Poseban otisak iz 282.

knjige Rada JAZU Odjel za filologiju BUDIMIR MILAN

PROBLEM BUKVE I PROTOSLOVENSKE DOMOVINE

JUGOSLAVENSKA AKADEMIJA ZNANOSTI I UMJETNOSTI ZAGREB 1951.

MILAN BUDIMIR PROBLEM BUKVE I PROTOSLOVENSKE DOMOVINE Problem protoslovenske domovine postao je posljednjih godina ponovo aktualan. To dolazi otuda to je ranija sovjetska lingvistika Marove kole, a sa njom zajedno i sovjetska arheologija i istorijografija, preduzela da rei to pitanje na svoj nain. Kako je meutim problem protoslovenske domovine nerazdvojan od problema prvobitne protoindoevropske domovine, jasno je svakom da se ta dva problema ne mogu posebno tretirati nego samo u meusobnoj vezi. Daleko sam od toga da taj zamreni sklop problema obuhvatim na ovom mestu u njegovoj celokupnosti. Zato je potrebno detaljno i samostalno poznavanje veeg broja raznih disciplina. Ograniiu se stoga iskljuivo na dokaznu mo onog fitonima koji je naveden u samom naslovu. Pre ravnih sto godina (1851) stao je prvi Englez Latham na stanovite da stariju domovinu indoevropskih plemena treba traiti u onom kraju sveta u kojem se nalazi veina nosilaca indoevropskih jezika tj. u Evropi a ne u Aziji. Lingvistiku argumentaciju tog gledita dali su uglavnom nemaki lingvisti H. Hirt i P. Kretschmer poslednjeg decenija prolog veka. Nasuprot uenju J. Schmidta, iznesenom u njegovoj raspravi Die Urheimat der Indogermanen und das europische Zahlensystem (Ak. Berlin 1890), gdje se zbog oiglednih tragova seksagezimialnog sistema, u indoevropskim dijalektima, najstarija indoevropska domovina trai u severnom susedstvu Mesopotamije, Hirt i Kretschmer branili su preteno lingvistikim sredstvima evropsku ili tanije reeno nemaku poziciju, koju je prihvatila veina ne samo slovenskih, nego i zapadnoevropskih strunjaka. Kao neko kompromisno reenje nudi nam O. Schrader (v. Reallexicon der indogerm. Altertumskunde2 II 575, gde je data ostala literatura) Ukrajnu ili bolje reeno Istonu Evropu od srednjih Karpata prema Kaspiskom Moru. Pri tome odreuje kao istonu granicu kentumskih Indoevropljana onu granicu do koje dopire bukva, a ta granica tee danas uglavnom od Kalinjingrada (Knigsberg) preko Kremenjeca prema Odesi i Krimu. I za Hirta (Indogerm-Gramm. I 92) bukva i njena istona granica igra presudnu ulogu. Razlika je izmeu Hirta i Schradera samo u tom to Hirt doputa da je moglo biti neko naselje indoevropsko i istonije od linije bukve, dok Schrader s druge strane rauna sa mogunou da su indoevropska naselja mogla dopirati 1

do u Srednju Evropu zapadno od linije bukve. Schrader iskljuuje prema tome kao protoindoevropsku domovinu Severnu, Zapadnu i Junu Evropu a Hirt Zapadnu i Junu. Dok je Hirt ranije bio neto iskljuiviji i uzimao uglavnom severno-nemaku ravnicu sa Baltikim primorjem za svoje najstarije Indoevropljane, dotle je u navedenom delu neto popustio prema istoku. To je uinio najvie stoga to staroslovenski i litvanski smatra najvernijim i najarhainijim pretstavnicima indoevropskog jezikog tipa, navodei za to prilian broj argumenata (str. 75). Tu vanu injenicu tumai Hirt perifernim poloajem baltsko-slovenskih Indoevropljana, ne vodei pri tome rauna o jo vanijoj injenici da su baltska plemena rastavljala slovenska naselja od ugrofinskih nomada, koji su se dalje na istoku dodirivali sa iranskim osvajaima. L. Niederle (Manuel de l'Antiquite slave I 21) takoe je miljenja da je protoslovenska zajednica mogla postojati samo istono od linije bukve, iji su naziv Sloveni preuzeli od Germana blagovremeno, upravo pre nego se poela ta njihova zajednica raspadati. To se moglo desiti pod kraj stare ere. Sa tog razloga smatra L. Niederle, nasuprot poljskim strunjacima, da je Visla bila zapadna granica protoslovenskog zemljita u vreme koje je prethodilo raspadanju zajednice. Prema tome za njega je ostalo otvoreno pitanje nosilaca luike civilizacije, koju nemaki arheolozi zovu kratkim nazivom Urnenfelderkultur. Ako bi se prihvatilo miljenje poljskih arheologa da su Sloveni nosioci luike civilizacije, koja je cvetala poslednjih vekova drugog tisulea, razume se, onda bi se zapadna granica protoslovenskih naselja pomerila na zapad sve do Labe ve za taj vremenski period. To bi znailo da su najstarija slovenska plemena morala stanovati zapadno od linije bukve i prema tome poznavati ne samo grab (Carpinus betulus) nego i pravu bukvu (Fagus silvatica). U tom sluaju morao bi se naroitim razlozima pravdati gubitak ovog drugog idioglotskog fitonima koji se u ovoj prilici gotovo redovito potee. Mislim na tis (Taxus baccata) ija se istona granica uglavnom poklapa sa linijom bukve, iako na zapadu dopire dalje na sever a na istoku vie na jug. Ukoliko vae dananje granice tisa i bukve za rani neolitik i za epohu protoindoevropske zajednice videe se docnije. I za Marovu kolu od presudne su vanosti geografska imena, iako im ne znamo znaenja, a da se i ne govori o njihovoj poznoj dokumentaciji. M. Vasmer (Untersuchungen ber die ltesten Wohnsitze der Slaven) koristi u veoj meri aloglotski i toponomastiki materijal, pa i on dolazi na kraju krajeva do zakljuka da protoslovensku domovinu treba traiti to dalje na sever od linije bukve. Za njega je protoslovenska zajednica trajala gotovo celi milenij, jer je poela u V v. st. e. i zavrila poetkom V v. n. e. On prihvata zakljuak da u finskim govorima nema pozajmica iz protoslovenske epohe. Meutim bi se njegovu tretiranju toponomastikog materijala moglo poneto prigovoriti, a najvie to to identifikaciju skitskih i sarmatskih imena sa staroiranskim vri gotovo iskljuivo na osnovu sazvunosti, pa ni ta nije uvek uoljiva. Naprotiv apelativi sa odreenim znaenjima ostaju esto bez identifikacije. To svakako izaziva izvesno nepoverenje prema njegovu nainu rada. Ni filoloka strana nije sasvim bez zamerke. Kod imena i ne sme se zanemariti rukopisna varijanta , jer ukazuje na neodreen vokalizam prvog sloga tog imena, dok je oblik oigledno pod uticajem nesarmatskog i prema tome rezultat helenizacije. Hidronim ne moe se pretresati odvojeno od homofone Hesihijeve glose, iz koje saznajemo da se tako zvao i Helespont, za koji su jonski kolonisti svakako znali pre osnivanja Olbije. Priznati se mora da je geografska nomenklatura u prostoru izmeu istonih Karpata i donjeg toka Dona neobino arena, pa ve i stoga Vasmerove kombinacije zahtevaju naroitu obazrivost. Meutim upravo u toj oblasti, za razliku od Hirta i Kretschmera, trae Schrader, Nehring i mnogi drugi protoindoevropsku postojbinu, a ugledni istorik M. Rostovcev i protoslovensku u oblasti tripoljske civilizacije. Kao i neki drugi poljski strunjaci, naroito arheolozi i antropolozi, T. Lehr-Spawisky kree se upravo u suprotnom pravcu od Rostafinskog, Rozwadowskog i Vasmera tj. prema Luici. Celom ovom kompleksu problema on posveuje posebnu knjigu: O pochodzeniui praojczyznie Sowian (Pozna 1946), gde je obilno koristio rezultate arheolokih i toponomastikih izuavanja. Zaista se oblast luike civilizacije manje vie poklapa sa poljskim zemljitem, pa je prema tome Poljska prava protoslovenska domovina a Veneti su preci Slovena. (v. I. Oliver Thomson., History of Ancient Geography 199, 354). Arheoloka strana ovog sklopa problema postaje sve zamrenija, jer na primer nemaki strunjaci smatraju Bandkeramiker 2

doindoevropskim stanovnicima a Venete kao i Ilire bliim germanskim srodnicima, iako su Germani glavni pretstavnici protoindoevropskih Schnurkeramiker. Ne razumem se mnogo u arheologiji, ali ujem kao tvrdu injenicu da hetitski Indoevropljani, osvojivi poetkom XX v. st. e. istono-anadolsku oblast, nisu nita izmenili arheoloku strukturu, iako je njihova vladavina trajala gotovo celo tisulee. I inae se zna da ni krupnije promene u materijalnoj kulturi, koja ini glavni predmet arheologije, ne moraju znaiti promene u stanovnitvu. U pogledu lingvistike situacije o kojoj se radi u prvom redu, ne smemo traiti obavetenja u arheolokom materijalu a kamoli objanjenja kad je re o etnogenezi. U ovoj raspravi venetski problem ostavljen je sasvim po strani, iako je on nesumnjivo od velike vanosti za pitanje protoslovenske domovine. To inim stoga to mi lingvistiki poloaj Veneta nije jo sasvim jasan. F. Sommer i H. Krahe pribliuju ih Germanima a P. Kretschmer (Glotta. XXX) Italicima i to naroito Latinima, iako ih ve u XII. v. st. e. nalazi u Palestini, kuda su morali stii iz Epira preko Peloponeza i Krete. Kentumski karakter jadranskih Veneta ne moe se odrediti jedino na osnovu linih imena Vesclevesis i Enignus, kako se to misli od V. Tomaeka na ovamo, niti na osnovu pronominalnih oblika eho i meho kako to misli F. Sommer. U ovom poslednjem sluaju ini mi se da vie ima pravo H. Hirt (Indogerm. Gramm. III 179) koji te oblike identifikuje sa protoslov. -sego itd. i nalazi meu njima punu formalnu saglasnost. Problem severnih Veneta, koji su za protoslovensku etnogenezu najvaniji, ne moe se reavati bez veze sa ostalim Venetima, alpskim, atlantskim, jadranskim, centralno-balkanskim i anadolskim, koji su najstariji s obzirom na dokumentaciju. Istoriar V. Pieta ( 1947, 110) daje opiran prikaz knjige Lehr-Spawiskog poto je najpre znao, samo nepotpuno, istoriju ranijih uenja i to u duhu Marove kole i zamera poljskom strunjaku to nije uzeo u obzir sovjetsku nauku, to ide za nemakim rasistima, to ne vodi rauna o Antima i Sklavinima niti govori o udelu starosedilaca u istorijji protoslovenskoj. Ranije je sovjetska nauka, uglavnom pod Marovim rukovodstvom, odbijajui jajherijanstvo, naginjala elastinijoj teoriji J. Schmidta, koju je u izvesnom smislu obnovio N. J. Marr. Tako su u slovenskoj etnogenezi uestvovali ne samo Veneti i Lugii, Anti i Bastarni, nego i nosioci tako nazvane djakovske civilizacije. Dok su prvi na zapada od linije bukve, poslednji su, slino uenju Rostafiskog i Rozwadowskog, oni koji su daleko na istok od te linije. Tako je sovjetska nauka kombinovala shvatanje Hirta i Kretschmera ne samo sa uenjem Schrader-Nehringa nego i sa pogledima Rozwadowskog i Vasmera. Mora se i ovde istai neobian nain eksploatacije linih i geografskih imena od sovjetskih jafetidologa, koji su u naem sluaju udni poslednici teorije J. Schmidta o protoindoevropskoj domovini u Zakavkazju. Oba su glavna pretstavnika nordizma, Hirt i Kretschmer, i posle otkria novih indoevropskih jezika u Prednjoj i Centralnoj Aziji (lujski, palajski, oba hetitska jezika i oba toharska jezika) ostala na svojim starim pozcijama, iako su ti novootkriveni indoevropski jezici u znatnoj meri izmenili osnovicu Lathamovu, kada su samo indijski i iranski bili poznati kao jezici aziskih Indoevropljana. Ali se nije promenila samo geografska slika indoevropskih dijalekata za ovo poslednje etvrt stolea. Znatno se izmenila i hronoloka situacija: lujski Indoevropljani javljaju se u Anadolu neto pre hetskih Indoevropljana, koji poetkoni 20 v. st. e. osvajaju iroke oblasti u istonom Anadolu i osnivaju monu dravu, iju civilizaciju nastavljaju tako nazvani hijeroglifski Hetiti. Metodoloki je dovoljno opravdano ako se poe pri reavanju problema proto-indoevropske domovine od najstarijih istoriskih podataka (ad fontes). Drugim reima u ovom sluaju trebalo bi poi od pisanih dokumenata u Prednjoj Aziji koji se mogu itati, a ne od skandinavske magle u koju nas teraju razni predstavnici nordizma sa Hirtom i Kretschmerom na elu, a da i ne govorimo o istoriaru umetnosti J. Strzygowskom, koji ide jo dalje, pravo u ledeni krajnji sever (der hohe Norden, njegovu raspravu v. u zborniku Germanen und Indogermanen, Festschrift f. H. Hirt, I 155175). Iz ovih najstarijih pisanih spomenika saznajemo da se prvi Indoevropljani pojavljuju u Anadolu najdocnije krajem III milenija i da u njemu, naroito u njegovom istonom delu, osnivaju mone drave. Nisu to samo lujski i palajski Indoevropljani, niti samo hetitski Indoevropljani, od kojih se stariji slue klinastim pismom, a mlai hijeroglifima. Tu su juno od hijeroglifskih Hetita Pelasti, a istono od kuneiformskih Hetita protoariski Indoevropljani. To znai da ve poetkom II milenija imamo najmanje est raznih indoevropskih 3

grupa, ne raunajui tu pretke Indoevropljana u Frigiji, Likiji i Lidiji, a jo manje pretke Indoevropljana u Armeniji, koji u IX v. obaraju dravu Subarta. Bez obzira na svedoanstvo Herodotovo da su jermenski Indoevropljani kolonisti iz Frigije, ini mi se da se u Anadolu II milenija nalazi bar desetak raznih indoevropskih etnikih grupa. Time je oboren glavni argumenat Lathamove teorije, iz koje je nuno proizlazila Hirtova i Kretschmerova teorija nordizma. Razume se da to jo ne znai da J. Schimdt sa svojom teorijom o protoindoevropskoj domovini u blizini Mesopotamije mora imati pravo. Njegov je glavni argumenat starovavilonski duodecimalni i seksagezimalni sistem brojeva, koji su ostavili vidnih tragova u aritmetikom sistemu veine indoevropskih dijalekata. Iako je hronoloko poreklo seksagezimalnog sistema prilino neizvesno jasno je svakom da grko posle i nem. dreizehn posle zwlf ukazuju na usek posle broja 12. Ostavljamo na stranu lat. sescenti, gr. i nem. Schock iji se postanak moe tumaiti kombinacijom kvinarnog i duodecimalnog sistema, a ne iskljuivo starovavilonskim uticajem seksagezimalnog grupnog brojenja. U svakom sluaju moramo se malo zadrati kod ovog glavnog Schmidtova argumenta, jer sa njime raunaju ne samo pristalice Hirtova i Kretschmerova nordizma, nego i oni mnogobrojni obazriviji strunjaci, koji su za ono kompromisno reenje to ga pruaju Schrader i Nehring. H. Hirt (Indogerm. Gramm. 1 93) ukazuje naroito na useke u germanskim govorima posle brojeva 12, 60 i 120. Naziv ovog poslednjeg broja katkad je istovetan sa oznakom broja 100. Ipak Hirt, priznavajui Schmidtov zakljuak o starovavilonskom uticaju na starogermanski sistem brojenja, tumai ga kulturnoistoriskim uticajem Mesopotamije preko Ukrajine na severno-nemaku i rusku niziju. Tako mu na kraju krajeva (str. 94) bukva ostaje glavni argumenat za ubikaciju protoindoevropske domovine, pa prema tome i protoslovenskih naselja. U pogledu valjanostl Schmidtovih aritmetikih argumenata slino se izraavaju i ostali strunjaci. Svim ovim strunjacima su izmakle iz vida meutim neke druge aritmetike injenice kultskog i hronolokog karaktera, koje se moraju uzeti u obzir. Oigledno je da su useci posle 12 i 60 po svom postanku histerogeni i da u pogledu dijalaktikog razvitka treba dati svakako prednost usecima iza manjih brojeva, koji su ne samo znaajniji nego i po svoj prilici stariji. Radi se o tri useka: prvi izmeu 45, drugi izmeu 78, trei izmeu 89. Povrh svega toga. dolazi u obzir nain obrazovanja naziva osmice kao i njena kultska, hronoloka i drutveno-ekonomska upotreba. O useku izmeu 45 ne treba gubiti mnogo rei. Izrazi etiri oveka i pet ljudi sami sobom dovoljno kazuju. Taj usek ne samo da je vrlo star, kako to pokazuju paralele kod tzv. prirodnih ili primitivnih grupa, nego i prosta injenica koja se sobom sama namee: nasuprot etiri prsta (, digitus, Finger) stoji palac ( ili , pollex, Daumen). Dok se etvorka javlja u pluralu ( ) ili kolektivu ( ), dotle se osmica dovoljno jasno otkriva kao dual: od starijeg o - d k - o. Ovakav konsonantizam mora se bezuslovno pretpostaviti zbog rednog broja , pa se stoga ne moe prihvatiti kombinacija sa quattuor itd, jer je njegov gutural nesumnjivo labiovelarne prirode, dok je onaj u palatalne (up. osam itd). Sledi da opteindoevropski naziv osmice sa gledita onomasioloke i morfoloke analize ima znaenje dve etvorke ili bolje reeno dve grupe prsta,, budui da se ne moe odvojiti od gr. . (preth. oblik ) ija je veza sa poznatom opteindoevropskom grupom / itd. oigledna. Za ovakvu onomasiologiju imamo pouzdanu paralelu u bekom dijalektskom izrazu Griffling hvata (greifen itd.). U pogledu prefiksa / dovoljno je pogledati grke primere koje daje Boisacq, Dictionnaire et de la Langue grecque 681 i Walde-Pokorny, Vergleich. Wrterbuch d. indogerm. Sprachen I 95. Ako je ovo tumaenje verovatno, da ne kaemo tano, u opte-indoevropskom reniku moramo raunati sa dva izraza za etvorku: odk- i t(u)etuer. Mogue je da ova dva sinonima imaju istu onomasiologiju, jer drugi naziv etvorke, koji je potisnuo onaj prvi po svoj prilici pripada leksikoj grupi tuer hvatam obuhvatam (v. Walde-Pokorny, Vgl. Wrterbuch d. dg. Sprachen I 750). Razlog za postojanje ovih sinonima moe se tek nasluivati. Kako prvi izraz ima aktivnu oksitonu spada u grupu nomina agentis i obeleava verovatno ivu grupu tj. etiri gipka prsta. Drugi izraz ima oblike za ivi i mrtvi rod u pluralu odnosno kolektivu ( ) pa oznaava verovatno mrtvu grupu predmeta, na to upuuje neaktivna odnosno intranzitivna baritona. 4

Zna se da indoevropski brojevi samo do 4 imaju deklinaciju, a oni vii su indeclinabilia. Stoga je opravdan zakljuak da su ti vii brojevi starijeg datuma i da su brojevi 14 postali docnije kada je sistem deklinacije bio izgraen ili su pak uli naknadno u sistem deklinacije, te je tako duo postao dual, treies i t(u)etueres plural odnosno kolektiv ( ) koji je svakako stariji od plurala. Najzad treba pomenuti da su se jezici mnogih primitivnih naroda svakako sa istog razloga ustavili kod trijala i kvadrijala. Deca u naiim krajevima jo i danas broje orahe po etvorkama koje, zovu kulama, jer na tri oraha metnu odozgo etvrti. Cezuru izmeu 45 potvruje bez sumnje i slovenski nain obrazovanja, petice i viih brojeva, i gr. EM 660, 3. Cf. Od 412, Plut. de Is. et Os 56 et de E ap. Delph. unde et , explicat et (v. H Herwerden, Lexicon Graecum suppletorium et dialecticum 1141). Jo je jasniji usek kod indoevropske osmice, jer ne samo to ona sama ima dualski oblik nego to oba njena suseda, vii i nii, pokazuju naroitu onomasiologiju. Ni etvorci ni dvanaestici nije ukazana tolika ast. Prvo to se mora konstatovati jeste pojava dvojake artikulacije sedmice. Ova injenica nije dosada dovoljno iskoriena, iako se ista situacija ponavlja kod osmice. Glavni broj ima bezvune eksplozive a redni zvune. To je svakako u vezi sa pomeranjem tona. Tako imamo (od prethodnog septm) pored (od prethodnog sebdemos). Iz ovog kolebanja proizlazi da je prvobitni oblik glasio se-pdm. Drugi deo ove sloenice po svoj je prilici u vezi sa pod itd. a za prvi deo sloenice sme se nasluivati istovetnost sa glavnim brojem sem- jedan, iji se zavrni sonant izgubio ili putem disimilacije u vezi sa istovetnim zavretkom cele sloenice ili u samom prvom delu posle dugog vokala. Prva je mogunost verovatnija. Semantiku paralelu za ovaj nain brojenja pruaiju svi brojevi nii od krupnih grupa kao u duodeviginti undeviginti itd. Da se doista sa osmicom u starijoj protoindoevropskoj eposi zavravao niz brojeva vidi se po tome to je devetka oigledno obeleena kao novi broj. Toharsko nu devet potvrdilo je konano raniju pretpostavku u tom smislu i osnailo etimolosku vezu sa nov itd. Iz ovog nesumnjivo izlazi da je protoindoevropskom dekadskom sistemu prethodio jedan stariji prostiji. koji je brojao tetrade i ogdoade. Docnije je taj sistem prirodno ustupio mesto dekadskom sistemu. Ali u kultskoj i hronolokoj aritmetici, koja se ne moe odvojiti od kulta i religije ostalo je dovoljno uoljivih tragova starijeg stanja. Kako je dvanaestica produkat faktora trojke i etvorke, a oba su ta faktora imala izrazit religijski karakter, znaaj dvanaestice u aritmetici starih Grka i Germana ne moe se smatrati u onolikoj meri presudnim faktorom kao to je mislio J. Schmidt. Dvanaestica naime isto kao i osmica i esnaestica, pa verovatno i dvadesetica, dola je do svog naroitog znaaja po svoj prilici zbog etvorke, koja ini najstariju prekretnicu u protoindoevropskom aritmetkom sistemu. Ali i etvorci se brzo naao konkurenat kao i njenom prvom potomku, osmici. To je bila petica odnosno desetica. Dok je rimska i starokeltska dohrianska sedmica brojala osam dana ili bolje reeno osam noi, Etrurci su se kao i Sloveni drali petice, iako su se due hronoloke periode raunale po osmici odnosno esnaestici (v. K. O. Mller-W. Deecke, Die Etrusker II 313). Da je dohrianska slovenska sedmica imala pet dana kao i kod Etruraca koji dolaze iz doklasinog Anadola (Lidija i Misija), vidi se po tome to se sredina te najstarije slovenske sedmice nalazi izmeu drugog i etvrtog dana i to celi godinji period broji 72 takve sedmice (360 = 5 x72), kako se to vidi iz legende o prvom Sloveninu Bou i njegova 72 doglavnika. Na osnovu izloenog mogla bi se sa dosta opravdanja dati nova, istorijska podela indoevropskih plemena. U starije Indoevropljane koji bi se mogli zvati Protoindoevropljanima dolaze oni koji raunaju na tetrade odnosno ogdoade, a noviji su oni koji se upravljaju prema dekadskom sistemu. Sreom to nije jedino obeleje tih dveju vrsta Indoevropljana, iako se ono ne sme uzeti kao isto formalistiko. Kako je tetradski odnosno ogdoadski sistem bio duboko ukorenjen kod Slovena, naroito u naim plemenima, pokazuje Veselinovieva pria Adamsko koleno, koja mnogo potsea na etrurska verovanja o osmoj generaciji odnosno kolenu. Po kazivanju J. Veselinovia u uvodu te prie osmo dete je izuzetno, bilo u pogledu sree bilo u pogledu nesree (v. poetak prie Poslednje na zdravlje od S. Matavulja). Dublje znaenje osmice vezano je meutim za doklasine Indoevropljane u balkansko-anadolskom prostoru gde je vladao ne samo hronoloki sistem osmogodinjih ciklusa, nego i drutveno-ekonomski sistem matrijarhata. Tako moemo zvati Protoindoevropljane matrijarhalnim ili matrilinearnim Indoevropljanima 5

za razliku od mlaih patrijarhalnih Indoevropljana. Iako su Morgan i Engels bolje i tanije od Bachofena izloili vanost i znaaj matrijarhata, ipak se ne samo kod klasinih filologa, nego i kod Schrader-Nehringa (Reallexicon d. idg. Altertumskunde II 86), daju netani podaci u pogledu matrijarhata. To dolazi otud to rasna naduvenost i Kulturhochmut nemakih pretstavnika nordizma nije doputao da se gospcdski Arijevci i njihov patrijarhalni poredak kao tobo prlja i vrea neindoevropskim matrijarhatom, iako se po Tacitovom kazivanju upravo kod germanskih plemena nalaze vidni i zanimljivi tragovi nekadanjeg matrijarhalnog poretka. Za Hirta i Kretschmera kao i za Schradera i Nehringa ve i stoga nije mogla doi ni juna ni zapadna Evropa u obzir kao protoindoevropska postojbina, budui da se u tim oblastima odrao matrijarhat jo i u klasinoj antici. A to je za nordiste jo gore kod nekih ilirskih plemena na Jadranu nalazimo pouzdane ostatke matrijarhata i ogdoadske aritmetike. To treba naroito istai s toga to se trae posebne veze izmeu Ilira, Veneta i Kelta sa Germanima. Za matrijarhat i odgoadski sistem kod Ilira imamo pouzdane vesti kod Strabona i rimskih leksikografa. Karakter tih vesti takav je da se jasno vidi njihovo samostalno poreklo i njihova aktualnost u Avgustovo doba. Moda bi se u tome pravcu moglo traiti tumaenje Veselinovievu Adamskom kolenu i porodinim imenima Osmokrug i Smodlaka (od starijeg Osmodlaka). Bosanska Ilirka iz Donje Doline nosila je bronzane naunice od po etiri koluta. Tetrada je oito imala apotropejsku mo. Rimski antikvari i leksikografi daju nam razume se mnogo vie podataka o Etrurcima no o Ilirima. Kod Etruraca je, kako je ve reeno, ogdoadski sistem ostavio mnogo vie tragova nego kod njihovih indoevropskih roaka. Izraz roaka ne treba uzeti u smislu P. Kretschmera koji Protoindoevropljane i Pelazge, pa prema tome i Etrurce, smatra potomcima jednog istog pretka. Danas je ve prilino pouzdano utvreno da su Etrurci doli u Italiju sa Anadolskog primorja iz Lidije i Misije. Kretschmerov pokuaj da etrurske pretke smesti u sudetsku oblast u blizinu luike civilizacije ne samo to potsea mnogo na B. Niebuhra nego je oigledno dirigovan njegovim aprioristikim stavom o severnonemakoj oblasti kao protoindoevropskoj postojbini. Ovo je verovatnije tim pre to je taj Kretschmerov rad objavljen za vreme nacistike autokratije (Glotta XXX). U Etruriji isto kao na klasinom Jadranu i u kretsko-mikenskoj Grkoj vladala je ona aritmetika i onaj drutveno-ekonomski poredak, koji mi pripisujemo Protoindoevropljanima: matrijarhat i ogdoadska hronologija. Te su injenice same sobom dovoljne da posumnjamo u nordistiko uenje o protoindoevropskoj postojbini i o liniji bukve koja je iz pojmljivih razloga za Hirta i njegovu kolu glavni i presudni argumenat. W. Brandenstein (Frhgeschichte und Sprachwissenschaft 1848, 55) pretresao je jo jednom problem staro-anadolske etrurske postojbine sa gledita istorije, arheologije i lingvistike. I ne obazirui se na pomenuto Kretschmerovo miljenje o sudetskoj oblasti kao starijoj postojbini Pelazga i Etruraca, utvruje verodostojnost Herodotovu i tendencioznost Dionisija iz Halikarnasa kao profesora retorike. Za Brandensteina kao i za arheologa Bosserta Lidija i Misija pretstavljaju preditalsku domovinu Etruraca, koji su se tamo doselili iz Severoistonog Anadola. Iako Brandenstein istie lingvistiku heterogenost izmeu Etruraca s jedne i indoevropskih stanovnika u Lidiji i Misiji i s druge strane, ipak je on jo ranije prihvatio moje tumaenje dolatinske tuice santerna, za koju i on smatra da je dola iz etrurskog u latinski jezik. Ovaj tehniki termin, zabeleen kod Plinija (Nat. hist. 33, 93 i 34, 16) ustvari je prevod oznake grkih metalurga za pozlatu ( auripigmentum auriglutinium), pa je stoga vrlo verovatno postao od starijeg oblika salterna. Ovo moje tumaenje prihvatio je Brandenstein bez pogovora. Ovom sloju satemskih pozajmica u etrurskom dodajem na ovom mestu samo reda radi jo ova dva vana struna termina. Prvi se odnosi na disciplina Etrusca i glasi p(a)lasea, pa pripada oigledno grupi koju ine lat. lien, gr. avest. sprzan- i nae slezena. Pojava ovoga termina, svojstvenog rimsko-etrurskoj divinaciji, od naroite je vanosti. Drugi termin pripada muzikoj terminologiji i nije nita manje interesantan. To je latinska tudica subulo frula za koji Trombetti (La lingua etrusca 228) pretpostavlja uplu kao prethodni etrurski oblik. Ne moe biti sumnje da ova tuica potie iz nekog satemskog indoevropskog dijalekta koji je morao biti blizak protoslovenskom, jer u naim govorima imamo istovetna obrazovanja sa istim morfemskim elementom sopile, sopilica, sopilka i koradikalno Sopot. Sva tri navedena struna termina pokazuju sibilant kao satemski refleks protoindoevropskog palatalnog guturala. Od osobite je vanosti da u sva tri sluaja posle palatalnog guturala nema ni traga o kakvom palatalnom vokalu pa je iskljuena svaka pomisao na sekundarnu palatalizaciju, na koju pomilja 6

Pedersen u sluaju starofrig. zamenice i stoga govore anadolskih Friga pridruuje kentumskoj grupi, a pre svega lujskom i hetskom dijalektu (v. Zur tocharischen Sprachgeschichte 351). Kako su Etrurci preko Lidije i Misije i njihovih staroanadolskih stanovnika u vezi sa starobalkanskim Misima, o ijem doseljavanju postoje dve suprotne tradicije (iz Anadola u nae krajeve i obratno), moramo uzeti u obzir onaj ostatak renika doklasinih Indoevropljana u Lidiji i Misiji koji je u neposrednoj vezi sa problemom bukve. Taj indoevropski fitonim glasio je prema grkim svedoanstvima (v. moju raspravu Glasnik Ist. drutva. 2, 168, Idg. Jahrbuch i Walde-Hoffmannov Lat. et. Wrterbuch 445 gde je prihvaeno moje tumaenje). U tim je govorima fagus silvatica, pa je prema tome fitonimu nazvana oblast i stanovnici - . O rasprostranjenosti ovog fitonima u celokupnoj mediteramskoj oblasti, o emu e biti govora malo docnije (Italija, Balkan i Anadol), pisao sam na drugom mestu (Grci i Pelasti posebna izdanja SAN, ali nisam to pitanje iscrpao do kraja. Dovoljno je meutim na ovom mestu naglasiti da neobina rasprostranjenost satemskog oblika ovog fitonima na doklasinom Mediteranu jasno pokazuje da italski i helenski Indoevropljani nisu bili prvi indoevropski doseljenici u tim krajevima. Ta krupna injenica znatno utie na reavanje glavnog problema tj. protoindoevropske i u vezi s njom protoslovenske domovine. Satemske tragove u zapadnom doklasinom Anadolu, Likiji i Lidiji konstatovao je P. Meriggi (v. Germanen und Indogermanen, Festechrift H. Hirt I 25). Ali mnogo vanija je njegova konstatacija da je preterit u govoru lidijanskih Indoevropljana obrazovan na isti nain kao i u protoslovenskom tj. pomou morfemskog elementa -lo. Kako se taj isti elemenat u istoj funkciji javlja i u govoru italskih Umbra, dakle u onoj oblasti u koju su najpre doli Etrurci na putu iz Lidije, prema kazivanju Herodotovu, ovaj tip protoslovenskog preterita, iji je prvobitni nominalni i analitiki karakter olgledan, ne moe se vie smatrati usamljenim. Ni ova okolnost nije povoljna za uenje ahmatova, Rozwadowskoga i drugih pristalica Hirtova i Kretschmerova nordizma. Tom i takvom uenju jo je manje povoljna i druga lingvistika injenica koja potie iz doklasinoga Anadola. To je morfemski elemenat - st, pomou koga su u protoslovenskom obrazovani nomina collectiva i nomina abstracta. U ovoj poslednjoj funkciji, koja je svakako histerogena, javlja se taj isti morfemski elemenat u jeziku onih hetskih Indoevropljana koji se slue klinastom azbukom i koje neki strunjaci zovu Nesitima. Mislim na potpunu podudarnost hetitske imenice dalugati (v. A. Juret Vocabulaire etymologique de la langue Hittite 62) sa slov. dlugosti sa istim znaenjem i iz iste leksike grupe. Ovo jedinstveno podudaranje u graenju rei u jeziku staroanadolskih Hetita i u protoslovenskom ini bespredmetnim sva ranija nagaanja o poreklu i postanku slovenskih imenica sa osnovom na - sti (v. Vondrk Vergleich. slav. Grammatik 648). U prvom redu stoga to se hetitski Indoevropljani javljaju u starom Anadolu najdocnije u XX v. st. e. i to ne pripadaju satemskim Indoevropljanima kao to je to sluaj sa Slovenima. To znai da ovaj morfemski elemenat isto kao i imenice tog tipa pripadaju protoindoevropskoj eposi. Kretschmerova (Glotta XXX 242) gledite da je morfemski elemenat -st stariji od protoindoevropske epohe teko se moe prihvatiti jer se zasniva na imenima mnogo docnijeg datuma, zabeleenim u nekim sluajevima tek pod kraj stare ere, i drugo to ne uzima u obzir protoindoevropska obrazovanja kao slov. usta i lat. ostium. Ovaj primer jasno pokazuje da je morfemski elemenat -st obrazovao prvobitno konkretne kolektive od sigmatskih osnova i da je prema tome sloen a ne prost sufiks. Sa tim se slae i ta injenica to se njegov drugi deo, mislim na bezvuni dental, javlja u istoj kolektivnoj funkciji kod nazalnih i heteroklitinih osnova (lat. ver, nae vesna i st. ind. vasanth, sve do leksemskog minimuma ves-). Iako ove arhaine crte protoslovenskog graenja osnova dopunjuju u glavnom tanu Hirtovu optu sliku o karakteru protoslovenskog jezika, ipak to ne mora znaiti da je protoslovenska domovina morala biti negde na krajnjoj severnoj periferiji protoindoevropskog zemljita i uz to juno od finsko-ugarskih naselja, od kojih su bili rastavljeni baltskim naseljima. U tom pogledu interesantni su nazivi zlata, koje se u evropskoj kulturnoj istoriji javlja relativno dockan tek pod kraj bronzanog doba. Lat. aurum, (sabinski ausom kazuje prethodno stanje), u oiglednoj vezi sa staroprus. ausis i litv. ausas (od starijeg ausas), dok slovensko zlato (od starijeg zolto) ide zajedno sa letskim zelts i sa istono litvanskim pridevom eltas zlatan (v. Trautmann Baltisch-slavisches Wrterbuch 368). Poznato je da se poslednjoj grupi neutralnih imenica odnosno prideva pridruuju germanski koradikali sa nulskom apofonskom bazom (ghlto) nasuprot normalnim bazama u letskom i slovenskom. Zapadni Finci posudili su iz protogotskog svoj naziv zlata a istoni Finci od indoiranskih suseda na jugu. 7

Tursko-tatarsko altum potsea kao i maarsko arany (up. ind. hiranyam) na neki satemski govor u kome je izgubljen trag spirantskom inicijalu. Ve stoga se mora proiriti u junoistonom pravcu geografska oblast ovog indoevropskog naziva ghelto, ghlto sa oiglednom guturalnom palatalnom aspiratom. Ovu svakom poznatu injenicu istiem stoga to Kluge s.v. gold sa letsktm zelts neposredno poredi nepalatalno litvansko geltas, kome pripadaju nai oblici ut i una. Meutim postoji i u samom Anadolu pored frig. , koje ne mora biti niti grkog porekla niti dokaz za kentumski karakter govora frigijanskih Indoevropljana (u frig. imamo kod Hesihija zabeleenu glosu koradikalnu sa slovenskim zlaku) isti onaj naziv zlata kao u germanskom, letskom i slovenskom. To je dosada nezapaeni hidronim Geudos qui et Chrysorroas, koja nam je sauvao Plinije (Nat. hist. V, 148). Ova se reka nalazi u Bitinskom primorju, dakle u oblasti naseljenoj srodnicima trako-frigijanskih Indoevropljana. Ne moe biti sumnje da oblik geudos potie od starijeg gheltos sa sekundarnom sonorizacijom bezvunog dentala prema zvunom inicijalu, te se tako ovaj bitinski hidronim doslovno podudara sa litvanskim pridevom geltas i naim ut u pogledu inicijalskog guturala. Postojanje ovog hidronima u oblasti trako-frigiskih Indoevropljana ini naoko manje verovatnom pretpostavku o trakom zelta zlato, koje itaju domiljati lingvisti na trakom prstenu iz Ezerova. Da je ta pretpostavka ipak prilino osnovana i pored frig. i bitinskog geudos dokazuje etrurska tudica satemskog porekla santerna, uzeta po svoj, prilici upravo iz ove oblasti na zapadnoanadolskom primorju. U toj oblasti stanuju Lidi, Misi, Frigi i Bitinci. Koliko je tesna veza ovih krajeva sa etrurskom kulturom, najbolje svedoi ime etrurskog boanstva Turms koje se nikako ne moe odvojiti od Hesihijeve glose ' " , ' ". Etrurski Turms kao i gr.' ima svoju interpretatio romana koja glasi Mercurius*.
* Za Brandensteinovu lokalizaciju najstarijih etrurskih naselja u Zakavkazju, koja je suprotna Kretschmerovoj u Sudetima, govorio bi ovaj naziv najstarijeg tumaa, iji je prvi pomen u mitanskom talami ''interpres'' dokumentovanom ve u XIV. v. st. e.

Ako su Etrurci na svom putu iz severno-istonog Anadola, kako misli W. Brandenstein, samo neko vreme boravili u Lidiji i Misiji, onda je doista teko objasniti preuzimanje tog alofilskog kulta u toj prolaznoj oblasti i prenoenje tog kulta sa anadolskog primorja ak u Etruriju. Verovatniji je stoga dui boravak Etruraca u tim krajevima gde su od satemskih Indoevropljana preuzeli tehniki termin santerno, kome je u osnovi elemenat salta- zlato. Za prelaz konsonantske grupe lt > nt imamo primera ne samo miksoglotske prirode nego i idioglotske, naroito u zapadnogrkim dijalektima. Staroprusko ausis i litv. ausas auksas auksnas odvajaju se od pomenutih naziva zlata u trakofrigijanskom, slovenskom i germanskom, jer pripadaju sasvim drugoj leksikoj grupi, ija formula u Walde-Hoffmannovu Lat. et. Wrterbuch 86, pogreno glasi aves-, jer inicijalski vokal ne pripada leksemskom minimumu. Taj vokalski prefiks, ije apofonske baze glase , javlja se i inae u protoslovenskom (up. jablan, jabuka i Porfirogenitovo tj. nejasit pored nesit). Baltsko ausis ausas ne moe biti neka stara pozajmica iz kojeg italskog govora kako je to mislio Schrader, zbog usamljenosti tih rei izmeu germanskih, protoslovenskih i letsko-litvanskih naziva zlata. Neosnovanost Schraderove kombinacije pokazuje i finska pozajmica od protoindoevropskog derivata vos qo-, koja glasi vas - ki i obeleava bakar a ne zlato. U tom istom severnoistonom pravcu vodi nas toharsko vas zlato i nepoznati izvor maarske tuice vas gvoe i jermenskog os - ki zlato, koje zbog inicijala ne moe biti idioglotskog porekla. Iz znaenja finske tuice vas - ki bakar saznajemo da je hronologijia ove pozajmice starija od bronzanog doba, kada se javljaju nalazi zlata u Srednjoj Evropi. Dalje nam finska tuica daje povoda da protoindoevropsko vos - qo-, obrazovano na isti nain kao protoslovensko zlaku i frig, pomou velarnog guturala, ne smemo smatrati plodom naih etimolokih kombinacija. Postojanje takvog protoindoevropskog derivata potvruju doklasine tuice sa Balkanskog i Apeninskog Poluostrva, koje bez sumnje potiu iz govora protoindoevropskih Pelasta: ascia bradva, mistrija i i (od starijeg motika). Dolatinsko ascia ne moe se vezati sa gr. , jer to ne doputaju sluajevi axis texo itd. a dolat. viscum nasuprot nalazi svoje objanjenje u samim grkim dijalektima. Gubitak 8

inicijalskog v u dolat. ascia ima svoje paralele u tuicama irpus (od starijeg ulqvos) i Italos nasuprot vitulus vitellus (up. ilirske varijante ' , dok se vokalizam prema starijem vos-qo- vos-qios moe staviti iskljuivo na raun doklasinog originala. Time je drugi baltski naziv zlata dovoljno povezan sa protoindoevropskim srodnicima i tako istrgnut iz svoje dosadanje usamljenosti. Utvrena znaenja bakar, zlato, gvoe koja, kulturno-istoriskim redom, dozvoljavaju povezivanje klasinih tuica ascia / sa tuicom (v. P. Chantraine La Formation des noms en grec ancien 197): protoindoevr. vos - qos svetao, blistav, crven oznauje ne samo metale nego i boju. Zbog semantike evolucije fascinum (v. docnije , ) dovoljno je porediti nem. Zauber (od starijeg dp/bhro- crven) sa poznatom ulogom crveni u primitivnom kultu i u maiji. Crveno srce pripisuju dendrolozi onoj vrsti bukve koja se struno zove Fagus silvatica odnosno nem. Rotbuche, dok se grab zove Weissbuche odnosno Carpinus betulus. U naem sluaju radi se iskljuivo o crvenoj bukvi, jer se i Hirt i Schrader-Nehring, pored osnovnih neslaganja u pogledu protoindoevropske domovine, ipak slau u pogledu crvene bukve. Ona je za obojicu ovih glavnih pretstavnika suprotnih shvatanja kao neki arbitar. Obojica su miljenja, kao i ostali slovenski i neslovenski strunjaci, da su za crvenu bukvu uli nai slovenski pretci tek onda kad su doli sa severa do njene linije i do germanskih naselja, Klasini jezici sauvali su protoindoevropski oblik naziva crvene bukve i njenu aktivnu intonaciju oksitonskog tipa kao kod nomina agentis. Gr. promenilo je sa razloga botanike geografije dodue svoje znaenje, ali je kao i lat. sauvao karakter ivog roda i to one deklinacije koja je starija od pojave enskog roda, odnosno tipa imenica na -a, koji je po svoj prilici istovetan sa kolektivom srednjeg roda. U germanskim dijalektima meutim, nastala je promena u pravcu formalne feminizacije. Dok je Kluge ranije mislio da slov. buky slovo bukuvi pismo potie od iskonstruisanog gotskog boka slova, danas se polazi od germanskog bokon. Pri takvim kombinacijama razume se da je rusko buku i belorusko buk bukva stiglo u litvanski kao pozajmica bukas zova. I Vondrk (Vergleich. slav. Grammatik 658) mui se nagaanjima i rekonstrukcijama da bi objasnio kako su stari Sloveni od svojih gotskih suseda bili najpre opismenjeni pomou bukovih tapia, pa tako usput saznali za bukvu. Vondrk se pri tome, da bi objasnio pojavu osnove na -u, poziva i na druge slovenske pozajmice iz istog izvora kao lokva i smokva, iako na strani 124 poteno priznaje da gotsko boka sa znaenjem bukva nije dokumentovano. Ipak, pored svega toga na strani 134 smatra da su buku buky bukuve pozajmice starog datuma. Pri tim nagaanjima oblik buk buku ostaje sasvim po strani iako je njegova rasprostranjenost dovoljno obezbeena litvanskim bukas preuzetim iz slovenskog. Kod operacija pomou gotskog boka koje ne znai bukva nego samo slovo, moraju strunjaci poi od nedokumentovanog znaenja i od nedokumentovane nazalne osnove tipa blinda, budui da im ne prija dokumentovana osnova enskog roda. Ne vredi stoga Vondrkovo pozivanje na lokva koja po njemu mora isto tako biti tuica germanskog porekla sa pretpostavljenom osnovom na -u. Ona je ve utvrena kao proto-indoevropska osnova tog tipa i stoga pripada protoslovenskoj idioglotiji (up. lat. lacus lacunar, a za , v. P. Chantraine La Formation des noms en grec ancien 124). Gotsko smakka nasuprot slov. smoku, smoky nije jo dovoljno objanjeno, mada je kod ovih izraza jasna leksika area maggiore u slov. dijlektima. I za objanjenje slov. cirkva u pogledu obrazovanja osnove treba potsetiti na bliske termine rtva molitva, pa se i tu moe izai na kraj bez pretpostavljenog gotskog posrednika i to tim pre to se mora drati u vidu injenica da se rimski limes prema istraivanjima C. Patscha i M. Rostovceva drao sve do u VI v. i dopirao gotovo do Krima. Stoga je sa istoriskog gledita potpuno opravdan stav akademika P. Skoka koji u pogledu preuzimanja hrianske terminologije uzima u obzir i latinski izvor odnosno latinskog posrednika Da pogledamo jo jedanput Vondrkove primere za pojavu sekundarnih osnova na -y u slov. nastalih uticajem nedokumentovanih gotskih nazalnih osnova, odnosno osnova na -o. Osim bukve to su lokva, smokva, crkva (v. str. 659). Svi ovi primeri pokazuju bezvuni gutural ispred tematskog vokala odnosno ispred novo nastalog -y. Istovetnu fonetsku pojavu gutural + sekundarno -u imamo u lat. torqueo nasuprot starijem torqeio, urgueo nasuprot urgeo, squilla pored scilla iz gr. . Pasqualis prema paschalis, tesqua prema tesca, coinquo seco instinguio instigo. Ono u u torqueo [naziva Fr. Mller (Altitalisches 9

Wrterbuch 488) lautsymbolisch, dok je za F Sommera taj isti elemenat dokaz prezentskog proirenja. Kad smo ve kod torqueo treba pomenuti njegov koradikalni staroindiski glagol iste klase Tarkayati smilja, koji etimolozi obino dovode u vezu sa protoslov. tulku = interpretatio kao da je ono r u staro in-diskom sekundarno a ne primarno. Ovom prilikom istiemo osako turumiiad torwueatur samo u pogledu fonetske evolucije jer nas ono potsea na mitansko talami interpres (tulma) i slov. Tulku. Dodajemo jo neka proirenja tipa bukva nasuprot buk: broskva brassica, breskva, praskva persica, brokva broccus, rotkva, r(o)dakva, ali i metva menta, pa i idioglotska dubleta nozdrva pored starijeg nozdra (nem. Nster). Pada u oi da se najvie radi o fitonimima sa guturalom ispred termiatskog vokala. Slobodno je stoga uzeti u obzir mogunost da se radi o nekom specifinom fonetskom procesu, koji nije ogranien samo na slovenski i latinski. Kod ovih pojava moda ne treba poi samo od fitonima, meu kojima su neki primarne osnove na -u, kao napr. , , , vitus, pinus, quercus (querquetum), pa i sam fagus. Iz derivata fagutus fagutalis saznajemo naime sasvim pouzdano da je ovaj vani fitonim koji Hirt i Schrader-Nehring smatraju presudnim za postavljeno pitanje u arhajskoj latintini pored nasleenog bhagos morao glasiti i fagus sa karakteristinom osnovom na -u (up. domus). Istom tipu fitonima pripada i dogrko ornus-fagus silvatica. Druga semantika nijansa ovog fitonima udna je sa gledita botanike geografije, jer je u Grkoj bhagos od bukve postalo hrast, samo stoga to u Grkoj nema bukava. Za dogrko poreklo fitonima govorio bi osim botanike i pored ~ i zavretak -va svojstven dogrkim toponimima. Stoga je verovatna veza sa dogrkim fitonimom koji nam prua Hesihijeva glosa quercus infelix. Proirenje sa treba tumaiti u vezi sa bliskim makedonskim fitonimom ', , a odnos prema isti je kao u , ili Iskender odnosno Sechser sesker. Da je ovakvo shvatanje doista verovatno potvruje druga Hesihijeva glosa uzeta isto iz nekog makedonskog govora: s.ilva. Za ovakvu semantiku evoluciju nije potrebno navoditi nikakve paralele. Mak. moda je od zbog (up. arb. det od starijeg dheubh-to-). Zbog latnskih primera fagutus fagutalis oni strunjaci koji zastupaju germansko poreklo protoslov. fitonima bukva, kad ve rade sa pretpostavkama najbolje bi uradili kad bi i za germanski slino latinskom primeru pretpostavili pored osnove na -a jo jednu na -u, iako u samom slovenskom isto kao i u lat. imamo istovetnih primera za , gen. sing. domus i slov. domovi. Kako je A. Meillet dovoljno istakao i obrazloio arhaian karakter germantine, takva pretpostavka ne bi bila bez ikakve osnove, tim manje to raspolaemo sa navedenim lat. primerom. Ali i samo protoindoevropsko bhus pored bhs nosi jasno obeleje osobine apofonije. Slov. koradikalno buzu (b)zova i pored promena znaenja, dokazuje sasvim jasno da su, Protosloveni u prvo vreme imali u svom reniku ovaj fitonim, koji bez straha moemo smatrati protoindoevropskim a ne samo posedom kentumskih Indoevropljana, jer je dokumentovan i u kurdskom buz i u reniku misijanskih Indoevropljana, poto je moje tumaenje glose prihvaeno. Ako pristanemo prema reenom da buku bukva smatramo pozajmcom iz bilo kojeg germanskog govora, onda moramo pristati i na zakljuak koji se namee postojanjem koradikalnog buzu, da su Protosloveni najpre imali fitonim bhaugo / bhugo tj. da su iveli najpre juno od linije bukve, dalje, da su se odselili na sever gde nema bukava nego samo zova, pa su tako morali prirodno izgubiti ovaj vaan idioglotski fitonim. Da bi istorija bila jo lepa i komplikovanija dodaemo da su se vratili natrag na jug, naili na Germane i na bukve i tako ponovo doli do ovog fitonima ali iz germanskih usta. Jasno je da ova lepa pria zvui preterano lepo, pa je se stoga moramo odrei. U oblasti Karpata i gornjeg~Podunavlja juni susedi slovenski bila su traka i ilirska plemena, koja su sauvala ovaj vaan fitonim u satemskom obliku isto onako kao i Misi a moda i Kurdi: padus . Stoga je pogreno miljenje koje daju Schrader-Nehring (Reallexicon I 171), da su samo kentumski Indoevropljani sauvali u svojim renicima fitonim bhuo / bho. Protiv takvog shvatanja govore ne toliko slov. buzu zova i problematino kurdsko buz brest, koliko precizno zapadnoanadolsko i donje-podunavsko fagus silvatica. Poslednji oblik ovog fitonima pokazuje prelaz b/m, poznat ne samo iz trakih govora nego i inae. Postojanje satemskog oblika ovog fitonima govori reito protiv zamiljene linije crvene bukve, sa ije su zapadne strane morali da stanuju kentumski Indoevropljani, a severnoistono od nje satemski Indoevropljani pa tako i Sloveni. 10

Ali nisu Misi jedini Indoevropljani koji sauvae satemski oblik ovog fitonima u njegovu prvobitnom znaenju. Kako je priroda palatalnih guturala nita manje komplikovana od prirode labiovelarnih guturala, mi u reniku doklasinih Indoevropljana, koje zovemo Pelastima a ne Pelazgima, i koji obrazuju treu, centralnu indoevropsku grupu, sa sva tri sauvana reda guturala u aloglotskim refleksima klasinih renika nalazimo mesto palatalnih guturala ne samo sibilante nego i spirante i dentale. Razume se, smenuju se u vezi s tim zvuni i bezvuni konsonanti, jer reprodukcija aloglotskih fonema nije prosta stvar zbog razlinosti fonolokih sistema. Tako mi mesto inicijala b moemo raunati ne samo sa m nego i sa p u klasinoj reprodukciji takvih tuica, a mesto s/z i sa d/t/th. O klasinim refleksima nekentumskog bhuo / bho bilo je govora u raspravi Grci i Pelasti (str. 43). Stoga emo ovde dati samo neke dopune. B. Hrozny (Die lteste Geschichte Vorder asiens 129) misli da su poetkom XII v. u egejskoj seobi, koju su izvali pokreti ilirskih plemena sa Balkana prema Anadolu, uestvovali i isi. To bi znailo potvrdu one antike tradicije koja antike Mise smatra doseljenicima iz srednjeg Podunavlja. Ali postojala je i suprotna tradicija po kojoj su se anadolski Misi doselili na Balkan. Nije iskljueno da obe tradicije imaju neto istine i da su napisane u raznim epohama. Herodot (VII 20) pria da su Misi najblii srodnici Lida, zajedno sa Teukrima provalili na Balkan i doprli do Tesalije i Epira jo pre trojanskog rata. Ova Herodotova versija rauna sa istim vremenom u koje pada i egejska seoba. Za nae pitanje vano je znati da li satemski oblik naziva crvene bukve dolazi u Podunavlje sa Anadola ili su ga podunavski Indoevropljani pod imenom Misa doneli u zapadni Anadol. Pesnik Ilijade zna za anadolske i podunavske Mise, a izgleda da ih je bilo i u oblasti potonje Makedonije. Reeno je ve napred da iz oblasti Misa, Lida i Friga, dolaze Etrurci na zapad verovatno poetkom VIII v. Zbog te veze izmeu Misa i Etruraca treba uzeti u obzir mogunost etrurskih tragova i po antikom Balkanu. Ve je reeno da u etrurskom ima pouzdanih ostataka iz renika satemskih Indoevropljana. Ali u Lidiji, koja se u izvesnom smislu smatra uom postojbinom anadolskih Etruraca ili Tirsena, imamo isti nain obrazovanja preterita kao i u slovenskim jezicima, pomou verbalnog adjektiva na -lo. Ova podudarnost teko da je sluajna, tim manje to ukazuje na nominalnu kategoriju, gde su adjektivi i imenice takvog tipa sasvim obina stvar. Hesihijev Renik belei nam samo jedan jedini, ali vrlo karakteristian primer takvog preterita, koji su preuzeli Grci od zateenih indoevropskih starinaca, verovatno na samom Balkanu. Hesihijeva glosa glasi () '''' Ovu glosu treba navesti i stoga to P. Chantraine (La Formation des noms en grec ancien 238) iz ove krupne injenice ne izvlai potrebnu pouku, a kamo li da je objasni kako treba. Leksemski minimum ovog preterita dokumentovan je u etrurskom, ije balkanske srodnike zovu strunjaci Pelazgima, a mi mislimo zajedno sa sholijastom uz Ilijadu XVI 231 da ih treba zvati Pelastima. Lectio difficilior, koju dajie Homerov sholijast potvruju i doklasina imena zabeleena za junu Italiju i Epir, Atiku i Tesaliju, Trakiju i Siriju. Za oblik nema naalost nijedne jedine takve potvrde. Ovaj oblik imena zahvaljuje za svoj ivot samo literarnoj tradiciji. Mogao je nastati po svoj prilici ukrtanjem. sufiksalnih elemenata u imenima etnikih srodnika tj. potie od kombinacije i (Suffixvermengung). Pored v. trako i slov. brilec brivec. Imajui na umu prilino pouzdanu injenicu da se na doklasinom Balkanu nalaze najblii srodnici Lida i Misa a preko njih i Etruraca (ovo srodstvo je pre lateralno nego direktno), mi moemo fitonim buk bukva pokuati da objasnimo idui tim putem, iako nam se iz govora Lida i Misa sauvalo vrlo malo podataka. Taj put je opravdan i sa tog razloga to se balkansko-podunavska bukva (Fagus silvatica.) mimo sve svoje srodnike po uenju dendrologa odlikuje crvenim srcem (stoga nem. naziv Rotbuche). Ovaj put jo ne znai da mi ovaj vaan protoslovenski fitonim smatramo aloglotskom pojavom. Pre nego krenemo tim novim putem, da dopunimo ranija izlaganja o promeni nominalne osnove, koja je u naem sluaju trostruka, imamo najpre osnovu na -o kao u . fagus, zatim osnovu na -u fagu-tus, fagu-talis i najzad odatle izvedenu histerogenu osnovu na -a dok je u germ. osnova na -o zamenjena osnovom na -a. Dato je nekoliko primera za takve promene kod fitonima. To su osim fagus jo pinus -us, -i, i quercus -us, -i. Treba istai ua podudaranja koja pokazuju slov. vitu vitva vtv sa lat. vitus i (od starijeg voitua) (up. ranije pomenuto ), nasuprot nem. Weide. I kod ovih se obrazovanja radi o istim promenama kao buk, buky i bukva (v. Trautmannov Renik 347). Ima jo jedna znaajna, ranije napomenuta, podudarnost. Ali ta se po miljenju strunjaka ne odnosi na protoindoevropski nego na mediteranski fitonim. To je slov. tyky tikva, 11

lat. cucumis i gr. (up. mak. ), , , , . Grki su primeri naroito pouni, jer pokazuju obratan prelaz iz nominalnih osnova na -u u one na -o i na -a. Znai da su promene nominalnih osnova odnosno heteroklizije obina stvar kod fitonima, ak i onda kad se radi o tuicama kao to se misli za tyky. Ova tobonja tuica mediteranskog porekla ne vodi ba nita rauna o liniji bukve, jer vee satemske Protoslovene sa kentumskim Grcima i Latinima. Pa ipak Schrader-Nehring (Reallexicon I 652) miljenja su da su Sloveni ve u svojoj protoslov. domovini znali i za tyky i za dynja. Ne zaboravimo da i ovi strunjaci slino kao Rostafinski, ahmatov, Rozwadovsky sa malim razlikama teraju Slovene na sever to dalje od linije crvene bukve, koja se, kako kau dendrolozi, ipak polako pomie prema severu. Ovo pomeranje bukvine linije, uvek se radi o Fagus silvatica, u vezi je sa pomeranjem klimatskog optimuma prema severu, koji traje ve od poslednjeg ledenog doba. O maarskim tuicama bkk i tk nije potrebno da se na ovom mestu govori. Ali je potrebno navesti daki termin za Cucurbitaceae koji kod Dioskurida glasi . To je potrebno stoga to nain obrazovanja pokazuje uticaj grko-latinskih fitonima obrazovanih pomou aloglotskog sufiksa -astro, koji se najpre javlja kod Teofrastova fitonima pa sve do mnogobrojnih latinskih obrazovanja istoga tipa (apiastrum, oleaster itd.). Osnovni elemenat - u dakom potsea nmogo na protoslov. tyky, koje je spojivo sa grkim samo pod uslovom ako je ovo posledica disimilacije od starijeg , (up. od veu-quom i od u-pkuos). Tako bi se dobio mediteranski arhetip ove tuice koji bi glasio kyky, sa docnijom disimilacijom guturalnog reda. Pojava ovakve mediteranske tuice u protoslovenskoj domovini i u klasinim jezicima, koji sauvae fitonim bhuos mogla bi se protumaiti u korist junije lokalizacije protoslovenskih naselja. Drugim reima reeno argumenat bukve morao bi pasti. Drukija bi bila stvar ako tyky veemo blie sa dakim pa je pridruimo leksikoj grupi koju ine tuka, pretio i lat. tumeo itd. U tom bi se sluaju tyky dalo izvoditi od starijeg tutu te bi to bio isti tip obrazovanja kao vitva, vtv. Na, taj nain bi Sloveni mogli dosta da ostanu severno od linije bukve, jer bi nestalo te veze sa Mediteranom. Ali kad ne bi bilo drugih fitonima napr. mak , koji se naroito gaji na Balkanu. Re je poznata prema tome u gr. germ. i slov. I ovde kentumski Grci idu potpuno zajedno sa satemskim Slovenima, jer taj fitonim i kod jednih i kod drugih pokazuje istu osnovu sa dugim vokalom. Promena a/e u germanskim dijalektima ne moe se objasniti indoevropskim sredstvima, pa je vrlo verovatno da se radi o tuici ilirskog porekla. Ilirski Indoevropljani dolaze najvie u obzir kao posrednici izmeu Mediterana s jedne strane i Grka, Germana i Slovena s druge strane. Ilire isto kao i Lide i Mise ubrajamo u Pelaste. Kako je kod divljeg maka, isto kao kod crvene bukve, crvena boja onomasioloka jezgra, treba ovde u prvom redu da se pomene lidijanski termin za crvenu boju i fitonim koji glasi (v. Walde-Hoffmannov Renik II 91). Luksuzna obua za izvesne dame zvala se ne samo nego i , i takvu vezu potvruje interpretatio graeca za dogrko .Tako se interpretacija slae sa strunim botanikim terminom za lidijanski koji glasi Gnaphalion sanguineum. Veza sa starobalkanskim maqo moe se uspostaviti kao i u sluaju Fagus silvatica pomou doklasine promene b/m, koja se obino smatra specifinom crtom trake fonetike, dok je to u stvari obina pojava u svakoj miksoglotiji (up. klobuk prema calamaucus i v. M. Grammont Traite de Phonetigue 301). Aloglotskoj leksikoj grupi pripadaju i ovi derivati od osnovnog , krasan delicior lascivio, ' .'' Znaenje koje pokazuje tuica mora se smatrati sekundarnim: krasan prema starijem crven. Ova poznata semantika evolucija ne javlja se samo u naem krasan nego i u romansikom fino, koje je pre moglo postati od itacistikog crven nego od nekog postverbalnog prideva finus savren. ( finire). Neizvesna je pripadnost ovoj grupi fitonima vaccinium, ali je vrlo verovatna veza sa imenom poznatog balkansko-anadolskog boanstva i to tim pre to u ajolskom dijalektu imamo oekivani monoftong u obliku . Tako e i starobalkanski derivat bucur krasan, dokumentovan u rumunskom i u arbanskom, pripadati reniku doklasinih Pelasta. Analogno istovetnoj promeni labijalnog inicijala u pomenutom i doputeno je tumaiti i ime komine figure koja je sa Peloponesa preko Kampanije stigla u Rim kao glavna 12

persona osca. To je Maccus iz Atelane odnosno dorski crvenko sa ekspresivnom geminatom. U gr. imamo i glagolski derivat budaliti, ludirati se. arenilo ovih semantikih varijanata objanjava nam Herondin kriptonim krasan kao pudendum virile. U takvom obliku uestvuje , u faloforskim procesijama, svojstvenim njegovu kultu. Odatle i dogrko poreklo evropske drame, o emu e biti vie govora na drugom mestu. Vreme je da se nae idioglotski etimon leksike grupe , , . Kako je grki relativno najvernije sauvao prvobitnu fonetsku sliku, treba poi od grkih koradikala (v. Walde-Pokorny Vergleich. Wrterbuch d. idg. Sprachen II 123). Evo tih grkih koradikala leksike grupe bhau - blistati: zablista blistav ( kod Pindara) koji blista ljudima ajol. inae svetlost i pridevi od ove sigmatske osnove lezb. jon. , , blistav i glagoli blistam, in lucem profero. Zatim staroind. vibhavah, vi-bhavan blistav pokazuje isti prefiks kao pridevi za boje vi-aghra-h i vi-citra-h i dr. a verovatno i u trakom imenu nasuprot i ihtionimu crvenka. Nita nisu manje interesantni germanski koradikali, jer pokazuju isto guturalno proirenje koje je konstatovano u doklasinom itd. To su u prvom redu staro-visoko-nemaki buhhan znak, starofrig. baken svetlosni signal i dr. od osnovnog germanskog oblika bauk-na. Takav germanski oblik je sad bolje obezbeen nego kod Walde-Pokornya. Jer imamo ne samo lidijansko i staro-balkansko bucur, nego i protoslovenski fitonim buku, koji dokumentuje nedvosmisleno leksiki arhetip bhuqo- blistav. Prema tome imamo apofonske varijante bhau- (vi-bhavah) b h e u- ( i bhu- (). Pre nego objasnimo poslednji koradikal treba pomenuti da proirenje sa bezvunim guturalom ne nalazimo samo u protoslovenskom fitonimu buku i doklasinom sa neizvesnom monoftongizacijom, nego i u protoslovenskom pridevu za boje zlaku (od starijeg ghol-qo) s jedne strane i u frigijanskom s druge strane u Anadolu nedaleko od kao i u ranije tretiranom vos-qo (~ , , ascia, fascinum). Time je nain obrazovanja dovoljno rasvetljen. Isto proirenje kod iste leksike grupe nalazimo u grkom fitonimu sa sigmatskom osnovom , Rocella tinctoria odnosno Lichen roccella. Od ove se biljke pravi crvena boja pa i odatle znaenje rumenilo (ru). Iako se ova re nalazi ve u homerskom reniku pa ak i njeni derivati kao , alga oppletus, ipak se u svim etimolokim prirunicima ita da je ova re semitskog porekla te se upuuje na jevr. puk minka. Od ostalih grkih derivata spominjemo ihtionime i a lat. tuica fucus jo se vie razgranala nego njen grki original. Protiv pozajmice iz semitskog govore ne samo semantike nijanse i semantika evolucija, koja, je i konkretnija i preciznija u gr. fitonimu no u jevrejskom nomenu i glagolu nego i drukiji postupak u fonetskom pogledu. Dok naime semitske pozajmice u gr. uvaju nepromenjen bezvuni labijalni inicijal kao u i drugi manje vie problematiki sluajevi, dotle se jedino u ovom primeru javlja labijalna aspirata kao zamena prostog bezvunog labijala u tobonjem originalu. Oni koji zastupaju gledite da je semitskog porekla treba da objasne to singularno otstupanje u ovom. sluaju. Inae je poznato da u semitskim dijalektima ima udnih rei koje potseaju na grki, pa se u takvim sluajevima obino misli na azijansko ili anadolsko poreklo. Stoga nije iskljueno da je jevr. puk zbog svoje histerogene semantike nijanse pozajmica iz nekog doklasinog indoevropskog idioma u Anadolu. Semiti se kreu iz Zakavkazja prema jugu, a Jevreji se u Kanaanu (imena istog tipa na antikom Balkanu!) susreu sa indoevropskim Pelastima (up. lat. deae Palestinae u Epiru). U mojoj raspravi ''Grci i Pelasti'' pokuao sam da klasine pozajmice iz govora, indoevropskih Pelasta seria i canna objasnim bez obzira na semitske tobonje srodnike. Ostaje prema tome da je proirenje istog tipa kao slov. buku, lid. i starobalk. bucur, a po svoj prilici i germ. baukna i da im je leksemski minimum pouzdano dokumentovan izrazima kao i staroindiskim koradikalima. Interesantno je svakako pomenuti da ova leksika grupa pokazuje apofonske baze kao i kentumski fitonim za Fagus silvatica, koji smo konstatovali kod anadolskih i balkanskih Misa. Moda ova potpuna podudarnost nije sluajna. Ali nam semantika jezgra fitonima bhuo / bheugo / bho nije poznata, jer je Klugeovo povezivanje sa gr. neodrivo. 13

Suprotno tome protoslov. buku i njegovi indoevropski srodnici pokazuju potpuno jasnu i utvrenu semantiku jezgru. Ipak se je teko uputati u dalje kombinacije preko indoevropske oblasti iako su primamljivi sazvuni izrazi kao tursko bakyr bakar kao crveni metal (odatle nae bakra) i arapsko bakkam Farbholz zum Rotfrben. Zbog lat. tuica oigledno mediteranskog porekla, a to moe znaiti i iz dijalekata doklasinih Indoevropljana, naroito je privlana veza sa turskim bakyr. Evo tih lat. tudica: bacar vas vinarium simile bacrioni, bacarium vas vinarium. Kod tumaenja ovih tuica treba imati pred oima arheoloku injenicu da je keramika vrlo esto ila za toreutikom. pa je stoga veza izmeu bacrio sa bakyr i bakra ne samo formalno, nego i materijalno prilino verovatna. Za tursko bakyr morali bismo pretpostaviti da je pozajmica iz takvog indoevropskog dijalekta u kome se kao u ilirskim govorima vri monoftongizacija diftonga odnosno u kom je iezao sonant posle dugog vokala. Da ponovimo ono to je najvanije o postanku ovog prvobitnog prideva za oznaku boje: protoslov. bku svetao, crven pretpostavlja stariji oblik bhu / qo-, koje smo identifikovali i zbog istovetnog naina obrazovanja i zbog istovetnog znaenja sa lidijanskim pridevom crven, krasan, fin i sa njegovim mnogobrojnim derivatima koji su se sauvali kao pozajmice u grkom jeziku. Naveli smo nekoliko primera za postanak prideva takve vrste, koji jasno pokazuju da je bku isto kao i bucur, itd. u stvari derivat iz one leksike grupe koju obeleava, gr. , (od starijeg bhu / es). Ti su primeri vrlo starog datuma, budui da pripadaju govorima indoevropskih Pelasta na doklasinom Sredozemljiu, iz kojih su uli kao pozajmice u klasine renike. To pokazuje dogr. itd., iji je fonetski arhetip glasio vosqo-. Promena o/a, koja je dokumentovana ovom klasinom tuicom pokazuje nedvosmisleno da se u govorima indoevropskih Pelasta, kojima pripadaju traka i ilirska plemena, mora raunati i sa ovim vanim obelejem njihove fonetike iako je grafika reprodukcija te promene kolebljiiva, kako to pokazuju traki primeri / (o imenima Asso - paris i Voltu - paris v.H. Krahe Lexicon altillyrischer Personeimamen 153). Na taj nain dobivamo novu vanu diskriminantu za odreivanje ostataka iz govora doklasinih Indoevropljana sauvanih u klasinim jezicima. Sa glavna dva obeleja ove doklasine fonetike, prelaz o u a i razlikovanje triju vrsta guturala, moemo sa prilinom pouzdanou ispitivati klasinu miksoglotiju i njenu zamrenu fonetiku. Pored protoindoevropskih izraza za oznaku boje, graenih pomou sufiksalnog elementa -qo- kao to su bhuqo-, ghol-qo- / g/hel-qo (zlaku- ) i vos-qo- imamo, kako smo videli u keltskom i germanskom taj isti sufiksalni elemenat proiren nazalnim elementom -no (laygnam - baukna). Isto takvo proirenje nasluujemo u makedonskom drutveno-ekonomskom terminu , a moda i u etnikonu Paeligni ex illyrico orti nasuprot prostom Paelicus (v. E. Norden, Alt-Germanien 263). Keltski primer isto kao i venetsko ime Enignus i grke dublete ', ' i ') opominju nas dovoljno energino da sva imena sa zavretkom -gno- ne smemo trpati u jednu jedinu grupu kao to to ini Norden i to tim manje ako se u grupi -gno moe raditi ne samo o nulskoj bazi leksemskog minimuma en- ( genus) nego i o minimumu qen- ( , recens). Stoga se ne moe nikako prihvatiti Nordenovo gledite da su sloenice tipa privignus svojstvene grkom, latinskom i keltskom jeziku. Inae je pojava sufiksalnog elementa -qo u nominalnoj kategoriji.dovoljno poznata, iako nisu dovoljno ispitani primerci koji nas u ovaj mah najvie interesuju. Nasuprot gr. (od starijeg pl-qo-s) stoji protoslovensko. proirenje sa bezvumin sibilantom pilhu (od starijeg pl-q-s o-), koje je iz govora alpskih Slovena ulo u starovisokonemaki kao pozajmica, (v. Klugeov Renik s. Bilch). P. Chantraine (Formation 384) navodi neke primere obrazovanja iz nominalne kategorije meu kojima ( ), ( ) ( ). Nai su primeri sasvim prozirni kao znak prema znati, brak, prema brati, reka prema roj, lice prema. lik lat. lino a od prideva pored zlak i bukva koje je imenica pridevskog porekla, mrk pored mrak (Walde-Pokorny II 274). Ovde treba istai morfoloku proporciju lik: st. ir. laygnan == buk: germ. baukna koja ubedljivo potvruje idioglotsko poreklo slov. fitonima. Poznato je da se isti ovaj bezvuni gutural velarne artikulacije kao morfemski elemenat ne javlja samo u indoevropskom preteritu, a docnije i u gr. perfektu, nego i u prezentu , , , , zatim i u etrurskom preteritu. Zbog njegove velarne prirode neprihvatljivo je tumaenje P. Kretschmera (Die objektive Konjuigation im Idg., S. B. Ak. Wien 225/2 1947) o identifikovanju ovog morfemskog elementa -q sa pokaznom zamenicom -ke (palatalni gutural!). Mnogo je verovatnije zbog oiglednog velarnog guturala da se radi o istom morfemskom elementu koji se kao 14

postpozitivna deiksa, a o takvoj se jedino moe raditi u ovom sluaju, javlja u litv. imperativu buk budi (~ ) itd. Istovetnu postpozitivnu deiksu nalazimo ne samo u zamenicama nego i u prilozima (tu, tuj, tude, tuna, tuka, tukaj), odakle je po svoj prilici i dolo u glagolsku kategoriju. Isti velarni gutural kao u protoslov. buk i lid. , nalazimo i u Hesihijevim glosama '''' (= crvenka, jer je u tunine sirovo meso crvene boje), i , '' '' (v. ranije - ). Monoftongizacija kod ovih glosa nasuprot diftonkom , ima svoju paralelu u dubletama . Drukiji je tip monoftongizacije u imenu i u apelativu ( buktinja) = (od starijeg (). Ova poslednja Hesihijeva glosa jo jednom potvruje da je dogrko blistav, crven dobro dokumentovano i u vulgarnom reniku a ne samo kao kultski i tehniki termin. Geografska i hronoloka raznolikost pojedinih lanova ove aloglotske leksike grupe objanjava u dovoljnoj meri njenu bogatu semantiku evoluciju. Za sluajeve kao i s pravom. istie P. Chantraine neizvesno poreklo odnosno nepoznatu leksiku pripadnost. Akcenatska razlika izmeu i - potpuno se podudara sa sinonimnim izrazom i . Zbog znaenja tih rei vrlo je verovatna veza sa (Hes.). Imajui u vidu ranije pretresene tuice , i mulier stupida, koje smo pridruilii aloglotskoj leksikoj grupi , , varijante i moemo objasniti na isti nain kao i , nem. Kabeljau i hol. bakeljauw odnosno kao nae magazin i gamazin, mogila i gomila (up. copou <= beaucoup, M. Grammont Traite de phonetique 348). Stoga se dublete i kao i njihove varijante , mogu na osnovu dogrke fonetike kao tuice aloglotskog porekla identifikovati sa tj. i pretstavljaju stariji oblik sa diftongom , koji pokazuje prelaz b/m. Ovakva monoftongizacija aloglotskog diftonga javlja se, kako smo ve videli, u tuicama nasuprot diftonkom obliku . Uzgred dodajemo da tradicionalno shvatanje o semitskom poreklu ove aloglotske leksike grupe koje ponavlja P. Chantraine (Formation 352) ne moe se vie smatrati pouzdanim danas kad na klasinom zemljitu imamo dovoljan broj tuica iz govora nekentumskih Indoevropljana. To naroito vai za derivate , budui da upravo u tim govorima nalazimo proirenje sa sufiksalnim elementom -auro, koga nema u tobonjem semitskom originalu. Tako je tuica u pogledu oba elementa, radikalnog () i sufiksalnog, po svoj prilici uzeta iz govora zateenih Indoevropljana koje zovemo Pelastima. Isti sufiksalni elemenat nalazimo u sinonimima . Ali druga paralela za dublete ukazuje reito na dogrko poreklo, jer pripada kultskom reniku ' (up. trako boanstvo ). Ova etimoloka digresija moe se pravdati time to je protoindoevr. bhukos blistav moralo biti prikazano u punoj svojoj leksikoj razganatosti. Na taj se nain izneseno tumaenje protoslov. fitonima, obezbeuje u dovoljnoj meri, pa je time iznesena etimologija pomou idioglotskih sredstava u mnogo veem stupnju verovatnija od tradicionalnog shvatanja leksike grupe buk, buky, bukvy. Ujedno je prilino odreen i zakljuak koji izlazi iz takve identifikacije pomenutih rei, jer se nae tumaenje samog fitonima ne temelji na etimolokim kombinacijama. Doklasina leksika grupa sa svim svojim lanovima dovoljno je reit dokaz da se pri odreivanju protoslovenske domovine ne moemo vie drati crvene bukve. Slovenska su se naselja prema tome nalazila odnosno mogla nalaziti i s june strane te linije, za koju se ve zna da se stalno pomera dalje prema severoistoku. Ovo pomeranje u vezi je sa povlaenjem poslednjeg ledenog pojasa, koji je po miljenju strunjaka dopirao po prilici do 45 severne irine i to bi odgovaralo liniji koju ima Sava sa donjim tokom Dunava. Taj ledeni pojas bio je tako moan da je ostavio vidne tragove gleera na svim viim balkanskim planinama pa i na samom Olimpu. Shvatanje Hirta, Kretschmera i ostalih nordista o protoindoevropskoj, pa prema tome i protoslovenskoj postojbini u onim evropskim oblastima koje lee severnije od 55o severne irine teko je prihvatljivo sa gledita Milankovieve matematike klimatologije. Linija bukve poinje danas od Kalinjingrada a to je na 55 paraleli. Ali pre 50 vekova kada se poela rasturati protoindoevropska zajednica ta je linija bukve morala biti znatno vie na jugu. Ako se rauna sa makar osrednjim klimatskim optimumom, protoindoevropska naselja teko da su pre 50 vekova dopirala dalje na sever od te linije. Sam Kalinjingrad, koji je danas najsevernija taka za crvenu bukvu, pre 50 vekova nije 15

mogao biti mnogo daleko od ledenog pojasa, a da i ne govorimo o oblasta koja lei jo vie na severu i u koju Protoslovene alju ahmatov i Rozwadowski. Pitanje je sasvim umesno da li je u to doba bilo protoindoevropskih, pa prema tome i protoslovenskih naselja, severno od Sudeta i Karpata. O dokaznoj moi ihtionima jegulje koju istie Hirt i lososa koji istie Pokorny, bilo je govora u mojoj raspravi ''Grci i Pelasti''. U prilog naeg shvatanja o junijem poloaju protoslovenske domovine govori i oronim ' odnosno ' koja se prvi put javlja kod pesnika Alkmana iz lidijanskog Sardisa. Varijante tog geografskog naziva koji povezujemo sa naim chribu, otkrivaju njegovo negrko poreklo. Kako je dosadanjim istraivaima, starijim i novijim, meu kojima su B. Hrozny (Die lteste Geschichte Vorderasiens 58, 154) i J. Oliver Thomson (History of ancient geography 21-2, 61-2), izmakao iz vida sav dokazni materijal, bie na drugom mestu govora o ovim legendarnim planinama punim zlata. Tradicija o njjma odrala se sve do u novi vek, kada je balkanski planinski masiv smatran kao catena mundi izmeu Ponta i Jadrana. Upravo u tom balkansko-podunavskom prostoru konstatovali su dendrolozi rasprostranjenost posebnog varijeteta crvene bukve sa crvenim srcem. Ako se ima na umu da se u Baltiku i u severnoj Nemakoj javljaju grab i bukva tek poetkom neolitskog perioda, onda je prenoenje dananje botaniko-geografske oblasti i njenih severnih granica u taj period potpuno neosnovano. Grab se dodue javlja i neto severnije od bukve i to ne samo na severozapadu nego i na jugoistoku. Ima nekoliko decenija kako se prati pomeranje crvene bukve prema severu. Po starijim zapaanjima krajnja Junoistona taka bukvine linije bila je negde oko Varne, sada je oko Odese. Geografi i klimatolozi raunaju kao sa pouzdanom injenicom da su se baltike oblasti u vezi sa povlaenjem ledenog pojasa prema severu mogle koriistiti za trajnija naselja tek pre nekih 7000 do 8000 godina. Ali se crvena bukva u veem obimu mogla odrati u tim krajevima najranije poetkom III milenija. Ove injenice svakako nisu povoljne za pristalice nordizma. Ovom prilikom ostavljamo nastranu dosad nereeno pitanje postanka opte indoevropske jezike zajednice odnosno protoindoevropskog jezikog tipa. lajherijanska dogma o nekom prajeziku i pranarodu postaje sve manje ubedljiva, a sve se vie javljaju pristalice postupne indoevropeizacije. Meutim ni ova hipoteza ne moe se smatrati definitivnom, a jo manje jedinospasavajuom. Fonolog i kavkazolog N. Trubeckoj zastupao je gledite o poligenezi indoevropskog jezikog tipa. Tako sad mogu indoevropski komparatisti da biraju izmeu tri uenja, Schleicherove pravoliniske Stammbaumtheorie, Schmidtove talasaste Wellentheorie i Trubeckove poligeneze. Za stadijalnu teoriju jafetidologa N. J. Marra moglo bi se rei da se donekle dodiruje sa Schmidtovom, a jo vie sa Trombettijevom. Unita di linguiagio i sa tipolokom N. Trubeckog. Jasno je da se rekonstrukcija protoindoevropskog prajezika ima da objasni sa svim tim uenjima. Dobro je stoga potsetiti na klasinu studiju H. Schuhardta o italijanskim dijalektima, koji u celoj Italiji, iako je u lingvistikom pogledu izuzetno povoljna geografska celina, nigde nije mogao nai dokaza za postojanje nekog opteg praitalijanskog jezika, iako raspolaemo dokumentovanom istorijom latinskog i vulgarno-latinskog jezika. ta da se tek kae o protoindoevropskoj eposi koja treba da je postojala pre 50 vekova i za koju nemamo pre lujskog i hetitskog nikakvih dokumenata. Nastranu to se ti najstariji dokumenti javljaju neobino daleko od pretpostavljene protoindoevropske postojbine na obalama Baltika. Razume se da je u vezi sa svim reenim preterano visoka hronologija koju daju arheolozi nordisti i tu e se morati ii na nie i na skromnije brojke kao to se to ve ini u protoistoriji starog Anadola, od kojeg na kraju krajeva i zavisi sva evropska hronologija, naroito ona u oblasti arheologije. Moda e najnoviji fiziki metod odreivanja starosti pojedinih iskopina pomou ultrazvuka i u tom pogledu dati preciznije podatke. Ali i bez obzira na te eventualne korekture linija crvene bukve ne moe se vie smatrati pouzdanim. svedokom niti u korist Hirta i Kretschmera niti u korist Schradera i Nehringa. Za juniji poloaj protoslovensikih naselja govore najzad osim fitonima buk, i druge injenice, koje potvruju protoslovenske veze sa balkanskoanadolskom civilizacijom u doklasino doba. Nepostojanje takvih veza sa finsko-ugarskim kulturnim pojasom isto je tako reit dokaz za juniju lokalizaciju protoslovenskih naselja. Dodatak. Posle izvrene prve korekture dolo mi je u ruke voluminozno delo Ziemie polskie w staroytnoci. Ludy i kultury najdawniejsze. Str. XXIV + 834 vel. osmine. Poznan 1951. Delo je objavilo Poznanskie towarzystwo przyjaciol nauk wydzial historii i nauk spolecznych). Pisac Kazimierz Tymieniecki kazuje u predgovoru da je ovo prvi svezak Poljske istoirije, izraene u est svezaka. Na kraju dela (str. 738894) dat je opiran francuski resume pod naslovom Les origines de l'ancienne Pologne. I Les 16

peuples et les civilisations de l'antiquite. Opirnom sadraju (na 22 str.) odgovara opirniji registar (30 str.), posle kojeg je 18 geografskih karata. U vezi sa naim radom treba istai ove pieve teze: U paleolitskoj Evropi periglacijalni pojas dopire sve do donjeg toka Dunava, ali sve do u neolitsku epohu prelazi tu granicu prema jugu pojas tajge podesan samo za lovce i nomade; protoslovenska naselja zahvataju prostor izmeu Odre i Srednjeg Dnjepra; pod kraj Haltadske periode (7/6 v.) slovenska plemena kolonizuju sa severa eko-slovaku oblast, ali jos ranije, u neolitsko doba, dolaze pod uticaj Sredozemlja i postaju zemljoradnici posretstvom ligursko-venetskih kolonista; raseljavanje indo-evropskih plemena, ijim se pretcima smatraju ligurska plemena, zapoelo je pod kraj neolitske epohe t.j. sredinom drugog milenija. Kako se vidi, pisac uglavnom podrava gledite poljskih strunjaka, dopunjujui ga novim detaljima. Protoslovenska naselja nalazila su se prema tome juno od linije bukve. Nosioci luike civilizacije bila su zapadna protoslovenska plemena, meu koja treba ubrajati i Marbodove Lugijce kod Strabona i Tacita. SUMMARIUM Nomen fagi silvaticae summi est momenti in sedibus protoindo-europaeis necnon protoslavicis investigandis. Qua de causa slav. buk et buky non ad Gothonum dialectos referuntur, sed cum lyd. ruber, delicatus, comparatur, quia idem valent atque . Unde phytonymi protoslavici onomiasiologiam ad medullae fagi silvaticae colorem rubrum (cf. germ. Rotbuche) pertinere colligitur. Quantum ad heteroclisin spectat, stirpes slavicae buk et buky inprimis cum lat. fagus et fagutalis conferuntur. Termini igitur habitaculorum protoslavicorum meridionales cum terminis fagi silvaticae septentrionalibus non exaequantur. SADRAJ Ime crvene bukve od presudne je vanosti pri ispitivanju proto-indoevropskih i protoslovenskih naselja. Stoga se slov. buk i buky ne smatraju pozajmicom iz gotskog, nego se porede sa lidijanskom glosom , crven, fin, jer su isto to i enska obua crvene boje. Odatle se zakljuuje da je onomasiologija ovog slovenskog fitonima odreena crvenim srcem bukvina debla. to se tie heteroklizije (osn. na -o i -na -u) istu pojavu nalazimo i u latinskom fitonimu fagus, odnosno u njegovim derivatima fagutus fagutalis. kao i u fitonimima pinus i quercus. Prema tome juna granica protoslovenskih naselja ne mora se vezati za severnu granicu crvene bukve.

17