad joj ja nita nisam rekao o tome.
Moda ju je napao Persijanac koji je napravio konja i odveo je, osvetivi se
tako mom ocu.
Carevi tad potrai straare vrta i upita ih jesu li ikoga videli da je
proao pored njih i uao u vrt, a oni odgovorie da nisu videli nikoga osim
persijskog mudraca koji ie ulazio da bere lekovito bilje.
Kad je uo njihove rijei, carevi je bio siguran da je mudrac odveo
djevojku. A bilo je sueno da persijski mudrac ue u vrt da bere lekovito bilje
ba u momentu kad je carevi napustio princezu i otiao da obavesti oca.
Kad je uao u vrt, mudrac je osetio miris mousa i poao u pravcu odakle
je dopirao. A to je bio miris careve kerke. Mudrac je sledio trag mirisa sve
dok nije stigao do hladnjaka. Tad ugleda konja, kojeg je sam napravio, kako
stoji pred hladnjakom i srce mu se ispuni radou jer je alio za njim kad ga je
izgubio. Mudrac prie konju, razgleda sve njegove delove i vide da su itavi,
a kad htede da ga uzjae i poleti, pomisli:
- Treba da vidim ta je to doneo carevi na njemu i ostavio ovde.
Ue u hladnjak i ugleda u njemu devojku lepu poput sjajnog sunca na
vedrom nebu. im je vide, znao je da je ona kerka nekog velikaa i da ju je
doveo sa sobom carevi i ostavio u hladnjaku, a sam otiao u grad da dovede
svitu da bi uveo devojku uz potovanje i poasti.
Mudrac poljubi zemlju pred njom, a ona die prema njemu pogled i
ugleda njegov runi i gadni lik.
- Ko si ti? - upita ona.


51
- O, gospodarice - odgovori mudrac - ja sam careviev izaslanik. On me
je poslao tebi i naredio mi da te povedem u drugi vrt, blizu grada.
- A gde je carevi? - upita ona kad saslua njegove rei.
- U gradu, kod svoga oca, - odgovori mudrac. -Doi e odmah po tebe s
velikom pratnjom.
- Zar carev sin nije mogao poslati nikog drugog osim tebe? - upita ona.
Mudrac se na to nasmeja i ree:
- O, gospodarice, nek te ne zavede runoa moga lica i moj odvratni
izgled. Da si ti dobila od mene ono to je dobio carevi, sigurno bi pohvalila
moje delo. Carevi me odabrao i poslao tebi zbog runoe moga lika i uasne
vanjtine jer te voli i ljubomoran je. On inae ima nebrojeno robova i slugu.
Kad u njegove rei, devojka se pribra i poverava mu, pa ustade, stavi
svoju ruku u njegovu i ree mu:
- Na emu u jahati?
A mudrac joj odgovori:
- O, gospodarice, na konju na kome si i stigla ovamo.
- Ja ga ne znam sama jahati - odgovori ona, a mudrac se na to nasmei i
bi mu jasno da ju je ulovio, pa joj ree:
- Ja u jahati s tobom.
Zatim uzjaha konja, posadi devojku iza sebe i privrsti je da ne padne.
Ona nije znala ta on smera. Mudrac pokrenu zavrtanj za uzletanje, konj se
napuni vazduhom, pomaknu se i onda poe da se penje uvis. I penjao se sve
dok ne prooe grad. Devojka tad upita:
- Kuda idemo? Zar te carevi nije poslao po mene?
A mudrac odgovori:
- Alah ga porunio! On je nevaljao i zao!
- Teko tebi - uzviknu princeza. - Kako se sme protiviti nareenju svoga
gospodara?
- Nije on moj gospodar - ree mudrac. - Zna li ti ko sam ja?
- Ne - ree ona. - Znam samo ono to si mi sam rekao o sebi.
- To je bilo lukavstvo kojim sam nasamario i tebe i carevia. itavo
vreme sam tugovao za ovim konjem. On je moje delo, ali je carevi
zagospodario njime. Ja sam mu ga sad oteo skupa s tobom i tako ga ranio u
srce, kao to je i on mene ranio. I nikad vie ovaj konj nee biti njegov - ree
mudrac. Zatim se malo umiri i dodade:
- Ja u ti biti korisniji nego on.
Kad u njegove rei, devojka pokri lice rukama i povika:

- O, gade! Izgubila sam i dragog, i oca i majku.
I silno zajeca zbog onog to ju je snalo. A mudrac je s njom leteo iznad
vizantijskih predela dok ne stigoe do zelene livade pune cvea, drvea i
reka, i tu se spustie. Ta livada je bila blizu jednog grada u kom je iveo neki
moni car. I desi se da je ba tog dana car poao u lov i da je proao pored te
livade i ugledao mudraca sa devojkom i konjem. Mudrac nije ni trepnuo, kad
na njeg navalie carevi robovi i uhvatie i njega, i devojku, i konja, i odvedoe
ih pred cara. Kad car vide koliko je mudrac ruan, a devojka lepa i draesna,
on joj se obrati:
- O, gospoo, ko ti je ovaj starac?
Mudrac pouri da mu odgovori:
- To je moja ena i kerka mog strica.
Ali kad u ta on kae, devojka povika da je on laov i ree:
- O, care, Alaha mi, ja ga i ne poznajem. On mi nije mu, nego me je oteo
posluivi se lukavstvom.
Kad je car to uo, naredio je da izudaraju mudraca na mrtvo ime. Car
zatim naredi da ga odvedu u grad i strpaju u zatvor, a devojku i konja uze sa
sobom, ali nije znao kakav je to konj niti je znao njegovu tajnu.

to se tie carevia, on obue odelo, uze sve to mu je potrebno i krenu
na put, veoma nespokojan. Iao je to je bre mogao, pratei tragove i traei
devojku, idui od zemlje do zemlje, od grada do grada, raspitujui se o konju
od ebanovine, a svi su mu se udili, ne verujui u ono to govori.
Proveo je tako neko vreme u traenju i raspitivanju, ali nita nije uo o
devojci i konju. Zatim poe u grad devojina oca i raspita se o njoj i tamo, ali
ni tamo ne znadoe nita, a njena oca nae tunog zbog nestanka keri.
Carevi se onda uputi u zemlju Vizant i poe da trai devojku i konja
raspitujui se na sve strane o njima. Tako stie ujedan han u kome zatee
mnotvo trgovaca koji su sedeli i razgovarali. On sede blizu njih i u jednog
trgovca kako pria:
- O, prijatelji, video sam udo veliko.
- A ta to? - zapitae oni.
- Bio sam u jednom gradu - ree on i pomenuo ime grada u kome se
nalazila i devojka - pa sam uo kako stanovnici priaju neku udnu priu o
tome kako je car jednog dana poao u lov sa svojom pratnjom i velikaima i
kad su stigli u ravnicu, naili su na jednu livadu u kojoj su videli nekog
oveka kako sedi, a pored njega je bila jedna ena i konj od ebanovine. ovek


53
je bio veoma ruan, a devojka savreno lepa i draesna, vitka i stasita. A konj
od ebanovine je bio pravo udo i nikad niko nije video nita lepe od njega.
- A ta je uinio car s njima? - upitae prisutni.
- Pitao je tog oveka ko mu je ta devojka, a on je rekao da mu je ena i
kerka njegovog strica. Ali devojka je rekla da on lae i car je uze od njega,
naredivi da ga istuku i strpaju u zatvor. O konju od ebanovine ne zna se
nita - rekao je trgovac.
Kad je carevi uo trgovevu priu, prie mu i poe ga oprezno
ispitivati, sve dok nije saznao od njega ime tog grada i cara. Mladi je tu no
proveo sav radostan, a kad je svanulo, krenuo je na put i iao je ne
zaustavljajui se sve dok nije stigao u taj grad. Ali kad je hteo ui u njega,
epae ga gradski uvari i htedoe ga odvesti pred cara da bi ga ispitao ko je
i ta je, zato je dospeo u ovaj grad, i koji zanat zna, jer je car imao obiaj da to
pita svakog stranca.
Carevi je u grad stigao uvee, a u to doba nije niko mogao otii do cara,
zato uvari gradskih kapija uhvatie mladia i povedoe ga u zatvor. Ali kad
videe kako je lep, bilo im je ao da ga strpaju u zatvor, pa ga posadie pred
zatvor da skupa s njima veera. Za vreme veere razgovarali su i veselili se, a
straari su ga pitali iz koje je zemlje.
- Ja sam iz Persije, iz zemlje Kosroja - odgovori carevi.
Kad ue te rei, svi se nasmejae, a jedan od njih ree:
- O, mladiu, uo sam da ljudi svata priaju i video kako se ponaaju, ali
nisam video oveka koji vie lae od Persijanca koji je kod nas u zatvoru.
Drugi ree:
- A ja nisam video oveka runijeg izgleda i gadnijeg lika od njega.
- A po emu znate da je laov - upita carevi, a straari odgovorie:
- Po tome to tvrdi da je mudrac. Car ga je video na putu kad je iao u
lov. S njim je bila jedna ena neviene lepote, privlanosti, savrenstva i sjaja,
i jedan konj od crne ebanovine, da lepeg nismo videli u ivotu. to se
devojke tie, ona je kod cara, veoma mu je draga, ali je luda, a da je taj ovjek
mudrac, kao to tvrdi, sigurno bi je izleio. Car joj daje lekove i eli da je
izlei. to se tie konja od ebanovine, car ga je stavio u svoju riznicu. Onaj
runi ovjek, koji je bio s djevojkom, kod nas je u tamnici i kad padne no,
toliko plae i zapomae nad sobom da niko ne moe oka sklopiti.
Carevi tada poe da kuje plan kako da ostvari svoj cilj. Kad su straari
hteli da spavaju, uveli su carevia, u zatvor i zatvorili za njim vrata, i on u
mudraca kako plae, zapomae i ali samog sebe govorei:


54
- Teko meni to sam uinio sebi i careviu, to sam uinio devojci. Sve to
zato to sam hteo da uinim neto runo, to sam traio za sebe neto to ne
zasluujem i to mi ne prilii, a ko trai ono to mu ne prilii, zadesie ga ono
to je mene zadesilo.
Kad je carevi uo rei mudraca, ree mu:
- Dokle e trajati to plakanje i zapomaganje, da li ti se desilo neto to se
nije desilo nikom drugom?
Mudrac oseti da je ovek koji mu to ree prijateljski raspoloen prema
njemu, pa se poe aliti na svoje stanje i tekoe u koje je zapao.
A kad je svanulo, straari odvedoe carevia do cara, obavestivi ga da je
mladi stigao uvee kad vie niko nije mogao izai pred njega. Car se obrati
mladiu upitavi ga:
- Iz koje si zemlje, kako se zove i kakav zanat zna, zato si doao u na
grad?
Carevi mu odgovori:
- to se mog imena tie, ono na persijskom jeziku glasi Harda, inae
sam iz Persije i spadam u ljude od nauke ija je specijalnost medicina. Leim
bolesne i lude, a putujem po raznim zemljama i gradovima da bih stekao
novo znanje. Kad vidim nekog bolesnika, ja ga izleim. Eto, to je moj zanat.
Kad car u te rei, veoma se obradova i ree:
- O, dobri mudrae, stigao si ba u trenutku kad si nam potreban.
I car ispria mladiu devojin sluaj pa ree:
- Ako je izlei od ludosti, dobie od mene sve to zatrai.
Carevi mu na to odgovori:
- Alah uzvisio cara! Opii mi sve to si video od njene ludosti i reci mi
otkad je luda i kako si uhvatio nju, konja i mudraca.
Car mu tad sve potanko ispria i ree da je mudrac u zatvoru.
- O, sreni caru, a ta si uradio s onim konjem? - upita carevi.
- Njega uvam u svojoj riznici - odgovori car.
Carevi tad pomisli:
Treba da vidim konja i da utvrdim da li je itav, a ako je s njim sve u redu,
ostvari u ono to sam naumio, jer ako se konj moe pokrenuti, smisliu neko
lukavstvo da spasim svoju draganu. Onda se obrati caru ovim reima:
- O, care, trebalo bi da vidim konja, moda u otkriti neto to e mi
pomoi da izleim devojku
- Drage volje - ree car, die se, uze mladia za ruku i povede ga do
konja.


55
Carevi poe razgledati konja sa svih strana i vide da je itav i da mu
nita ne nedostaje, pa se tome veoma obradova.
- O, veliki care - ree on - eleo bih da odem do devojke da vidim ta joj
je. Molim se Alahu i nadam se da e ozdraviti mojom rukom i uz pomo ovog
konja, ako bog da.
Carevi onda naredi da uvaju konja pa ode sa carem do devojke. Kad
uoe u sobu, carevi ugleda devojku kako se udara po licu, van sebe, ali nije
bila luda. To sve je inila samo zato da joj niko ne bi priao.
- Nita se ne boj, lepotice! - Ree joj carevi.
Zatim poe lepo govoriti s njom da bi joj dao do znanja da je to on lino,
a kad ga ona prepozna, vrisnu od radosti i onesvesti se. Car pomisli da je
vrisnula od straha i izie. Carevi prisloni svoja usta na njeno uho i apnu joj:
- O, lepotice sveta, uvaj da se ne prolije ni moja ni tvoja krv, strpi se i
ustraj dok ne smislim neko lukavstvo da se oslobodimo od ovog cara silnika,
ja u caru rei da u te izleiti od ludosti ako ti skine lance u koje te je okovao,
a kad ti car doe, ti mu se obrati lepim reima, da vidi da si izleena mojom
pomoi. Tako emo postii ono to elimo.
- Uiniu to to hoe - ree devojka, a carevi izae iz sobe i ode caru
sav radostan i veseo i ree mu:
- O, sreni care, saznao sam od ega boluje devojka i, na tvoju sreu,
izleio sam je. Ustani i poi u njenu sobu, lepo joj se obrati i obeaj joj neto
to e je obradovati i ispunie ti se sve to eli od prije.
Car ga poslua i ode devojci, a ona, im ga ugleda, die se i poljubi
zemlju pred njim, zaelevi mu dobrodolicu. Car se tome veoma obradova
pa naredi robinjama i slugama da je slue, da je odvedu u hamam i da
pripreme za nju haljine i nakit. Robinje joj dooe i pozdravie je, a ona im
odzdravi najlepim recima. Zatim je robinje obukoe u carske haljine, a na
vrat joj stavie ogrlicu od dragog kamenja. Kad su je izveli iz hamama,
devojka je izgledala kao mesec o utapu. Ona doe caru, pozdravi ga, poljubi
zemlju pred njim, a cara obuze velika radost zbog toga. Car se tada obrati
careviu:
- Ozdravila je zahvaljujui tebi, Alah te poiveo!
Mladi mu odgovori:
- O, care, ona e potpuno ozdraviti tek onda kad ode sa svojom svitom i
vojskom tamo gde si je naao. Neka bude tamo i onaj konj od ebanovine, a ja
u opiniti avola u njoj, uhvatiti ga i ubiti, i nikad vie nee ui u nju.
Car ga poslua i naredi da donesu konja od ebanovine na livadu gde je


56
zatekao devojku sa mudracem i konjem, a sam odjaha skupa sa svojom
vojskom, vodei sa sobom i devojku. Niko nije znao ta mladi smera.
Kad su stigli na livadu, mladi, koji je ve bio tamo, naredi da postave
konja od ebanovine i devojku podalje od cara i vojske, ali dokle pogled see,
pa onda ree caru:
- S tvojim odobrenjem, zapaliu tamjan, izgovoriu zakletve i zatoiu
avola, a zatim u uzjahati konja od ebanovine i posaditi devojku iza sebe, a
kad to uinim, konj e se pokrenuti i poi, stii e do tebe i time e sve biti
svreno. A onda ini s njom to hoe.
Car se tome veoma obradova, a carevi uzjaha konja i posadi princezu
iza sebe.
Car i vojska stadoe gledati ta e se dogoditi, a carevi okrenu zavrtanj,
privrstivi devojku uetom da ne padne i polete s njom visoko u vazduh.
Vojska ih je gledala sve dok se ne izgubie iz vida. Car provede pola dana
iekujui da se mladi vrati. Ali se on ne vrati i car izgubi svaku nadu, pa se
veoma pokaja to mu je dao devojku, alei za njom. Tad se vrati sa vojskom
u grad.
A carevi se uputi u grad svoga oca, sav radostan i srean, i leteo je
nebom sve dok ne stie do svog dvorca, a tu se spusti, uvede devojku u
carske odaje, siguran da je tu nee niko dirati, a sam ode ocu i majci, pozdravi
ih i ree da je doveo sa sobom devojku, a roditelji se veoma obradovae sinu.
to se tie Vizantijskog cara on se vratio u grad, zatvorio se u svoj
dvorac, tuan i alostan. Dooe mu veziri i poee ga teiti govorei mu da
je mladi koji je uzeo djevojku arobnjak i neka je hvala Alahu to se spasio
njegovog arobnjatva i podmuklosti. I nisu naputali cara sve dok nije
prestao misliti na devojku.
A carevi je priredio veliku gozbu za stanovnike grada i svi provedoe
cei i mesec dana u slavlju. I carevi i devojka su se silno radovali.
to se tie konja od ebanovine, careviev otac ga je razbio, tako da se vie
nije mogao kretati.
Carevi je kasnije napisao pismo devojinom ocu, obavestivi ga da se
oenio njome i da ive najlepim ivotom. Carevi je poslao pismo po svom
izaslaniku, a uz pismo je poslao i darove. Kad je izaslanik stigao u grad
devojinog oca, u grad Sanu u Jemenu, predao je pismo i darove kralju, a on
se veoma obradova kad proita pismo, primi poklone i ukaza ast izaslaniku.
Onda i sam spremi divan poklon za svog zeta i posla ga po istom izaslaniku.
Izaslanik se vrati i obavesti carevia o kraljevoj radosti kad je uo vest o keri.


57
I carevi poe svake godine slati pisma i poklone princezinom ocu, sve
dok njegov otac nije umro, a tada carevi preuze vlast u svojoj zemlji i
pravedno vladae svojim podanicima, pa mu se zemlje i robovi sami
potinie, a on je sa svojom enom iveo sve do smrti, najlepim i najsretnijim
ivotom.



































PRIA O ABU Kl PRIA O ABU Kl PRIA O ABU Kl PRIA O ABU KlRU I RU I RU I RU I ABU SIRU ABU SIRU ABU SIRU ABU SIRU

Pria se da su u gradu Aleksaridriji ivela dva oveka, od kojih je
jedan bio bojadija, po imenu Abu Kir, a drugi brija, po imenu Abu Sir. Bili
su susedi jer su im duani bili jedan pored drugog. Bojadija je bio varalica i
laov i tvrdokoac. Nije se stideo da ini sramotna dela, a obiaj mu je bio da
trai unapred novac od muterije koja mu je donosila tkaninu na bojenje,
govorei da e za te novce kupiti boje. A kad bi uzeo novac, troio bi ga
odmah na jelo i pie, prodavao bi platno koje bi uzeo im bi vlasnik otiao, a i
taj novac bi odmah troio na jelo i pie. Jeo je samo najbolja jela i pio sam
najbolja pia, od kojih izgubi pamet. A kad bi mu vlasnik tkanine doao,
bojadija bi mu rekao:
- Dodi sutra, pre izlaska sunca i nai e svoju tkaninu obojenu.
Vlasnik bi odlazio mislei: Jedan ili dva dana, isto je. I dolazio bi
sutradan prema dogovoru, a Abu Kir bi govorio:
- Jue sam bio zauzet jer sam imao goste i morao se brinuti oko njih.
Doi sutra, pre izlaska sunca i nai e svoju tkaninu obojenu.
I muterija bi dola i treeg dana, a Abu Kir bi rekao:
- Moe mi oprostiti zbog jueranjeg dana jer mi se porodila ena nou,
pa sam itav dana morao obavljati poslove, ali doi sutra i uzmi svoju
obojenu stvar.
I muterija bi opet dola, prema dogovoru, a Abu Kir bi je doekao s
nekom novom lai, obeavajui i zaklinjui se da e mu sutra dati tkaninu,
sve dok muterija ne bi izgubila strpljenje i rekla:
- Koliko puta e mi rei sutra. Daj mi moju tkaninu, neu da je boji.
Abu Kir bi tad odgovorio:
- Alaha mi, brate, stid me je pred tobom, ali u ti rei istinu, a Alah neka
kazni one koji ine naao ljudima i oduzimaju im ono to je njihovo.
- Reci mi ta se dogodilo - govorila bi muterija, a Abu Kir bi odgovarao:
- Obojio sam ono to si doneo bojom kojoj nema ravne i obesio je pred
radnju da se sui, ali je to neko ukrao, ne znam ko.
Ako bi muterija bila neki dobar ovek, rekla bi:
- Alah e mi to nadoknaditi.


59
A ako bi to bio neki zao ovek, poeo bi grditi i sramotiti Abu Kira, ali od
njega ne bi nita dobio, makar ga tuio i sucu.
Abu Kir je tako radio sve dok se ne pronese o njemu zao glas i ljudi
poee opominjati jedni druge da se uvaju Abu Kira, spominjui ga u
uzreicama. Tako ga muterije napustie. Mogao mu je pasti aka samo onaj
koji nije nita znao o njemu. Abu Kir skoro ostade bez posla. Zbog toga poe
sve ee odlaziti u duan kod svog suseda brice, Abu Sira, sedei kod njega i
gledajui u vrata svoje bojadisaonice. Kad bi ugledao neku muteriju, koja
nije nita znala o njemu, pred vratima svoje radnje, izlazio bi iz brijanice i
upitao je:
- ta ti treba?
A muterija bi odgovarala:
- Da mi oboji ovo!
- U koju boju? - pitao bi Abu Kir jer je uprkos svim svojim manama znao
da boji u sve boje, ali nije nikad bio ni prema kome iskren i zloa je njime
gospodarila. Tad bi uzimao stvar od muterije rekavi:
- Plati mi unapred, a sutra doi po ovo.
Muterija bi mu plaala i odlazila svojim putem, a Abu Kir bi odmah
odlazio i prodavao to na ariji i kupovao za te novce meso, povre, voe i
duvan, i sve to bi mu bilo potrebno. A kad bi ugledao muteriju koja mu je
dala neto na bojenje, ne bi se pojavljivao i izlazio joj na oi.
Tako provede nekoliko godina, a jednog dana uze na bojenje neto od
nekog oholog i drskog oveka, pa proda to to je primio i potroi sav novac. I
muterija ga poe svakog dana traiti u bojadisaonici, ali ga nikad nije
nalazila, jer bi se on skrivao u Abu Sirovoj brijanici. Kad ovom oveku
dojadi da ga trai u njegovoj radnji, on ode kadiji, a kadija posla s njim svog
izaslanika da pokuca na vrata Abu Kirove bojadisaonice u prisustvu mnogih
muslimana. I taj ovek stavi peat na vrata bojadisaonice poto u njoj ne nae
nita osim nekoliko razbijenih korita, ak ne nae nita to bi uzeo u zamenu
za svoju tkaninu. Tad izaslanik uze klju radnje i ree Abu Kirovim susedima:
- Recite mu neka donese stvar ovoga oveka pa e dobiti klju svog
duana.
Zatim muterija i izaslanik odoe. Tada Abu Sir upita Abu Kira:
- Kakva te to nesrea snala? Ko god ti je doneo neto, ostao je bez toga.
Gde se denula stvar tog oholog ovjeka?
- O, susede, ukrali su mi je - odgovori Abu Kir, a Abu Sir mu ree:
- udno. Tebi kradu sve to ti ljudi donesu. Sastaju li se u tvom duanu


60
svi kradljivci? Ja ipak mislim da ti lae. Reci mi ta si uradio?
- O, susede - odgovori Abu Kir - niko meni nije nita ukrao.
- Pa ta onda radi s tuim stvarima ? - upita Abu Sir.
- Prodajem ono to mi donesu, a onda troim novac od toga - odgovori
on.
- A doputa li to Alah ? - upita ga Abu Sir, a Abu Kir ree:
- Ja to inim jer sam siromaan i od svog zanata imam malo koristi.
Tad i Abu Sir poe da se ali:
- Ja sam takav majstor da mi nijedan nije ravan u ovom gradu, ali u moju
brijanicu niko ne dolazi jer sam siromaan ovek. O, brate, dojadio mi je ovaj
zanat.
Abu Kir mu ree:
- I meni je dojadio moj zanat jer nita ne zaraujem. Ali ko nas
primorava da ostanemo u ovoj zemlji? Otputujmo u svijet. Imamo u rukama
zanate koji se trae u svim zemljama, pa emo se u drugim zemljama nadisati
zraka i odmoriti od velikih briga.
Abu Kir je tako zanosno govorio Abu Siru o putovanju dok ovaj i sam ne
poele da putuje, a onda se dogovorie da zajedno krenu. Tad Abu Kir ree
Abu Siru:
- O, susede, sad smo postali braa i nema razlike meu nama, pa treba
da oitamo onu molitvu koja kae da onaj ko radi i zarauje treba da
prehranjuje onog ko ne radi. Sve to nam ostane od novaca, stavljaemo u
jedan koveg i pravedno podeliti kad se vratimo u Aleksandriju.
Abu Sir se sloi s tim pa oita molitvu, a onda zatvori brijanicu i
predade kljueve gazdi. Kljuevi Abu Kirove bojadisaonice ostadoe kod
kadijinog izaslanika, a njegova radnja zapeaena.
Obojica uzee svoje stvari i krenue na put. Ukrcae se u jednu lau i
isplovie istog dana morem. Srea im je bila naklonjena jer na lai, na kojoj je
pored kapetana bilo sto dvadeset putnika, nije bilo nijednog brijaa osim Abu
Sira. Kad su jedra na lai bila razapeta, Abu Sir ree Abu Kiru:
- Na ovom moru treba jesti i piti, a mi imamo malo hrane. Moda e me
neko pozvati da ga obrijem, a kad ga obrijem, dae mi neku pogaicu,
srebrenjak ili gutljaj vode, i tako emo nas dvojica zaraivati.
- Nije loe - ree Abu Kir, pa spusti glavu i zaspa, a brico se die, uze svoj
pribor i oljicu, na rame stavi neku krpu umesto pekira, jer je bio siromaan,
i poe da se eta izmeu putnika. Tad mu se neko obrati:
- Doi, brico, da me obrije.


61
I on ga obrija, a muterija mu dade srebrenjak. Abu Sir tada ree:
- O, brate, meni ne treba srebrenjak. Kad bi mi dao jednu pogaicu, to bi
bio pravi blagoslov, jer imam druga, a imamo malo hrane.
I ovek mu dade pogaicu, komad sira i au slatke vode, a Abu Sir sve
to uze i ode Abu Kiru i ree mu:
- Uzmi ovu pogaicu, pojedi je sa sirom i popij vodu iz ae.
Abu Kir uze sve to i pojede i popi, a zatim Abu Sir uze opet svoj pribor,
prebaci krpu preko ramena i s posudom u ruci poe hodati po lai izmeu
putnika. Tako obrija jednog oveka za dve pogaice, drugog za komad sira, i
muterije ga poee traiti, a svako ko bi mu rekao Majstore, obrij me! davao
bi mu dve pogaice i srebrenjak, jer je on bio jedini brija na lai. Sunce jo
nije bilo zalo a on je ve bio sakupio trideset pogaica i trideset srebrenjaka,
dobio je i sira, maslina i kavijara. Ljudi su mu davali sve to bi zatraio, pa je
tako sakupio svega i svaega. Abu Sir obrija i kapetana lae i poali mu se da
nema dovoljno hrane na putu, a kapetan mu ree:
- Dobro doao! Moe ovde dovoditi svako vee svog prijatelja i veerati
kod mena, ne brinite ni za ta dok putujete s nama.
Abu Sir se vrati bojadiji i zatee ga kako jo uvek spava pa ga probudi.
Abu Kir ugleda pored sebe mnogo hrane, sira, maslina i kavijara pa ree Abu
Siru:
- Odakle ti ovo?
A brico mu odgovori:
- Od dareljivog Alaha.
Abu Kir htede sve to da pojede, ali mu Abu Sir ree:
- Nemoj to jesti, brate, ostavi, trebae nam nekom drugom prilikom. Znaj
da sam ja obrijao kapetana lae, da sam mu se poalio da nemamo dovoljno
hrane i on mi je zaeleo dobrodolicu i pozvao da svaku no dolazim s tobom
na veeru kod njega. Veeras emo veerati prvi put kod kapetana.
Abu Kir mu ree:
- Ja imam morsku bolest i ne mogu da se pomaknem s mesta. Daj ti meni
ovo da veeram, a ti idi sam kod kapetana.
- U redu - ree Abu Sir i sede. Posmatrao je Abu Kira kako jede, a ovaj je
otkidao komade kao da odvaljuje kamenje s planine i gutao kao slon koji
danima nije nita jeo. Ubacivao je u usta nove zalogaje, a da jo nije bio
progutao ni prethodne. Gledao je u hranu iskolaenih oiju, kao kakav vetac,
daui poput gladnog bika nad slamom i bobom.
Tada doe mornar i ree Abu Siru da mu kapetan poruuje da doe sa


62
svojim prijateljem na veeru kod njega.
- Hoe li poi sa mnom? - upita Abu Sir Abu Kira.
- Ne mogu da hodam - odgovori ovaj, pa brico ode sam i zatee kapetana
kako sedi za stolom na kojem bijae dvadeset i vie vrsta jela, oekujui sa
svojim ljudima njega i njegovog druga. Kad ga ugleda, kapetan ga upita:
- Gde ti je prijatelj ?
- O, gospodaru, on ima morsku bolest - odgovori Abu Sir, a kapetan mu
ree:
- Nije to nita, proi e. Prii i veeraj s nama, ekao sam te.
Kasnije kapetan izdvoji sahan i napuni ga raznim jelima, to je bilo
dovoljno za dvadesetoricu ljudi. Posle veere kapetan ree brici:
- Ponesi ovaj sahan svom prijatelju.
Abu Sir ga uze i odnese Abu Kiru, koji je jo uvek preivao staru hranu
poput deve. Abu Sir mu ree:
- Zar ti nisam rekao da ne jede to. Kod kapetana ima svega i svaega,
pogledaj ta ti je poslao kad sam mu rekao da ima morsku bolest.
- Daj mi to - ree Abu Kir i Abu Sir mu prui sahan, a bojadija navali
halapljivo na jelo, poput psa, iskeenih zuba, ili poput lava koji sve prodire;
ili naprosto kao ovek koji umire od gladi pa ugleda hranu i navali na nju.
Abu Sir ga ostavi i ode kapetanu da popije kafu s njim pa se potom vrati
i vide da je Abu Kir pojeo sve to je bilo u sahanu, a da je praznu zdelu
odgurnuo od sebe. Abu Sir uze zdelu i odnese je kapetanovom pomoniku, a
zatim se vrati Abu Kira i lee da spava sve do zore.
Sutradan Abu Sir poe brijati ljude i sve to je dobijao, davao je Abu Kira,
a Abu Kir je jeo i pio, diui se samo kad je trebalo da obavi nudu. Abu Sir
mu je donosio svako vee od kapetana pun sahan jela i to tako potraja
dvadeset dana, dok se laa nije usidrila u jednoj luci. Dva druga izaoe iz
lae, odoe u grad i iznajmie sobu u nekom hanu. Abu Sir prostre sobu, kupi
sve to je bilo potrebno, donese meso i skuva ga, dok je Abu Kir samo spavao,
a budio se samo kad mu je Abu Sir donosio jelo. Abu Kir bi se tad probudio i
kad bi se najeo, govorio bi:
- Ne zameri mi, jer imam vrtoglavicu - i opet bi zaspao.
Tako provede etrdeset dana, a brica je svakog dana uzimao svoj pribor i
hodao gradom, traei posao i zaradu, pa se vraao, zatiui Abu Kira kako
spava. Onda bi ga budio, a Abu Kir bi se prenuo iza sna i odmah halapljivo
navaljivao na jelo, kao da se nikad ne moe zasititi, pa bi opet zaspao. I tako
proe jo etrdeset dana, a kad god bi mu Abu Sir rekao: Sedi i odmori se,


63
izai iz sobe i proetaj gradom, u njemu ima razonode i sjaja i nema lepeg grada od
ovoga, Abu Kir bi mu odgovarao:
- Ne zameri mi, brate, jer imam nesvesticu.
A Abu Sir se nije ljutio i nije ga hteo niim da povredi. Meutim,
etrdeset prvog dana brica se tako razbole da nije mogao izai iz sobe, pa se
pogodi s vratarom hana da im on obavlja sve poslove, da im donosi hranu i
pie, jer je Abu Kir za sve to vreme samo jeo i spavao. Vratar je tako obavljao
poslove etiri dana, a onda se Abu Sirova bolest tako pogora da je izgubio
svest.
to se tie Abu Kira, njega poe moriti velika glad, pa se die i poe
preturati po Abu Sirovom odelu, nae neto malo novca, uze ga i izae iz
sobe, zalupivi vrata. Tako ode, ne obavestivi nikoga, a vratar je za to vreme
bio u ariji pa ga ni on nije video. Abu Kir ode u ariju i kupi za sebe jedno
divno odelo, pa onda poe hodati gradom i razgledati ga i tako vide da tom
gradu nema ravnog meu gradovima, i da su svi ljudi obueni u belo i plavo.
Tada i Abu Kir ode jednom bojadiji i vide da je u njegovom duanu obojeno
sve u plavo, pa izvadi svoju maramicu i ree mu:
Ej, majstore, uzmi ovu maramicu i oboji je, a ja u ti platiti koliko treba.
- Dvadeset dirhema - odgovori mu majstor, a Abu Kir mu ree:
- Mi to u svojoj zemlji bojimo za dva dirhema.
- Idi onda u svoju zemlju i tamo oboji svoju maramu - ree mu majstor - a
ja je neu, bojiti za manje od dvadeset dirhema.
Abu Kir mu ree:
- U koju e je boju obojiti ?
- U plavu - odgovori bojadija.
- Ja hou da je oboji u crveno - ree Abu Kir, a bojadija odgovori:
- Ne znam bojiti u crveno.
- Onda u zeleno - ree Abu Kir, a bojadija ree:
- Ne znam bojiti u zeleno.
- Onda u uto - ree Abu Kir.
- Ne znam bojiti u uto.
Abu Kir je nabrajao boju za bojom, ali mu bojadija ree:
- U naoj zemlji ima etrdeset majstora, ni vie ni manje, a kad jedan od
nas umre, mi uimo bojenju njegovog sina, a ako on ne ostavi potomstvo,
onda nas ostaje jedan manje. Ako neki majstor ima dva sina, mi uimo
bojenju jednog od njih, a ako on umre, uimo njegovog brata. Na zanat je
uhvatio korena i svi mi bojimo samo u plavo.


64
Abu Kir mu ree:
- Znaj da sam i ja bojadija i da znam da bojim u sve boje. eleo bih da
me uzme u slubu i da mi plaa nadnicu, a ja u te nauiti bojiti svim
bojama, kako bi se mogao pohvaliti u bojadijskom esnafu.
- Mi ne dozvoljavamo nikad strancu da se bavi naim zanatom - ree mu
bojadija.
- A ta ako ja sam otvorim bojadisaonicu - upita Abu Kif.
- To nikad nee biti mogue - odgovori mu bojadija i Abu Kir ga napusti
i ode drugome, ali mu i on ree isto to i prvi. Tako je Abu Kir iao od jednog
bojadije do drugog, dok ne obie svih etrdeset majstora, ali ga ni jedan ne
htede primiti ni kao nadniara ni kao majstora. Onda Abu Kir ode stareini
bojadijskog esnafa i ispria mu sve to, a stareina mu ree:
- Mi ne doputamo ni jednom strancu da se bavi naim zanatom.
Abu Kira tad obuze veliki gnev i on ode da se ali caru pa mu ree:
- O, care ovog vremena, ja sam stranac, a po zanatu sam bojadija i znam
bojiti u crveno kao rua, u zeleno kao trava, kao maslina i kao krila papagaja,
u crno kao ugalj, u uto kao narana i limun.
I on poe nabrajati boje, govorei:
- Nijedan bojadija u tvom gradu ne zna bojiti u te boje, ve samo u
plavo, ali mi nijedan nije dopustio da radim kod njega ni kao majstor ni kao
nadniar.
Car mu tad ree:
- U pravu si. Ali ja u ti otvoriti bojadisaonieu, dau ti novac i niko ti
nita nee moi, jer u obesiti o duanska vrata svakog onog ko te bude
ometao.
I car izda nadreenje graditeljima:
- Proetajte gradom s ovim majstorom i ako mu se svidi neko mesto u
ovome gradu, izbacite njegovog vlasnika, bilo iz duana ili hana, i podignite
mu onakvu bojadisaonieu kakvu eli i ne protivite se onome to on kae.
Zatim car dade Abu Kira lepo odelo i hiljadu dinara, rekavi mu:
- Troi to dok ti ne bude gotov duan.
I dade mu dva roba da ga dvore i jednog osedlanog konja. Abu Kir
obue odelo i uzjaha konja pa je i sam izgledao poput kakvog cara. Car mu je
dao i jednu kuu za stanovanje i naredio da je nameste, a Abu Kir se useli u
nju.
Sledeeg dana on ode u grad. Razgledao ga je zajedno s graditeljima dok
ne nae jedno mesto koje mu se svidelo pa ree:

- Ovo je dobro mesto!
Graevinari tad oterae gazdu, odvedoe ga caru, a ovaj mu dade
naknadu veu nego to je mogao i poeleti. Tako poee graevinari graditi
bojadisaonicu, a Abu Kir im je davao upute. Kad je bila gotova, njegovoj
bojadisaonici nije bilo ravne u tome gradu.
Abu Kir tad ode caru i ree mu da je bojadisaonica gotova i zatrai mu
novac za boje da bi mogao poeti sa radom. Car mu tad ree:
- Uzmi ove etiri hiljade dinara i nek ti to bude kapital, a pokazae mi
plod svoga rada u bojadisaonici.
Abu Kir uze novac od cara, ode u ariju i vide da ima mnogo indiga koji
se prodaje u bescenje. On kupi sve to mu bijae potrebno za bojenje, a car mu
posla petsto komada tkanine i on ih oboji u razne boje, pa zatim obesi na
vrata radnje. Ljudi su prolazili i gledali udo koje ranije nikad nisu videli u
svom ivotu. Svet se poe tiskati pred radnjom gledajui tkanine i zapitkujui
Abu Kira:
- O, majstore, kako se zove ova boja?
A Abu Kir im govorae:
- Ovo je crvena, ovo uta, a ovo zelena.
I tako im je nabrojao sve boje, te mu oni poee donositi tkanine na
bojenje, obeavajui da e platiti onoliko koliko on zatrai.
Kad je obojio careve tkanine, Abu Kir ih odnese na divan, a kad car vide
kako su obojene, veoma se obradova i bogato ga nagradi. Tada Abu Kiru
poee donositi tkanine i svi vojnici, zasipajui ga zlatom i srebrom. I tako se
Abu Kir prou, a ljudi nazvae njegovu radnju Sultanovom bojadisaonicom.
Njemu je sipalo sa svih strana, a druge bojadije nisu mogli s njim ni
progovoriti, samo su dolazili i ljubili mu ruku, izvinjavajui mu se za ono to
su ranije uinili, govorei:
- Uzmi nas za svoje sluge!
Ali Abu Kir ne uze ni jednog od njih, nego nabavi sebi crne i bele robove
i stee veliki imetak.

to se tie Abu Sira, koga je Abu Kir ostavio bolesnog i onesveenog iza
zatvorenih vrata, on ostade zatvoren u sobi tri dana. Zatvorena vrata padoe
u oi vrataru hana jer nijednog od njih dvojice nije bio video i nije znao ta je
s njima.
- Da nisu otputovali ne plativi, ili su moda umrli - pomisli vratar pa
prie vratima i u bricine jecaje koji su dopirali iz sobe. On uze klju koji je


66
bio obeen o dovratak, otvori vrata pa ue i ugleda bricu kako jeca.
- Gde ti je drug? - upita vratar.
- Alaha mi - odgovori Abu Sir, - ja sam se tek danas povratio od bolesti
pa sam ga poeo dozivati, ali mi se niko nije odazvao. Alaha ti, brate, vidi je li
mi pod uzglavljem kesa, pa ako je nae, uzmi iz nje pet para i kupi mi neto
da pojedem jer sam mrtav gladan.
Vratar prui ruku i uze kesu, ali vide da je prazna pa ree brici:
- Kesa je prazna, u njoj nema ni prebijene pare.
Abu Siru bi jasno da je Abu Kir uzeo novac iz njegove kese i pobegao.
- Zar nisi video mog prijatelja? - upita vratara, a ovaj mu odgovori:
- Nisam ga video ve tri dana i mislio sam da ste otputovali zajedno.
- Nismo otputovali - ree mu brica, - nego se on polakomio na moj novac,
uzeo ga i pobegao kad je video da sam bolestan - pa zaplaka, a vratar mu
ree:
- Nije vano, Alah e mu to vratiti.
Vratar izae i skuva orbu za Abu Sira i donese mu da jede. Tako je
vratar negovao bricu puna dva meseca, troei na njega iz vlastite kese, dok
se Abu Sir nije dobro preznojao i Alah ga izleio od njegove bolesti. Tad se
die na noge i ree vrataru:
- Ako mi veliki Alah omogui, nagradiu te za ono to si mi uinio.
A vratar mu ree:
- Ja sam ti to uinio u ime milostivog Alaha.
Tad brica izae iz hana pa ode u grad i poe etati arijom i tako stie
do Abu Kirove bojadisaonice i vide raznobojne tkanine, obeene o duanska
vrata, i ljude koji se tiskaju i gledaju ih pa upita jednog oveka:
- Kakva je ovo radnja i zato se ljudi tiskaju pred njom?
- To je Sultanova bojadisaonica, koju je otvorio jedan stranac po imenu
Abu Kir - odgovori ovek. - Kad oboji nekom odelo, mi se skupljamo i
gledamo tu boju, jer u naem gradu nema nikog ko zna bojiti u takve boje kao
on.
ovek mu ispria ono to se desilo Abu Kiru sa bojadijama tog grada,
ispria mu kako se Abu Kir poalio cara, a on mu pomogao da podigne
bojadisaonicu, davi mu novac za to. Abu Sir se obradova tome i pomisli:
- Neka je hvala Alahu to mu je pomogao da postane majstor. Tom
oveku se moe oprostiti. Moda ga je od mene odvojio njegov zanat pa je
zaboravio na mene. Ali ti si bio dobar i plemenit prema njemu dok je bio bez
posla, on e ti se obradovati kad te vidi i biti plemenit prema tebi kao to si ti

bio prema njemu.
I brica prie vratima duana i ugleda Abu Kira kako sedi na jednoj klupi
kraj vrata, obuen u carsko odelo, sa etiri crna i bela roba, raskono obuena.
U bojadisaonici je radilo jo deset robova koje je kupio Abu Kir i nauio ih da
boje. On je sedeo okruen opojnim mirisima, kao najvei vezir ili car, nita ne
radei svojim rukama, samo zapovedajui drugima kako da rade. Abu Sir
stade pred njega, mislei da e se ovaj obradovati kad ga vidi, pozdraviti ga i
poastiti. Ali kad se Abu Kir srete s njegovim pogledom, povika:
- Gade jedan, koliko puta sam ti govorio da ne stoji pred vratima mog
duana, zar hoe da me obruka pred ljudima, razbojnie! Uhvatite ga!
I robovi zgrabie Abu Sira, a Abu Kir se die, uze tap i ree:
- Bacite ga na zemlju!
Kad robovi to uinie, Abu Kir mu udari sto tapova po leima, a kad ga
robovi okrenue, on mu udari jo sto tapova po trbuhu pa ree:
- O, gade, lopove, ako te vidim jo jednom da stoji na vratima mog
duana, smesta u te poslati caru, a on e te predati valiji da ti odrubi glavu.
Odlazi, proklet bio!
I Abu Sir ode slomljena srca, zbog ponienja i batina koje je primio, a
prisutni upitae Abu Kira ta je uradio ovaj ovek.
- To je razbojnik koji krade tkanine - odgovori im Abu Kir. Koliko je
samo puta ukrao od mene tkanine, a ja sam mislio u sebi: Neka mu Alah
oprosti, to je siromah, i nisam mu hteo stvarati neprilike, nego sam plaao
ljudima za ukradene tkanine, a njega odvraao lepim reima. Ali on nije
prestajao s kraom i rekao sam mu da u ga poslati caru ako se to ponovi, a
on e ga ubiti i ljudi e odahnuti.
Prisutni poee tada da psuju Abu Sira.

to se tie Abu Sira, on se vrati u han i poe razmiljati o onome to je
Abu Kir uradio i tako je sedeo sve dok mu ne minue bolovi, zatim izae i
poe lutati gradom, a onda mu pade na pamet da ode u hamam, pa upita
nekog oveka koji put vodi u hamam. Ovaj mu odgovori:
- A ta je to hamam?
- Mesto gde se ljudi peru i skidaju prljavtinu. To je jedno od najveih
blaga na svetu - ree Abu Sir.
- Eno ti more - ree mu ovek, ali Abu Sir mu odgovori:
- Ja hou hamam.


68
- Mi ne znamo ta je to hamam. Mi idemo u more, ak i car ide u more
kad hoe da se okupa.
Kad je Abu Sir saznao da u tom gradu nema hamama i da svet i ne zna
ta je to, ode caru na divan, a kad ue, poljubi zemlju pred njim, poelevi
f
mu svako dobro i ree:
- Ja sam stranac, a po zanatu sam hamamdija. Doao sam u tvoj grad i
hteo sam otii u hamam, ali sam video da tu nema hamama. Kako tako divan
grad moe biti bez hamama, a to je jedno od najveih blaga na ovom svetu.
- A ta je to hamam ? - upita ga car.
Abu Sir mu poe tad iznositi prednosti hamama pa ree:
- Tvoj grad e biti savren tek onda kad bude imao hamam.
- Dobro mi doao - uzviknu car pa ga obue u odelo kome nije bilo
ravna, dade mu konja i dva roba, onda mu pokloni etiri robinje i etiri bela
roba, i pripremi za njega kuu zastrtu ilimima. Car mu iskaza jo vee
potovanje nego Abu Kiru, a onda posla s njim graevinare, rekavi im:
- Podignite mu hamam na onom mestu koje mu se dopadne.
I Abu Sir povede graevinare i ode s njima nasred grada i pokaza im
jedno mesto koje mu se dopalo, a oni tu poee zidati hamam. Abu Sir je
pokazivao graevinarima kako da grade hamam sve dok ne sagradie takav
hamam kakvom ne bee ni jedan ravan. Zatim im naredi da ga ukrase
najlepim ukrasima koji bijahu pravo uivanje za oko. Zatim Abu Sir ode
caru i obavesti ga da je hamam izgraen i ukraen, rekavi:
- Nedostaju samo jo zastirai.
Car mu dade deset hiljada dinara, on ih uze i nabavi zastirae, zastre
hamam i povea runike na divljenje svih prolaznika. Ljudi su se tiskali oko
te kue kakvu dotad nisu videli i pitali se:
- ta li je ovo ?
- To je hamam - odgovarao je Abu Sir, dok su se oni sve vie udili.
Onda Abu Sir zagreja vodu kako bi hamam mogao proraditi i napravi u
bazenu takav adrvan od kojeg su ljudi gubili pamet kad bi ga ugledali. Abu
Sir zatrai od cara deset mladih robova i on mu dade deset belih robova,
lepih poput meseca, a Abu Sir poe trljati govorei im:
- Ovako i vi radite s muterijama!
Abu Sir zatim upali tamjan i posla telala u grad da poziva svet u hamam,
koji se zove Sultanov hamam. Svet poe dolaziti u hamam, a Abu Sir naredi
svojim robovima da kupaju ljude. Ljudi su silazili u bazen, izlazili iz njega i
sedali pod trem, a robovi su ih trljali onako kako ih je nauio Abu Sir. Ljudi


69
su tako neprestano dolazili u hamam i izlazili ne plativi nita. I to tako
potraja tri dana, a etvrtog dana pozva Abu Sir i cara, i ovaj skupa sa svojim
velikaima uzjaha konja i doe u hamam. Car se svue i ue u bazen, a Abu
Sir za njim pa ga poe trljati, skidajui mu sa tela grudvice prljavtine i
pokazujui ih caru. Car je bio radostan, i stavljajui ruku na telo oseao je
kako mu je koa mekana i glatka. Kad je on okupao cara, Abu Sir nasu u
vodu malo ruinog mirisa, a car opet ue u bazen, a onda izae svea tela i
io kao nikad ranije. Zatim Abu Sir posadi cara ispod trema, a robovi ga
poee trljati dok se miris aloje irio iz kadiomce.
- O, majstore, je li to hamam? - upita car Abu Sira.
- Jeste - odgovori Abu Sir.
- ive mi glave, moj grad je postao pravi grad tek sa ovim hamamom!-
Povika car pa ga upita:
- Koliko naplauje za kupanje?
- Uzimau onoliko koliko naredi - odgovori Abu Sir.
- Uzimaj po hiljadu dinara od svakog onog ko se okupa - ree car.
- Oprosti, o care ovog vremena - ree Abu Sir - svi ljudi nisu jednaki, neki
su bogati, a neki siromani, a ako od svakog budem uzimao po hiljadu
dinara, ljudi e prestati dolaziti, jer siromani ne mogu platiti hiljadu dinara
za kupanje.
- Pa koliko e onda naplaivati? - upita car.
- Prepustiu to njihovoj velikodunosti - odgovori Abu Sir. - Svako e mi
dati onoliko koliko moe i koliko mu dua hoe. Ako budem tako uzimao,
hamam e i dalje raditi i bie veoma cenjen. to se tie hiljadu dinara, to je
poklon od cara, a svako ne moe dati toliko.
To potvrdie velikai carstva, rekavi:
- O, care ovog vremena, to je istina, zar misli da su svi ljudi poput tebe?
Car ree:
- Vae rei su istinite, ali ovaj ovek je stranac i siromah i mi smo duni
da mu ukaemo ast. On je u naem gradu podigao ovaj hamam kakav ranije
nismo videli u ivotu, ukrasivi njime na grad, koji je postao poznat samo po
njemu. Ako mu ukaemo ast time to mu damo veu nagradu, neemo
mnogo uiniti.
- Ako eli da mu ukae ast - rekoe velikai - ukazi mu je svojim
bogatstvom, a ast koju car ukazuje siromahu mala je cena harnamu. to se
tie hiljadu dinara, iako smo tvoji velikai, ne pristajemo da damo toliku
sumu, pa kako tek onda mogu pristati siromasi.


70
- O, velikai mog carstva - ree car - nek svaki od vas da ovog puta po sto
dinara, po jednog belog roba i robinju i po jednog crnog roba.
- U redu rekoe oni - daemo mu to, ali neka mu od danas svaki
muterija da onoliko koliko mu dua eli.
Car se s tim sloi i svi velikai dadoe Abu Siru po sto dinara, po jednu
robinju, po jednog belog i crnog roba, a tog dana okupa se u hamamu etiri
stotine velikaa. Svi skupa dali su hamamdiji etrdeset hiljada dinara, etiri
stotine robinja i osam stotina robova, a sam car mu je dao deset hiljada
dinara, deset belih i deset crnih robova i deset robinja. Abu Sir istupi, poljubi
zemlju pred carem i ree:
- O, sreni i mudri care, gde da smjestim ove robove i robinje?
- Ja sam naredio svojim velikaima da ti ih poklone da bi prikupili za
tebe bogatstvo. Moda e se setiti svoje zemlje i porodice i otii u svoj rodni
kraj pa e ti dobro doi to kad bude otiao iz nae zemlje.
Abu Sir mu ree:
- O, care ovog vremena, nek Alah da da bude jo vei, ali ovo mnotvo
robova i robinja prilii samo carevima, a meni bi bilo bolje da si naredio da mi
se da novac mesto te vojske, jer ljudi jedu i piju i oblae se i nikad ne bih
imao dovoljno bogatstva da ih snabdem.
Car se na to nasmeja i uzviknu:
- Alaha mi, govori istinu, zaista je to velika vojska, a ti je ne moe
izdravati. Ali hoe li mi prodati svakog od njih za sto dinara?
- Hou - odgovori Abu Sir, i car onda pozva svog rizniara da donese
novac, a kad ga je ovaj doneo, dade Abu Siru ugovorenu svotu za robove.
Posle toga car ih pokloni njihovim vlasnicima, rekavi im:
- Neka svako uzme svog roba ili robinju kad ih prepozna. Ja vam ih
poklanjam.
I velikai uzee svoje robove po nareenju cara, a Abu Sir ree:
- O, care ovog vremena, neka te Alah sauva od svakog zla kao to si ti
mene spasao ovih vragova kojima moe vladati samo Alah.
Car se nasmeja njegovim reima, dajui mu za pravo, a zatim izvede
svoje velikae iz hamama i ode s njima u dvorac. Abu Sir provede tu no
brojei zlato, stavljajui ga u kese koje je peatio, a sluilo ga je dvadeset crnih
robova, dvadeset belih robova i etiri robinje. Kad je svanulo, Abu Sir otvori
hamam i posla telala da vie po gradu:
- Ko hoe da doe u hamam i okupa se, nek plati onoliko koliko mu dua
eli i koliko mu velikodunost nalae!

A sam sede pored jedne krinje, a muterije nagrnue i svako je davao
onoliko koliko je mogao. A krinja se napuni Alahovom dobrotom pre nego
to je palo vee. Zatim i carica zatrai da ode u hamam i to u Abu Sir, pa
podeli radni dan hamama na dva dela radi carice, ujutru za mukarce, a posle
podne za ene. Kad je carica dola, on posadi jednu robinju pored krinje, a
bee poduio etiri robinje poslovima hamama i one su postale vete u tome.
Kad ue u hamam, carica se zadivi i dade hiljadu dinara.
Tako se Abu Sir prou u gradu jer je ukazivao ast svakom koje dolazio u
hamam, bilo bogatom ili siromanom, a dobro mu poe pristizati sa svih
strana. On upozna ljude iz careve okoline i stee meu njima prijatelje i
drugove. Car mu je dolazio svakog petka i davao hiljadu dinara, a u ostalim
danima sedmice dolazili su mu velikai i siromasi. Abu Sir je sve njih
doekivao krajnje ljubazno.
Jednog dana doe u hamam carev kapetan, a Abu Sir se svue, ue s
njim u vodu i poe ga trljati ophodei se veoma ljubazno prema njemu. Kad je
kapetan iziao iz hamama, Abu Sir ga poasti piem i kafom, a kad je ovaj
hteo da mu ostavi novac za kupanje, Abu Sir se zakle da od njega nee nita
uzeti. Kapetan mu je bio zahvalan na ljubaznosti, ali i u nedoumici ta da
pokloni ovom hamamdiji koji ga je tako poastio.

to se tie Abu Kira, i on bee uo da ljudi priaju neverovatne stvari o
hamamu govorei da je taj hamam pravo blago na svetu. Abu Kir pomisli:
- Moram i ja otii kao i drugi ljudi da vidim taj hamam za kojim je svet
poludeo.
Potom obue najraskonije odelo, uzjaha mazgu i povede sa sobom etiri
crna i etiri bela roba koji su ili ispred i iza njega i uputi se u hamam. Kad
stie do vrata hamama, Abu Kir oseti miris aloje i vide ljude koji su ulazili i
izlazili i vide da su sve kamene klupe zauzete i mladim i starim. Kad je uao
u hodnik, ugleda ga Abu Sir, poe mu u susret sav radostan, ali Abu Kir ree:
- Zar tako rade estiti ljudi? Ja sam otvorio bojadisaonieu i postao
gradski majstor, upoznao sam se i sa carem, a ti mi ne dolazi i ne pita za
mene, za svoga druga. Sustao sam traei te, slao sam i crne i bele robove da
te trae po hanovima i drugim mestima, ali te niko nije mogao nai niti ita
saznati o tebi.
- A zar ti nisam dolazio i zar me nisi optuio da sam lopov i isprebijao
me, osramotivi me pred ljudima - ree Abu Sir.
Abu Kir se rastui i ree:


72
- Ma ta mi to kae? Zar si ti onaj koga sam isprebijao?
- Da, ja sam to bio - ree Abu Sir, a Abu Kir mu se hiljadu puta zakle da
ga nije prepoznao rekavi;
- U moj duan je dolazio svaki dan jedan tebi slian koji je krao ljudima
tkanine, pa sam mislio od tebe da je on.
I Abu Kir se poe kajati udarajui dlanom o dlan i udei se:
- Uinili smo ti naao, ali to me nisi upozorio da si to ti jer meni se vrti u
glavi od prevelikog posla.
Abu Sir mu na to ree:
- Neka ti Alah oprosti, drue moj, tako je bilo sueno, Alah e to
popraviti. Ui, svuci se pa se okupaj i nauivaj.
- Tako ti Alaha, oprosti mi, brate moj - ree Abu Kir, a Abu Sir mu
odgovori:
- Neka te Alah oslobodi svake odgovornosti i nek ti oprosti, tako je htela
sudbina.
- A otkud ti sve ovo bogatstvo? - upita ga Abu Kir, a Abu Sir odgovori:
- Onaj koje pomogao tebi, pomogao je i meni. Otiao sam caru i objasnio
mu ta je hamam, a on je onda naredio da ga izgrade.
- Ti si poznanik carev, a i ja sam. Uiniu sve to treba da te on zavoli i
da ti zbog mene ukae ast. On ne zna da si ti moj prijatelj, a ja u mu to rei i
preporuit u te.
- Mene ne treba preporuivati - ree Abu Sir - onaj ko ima srca ne
propada. Mene su zavoleli i car i njegovi velikai, a car me je bogato
nagradio.
I Abu Sir ispria Abu Kira svoju povest, a zatim ree:
- Skini odeu pa ui u vodu a ja u ui za tobom da te istrljam.
I Abu Kir se svue i ue u vodu a za njim i Abu Sir, koji ga istrlja, okupa
i obue, bavei se njime sve vreme. A kad Abu Kir izae iz vode, Abu Sir mu
donese jelo i pie iskazujui mu potovanje koje je udilo sve prisutne. Onda
Abu Kir htede platiti Abu Siru, ali se on zakle da nee od njega nita uzeti,
rekavi:
- Stidi se, ti si moj drug i meu nama nema nikakve razlike.
Abu Kir mu tad ree:
- Alaha mi, ovaj hamam je prekrasan, ali ti ne ini sve to bi trebalo.
- A ta to nedostaje?
- Nema lekova, to jest nema testa od miomora i krea, pa nabavi te
lekove, a kad doe car, ponudi mu ih i naui ga kako se skidaju dlake, i on e


73
te jo vie voleti i potovati.
- U pravu si - ree Abu Sir - uiniu to, ako bog da.
Abu Kir izae iz hamama, uzjaha svoju mazgu i ode caru, a kad je uao u
njegove odaje, ree mu:
- Ja sam ti iskren savetodavac, o care ovog vremena.
- A ta e mi to savetovati? - upita ga car, a on mu ree:
- uo sam da si sagradio hamam.
- Jesam - odgovori car - doao mi je jedan stranac pa sam mu podigao
hamam, kao to sam tebi podigao bojadisaonieu. Taj prekrasni hamam je
ukras moga grada.
I car poe priati Abu Kiru o lepotama hamama, a Abu Kir ga upita:
- A jesi li odlazio tamo ?
- Jesam - odgovori car. Abu Kir tad uzviknu:
- Hvala Alahu to te spasao od one hulje, hamamdije.
- A zato je hulja - upita car.
- Znaj, o care - ree Abu Kir - ako od danas bude odlazio u taj hamam,
poginue.
- A zato? - upita car.
- Hamamdija je tvoj neprijatelj, a i neprijatelj vere - odgovori Abu Kir. -
On te naterao da podigne ovaj hamam samo zato to hoe da te otruje.
Spremio je neto za tebe i kad doe, donee ti to i rei: Ovo je lek i ko se njime
namae po donjem delu tela, lako e skinuti sve dlake. Ali to nije lek, ve
smrtonosan otrov. Ovoj hulji je jedan hrianski car obeao da e mu pustiti iz
ropstva enu i decu ako tebe ubije. Ja sam bio s njim u ropstvu, ali sam
otvorio bojadisaonieu i poeo bojiti svim bojama, pa su ljudi privoljeli cara da
se smiluje na mene i on me zapitao: to trai od mene? a ja sam traio da me
oslobodi i on me oslobodio; i tako sam doao u ovaj grad. Kad sam ugledao
ovog oveka u hamamu, upitao sam ga kako su se on, njegova ena i deca
oslobodili, a on mi je odgovorio: Mi smo jo u ropstvu. Car je bio sazvao divan,
pa sam i ja bio meu prisutnim i uo sam ta priaju i kako pominju cara ovog grada.
Hrianski car je tad s uzdahom rekao da ga niko na svetu nije pobedio osim cara
ovog grada. Pitao sam ga hoe li osloboditi i mene i moju enu i decu ako mi poe za
rukom da ga ubijem, a on je rekao da e nas osloboditi i dati mi sve to zatraim. Tad
me je car poslao ovamo pa sam ja doputovao na jednoj lai i otiao caru koji mi je
sagradio ovaj hamam. Ostaje mi jo samo to da ga ubijem. Onda u otii kod
hrianskog cara, otkupiti enu i decu i zatraiti od njega obeanu nagradu. Ja sam
ga tad upitao da li je smislio neko lukavstvo kojim e te ubiti, a on mi je


74
odgovorio: To je barem lako. Car e doi u hamam, a ja u mu dati ovaj otrov i rei:
Uzmi ovaj lek i namazi njime telo da ti spadnu dlake. Car e to uzeti i namazati se, a
onda e mu otrov kolati telom dan i no dok ne doe do srca i car e tad umreti i sve
e biti gotovo. Kad sam to uo, ja sam se prepao da ti se to i ne dogodi, jer ti si
meni uinio veliko dobro za koje sam ti veoma zahvalan.
Kad u bojadijinc rei, car se veoma razgnevi i ree:
- uvaj tu tajnu!
Zatim zaele da ode u hamam, da otkloni sumnju i sam se uveri. Kad je
car uao u hamam, Abu Sir se svue po obiaju i poe trljati cara, a onda mu
ree:
- O, care ovog vremena, spravio sam jedan lek kojim se skidaju dlake s
donjeg dela tela.
- Donesi ga - ree car - i on mu ga donese, a car oseti uasan miris i shvati
da je to otrov. Car se tad razbesni i povika svojim ljudima: - Drite ga!
Oni uhvatie Abu Sira, a car izae besan iz vode a da niko nije znao zbog
ega je ljut i niko ga nije smeo pitati za to. Zatim se car obue i ode na divan,
pa naredi da dovedu Abu Sira i njega dovedoe svezanih ruku. Potom car
pozva svog kapetana, a kad on doe, car mu ree: - Odvedi ovu hulju! Stavi
ga u jednu vreu, a u vreu stavi dva kantara negaenog krea, zavei sve to
dobro, a onda stavi vreu u amac i doi pod moj dvorac, a kad me vidi
kako sedim kraj prozora, pitaj me; Da li da bacim ovu vreu? a ja u ti rei:
Baci je! i ti e je onda baciti u vodu, neka se kre ugasi u njoj i neka Abu Sir
izgori i utopi se.
- Sluam i pokoravam se - odgovori kapetan pa odvede Abu Sira na
jedan otok naspram carskog dvora i ree mu:
- Ja sam jednom dolazio kod tebe u hamam i ti si mi ukazao ast i uinio
sve to je bilo potrebno. Okupao sam se s velikim uitkom, a ti si se zakleo da
od mene nee uzeti nikakvu nagradu za to, pa sam te ja veoma zavoleo.
Ispriaj mi ta ti se desilo i zato se car toliko naljutio na tebe i naredio da te
ubijem tako uasnom smru.
- Alaha mi - ree Abu Sir - ja mu nisam nita uradio i ne znam ime sam
se ogrijeio o njega i zbog ega sam sve ovo zasluio.
Kapetan mu tad ree:
- Ti zauzima kod cara visoko mesto, kakvo niko nije zauzimao pre tebe,
a kad je neko tako srean kao ti, ljudi mu zavide. Moda ti je neko pozavideo
na srei i oklevetao te caru pa se on razbesneo na tebe. Ali dobro mi doao i
znaj da ti se nita loe nee desiti. Kako si ti meni ukazao ast i ne poznajui

me, tako u i ja tebe osloboditi, ali e morati ostati na ovom otoku dok ne
naie neka laa iz grada koja plovi u tvoju zemlju pa u te onda ukrcati na
nju.
Abu Sir poljubi kapetana u ruku, zahvali mu se na svemu, a kapetan
donese vreu, stavi u nju kre i jedan kamen velik poput oveka, pa ree:
- Uzdam se u Alaha.
Zatim kapetan dade Abu Siru jednu mreu i ree mu:
- Baci ovu mreu u more, moda e uloviti neto ribe. Ja snabdevam
carsku kuhinju ribom svakog dana, ali sam danas zbog ovog dogaaja
izostavio ribolov. Bojim se da ne dou kuvareve sluge i zatrae ribu i ne nau
je; zato e biti dobro ako togod ulovi. Ja sad odoh pod careve prozore i
posluiu se lukavstvom i rei caru da sam te bacio u vodu.
- Ja u loviti ribu, a ti idi i nek ti je Alah na pomoi - ree mu Abu Sir.
Kapetan stavi vreu u amac i doplovi do careva dvorca, a kad vide cara
kako sedi kraj prozora, upita ga:
- O, care ovog vremena, da li da bacim ovu vreu?
- Baci je - odgovori car i dade mu znak rukom, a neto zasvetluca i pade
u more. A to to je palo bio je carev prsten koji je imao arobnu mo. Car ga je
nosio na desnoj ruci, a kad bi se na nekog naljutio i hteo da ga ubije,
pokazivao bi na njega prstom desne ruke. Tad bi iz prstena sevnule munje i
pogodile tog oveka, a glava bi mu sletela s ramena. Vojska i velikai su se
pokoravali caru samo zahvaljujui tom prstenu. Ali kad mu je prsten pao s
prsta, on nije mogao rei nikome da ga je izgubio, iz straha da se vojska ne
digne protiv njega i ne ubije ga.

to se tie Abu Sira, on je posle kapetanovog odlaska bacio mreu u
more, a onda je izvukao i video da je puna ribe. Kad je bacio mreu po drugi
put i izvukao je, opet je bila puna ribe. Tako je bacao i vadio mreu uvek
punu ribe dok nije ulovio itavu gomilu riba. Tad pomisli.
- Ve dugo vremena nisam jeo ribu - pa izabra jednu veliku i debelu ribu
pomislivi:
Kad kapetan doe, rei u mu da mi ispri ovu ribu za ruak.
Tad poe sei ribu noem, a no se zakai za krge i Abu Sir ugleda carev
prsten jer ga ta riba bee progutala, a sudbina je dovela do tog otoka i u ovu
mreu. Abu Sir uze prsten i stavi ga na svoj prst, ne znajui za njegovu mo.
Odjednom dooe dva deaka, kuvareve sluge, traei ribu:
- O, ovee - upitae oni Abu Sira - gde je kapetan?


76
- Ne znam - odgovori Abu Sir i zamahnu desnom rukom, a deacima
odjednom sletee glave s ramena. Abu Sir se tome zaudi i ree:
- Kako li sam ih pogubio?
Bio je tuan zbog toga i zamiljen. U tom asu doe kapetan i vide veliku
gomilu ribe i pogubljene sluge, a ugleda i prsten na Abu Kirovoj ruci pa ree:
- O, brate, ne mai tom rukom na kojoj ti je prsten, jer ako mahne, ubie
me.
Abu Sir se zaudi tome, a kapetan ga tad upita:
- Ko je ubio ove sluge?
- Alaha mi, brate, ne znam - odgovori Abu Sir.
- Pravo veli - odgovori kapetan - ali mi reci odakle ti ovaj prsten.
- Naao sam ga u krgama ove ribe - odgovori Abu Sir, a kapetan mu
ree:
- Pravo zbori, jer ja sam ga video kako je pao u more iz careva dvorca i
dok je padao, svetlucao je, a pao je onda kad je car pokazao na vreu i rekao
mi Bacaj je! Kad je dao rukom znak da bacim vreu, prsten je pao s
njegovog prsta u more, a ova ga je riba progutala. Alah ju je doveo do tebe pa
si je ti ulovio jer ti je to bilo sueno. Ali zna li ti kakvu mo ima ovaj prsten?
- Ne znam - odgovori Abu Sir, a kapetan mu ree:
- Znaj da se vojska pokorava naem caru samo iz straha od tog prstena,
jer kad se car razgnevi na nekoga i kad hoe nekog da ubije, on samo pokae
rukom na kojoj je prsten i njemu pada glava s ramena. Iz tog prstena sevaju
munje i pogaaju i ubijaju odmah onoga na koga se car naljuti.
Kad Abu Sir u te rei, veoma se obradova i ree kapetanu:
- Vrati me u grad!
- Vratiu te - odgovori kapetan, jer se sad ne bojim da e ti car uiniti
ikakvo zlo. A ako pokae rukom na kojoj je prsten, i poeli da ga ubije,
njegova e glava odmah pasti pred tobom. Tako moe ubiti i cara i svu
vojsku.
Zatim kapetan sede u amac s Abu Sirom i uputi se s njim u grad. Kad su
doplovili do grada, kapetan ode u carski dvor i nae cara kako sedi na
divanu, a ratnici stoje pred njim. Car je bio veoma tuan zbog prstena, ali nije
mogao rei nijednom ratniku da ga je izgubio. Kad car ugleda Abu Sira, ree
mu:
- Zar te nisu bacili u more? Kako si izaao iz mora?
- O, care ovog vremena - ree Abu Sir - kad si naredio kapetanu da me
baci u more, on me odveo na otok i upitao me zato si se razgnevio na mene i


77
zato hoe da me ubije. Ja sam mu odgovorio da ne znam da sam ti uinio
ikakvo zlo, a on mi je onda rekao: Ti zauzima visoko mesto kod cara i moda ti
je neko pozavideo na tome i oklevetao te pred njim pa se on razbesneo na tebe. Ali ti si
mi iskazao veliko potovanje kad sam bio kod tebe u hamam u i ja u te osloboditi i
poslati u tvoju zemlju. Onda je kapetan stavio u amac jedan veliki kamen i
bacio ga u more u mesto mene, a kad si ti pokazao na njega, prsten ti je pao s
ruke u more i progutala gaje jedna riba. Ja sam na otoku lovio ribu pa sam
tako ulovio i ovu meu drugim ribama, a kad sam hteo da je isprim,
rasporivi je, ugledao sam prsten u njenim krgama. Ja uzeh taj prsten,
nataknuh ga na svoj prst, a tada naioe dvojica kuvarevih slugu traei ribu.
Ja im pokazah prstom, ne znajui kakvu mo ima ovaj prsten, a njima
popadae glave. Zatim stie kapetan, prepoznade prsten koji sam imao na
ruci i ree mi da on ima arobno svojstvo, pa ga ja donesoh tebi jer si mi inio
veliko dobro i iskazao veliku ast. A to dobro koje si mi uinio nije propalo.
Evo ti prsten, uzmi ga, a ako sam ti uinio neto zbog ega me treba ubiti, reci
mi kakav je to moj greh pa me ubij i neka ti je prosta moja krv.
Zatim skide prsten s prsta i preda ga caru, a kad car vide to dobro koje
mu uini Abu Sir, uze prsten i nataknu ga na ruku, odahnuvi duom, pa
skoi na noge i zagrli Abu Sira rekavi mu:
- O, ovee, ti spada u izabrane ljude, u posebne estite due. Ne zameri
mi zbog onog to sam ti uinio i oprosti mi! Da je neko drugi naao taj prsten,
ne bi mi ga dao.
- O, care ovog vremena, ako eli da ti oprostim, reci mi kakav je bio moj
greh koji je izazvao kod tebe gnev pa si naredio da me ubiju.
- Alaha mi - povika car - ti si me ovim svojim dobrim delom uverio da si
nevin i da nisi nita zgreio, ali mi je bojadija ispriao o tebi rune stvari.
I car ispria ta mu je sve rekao bojadija, a Abu Sir mu ree:
- Alaha mi, o, care ovog vremena, ja ne poznajem nikakvog hrianskog
cara i nikad nisam u ivotu otiao ni u kakvu hriansku zemlju, nikad mi
nije ni palo na pamet da te ubijem, a taj bojadija je bio moj drug i sused u
Aleksandriji, pa nam je tamo ivot bio teskoban i mi odosmo iz tog grada,
zarekavi se molitvom da e onaj ko radi izdravati onoga ko ne radi.
Tad Abu Sir ispria sve to mu se dogodilo s Abu Kirom, kako mu je
uzeo novac i ostavio ga bolesnog u sobi u hanu, kako ga je izdravao vratar
hana dok je bio bolestan sve dok ga Alah nije izleio, kako je pose toga otiao
u grad sa svojim brijakim priborom, kao to je obino inio, kako je tada
ugledao bojadisaonicu i u njoj Abu Kira kako sedi na klupi, kako je uao da

ga pozdravi, a ovaj ga izudarao, nazvavi ga razbojnikom. Kad je ispriao
caru sve to mu se desilo, ree:
- O, care, on mi je ba savetovao da nainim taj lek i da ga dam tebi. A
znaj, care, da taj lek nije tetan i mi ga spravljamo u naoj zemlji i mora ga biti
u svakom hamamu, ali ja sam to bio smetnuo s uma. Kad mi je bojadija
doao i kad sam ga poastio, on me je podsetio na taj lek. O, care, poalji po
vratara hana i bojadijine radnike pa ih zapitaj o svemu to ti rekoh.
Kad su ovi doli i ispriali mu istinu, car posla po bojadiju, rekavi:
- Dovedite mi ga, bosa, gologlava i vezenih ruku.

Abu Kir je sedeo u svojoj kui radujui se Abu Sirovoj smrti, ali nije
stigao da se dovoljno naraduje kad dooe carevi ljudi, jurnue na njega i
zasue ga udarcima po zatiljku. Zatim mu vezae ruke i odvedoe pred cara.
Abu Kir tad ugleda Abu Sira kako sedi pored cara, sa vratarom hana i
radnicima bojadisaonice koji su stajali pred njim. Vratar hana upita Abu Kira:
- Je li ovo tvoj drug kome si ukrao novac i ostavio ga bolesnog u sobi?
Radnici ga upitae:
- Je li to onaj koga si naredio da izudaramo?
Caru tad postade jasno da je Abu Kir gadan ovek i da zasluuje najvee
muke pa ree:
- Povedite ga i provedite gradom, zatim ga stavite u jednu vreu i bacite
u more!
- O, care - ree Abu Sir - ustupi ga meni, ja sam mu oprostio ono to mi
je uinio.
Car mu ree:
- Ako si mu ti oprostio, ja mu ne mogu oprostiti- i viknu: - Vodite ga!
Ljudi odvedoe Abu Kira, stavie ga u jednu vreu zajedno s kreom i
bacie ga u more. I tako Abu Kir potonu i umre.
- O, Abu Sire - ree mu car - zatrai neto od mene i ja u ti to dati.
- Molim te da me poalje u moju zemlju, jer vie ne elim iveti ovde -
ree Abu Sir.
Car ga tad nagradi velikim poklonima, pored novca, onda mu dade i
jednu lau natovarenu mnogim darovima iji su mornari bili robovi koje mu
je car poklonio. Poto mu je car predloio da ga postavi za svog vezira, Abu
Sir je to odbio i oprostio se od cara, pa je zaplovio laom na kojoj sve bijae
njegovo, pa ak i robovi.



79
Tako stie do Aleksandrije, usidri se pred gradom, a onda jedan od
robova ugleda veliku vreu kraj morske obale.
- O, gospodaru - ree on Abu Siru - kraj morske obale je jedna vrsto
zavezana vrea i ne znam ta je u njoj.
Abu Sir doe, otvori vreu i ugleda u njoj Abu Kira koga more bijae
donelo do Aleksandrije. On ga izvadi iz vree, zakopa ga blizu grada,
nainivi mu grobnicu na ijim vratima ispisa ove stihove:

ovek se po svome delu poznaje,
dela estitog slobodnjaka su kao njegovo poreklo
Ne klevei drugog, oklevetan e biti,
to ti za drugog kae, o tebi e to isto rei.
Kloni se gadnih rei
bilo da se ali, ili ozbiljan da si
I prema psu kad si dobar, on e veran ti biti,
a naivka e zbog neznanja u lance okovati.
Po povrini mora plutaju leine,
a biser se sjajni na dnu peska krije
Vrabac se nadmee s jastrebom iz naivnosti i pameti lake
Na nebu je ispisano, na stranicama zraka:
ko dobro delo ini, dobru neka se nada
U pelinu eer ne trai
jer ukus svega je sadran u samom izvoritu.

Abu Sir je tako jedno vreme tu iveo, a kad je umro, ljudi su ga sahranili
pored Abu Kirova groba i zbog toga je to mesto nazvano Abu Kir i Abu Sir, a
sad je poznato kao Abu Kir.











SINDBADO SINDBADO SINDBADO SINDBADOVA PUTOVANJA VA PUTOVANJA VA PUTOVANJA VA PUTOVANJA

SINDBAD POMORAC SINDBAD POMORAC SINDBAD POMORAC SINDBAD POMORAC
U doba halife Harun Raida, vladara pravovernih, iveo u Bagdadu
neki nosa po imenu Sindbad Nosa. Bio je to puki siromaak koji je na glavi
nosio svetu espap i tako zaraivao svakodnevni hleb. Sluaj je hteo da je
jednog preterano toplog dana prtio neto preteko, pa se silno umorio pod
teretom, oblio ga svega znoj, a i ega mu bijae uveliko dojadila. Naiao je
ispred kapije nekog trgovca, pred kojom bijae isto i uredno, a i sam zrak
vrlo ugodan. Kraj same kapije nalazila se poiroka kamena klupa, te nosa na
nju spusti breme da se malko osvei i odmori. U isti mah udari povetarac s
kapije i donese otar miris koji udari nosau u ula pa se on svali na kraj
klupe. On samo to je tu seo, iznutra zau zvuke struna i lutnji uzbudljive
glasove, razliite arapske pesme. Zauje ak i pevanje ptica: grlica, slavuja,
kosova, golubova grivnjaa koji su izvodili svoje pesme cvrkutanjem na
razliite naine. Nosa se udom zaudi svemu tome i lepo poskoi od neke
dragosti. Digne se i kroi korak-dva prema toj strani, najednom ugleda pred
kuom veliku batu i u njoj mnotvo momaka, slugu, robova, dvorjana, neto
to se moe nai samo u careva i vladara! A kad dopre do njega miris finih
pia i jela, nosa upravi pogled nebu i ree:
Slava tebi, gospode, koji uzdie koga hoe a koga, opet, hoe
ponizuje! ini koga hoe bogatim a koga hoe siromanim! Tako je, eto,
neko uvek umoran a neko miran i spokojan! Neko je sretan a neko poput
mene..." A zatim nastavi u stihovima:

Koliko li jadnika poinka nema
a on u hladovini najboljoj lei!
Sve mi gore udarce nosi sudbina
Moj je tovar uvek sve tei i tei.
On je sretan ne stie nesrea njega,
ja u zlu se praakam k 'o riba u mrei.
Ugodnou on je obdaren i au
pred njim su sva jela i napici svei.
to sam ja to, on je, a ja, to i on


81
Kap smo ista: tek od mene bei
To je, eto, razlika koja nas deli.
Sunce sija za njega, a za mene snei!

Kad izreda te stihove i iskiti pesmu, spremi se polako uprtiti tovar i
polako krenuti, ali u isti mah ispade pred njega na kapiju mladoliko i naoito
mome lepa stasa i u gizdavoj odei, uhvati nosaa za ruku i ree mu:
Hajde ui i popriaj malo s mojim gospodarem, on te zove!"
Nosa nije bio rad da zalazi unutra ali mu ono mome ne dade drugaije,
te on onu balu ostavi u predvorju, kod vratara, i s mladiem ue u kuu. Ve
na prvi pogled opazi da se nalazi u sjajnoj palati koju je krasila
velianstvenost i lepota. Ue u veliku dvoranu i prelete oima uzdu i
popreko, kad li u dvorani sve ugledna gospoda i visoki gosti! Tu su sve vrste
cvea, sve vrste mirisa, razliite zakuske, celo brdo kojekakvih vrsta
prekrasnih jela, voa, pa vina od najplemenitije vinove loze, najposlije, tu su i
lepe robinje i razliiti instrumenti. Gosti posedali redom, naokolo, prema asti
i dostojanstvu, a u samom proelju sedi krupan, dostojanstven ovek koga su
brojne godine, videlo se to dobro, mlatnule po zubima prednjim; imao je
divne crte lica i lep oblik tela, a na njemu su bile vidljive gordost, ponos, ast i
dostojanstvo.
Iznenadi se nosa kad sve to vide i odmah pomisli u sebi: Bog mi i dua,
ovo je zaelo neka rajska bata ili e biti da su dvori nekog vladara ili cara!"
Pribra se brzo pa ih uljudno pozdravi i poljubi zemlju pred njihovim
nogama a zatim se ispravi i osta pognute glave stojei pred njima. Domain
mu otpozdravi lepim besjedama i dobrodolicom, a onda ga pozva da prie
blie i da sedne kraj njega. Nosa prie i sede a domain ti odmah stavi pred
njega onih slasnih i raznovrsnih jela. Prihvati se nosa i pone jesti i jeo je
dokle god je mogao. Kad se najeo, opra ruke, zahvali Alahu na davanju i
domainu na ljubaznosti i asti. Domain mu ponovo iskaza dobrodolicu i
ree:
Bio ti srean dananji dan, kako se zove i ime se bavi?"
Ime mi je, gospodaru", kaza on Sindbad Nosa. Nosam na glavi svetu
to god treba i tako se prehranjujem."'
Neka zna, nosau", ree starac s blagim osmehom na licu, da ti je ime
isto kao i meni, ja sam Sindbad Pomorac. Nego imam elju da mi ponovi one
stihove to si ih malo pre govorio kad si bio pred kapijom."
Nosaevo lice obli rumen od stida i stade se ispriavati:

Due ti tvoje, ne uzimaj to za zlo, gospodaru, umor, nevolja i prazna
ruka ue oveka svakakvoj nepristojnosti i budalatini."
Nita se ne stidi" - doeka domain - ti si mi kao i brat! Daj da ujem
onu pesmu jer me ona zaista zadivila kad sam uo kako je kiti dok si stajao
pred vratima." Nosa ne imade kud i ponovi pesmu. Svide se ona Sindbadu
Pomorcu i sav se ozari pa e rei Nosau: Neka ti je znano, nosau, da je
moja prolost vrlo udnovata. Ja u tebi ispriati sve to to mi se zbivalo pre
nego to sam postao ovo to sam sad. Do ove sree i dvora doao sam tek
poto sam proivio grdne muke, silne uase i teak umor. Da ti je samo znati
koliko me je puta poklopila zla sudbina, zamor, udes! Sedam sam puta
putovao po svetu a svako to putovanje pria je za sebe i svako se razlikuje po
zanimljivostima. To su dogaaji od kojih ti staje pamet a sve je moralo tako
biti, tako da nita nisam mogao izbei od onoga to mi je zapisano!"



PRVO PUTOVANJE PRVO PUTOVANJE PRVO PUTOVANJE PRVO PUTOVANJE
,,I, eto, sluajte gospodo i odlinici"! - okrenu se Sindbad Pomorac prema
gostima i otpoe svoju priu.
Otac mi je bio trgovac i to jedan od najuglednijih ljudi i trgovaca u
svojoj pokrajini. Imao je teko blago i silnu robu, ali umrije jo dok sam ja bio
dete i tako mi ostavi sav taj imetak, pa jo kue, zemlje i brojne prihode, im
sam postao punoletan, uzeo sam sve u svoje ruke pa stao uivati u lepim
piima i jelima, druiti se s momcima, gizdati se u lepe haljine i hodati s
prijateljima i drugovima. Uvrtelo mi se u glavu da e to kod mene trajati do
smrti i da u uvek tako lepo iveti. Potraja to, meutim, neko vreme a ja
dooh pameti trgoh se, ali bi sve kasno; imanje otilo, moj ivot se i te kako
izmenio. Kad ja dooh sebi, naoh da je otilo u nepovrat sve to sam imao!
Obuze me zebnja za svoju budunost a tad mi padoe na pamet rei naeg
gospodina Sulejmana Mudrog, a sina Davudovog, koje sam nekada davno
uo: Troje je bolje od troga, umrli as od roenja, iv pas od mrtvog lava a grob od
bede i sramote."
Setivi se tih rei, skoim, iskupim jo ono malo pokustva i haljina to
mi je ostalo, te to sve prodam, zatim isprodavah zemlje, kue i sve drugo to
sam jo imao u rukama i sastavili jedva tri hiljade groa! Zavrgla mi se bila u
glavi misao da se otisnem u beli svet i tada se setih i pesme nekog pesnika:
Cilj to uzme vii - trud te eka vei


83
hoe li da prodre - radi i po noi!
Biserje ko trai - roni u dubine,
do bogatstva da bi doao - i moi!
Ako trai uspeh bez ikakva truda,
do svog cilja nikad nee moi doi!
Reim se, skoim i nakupujem espapa, raznih roba i svega to e mi
trebati na putu. Vukla me elja da putujem morem i ja se ukrcam na jednu
lau sa celim drutvom nekih trgovaca koji su kretali laom iz Basre.
Otplovili smo i tako jedrili danju i nou sve dok nismo stigli do jednog
krasnog ostrva koje po svojim lepotama bijae slino rajskoj bati. Gospodar
lae pristade uz obalu, baci sidro i spusti ljestve pa se iskrcae svi koji su bili
na lai. Odmah se napravie ognjita pa se svi razletee: neko kuva, neko
pere rublje a neko, opet, ide u razgledanje otoka. Ja sam bio meu tim
poslednjim. Malo zatim putnici se iskupie da togod pojedu i popiju, da se
zabave i odmore, i mi upravo u tome, kad li povika kapetan to mu grlo
pridaje:
Vi sretni putnici, pourite lai, ukrcavajte se to pre! Ostavljajte sve
svoje stvari, spaavajte ivote! Kopno na kojem stojite nije ostrvo nego grdni
kit koji se upopreio na morskoj puini! Po njemu se nakupio pesak, a raste,
eto, i drvee od kadikad, pa vam se ini da je to otok! Kad ste naloili na
njemu vatru, on je osjetio toplinu i pokrenuo se. Evo, upravo u ovaj as uranja
u more, zajedno s vama. Svi ete se podaviti! Traite glavi spasa dok niste svi
stradali! Ostavljajte sve!"
im putnici ue kapetanov glas, svi potrae i nagrnue bre-bolje
skakati u lau ostavljajui sve stvari i odeu, kazane i ognjita. Neko se
doepa lae neko jo i nije a otok" se silno potrese i ode na dno sa svim onim
to je bilo na njemu i za tili se as valovito more sastavi nad njima. Ja se, gle,
naoh meu onima to zaostae na otoku" te se svi uvalismo u more. Moja se
druina odmah utopi, a mene usud sauva od propasti. Podari mi, naime,
jedno od onih velikih vedara u kojima su malo pre putnici prali rublje, a
ivot, pusto, ionako drag oveku, pa ti ga ja bre bolje dograbim, zakoraim u
njega i stanem poput vesala grabiti nogama po vodi a besni valovi poigravaju
se sa mnom i s desne i leve strane.
Kapetan je ve bio razvio jedra i otplovio sa onima koji su se ukrcali na
lau, a da se nije ni obazro na one koji su ostali u vodi. Pratio sam ih
pogledom i nadao se spasu, sve dok mi laa nije sasvim umakla iz vida, a
tada dooh do uverenja da mi je smrt neizbena!


84
Ostao sam tako u vodi celi dan i iduu no. A kad bi drugi dan,
spopadoe me valovi i vetar me baci pred neko kopno. Obala je bila veoma
strma a po kopnu nekakvo drvee koje je nadnelo grane nad samo more, te se
odmah prihvatim za granu nekog visokog stabla, obesim se o nju upravo kad
sam bio na rubu propasti i nekako se uzverem na kopno. Pogledam svoje
noge. Na njima otekline, po stopalima rane i ujedi od riba, a ja to do tada
nisam oseao od velika jada i napora koje sam poduzimao da se spasim.
Videh to, onesvestih se i odmah se svalih na mestu gdje bijah sedeo. Leao
sam tako onesveen i polumrtav sve do idueg dana, a tada me obasja i
ogreja sunce. Dooh sebi, pogledah odmah u noge kad obe jo uvek nateene.
Stadoh se as vui, as puzati na kolenima. Na tom otoku bilo svakojaka
voa, izvora pitke vode, ja ti se dograbim voa pa udri jedi! Proe mi tako
nekoliko dana i dua mi se povrati, pa malo ivnuh i lepo omoah. Stadoh
onda o kojeemu razmiljati i vrljati tim kopnom uivajui u svemu to se tu
nalazilo. Odlomio sam jednu granu i opirem se o nju.
Jednog dana zagledam se u drugi kraj otoka i, odjednom, ugledam jednu
priliku. Pomislih da bi to mogla biti zverka ili koja morska ivotinja i
radoznalo prioh blie, kad li to krupna bedevija privezana na samoj obali.
im joj se prikuih, stade prema meni strahovito rzati, ja se uplaili i natisnuh
beati a u isti mah nie ispod zemlje neki ovek, potra za mnom i stade
vikati:
Ko si ti? Odakle si doao? Zato si doao ovamo?
Gospodaru" - stanem i odgovorim - ja sam stranac. Bio sam u nekoj
lai pa se utopili ja, neki moji saputnici i posada. Uhvatio sam neko vedro,
seo u njega, ono je onda plivalo sa mnom i tako su me, eto, talasi izbacili na
ovaj otok.
im ovaj ovek u ta mu rekoh, uhvati me za ruku i dobaci:
Hajde sa mnom!"
Ja ga posluah i pooh, a on me onda uvede u neko podzemno skrovite.
Dovede me u neku veliku prostoriju i napravi mi mesto u samom proelju.
Prinese mi tu nekakva jela a ja bejah izgladnio, naklopim se i najedem. Posle
toga upita me onaj ovek za moje zgode i nezgode pa mu ja sve potanko
razglobih od poetka do kraja. On se silno zaudi mome prianju. A kad
priu zavrih, zamolih ga:
Gospodaru, tako ti svega, ne srdi se na mene, hou neto da te upitam.
Ja sam, eto, priao sve o sebi i to sve po istini, pa bih sad eleo da i ti meni


85
kae ko si, zato sedi u ovoj zemunici i zato si privezao onu kobilu na
obali."
Ima nas cela eta" - odvrati on - ,,a ostali su se razili po obali. Mi smo
konjuari cara Mihridana i pod naom upravom stoje svi njegovi konji.
Svakih trideset dana mi dovodimo kobile plemenite pasmine u vrijeme
mlaaka, priveemo ih negde na otoku, a mi se onda sakrijemo u ovo
sklonite da nas niko ne vidi. Tada izlazi po njuhu iz mora po koji drebac
izmeu morskih konja, okrene se oko sebe i kad ne opazi nikoga, on prie
drebici i oplodi je, a onda eli da je povede sa sobom u more, no ona se ne
moe pokrenuti jer je privezana. drebac tada poinje da je grize zubima, rita
se i njiti. Mi kad to ujemo, izlazimo napolje i viemo na njega, poplaimo ga
i oteramo. drebica, koja je sada drebna, posle godinu dana odrebi drebe
koje vredi itave carske hazne. Ne moete na celom svetu nai takvog! Ba
sada je vreme da se drebac pomoli pa, kad zavrimo posao, poveu te
naem caru Mihridanu. Znaj dobro da se nisi s nama naao da nikad nikoga
na ovom otoku ne bi naao, niko za tebe ovde ne bi znao i ti bi skapao od
gladi. Mojom e, eto, zaslugom ostati u ivotu! Vratie se, moda, ak i u
svoj rodni kraj!"
Poto on meni to tako ispria ja mu se lepo zahvalih i zaeleh mu svako
dobro zbog njegove ovenosti i dobrote. Mi jo estito nismo ni zavrili
razgovor, a iz mora izae drebac i stade silno njiskati, htede drebicu
poterati sa sobom poto ju je oplodio, ali bi mu uzalud! Moj konjuar ti zgrabi
sablju i tit i istra napolje pa stade zveketati sabljom po titu i zapoe vikati
na svoju druinu:
Terajte drepca, terajte drepca!"
U tren oka dotrae oni s kopljima, bukom, galamom i morski konj se
poplai i zaas ode svojim putem, zagnjuri se u more, poput bizona velik, i
zamae!
Tada onaj konjuar sedne da malo odahne, uto se iskupi i ostala druina
i svaki dovede po jedno konje. Opazie mene i ponu se raspitivati ko sam i
odakle sam, te im ja ispriam sve po redu kao i prvi put. Poto smo se
upoznali, oni razastru sofru i sednu da jedu. Pozvan sam i ja za sofru i, kad
smo jeli, svi zajahae konje pa i meni naoe nekakvog konjia. Podugo smo
jahali i napokon stigosmo u grad cara Mihridana. Odu oni svom caru i
ispriaju mu o meni, a on me pozove k sebi, i ja odoh. Kad sam ulazio kod
njega, ja ga lepo pozdravim a on mi, isto tako lepo, otpozdravi, zaeli mi
sreu i dug ivot a onda me stade pitati za moje nevolje. Ispriao sam mu sve


86
od poetka do kraja; sve to mi se dogodilo i to sam vidio; a on se udio
udom ta sam ja sve preko glave preturio i na kraju mi ree:
Boga mi, sinko, imao si veliku sreu! Da ti nije suen dug ivot, ti se
nikad ne bi spasio tih muka i neka je hvala gospodu to si iznio ivu glavu!"
Potom mi ukaza svu dobrotu i poasti me, napravi mi mesto kod sebe i
stade me uveseljavati prianjem i lepom besedom, a onda me postavi za
pisara u morskoj luci da popisujem robu s laa koje pristaju uz obalu.
Ostanem ja tako kod njega da mu obavljam te poslove i druge potrebe. On mi
je i dalje inio svako dobro, odeo me u lepe i sjajne haljine, i ja tako postanem
najuticajnija osoba kad se trebalo zauzeti za koga ili zavriti kome kakav
posao.
Sluio sam kod njega, podugo vremena. Kad sam god bio na pristanita,
uvek sam raspitivao trgovce i mornare za zemlju koja ima grad Bagdad, ne bi
li mi znao ko neto rei o njoj pa da s njim poem i da se kako vratim svojoj
kui. No, za tu zemlju niko nije znao niti je poznavao nekog drugog koji bi o
njoj neto znao. Zbog toga sam bio sav oajan i smeten to tako dugo lutam
po tuini.
Potraja to tako neko vreme, a ja jednog dana uem caru Mihridanu i
zateem kod njega celo drutvo Indijaca. Nazovem im ja tu selam a oni mi
otpozdrave i odmah se ponu raspitivati o mom kraju te im ja sve ispriam.
Zatim sam ja njih raspitivao za njihov kraj, pa mi oni rekoe da pripadaju
razliitim pleminima. Neki od njih su akirije a to je njihovo prvo pleme. Niti
kome ine kakva nasilja niti ratuju protiv koga. Drugi su opet Brahmani, a to
vam je narod koji nikad ne pije vino. Ljudi su to sretni i bistri, vole igru i
zabavu, lepotu, konje i domae blago. Rekoe mi i to da se u Indiji narod deli
u sedamdeset i dve kaste! Ja se tome doista nisam mogao nauditi.
U Mihridanovoj carevini vidio sam meu ostalim otocima i jedan
poseban koji se zvao Kabil. Preko cele se noi uje kako na njemu udaraju
daire i bubnjevi, a rekoe mi daje to narod vredan i pametan! U blizini toga
otoka vidio sam ribu, dugu nita manje nego dve stotine lakata! I jo jednu
takvu ija je glava liila na sovinu glavu! U okolini sam vidio jo mnogo uda
i zanimljivosti i kad bih sad htio to sve ispriati oduilo bi se to.
Tako sam ja, eto, iz dana u dan doivljavao neto novo na tim otocima i
lepo provodio svoje vreme. Jednog dana, upravo stojim na obali, kad li se
pomoli jedna velika laa i na njoj mnotvo trgovaca. Kad prispe u luku i
kotvite, kapetan savi jedra i priveza lau za kopno, potom spusti lestve i


87
mornari iznesoe sve na suvo to je bilo na lai. Oni su polako prenosili, a ja
stajao i popisivao. Na kraju upitah kapetana;
Je li ostalo jo neto na lai?"
Jest, gospodaru", kaza on imam na lai jo neke bale roba, ali nam se
njihov vlasnik utopio u moru kod nekog otoka. Kako smo mi krenuli dalje,
njegova je roba ostala kod nas u pohrani. Sad bismo bili radi prodati je, od
kupca bi uzeli potvrdu, poto smo dali robu, da to poslije uruimo njegovoj
porodici u Kui Spasa, gradu Bagdadu."
,,A kako je ime tome oveku, vlasniku robe?" pitam ja, to on ree:
Sindbad Pomorac, utopio se davno u moru."
im ja to uh, razgoraih oi u njega i prepoznadoh ga pa viknuh:
Kapetane! Moja je to roba o kojoj zbori. Ja sam njen vlasnik. Ja sam
Sindbad Pomorac i sa drugovima sam siao s lae na onaj otok. Kad se
potresao kit na kojem smo bili i kad si ti viknuo na nas, ko je bio uskoio, taj
se spasio, a ostali su se svi potopili. U toj poslednjoj skupini naao sam se i ja,
ali ja sam se spasio u jednom od onih velikih korita u kojima su putnici prali.
Zajahao sam na njega i poeo veslati nogama. Posle me poterae vetar i valovi
i tako se nekako dograbih ovog otoka. Poto sam izaao na suvo, pronaao
sam konjuare cara Mihridana koji su me uzeli sobom i predali svome caru.
Ispriao sam caru svoju nesreu pa me on obdari i postavi na ovo mesto u
ovom pristanitu."
Nema preinake niti moi u onom to biva" u udu e kapetan. Ba vie
ni u koga nema vernosti niti savjesti!"
Zato tako kapetane", zagalamih ja kad si uo ceo moj doivljaj?"
Zato", odbrusi on, to si uo kako sam rekao da imam bale robe iji se
vlasnik utopio i to hoe da ih bespravno prisvoji! To ti je zabranjeno! Mi
smo svojim oima videli kad se on utopio! S njim je bila cela druina putnika
i niko se nije spasao! Kako sad moe tvrditi da si ba ti vlasnik te robe?"
Kapetane, sluaj ponovno moju priu i dobro pazi ta govorim, pa e
videti da imam pravo, a la je osobina varalica!" zavikah i poeh da mu
kazujem sve to mi se dogodilo od trenutka kad sam zajedno s njim krenuo iz
Bagdada pa dok nismo doplovili do onog mesta na kome smo se utopili.
Podsetio sam ga i na neke zgode izmeu mene i njega koje su se dogodile za
vreme naeg putovanja. Najposle i trgovci i kapetan uvidee da sam govorio
istinu. Poznadoe me i poee mi estitati to sam ostao na ivotu.
Zaista ti nismo verovali da si se spasao!" povikae uglas.

Urue mi, potom, moje bale robe, kadli na njima i moje ime! Propalo nije
ama ba nita! Odmah razvrim robu i odaberem neto lepo i skupoceno,
zaprtim time mornare i to odnesemo caru na poklon. Predam mu darove i
obavestim ga da je stigla laa na kojoj sam ja bio i da je moja roba stigla
sasvim u redu. Ovaj darak je, eto, iz te robe. A caru da pamet odleti od uda!
Uvide i on da je ono to sam mu prije govorio suta istina pa me jo vie
zavole i on meni dade lepe darove.
Prodadoh one tovare i zaradih na tome grdne pare. Nakupovah onde
drugu robu i espap i kad trgovci s one lae odluie poi, ukrcah i ja svoju
robu i odoh caru da mu se lepo zahvalim na njegovoj dobroti i ovenosti i
zatraih doputanje da idem svom rodu i zaviaju. On mi to odmah dopusti i
dade mi kojekakve robe iz toga grada. Ja se zahvalim, oprostim se i odem na
lau.
Krenuli smo iz toga grada, a srea i dobra sudbina bili su nai pratioci,
pa smo jedrili i nou i danju dok nismo sretno stigli u Basru. Tu smo se
iskrcali i ostali nekoliko dana, a ja sav veseo kad sam ostao iv i kad sam se
napokon vratio u svoj kraj.
Posle se zaputih u Kuu Spasa - Bagdad a uza me moji tovari robe, puno
kovega velike vrednosti i tako sa svim tim dooh sretno svojoj kui u svoj
kraj! Zatekoh tu svoju rodbinu sretnu i zdravu i sve svoje drugove i prijatelje.
im sam doao kui, obnovio sam svoje domainstvo, nabavio mnogo
potrebne radne snage, nakupovao kua i nekretnina mnogo vie nego sam
ikad imao. Ali svejedno, ubrzo sam se ponovo poeo druiti sa onim starim
drutvom, poesmo troiti i rasipati i u tome ja zaboravih sve one muke koje
sam ranije podnio.
Tako smo, eto, provodili dane i dane. Time je moja pria o prvom
putovanju gotova, a sutra u vam priati drugu."

Poslije toga Sindbad Pomorac zadra na ruku i na veeri svoje goste a
Sindbadu Nosau dade stotinu miskala zlata. Na kraju ree:
Ba si mi danas ugodio svojim prisustvom".
Zahvali nosa na svemu dobroinstvu i ode svojim putem a u glavi mu
se roje misli ta se sve ljudima ne dogaa i udom se udio. Doe on svojoj
kui, prenoi i obavi sve svoje dnevne poslove pa krenu kui Sindbada
Pomorca. Kad se iskupilo cijelo drutvo, kad je bilo ponueno jelo i pie,
Sindbad Pomorac pone svoju priu:





DRUGO PUTOVANJE DRUGO PUTOVANJE DRUGO PUTOVANJE DRUGO PUTOVANJE
Prijatelji, sluajte! iveo sam kako moe biti najlepe uvek u najvedrijem
raspoloenju kao to sam vam jue rekao, sve dok mi opet jednog dana nije
neto dunulo u glavu i ja hou opet u svet. Dua mi zaelela trgovine i
zarade, putovanja i razgledanja, provoda po otocima i gradovima, te ja
nakupovah prigodnih roba i stvari koje e mi trebati na putu, sve to lepo
upakujem, pa pravo na obalu! Naoh krasnu i novu lau s jedrima od iste
svile a bijae puna puncata putnika. Ukrcah s nekolicinom meni poznatih
trgovaca robu i isti dan isplovismo.
Putovanje bijae vrlo ugodno pa smo plovili iz mora u more s ostrva na
ostrvo. U svakom gradu u koji smo uplovili sretali smo mnogo trgovaca,
dravnika, kupaca i prodavaa pa smo i mi lepo trgovali, prodavali i
kupovali, pa i zamenu pravili. I tako je to trajalo dok nas kleta sudba ne baci
pred jedno udno ostrvo, puno zrela voa, rascvetana cvea, zelena drvea,
pjeva ptica i bistrih potoka. Ali, zaudo, nigde ive due! Ni kue, ni traga od
ljudi, nita! Kapetan pristane uz obalu, trgovci se iskrcae i poee razgledati
ostrvo, silno drvee i ptice i diviti se. Sa svim ostalim izaem i ja pa sedam
kraj jednog bistrog vrela meu onim drveem. Bio sam poneo i neto hrane,
pojedem to, napijem se vode s bistra potoka. Godio mi je i miris cvea koji se
u vazduhu oseao. A vreme, ne moe biti bolje! Obuze me neki dreme te se
tu ispruim i u jednom asu zaspim i to tako duboko kako nisam nikad! Opio
me valjda onaj miris i sveina!
Kad sam se ja probudio, na tom mestu ni dina ni oveka! Laa s
putnicima odjedrila, a mene se nije setio niko, ni od putnika ni od posade.
Tako me ostavie sama na tom ostrvu. Obazreh se ja i levo i desno, ali nigde
nikoga! Spopadoe me ive muke zbog toga to sam tako ostavljen; hoe mi
u pui od muke! Sa sobom nita pod bogom nemam, ni jela ni pia. Ostao
sam sam samcat. Klonu mi dua, izgubih svaku nadu u spas i rekoh sam sebi:
Ne ostaje lonac uvek itav! Ako sam se prvi put spasao i sreo onog koji
me je sa jednog ovakvog mesta doveo ponovno meu ljude, ovog puta sam
daleko, daleko od toga da bih se namerio na nekog koji bi me izveo u neki
napuen kraj."
Ponem plakati i naricati sam za sobom, za svojim ivotom i skrha me
teka muka. Korio sam sam sebe to sam uopte kretao na put i muio se kad


90
sam u svojoj zemlji s mirom sedeo, odmarao se, bio zadovoljan dobrim jelima
i piem, rumenim vinom i lepim odelom. I nikad nisam nita trebao ni od
novca ni od robe. Stadoh se udarati u prsa to sam ikad izlazio iz Bagdada i
kretao na more, pogotovu, nakon onih muka koje sam ve bio podneo. U
jednom, eto, trenu naoh se na rubu ivota. Zatim se malo smirih i rekoh:
ta e biti bie!"
Ustanem i krenem u neki vonjak ali ne mogu da se skrasim na jednom
mestu. Popnem se na jedno visoko stablo i stanem osmatrati desno i levo, ali
ne videh nita drugo osim drvea, neba, ptica i peska. Zagledah se jo malo
bolje i najednom ugledah neku belu, a vrlo krupnu, priliku. Siem odmah s
drveta i upravim prema onoj strani idui bez predaha dok ne stigoh do onoga
to se naziralo s drveta na kojem sam bio. Kad ima ta i videli! Bijae to
ogromna bela kupola velikog opsega i vrlo visoka. Prikuih joj se pa je i
obioh, ali ne naoh na njoj nikakva ulaza, a niti u sebi toliko snage i
okretnosti da se popnem na nju, jer bijae sva glatka. Zabeleih mesto na
kojem sam stajao i obioh okolo, kad li, punih pedeset koraka! Sednem i
ponem misliti kako bi se moglo u nju ui.
Kraj dana i smiraj sunca bijahu ve sasvim blizu. Sunce se u tren oka
sakri, a nadamnoin nasta mrak. Miljah u prvi mah, oblak zaklonio sunce.
Mada bijae leto u punom jeku, nije vreme od oblaka. Zaudih se, dakle,
digoh glavu prema tom tobonjem oblaku. Najednom opazih kako po zraku
krui neka ptiurina glomaznog tela i preirokih krila. I, eto, to je bilo ono to
je prekrilo sunce. Veoma me to iznenadi i odmah se setih prie koju su mi
davno kazivali putnici kako, naime, na nekim otocima ive ptice neobino
velikog tela, zvane ruh koje svoje mlade hrane velikim komadima mesa. Sad
ja saznadoh da je ta velika kupola koju sam video, zapravo, jaje te velike
ptiurine. Stadoh se uditi i snebivati se. Uto se ptica spusti na onu veliku
kupolu" i itavu je prekri svojim telom i krilima, oprui svoje nourine po
zemlji i zaspa.
O slava onom koji nikad ne spava!" pomislih, skoih, odmotah s glave
turban, usukah ga kao ue pa se njime opasah i dobro utegnuh oko pasa, a
onda, ni pet ni est, privezati se toj ptiurini za noge, utvrdih dobro taj vor i
rekoh sam sebi: Ako bude sree te me ova ptiurina prenese u neku drugu zemlju,
gde ima ljudi i naselja, bie mi to, svakako, bolje nego da amim ovde na ovom
pustom ostrvu!..."
Vascelu no nisam oka sklopio, ni trenuo nisam. Bojao sam se da ne
zaspim a ova me ptica negde prenese a da ja i ne znam gde sam. Kad se poe


91
razdanjivati i kad pue zora ptica, gle, ustane sa svog jajeta pa silno zagrakta i
u tren oka izvi se sa mnom u zrak tako visoko da sam mislio da je doprla do
samog nebeskog svoda. Posle se stade sputati malo po malo i sa mnom se
spusti na neku uzvisinu. Dograbih se ja tako zemljice - ledine - pa bre bolje
odreih vor s njezinih nogu. Bijah iv premro od straha, ali ona me - sreom
- nije ni opazila. im ja odreih svoj turban s njenih nogu, pobegoh u strahu
podaleko. Ona ti, gle, uze neto sa zemlje u svoje kande i uzlete! Trgoh
oima prema brdu, kad li to bila zmija, ogromna, koju je ptica ugledala i
epala pa nastavila put. Prooh malo tim krajem i zapazih da sam se naao
na nekoj litici. Ispod nje puca nepregledna, iroka i duboka dolina a okolo
tre beskrajne planine kojima se vrh, zbog velike daljine, nije mogao ni
sagledati. Niko se na njih, mislim, ne bi mogao uspeti. Poeh ja grditi sebe to
sam se tako ponaao i rekoh;
Kamo sree da sam ostao na onom lepom otoku koji je hiljadu puta
lepi od ovog pustog mesta! Na otoku je barem bilo voa da jedem i vode da
pijem, a ovde; ni drvea, ni voa ni reke! Kad se god izvuem iz nekakve
nesree uvek padam u stotinu puta goru!"
Ipak, priberem svu svoju snagu, ustanem i krenem onom dolinom, kad li
tlo gotovo posuto sve samim dijamantima, kojima se bruse i bue kovine i
porculan i oniks i mermer! A to vam je tako tvrd i suv kamen, koji se
gvoem i obinim kamenom ne da naeti. Bez olovnog kamena nije niko
kadar jedan komadi odbiti od njega ni razbiti ga. Celu tu provaliju,
meutim, pritisle zmije i adahe, svaka kao palma! Svaka bi mogla itava
slona prodreti samo kad bi joj se prikuio. Tako su, eto, goleme te zmijurine!
Po dolini gmiu nou, obdan se kriju jer se boje da ih ne rastrgne i ne ulovi ili
ruh ili orao. Stajao sam tako, stajao i sam sebi govorio:
Bogami sam naskoio da sam sebi slomim vrat!"
Dan se pribliavao kraju pa i ja pooh traiti sebi kakav konak. Strepeo
sam od onih prokietnica, pa sam od straha zaboravio ne samo na jelo i pie
ve i na sve ivotne potrebe jer sam se o svom jadu bavio. U blizini mi se
uini neka peina pa se pribliih i opazih da joj je uzak prolaz. Uvueni se
unutra i kod samog ulaza naem neku poveu stenu pa je prevalim i tako
zagradim ulaz u peinu. Ostah tako unutra i rekoh:
Ovde sam siguran, a, kad svane, morau prihvatiti ono to mi je
sudbina namenila."
Taman se ja smirio, kad li ugledam iznad mene spava jedna ogromna
zmijurina na svom jajetu. Pretrnuh od straha, ali, ta sam drugo mogao nego


92
da ekam jutro. Celu no nisam trepnuo okom a, kad se zora zabelela,
odmaknem onaj kamen i istrim napolje. Bio sam kao pijan, satrven
nesanicom i velikim strahom. Stanem vrludati tako jednim krajem te doline,
kad li, odnekud pade pred mene jedan krupan komad mesa. Videh to i
odmah mi pade na pamet pria koju sam sluao o lovu na drago kamenje.
U nekim gorama, naime, nalaze se velike koliine dijamanata i drugog
dragog kamenja ali do njega niko ne moe doi. Trgovci koji ga donose i
prodaju dobivaju ga na veoma lukav i prepreden nain. Uzmu brava ili
govedo pa ga zakolju i ogule, potom iseku meso u komade pa te komade
mesa bacaju s vrha planine dole u provaliju. Meso, koje je naseckano i koje
pada dole, zalepi za sebe poneki dijamant. Ti komadi lee tu do pred podne,
a tad na njih sleu orlovi i druge ptice strvinari, grabe ih svojim kandama i
izleu gore na planinu. im te ptiurine izlete, trgovci tre i viu na njih, ptice
pobegnu a trgovci prilaze i pobiru po mesu dijamante koji su se zalepili.
Meso potom ostavljaju pticama i zverinju, a dijamante prodaju. Eto, to je
jedini nain kako se moe doi do tog blaga.
Kako ja ugledah ono meso i setih se prie, skoih, dotrali do onog
komada, potom nakupih svu silu dijamanata, potrpam ih u depove i
zaveem u odeu, pojas, turban i svaki deli svoje oprave. I dok sam ja brao
dijamante, pade jedan pokrupan komad pored mene. Ja onda uzmem taj
komad mesa i pri veem ga sebi na lea pa legnem potrbuke i ekam. Eto ti
jednog orluine, malo krui i pade direktno na ono meso. Odmah ga epa
kandama i uzletje a ja ostadoh visiti o njemu. Iznese nas i spusti na vrh
planine. Htede orao da pone jesti to meso, kad li se ou u planini dreka i
klepet o drvee. Uplai se orao i u trenu se izvi pod oblake. Ja odvezah meso
a sve mi haljine od njega krvave. Stadoh kad li protra trgovac koji se derao
na mog orla. Ugleda mene i ukopa se na mestu, ne ume ni rei da prozbori od
straha. Naposletku prie mesu, ogleda ga sa svih strana pa zakuka:
O mog li neuspeha! O moje li nesree i samog vraga koji se sa mnom
igra!" Podugo je tako kukao i vikao: O alosti moje, o nesree moje!" Ja mu se
primaknem a on viknu: Ko si i kako i zato si doao ovde?"
Ne plai se" kaem mu ja, ja sam jedno od najplemenitijih ljudskih
bia! Bio sam trgovac i imam najudniju priu da ti ispriam, ali ona je
poduga! Nita ne kukaj jer ja ti imam neto dati to e ti se jako svideti! Evo
uza me sva sila dijamanata, neto u ti od njih dati pa e se jako razveseliti,
jer svaki komad koji ja imam vredi mnogo vie nego oni koje bi ti sakupio."

ovek mi zahvali i poele svako dobro, a onda se upusti sa mnom u
priu. Ostali trgovci ue razgovor izmeu mene i svog druga te se svi
iskupie oko mene. A svaki je od njih bacio dole po jedno celo brave.
Pristupie, pozdravie me i estitae mi na spasenju i povedoe me sa sobom.
Sve sam im ispriao to god sam preturio preko glave. Dadoh potom svakom
pomalo dijamanata i posebno vlasniku onog komada mesa na kojem sam se
ja spasao te mi se oni zahvalie i blagoslovie me.
Tebi je zapisan nov ivot" rekoe, jer se jo nikad niko osim tebe nije
spasao iz te doline."
Zakonaili smo na nekom prikladnom mestu, a ja cvetam od veselja to
sam se spasao iz doline i sa otoka. Ujutro smo krenuli niz planinu i gledali
usput svu onu silu adaha i zmija u dolini. Sve dok nismo doli do jedne lepe
bae, mi smo putovali bez zadravanja. Tu u toj bai raste kamforovo drvo,
a tako su to ogromna stabla da ispod svakog stabla moe logorovati stotinu
ljudi. Ako hoe neko da izvadi iz tog stabla smolu, taj onda zaree pri vrhu to
drvo, iz njega tee voda koja se stvrdnjava i postaje smolasta masa. A to onda
zovu kamforov med. Posle tog toka to se stablo osui i postaje obian
suvarak.
Na tom otoku ivi ivotinja koja se zove ker-kedden. Pase po otoku kao
govee ili bivol u naim krajevima. Samo je mnogo vea od deve. Ona dere i
usirenu krv. Krupna je to ivotinja a nasred glave ima samo jedan i dosta
debeo, oko deset lakata dug rog na kojem je slika oveka. Ima na otoku jo
jedna ivotinja koju isto tako zovu a koja je jedna vrsta goveeta i to vrlo jaka.
Ona na svojim rogovima moe nositi i slona! Kad se to dogodi, ona ga nosa
na rogovima dok ne ugine i ne pone trunuti. Slonova se mast sliva njemu u
oi i tako oslepi pa onda lee na zemlju i ugine. Zatim dolazi ptica ruh i nosi
njegove komade za ishranu svojih mladih. Na tom otoku sam video i mnogo
bivola koji se mnogo razlikuju od naih vrsta.
Poto sam ja poneo dosta dijamanata, trgovci su mi za njih dali mnogo
robe i novaca i kad smo krenuli na put i moju su robu nosili sa svojom.

Putovao sam s tim ljudima od grada do grada, od poljane do poljane,
razgledali smo sve stoje bilo oko nas i divili se zajedno onom na to smo
nailazili od lepota ovog svijeta. Najposlije stigosmo u Basru. Ostanemo tu
nekoliko dana i ja se posle toga vratim u Bagdad.
Kad sam se vratio svojoj kui, imao sam mnogo dragog kamenja, novca,
robe, blaga svih vrsta. Drago mi je bilo to sam sve svoje zatekao u dobrom

zdravlju pa sam podelio mnogo darova i milostinje. Opet se stadoh gizdati i
druiti se sa svojim veselim jaranima i ubrzo zaboravih sve to sam prepatio.
Pamtio sam samo one lepe dogaaje i pripovedao o njima. Ko god je uo da
sam se vratio, hrlio je meni da uje moje neobine doivljaje.
To je, eto, kraj moje druge prie, a sutra u vam ispriati i tree moje
putovanje ako mi uinite ast i posetite me."
Kad su gosti sasluali priu, poslue im veeru a posle veere
kuedomain naredi opet Sindbadu Nosau stotinu miskala zlata. Ovaj mu
na tome zahvali i zaeli mu dug ivot.
Kad ujutro zarude zora, Sindbad Nosa usta, pomoli se i odmah ode kui
Sindbada Pomorca, kako mu je on bio i naredio. Poele mu dobar dan a ovaj
mu otpozdravi dobrodolicom. Sedoe tako da ekaju i drugo drutvo, a, kad
se svi iskupie, Sindbad Pomorac poe svoju treu priu.



TREE PUTOVANJE TREE PUTOVANJE TREE PUTOVANJE TREE PUTOVANJE
Prijatelji moji, znajte da je moje tree putovanje udnije od prethodna
dva.
Kad sam se onih minulih dana vratio sa svog tako interesantnog puta,
bio sam do krajnje granice veseo to sam se vratio kui, ali sam se u Bagdadu
smirio samo neko vreme. Jednog dana javi se u meni ponovno elja da
putujem, zaeleh trgovine i zarade, a strast, kako ono vele, navodi na zlo te
spremih i nabavim mnogo razne robe koja se trai na moru. Sve to povezah u
bale i oterah sve ravno iz Bagdada u Basru. U Basri dooh na morsku obalu i
ugledah jednu veliku lau, na njoj mnogo putnika, trgovaca i mornara, a sve
same dobriine, lepi, vrli, uljudni, uredni i dobrostivi. Odmah se ukrcah
meu njih i za koji as krenusmo, zaelivi pre toga jedni drugima sreu i
spas.
Plovili smo neprekidno iz mora u more, od jednog grada do drugog i u
svakom mestu na koje smo putem naili, provodili smo se, veselili, pravili
izlete, prodavali i kupovali, bili veseli i raspoloeni kako se samo zamisliti
moe. Meutim, jednog od iduih dana, dok smo plovili nemirnim i
valovitim morem, kapetan baci s kraja lae pogled na okolinu svojim
durbinom, pa se najednom udari u prsa, savi jedra, poe sebi upati kosu i
zavika:
O, nesree, jadan li sam!"


95
ta je to, kapetane?" upitasmo ga mi u udu.
Neka znate" ree on, da nas je bura okrenula na stranputicu i da nas je
na nau nesreu sudbina bacila pred Goru Majmuna! Nikad se niko nije
spasao ko je imao nesreu da se nasue u ovom moru. Predoseam da emo i
mi svi izginuti."
Kapetan to jo nije bio ni izgovorio, a majmuni ve dopree i sa svih
strana opkolie nau lau. Bila ih je sva sila kao skakavaca i u tili as
razmilie se po brodu i po kopnu. Mi nismo smeli ni jednog ni gurnuti, a
kamo li udariti ga ili ubiti, da oni nas ne bi pobili jer su bili u veini. A veina
je, to se kae, uvek jaa od junatva. A poduzimala nas je i zebnja da nam ne
pootimaju hranu i robu jer, to behu gnusni divljaci. Nisu ba visoki rastom,
ali snani, utih, malih oiju i crnih lica. Popee se oni na katarku i pokidae
sva jedra, povadie sve palamare pa se s toga laa nagne na jednu stranu i
vetar je pribi uz obalu njihovog otoka. Kad pristadosmo uz obalu, majmuni
nas sve pobacae na obalu popee se opet na lau i nekud je odvukoe a mi
smo za njima gledali dok se nisu izgubili iz vida a da nismo znali ni kuda e
ni ta e sa nama biti.
Kad smo se malo pribrali, poeli smo tragati za kakvom hranom te
naosmo na otoku dosta voa, jagoda, vode i bi nam malo lake. Kad smo bili
u stanju, poeli smo istraivati otok i naiosmo na jednu palatu koja se
nalazila na sred otoka. Uputismo se tamo i kad smo bili blizu, zapazismo da
je to jedna vanredno lepa zgrada sa ogromnim zidovima i stubovima.
Dvokrilna dvorska vrata bijahu otvorena i mi svi uosmo u prostranu salu
ija su vrata bila vanredne izrade od ebanovine a nalazila su se u velikom
broju okolo te sale. U sredini sale nalazila se jedna klupa, velika i lepo
rezbarena, takoe od ebanovine, ali po podu tako lepe prostorije nalazile su
se mnogobrojne oglodane kosti. Bili smo umorni, a nismo ba bili gladni, pa
posedasmo i pospasmo, te smo spavali sve do suneva izlaska. Probudi nas
strahovita buka od koje je zemlja drhtala. Pred nas tada izie jedno veliko
bie visoko kao palma! Bilo je crnog lica veoma slinog oveku, oiju nalik na
upaljene ugarke, sa onjacima kao u divljeg vepra, ogromnim ustima kao
otvor bunara. Usne su mu bile kao u deve i doticale mu grudi, dva uha kao
dva golema kamena padala su mu na ramena a nokti mu bili kao kande
lava! Toliko smo se uplaili izgleda pred nama da niko nije u sebi ivota
oseao. Seda on na zemlju, a mi polumrtvi od straha! Onda on ustade pa me
uhvati rukom (jer sam mu bio najblii) podigne me i pone me okretati, a ja
sam u njegovoj ruci bio kao majuan zalogaj. Kad nae da sam mrav i da na

meni nema ni mesa ni loja, pusti me. Uze izmeu mojih drugova jednog
drugog pa i njega opipa kao i mene i njega pusti. Sve nas je tako prebirao dok
nije doao na red kapetan nae lae! Bio je to ovek irokih plea, jak, debeo i
zdrav i dopade se divu. Spusti ga na zemlju kao pile kad se sprema za klanje,
uhvati ga za glavu i otkide mu je, zatim ga stavi pei i kad je bio peen on ga
pojede celog! Posle toga pokupi kosti, baci ih u ugao i lee da spava. Spavao
je tako celu no, a mi smo bdeli.
Kad je svanulo, ustade i nekud ode a mi ostadosmo. Kad smo se pribrali,
poeli smo razgovarati i dogovarati se kako da naemo neko mesto gde bi se
mogli sakriti samo da izbegnemo smrt koja je snala naeg kapetana. U
razgovoru zatee nas no, pa opet zemlja zadrhta i div se pojavi! Opet se
ponovilo ono sa pretraivanjem nekoga od nas koji je jak i uhranjen dok nije
naao onog koji mu je odgovarao. Pojeo ga je pa onda pokupio kosti i legao.
Kad je svanulo opet je nekuda otiao. Mi smo od straha i nevolje poplaeni
izali u vrt tog dvorca. Onda jedan meu nama ree:
Treba da smislimo neko lukavstvo kako da se reimo ove nevolje i da se
spasimo. Ako bi nam to polo za rukom, mogli bismo od balvana napraviti
splav i otisnuti se na more. Mogla bi nas dobra srea naneti na neki brod. A
ako ne, bolje je da i pomremo na vodi nego ovde!"
Odmah smo se spremili da gradimo splav a kad je bio gotov na njega
smo izneli iz dvora neto hrane i vode i vratili se u dvor. Pred vee, poto je
sve tutnjalo od njegovog pribliavanja, mi se sabijemo u jedan ugao i ekamo.
Sve se opet ponovilo: opet je sebi izabrao jednog i pojeo ga pa se svalio da
spava. Otvorio je usta i krkljao tako da se inilo da nebesa grme! Mi se po
dogovoru podigosmo i uzesmo dva gvozdena ranja koja su tu bila kad je on
sebi spremao jelo, prinesemo ih vatri, ugrejemo im vrhove do usijanja,
zapnemo svi iz sve snage i gurnemo mu ih u oi. Od silnog bola, jer smo ga
oslepili, on je tako estoko kriknuo da smo popadali od straha! Poeo nas je
traiti ali mi smo beali desno i levo dok on nije naiao na vrata i izaao
urliui tako glasno da se ulo u nebesima! Kad je on izaao napolje, i mi smo
poustajali i poli za njim. Kad se on izgubio u jednoj peini, mi smo ostali
spremajui se da otputujemo. Nedugo zatim on se vrati i dovede jednu enu
koja je bila i vea i strasnija i runija od njega. Mi se bre ukrcasmo na na
splav i otisnusmo se na more. Njih dvoje ponu stenama gaati na splav dok
ga ne razbie i ne pobie sve moje drugove a na ivotu ostasmo samo ja i jo
dvojica.



97
Plovili smo tako drei se nekih greda dok nas valovi nisu izbacili na
obalu. Kad smo odspavali i doli k sebi, ustadosmo da vidimo gde smo. Put
nam preprei jedna strana adaha golemog tela i irokog repa i trbuha.
Uputi se prema nama i najblieg od nas epa i proguta do pola tela, pa,
poto uze zraka, proguta i ostatke i mi usmo kako mu kosti pucaju. Kad je
zavrila s jelom, udalji se ostavivi nas u udu i strahu. Mi smo samo jedan
tren bili radosni to smo se spasili od diva, a evo nas pred adahom i ne
moemo joj pobei! Prohodali smo malo po tom kopnu, pojeli voa koga je
bilo u izobilju, napili se bistre vode i potraili mesto za prenoite. Izabrali
smo jedno visoko stablo i uspesmo se u njegovu kronju a ja se popeh na
najviu granu.
Kad se smrailo, mi nismo jo bili zaspali kad li eto adahe! Doe na ono
mesto gde nas je nala, obie ga i uputi se pravo drvetu gde smo mi bili
sakriveni. Uspuza uz drvo, uhvati moga druga, proguta ga do polovine,
odmori se i proguta njegove ostatke pa se onda spusti na zemlju i ode. Kad je
svanulo jutro i ja se malo povratio od straha, odluim da se opet otisnem na
more pa ako se i utopim bolje je nego da ekam da me adaha proguta.
Meutim, kako god sam razmiljao, ja zakljuim da se oveku samo jednom
daje ivot i da ga zato treba braniti svim sredstvima. Naem zato dugih drva
pa ih isprivezujem za sebe tako da sam se naao kao u nekom etvrtastom
ramu od jakog drvea. Kad je dolo vreme da se adaha pojavi, primae mi se
ali ne moe dopreti do mene od onih greda pa se tako odmicala i primicala a
ja sam je gledao i oseao njen vreli dah i bio smrtno preplaen. Potrajalo je to
itavu no i kad je svanulo sunce, ona me napusti a bila je besna i razdraljiva
do krajnje mere. Ja se oslobodim greda, ustanem i krenem otokom. Popnem
se na jedno uzvienje i na moru ugledam jednu malu lau. Otkinem granu i
ponem njome mahati. Ljudi s te lae odlue da se primaknu obali i da vide
ko trai pomo.
Ukrcam se tako, a oni me ponu ispitivati o svemu to sam doiveo.
Dadoe mi odelo, hrane i hladne vode, pa kad sam se okrepio, ja im po redu
sve ispriam. Plovili smo povoljnim vetrom i ja sam sve po redu priao, a ve
mi se inilo kao da je sve to bio san, vrlo ruan san. Trgovci su se iskreno
udili svemu to sam ja doiveo. Kad smo se pribliili kopnu, trgovci su se
spremili da svoju robu razveu i ponu trgovati. Tad mi prie kapetan i ree:
Tvoj je ivot bezmalo udnovat, ali meni se ini da si ti poten ovek,
pa, iako si siromaan, ja u ti dati svenjeve trgovca koji je poao s nama i
nestao, sva njegova roba je u mom potpalublju. Trguj i sve to zaradi tvoje je.


98
Novac koji dobije za robu koju e prodavati dae meni pa emo nai
nekoga koji ide u Bagdad neka potrai rodbinu toga trgovca i preda im
njihovu imovinu."
Zahvalio sam dobrom oveku - kapetanu, i poao da iznosim svenjeve.
Dok sam ja silazio natovaren jednom vreom, pisar s lae upita kapetana:
Na ije ime, kapetane, da zapiem ove svenjeve?"
,,Zapii na ime Sindbada Pomorca", odgovori kapetan, to je njegova roba
a njega je nestalo kad smo imali onu nesreu. Ovaj stranac e pripaziti kad
robu proda da novac otpremimo u Bagdad Sindbadovim roacima." Kad uh
svoje ime, ja uzviknuh:
Pa, ja sam Sindbad Pomorac, ja sam se utapao pored onog otoka sa
ostalima koji su se utopili." Priekao sam dok svi trgovci ne iskrcae svoju
robu i ne dogovorie se o cenama i kupoprodaju pa priem kapetanu i
reknem mu:
Zna li ti, gospodaru, iji su bili ovi svenjevi to u ih ja u njegovo ime
prodavati?"
Ne znam ni koje ni ta je ali znam da je to bio trgovac iz Bagdada koji se
zvao Sindbad Pomorac. Kad smo na putu pristali uz jedan otok, utopio se sa
nekolicinom putnika i o njemu nismo vie nita uli."
Kapetane moj!", uzviknem, ja sam Sindbad Pomorac i nisam se utopio
nego sam poneo neto hrane i poto sam je pojeo malo sam zaspao a ti si
otplovio i mene se niko nije setio te sam ostao na onom otoku! Ovo je, dakle,
moja imovina! Svi trgovci, koji su me u Dijamantskoj dolini videli,
posvjedoie da sam ja Sindbad i da mi se desilo ono to sam i tebi ispriao!"
Okupie se svi trgovci oko nas pa jedni milja-hu da govorim istinu a
drugi da laem. Jo se graja nije ni stiala, ustade jedan trgovac i viknu:
Ljudi, znajte da sam na svom putovanju svata video a priao sam vam
kako smo bacali komade mesa u Dijamantsku dolinu i kako se tamo naao
jedan ovek koji se privezao za poveliki komad mesa, vi mi niste verovali. Taj
je ovek, eto, pred vama. Ja ga poznajem i znam da je to njegova imovina."
Kad je to uo, kapetan mi prie i upita me:
Kakvim je znacima obeleena tvoja roba?"
Kad sam mu kazao kakvi su moji znaci i kad sam ga podsetio kako smo
se u Basri ukrcavali na njegov brod, on se uvjeri da sam ja Sindbad Pomorac,
zagrli me, estita mi na spasenju i zaele mi mir i sreu.
Od toga asa samostalno sam raspolagao svojom robom i ona mi na tom
putu donese silnu zaradu. Ne mogu vam ni iskazati koliko sam bio sretan.

ak sam sam sebi estitao na spasenju i na tome to sam opet doao do svog
imetka.
U tamonjem moru sam video svu silu zanimljivosti i uda. Video sam
npr. jednu ribu nalik na kravu i neto to je riba a slino magarcu. Video sam
pticu koja se izvlai iz morskih koljki, nosi jaja i lee ih na samoj povrini
vode, a nikad s mora ne izlazi na kopno.
Neprekidno smo iza toga plovili. Vetar i putovanje bili su ugodni dok ne
doosmo u Basru. Tu sam se zadrao nekoliko dana, a onda doao u Bagdad.
im sam stigao pozvao sam sve svoje prijatelje i roake i priredio gozbu kako
je ve bio moj obiaj pri povratku kui. Delio sam milostinju, odevao siroad i
udovice i okupio oko sebe draga mi bia te uivao u ivotu i polako poeo da
zaboravljam ta mi se sve dogodilo."
Zatim je Sindbad Pomorac po obiaju dao svoj poklon Sindbadu Nosau
i pozvao njega i sve ostale da dou sutra kako bi uli naredno njegovo
putovanje.



ETVRTO PUTOVANJE ETVRTO PUTOVANJE ETVRTO PUTOVANJE ETVRTO PUTOVANJE
Rekao sam, dragi moji prijatelji, da sam poeo da zaboravljam sve to
mi se dogodilo na putovanju koje je netom bilo zavreno. Moja naopaka dua
nije mi dala mira pa sam opet poeleo da putujem, da upoznajem druge ljude
i gradove i vidim neobinosti ovoga sveta. Odluim stoga da opet krenem na
put. Poem iz Basre u drutvu najboljih ljudi i trgovaca. Putovanje je bilo
ugodno dok nas jednog dana nije uhvatila bura i pokidala jedra, prelomila
katarku i mnogo ljudi potonu. Nas nekoliko uhvati jednu dasku i tako smo se
otiskivali sedei vrsto stisnuti jedan uz drugoga a valovi i vetar su nas
otiskivali i pomagali nam da se kreemo. Upravo smo bili premrzli, gladni i
edni kad nas je jedan veliki val bacio na otok. Kad smo se malo pribrali,
krenuli smo u potragu za hranom i nismo nali nita sem nekog udnog
rastinja pa smo to jeli i nekako malo utolili glad, odrali duu i malo se
okrepili. Provedosmo tako no u jednoj uvali ispod toga gustog rastinja a kad
svanu i sunce izae, rasporedismo se i poesmo traiti ima li na otoku ive
due.
Neki su naili na golemu graevinu pa se dozvasmo i krenusmo u
pravcu te goleme kue. Kad smo joj se sasvim pribliili, odjednom se otvorie
vrata i kroz njih pokulja mnotvo golih ljudi koji ne progovorie s nama ni

rei nego nas pohvatae i povedoe svom caru koji nam naredi da sednemo.
Odmah nam donesoe nekakvo jelo koje nismo ranije videli. Meni se, im ga
videh, neto zgadilo i ja ga ne okusih i tome zahvaljujui ja sam, eto, i danas
iv!
Kad moji drugovi poee jesti to jelo, razum im se pomuti, poee jesti
kao besomuni, izmenie se sasvim! Posle toga donesoe im mnogo ulja od
kokosa i oni poee da piju i time se mau, pa se sasvim izmenie. Oi im se
izvrnue, a meni ih je bilo jako ao ali nisam mogao nikom, pa ni sebi, da
pomognem. Zagledah bolje oko sebe i zapazih da su to sve magi a da je
njihov car zli duh, kome ovi preobraeni ljudi dovode u grad sve one koje
nau ili sretnu u blioj ili daljoj okolini. Od toga jela i tog ulja proiruju im se
trbusi, um im bledi, pa onda taj zli duh neke uzima za hranu (koji se jako
udebljaju) a druge prisiljava da rade sve to je njemu po volji. Kad sam sve to
razabrao, meni jako bi teko zbog mojih drugova a i sebe mi je bilo ao i bio
sam jako uplaen za svoj ivot.
Dva dana iza toga moje prijatelje jedan od slugu tog prokletog duha
odvede na pau kao obinu stoku i, zaudo, oni su pasli travu kao da su
stoka! to se mene tie jako sam oslabio i gotovo oboleo od straha. Kad me
tako jednog dana jedan od slugu tog duha nae, on me ostavi mislei da u i
onako umreti, a za jelo nisam bio! Iskoristio sam jedan dan priliku i krenuo
otokom pa poto sam odmakao daleko ugledam na livadi pastira koji je na
jednom uzvienju sedeo. Kad se primakoh, razaznah da je to jedan od onih
to nas je priveo duhu. Poto je znao da sam ja pri zdravoj pameti, on mi iz
daleka dade znak da idem desno od njega. Posluah ga jer i onako nisam
znao gde sam, pa ponem trati. Kad bih se umorio, malo bih zastao pa
ponovo poeo trati iz straha ili zbog nade da u moda nai neki put. Kad
sam tako izgubio iz vida tog oveka, pala je i no pa sam seo da se malo
odmorim i zaspao bih da mi je san doao na oi. Od muke sam ustao pre
svanua s tog mesta i iao uvek napred. Kad je svanuo dan, ja se naoh u
jednoj uvalici, pa, kako nije bilo nita za hranu, ja se najedoh korenja i trave
da bih odrao duu i telo. Tako sam celi dan iao, malo se odmarao, malo jeo
to rastinje s otoka i tako provedoh sedam dana i sedam noi.

Idui tako osmi dan ugledah na jednom mestu neto to mi se
pribliavalo pa se sklonih da vidim ta je to. Kad sam mogao da potpuno
vidim i razaznam, opazih da su to ljudi koji su brali biber. Prioh im a oni se
okupie oko mene i poee me ispitivati ko sam i odakle dolazim.


101
Znajte, ljudi, da sam siromah ovek koji je sluajno izbegao veliku
nesreu!"
Pa im onda ispriam sve to sam od uasa video i doiveo.
Zaista je to veoma udno kako je tebi uspelo da se spasi kad je poznato
da se od tih zlih duhova niko nikad nije spasao."
Posadie me pored sebe i dadoe mi da se najedem, a bio sam veoma
gladan. Odmarao sam se kod tih dobrih ljudi neko vreme i kad su oni zavrili
berbu, ukrcamo se na njihove amce pa oni me odvedu na svoje otoke i
predstave njihovom poglavaru. Ja mu poeleh mir a on mi ree:
Ispriaj mi ta si to sve doiveo."
Pa mu ja ispriam sve od kako sam krenuo iz Bagdada. Sve to sam
priao, prisutni su paljivo sluali i jako se udili. Zatim me lepo pogostie, i,
kad sam jeo i zahvalio za gostoprimstvo, dignem se i poem da proetam po
gradu. Zapazih da je grad veliki, ist i bogat. Bilo je tu svakakve robe i dosta
kupaca, dosta jela i pia i svakog blagostanja. Obradovah se to sam stigao u
taj grad, pa se poeh vremenom privikavati na njega i njegove ljude i obiaje.
Nedugo zatim opazio sam da ljudi jau lepe, rasne konje ali bez sedla, pa me
jo vie zaudi kad sam video da ak i njihov stareina jae konja bez sedla.
Odem kod njega, pozdravim ga pristojno i upitam:
Gospodaru, zato jae konja bez sedla? Pa na sedlu se konjanik odmara
i uva svoju snagu."
,,A ta je to sedlo? upita me on. To nikad u ivotu nisam video a nisam ni
uo o tome nita."
Hoe li mi dopustiti da ti napravim sedlo? Jahae osedlana konja pa
e videti kako je to ugodno", rekoh mu a on mi odobri da uzmem ta mi
treba i da mu napravim sedlo.
Naem ja tako jednog vjetog drvodelju i ponem ga uiti kako se prave
sedla. Uzmem zatim dosta vune pa od nje napravim podlogu poto sam je
dobro raeljao, pa sve to stavim preko drveta. Nabavim, dalje, dobre koe i
sve dobro zategnem preko drvenog rama, namestim, zatim, remenje, pri
veem kaie za sedlo. Onda naem kovaa pa mu pokaem kako e mi
napraviti stremene pa, kad su bili gotovi, ja ih uglaam i prevueni kako sam
najbolje znao kalajem. Konano ukrasim sedlo svilenim kiankama. Odem
zatim u tale, izaberem najboljeg konja, osedlam ga i odem s njim do naeg
gospodara. Kad je on uzjahao osedlana konja bio je veoma zadovoljan i dobro
me nagradio. Kad su i drugi velikai videli to sedlo, svi su traili da i njima
napravim takvo. Poeo sam, dakle, da izraujem sedla i dobro sam se

obogatio. Kako je to bilo neto to je svakoga usreivalo, poeli su da me esto
pozivaju na svoje gozbe i zavolee me iako da sam i ja bio s njima veoma
sretan.

Jednog dana prilikom jedne gozbe u gospodarevom dvorcu on mi ree:
Zna li ti da si nam tako prirastao za srce da mi se ini da niko od nas
ne bi podneo da nas napusti. Prosto mi se ini da bez tebe ovaj grad ne bi bio
tako lep. Ja sam odluio da ti predloim da se ovde oeni jednom naom
lepom i bogatom enom, pa da do kraja ivota ivimo u slozi i ljubavi. Ne bih
mogao da ti odbi jem ma ta da si od mene zatraio jer si uvek bio prema
meni milostiv i paljiv."
Malo sam uutao razmiljajui kako da mu kaem da eznem za svojim
narodom i domovinom, a on je shvatio da sam se postideo i s toga naredi da
dovedu sudije i svedoke i oeni me enom izuzetne lepote i uglaenosti,
bogatom i iz veoma ugledne porodice i veoma pametnom. Da i ja ne budem
ispod njenog poloaja on mi pokloni kuu i sluge, odredi mi platu i dade mi
stalno zaposljenje na dvoru. Poeh ja tako iveti u velikom izobilju i veselju.
Poeh zaboravljati na sve muke koje sam proiveo, ali ne i na svoj grad, svoje
ljude i svoju domovinu.
Kad vie ne budem mogao da ivim ovde, ja u povesti i svoju enu",
pomislih, ali tako nije moglo da bude.
Ja sam iskreno voleo svoju enu i ona mene i mi smo iveli veoma
ugodno, mirno i sretno.
Jednog dana umre mom prvom susedu ena pa ja odem da mu izrazim
svoje sauee. Naem ga kako je do te mere tuan i nesretan da nismo mogli
ni da porazgovaramo. Sednem ja pored njega i ponem ga teiti time da je
smrt neto to ide zajedno sa ivotom i da ovek kao i sve drugo to ivi ima
svoj kraj.
Ali ti e se uteiti i dalje e ivjeti i nai sreu u ivotu", rekoh mu.
Kad li on zarida i odgovori:
Moju su enu sahranili danas, a ja u morati lei u njen grob sutra i ti
me vie nikad nee videti. Jer, kod nas je takav obiaj, ako umre ena s njom
se sahranjuje i mu, a ako umre mu s njim se sahranjuje i ena, kako se jedno
od njih ne bi naslaivalo ivotom posle drugog."
O kako je to lo obiaj, pa ko to moe podneti," povikah zaprepaen!
Dok sam ja sedeo s njim, dooe i drugi njegovi prijatelji malo ga teie i
poee spremati i njega i njegovu enu za sahranu. Kad je sve bilo gotovo,

krene povorka izvan grada sve do ispod jedne planine pored mora. Okupie
se oko jednog zatrpanog otvora u steni, otkrie ga lopatama i bacie koveg
unutra, zatim svezae mua oko struka palminim uetom i spustie ga za
kovegom pa onda spustie za njim veliki vr vode i sedam peninih pogaa.
Kad se on naao na dnu, odvezao je ue i ljudi to ue izvukoe, pa onda
zatrpae otvor kako je i bio i raziemo se.
Ja sam bio veoma iznenaen i tuan pa pomislih da bi ovo bila gora smrt
nego ma koja od onih koje su meni do sada mogle da se dese. Odmah s
pogreba odem ja poglavaru drave, pozdravim ga s potovanjem i kaem mu
koliko sam zauen to su im pogrebni obiaji tako teki.
Mu i ena moraju iveti zajedno, ali posle smrti jednog od njih za
drugog nema ivota. Takvi su nai obiaji odvajkada."
Kad bi tuinac, kao to sam ja umro, da li bi i meni uradili isto?"
Bi", ree mi poglavar, isto bismo postupili i njoj i tebi da se slino desi."
Kad ja to uh, meni se smrai pred oima od tuge, poeh sebe aliti
unapred. Kako su dani prolazili, ja sam se smirivao i razmiljao moda u ja
umrijeti pre jer niko ne zna kad e ko umreti! Ponovo sam se poeo baviti
svojim poslovima pa nisam ni primeivao ta se oko mene dogaa. Kad li se
moja ena razbole i samo za nekoliko dana umre. Doe veina graana da mi
izraze sauee i da me tee, pa doe i sam poglavar. Okupae moju enu,
obukoe joj najlepe haljine, okitie je nakitom, stavie je u koveg i ponee
prema onoj planini. Kad je njena sahrana zavrena svi poee da se oprataju
od mene, a ja u strahu povikah:
Ja sam stranac i ne mogu da podnesem te vae obiaje!"
Ali niko ne obrati panju na moje jadikovanje nego me na silu zavezae i
spustie viui:
Kad dohvati zemlju, odvei ue!"
Kad sam bio baen, ja nisam nikako hteo da odveem to ue. Oni se
naljute i bace ga za mnom pa pokriju taj otvor. Ostave me i odu.
Kad su mi se oi privikie na tamu, ja sam video jezivu sliku:
Sve to ti se dogaa sam si sebi kriv", rekoh, pa ponem traiti neko
mesto gde u se smestiti.
Rasporedio sam i hranu i vodu, pa sam jeo ili pio samo kad nisam mogao
drugaije da zavaram glad ili e. Kakva li me nevolja natera da se ovde
enim i kakva li je ovo nevolja koja me prati pa samo to se oslobodim jedne
nabasam na drugu! O, kako bi mi bilo lake da sam se utopio u moru!



104
Ne znam koliko sam tako iveo, jer danje svjetlosti nisam ni video, ali
znam da sam se budio i dremao a da sam uvek eleo sebi to pre smrt. Kad
sam se jednom probudio, osetio sam elju da prohodam po toj pilji, pa sam
se digao i hodajui otkrio da je to ogroman prostor i da ima i istih krajeva.
Tako odaberem za sebe jedan kutak i po prvi put na tom mestu dobro
odspavam. Hrane sam imao sve manje i zato odluim da jedem samo
jedanput i vode da pijem jedanput. Dok sam tako ivotario, jedan dan se
otkrije otvor i spustie jednog mrtvaca u za njim i jednu enu koja nije
prestala da kuka. Ona je pala onesveena, a ja sam se prikrao i pokupio svu
hranu i vodu koju su s njom spustili i odvukao se na drugi kraj pilje da je ne
bih ni uo ni vidio a ni ona mene. Poeo sam tako da ivim i ne znam koliko
je to trajalo. Kad god bi nekog spustili i s njim neto hrane, pa kad bi ovaj
jadnik onesveen od straha ekao smrt, ja bih uzimao neto njegove hrane a
kad bih otkrio da je i on umro, pokupio bih i ostatke.
Jednom me iza sna prenu neko tumaranje po pilji i ja se ozbiljno
prepadoh pa dohvatih jednu cepanicu i pritajih se da se branim ako me neko
ili neto napadne. I dok sam se ja unjao, neto preda mnom mugne nekud i
pobee pa ja shvatih da je to bila neka zver. Polako poem za njom i stignem
u sasvim drugi deo pilje i ugledam neku malu pukotinu kroz koju se
probijala svetlost i kroz koju je ulazila hijena koja je upravo tu izala.
Pomislio sam ili je ovo isti onakav otvor kroz koji su nas sputali, a to bi
znailo da je veoma strm, ili je ovo, kako to katkad biva, drugi otvor iz ove
pilje kojim se moe sputati i u dolinu. Provirim kroz taj otvor i opazim da je
to otvor u planinskom bilu moda takav oduvek, a moe biti da su ga
proirile hijene i neke druge ivotinje koje su jele strvinu. U svakom sluaju i
ja se polako ponem provlaiti kroz taj otvor i posle odreenog napora
naem se napolju, na slobodi, na obali mora! Ta obala je bila odvojena morem
od onog otoka na kojem sam bio, pa me ta injenica obradova i pomislih i kad
bi me gonili da me ne bi mogli nai. Vratim se opet u pilju da pokupim
hranu koju sam sakupio i da uzmem malo odela i sve ono to bi tu i onako
propalo, a to bi meni moglo koristiti. Nou sam se ipak vraao u pilju da
prespavam a danju bih na obali iekivao neku lau kako bih se krenuo
odatle.
Tako su mi prolazili dani a da nisam nita novo ni otkrio ni doiveo, dok
jednog dana, za vreme moga bdenja na obali, ne ugledah veliku lau koja je
sekla valove uzburkanog mora. Ja brzo skinem svoju koulju, priveem je za
jedan visok tap koji sam imao u pripremi i ponem njime mahati. Opazie

me putnici, pa upozorie kapetana a on spusti amac i posla ga po mene. Kad
je amac pristao, oni iz njega me upitae:
Ko si i od kuda na toj pustoj obali? Kako si se naao na toj ukletoj
planini na kojoj mi nikad nikoga nismo videli?"
Ja sam pomorac" odgovorih, pa nam je laa potonula a mene je srea
posluila i na jednoj dasci sam se doepao ove obale."
Ovi me ljudi uzee u amac sa svim stvarima koje sam imao. Kad
dospesmo na lau, oni me predadoe kapetanu sa svim mojim stvarima.
ovee dobri, kako si dospeo na tu planinu iza koje lei jedan grad a na
kojoj ja nikad ne videh ni ive due osim zveri i ptica. Mada ja ovim vodama
plovim godinama, nita se nije nikad promenilo!"
Ja i kapetanu ispriah ono to sam kazao i ljudima koji su me uzeli na
lau iz straha da se meu njima ne nae neko iz onog grada pa bi me opet
snalo isto zlo. Poto sam i kapetana prevario, oseao sam griu savjesti pa ga
zamolih da od mene uzme dar za svoju ljubaznost ali on odbi rekavi mi:
Ja na svoju lau primim svakog brodolomca pa ako je bez odee ja ga
obuem, hranim ga dok je na lai i dadem mu postelju a kad naiemo na
prvu luku iskrcam ga i dadem mu neto novca kako bi se u prvo vreme
snaao i to smatram svojom dunou. Prema tome, ti mi nita ne duguje."
Na to ja kapetanu poeleh dug ivot i toplo mu se zahvalih.

Plovili smo mirno danima. Ja sam bio presretan zbog spasenja i osjeaja
da sam se naao meu dobrim ljudima. I sasvim mimo mojih oekivanja prva
luka na koju smo naili bila je Basra. Kako sam bio sretan! Odatle ja doem
do Bagdada svojoj kui, svojim roacima i prijateljima. Ponovno sam sredio
svoj ivot, proslavio svoj povratak sa roacima i prijateljima na jednoj velikoj
gozbi i ispriao im ta mi se na ovom dugom putovanju dogodilo. Eto,
najudnije prie o mojim putovanjima do sada!"
Ali, veerajte kod mene, prijatelji moji, a ti Sindbade uzmi svoj poklon
kao i obino. On je, eto, kraj tebe, pa doite i sutra a ja u vam ispriati i moje
peto putovanje, koje nije nimalo neobinije od ostalilh, ako ne i interesantnije!
Posle veere, koja je protekla u smehu i zadovoljstvu, gosti se raziu.
Kad je svanuo dan i Sindbad Nosa obavio svoje dnevne poslove, on se, kao i
obino, uputi kui Sindbada Moreplovca u kojoj zatee i ostalo drutvo pa
kad su svi zauzeli svoja mjesta kod stola, Sindbad domain poe svoju priu.




106
PETO PUTOVANJE PETO PUTOVANJE PETO PUTOVANJE PETO PUTOVANJE
Vi znate, dragi moji prijatelji, da sam ja prilikom svog povratka uivao
u svojoj kui, sa svojim prijateljima, da sam kao i obino, delio milostinju i
pomagao nemone i svakog kome je pomo bila potrebna. Zatim, da sam
dobro poslovao i mnogo zaraivao, ali vi znate da sam ja nemiran duh i da
sam, poto sam zaboravio na patnje koje sam preivio, poeo da eznem za
novim dogaajima. Zbog toga sam kao i obino, pokupovao najlepu robu,
spremio svoju kuu i krenuo u Basru. Hodajui obalom po Basri, jednog dana
zapazim lepu i veliku lau koja je bila usidrena na obali, ponem se za nju
raspitivati i odluim da je kupim. Sve mornare, koji su bili na lai, zajedno sa
kapetanom uzmem u slubu, ukrcam na nju svoje stvari pa poto smo se
dogovorili i obavili pripreme koje su nune pre putovanja, objavim na plan
putovanja i odmah se javi veliki broj trgovaca koji su odluili da sa nama
krenu. Kad je sva roba bila ukrcana i putnici zauzeli svoje kabine, mi
zaplovismo.
Sretno i lepo smo putovali sa otoka na otok, iz mora u more i svuda
dobro poslovali, prodavali i ukrcavali novu robu. Jednog dana, kad smo bili
na otvorenom moru, ukazalo se kopno koje ni ja ni moj kapetan nismo
poznavali. Okrenuli smo se u tom pravcu i pristali ne dugo iza toga na jedan
otok na kome ne naosmo ni ive due. Putnici su se razili po otoku i neki
naioe na neku belo bljetavu kupolu. Poto smo joj se pribliili zapazismo
da je to ogromno jaje. Neki ga poee gaati kamenjem i ono se razbi. Iz njega
istee mnogo vode i ljudi na kraju izvukoe pogolemo mladune koga odmah
zaklasmo jer nismo imali ba mnogo hrane. Znao sam da e se neto dogoditi,
ali nisam mogao spreiti ljude da to ne ine.
I dok smo se spremali da to meso pripremimo za jelo, nebo se pomrai
pa svi podigosmo glave da vidimo ta se dogaa. Ogromna ptica je svojim
krilima zaklonila sunce i zato nam se uinilo da se smrailo. Kruila je ona
tako nad nama i graktala da su se brda tresla od tog snanog pitanja. Malo
iza toga pojavi se i enka, pa obadve ptice poee oko nas kruiti a njihova
krila stvarati oluju. Ja povikah kapetanu da se bre ukrcavamo i da otisnemo
lau na more dok nije posve kasno. Velikom brzinom mi srno zaplovili i
poveavajui brzinu beali od toga zla. Kad ptice opazie da mi pokuavamo
pobei morem, one se vratie a mi odahnusmo. Neko, meutim, povika istog
trena da se ptice vraaju. I doista, ja opazih kako svaka od njih nosi u
kandama po jedan veliki kamen i kako nam se pribliavaju. Bilo mi je jasno
da hoe da gaaju lau. Kapetan je veto manevrisao i kamen koji nam je bio


107
namenjen pade pored lae pa uzburka more toliko da smo videli dno mora
kad bi se valovi dizali i sputali. Manji kamen koji je nosila enka pade nam
na krmu i razbije u paramparad. Odmah nam laa potone sa svim onolikim
teretom to je bio na njoj.
Meni sudbina posla opet jednu dasku koje se prihvatih, jer, kako znate,
ivot mi je jako mio. Drao sam se te daske dok me more ne baci na neki otok.
Bio sam umoran, gladan i edan. Kad sam doao sebi, ustao sam i krenuo za
hranom i vodom. Otkrio sam da je to otok nalik na raj. Sav u zelenilu, pun
cvea i voa, potoia i potoka, ptica, mirisa, mira... ali ne naoh nita ivo na
njemu i to me, kad je pala no, prestrai. Pritajio sam se u jednom bunu i
tako proveo no. Kad je svanulo, poao sam izmeu drvea i doao do jednog
potoka. Upravo sam se saginjao da se napijem vode kad li mi oi otkrie u
bunju jednog starca koji je bio zaogrnut liem i koji je sedeo na obali.
Pomislih da je to takoe jedan od brodolomnika i pozdravih ga a on mi
odgovori mimikom i ja razumedoh da treba da mu se pribliim.
Jadni moj stare", rekoh zato tako sedi bespomoan" i pozdravih ga
uljudno, a on mi dade znak kao da je hteo rei uzmi me na lea i prenesi me na
drugu stranu obale". Priem, podignem ga polako i natovarim na lea pa
prenesem na drugu obalu. Kad sam bio na drugoj obali, rekoh mu to sam
znao njenije:
Hajde sad polako spusti se" i kleknem na koljena da mu bude lake kad
li mi on obavi noge oko vrata i stee me tako da mi se zamutilo u glavi pa
padoh na zemlju. Umjesto da se i on spusti on me poe tako snano udarati
nogama po leima i ramenima da me je to ozbiljno zaboljelo. Bacih pogled na
njega, a on mi dade znak rukom:
Idi izmeu voaka i naberi mi najboljih!"
Kad god sam odbio da ga posluam, on bi me uvek tukao nogama, pa i
biem, tako mi pokazujui mesto gde moram ili trebam ii. Taj otok smo tako
obili potpuno, a on mi se nije skidao s vrata ni danju ni nou. ak je nudu
obavljao a da se nije sputao s mojih lea. Toliko me muio da sam poeo
proklinjati svoj ivot i aliti to nisam umro pre nego to sam se na njega
saalio. Bio sam se zakleo u sebi da nikom nikad neu uiniti dobro.
Kad smo jednom ili u obilazak otoka, naiosmo na polje prepuno
velikih tikava. Ja priem jednoj i naem da je suva pa je obreem i oistim, pa
onda odnesem starca do jedne vinove loze i napunim tikvu groem.
Zatvorim tikvu i ostavim je nekoliko dana na suncu da se tikva ugreje koliko
je trebalo da se groe pretvori u isto vino. Poto se tako i dogodilo ja, poto

sam bio vrlo umoran od toga prokletog starca, ponem piti svakodnevno to
vino. Jednog dana starac me upita svojim gestom:
ta je to?", a ja mu odgovorim:
To je, stari moj, neto to jaa, umiruje i zabavlja!"
Stvarno sam bio malo veseo i ponem skakati izmeu drvea sa starcem
za vratom kad mi on dade znak da bi i on hteo probati moje pie. Dadoh mu
tikvu, a on poto je malo otpio, otme mi tikvu iz ruku i namah sve popi pa se
poe vrtiti na mojim pleima i noge, kojim se drao za mene, popustie. Ja
pokleknuh, kao da sam posrnuo da padnem, i tako ga zbacim sa svojih lea.
Teko mi bi da poverujem da sam ga se oslobodio posle tolikog vremena pa
ga zavukoh pod jedan grm, a on je bio treten pijan. I tako ga ostavih i
pobegoh glavom bez obzira na ono mesto na otoku na kome sam bio prvi dan
kad sam se spasao iz vode.
Proveo sam na tom mestu nekoliko dana i onda se na puini ukazala
jedna laa koja je sekla valove pravo prema otoku gde sam ja bio. Kad laa
pristane i putnici se iskrcaju, okupe se oko mene i ponu me ispitivati kako
sam dospeo na otok i otkad na njemu ivim. Kad sam ispriao sve, oni mi
rekoe da je otok poznat po tome Morskom eiku" koji koga je god do danas
uzjahao niko se nije spasao, samo ja. Zatim mi putnici donesoe hranu i
odelo, pa se najedoh i obukoh, zahvalih se tim dobrim ljudima, ukrcah se na
lau sa njima i otplovismo.

Plovei tako danima, pristadosmo u jednu lepu, veliku luku grada ije
kue sve imaju izgled na more. Kad bi nastala veer, ljudi koji ive u tom
gradu ukrcavali bi se u amce i svi izlazili na more iz straha od majmuna koji
se u ogromnim oporima sputaju do grada. Interesovalo me je, kao i obino
svata, pa sam krenuo da razgledam grad i, dok sam ja boravio u gradu, moja
laa je otplovila. Setih se svega ta sam jednom pretrpeo zbog majmuna i
tuan, to sam ostao iza lae, ja sedoh na obalu i poeh plakati kad li mi prie
jedan uljudan ovek, pozdravi me i upita:
Vi strane, niste iz ovih krajeva?"
Nisam" rekoh, ,,i ja sam vrlo nesretan ovek. Bio sam, eto, na jednoj
lai koja je otplovila dok sam ja bio u vaem gradu."
Ustani i ukrcaj se sa nama na amac jer ako ostane u gradu moe ti se
dogoditi da pogine od majmuna."
Veoma rado", odgovorih i ukrcasmo se pa otplovismo jednu milju od
obale.


109
Ljudi su mi ispriali da se majmuni sputaju u njihov grad nou. Danju
idu po oblinjim vonjacima i planinama, pa se i oni danju vraaju svom
poslu.
Jednog dana onaj ovek to me je pozvao na lau upita da li znam neto
raditi. Ne znam, rekao sam, ja sam bio trgovac i imao jednu veliku i bogato
natovarenu lau koja je potonula i ja sam sve izgubio a ja se spasao sluajno.
Ustade taj ovjek i donese mi jednu platnenu torbu pa ree:
Uzmi ovu torbu i napuni je oblutcima iz ovog grada, onda izii sa
ljudima kojima u te odvesti i kojima u preporuiti da se o tebi staraju. ini
ono to oni budu inili pa e moda neto i zaraditi."
Pooh s tim ovekom, uinih kako mi je bio rekao i opazivi ljude koji
izlaze iz grada i sam pooh za njima. Kad smo ih stigli, moj zatitnik me
preporui i ree im:
Ovo je tuinac pa ga povedite i nauite branju. Moda e tako zaraditi
za hranu a i vama e se dobrim vratiti."
Kad sam bolje pogledao opazio sam da svaki ima po onakvu torbu kakva
je bila i moja. Ili smo tako prilino dugo dok nismo stigli u jednu dolinu.
Zapazio sam da je u toj dolini bilo mnogo kokosovih palmi i mnogo
majmuna. Kad smo se mi pojavili, majmuni pobegoe na drvee a ljudi ih
poee gaati kamenjem koje smo doneli u torbama pa i ja uradih isto. Tako
smo mi gaali majmune kamenjem, a oni nas kokosovim orasima sa palmi na
koje se mi nikako ne bismo mogli popeti jer su bile veoma visoke. Kad je na
zemlji bilo dovoljno oraha mi ih pokupismo i vratismo se u grad. Ja odoh
onom svom zatitniku i dadoh mu sve to sam nabrao, ali mi on vrati i ree:
Nosi to na pijacu i prodaj pa se tako pomozi kad nita drugo ne zna da
radi."
Kad sam se vratio s trga sa neto novaca, onaj dobri ovek mi dade
nekakav klju i ree mi da pokraj njegove kue ima jedna prostorija u koju
treba da sakupljam sve dobre orahe koje donesem, a one neto manje, da
odmah prodam. Zatim mi kaza da tu mogu i da stanujem i kad sakupim
potreban novac, mogu da otputujem svojoj kui. Posluao sam ga pa sam
svaki dan polazio s ljudima u dolinu po orahe, neke prodavao, a neke
sakupljao, dok nije naila zgodna prilika pa sam ih sve dobro prodao i
zaradio mnogo novaca.
Lepo sam iveo u tome gradu dok nije jednom doplovila jedna velika
laa sa koje su trgovci kupovali i prodavali lepu robu ali i kupovali po
povoljnim cenama kokosove orahe. Javih se svom prijatelju i rekoh mu da bih

eleo i mogao da otputujem s tim trgovcima a on mi ree:
Tvoje je da o tome odlui".
Ja se oprostim s njim, zahvalih mu za sve to je za mene uinio, potom se
ukrcam na lau, naem kapetana utovarim orahe, i sve to sam imao i tako
otplovimo... Prodajui uz put orahe zaradio sam mnogo novca tako da
gubitak koji sam imao ranije bejah skoro pokrio.
Prolazili smo, tako, laom pokraj otoka na kome raste biber i cimet pa
smo se iskrcali i trgovali. Ja sakupih i tu mnogo bibera i cimeta i takoe
zaradih mnogo novca. Posle smo doplovili do jednog lovita bisera. Dao sam
jednom roniocu nekoliko lepih kokosovih oraha i zamolih ga da zaroni za
mene, na moju sreu. Kad je taj ovek zaronio i vratio se, izneo je jednu veliku
koljku. Kad smo je otvorili, naosmo u njoj biser vanredne lepote i prilino
veliki. Poneo sam ga sa sobom. Nakon nekoliko dana mi smo uplovili u
Basru. Ja sam odmah krenuo put Bagdada, a nisam bio nita siromaniji nego
kad sam polazio iz njega.
Po svom obiaju, nakon to sam se odmorio, pozvao sam na gozbu svoje
roake i prijatelje. Ponovo sam poeo miran i ugodan ivot, trgujui i veselei
se ivotu!"
Zatim je Sindbad Pomorac dao uobiajen poklon Sindbadu Nosau,
poastio sve prisutne prijatelje i ponovo ih pozvao da uju najudniju priu o
njegovom narednom putovanju koje e im ispriati ako ga udostoje svojom
posetom sutra, poto obave svoje svakodnevne poslove i dou da mu prave
drutvo za veerom.



ESTO PUTOVANJE ESTO PUTOVANJE ESTO PUTOVANJE ESTO PUTOVANJE
Dragi drugovi i prijatelji, znajte da sam po povratku sa svog putovanja
u igri i veselju zaboravio sve patnje te sam, veselei se i zabavljajui, iveo u
svom gradu sa svojim roacima i prijateljima. Tako jednom, dok sam sedeo
ispred svog duana, proe pored mene grupa trgovaca na kojima su se videli
tragovi dugog putovanja, pa me to podseti kako sam i ja bio vrlo sretan i
zadovoljan kad bih se vratio kui sa nekog od svojih putovanja. Poeleh i ja
ponovno da putujem i da se zadovoljan vratim svojoj kui, pa se poeh
spremati na put. Kupih onu robu za koju sam smatrao da u moi da je
najbolje prodam, spakovah svoje svenjeve i krenuh.
Doavi u Basru, odmah sam potraio najluksuzniju lau i na nju ukrcao


111
svoju robu. Nedugo zatim krenuli smo i ja sam sa svojim saputnicima dugo
nou, na palubi, sedeo pa bismo priali jedan drugom ta je ko kad na svom
putovanju doiveo. Usput smo pristajali u velikim lukama, dobro trgovali,
kupovali i prodavali, i svi smo bili vrlo zadovoljni.
Dok smo po obiaju, na palubi, jedne divne, meseinom obasjane noi,
razgovarali o poslovima, putovanjima i drugim prijatnim stvarima, dopre do
nas glas kapetana koji je odjednom tako zakukao da smo svi poskakali.
Ugledasmo ga kako se od muke udara u glavu i jaue. Okupismo se oko
njega i upitasmo za razlog njegovoj tuzi.
Ljudi moji", ree kapetan, mi smo odavno skrenuli s puta i plovimo
vodama koje ja uopte ne poznam pa ne znam ta e s nas biti i kako emo se
spasiti!"
Potom se kapetan lino popne na krmu da razapne jedra, kad li dunu jak
vetar i okrenu lau tako da je krmom krenula postrance, katarka se polomi, i
sve to u jednom trenu kad smo bili u blizini neke obale, koja se prostirala
podno visoke planine. Lau, koja nije bila mala, vetar pone bacati kao
igraku i mi svi, uplaeno, ponemo se opratati jedni s drugima jer je bilo
oito da emo se utopiti. Laa zatim udari o obalu i raspade se, a daske se
prosue po moru kao iverje. Sve to je bilo na lai proguta more, mnogo ljudi
i svu robu, samo nekolicina se doepa obale i spasi glavu.
Meu tim bejah i ja i prvo to sam video bili su ostaci mnogih laa koje
su se o tu obalu razbijale. Po obali je bilo toliko mnogo raznih stvari i roba,
koje je more izbacivalo nakon to bi laa potonula, da se meni zamutilo u
glavi od toga. Proetao sam malo kopnom, im sam se malo odmorio, i tako
otkrih jedan divan bistar potok slatke vode koji je izvirao ispod jednog
breuljka i ponirao na njegovom drugom kraju. I dok sam ja traio neto za
hranu i malo se okrepio na potoku, drugi su brodolomci besomuno poeli
sakupljati onu robu po obali grabei jedan od drugog ono to su nalazili da je
vrednije. Ja sam, meutim, otkrio da se po dnu toga potoka nalazi drago
kamenje i biser, dijamanti i ostalo, kao obini kamenii, tako da se njegovo
dno presijavalo od razliitih dragulja. Naoh na otoku i mnogo drvea
kitajskog aloja, mnogo ambre koja je zbog suneve ege tekla kao potok i
razlivala se po obali. Oticala bi u more pa se rashlaena zgunjavala i plutala
po povrini.
iveli smo na tom otoku neko vreme, a onda mnogi brodolomci poee
obolevati od neke stomane bolesti i mnogi poumirae. Oni koji su bili zdravi
brinuli su se da se mrtvaci sahrane. Samo za nekoliko sedmica, svi osim

mene, su na taj nain poumirali. Kad sam ostao sam, bio sam jako tuan to
mene nema ko da sahrani i to sam toliko nesretan da sam izgubio sve svoje
drugove. Ujutro se dosetih pa iskopah jednu veliku rupu i odluih da, kad
osetim da sam toliko slab, i da mi je kraj blizu, legnem u tu rupu koju e
pesak, noen vetrom, zatrpati pa u i ja biti na taj nain sahranjen. Nikad
nisam do tada bio toliko ljut na samog sebe to sam napustio svoju zemlju i
to me putovanje toliko privlailo da u, eto, ovaj put zaista umreti
zaboravljen, baen daleko od svoje zemlje. Nije mene gonila pohlepa, nije to
bilo ni potreba. Ta ja sam imao toliko novca da nisam mogao nikako sve
spiskati kad ne bih nita radio do kraja ivota! Bilo je to ono to je u meni jae
od svega drugog, elja da uvek neto novo vidim, nauim, doivim...
Tako razmiljajui i gledajui potok pade mi na pamet da ta reka ima i
poetak i kraj i da bih mogao njome plovei izai negde u neku drugu zemlju.
Bie zato, pomislih, najbolje da ja ponem graditi neki mali amac u koji bih se
ukrcao i otplovio. Ako se spasim, bie to velika srea; ako ne, bolje je da umrem na
potoku nego ovde.
Ustanem, ponem skupljati po otoku brvna i daske ranije razbijenih laa.
Pokupio sam brvna kitajskog i amarskog aloja pa ih ponem vezivati
uadima sa laa. Prikupim, zatim, daske iste veliine i tako nekako ispade
jedan neveliki amac. Pokupih sve to mi se uinilo vrednim: kao to su
plemeniti metali, biser i drago kamenje, pa sve dobro upakovah i privezah za
amac. Pokupih i svu hranu koja mi je preostala, privrstili sa svake strane
amca po jednu jaku motku koja mi je zamenila vesla i tako moj amac
zaplovi rekom. Uterao sam nekako amac u onaj otvor i naoh se pod
planinom, u dubokom mraku a amac me je nosio kroz vodu kao kroz tesnac.
Bokovi amca zadirali su katkad u obalu, a ja sam udarao glavom o svod
tunela, ali natrag se nije moglo. Poeo sam se bojati: ako amac naie na
suvie uzak tesnac, kako se mogu provui. Moglo bi se dogoditi da se i
zaglavim. Ako bi mi se to dogodilo, umro bih ovde. Poe me hvatati strah od
te pomisli.

Plovio sam tako dosta dugo pa me pone hvatati i dreme. Oseao sam
jak umor od tog tesnaca i spavao sam u amcu potrbuke ne znam koliko.
Kad se prenuh, a ugledah danje svetlo. Kad sam doao sebi, ugledao sam oko
sebe mnogo Hindusa i Abesinaca a moj amac privezan za neku obalu. Kad
su videli da ustajem iz amca, priu mi i zaponu sa mnom razgovor. Ja,
meutim, nita nisam razumeo od njihovog jezika. Tako sam neopisivo bio


113
tuan jer nisam znao ni gde sam ni da li to ja sanjam ili sam budan. Dok sam
ih ja tako posmatrao, prie mi jedan ovek i ree mi na istom arapskom
jeziku:
Mir neka, je s tobom, brate moj, ko si i zato si doao u nae mesto i
kako si to doplovio rekom kojom niko nikad nije doplovio? ta ima tamo
ispod ove planine?"
Ko ste vi i kakva je ovo zemlja?" upitah.
Mi ovde imamo svoje useve i polja, pa smo doli da ih zalivamo i naiao
je tvoj amac pa smo ga privezali i ekali da se probudi. A sad nam reci zato
si doao u nae mesto?"
Molim te", rekoh mu, donesi mi neto za jelo, jako sam gladan. Onda
me pitaj ta god eli". Brzo mi on pribavi hranu i, kad sam bio sit, ja im
rekoh: ,,U ovakvoj prilici, ja sam sretan to sam se spasao. Vama hvala to ste
mi pomogli pa u vam ispriati sve po redu." Kad sam zavrio svoju priu,
oni rekoe:
Svakako mora poi s nama da naem gospodaru ispria sve to."
Kad su oni zavrili svoj posao i kad su poli i ja krenuh s njima. Ljudi mi
pomogoe da ponesem sobom amac i sve to sam imao. Kad su me priveli
svome gospodaru i kad sam ga pozdravio to sam uljudnije znao, on mi ree:
Dobro nam doao, a sad priaj ta ti se sve dogodilo i odakle si?"
Odem ja do svog amca pa s njega donesem mnogo lepih stvari i
poklonim ih gospodaru. On je primio moj poklon i ukazao mi je veliko
potovanje. Kad smo ponovno seli, on me pone ispitivati kako na kalif
vlada i kakvi su nai zakoni, te mu ja kaem koliko sam znao. To mu se jako
dopalo pa ree:
Halifove su naredbe razumne i njegovi odnosi prema narodu pohvalni.
Pobudio si u meni silnu ljubav prema njemu pa bih mu rado poslao nekakav
poklon."
Sluam i pokoravam se, ja u mu to upravo uruiti i rei mu da si mu
iskren prijatelj."
Neko sam vreme boravio kod njega i uivao sve poasti. Jednog dana,
dok sam sedeo u dvoru, uo sam kako je neko drutvo spremilo lau u
nameri da putuje u okolinu Basre, te odmah reknem sebi:
Nije mi nita prikladnije nego poi s ovim ljudima."
Istog asa odem do cara, poljubim pred njim zemlju i njegovu ruku i
kazah mu kako bih eleo poi s onim ljudima, laom koju su spremili, jer sam
se zaeleo svojih.

Na tvoju volju", ree on, mi te s draga srca primamo jer smo se s tobom
navikli."
Ti si mene obasuo darovima i dobroinstvom, ali ja sam poeleo i
porodicu i kraj svoj!".
Car na to dozva trgovce koji su bili opremili lau, preporui me, onda mi
dariva mnogo toga, plati za mene kartu i spremi bogate darove za halifu
Harana al Reida. Potom se ja oprostim sa svim poznanicima i mi krenemo na
put. Vetar i put bili su nam ugodni pa smo nesmetano stigli u Basru. im sam
ja potovario svoje svenjeve krenuo sam u Bagdad. Niko nije bio sretniji od
mene kad sam, poto sam se odmorio, krenuo u halifov dvor da mu uruim
poklon. Halifa me upita odakle je to, a ja mu odgovorim:
Vjere mi moje, vladaru, ja do tog grada odakle je dar ne znam puta a,
ak, imena mu ne znam! Kad se potopila laa na kojoj sam bio, ja sam sa
jednog otoka napravio amac i uputio se rekom u nepoznato".
Ispriam mu kako je bilo. Halifa se silno zaudi i naredi svojim
letopiscima da zapiu tu priu kako bi se sauvala za pokolenja. Vratio sam
se svojoj kui i dugo iveo u srei i blagostanju sve do jednog dana. Jer, ja
sam imao jo jedno putovanje koje u vam sutra ispriati."
Zatim je posluena veera i pie. Sindbad Nosa je dobio svojih stotinu
mikala zlata i drutvo se razilo. Sutra u isto vreme svi su bili na istom
mestu da bi uli i posljednju priu, najudniju od svih...



SEDMO PUTOVANJE SEDMO PUTOVANJE SEDMO PUTOVANJE SEDMO PUTOVANJE
Druino, sluajte! Kad sam se vratio sa estog putovanja, odmorio se,
imao ast da se sretnem sa halifom lino, bio sam vrlo sretan i ponosan.
Nakon nekog vremena meni se prohte da putujem. Pokupujem robu i krenem
u Basru. Na obali naem odmah veliku i dobro opremljenu lau, pa sam se
ukrcao i na njoj zapazio mnoge ljude koji su mi se jako dopali svojim
izgledom i ponaanjem. Vetar je bio povoljan i mi smo bez zapreka plovili
prema Kini. Odjednom je jedne noi pala tako jaka kia i dunuo estok vetar
da smo svi bili u asu mokri do koe. Ono to nam je posebno bilo ao bila je
injenica da su i nai svenjevi bili potpuno mokri, iako je to bila velika i
sigurna laa. Kad smo otili do kapetana da ga upitamo za savet i zamolimo
da mu nekako pomognemo, zatekosmo ga zabrinutog i veoma nesretnog.
ta je ovo, za boga miloga, kapetane?" upita ga jedan od nas.


115
Bie najbolje da se oprostite jedan s drugim i da se spremite za smrt.
More nas je savladalo a ovo je najzadnje more koje ja znam."
Kapetan sie s katarke, otvori svoj koveg, izvadi iz njega neku
pamunu kesu, razveza je, prosu iz nje nekakav praak pomea ga s vodom
pa ga pomirisa. Izvadi, dalje, iz te torbe malenu neku knjiicu, proita iz nje
neto i ree nam:
Prijatelji moji, evo u ovoj knjiici pie da se iz ovoga mora nikako ne
moemo spasiti, jer je ovo kraj koji je poznat pod imenom Podneblje Careva".
Tu se negde nalazi i grobnica naih gospodara Solomona mudrog i sina mu
Davida, mir njima obojici! Tu ive goleme zmije, uasnog izgleda. Kad neka
laa zaluta u ove vode izlazi iz mora jedna golema riba i guta lau sa svim
to se na njoj nalazi."
Nije kapetan stigao ni da zavri svoje kazivanje kad se laa podigne kao
da je na vrh nekog ogromnog vala i iz mora izroni jedna ogromna riba takvog
oblika kakav ja nijednom nisam video niti uo za njega. Ukoeni od straha
gledamo mi u nju kad li se pojavi jo jedna vea i stranija a malo zatim jo
jedna. Ponu one kruiti oko lae i ona najvea zine da proguta i nas i sve s
nama kad li nas podie jedan veliki val i lupi lau o obalu a ona se odmah
raspade u paramparad. Jednu dasku ugrabih i muei se da se odrim poeh
sebe koriti pa rekoh:
Nesretni Sindbade, nikad se jo nisi pokajao a na svakom putovanju
podnese strane muke i nevolje i nikad ne odustaje od putovanja. I kad
odustane, to je lano i privremeno! Sad izdri i ovo, pa ta bude, zasluio si
sve to te snae! Ako ovo sretno proe", rekoh ja sam sebi, neu do kraja
ivota putovati niti u putovanje spomenuti ni jezikom ni mislima. Kunem se
u sve to mi je sveto!"
Rasplakao sam se sam nad sobom, kajao se i seao svog doma, zemlje,
prijatelja i tako provedoh nekoliko dana. Jedan me val bacio na kopno kad
sam ve bio potpuno iscrpljen. Naoh tu drvea i vode, osuih svoju odeu,
nabrah voa pa se najedoh, napih se svee vode i opet sam mogao da
razmiljam i odmah sam se veselio ivotu. Kad sam bio dovoljno jak ja
poem u razgledanje kopna, naiem na jednu dosta veliku reku bujnu i brzu.
Odmah sam se setio amca kako sam ga napravio najednom od svojih
putovanja pa rekoh sam sebi:
Opet e, Sindbade, napraviti sebi amac jer ova reka mora da tee do
mora." Ustanem i ponem skupljati grau za svoj splav. Prikupio sam dosta
debelih balvana, nabrao dosta trave i lijana pa od njih spleo uad i poeo


116
vezivati splav. im sam bio gotov, ja se ukrcam i zaplovim.
Poto je rijeka bila jaka i brza ponese me kao iverak. Plovio sam tako
maticom dan, dva, tri ni sam ne znam koliko dok me ne uhvati pod planinom
snana vodena struja i uvue u grotlo. Nisam mogao nita drugo da uradim
osim da se vrsto drim za splav. Uspeo sam da se zaveem i bio noen kao
pero, a reka je huala kao grmljavina. Odjednom se moj splav pomoli iz
planine i ja ugledam pred sobom jedan lep i veliki grad. Kad spazie ljudi
kako vezan plovim splavom, bacie mree i uad pa privukoe splav kopnu i
izvade me na obalu. Odmah sam pao u nesvest to od gladi, to od zime, to
od straha.
Meu ljudima koje sam ugledao, kad sam doao k sebi, bio je jedan star
ovjek koji je bio veliki eik tog mesta, pa mi on poe u susret i ree:
Dobro mi doao, sinko!"
Potom baci na mene svoj ogrta, pa ja tako pokrih svoje golo telo, zatim
me pridie i povede do kupatila. Kad sam od ugodnih mirisa i tople vode
doao k sebi, odvede me on svojoj kui. Kod njega sam se okrepio divnim
jelima i piem, oprao ruke i obrisao ih o svilene ubruse koje mije prinela jedna
mlada i lepa devojka, zatim me moj domain odvede u jednu vrlo ugodnu i
lepo nametenu sobu pa naredi slugama da me dvore i ostavi me da se
ispavam.
Bio sam tri dana u gostima kod ovog dobrog oveka. Poto sam bio
posebno paen brzo mi se vratilo samopouzdanje i dobro raspoloenje. Moj
mi je domain etvrtog dana rekao:
Dete moje, ba sam sretan to si se potpuo oporavio. Moe li sa mnom
da siemo do grada i trga pa da mi pomogne u trgovini. Moda e neto i
za sebe zaraditi"? Promislih u sebi: Od kuda meni roba i ta to on govori", kad
on ree: Nemoj se mnogo razmiljati. Hajdemo na trg, pa ako vidimo da
neko da je i za tvoju robu cenu na koju ti moe pristati, ja u uzeti novac
umesto tebe, a ako ne, ja u tvoju robu staviti u svoj magazin, pa emo ekati
dok doe vreme kad za nju bude u naem gradu interesa."
Rekoh ja tada sebi: Pa posluaj ga da vidi kakva je to roba i o emu on to
pria!" Onda rekoh glasno:
Dobro, strie moj, ja se s tobom slaem."
Kad smo doli na trg, opazio sam da je on dao rastaviti moj splav, a ja
nisam ni znao da sam ga napravio od sandalovog drveta. Poslao je vikae da
po gradu nude sandalovo drvo. Doli su trgovci i pone nadmetanje pa se
brzo ponudi cena od hiljadu zlatnika. eik se okrene prema meni i upita me:

uje li, dete moje, tu cenu moe dobiti danas. Ako ti ne odgovara, ja
u tvoju robu uvati do bolje prilike."
Strie dragi, ja ne znam ta da uradim, molim te da ti odlui", rekoh, a
on mi ponudi jo stotinu dukata vie nego ostali trgovci i upita da li bih za te
pare prodao njemu svoju robu. Na to ja, sasvim razumljivo, pristanem.
Potom smo se uputili njegovoj kui, a njegovi pomonici su odneli robu
u njegovo skladite. Kad smo bili u kui i kad smo popili aj, on mi izbroji
hiljadu i sto dukata, stavi ih u kesu, zatvori kesu katancem i dade klju meni.
Malo pouti i onda ree:
Jo bih ti neto predloio, dete moje, ako e me posluati! Ja sam star
ovek. Imam pet sinova i jednu lepu i mladu kerku. Voleo bih da udam tu
svoju kerku za tebe i da tako ostane uvek s nama. Sve to ja sada imam u
rukama, bie jednog dana tvoje. Ako pak eli da trguje i da ode u svoju
zemlju, tvoj novac je kod tebe i niko te nee spreavati."
Strie moj, ti si mi ve kao otac i zato neka bude kako ti kae", rekoh
mu.
Tada eik posla po sudiju i svedoke i oeni me svojom keri. Kako nisam
imao nikakvog izgleda da doem svojoj kui, poto sam se upoznao sa tom
devojkom, otkrijem da je bila zaista lepa i vrlo bogata pa sam poivio s njima
prilino vremena i bio vrlo sretan.

Nedugo iza moje svadbe umre moj eik i mi ga lepo sahranismo i
oalismo. Poto je on bio stareina trgovakog udruenja postave me trgovci
na njegovo mesto. Dunost njihovog stareine je bila da se brine o tome ta ko
nabavlja i preprodaje tako da se bez mog znanja nita nije smelo kupiti ni
prodati. Kako sam poeo dolaziti mnogo vie i ee u kontakt sa
stanovnicima grada, saznadoh da im se lik menja svakog meseca, dobijaju
krila i uzleu k nebu a u gradu ostaju samo ene i deca. Odmah sam odluio
da zamolim jednog od njih da, kad budu krenuli, i mene povedu. Kad se to
desi i ja primetih da im se izmenila i boja i lik, znao sam da e uskoro uzletati
pa prioh jednom od njih i rekoh mu:
Tako ti gospoda boga, ponesi i mene da i ja malo pogledam pa u se
vratiti s vama".
To nije mogue" ree mi on.
Ali, ja sam ga molio sve dok nije popustio i obeao da e me ponijeti. Ja
se tako uhvatim za njega i on uzleti. O svemu ovome nisam obavestio svoju
porodicu, ak ni sluge ni prijatelje. Kad smo se digli dovoljno visoko, ja


118
pogledam na zemlju i ugledam vanrednu lepotu pa zaviem:
O hvala bogu to sam ovo video!"
Ne stigoh dovoljno da se divim kad iz neba sinu munje pa oni svi ljudi
malo ne izginue. Odmah se svi spuste na jednu visoku planinu i tu mene
ostave jer su se na mene naljutili to sam za vrijeme leta govorio i divio se.
Kad ostadoh sam, bilo mi je jako teko i opet prokleh svoju radoznalost koja
nije imala granica. Tako ja upadam iz nevolje u goru i to sve ne mislei! Dok
sam ja kukao, pored mene prooe dva divna mladia u rukama im zlatni
tapovi. Ja ih pozdravim i upitam ko su i odakle ovde, a oni mi odgovorie:
Mi smo kao i ti obini ljudi!"
Dadoe mi zatim jedan tap kakav su i oni imali i odoe naglo kao to se
bijahu i pojavili. Ostadoh opet sam! Oslonih se o tap i poeh razmiljati o
onoj dvojici mladia kad li se od nekud pojavi jedna ogromna zmija koja je
progutala nekakvog oveka do pola pa se on dere i pomae:
Onaj ko mi pomogne nee se pokajali!"
Priletim ja zmiji i onim zlatnim tapom razmrskam joj glavu. Zmija
odmah izbaci onoga koji joj bee u ustima, te on skoi na noge i ree mi:
Kad si me izbavio od zmije, ti si mi prijatelj i ja se vie neu s tobom
rastajati".
Dobro mi doao", rekoh i podosmo obojica planinom.
Nismo dugo ili kad ja opazih neke ljude i meu njima poznadoh onoga
koji je mene nosio i ljut spustio na tu planinu. Ja mu priem i ponem ga
moliti:
Izvini, molim te", rekoh, ja sam pogreio, ali i ti si! Zar se tako postupa
s prijateljima?"
Ti si nas upropastio kad si ono poeo da se divi i zahvaljuje se bogu
to si to sve video."
Ne osuuj me zbog toga to ja nisam znao, ali odsad nikad neu vie
progovoriti."
Pristade da me uzme sobom, ali uz uslov da ne pominjem Alaha dok
sam na njegovim leima. Onda me uprtio i leteo sa mnom, kao i prvi put, dok
me nije doneo kui. ena me doeka i pozdravi te mi estita to sam se
izbavio.
Pazi da vie ne ide s tim ljudima! Ne drui se uopte s njima jer su to
ejtanska braa."
,,A kakav je bio odnos tvog oca prema njima?" - upitah.
Moj otac", uzvrati ona, nije pripadao njima, niti je radio ono to oni

rade. Kad mi je otac ve umro, mislim, da bi bilo najbolje da proda sve to
imamo, da za taj novac uzme kakve robe i da ide u svoj kraj, svojoj
porodici. S tobom u poi i ja jer mi se ovde u ovom mestu vie ne sedi. Moji
roditelji su mrtvi i nemam nikoga."
Stanem ja da prodajem pokustvo onog starca, sve stvar po stvar i pri
tom iekivah koga ko bi poao iz tog grada. I dok sam se ja tako spremao,
neka druina u gradu odlue se na put, ali ne naoe lau. Ljudi onda odlue
da sami sagrade lau pa im se i ja pri draih sa neto novca. Na tu lau, kad
je bila gotova, ukrcah enu i sve to smo imali. Zemlju i kue ostavismo i
krenusmo.
Vetar nam je bio povoljan pa smo mirno plovili i pristajali na nekim
otocima i lukama dok ne prispesmo u Basru. Tu se ja nisam zadravao nego
pokupih svoje stvari, pogodih jednu drugu lau i krenem u Bagdad. Kad sam
prispeo u Bagdad sretoh svoje drugove i prijatelje, svoju porodicu. Moja je
porodica raunala vreme moga odsustvovanja i naraunali da je to skoro
dvadeset i sedam godina!
Posle toga, zakleo sam se da neu vie putovati ni morem ni kopnom.
Eto, moj imenjae, gledaj ta mi se sve dogodilo i dogaalo!"
Oprosti, moj gospodaru, to sam te izazvao svojim stihovima na ovo
kazivanje", ree Sindbad Nosa.
Njih su dvojica, zatim, dugo godina drugovali i iveli u slozi i
drugarstvu sve do kraja njihovih ivota.