ДОПРИНОС СТАРЦА ЈОСИФА ИСИХАСТА ПРАВОСЛАВНОМ

МОНАШТВУ

Монаштво није измишљотина појединих људи, нити је уопште људски

проналазак. Монаштво је начин живота, коме је циљ достизање јеванђелског
савршенства. Ако хоћеш савршен да будеш... хајде за мном1, постиче Христос. Али не
могу сви да следе Христа и да живе као што је Он живео на земљи: Не могу сви
примити ту реч до они којима је дано2.

Христос је живот на земљи проводио као монах. Повлачио се у пустињу, молио

се, бдео, сиротовао, чувао девственост, био је послушан и својим наводним
родитељима3, али и свом небеском Оцу4. Премда није морао да живи „у послушности и
покајању“, јер је био равночастан и сапрестон Оцу, ипак је то чинио да би нама постао
пример.

Монашки завети којима се и данас монаси заветују на монашком постригу,

углавном се односе на послушност, девственост и сиротовање. А за пример и образац
ових врлина имају самога Христа.

Одричући се света, монах не одлази из њега због тога што мрзи свет, него зато
што је Светим Духом привучен ради пунијег општења и сједињења с Њим. Свети
Григорије Палама ће рећи да зарад тог сједињења „тај љубавник преиспуњен жудњом
за божанским сједињењем“, то јест монах, напушта живот препун обавеза и
одговорности с једне и греха са друге стране и бира монашку заједницу 5. Монах се
труди да одбаци световни начин размишљања, јер, како каже апостол Јован, ако неко
љуби свет, љубави Очеве нема у њему 6. Монах није неко ко је мимо света, некакав
изопштеник који избегава општење с другима. Напротив! Можемо рећи да је истински
монах спремнији на општење од оних који живе у друштвеној заједници, јер општи
непосредно са Богом. Кроз љубав у Христу и молитву монах саучествује у страдањима
и невољама у свету и усрдно моли Бога да излије своју милост на све људе на земљи.

Погледајмо, међутим, како на монаштво гледају неки свети Оци наше Цркве.
Василије Велики вели да монах сведочи веру кроз подвизавање и сврставање у војску
Христову7. Свети Григорије Богослов наглашава да је монах онај ко живи сам, са Богом
јединим8. Свети Јован Златоусти указује на то да је монаштво истинско мудрољубље, а

Беседа одржана у недељу 21. октобра 2001. године у Народном позоришту у Никозији на Кипру
поводом обележвања осамтогодишњице кипарском манастира Махера (посвећеног Пресветој
Богородици, слава му је Ваведење Пресвете Богородице – прим. прев.).
1
Мт. 19, 21.
2
Мт. 19, 11.
3
Беше им послушан. Лк. 2, 51.
4
Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла – Јн. 6, 38.
5
Види спис Григорија Паламе О онима који се посвећују светом безмолвију 1, 3, 46, из вишетомног
издања „Сабрани списи“ Григорија Паламе, приређивач П. Христу, I том, Солун 1962, стр. 457.
6
1. Јн. 2, 15.
7
Подвижничке смернице, PG 31, 624BC.
8
Песме о моралном живљењу 34, PG 37, 958A.
да монаси подражавају апостоле и бестелесне силе9. Треба да нагласимо да су света Три
Јерарха наше Цркве, и поред свог деловања у друштвеној заједници, себе видели
првенствено као монахе, а из свих наведених дефиниција јасно је колику су тежину и
важност свети Оци придавали монаштву. Свети Јован Златоусти се штавише
запрепашћује и згражава када сазнаје да има људи који осуђују монаштво, поготово ако
они потичу из редова верујућих10.

Свети Исак Сирин наглашава да је монах онај ко је непрестано задивљен пред

11
Богом . Свети Јован Лествичник каже да „монах припада анђелском чину и [води]
анђелски живот, који се остварује у вештаственом и прљавом телу.“12. Стога је се
монашка заједница још назива и анђелском и, по речима светог Исака Сирина,
представља „понос Цркве Христове“13. Блажени старац Јосиф Исихаст је наглашавао да
је истински монах производ Светога Духа14.

Општежитељно монаштво се суштински остваривало још у апостолска времена,

у заједницама првих хришћана: имаху све заједничко и свакога дана су истрајно и
једнодушно15 служили службе у храму.

Отшелнички и пустињачки живот били су познати још у Старом Завету.

Подвижници и пустињаци су били пророк Илија и свети Јован Претеча, а сигурно су се
тако и многи други подвизавали у првим вековима хришћанства. Историјски је
посведочено отшелништво преподобног Павла Тивејског из 3. века по Христу.
Општежитељно монаштво је, међутим, историјски засновано по завршетку прогона
хришћана прво у Египту са Пахомијем Великим, који је први општежитељни манастир
основао на пустом острву Тавени на реци Нил у Тиваидској области, а потом и у
Палестини са светим Савом Освештеним и преподобним Теодосијем Великим,
устројитељем општежитељне монашке заједнице. Потом се оно проширило и засновало
и на малоазијском Олимпу и у Константинопољу са настанком Студитског манастира.

Општежитељни начин живота се на пресвети Атос преточио из Студитског

манастира. То, међутим, не значи да пре тога на Атосу није било монаштва, будући да
је свети Атанасије Светогорац, када је на дошао на свету Атонску Гору, онде срео
многе отшелнике и пустињске подвижнике, а светогорски Протат је већ тада био
установљен.

Светородни Атос је током свог више од хиљаду година дугог историјског

живота изнедрио премноге преподобне и светачке фигуре. У овој беседи, међутим,
задржаћемо се на блаженом старцу Јосифу Исихасту, који је готово четрдесет година
живео на Светој Гори, а управо је он сведочанство да Атос не престаје да врши своје

9
Види Беседу на Јеванђеље по Матеју 8, PG 57, 88-90.
10
Види Беседу против оних који нападају монашки живот 8, PG 57, 88-90.
11
Види Подвижниче поуке (Ta. eu`reqe,nta avskhtika,) Исака Сирина, Поука 17, у грчком извору стр. 61.
12
Види Лествица, поука I, у грчком издању стр. 39.
13
Поука 10, у грчком извору стр. 43.
14
Старац Јосиф, Откривање монашког опита (+Ekfrasij monacikh/j evmpeiri,aj), Писмо 48, издање
манастира Филотеј 62003, стр. 279.
15
Дап. 2, 44, 46.
дело, то јест да рађа светитеље. Ти светитељи су захваљући свом светлом животу и
облагодаћенм поукама понос и дика Цркве Христове.

Старац Јосиф се 1898. год. родио у селу Левки на острву Парос. Од „мајчине
утробе“ био је предодређен да следи Христа и постане Његов сатрудник на спасењу
људи. Његова мајка је, чим га је родила, имала виђење у коме један анђео односи њену
тек рођену бебу. Када се томе успротивила, анђео јој је показао бележницу у којој је
била написана заповест да дете мора по сваку цену узети16.

Када је имао око 23 године, у виђењу је видео да га је позвао Цар небески да

служи на Његовом царском двору. То га је натерало да непрестано размишља о вечном
Царству Божијем и да се подвргне свим облицима подвизавања и телесног трпљења на
брду Пендели и осталим брдима око Атине, у којој је тада живео. Тако се, после неког
времена проведеног у таквим искушавањима, одриче света и долази на Свету Гору,
жудећи да живи подвижничким животом.

Био је човек изванредне телесне снаге и мужевности и изузетно чврсте воље:

постао је човек молитве. Пресвета Богородица му је подарила благодатни дар
непрекидне умне молитве још док је био искушеник. Подвизавао се у најстрожем
посту, бдењу и и молитви. Током велике Четрдесетнице узимао је храну једном дневно,
а обед му се састојао од 75 грама брашна које би скувао у мало воде са нешто соли.
Осталих дана током године једна мала конзерва била му је дневна мера за количину
хране. У првих осам година свог подвизавања није спавао на лежају: на кратко би само
одремао на дрвеној клупи. Целога живота је бдео све до свитања. Поред осталих
духовних обавеза, свакодневно је више од шест сати умно изговарао молитву, а да му
се ум не расејава. Најважније му је било трезвење, сабирање ума. То умно делање га је
водило ка самопрекоревању и самопознању, до горљиве молитве покајања и честог
отимања ума (иступљења [екстазе]) у созерцању нетварне Божанске светлости.

Блажени старац је био неписмен и необразован по свету, али је Богом био

поучен, па је постао мудар по Богу. Окусио је божанску благодат, њену прву посету,
њено повлачење (стање које блаженопочивши старац Софроније дефинише као стање
напуштености од Бога), али и њен повратак у сталном чулима доступном присуству,
када је доспео до највишег духовног узраста.

Много пута је био удостојен да види анђеле. Једном га је анђео причестио Телом
и Крвљу Христовом, а то се ретко налази у житијима светих 17. А другом приликом, на
празник Богојављања, пред њим су се јавила три анђела: кадили су га, благосиљали и
при томе појали „Сви ви, који сте се крстили у Христа, у Христа сте се обукли,
алилуија“18.

Имао је и оно што је касније старац Пајсије умео да назове „духовном

телевизијом“, то јест благодатне дарове расуђивања и прозорљивости, премда је он сам
16
Види књигу старца Јосифа Ватопедског Старац Јосиф Исихаст, у издању манастира Ватопед 62004,
стр. 37-38. Подробније о животу блаженог старца види стр. 37-162.
17
Види књигу старца Јосифа Ватопедског Старац Јосиф Исихаст, стр. 106-107.
18
На истом месту стр. 54-55.
већи значај придавао оном духовном расуђивању које је описивао као „со“ монашког
живота. Како нам и сада казује његов биограф, старац Јосиф Ватопедски (који је имао
тај благослов да буде његов послушник), када би се он (тј. старац Јосиф Ватопедски),
зарад потреба обитељи, неко време налазио негде далеко и када би га они који би тада
били око њега жалостили, блажени старац му је небројено пута писао писма у којима
би му је објашњавао шта му се и зашто догађа и како да се заштити од таквих
искушења. Знао је, а да му нико ништа не каже, какво је духовно стање другог човека.
Много пута је тако расудио јеретике међу онима који би га посетили, а да са њима ни
реч није прозборио.

Када је једном наш старац Јосиф Ватопедски инсистирао да сазна на који начин
блажени старац долази до „обавештења“ о догађајима који су се догодили на другом
месту и у друго време, старац му је исприповедио ову причу: „Једном сам преклонивши
колена био овде на прозору и изговарао молитву. Док сам тако сабирао ум у молитви,
одједном ме осени божанска светлост и мој ум поче да се шири толико да је све око
мене било обасјано светлошћу, па сам могао да видим целу једну страну нашег
пребивалишта, од Катунакије, све до манастира доле, све до Дафни. Видео сам тада
како према нама, стазом од скита Светог Павла, долази отац Атанасије (његов брат по
телу), са великом торбом на леђима, па сам га пратио све док није дошао овамо.
Посматрао сам га при свим његовим покретима: како седа да се одмори, или спушта
терет с леђа, како застаје да пије воде на извору Свете Ане код млина, па све док није
стигао до наших врата и узео кључ, отворио их, ушао унутра, дошао до мене и
направио метанију.“19

Горљиво је волео Владичицу нашу Богородицу. Само што би чуо њено име,
одмах би му потекле сузе од божанске чежње и свете богожудње. Непосредно је
општио са њом, познавао је Пресвету Богородицу – како је сам говорио – у обе њене
појавности и материнској и девственичкој.20 Обично би му се после тешких искушења и
периода великих невоља јављала Пресвета Богородица да га утеши. Непрестано му је
говорила: „Нисам ли ти рекла да се поуздаш у мене? Зашто се обесхрабрујеш?“ 21
Једном му се у црквици Часног Претече у пећинама Мале Свете Ане, из олтара, где се
налази икона Пресвете Богородице, јавила Пресвета Богородица жива, у пуном стасу и
у светлости и обратила му се: „Ево, узми Христа“, али старац се беше устезао и није
начинио никакав покрет. Тада је божански Младенац три пута Својом руком помиловао
по челу и глави блаженога старца 22. Након једне велике невоље угледао је у блиставој
божанској светлости распетога Христа који му рече: „Гле, колико сам ја поднео за
тебе.“ И, како о томе сам приповеда, „све моје муке се распршише као дим“23.

Старчева смрт била је смрт истинског преподобника. Више дана пре но што ће
уснути у Христу, старац је примио „обавештење“ од Пресвете Богородице да ће га
узети на свој празник. Када га је, уочи самог празника Успења Пресвете Богородице
19
Види књигу старца Јосифа Ватопедског Старац Јосиф Исихаст, стр. 138-139.
20
Види књигу старца Јосифа Ватопедског Старац Јосиф Исихаст, стр. 156.
21
На истом месту.
22
На истом месту.
23
Старац Јосиф, Писмо 37. наведено у истој књизи, стр. 228.
1959. године, посетио отац г. Сотирије Схинас (познати издавач црквених књига из
Волоса), рече му: „Сутра, Сотирије, одлазим у своју вечну отаџбину. Када сутра чујеш
црквена звона, сетићеш се ових мојих речи.“24 И заиста, пошто је присуствовао бдењу
на сам празник Успења Пресвете Богородице и пошто се причестио Пречистим Тајнама
са речима „То је за попутнину у вечни живот“, неколико сати касније спокојно је
предао душу у руке Онога за Којим је толико чезнуо и Коме је од младости служио.
Имао је само 61 годину, али је од строгог подвизавања, разних неприлика и више
разних болести, које су се пред крај живота умножиле, изгледао као да је у дубокој
старости.

Смрт преподобног старца је, уместо жалост и бола, у његовим послушницима

изазвала осећање васкршње радости. На дан свог упокојења јавио се једној познатој
мати игуманији у Солуну. Она га је у недоумици упитала: „Како си се нашао овде,
старче? Да ниси умро?“ А он јој одговори: „Јесам, па сам свратио да се опростимо“.
Свом ученику, старцу Јефрему Катунакијском (†1988.), који није могао да присуствује
његовим последњим тренуцима, обећао је да ће га после смрти посетити. И заиста, 40
дана по упокојењу, док се старац Јефрем Катунакијски бавио рукодељем, он осети
неизрециви миомир и схвати да га је блажени старац Јосиф посетио „на духовни
начин“25. Старац Јефрем Катунакијски га је много пута видео у виђењима у којима га је
блажени старац упућивао по питању многих духовних тема.

Штавише, када је старац Јефрем оформио монашку обитељ и када се борио са

помислима, да ли је поступио добро, или није, јавио му се старац Јосиф и рекао му:
„Сада, пошто си оформио обитељ, имаћеш већу плату“. Али и вечног помена старцу
Арсенију (†1983.), свом љубљеном светогорском саподвижнику, блажени старац се
јављао веома често и давао му на знање вољу Божију.

Старац Јосиф Исихаст био је монах који је бдео над својом природом и
приморавао је, подвизавао се са великим самоодрицањем и успео је да достигне до
светости. Основом монашког успеха сматрао је строго држање монашког правила (или
типика). Он сам преузео је подвижнички типик (или правило) од исихаста папа-Данила
из безмолвнице Светога Петра Атонског и није допуштао да се ни за ситницу мења. С
тим у вези је говорио: „Постоји непобитни доказ да је живот у складу са правилима
најважнији чинилац духовног напредовања. То је циљ и закона и заповести које су дате
у најстаријој епохи човековог живота, било да су Божије или их је устројио човек. Због
недостатка чврстине карактера, човеку је, након праотачког греха, било је неопходно
установљење закона ради успостављања равнотеже душевних и телесних сила која се
била пореметила.“26

Доследно држање типика за монахе има вероисповедни карактер, па зато и Бог

дарива своју благодат монаху који тако исповеда своју веру. Доследно се држећи
монашкога правила и програма, монак стиче, али и задржава духовне плодове.

24
Види одељак „Уместо уводне речи“ аримандрита Јефрема, у наведеној књизи старца Јосифа, стр. 23.
25
Види књигу старца Јосифа Ватопедског Старац Јосиф Исихаст, стр. 161-162.
26
Види књигу старца Јосифа Ватопедског Старац Јосиф Исихаст, стр. 188-189.
 Његов подвижнички програм је обухватао строги пост – нарочито у првом
периоду његовог подвижничког живота – целоноћно бдење током целе године, што му
је много помагало у подвигу сабирања у себе, то јест светог трезвеноумља. Трезвење,
или другачије речено свето безмолвије (молитвено тиховање), које се суштински
састоји од непрекидног општења са Богом, заснива се на упражњавању умне молитве,
коју је толико волео и неговао блажени старац. Будући да је он сам окусио плодове
умне молитве, који би се могли укратко описати као очишћење од страсти и
непрекидно сједињење са Богом, то јест просветљење божанском благодаћу, подстицао
је и монахе и мирјане да је негују. Када се обраћао само монасима, често је говорио:
„Монах који није научио умну молитву, не зна зашто је постао монах“ 27. Када старац
овде говори о „учењу умне молитве“, он, разуме се, мисли на лично опитно стицање
умне молитве.

Блажени старац је, међутим, неговао и исповеднички начин молитве као начин
личног општења са Христом, пресветом Богородицом, или светитељима. Те његове
молитве, од којих су неке писмено сачуване, откривају огромну дубину његовог
богопознања и самопознања. Ко их прочита може да осети да се оне изливају из
скрушеног срца које гори бескрајном богочежњом и богожудњом и да су израз
просветљеног ума који је духовно познање стекао кроз самопрекоревање. Дозволите да
цитирамо једну од тих молитви: „Владико најмилији, Господе наш Исусе Христе,
ниспошљи своју свету Благодат и одреши ме из окова греха! Просветли таму моје душе
да бих схватио Твоју безмерну милост и да бих Те узљубио и достојно заблагодарио
Теби, свом најмилијем Спаситељу Богу, достојном сваке љубави и благодарности. Да!
Добри мој Доброчинитељу и свемилосрдни Господе, не одузимај од нас своју
пребогату милост, већ буди милостив према свом створењу. Знам, Господе тежину
својих прегрешења, али сам видео и Твоју незамисливу милост! Видим колика је тама
моје равнодушне душе, али, ишчекујући са добрим надама, верујем у Твоје божанско
просветљење и избављење из мојих злих, срамних и погубних страсти, благодарећи
заступништву Твоје премиле матере, Владичице наше Богородице и приснодјеве
Марије и свих светих. Амин.“28

За блаженог старца живот у врлини је представљао природно стање. Све врлине

и благодатни дарови неодвојиво су се сјединили и истински остварили у његовој
личности. Изнадприродна чистота, смирење и послушност по угледу на Господа,
ћутање тешко схватљиво разуму, сузе које без престанка теку, радостотворна жалост,
крајња безазленост, бескрајна трпељивост, непрекидна молитва, као и чиста,
непристрасна и искрена љубав чинили су нераскидиве карике ланца његових врлина у
Христу. Особито је, међутим, придавао важност расуђивању, о коме је говорио са
великим дивљењем. Описивао га је као најбоље средство за непрестану борбу у
невидљивом рату, особито за монахе. „Соли, децо, треба соли“, говорио је, а тиме је
хтео да каже да је неопходно расуђивање.29
27
Старац Јосиф, Откривање монашког опита (+Ekfrasij monacikh/j evmpeiri,aj), Писмо 72, издање
манастира Филотеј 62003, стр. 363.
28
Старац Јосиф, „Десетогласна труба“, у књизи старца Јосифа Ватопедског Старац Јосиф Исихаст, стр.
259.
29
Види књигу старца Јосифа Ватопедског Старац Јосиф Исихаст, стр. 225.
 Будући да је он сам стекао врхунац свих врлина, љубав, препоручивао ју је као
средство у подвизавању за одбацивање страсти, али и као циљ и плод сваког
подвижничког труда. Говорио је: „Ништа друго не може толико да помогне и ублажи
гнев и остале страсти, као љубав према Богу и сваком ближњем. Уз помоћ љубави
лакше побеђујеш него борећи се другачије.“ 30 „Љубављу према Христу и Богородици,
лакше задобијаш трезвење и созерцање, него када се бориш другачије. И свако друго
борење је добро, када се примењује ваљано, али љубав је изнад свега.“ 31 „Уз помоћ
љубави и простодушности, без много промишљања, брже ћеш упловити у небеску
луку.“32

Старац је правио разлику између опита љубави као стања које нам дарива
благодат Божија и љубави као Божије заповести, као својства подвижничког живота.
Ако чинимо човекољубива дела, не значи да смо достигли до љубави у Христу, до
љубави Божије која се излила у срца наша Духом Светим33. Писао је да „је једно
заповест љубави, која се испуњава добрим делима и из братољубља, а друго је дејство
(енергија) божанске љубави. Оно прво могу сви да испуне, само ако хоће, а ово друго
никако не могу, јер до тога не долазимо ни својим делима, нити сопственом вољом,
онако како хоћемо и када хоћемо, то јест никако не зависи од тога шта хоћемо и шта
чинимо него нам остаје само искрено и чисто хтење по произвољењу и усрдно мољење
од Самога Господа, јер једино од Његовог суда зависи да ли ће нам дати или од нас
примити оно што нам је дао.“34

Блажени старац је веру увек стављао испред разума. Имао је савршено поверење
у промисао Божији, чак и када је било у питању нешто ситно и безначајно. Увек је
наглашавао: „Где је Бог“, „Бог увек помаже, Његова помоћ увек стиже на време, али је
неопходно бити трпељив“.35 Трпљење у невољама сматрао је основним предусловом за
посету благодати Божије. Говорио је: „на крају исцрпљујућег трпљења јављање
благодати је готово чулно.“ Није придавао важност ни пријатним ни жалосним
догађајима у овоме животу, није их сматрао стварним догађајима; све је посматрао кроз
призму вечности. Могао би и он, заједно са светим Григоријем Богословом, да устврди:
„не треба сматрати истином ни весеље ни жалост, већ треба живети на другом месту и
онамо упирати поглед и бити свестан тога да је злоба једина жалост, а врлина и
блискост с Богом једина сладост.“36

Старац Јосиф Исихаст је, кроз своје искуствено и изнадприродно

проживљавање, постао савршени учитељ науке над наукама и уметности над
уметностима, то јест савршени учитељ монашког живота и подвига. Његово пастирско
старање имало је христоцентричан карактер. Његове поуке биле су усредсређене на то
да његов слушалац (углавном монах) разуме шта је ширина и дужина, и дубина и
30
Старац Јосиф, Писмо 8. на истом месту, стр. 71.
31
Старац Јосиф, Писмо 34. на истом месту, стр. 202.
32
Старац Јосиф, Писмо 72. на истом месту, стр. 364.
33
Рим. 5, 5.
34
Старац Јосиф, „Десетогласна труба“, у књизи старца Јосифа Ватопедског Старац Јосиф Исихаст, стр.
324.
35
Старац Јосиф, Писмо 40. на истом месту, стр. 246.
36
Свети Григорије Богослов, Писмо 165, PG 37, 276AB.
висина37 живота у Христу и да осети жудњу за савршенством живота у Светоме Духу.
Али и целокупан његов напор, његово свесрдно и трудољубиво борење кроз молитву,
све је то била мистагогија истинскога живота. Циљ му је био да ученику пренесе Тајну
истинскога живота и да га у њу уведе.

Глас о блаженом старцу као искусном и делатном духовном руководитељу навео

је многе светогорске монахе и мирјане да га посећују и од њега траже савете. О тој
својој делатности је писао: „Долазе из разних светогорских манастира и скитова и ми
им, благодаћу Божијом, говоримо оно чиме нас Господ надахњује.“38 „Ове године су
дошли из Немачке само да науче нешто о умној молитви; из Америке ми пишу са
толико добре воље и одушевљења.“39

Старац Јосиф је живео у периоду када је светогорско и православно монаштво

уопште било у опадању. У 19. веку су се одиграли значајни догађаји којима је био циљ
позападњавање Грчке и романизовање православља. Протестантски утицаји којима је
била изложена наша Црква током 19. века погубно су се одразили на монаштво.
Адамантије Кораис (1748-1833), носилац европског теистичког просветитељства, 1831.
год. издаје свој „Свештенички приручник“ у коме укратко излаже своју еклисијастичку
идеологију. Залаже се за монаштво које произлази из умеренијих кругова, то јест
јеретичких. Спасавање Грчке повезује са антимонашком пропагандом.

Монаси (по Кораисовом мишљењу) само злоупотребљавају нацију на разним

нивоима. На нивоу богожења доприносе његовом кривотворењу и отуђењу, чинећи га
одбојним и заморним. У друштвеном смислу се појављују као букачи и произвођачи
немира. Еклисиолошки гледано доприносе отуђењу религије, претварајући је у
„монашку религију“. Што се тиче националног интереса, Кораис тврди да су дуге
молитве, постове, велики број цркава и многобројне манастире основали Турци. 40
Носилац и заступник Кораисових идеја на местима где је недостајало одлучности,
постао је архимандрит Теоклит Фармакидис, секретар архијерејског Синода. Монах је,
дакле, стао на чело борбе против монаштва!

Као активни члан седмочлане комисије, Фармакидис саставља „Извештај“ те

комисије о црквеним питањима, где, по писању угледног богослова 19. века,
протопрезвитера Константина Икономоса, стоји и ово: „монаси су постали последње
жртве Цркве“. Тај „Извештај“ ће материјализовати Намесништво, премда су многи
параграфи тог „Извештаја“ поништавали православни канонски поредак, утврђен на
Васељенским Саборима. Константин Икономос, као заступник црквеног Предања и
потомак Кољивара, овако описује одлуке везане за ово питање: Хитно преображавање
свих манастира у општeжитељне описује „као први и најделотворнији начин да се
манастири распусте“. Забрану опстанка општежитељног манстира са мање од 30
монаха описује као „други начин да се униште манастири“. И напослетку, избацивање

37
Еф. 3, 18.
38
Старац Јосиф, Писмо 18. на истом месту, стр. 124.
39
Старац Јосиф, Писмо 2. на истом месту, стр. 42.
40
Протопрезвитер Георгије Металинос, VEllhnismo,j mete,wroj (Неодлучно Јелинство), Атина 1992. стр.
92.
монаха млађих од 30 година он описује као „трећи, најдрскији начин за искорењивање
монашке заједнице“41.

Последица свега тога било је ограничење и отуђење грчког православног

монаштва. У Грчкој је било затворено 400 манастира. Упоредо са тим, премда се број
монаха на Светој Гори у првим деценијама 19. века био попео до 6 000 (Ф. Пукeвил
[François Pouqueville] износи број од 10 000), у последњим деценијама 19. века број
монаха није прелазио 700. Када је дошао на Атос да се замонаши, Старац Јосиф је,
дакле, добио у наслеђе антимонашки дух теолога и политичара који су у то време
нагињали протестантизму, а сâмо православно монаштво - које је иначе увек имало
исихастичку димензију – затекао је у стању пропадања. Било је, разуме се, и изузетака,
али су се они могли избројати на прсте. У једном виђењу, које је имао тада млади
монах Јосиф, када су га анђели одвели да се бори у првом бојном реду прса у прса
против демона, са њим су били још један или двојица монаха.42

Преподобни старац је својим опитним начином живота поновo увео исихастичко

учење светог Григорија Паламе у савремено не само светогорско, него православно
монаштво уопште. Његово учење се може поредити са учењем отаца трезвеноумног
богословља из Добротољубља, као што су преподобни Калист и Игњатије Ксантопули,
Исихије, Теолипт Филаделфијски, Никифор Монах, Григорије Синаит, Јован
Карпатски, Марко Подвижник, Петар Дамаскин, Максим Исповедник и Симеон Нови
Богослов, али и учењу светог Исака Сирина, чија је дела је сматрао изузетно
драгоценим.43 Појава старца Јосифа, као истинског заговорника трезвеномумног
светоотачког предања, произвела је читаву реку оних који су поново почели да
приступају монаштву са жељом да избегну овај „зазорни живот“ и да следе
„јединствени монашки начин живота [неупоредиву монашку заједницу]“44, а међу њима
су многи значајни савремени светогорски монаси.

Негдашњи игуман манастира Симонапетра, старац Емилијан, који је топло

пригрлио учење старца Јосифа Исихаста и пренео га својим многобројним духовним
чедима, пише: „Преблажени старац Јосиф Исихаст је понос новије светогорске
историје, јер је у сушним временима обновио вековно исихастичко и молитвено
искуство на Атосу и кроз трудољубиво и непрекидно подвизавање и духовно
руковођење и поучавање своје духовне деце припремио ново покољење монаха у
којима је непресушно и непрекидно текла Исусова молитва, покољење чија је духовна
светлост ширила своје зраке далеко ван граница Грчке.“45

41
Види на цитираном месту, стр. 103, белешка бр. 47.
42
Старац Јосиф, Писмо 37. на истом месту, стр. 222.
43
Старац Јосиф Ватопедски, Старац Јосиф Исихаст и светоотачко предање, издање манастира
Ватопед, 22004.
44
Види: Свети Григорије Палама: ~Upe.r tw/n i`erw/j h`sucazo,ntwn (О онима који живе у светом
молитвеном тиховању) 1, 3, 46, у делу Списи св. Григорија Паламе, приредио П. Христос, I том, Солун
1962, стр. 457.
45
Архимандрит Емилијан, „Предговор 4. издању“ књиге старца Јосифа Ватопедског Старац Јосиф
Исихаст, у издању манастира Ватопед 62004, стр. 15.
 Док је боравио у пећинама скита Мала Света Ана, посетио га је господин Јоанис
Бициос из Уранопоља, а у то време је старац већ имао своја три послушника, старца
Јосифа Ватопедског, старца Јефрема, негдашњег игумана манастира Филотеј и вечнога
помена старца Харалампија, негдашњег игумана манастира Дионисијат. Господин
Бицијас је упитао старца да ли су они, та три млада монаха, из његове монашке
обитељи, а старац Јосиф му на то дао пророчки одговор: „Видиш ли, Јани, ове младе
монахе? Они ће монасима напунити Свету Гору.“ Тако је заиста и било, јер се данас
сматра да је блажени старац Јосиф Исихаст духовни отац шест великих светогорских
манастира и још многих других у Грчкој и изван ње. Игумани светогорских манастира
Ватопед, Дионисијат, Ксиропотам, Каракал, Филотеј и Констамонит духовни су унуци
преподобног старца Јосифа.

Исто тако и у многим келијама-колибама Свете Горе бораве старци који су

непосредно духовно сродни старцу Јосифу, као што је, на пример келија Преподобног
Јефрема Сирина у Катунакији, чији је вечнога помена старац Јефрем Катунакијски,
старац ове обитељи, старца Јосифа сматрао својим правим старцем и „учитељем“.
Упоредо са тим, старчеви духовни унуци су и старци и духовни руководитељи у
многим женским и мушким манастирима широм Грчке.

Високопреосвећени митрополит Лемеса Атанасије – који је духовни потомак

блаженог старца Јосифа – старац је историјског манастира Махера, који ове године
прославља 800. годишњицу свога постојања, затим манастирâ Светог Ираклидија,
Пресвете Богородице Трикукије, као и манастира Свете Тројице у Литродонту.46

У Америци је старац Јефрем, негдашњи игуман манастира Филотеј, један од

послушника блаженог старца Јосифа, основао 16 манастира са манастором Светог
Антонија у Аризони као главним средиштем, које за наше хришћане представља
истинску духовну оазу у Америци.47

Професор Богословског факултета Универзитета у Солуну, Георгије

Мандзаридис, који изузетно цени утицај савременог светогорског монаштва на живот
Цркве, наводи:

„Садашњи напредак светогоррског монаштва превенствено се везује за снажне

харизматске личности, које су упечатљиво зрачиле како духовном, тако и моралном
светлошћу. Те личности, које су живеле, или још увек живе у нашим данима, учиниле
су да се покрену читаве реке људи и приступе монашком животу. Ограничавајући се
само на оне који су већ напустили овај живот, истичемо старца Јосифа Исихаста, коме
се данас приписује духовно очинство над шест од двадесет светогорских манастира,
старца Пајсија, који се такође везује не само за постојање или обнову неколицине
манастира, него је био и духовни руководитељ многих светогорских монаха и
небројених верних хришћана, затим старца Софронија, који је, премда је последње

46
У периоду који је протекао од времена када је одржана ова беседа, па до објављивања ове књиге,
митрополит Лемеса Атанасије постао је духовник још и манастира Часног Претече у Меса Потаму и
манастира Пресвете Богородице Амире (Владичице).
47
До данас су основана још два манастира, па их је сада укупно 18.
деценије живота провео у манастиру Часног Претече у Есексу, који је и основао, ипак
више од две деценије проборавио на Светој Гори и својом књигом Свети Силуан
Атонски, многе младе људе привео монаштву.“48

Рачуна се да из „генеалошке гране“ старца Јосифа Исухаста непосредно потиче

више од 800 монаха и монахиња.49 Будући да је старац Јосиф то унапред знао, није
допустио својим послушницима да након његове смрти живе у заједници, него их је
раздвојио. Знао је да ће они постати игумани и старци великих општежитељних
манастира.

Његова љубав према монаштву се видела и након његове смрти. Све до данас се
јавља младићима који носе његово име и подстиче их да следе монашки пут. Јавља се и
многим монасима и теши их у време невоља. Једном монаху је чак рекао да је трезвење
и духовно делање пут до спасења. Са једним светогорским игуманом дуго времена је
разговарао о духовним темама.

Потресни догађај представља његово јављање једној девојци која је хтела да

постане монахиња и чији родитељи су се томе жестоко противили. Та девојка је
студирала у Солуну и када је за Божић отишла у своју родитељску кућу у Атину, њени
родитељи, који су сазнали да хоће да се замонаши, толико су је истукли да је морала да
буде пребачена у болницу због незаустављивог крварења, сломљених ребара и руке.
Душевно стање младе девојке не може ни да се опише: непрестано је плакала и јецала.
Увече се, међутим, отворише врата на њеној болничкој соби и појави се старац Јосиф:
упита је зашто се толико жалости и рече јој: „Не бој се, стрпи се још мало: Пресвета
Богородица ће те позвати к себи“ и одмах потом нестаде. Догађаји су се одиграли онако
како је старац прорекао.

Преблажени отац Јустин Поповић је говорио да је монаштво суштина

хришћанства и када се обнавља монаштво, онда се обнавља целокупна пуноћа
хришћана. Један врлински монах, по имену Партеније, из Кијева (Украјина), када је
постао великосхимник, затражио је од Пресвете Богородице да му открије смисао
велике схиме. Богородица се јавила и рекла му да је монах молитвеник који се моли за
цео свет.50 И управо у тој молитви за свет лежи принос монаштва целоме свету.

Старац Јосиф је највећи део свог живота посветио молитви за свет. Пошто се
ослободио окова страсти и тако био „чиста срца“, постао је онај сасуд благодати Божије
у коме је непрестано дејствовала молитва за спасење света. Саосећао је са свим људима
и учествовао у општечовечанским патњама и болу и тај бол је својим молитвама
узносио све до престола Божијег, не би ли се сваки напаћени човек избавио патњи.

Савршени монах својевољно преузима на себе општечовечанску одговорност за

све зло што постоји у свету. Самога себе сматра нижим од свих осталих људи и
48
Георгије Мандзаридис, Личност и институције (Pro,swpo kai, qesmoi,), Солун 1997, стр. 178-179.
49
Најновији прорачуни из октобра 2004. године изнети на међуправославном научном конгресу, „Старац
Јосиф Исихаст, Света Гора – Добротољубно искуство“ (Ратни музеј, Атина 22, 23. и 24. октобар 2004.)
доказали су да тај број износи више од 1 000.
50
Види књигу архимандрита Софронија Подвиг и созерцање, Есекс у Енглеској 1996, стр. 97.
целокупне творевине и дубоко осећа да је најгори и најгрешнији. Из те дубине
самопрекора усрдно се моли за милост Божију за сва Божија створења, јер се осећа
одговорним за патње и грешност људскога рода. Овом „Гетсиманијском“ молитвом
монах долази у Христоподобно стање. Као што Христос у себи носи целокупно
човечанство, тако и монах обгрљује цео свет и постаје универзалан [панкозмичан]51, по
угледу на Христову универзалност. Знамо да још и данас има таквих монаха који
несебично троше свој живот у молитви за свет. Колико је њихова молитва у наше време
потребна целом човечанству у овим тешким временима!

„Једном сам га“, како казује животописац блаженога старца, „гледао како се у
себи раздире, па сам га упитао шта му је, а он ми с болом одговори да нека позната
личност тешко трпи и тражи помоћ.“52 Није могао да слуша ништа жалосно о неком
брату а да не заплаче, да се не помоли за њега. Тражио је од Христа да га не пошаље у
рај, ако прво тамо не пошаље и брата, ако не подари Своју утеху и брату. Прожимала га
је љубав и жудња да буде на душевну корист ближњему. Његово је срце од те љубави
постало толико да је у њему било места за сваког човека. Цело његово биће је од
молитве за свет попримило огромну унутрашњу пространост (огроман волумен).
Упркос томе што је био веома строг – могли бисмо рећи немилосрдан – према самоме
себи, према ближњему је показивао велико састрадавање и милосрђе. То је особена
карактеристика истинског православног подвижника.

Љубав према ближњему га је навела да се и после смрти јавља и помаже

вернима. Као пример наводимо случај једне жене са Крита коју су хилијасти својим
јеретичким учењем завели толико да се одрекла православне вере. Једне вечери се у
њеној кући појавио старац и почео је поучавати вери, а потом ју је представио пред
лицем Христовим и она је у Светоме Духу познала истину која се налази у нашој
православној Цркви. Сутрадан је та госпођа у некој књижари видела старчеву
фотографију и дознала да је то био старац Јосиф Исихаст који се упокојио пре извесног
броја година.

Када смо упознали старца Софронија у Есексу и са њим разговарали о старцу

Јосифу Исихасту, гласно је узвикнуо: „Упознао сам га и имао сам осећање као да се
налазим пред неким духовним генералом...“.

Други један светогорски старац нам је испричао како је, када га је упознао,
помислио да се земља потресла, толико је било снажно дејство благослова блаженог
старца.

А како нам је говорио и блажени старац Пајсије, много је туговао што није могао
да испуни своју жељу да упозна старца Јосифа док је још био жив.

51
Многи свети Оци наше Цркве описују се као „универзални“. Види Кондаке светог Јефрема Сирина
(„светило васељене“) и светог Силуана Атонског („неугасиви пламен љубави у молитви за свет“,
„заступник целом људском роду“).
52
Види књигу старца Јосифа Ватопедског Старац Јосиф Исихаст, стр. 137.
 Када је преблажени старац Херувим, ктитор манастира Параклит у Оропу на
Атици, као монах боравио у скиту Света Ана, говорио је да је монашка обитељ старца
Јосифа Исихаста била духовна предстража овога Скита.53

Преблажени отац Јероним са Егине, после сусрета са старцем, гајио је особиту

љубав према њему.

Православно монаштво у својој истинској величини, чак и у ово последње време

у коме живимо, представља путоказ ка Небесима. То што се историјски манастир
Мехера, који срећно прославља 800 година од свог оснивања, поново испунио
монасима и што је последњих деценија духовно узрастао сигурно је дело молитве и то
се свакако збило благодарећи заступништву преподобног старца Јосифа Исихаста.

Зато мислимо да и свети ктитори манастира Махера, Неофит, Игњатије и Нил,

затим преподобни мученици из времена владавине крсташа, Генадије и Герасим, па
национални мученик из времена отоманске власти, Кипријан, као и остатак збора
познатих и непројављених светитеља овога манастира, данас празнују ову годишњицу.
С правом, међутим, заједно са њима овај празник прославља и блажени старац Јосиф
Исихаст, који пред троном Божијим може да се поноси својим духовним „потомством“.

Преподобни старац Јосиф нам je, својим од Бога благословеним начином

живота, оставио пример православне подвижничке чистоте. Много је допринео
светогорском и православном монаштву уопште и у прошлости и у садашњости, но
верујемо да ће доприносити и у будућности, уколико ми будемо и даље изучавали
његов живот, усвајали и спроводили у праксу његово учење и тражили да нас заступа
својим светим молитвама.

53
Види књигу архимандрита Херувима, Ностаглична сећања из Градине Пресвете Богородице (VApo, to,
Peribo,li th/j Panagi,aj nostalgike,j avnamnh,sej), у издању манастира Параклит из Оропа на Атици 61997,
стр. 163-164.