THEORIA 3

BIBLID 03512274 : (2007) : 50 : p. 7-28

UDK 111:141
Originalni nauni rad
Original Scientific Paper

Irina Dereti
LOGOS I PLATONOVO PITANJE O METODI FILOZOFIJE

APSTRAKT: Platon u dijalozima pod svojom metodom razume na prvi pogled vrlo
razliite postupke i procedure. Mi emo nastojati da pokaemo da su svi ovi postupci
meusobno povezani, te da je Platon stalno svoja metodoloka promiljanja razraivao,
dopunjava i precizirao. U ranim dijalozima dominira postupak dolaenja do definicije
neega, pri emu vanu ulogu ima preispitivanje i pobijanje mnjenja sagovornika. U
Menonu i Fedonu Platon uvodi i primenjuje hipotetiku metodu, koju su koristili matematiari njegovog vremena. Prekretnicu u njegovim metodolokim promiljanjima prestavlja
dijalog Drava, u kome je dao najcelovitiji opis dijalektike metode, i nagovestio metodski
postupak koji e razviti i praktikovati u poznim dijalozima.
KLJUNE REI: Platon, logos, metoda, dijalektika.

1. Preliminarne napomene
Svoju metodu Platon i naziva razliitim imenima, i pod njom podrazumeva na
prvi pogled vrlo razliite postupke i procedure. U ranim dijalozima dominira
postupak dolaenja do definicije neega, pri emu vanu ulogu ima preispitivanje i
pobijanje mnjenja sagovornika. U Menonu i Fedonu pak Platon uvodi i primenjuje
hipotetiku metodu, koju su koristili matematiari njegovog vremena, dok u Dravi
dijalektiku kao filozofsku metodu razlikuje od matematike metode. Pozni dijalozi
su specifini po tome to tu on odreuje i praktikuje dva postupka: sunagwg i diaresij.
Naa namera je da pokaemo da su svi ovi postupci meusobno povezani, te da
je Platon svoja metodoloka promiljanja razraivao, dopunjava i precizirao.
Ukoliko prihvatimo razvojnu interpretativnu hipotezu, po kojoj se Platonovi
dijalozi dele na rane, srednje i pozne, moemo uoiti u njegovim razmatranjima o
metodi napredovanje u smislu odreenja sve sloenijeg postupka poevi od
jednostavne metode dolaenja do odgovora na pitanje t sti u ranim dijalozima,
preko razraenije hipotetike metode u Fedonu i dijalektike u Dravi, sve do
sinagogiko-dieretike metode koju je Platon opisao u svojim poznim dijalozima
naroito u Sofistu i Dravniku.
Uobliavanje metode Platonovog filozofiranja, poevi od ranih dijaloga preko
srednjih pa sve do poznih, skopano je sa pojmom logosa, s obzirom na to da su
lgoi zapravo postupci iz kojih se sastoji dijalektiki dokaz ili definicija. Vano je
naglasiti i to da su Platonova metodoloka promiljanja, u kojima pojam logos igra
naroito znaajnu ulogu, povezana sa njegovim metafizikim refleksijama. U

Logos i Platonovo pitanje o metodi filozofije

tom kontekstu vano je odgovoriti na pitanje koju vrstu lgoi, Sokrat ima u vidu,
kada govori o edoj-u, bilo da je re o definiciji u ranim dijalozima, ili o hipotezama
u Fedonu i Dravi, ili pak o pojmovnoj deobi u poznim dijalozima. Platonova
razmiljanja o metodi imaju za cilj pre svega odreenje neega, pa kao njihov
rezultat dobijamo razliite tipove definicija.
2. T sti i edoj definicije

Za Platonove rane dijaloge karakteristian je primat pitanja nad odgovorima.

Nisu, meutim, sva Sokratova pitanja od jednakog znaaja. Epistemiki i filozofski
primarno pitanje, kojem su podreena sva druga pitanja, jeste ono oblika: ta
neto jeste (t sti)?
Primarnost ovog pitanja u odnosu na sva druga pitanja, ini se, kao neto
samooigledno, jer se, na primer, kako kae Platonov Sokrat, ne moe znati da li
vrlina moe biti predmet poduavanja pre nego to znamo ta ona jeste,1 niti pak
moemo znati da li je pravednost vrlina pre nego to znamo ta je pravednost.2
Ve na samom poetku potrebno je istai da Platon kao odgovor na ovo pitanje
ne oekuje nominalnu definiciju, onu kojom se znaenje neke nepoznate rei
razjanjava tako to se ona prevede na njoj sinonimne, poznate rei. Ako Platonov
Sokrat i trai neko nominalno objanjenje, onda je to na poetku rasprave da bi se
potom pristupilo odgovaranju na pitanje t sti. U ovom delu teksta nastojaemo da
pokaemo koje su karakteristike ovog Sokratovog traganja za odgovorom na to
pitanje, i u emu je ono determinisalo potonji razvitak Platonove dijalektike.
Za logos Platonovih ranih dijaloga sem traganja za odgovarajuom definicijom
karakteristina je i jedna negativna metoda, metoda pobijanja, poznata u literaturi
kao Sokratov elenchus. To je ispitivanje u kojem Sokrat treba da pokae neusaglaenost tvrdnji svoga sagovornika, svodei ih na aporiju. U dijalogu Gorgija
elenchus ima ambiciozniju ulogu. Sokrat ne pokazuje samo protivrenost u verovanjima svoga sagovornika Pola, nego u svakom od svojih argumenata, on
navodi Pola da ovaj porekne jedno od dva protivrena verovanja, a da prihvati
drugo, pri emu to drugo verovanje zapravo odgovara tezi, koju je sam Sokrat na
poetku zastupao, a protivrei Polovom prvobitnom verovanju.
Dobar primer za to je pobijanje Polove tvrdnje da je za nekoga gore da trpi
nepravdu, nego da je ini. Pol priznaje, to se ispostavlja kobnim po njegovu
tvrdnju, da je runije (ascion), odnosno manje dostojno, sramnije, initi nepravdu nego je trpeti. To znai da je initi nepravdu ili bolnije ili tetnije za onoga ko je
poinilac nepravde. Poto je oigledno da to za njega nije bolnije, onda je tetnije,

1
2

Up. Men. 71, 86d-e, Prot. 360e.

Up. Resp. 354c.

Irina Dereti

odnosno gore zato to su tetno i loe koekstenzivni pojmovi to je suprotno

Polovoj poetnoj tvrdnji.3
Ali, vratimo se naem primarnom pitanju, Sokratovom traganju za definicijom.
Odgovor na pitanje t sti jeste definicija, a definicija nije nita drugo do reenica,
kojom se iskazuje sutina neke stvari. Lgoj tj osaj zadatak je, dakle, dijalektike metode, i to predstavlja konstantu Platonove filozofije poevi od ranih preko
srednjih pa sve do poznih dijaloga. Tu formulaciju nalazimo i u Dravi4 i u poznim
Zakonima,5 kao i u Sedmom pismu.6 Da bi ovaj zadatak bio uspeno izveden,
potrebno je paljivo razlikovati ime (nma), definiciju (lgoj) i sutinu (osa). I
ovde dolazimo do vrlo karakteristinog znaenja logosa, po kome je on odreenje
sutine neega. Iako se i ime i definicija, na primer, parni broj i biti deljiv sa
dva7 odnose na isto, samo je logos taj kojim se iskazuje sutina. Poto je, kako
vidimo, odgovor na pitanje t sti, lgoj tj osaj, namee se drugo pitanje:
kako se do sutine stvari dolazi, ili, da pitanje suzimo, kakav je postupak dolaenja
do sutine neega opisan u ranim dijalozima.
Platonov Sokrat trai takav tip odgovora gde je definiens ekvivalentan, a nikako iri od definienduma, tako da definiens ne moe biti nita drugo do definiendum. Drugim reima, odreivanje samo rodnog pojma bez neke dalje specifikacije
nedovoljno je, te je tako, recimo, neadekvatna definicija retorike kao umea, koje
se bavi govorima (lgoi), budui da postoje vetine, kao, na primer, gramatika,
koje se takoe bave govorima, a nisu retorika.8
Poto definicija, za kojom Sokrat traga, nije verbalna, te tako definiens ne treba
da sadri ni re, koja se definie, ni njene sinonime, kako ispravno zapaa
Robinson, nego logos sutine tog neeg treba da eksplicira njegovu strukturu,
odnosno da ga izloi u proirenom obliku.9 Stoga definiendum nikako ne moe
biti osnovni element, odnosno jednostavni entitet koji se dalje ne moe analizirati.
Do definicije se ne dolazi samo tako to se to neto (t), ija se definicija
trai, identifikuje, poto je neku stvar mogue identifikovati bez obzira na njenu
sutinu pozivanjem na druge stvari, koje su sa njom u nekom odnosu, recimo, oblik
moemo identifikovati pozvanjem na boju i obratno. Iznalaenje definicije jeste pre
svega utvrivanje distinktivnih svojstava, odnosno razgranienje toga neega ije
odreenje traimo od svega ostalog. Platonov Sokrat postavljajui pitanje ta
neto jeste? u stvari traga za iznalaenjem uzora, ili merila na osnovu kojeg
3
4
5
6
7
8
9

Up. Gorg. 474c-475e. U vezi s Sokratovom tehnikom pobijanja uporediti klasian tekst G.
Vlastosa pod nazivom The Socratic Elenchus, in: Oxford Studies in Ancient Philosophy 1
(1983a), pp. 27-58.
Up. Resp. 534b.
Up. Leg. 895d-896a 4.
Up. Sedmo pismo 342b-d.
Up. Ibid. 895e.
Up. Gorg. 449ff. Slino i u Protagori se kae da nedovoljno odreenje sofiste kao znalca
mudrih stvari, dok se ne specifikuje ta njegova nazovi mudrost. Up. Prot. 312.
Up. R. Robinson, Platos Earlier Dialectic, p. 58.

Logos i Platonovo pitanje o metodi filozofije

10

utvrujemo da li neka pojedinana stvar, ili sluaj jeste upravo to neto i nita
drugo.
Dva su vrlo karakteristina mesta u Eutifronu10 i u prvom delu Menona,11 u
kojima se pita ta neto treba da zadovolji da bi se nazvalo edoj-om pobonosti,
odnosno vrline. Uzmimo za primer edoj vrline iz dijaloga Menon. To je jedno u
mnotvu, ono to je jedinstveno i identino u razliitim vrlim postupcima, koje
obuhvata i sve vrste vrline (hrabrost, mudrost, umerenost itd.), i sve instancije
vrline (vrlinu ene, mukarca i deteta). Dakle, edoj vrline je uzor, kojim se
rukovodimo u postupanju, edoj vrline je i optiji pojam u odnosu na mnotvo
razliitih vrsta vrline, koje obuhvata, to je ono to je identino i u svim pojedinanim sluajevima i u svim vrstama vrline, kao i u svim vrlim postupcima.
Lgoj tj osaj neke stvari jeste jeziki izraz njenog edoj-a. Definisati neto
znai odrediti takav ekvivalent istog na osnovu kojeg e se uvek moi utvrditi ta to
neto jeste, odnosno koje su distinktivne karakteristike toga neega u odnosu na sve
drugo. I to inimo ne tako to navodimo mnotvo razliitih primera i sluajeva
onoga to nastojimo da odredimo, nego na taj nain to se usredsreujemo na
iznalaenje onih zajednikih karakteristika koje sve te razliite sluajeve povezuje,
a to predstavlja njihov edoj.
Nekoliko je vanih crta postavljenih jo u ranim dijalozima obeleilo
Platonovu filozofiju u celini. To je pre svega uenje o edoj-u kao uzoru i
paradigmi, kao onome to je uvek sebi istovetno, jedinstveno, to predstavlja
jedinstvo u odnosu na mnotvo njegovih pojedinanih instanci. To predstavlja
konstantu Platonove filozofije. Ono pak to rani dijalozi ne tematizuju, a to u
dijalozima srednjeg perioda se pojavljuje kao vrlo znaajno pitanje, jeste ontoloki
status edoj-a. O edoj-u se, naime, ne govori kao neemu to postoji nezavisno od
pojedinanih sluajeva12 i nezavisno od oveka, koji ga saznaje, niti je uopte
artikulisana podela, tako karakteristina za potonje dijaloge, izmeu ulnog i
natulnog, opaljivog i onog samo razumom pojmljivog.
Traenje definicije, logosa sutine, predstavlja takoe trajno obeleje njegove
filozofije koje je pokrenuto, kako vidimo, ve u prvim Platonovim dijalozima. Ono
to varira jesu postupci, odnosno vrsta logosa kojim se dolazi do sutine. Hipoteza
je vrsta logosa, koja je od odluujueg znaaja za razumevanje metode u Menonu,
Fedonu i Dravi, i predstavlja novinu, koju ovi spisi unose u Platonovu filozofiju, o
emu emo govoriti u treem i etvrtom poglavlju ovog teksta.

10
11
12

Up. Euthyph. 5d, 6e, 7b-d.

Up. Men. 73c7-77b1.
U ranim dijalozima se uopte ne spominje da su ideje transcendentne u odnosu na ulno
opaljive stvari, ali se zato govori o tome da je prisutan u svojim instancijama.

11

Irina Dereti

3. Druga plovidba u Fedonu

Prekretnicu u dijalogu Fedonu,13 a sa njime nije preterano rei i u zapadnoevropskoj metafizici predstavlja promiljena odluka Platonovog Sokrata da do
svoje odrednice stigne drugom plovidbom. Trebalo bi ispitati smisao ove
sintagme, kako bismo ispravnije razumeli Sokratov poduhvat.
Deterouj ploj je poznati topos u grkoj literaturi,14 koji bukvalno znai
pokretanje jedrilice veslanjem kada vetar prestane da duva, to e rei dolaenje do
odreene destinacije teim nainom, ali jedinim koji je preostao. To je istovremeno
i putovanje tokom kojeg se vesla oslanja samo na sopstvene snage. Tako opisana
druga plovidba podsea na postepen, detaljan rad na artikulaciji odreenih
pojmova i stavova, sa otvorenom mogunou da nai stavovi mogu uvek biti i
pobijeni, to karakterie i neke Platonove opise dijalektike metode15 i njegovu
dijalektiku praksu.
U autobiografskom, ironijom proetom i kritikom opisu doprinosa filozofa
prirode u istraivanju uzroka, Platonov Sokrat u Fedonu iznosi razloge koji su ga
motivisali da krene svojim putem u istraivanje uzroka. Poto je pokazao da je
mehanicistiki model u opisivanju stvarnosti filozofa prirode suen i neadekvatan, a
da, s druge strane, sam nije u stanju da prui teleoloko, sveobuhvatno objanjenje
stvarnosti,16 u kojem je Dobro uzrok koji sve vezuje i spaja,17 Platonov Sokrat se
odluuje da krene drugom plovidbom u istraivanje uzroka.
Objanjenjem znaenja ove sintagme u literaturi, kao i konteksta, u kome se
javlja, u Fedonu, nije jo uvek razjanjeno u odnosu na koju prvu plovidbu je
druga plovidba druga. Da li je ona druga u odnosu na mehanicistiko, prirodnonauno ili pak teleoloko objanjenje? Najei engleski prevod ove sintagme sa
second best,18 odnosno nemaki prevod sa zweite beste Fahrt19 sugeriu da
metoda, koju Sokrat uvodi, jeste druga u odnosu na najbolje teleoloko objanjenje
13

14
15
16

17
18
19

Fedon, dijalog u kome je postignuta usklaenost izmeu kako lepote i dramatinosti samog
umetnikog izlaganja tako i suptilnosti logikog izvoenja nikako se ne moe redukovati na
samo jednu temu. U tom dijalogu su sadrani elementi Platonove psihologije (odnos due i tela
i argument o znanju kao seanju), njegovo uenje o idejama i novoj metodi kao i nezaboravan
opis filozofa koji se suoava sa factumom vlastite smrti, to pokazuje da su najdublja filozofska
razmatranja uvek povezana sa ovekovom egzistencijalnom situacijom.
Up. Eustathios, In Odyss., S. 1453, 20. To znaenje potvruje i Ciceron. Up. Tusc. IV, 5.
U Fedru se, na primer, dijalektika, opisuje kao put, koji je zaobilazan i dug, jer je usmeren ka
postizanju velikih ciljeva. Up. Pheadr. 274a.
Ne ulazei u to da li je teleoloki opis prirodnih pojava najbolji model opisa svega to jeste, to
je oigledno miljenje Platonovog Sokrata, on je nedvosmisleno u jednom u pravu. Svet
naih namera, postupaka ne moe se razumeti bez pojma cilja ili svrhe. U tom kontekstu treba
razumeti i opasku Platonovog Sokrata da objanjenje razloga toga to je u zatvoru nisu njegove
tetive i kosti, ve je to njegova odluka da trpi kaznu koju mu je atinska drava odredila. Up.
Phaed. 99a1-b4.
Up. Phaed. 99c.
Up. Phaed. 99d 1, tr. by G.M.A. Grube, in: Plato. Complete Works, ed. by J. M. Cooper and D.
S. Hutchison, Cambridge 1997, p. 86.
Up. Phaed. 99d 1, ber. von F. Schleiermacher, in: Platon: Werke, Band 3, Darmstadt 1990, S.
145.

Logos i Platonovo pitanje o metodi filozofije

12

stvari. Tome u prilog ide i upotreba sintagme deterouj ploj u Dravniku20, gde
se kae da su pisani zakoni samo pomono sredstvo u donoenju odluka onda kada
nedostaje istinski dravnik u odnosu na ije uvide su pisani zakoni samo imitacije.
Izgleda da je Sokrata iznudica naterala da pribegne teem i zaobilaznom putu u
svome istraivanju uzroka.
Ovim itanjem se, meutim, ne iscrpljuje ni smisao ni originalnost Sokratove
metode. Druga plovidba nije samo jedini preostali nain putovanja, nego i tei i
zaobilazan put, iji pak rezultati zavise od nas samih. Sokrat je krenuo u potragu za
vlastitim objanjenjem stvari, pre svega zato to je smatrao da uenja filozofa
prirode nisu ni potpuna ni adekvatna.21 Opisom druge plovidbe Platon se radije
distancira od filozofa, koji imaju poverenje u ula, nego to svoju novu metodu
poredi sa savrenim teleolokim modelom u iji opis ulazi i odreenje Dobra po
sebi. Takvom tumaenju druge plovidbe vie odgovara jedno aluzivno poreenje,
kojom se ova neobina metoda uvodi.
Poreenje glasi: (1) posmatranje suneve elipse se odnosi prema (2) gledanju
njenog odraza u vodi na slian nain na koji se (1') ulno opaanje odnosi prema
(2') saznanju koje se zasniva na lgoi, a to predstavlja novu metodu koju Platonov
Sokrat uvodi. U prvi mah se ovo poreenje moe uiniti krajnje nejasnim, te se
Platon u izvesnom smislu od njega ograuje. Stoga emo prvo razmotriti smisao
navedenog poreenja, potom ispitati odnos izmeu posrednog i neposrednog u
saznanju, kako bismo dokuili smisao ovog Sokratovog bega u lgoi koji
predstavlja zapravo skicu novog hipotetikog metoda.
Razjasnimo prvo ovo poreenje! Oni koji gledaju sunevu elipsu mogu da
oslepe zbog promene svetlosti, te je stoga preporuljivo gledanje njegovog lika u
vodi. Analogno tome, oni koji ulno opaaju stvari mogu da obnevide, te zato treba
stvari saznavati posredno, putem lgoi.
Prvi deo poreenja je krajnje neobian, i to ukoliko ga razmatramo ba iz
platonovske perspektive. Opomenu da ne treba direktno, nepripremljeno gledati
sunce, ili pak promenu svetlosti, nailazimo i u Dravi. Problematina je preporuka,
koja se daje, da umesto ulno opaljive pojave, a to je suneva elipsa, treba
posmatrati i prouavati njegovu senku, odraz u vodi. U slici podeljene linije i u
mitu o peini u Dravi posmatranje kopija stvari predstavlja najnie kognitivno
stanje, kojim se samo nasluuju karakteristike nekog predmeta. Za razliku od toga,
ovde kao da se preporuuje pribegavanje takvom ispitivanju, to e rei da se
preporuuje sputanje sa vieg na nie kognitivno stanje.
Ma koliko ovo poreenje bilo ne sasvim adekvatno, njime Platon s pravom
ukazuje na nekoliko stvari. Prvo, da se do saznanja onoga ta neki predmet jeste
dolazi posrednim, a ne neposrednim putem. Drugo, eventualna obnevidelost nastala
gledanjem u sunevu elipsu jeste poput saznajne obnevidelosti koja se javlja
20
21

Up. Polit. 300c 2.

I . Reale smatra da Sokratova deterouj ploj nije druga u odnosu na najbolju plovidbu,
ve drugi metod u odnosu na onaj, koji su praktikovali filozofi prirode. Up. G. Reale, Zu einer
neuen Interpretation Platons, Paderbon/Mnchen/Wien/Zrich, 1993, naroito S. 143.

13

Irina Dereti

ukoliko se oslonimo na ulno opaanje, to e rei na njegova nepouzdana i

varijabilna svedoanstva.
Tree, taj beg22 iz ulnog u inteligibilnu sferu omoguava da se sa distance
bolje i jasnije sagledaju fenomeni ulno-opaljivog sveta. Stoga, Sokratovo
okretanje od ulno opaljivog jeste kretanje ka onome to ulne stvari istinski
jesu. To njegovo sustajanje u istraivanju stvari mogli bismo naelno protumaiti
kao distancu poeljnu u svakom filozofskom promiljanju, u tom smislu da filozof
mora biti dovoljno unutar pojave, koju istrauje, kako bi upoznao sva njena bitna
i akcidentalna svojstva, ali i dovoljno izvan nje, da bi mogao da je sagleda sa
svih strana i nepristrasno.
Drugi deo poreenja je nejasan, jer nije logino da posmatranje odraza ulnih
stvari (u ontolokom smislu dvostrukih kopija) bude u poredbenom odnosu sa
ispravnom metodom putem lgoi, kojom se dolazi do ideja. Poreenje ima smisla
samo u tom pogledu to se i na jedan i na drugi nain to jest i gledanjem odraza u
vidu i preko logosa posredno saznaju odreeni entiteti. Takav diskurzivan,
posredni oblik saznavanja stvari, suprotan je neposrednosti ulnog opaanja, ali i
neposrednosti intuitivnog sagledavanja ideja, o kome Platon govori u Dravi, a koje
se u Fedonu uopte ni ne spominje.
Potrebno je ovde razjasniti smisao pojma logosa, odnosno naina na koji se
dolazi do istinskog saznanja stvari. Klasian engleski Grubeov prevod23 sa words
ili discussion krajnje je neodreen, i ne pogaa specifino filozofsko znaenje
pojma logosa na ovom mestu. Naime, nisu bilo kakve rei opozicija ulnom, jer su
rei i verbalizacije svedoanstva dobijenih ulnim opaanjem. lajermaherov
nemaki prevod sa Gedanken24 bolji je, zato to se Sokratova metoda moe
shvatiti kao beg iz ulnog u inteligibilno, to jest ono to se moe misliti i
shvatiti. Pa ipak, tim nemakim prevodom, samim po sebi, bez adekvatnog komentara teko da se moe odgonetnuti filozofski karakter lgoi, pojma u kojem se
ogleda povezanost izmeu Platonovih metodolokih i metafizikih refleksija.
Poseban tip lgoi, o kojima je ovde re, odnose se na ideje. Upravo stoga nije
sasvim ispravno nazivati ih slikama, jer su ulno opaljive stvari mnogo vie slike
nego to su to lgoi. Ako ve govorimo u kategorijama slike, senke, podraavanja
(eknej, moimata, mimmata), kojim esto Platon koristi kako bi opisao odnos
ideja i ulno opaljivih stvari,25 onda bismo mogli rei da su lgoi tanije slike

22
23
24
25

U svojoj originalnoj studiji o Fedonu K. Eming ispravno kae da put u lgoi nije nikakav beg
ili izlet ve jedini prohodan put za dijalektiara Platona. Up. K. Eming, Die Flucht ins
Denken, Hamburg 1993, S. 7.
Up. Phaedo 99e 4 i 100a 2. tr. by G.M.A. Grube, in: Plato. Complete Works, ed. by J. M.
Cooper and D. S. Hutchison, Cambridge 1997, p. 86.
Up. Phaedo 99e4 i 100a 2. ber. von F. Schleiermacher, in: Platon: Werke, Band 3, Darmstadt
1990, S. 145.
Up. Resp. 520c 4-6, Phaedr. 250b 3,4, Tim. 48e-49a.

Logos i Platonovo pitanje o metodi filozofije

14

istinske realnosti, odnosno ideja, nego to su to ulno opaljive stvari.26 Sem toga,
to nisu kopije istog reda. Pojedinana stvar je ontoloka, a logos kognitivnoepistemoloka kopija ideja. Dakle, lgoi, koji se odnose na ideje, u stvari su
paradigme funkcionisanja racionalnog diskursa.
U nastavku teksta lgoi imaju i dva konkretna znaenja.27 Prvo, to su stavovi ili
hipoteze tipa: Postoji neto po sebi lepo, i dobro, i veliko i tako dalje.28 Ispostavlja se da su to najjae hipoteze, otporne na pobijanje, koje figuriu kao premise u
poslednjem dokazu za besmrtnost due. I drugo, to su objanjenja tipa da stvari
imaju neko svojstvo time to uestvuju u ideji, to e rei da je ideja razlog za to
to stvar, koja u njoj uestvuje, poseduje odgovarajue svojstvo. Prvim logosom
tvrdi se postojanje ideja, dok se drugim kae da su one razlog toga da stvari imaju
ta odreena svojstva, a ne neka druga. Sem toga, pojedinane stvari se i imenuju
prema idejama.29
U tom smislu bi se moglo rei da je ideja lepog uzrok toga da se nekim
stvarima moe pripisati svojstvo lepog. Platonov pojam ata tradicionalno se
tumaio kao uzrok, to, u savremenoj literaturi o antikoj filozofiji biva zamenjeno
pojmom razloga ili objanjenja.30 Tom interpretativnom inovacijom potcrtava se
razlika izmeu modernog pojma uzronosti, kojim se objanjava veza meu
dogaajima, i antikog pojma ata kao objanjenja.
Platonov Sokrat ovde govori o formalnom objanjenju stvari (tj ataj t
edoj),31 odnosno o identifikovanju faktora koji ine neku stvar onim to ona jeste.32
Pri tome, treba imati u vidu sledee da objanjenje tog tipa ne kae ta je lepo po
sebi, ve se njime tvrdi da se postojanjem ideje lepog objanjava priroda lepih
stvari koje u njoj uestvuju.33
Iz reenog dva se vana pitanja kristaliu. ta Platon podrazumeva pod idejama
u Fedonu? I kako se ova hipoteza o postojanju ideja i o njenoj eksplantornoj ulozi
razvija u metod, koji Platon naziva ili tcnh lgwn ili hipotetiki metod? Savre26
27
28
29
30

31
32
33

Rou je u pravu kada kae da su lgoi takoe slike ili analogne slikama, ukoliko reflektuju
istinu o stvarima koje jesu. Up. Ch. Rowe, Reflection of the Sun: Explanation in the
Phaedo, in: The Language of the Cave, ed. by A. Barker and M. Warner, Edmond, 1992, p. 91.
S tim u vezi uporediti D. Gallop, Platos Pheado, Translated with Notes, Oxford 1975, pp.
178-180; kao i D. Frede, Platon's Phaidon. Der Traum von der Usterblichekeit der Seele,
Darmstadt 1999, S. 122.
Up. Phaed. 100b.
Up. Ibid. 102 a-b.
Vlastos u svom poznatom tekstu o ovoj metodolokoj i metafizikoj preambuli poslednjeg
dokaza o besmrtnosti due pokazuje da su pogrena tradicionalna itanja Fedona poput
Celerovog (Zeller), orijevog (Shorey) i naroito Kormbijevog (Crombie), izmeu ostalog,
zato to su Platonove atai tumaili kao uzroke, a ne kao razloge i objanjenja. Up. G.
Vlastos, Reasons and Causes in the Phaedo, in: Philosophical Review 78 (1969), pp.
291-325.
Up. Phaed. 100b 4.
Platonovi atai nisu dogaaji nego stvari, te su blie povezani sa onim ega su uzroci. D.
Sedli iscrpno dokazuje da iz istog razloga Platon insistira na principu da samo isto moe biti
uzrok istom. D. Sedley, Platonic Causes, in: Phronesis 43 (1998), pp. 114-132.
Up. Dorothea Frede, Platon's Phaidon, S. 122 i 125.

15

Irina Dereti

menom itaocu moe se uiniti udnim to to Platon uenje o idejama u Fedonu

uvodi kao hipotezu, zato to mi pod hipotezom razumevamo problematian stav.
Krenimo prvo od Platonovog razumevanja ideja u Fedonu. Opte je mesto ak
i meu povrnim poznavaocima njegove filozofije da su Fedon i Drava dijalozi u
kojima Platon izlae svoje zrelo uenje o idejama. Meutim, ni u jednom svome
spisu on ne formulie teoriju ideja u sistematskom i razraenom vidu. U njegovim
dijalozima nailazimo na razne, meusobno spojive iskaze i argumente, koji se
odnose na ideje, i na osnovu kojih je ipak mogue sagledati jedno koliko toliko,
koherentno stanovite. Neemo u ovom delu naeg rada teiti sistematizaciji
Platonovog nesistemtizovanog uenja o idejama, i reavanju nedoumica, koje ono
pred nas stavlja, ve emo nastojati da razumemo smisao radne hipoteze o edoj-u
u okviru hipotetikog metoda.
U Fedonu nije formulisan jednoznaan kriterijum za odreivanje toga ta bi se
smatralo idejama, ali je to mogue rekonstruisati posrednim putem. Prvo se kae da
su ideje po sebi, to znai da jesu i saznaju se nezavisno od ulno-opaljivih
stvari koje u njima uestvuju. Fedon spada u one dijaloge u kojima Platon postulira
tezu o odvojivosti ideja u odnosu na ulno opaljive stvari.34 Potom idejama u
ovom dijalogu Platon naziva ono to je po sebi lepo, dobro, jednako itd., dakle,
etike i matematike pojmove. Iz navedenih primera nedvosmisleno proizilazi da
ne postoje ideje o individuama, niti su ideje opti klasifikacioni pojmovi, na primer,
vrsni pojmovi poput konja i oveka. Entiteti po sebi jesu obrasci ili merila za
procenjivanje stvari kako u etikom tako i matematikom domenu. Potpuna,
apsolutna jednakost, na primer, omoguava da procenimo stvari u ulno opaljivom
svetu kao priblino jednake. Stav da neto po sebi jeste Platon u Fedonu naziva
hipotezom, to e rei premisom u izvoenju dokaza.
Potrebno je razjasniti pojam hipoteze koji Platon u Fedonu upotrebljava
sinonimno sa logosom. Pod njima se danas podrazumeva stav, koji se prihvata kao
privremen i neispitan, iju istinitost tek treba dokazati. Radovi R. Robinsona35 su
pokazali da za Platona upravo to nisu hipoteze. Ona nije objanjenje, ve premisa
koja se postavlja (hipostazira) kako bi se neto drugo dokazalo. Hipoteze su,
dakle, stavovi, koji su deo jednog dokaznog postupka, i koji se uvode s ciljem da se
dokae neto drugo, to iz njih sledi. Nije toliko u prvom planu hipotetiki,
opovrgljiv karakter hipoteze, koliko njena posredna i povezujua uloga u izvoenju
dokaza. Hipotetiku metodu Platon preuzima iz geometrije, to se u Menonu
eksplicitno i kae. Povezanost hipotetikog metoda i matematike vidi se i u
Fedonu, u kome su primeri ideja matematiki pojmovi, i u Dravi, gde se odnos
matematike prema hipotezama kritikuje.
I dok izvoenje dokaza iz hipoteza u Menonu ne poiva na otkrivanju vre
povezanosti meu pretpostavkama, u Fedonu se pokazuje da svi izvedeni stavovi
34

35

U dijalozima srednjeg perioda ideje nisu odreene samo kao odvojive, nego u izvesnom
smislu i kao imanentne ulno-opaljivim stvarima koje u njima uestvuju. Stoga, Platon u
Fedonu i povezuje pojmove: mqexij i parousa, zastupajui miljenje da su ideje prisutne u
stvarima, koje u njima participiraju. Up. Phaed. 100d.
Up. R. Robinson, Platos Earlier Dialectic, Oxford 1966, p. 49.

Logos i Platonovo pitanje o metodi filozofije

16

moraju poivati na jednoj sigurnoj pretpostavci i da sve pretpostavke, koje iz nje

slede, moraju biti vrsto povezane. Opis hipotetike metode u Fedonu obuhvata
nekoliko faza, kroz koje se prolazi u cilju dolaenja do to pouzdanijeg znanja.
Proces opravdavanja hipoteze o edoj-u, ili neke druge hipoteze sastoji se iz tri
koraka. Prvo, se postavlja najjai logos, potom se on testira tako to se iz njega
izvlae posledice da bi se videlo da li su one usaglaene kako meusobno tako i sa
logosom iz kojeg su izvedene. U treoj instanci opravdava se sam taj postavljeni
logos, na taj nain to se trai via hipoteza, iz koje se on moe izvesti sve dok se
ne doe do dovoljnog objanjenja36 tog logosa ili hipoteze. Platonov Sokrat ne
navodi kriterijum po kome bi se moglo odrediti kada je dalje pozivanje na viu
hipotezu izlino, te stoga ovde nije re o zaokruenom sistemu stavova.
Opisom ovog metodskog postupka Platon je zapravo ukazao na odreenu
sistematizaciju stavova prema stepenu optosti i utemeljenosti. Takva sistematizacija lgoi poiva na hijerarhiji ideja vee i manje optosti, pri emu se vie
hipoteze odnose na nadreene ideje u odnosu na ideje o kojima su poetni stavovi ispitivanja. A to se jasno vidi u Platonovom insistiranju na doslednom razlikovanju naela i posledica koje iz njih slede, to je preduslov logiki utemeljenog govora, te zato ljude koji tu razliku sluajno ili namerno ne prave Platon
naziva ntilogiko.37 Ova hijerarhizacija ideja nije izvedena do kraja tako da se
njome ne podrazumeva podela na najvie rodove i njima pripadajue vrste koja lei
u osnovi dieretike metode iz poznih dijaloga.
Hipotetiki metod podrazumeva sloenu proceduru. On samo u izvesnom
smislu nalikuje na matematiku metodu dedukcije posledica iz osnovnih polaznih
stavova (ako pretpostavimo da su oni istiniti, onda su teoreme, stavovi, koji iz njih
slede, takoe istiniti). Naime, Platon opisuje proceduru, to se u matematici ne
podrazumeva, a to je preispitivanje osnovnih stavova. Kao rezultat takvog preispitivanja proizilazi pozivanje na stavove vieg reda, pri emu je Platon pokazao da
uspinjanje ka saznanju ideja predstavlja uzlazni put, ime je nagovestio dalju i
razraeniju raspravu o njemu u Dravi.
Metaforom druge plovidbe opisan je tei i zaobilazniji nain saznanja koji nam
ne omoguava neposredan, intuitivan uvid u ideje. Intuicija se ne pominje ak ni na
zavretku druge plovidbe, niti se vidi bilo kakav kraj ovog uzlaznog puta; on je,
naime, otvoren i stoga potencijalno opovrgljiv. Taj diskurzivan, posredan, racionalan tip saznanja podrazumeva utvrivanje to postojanijih hipoteza, najotpornijih
na test opovrgavanja, posredstvom kojih napredujemo ka sve preciznijem i obuhvatnijem, ali nikad potpunom i zavrenom opisu stvari. Bez obzira na to to se od
hipoteza oekuju da budu istinite Platonov model saznanja, kakav nalazimo u
Fedonu, jeste falibalistiki, jer je naelno ostavljena mogunost greke, pa samim
tim i pobijanja ve utvrenih pretpostavki. Sokratova plovidba ima nastavak u
Dravi, o emu emo raspravljati u narednom poglavlju.
36
37

Up. Phaed. 101e1.

Up. Ibid. 101e 2.

17

Irina Dereti

4. Nastavak plovidbe u Dravi ili o dijalektici i logosu

S metodoloke take posmatrano, Drava unosi jednu vanu novinu u odnosu
na prethodne dijaloge iz srednjeg perioda. U svom najznaajnijem spisu Platon vie
ne pokuava da filozofsku metodu izgradi po ugledu na postupke kojim su se
koristili matematiari. Naime, u estoj i sedmoj knjizi Drave posebnost dijalektike metode se manifestuje u tome to se ona bitno razlikuje od hipotetike metode
matematike. Sem toga, sredinje knjige Platonovog dijaloga o prirodi pravinosti
predstavljaju prekretnicu u njegovoj metodologiji. U njima se pokazuje kako
izvesni aspekti metodskih postupaka iz ranijih dijaloga bivaju obuhvaeni dijalektikom metodom, dok njenim putem nadole se nagovetava dieretika metoda iz
poznih dijaloga.
Na poetku naeg izlaganja potrebno je neto kazati o izrazima dialektikj ili
dialektik, koje je po prvi put upotrebio upravo Platon.38 One su izvedene iz
glagola dialegsqai to znai razgovarati. I sam Platon u Kratilu dijalektiara
odreuje kao onoga koji zna da pita i da odgovora,39 odnosno znalca u voenju
filozofskog dijaloga.
I doista je Platonova dijalektika metoda neraskidivo povezan sa umeem
voenja razgovora koje primenjuje Sokrat, glavni junak ovih filozofskih drama, o
emu postoji poevi F. lajermahera nemakog prevodioca Platonovih dijaloga i
velikog znalca antike batine prilino razgranata i razvijena literatura. U
njegovim dijalozima oblik narativne strukture varira od direktnog razgovora ili pak
reminiscencije na voeni dijalog, preko beseda, iji se kontinuum povremeno
prekida razgovorima, pa sve do one dijaloke forme, koja bi bez ikakvih veih
posledica mogla biti zamenjena monologom, jer vie podsea na metodski promiljenu raspravu, nego na dijalog gde je nezamenljiva uloga plastino opisanih
linosti.
Pa ipak, dijalektika se ne da redukovati na umee voenja razgovora, smenjivanja pitanja i odgovora, ona je i metoda u istraivanju, koja se, principijelno
govorei, moe i monoloki izloiti. Narativno stilskim razlikama dijaloke forme
nije, ini se, jednostavno nai zajedniki imenitelj, dok je Platon u svojim refleksijama o metodi dosledniji. U nastavku teksta nastojaemo da pokaemo posebnost i
povezanost Platonovih promiljanja o dijalektikoj metodi. Njih on izlae u estoj
knjizi Drave u okviru slike podeljene linije, kao i u sedmoj knjizi istog spisa u
kontekstu svoje podele nauka.
Poimo od analogije s linijom, koju emo razmotriti u osnovnim crtama, samo
u onoj meri u kojoj nas moe uvesti u Platonovo razumevanje odnosa matematike i
dijalektike. Slika podeljene linije otkriva nam epistemoloku i ontoloku
hijerarhiju, etiri kognitivna stanja, koja nejednakim stepenom jasnoe zamiljaju,

38
39

Up. Ch. Schfer (hrsg.), Platon-Lexikon, Darmstadt, 2007, S. 81.

Up. Crat. 390c 11-12.

Logos i Platonovo pitanje o metodi filozofije

18

odnosno saznavaju svoje predmete.40 Linija je dvostruko podeljena, pri emu je

gornja polovina vea od donje.41 Bazina podela linije jeste na donje podruje
vidljivog (t ratn) i gornju sferu inteligibilnog (t nohtn). Na dnu linije nalazi
se mentalno stanje ikasa koje se odnosi na predmete poput slika, senki,
odblesaka u vodi42 a potom sledi kognitivno stanje43 pstij, koje predstavlja skup
naih verovanja o ulno-opaljivim predmetima poput ivih bia i artefakata.
Dva najvia kognitivna stanja, koje Platon naziva razum i nosij kojima se
stie znanje a ne samo istinita ili lana verovanja referiraju na inteligibilne
entitete. Dok se donja dva segmenta linije razlikuju prema predmetima, na koja se
odnose, ini se da je razlika izmeu razuma (dianoa) i nosij a pre svega metodoloka.44 Drugim reima, tematizujui razliku izmeu dianoetike i noeze Platonov
40

41
42

43
44

Kao kriterijum podele linije Platon navodi jasnost, odnosno nejasnost (up. Resp. 509d 11-12).
Mentalna stanja su, meutim, u onoj meri jasna u kojoj njihovi predmeti uestvuju u istini ili
stvarnosti, to znai da je kriterijum podele zapravo stvarnost predmeta, koji se zamiljaju ili
saznavaju, i da od toga zavisi koliko e ih odreena kognitivna stanja jasno odnosno nejasno
zamiljati, odnosno saznavati. O tome nedvosmisleno govore rei Platonovog Sokrata: Potom
ih [kognitivna stanja] sredi u proporciju i uzmi u obzir da svako od njih uestvuje u jasnosti u
onom stepenu u kojem njihovi predmeti uestvuju u istini. Resp. 511e.
Ovaj uvid ima dve bitne posledice. Prvo, neki predmeti, koji su manje stvarni, uopte se ne
mogu saznati, bez obzira na to kakv su intelektualni kapaciteti subjekta koji ih saznaje. Drugo,
to nam govori o primatu ontolokog nad epistemolokim planom, u tom smislu to karakter
saznanja jeste odreen predmetima, koji se saznaju, bez obzira na to to se u opisu podeljene
linije vie raspravlja o prirodi razliitih oblika kognitivnih stanja.
Up. Resp. 509d ff.
Up. Resp. 510a. Nije ba sasvim jasno ta se pod kognitivnim stanjem ikasa
uopte
podrazumeva. Platonov opis je na ovom mestu metaforian, a ne analitiko diskurzivan. Teko
je zamisliti nekoga ko stie prva verovanja o stvarima tako to posmatra njihove odraze i senke.
ini se da Platon ovde govori o nasluivanju onoga to ulno opaljivi objekti jesu na osnovu
krivih, izoblienih predstava, koje imamo o njima, to je deformisano, zbrkano poznavanje
stvari. Drugim reima, to su kognitivno najnepouzdanija nagaanja o izgledu i osobinama
predmeta ili pak lana verovanja o njima.
Up. Resp. 510a 5-11.
U pogledu ontolokog statusa matematikih entiteta u literaturi se vodi velika rasprava. Prema
jednim autorima matematiki entiteti su ideje, to znai da dva najvia kognitivna stanja
podeljene linije zapravo imaju isti predmet. Ovu interpretaciju najizrazitije zastupa D. Anas u
svom komentaru Platonove Drave. J. Annas, Introduction into Platos Republic, New York
1981, pp. 251 ff.
Prema drugom tipu interpretacije matematiki objekti u Platonovoj filozofiji, premda veni i
nepromenljivi, razlikuju se od ideja. Ta interpretativna hipoteza nalazi uporite za svoje tvrdnje
naroito u Aristotelovom svedoanstvu iz Metafizike koji tvrdi da su prema Platonovom
miljenju matematike stvari (t maqhmatik) neka vrsta posrednih entiteta izmeu ideja i
ulno opaljivih stvari. Od pojedinanih stvari se razlikuju po tome to su vene i
nepokretne, a od ideja po tome to postoje kao mnoge, koje su sline, dok je svaka ideja
jedinstvena. Up. Met. 987b 14-18, 1002b 14-16. Ovaj tip intepretacije ontologije matematikih
entiteta zastupa M. Bernjejt u svoja dva teksta posveena ovoj problematici. Up. M. Burnyeat,
Platonizam i matematika, u: Aristotelova Metafizika. Zbirka rasprava, prip. P. Gregori i F.
Grgi, Zagreb, 2005, str. 441-440, kao i Why Mathematics is Good for the Soul, in:
Proceedings of the British Academy, 103 (2000), pp. 1-81. Tu interpretaciju prihvata i M.
Miller u najnovijem tekstu o ovoj problematici. Up. M. Miller, Beginning the Longer Way,
in The Cambridge Companion to Platos Republic, ed. G. R. F. Ferrari, Cambridge, 2007,
naroito pp. 318-323.

19

Irina Dereti

Sokrat na kraju este knjige Drave prevashodno govori o dva razliita puta
istraivanja, o hipotetikoj metodi matematike i dijalektikoj metodi filozofije.
U sredinjim knjigama Drave Platon kao to smo rekli na samom poetku
ovog poglavlja po pri put matematiku iziriito razlikuje od filozofske dijalektike
metode, ukazujui na ogranienja matematikog postupka, i uopte matematikog
naina miljenja. Pri tome nikako ne bi trebalo izgubiti iz vida da i dijalektika i
matematika jo uvek imaju dosta toga zajednikog. Naime, obe metode a) polaze
od hipoteza, b) podrazumevaju proces abstrakcije od ulnog, i c) ukljuuju i put
nadole. U pogledu svake od ove tri take dijalektika i matematika se, meutim,
bitno razlikuju, to emo nastojati da podrobnije ispitamo.
Razmotrimo prvo zajedniku karakteristiku koju smo naveli pod a. Obe metode
se, dakle, slue hipotezama i polaze od odreenih hipoteza, ali se razliito prema
njima odnose. Matematika utvruje hipoteze o objektima poput parnog, neparnog,
figure, tri vrste ugla,45 nastojei da pomou njih neto dokae. Ona ih tretira kao
apsolutne, samooigledne istine, koje ne podvrgava daljem ispitivanju i proveravanju. Dakle, ona polazi od odreenih pretpostavki, koje se ne problematizuju, niti
se pak ide ka njihovom daljem utemljenju, ve se hipoteze prihvataju kao istinite,
kako bi se iz njih dedukovali takoe istiniti stavovi.
Platon ne kritikuje matematiku zato to se koristi privremeno prihvaenim
hipotezama u svrhe izvoenja svojih dokaza, ve stoga to ih ne podvrgava ispitivanju. Matematiari zakljuuju istraivanje tamo gde su ga mogli otpoeti,46 dok
se dogmatinost njihove discipline ogleda u tome to se stavovi, koji su samo
hipotetiki, kao takvi i ne tretiraju.47
Za razliku od matematike dijalektika preispituje hipoteze nastojei da ih na
adekvatan nain objasni. Platon kae da filozofska metoda razara hipoteze.48
Proces dijalektikog unitavanja hipoteza ne podrazumeva samo njihovo opovrgavanje, zato to ne mogu da prou intelektualno strog i sloen dijalektiki test,
nego i razaranje hipotetike prirode hipoteza i to na taj nain to se one ispravno
definiu, klasifikuju i objanjavaju. Dijalektika odreuje status matematikih predmeta, razjanjava smisao matematikih i drugih hipoteza i prouava njihov poloaj
i meusoban odnos. Dijalektiar dobro razume celinu, poto je prethodno proao
kroz sve njene delove, i zato to je ovladao analitikom metodom matematike. ini
se da ova neobina i jedinstvena dijalektika destrukcija ne treba biti primenjena
samo na matematike hipoteze, nego i na sve ostale vrste hipoteza, ukljuujui i
njene vlastite.
Budui da matematiar ne traga za daljim zasnivanjem svojih hipoteza, to
podrazumeva put nagore, on ne moe ni doi do saznanja nehipotetikog prvog
naela svih nauka, to je ideja Dobra.49 S druge strane, dijalektiar tei da objasni i
zasnuje hipoteze, koje ne prihvata kao sasvim opravdane ili objanjene, sve dok ne
45
46
47
48
49

Up. Ibid. 510c 4-6.

Up. Ibid. 510d 1-2.
Up. J. Annas, Introduction into Platos Republic, New York 1981, p. 277.
Up. Ibid. 533c7-d1.
Up. Resp. 508c-509c.

Logos i Platonovo pitanje o metodi filozofije

20

bude u stanju da sagleda nehipotetiku rc, koja predstavlja samooigledno

polazite svakog znanja. Dijalektiki put nagore jeste put sinoptike generalizacije,50 uvianje optih i nunih relacija u njihovoj sistemskoj povezanosti. Sposobnost
povezivanja, sistematizovanja, i objedinjavanja razliitih aspekata jedne celine jeste
sutinska odlika dijalektikog znanja.51 Filozof bi trebalo da poseduje sposobnost
da uvidi slinosti i zajednike crte razliitih grana znanja. Samim tim to dijalektika
vodi ka saznanju ideje Dobra, nehipotetikog naela i poela svih nauka, jedino je
njeno znanje nepogreivo i savreno.
Druga zajednika karakteristika matematike i dijalektike jeste to da obe metode
omoguavaju abstakciju od ulno-konkretnog, ali se razlikuju u pogledu stepena
abstrakcije koje su u stanju da dosegnu. Matematika, prema Platonovom miljenju,
kadra je da duu pojedinca odvrati od ulnog, i usmeri prema saznanju inteligibilnih
entiteta. Meutim, hipotetika metoda matematike oslanja se na ulne kopije52
(recimo, nacrtani kvadrat) kao na pomono sredstvo u izvoenju odreenih dokaza,
nastojei da doe do onih odreenja koje e vaiti za entitete po sebi (na primer,
kvadrat po sebi). Drugim reima, matematiari konstruiu razne ulno opaljive
slike poput dijagrama i nacrtanih figura kako bi dokazali neto to uopte nije
ulno. Konstruktivistiki jezik ove discipline na primer, matematiari govore o
pravljenju etvorougla nije u skladu sa njenim ciljem, to je sticanje znanja o
venim i nepromenljivim, po sebi entitetima.53
Za razliku od matematike dijalektika se ne koristi ulnim slikama u
istraivanju. Poput Sokratove druge plovidbe instrument dijalektike su lgoi, i
to lgoi koji se odnose na ideje. Ona razjanjava stvari intelektualnom stringentnou svog postupka, a ne tako to se slui primerima ulno-opaljivih stvari.
Platon ne opisuje faze dijalektikog procesa u Dravi. On kae da se dijalektika
slui logosima, kreui se sve vreme u eidetskom podruju.54 Zanimljivo je
primetiti i to da se u Dravi kao u i Fedonu kae da lgoi nisu kopije u pravom
smislu te rei zato to su im sadraji eidetski. I pre razjanjenja znaenja dijalek50

51
52
53
54

Sinoptiki karakter dijalektikog znanja u procesu formiranja ideje ima svoj ontoloki
ekvivalent u jedinstvenom biu ideje Dobra u kojoj uestvuje mnotvo pojedinanih ideja.
Ovaj Platonov epistemoloki stav ima i bitne politike implikacije. Naime, jedino su filozofi u
stanju da dravu uine jedinstvenom (Resp. 520a), upravo zbog te svoje sposobnosti da uvide
ono jedno, sutinsko u mnotvu raznorodnih pojava. Stoga moemo ustvrditi da postoji
paralelnost izmeu ontoloke ravni, odnosno ideje Dobra kao Jednosti, epistemoloke, to jest
objedinjujueg i sintetiog karaktera dijalektikog znanja i normativne, odnosno ideala
jedinstvenosti due pojedinca i polisa. U vezi s tim uporediti moj tekst: I. Dereti, Doppelte
Paradoxe. Platon ber die Idee des Guten, in: Platon ber das Gute und die Gerechtigkeit.
Plato on Goodness and Justice. Platone sui Bene e sulla Giustizia, hrsg. von D. Barbari,
Wzburg, Deutschland, S. 137-148
Sposobnost da se ujedno sagleda mnotvo razliitih fenomena u svoj njihovoj povezanosti
karakteristino je za svako dijalektiko saznanje. S tim u vezi uporediti naroito: Resp. 537c,
Phaidr. 266b itd.
Up. Ibid. 510b 1-8.
Ovaj potpuno taan uvid iznosi M. Bernijet. Up. M. Burnyeat, Platonizam i matematika, u:
Aristotelova Metafizika. Zbirka rasprava, prip. P. Gregori i F. Grgi, Zagreb, 2005, str. 417.
Up. Resp. 511b-c.

21

Irina Dereti

tikih lgoi oigledno je to da Platon smatra da je filozofsko saznanje prvenstveno

racionalnog i diksurzivnog karaktera.
Koje je znaenje lgoi kojima se filozof uspinje ka sve optijim i celovitijim
uvidima? U mnotvu raznovrsnih interpretacija kristaliu se dva razliita modela
itanja tog pojma, i u skladu sa tim kristaliu se i dve razliite slike dijalektike.
Prema prvom itanju pojam logosa konotira stavove, koji obrazuju dokaz,55 te je
samim tim dijalektika metoda dokazivanja stavova, neka vrsta meta-nauke koja
utemeljuje sva druga znanja, i organizuje celokupno polje znanja u jedan deduktivni
sistem.56 Prema drugom tipu itanja pod logosima ovde treba razumeti definicije
istih inteligibilnih formi (edh),57 te je dijalektika zapravo meta-nauka ne po tome
to dokazuje hipoteze, dedukujui ih iz viih hipoteza, nego po tome to prua
dublje i sveobuhvatnije objanjenje i razumevanje najviih entiteta.
Iako oba tumaenja imaju uporita u Platonovom tekstu, paljivom analizom
se otkriva da interpretacija logosa kao definicije najvie odgovara intenciji autora i
celini napisanog, s tim to ne treba ni drugu interpretaciju sasvim iskljuiti. U
nastavku rada naveemo argumente koji idu u prilog drugom razumevanju pojma
logosa u sredinjim knjigama Drave. U sedmoj knjizi Platon sadrajnije opisuje
dijalektiku delatnost, pa kae da se ona ogleda pre svega u logosu sutine (lgon
tj osaj) svake stvari ponaosob. Ova sintagma se i na drugim mestima58 u
Platonovoj filozofiji vezuje sa proces definisanja. Sem toga, eksplicitno se kae da
dijalektika treba da odgovori na pitanje ta neka stvar jeste, a da se pri tome ne
govori o eventualnoj ulozi logosa u dokazivanju.
Stie se utisak da se dijalektiar bavi razjanjavanjem matematikih hipoteza
samih po sebi i naroito u irem kontekstu, a ne konstruisanjem dokaza, iji su
stavovi te hipoteze. Izvoenje dokaza posao je matematiara, a ne filozofa. Pri
tome, treba imati u vidu da dijalektika filozofija ne podrazumeva samo davanje
definicija u cilju pojmovnih razjanjenja u matematici, ili nekoj posebnoj nauci.
Dijalektika odreuje same noetike entitete, ideje. Zadatak, koji jedino ona
moe da ispuni, jeste definisanje samog Dobra po sebi; a da bi se Dobro odredilo
potrebno ga je izdvojiti i razlikovati od ostalih ideja. Upravo zato to mu polazi za
rukom da doe do sinoptikog uvida u prirodu ustrojstva noetskog sveta,
dijalektiar je u stanju da razlikuje kako ideje meusobno, tako i Dobro samo od

55
56

57

58

Up. R. Robinson, Platos Earlier Dialectic, Oxford 1953, naroito pp. 170-172.
V. Karasmanis, na primer, iznosi ovakvu sliku dijalektike. Up. V. Karasmanis, Dialectic and
the Good in Plato's Republic, in: Cahiers de Philosophie Ancienne, No. 19, sous la direction
de I. Tsimbidaros, Platon et Aristote. Dialetique et Metaphysique, Bruxelles, 2004, naroito p.
32.
J. Annas, J. Annas, Introduction into Platos Republic, New York 1981, p. 287; H. Krmer,
ber den Zusammenhang von Prinzipienlehre und Dialektik bei Platon, in: Philologus.
Zeitschrift fr das Klassische Altertun, 110 (1966), S. 35-70; J. Mittelstrass, Die Dialektik und
ihre wissenschaftliche Vorbungen, in: Platon. Politeia, hrsg. O. Hffe, Berlin 1997, naroito
S. 239.
Up. Leg. 895d 4, 896a 3 itd.

Logos i Platonovo pitanje o metodi filozofije

22

svih ostalih ideja,59 kao apsolutnu ideju, kao Jedno iznad mnotva. Tako zamiljena
dijalektika metoda ne iskljuuje sokratovsku elenktiku, vetinu voenja razgovora
(dialgoj), koji se odreuje kao borba u kojoj dijalektiar kri put ka idejama.60
I sada dolazimo do tree zajednike karakteristike matematike i dijalektike.
Iako samo dijalektika ukljuuje put nagore (nodoj), obe metode obuhvataju put
nadole.61 Matematiki put nadole podrazumeva dedukciju istinitih stavova na
osnovu hipoteza koje se prihvataju da su isitnite. Da li dijalektiki put nadole u
tom sluaju predstavlja dokazivanje matematikih hipoteza iz viih hipoteza ili pak
neto drugo, jeste pitanje na koje Platon ne daje izriit odgovor. Ukoliko je tana
naa interpretacija pojma dijalektikih logosa, onda dijalektiki put nadole ne
podrazumeva toliko dedukovanje istinitih stavova koliko nagovetaj postupka
pojmovne deobe o emu emo neto vie rei na kraju ovog poglavlja naeg teksta.
Dijalektiki postupak opisan na kraju este knjige Drave predstavlja opis
diskurzivnog, dijalektikog znanja, uz upotrebu lgoi, kojima se uspinjemo do
bespoetnog, neuslovljenog poetka, to je Ideja Dobra. S druge pak strane,
znanje i Dobra i ostalih ideja na nekim mestima opisuje se kao direktno, nediskurzivno sagledavanje tih noetskih sadraja. itaoc se nalazi pred dilemom da li
je saznanje ideja proces dijalektikog definisanja ideja ili se one saznavaju nekom
vrstom intuicije.
Jedna od zakljuaka, koji se moe izvesti iz analogije sa linijom jeste i taj da
Platon daje primat neposrednom znanju,62 a ne znanju koji je posredovano na bilo
koji nain, bilo slikama ili matematikim dijagramima. I to se vidi iz ve dominantnog mesta koji odnos original-kopija zauzima u ovom poreenju, koje je i
samo, merei Platonovim merilima, neprecizno, nedovoljno jasno, upravo zato to
tei da saopti vrlo apstraktnu misao, ispomaui se jednom, dodue, pronicljivom,
ali ipak samo verbalnom, i grafiki predstavljivom slikom. Svako znanje, koje se
neposredno odnosi na orginal, a ne slui se pomonim sredstvima, bilo kojim
oblikom kopija, jeste znanje, koje je vieg reda. Ukoliko reeno dosledno primenimo i na dijalektiko znanje, koje ne saznaje ideje neposredno, ve posredstvom
logosa, znai li to da Platon daje prednost intuiciji nad dijalektikom. To pitanje trai
temeljnije preispitivanje.
Odnos dijalektike i intuicije jedno je od najpoleminijih pitanja u egzegezi
Platonove filozofije. Mogue je u bogatoj tradicije tumaenja njegovog najveeg
uenja izdvojiti tri modela itanja. Prema prvom tipu itanja, koje potie jo od
Plotina i neoplatonizma, a u novije vreme ga zastupa Albert (Albert),63 smatra se da
jedini put adekvatan takvom saznaju jeste intuicija, a takvo iskustvo se moe samo
metaforiki iskazati. I Platonovi opisi uvida takvog znanja vie su slikovitog, nego
analitikog karaktera. Struktura noetikih uvida slina je ulnom vienju, prevashodno po neposrednom i celovitom prisustvu sadraja, te ga tako Platon esto
59
60
61
62
63

Up. Resp. 534b ff.

Up. Ibid. 534 c 1-7.
Up. Ibid. 511 10-511c 4.
Up. J. Annas, Introduction into Platos Republic, New York 1981, p. 250.
Up. K. Albert, Einfrung in die philosophiesche Mystik, Darmstadt 1996.

23

Irina Dereti

imenuje kao vid, posmatranje ili prosvetljenje. Za noetike opaaje karakteristian je i momenat iznenadnosti (xafnhj), kao da je re o nekom istupanju
iz vremena, drugim reima, to je trenutak neposrednog uvida, to se iznenada
javlja, i koji kao da prekida lanac vremenskog sleda.
Ovaj tip itanja s pravom ukazuje na upeatljiva mesta u Platonovim dijalozima64 kojim se moe dokumentovati da je sagledavanje ideja intuitivne prirode.
Problem u vezi sa ovom interpretacijom jeste u tome to se istiskuje i negira uloga
diskurzivne, dijalektike metode u procesu saznavanja ideja, ime se previaju,
namerno ili sluajno, kljuna mesta u Fedonu i Dravi na kojima se ta metoda
opisuje.65 Ta interpretacije ne pogaa intenciju Platonove filozofije, koja se nikako
ne moe redukovati na unio mystica sa Dobrom po sebi.
Robinsonova66 i temerova67 interpretacije kao da ispravljaju greke gore
opisanog modela tumaenja, tako to s pravom istiu da je saznanje ideja racionalan
i diskurzivan proces. Meutim, i oni gree, jer potpuno iskljuuju udeo noeze u
saznavanju ideja kao neke vrste neposrednog, intelektualnog opaaja, nepropozicione prirode. Platonovi opisi noeze, prisutni u njegovim dijalozima, govore u
prilog tezi da diskurzivna elenktika nije jedini put u saznanju ideje Dobra.
Adekvatno tumaenje moralo bi da uzme u obzir i udeo dijalektike i noetike u
saznavanju ideja uopte, a ponajvie ideje Dobra, i to ne samo zato to Platon
govori i o jednom i o drugom obliku saznanja, koje bi trebalo nategnuto spojiti u
interpretativne svrhe. Naime, dijalektiki proces odreivanja ideja i noetsko
vienje ideja momenti su jednog te istog procesa, to Platon jasno stavlja do
znanja u svojim dijalozima.68 Na primer, u estoj knjizi Drave opisani dijalektiki
postupak uzlazno vodi ka saznanju Dobra samog, dok je sam in saznanja
vienje Dobra. Drugim reima, dijalektiki proces definisanja noetskih entiteta,
kojim se ideja Dobra razlikuje i razgraniava od ostalih ideja, jeste nuna priprema
za neposredan uvid u samo Dobro.
Zasnivanje filozofske metode u Fedonu i Dravi poiva na tri bazine metafizike postavke. Prvom postavkom se tvrdi postojanje i svojstva entiteta po
sebi, druga postavka je o relaciji uestvovanja, kojom se objanjava odnos izmeu
pojedinanih stvari i ideja. Trea postavka je o ideji Dobra kao sveutemeljujuem,
nehipotetikom naelu. Dobro po sebi jeste ontoloki primarno, zato to je u osnovi
svega, dok je epistemoloki na kraju, budui da se poslednje saznaje, ijem
saznanju prethodi dugotrajan proces obrazovanja kako u matematikim naukama,
tako i u dijalektici.
Dok filozofska metoda u Fedonu ima progresivan i otvoren karakter, u Dravi
je Platon opisao zaokruen metodski postupak. Metodologija Drave u odnosu na
64
65
66
67
68

Uporediti Resp. 508c1-2, Phaid. 79, Symp. 210e, 211de, Resp. 490b, 533d, 540d itd.
Mislimo na opise hipotetike metode u Fedonu i dijalektike metode na kraju este knjige
Drave.
Up. R. Robinson, Platos Earlier Dialectic, Oxford 1953.
Up. P. Stemmer, Platons Dialektik, Berlin 1992.
Naoj interpretaciji blisko je Kremerovo i Halvasenovo tumaenje. Up. H. Krmer, Dialettica
e definizione del Bene in Platone, Milan 1989; kao i J. Halfwassen, Der Aufstieg zum Einen.
Untersuchungen zu Platon und Plotin, Stuttgart 1992, naroito 226-326.

Logos i Platonovo pitanje o metodi filozofije

24

Fedona unosi dve novine. Dijalektiki metod pretpostavlja utemeljujui nehipotetiki poetak i drugo, osim uzlaznog puta podrazumeva i silazni put, koji vodi od
ideja ka ulnoj stvarnosti. Drugim reima, ona ne vodi samo ka nehipotetikom
poetku, tj. ideji Dobra, nego podrazumeva i put od ideja.69
Put nadole postupak je deljenja i stepenovanja, i poiva na uoavanju
razliitih stupnjeva mnotvenosti. Uzlazni i silazni put su u meusobnoj saglasnosti, budui da jedan uvodi sinoptiku i uoptavajuu metodu, dok drugi ima
elementarizirajuu funkciju. Dok prva metoda vodi ka sinoptikoj generalizaciji,
druga je usmerena na stepenovanje razliitih tipova mnotvenosti. Taj put nadole,
nagoveten ve u Dravi, tek u poznim Platonovim dijalozima Sofistu, Dravniku,
Fedru i Filebu biva odreen i praktikovan kao dieretika metoda.
5. Sinagogiko-dieretika metoda u Platonovim poznim dijalozima
Pod dijalektikim postupkom u poznim dijalozima podrazumevaju se dva
razliita postupka, koja se meusobno dopunjuju, a to su sastavljanje (sunagwg) i rastavljanje (diaresij), te ih tako moemo posmatrati kao deo jedne
celovite metode. U vie poznih Platonovih dela daju se metodoloke napomene o
samoj prirodi ove dve procedure dijalektikog umea,70 dok u Sofistu, Dravniku i
Filebu nailazimo i na primere tih metoda, na osnovu ega moemo proceniti njihov
smisao i znaaj kako u Platonovoj, tako i u filozofiji posle njega.
Ta dva postupka, ije emo karakteristike ispitivati, treba posmatrati kao
nastavak Platonovog traganja za adekvatnom definicijom, to jest za onim to on
naziva lgoj tj osaj. Sem definicije, kao rezultat primene metoda sastavljanja i
rastavljanja dobija se klasifikacija prirodnih vrsta drugog reda,71 odnosno podela i
sistematizacija ljudskih umea i nauka, to predstavlja kamen temeljac za postupak
divizije i klasifikacije, elaborisan u kasnijoj logici.
Metodska procedura sunagwg, nezavisno uzeta, unekoliko je slina metodi
opisanoj u Fedonu i Dravi, dok dieretiki metod72 elementarizacije i potpune
69

70

71

72

Aristotel u Nikomahovoj etici kae: Platon se s prvom pitao i istraivao da li postupak treba da
ide od naela ili ka naelima. Up. NE, 1095a 30-b3. Na osnovu Stagiraninovog izvetaja na
vrhu Platonove ontoloke piramide nalaze naela (ovde, dodue, nespomenuta): Jedno i
Neodreena dvojina.
Up. Phaid. 265d-266c; 270d, Soph. 253 b-e, Polit. 2*85a-b, Phil. 16c-17a.
X. M. E. Moravik ispravno uoava da Platon "nije zainteresovan za pojmove prvog reda, kao,
na primer, za pojmove ivotinjskih vrsta. Takve klasifikatorske sheme koje su od velikog
znaaja za Aristotela, u Platonovim divizijama imaju podreenu ulogu". Up. J. M. E. Moravcisik, "Plato's Method of Division", in: Patterns in Plato's Thought, ed. J. M. E. Moravcisik,
Dortrecht 1973, p. 179.
Jedan od prvih modernih pokuaja da se rehabilituje pojam j-a, pokazujui na primeru
tog pojma razvoj Platonove filozofije, jeste studija Julijusa tencela (J. Stenzel) pod nazivom
Studien zur Entwicklung der platonischen Dialektik von Sokrates zu Aristoteles, Breslau 1917.
tencel smatra da diereze u poznim dijalozima predstavljaju Platonov metodski odgovor na
problem prirodnonaunog odreenja pojedinanih stvari.
Od svih studija posveenih Platonovim dierezama, razlikuje se Rouzenova monografija o
Sofistu, koja diereze fenomenoloki opisuje. Posledica postupka divizije, po njemu, jeste

25

Irina Dereti

analize nije metodski osveten u Platonovim dijalozima takozvanog srednjeg

perioda. Novina Platonove pozne metode usko je povezana sa novim konceptom
edoj-a, to onda rezultira i drugaijim logosom kojim se ta metoda artikulie. Dok
su u Fedonu i Dravi, ideje pre svega merila ili standardi za procenjivanje onoga
to nalazimo u iskustvu, poput matematikih i aksiolokih ideja, kao to su jednako
po sebi, lepo po sebi itd., u poznim dijalozima ideje poprimaju novu pojmovnologiku konotaciju, te znae vrsne ili rodne pojmove, razliitih nivoa optosti.
I svojstva koja se pripisuju idejama nisu ista. U dijalozima koji pripadaju
zrelom Platonovom stvaralatvu, ideje se odreuju kao jednostavne, to znai
nedeljive, samodovoljne, dok se u poznom Sofistu i Dravniku upravo te karakteristike ne pripisuju edoj-u. U poznim spisima ideja je entitet koji je ili deo drugih
ideja, ili i sama ima delove, a njena jedinstvenost, kako ispravno zapaa Moravik, najbolje se moe izraziti tako to se odredi sastav njenih delova i njihovi
meusobni odnosi.73
Paradigmatski i konceptualni aspekat se ne iskljuuje u Platonovom poznom
pojmu edoj-a, ve, naprotiv, oba predstavljaju dve strane jednog te istog pojma.
Tome u prilog govori i injenica da u poznom Timaju ideje imaju istu konotaciju,
koju poseduju u dijalozima srednjeg perioda, a to je znaenje idealnih uzora,
paradigmi u odnosu na koje su ulno opaljive stvari samo slike ili kopije.
Struktura diereza u Platonovim dijalozima je takva da obuhvata: 1. niz imena
rodova i vrsta, 2. niz deoba i 3. preplitanje u logosu svih rezultata deljenja, to jest
imena rodnih i vrsnih pojmova.74 Platonove deobe, kada se sprovedu do kraja, lie
na mreu, kojom kao da se lovi, hvata, to jest opojmljuje ono to je predmet
definicije.
I poput hipotetike metode iz dijaloga srednjeg perioda i pozna Platonova
metoda obuhvata dve, ve spomenute, procedure, koje se odvijaju u suprotnim
smerovima. Pod dierezom, ili divizijom se podrazumeva deoba optih pojmova,
rodova, na manje opte pojmove, vrste, sve dok se ne doe do nedeljive vrste
(tomon edoj), do onoga to se ne moe dalje deliti ili ralanjavati.
Rastavljanje rodova na vrste biva uvek dopunjeno sastavljanjem, odnosno
spajanjem mnotva razliitog u jednu ideju na osnovu uvianja zajednikih
karakteristika tog mnotva. Ako je rezultat ispravno sprovedene deobe dolaenje do
nedeljive vrste, onda je sakupljanje rezultata deobe, poevi od rodnog pojma
preko sve niih vrsnih pojmova, rezultat sastavljanja.
Kada hoemo da ustanovimo ta neki rodni pojam (ideja) jeste, to inimo tako
to preispitujemo iz kojih se vrsta sastoji, dok se odreenje neke vrsne ideje dobija
tako to se skupe sve take podele, koje su prethodile poslednjoj vrsti, do koje

73
74

multiplikacija sofiste, to znai da se svakom sledeom deobom dolazi do novog aspekta

pojavljivanja sofiste. Rouzen lucidno primeuje da su "sa kvazi-matematikog ili aritmetikom
stanovita sve ove diereze neispravne, ali da su u fenomenolokom smislu tane". Up. S.
Rosen, Plato's Sophist. The Drama of Original and Image, New Haven/London 1983, pp.
59-143, naroito p. 100. Pa ipak, logika struktura diereza jeste neto to, bez obzira na
tehnike nedostatke, predstavlja Platonov znaajni doprinos metodologiji.
Up. J. M. E. Moravcisik, "Plato's Method of Division", p.160.
Up. Soph. 268c.

Logos i Platonovo pitanje o metodi filozofije

26

smo stigli procesom deljenja. I dok je zadatak metodske procedure sastavljanja u

otkrivanju nunih svojstava za sve sluajeve nedeljive vrste, koja se definie,
postupkom rastavljanja razluuju se upravo ta vrsta od svih drugih vrsta sa
kojima ona deli neka zajednika svojstva. Zajedno uzete metode sastavljanja i
rastavljanja odreuju niz nunih i dovoljnih uslova na osnovu kojih moemo
ustvrditi da li je neto sluaj upravo te vrste ili pak nije.
Razmotrimo dieretiki postupak na primeru druge po redu definicije sofistike u
dijalogu Sofist.75 U ovoj dierezi, koja predstavlja jednu od est diereza, polazi se od
vieg rodnog pojma, a to je umee, potom se ono specifikuje kao umee sticanja,
zatim kao umee sticanja razmenom, a onda kao umee sticanja razmenom tuih
proizvoda, to je trgovina, zatim kao umee trgovinom naveliko, potom kao umee
veletrgovinom duhovnih proizvoda, i najposle kao umee veletrgovine specifine
vrste duhovne robe, to je znanje o vrlini. Dakle, sofistika je grana umea sticanja,
razmene, trgovine, trgovine naveliko, veletrgovine duhovnom robom, to jest
prodaja rei i znanja koje se odnosi na vrlinu.76 Tu se pak deoba u ovom dijalogu
ne zavrava; ona se vie puta vraa na poetak kako bi se sofistika nanovo definisala. O tome kako se meusobno odnose ideje, koje se mogu rastavljati i
sastavljati, govori nam definicija dijalektike.
U tom eliptinom, i implikacijama bogatom opisu dijalektike nauke u
Sofistu,77 gde Platon posredstvom pojmova jednog i mnotva na najprecizniji nain
artikulie svoju poznu metodu, postupak rastavljanja obuhvata etiri tipa odnosa
meu idejama, to jest etiri naina njihovog razlikovanja.
Prvi korak dijalektikog postupka sainjava uoavanje jedne ideje koja se
"protee" kroz mnotvo meusobno odvojenih, diferenciranih ideja; ovo protezanje
treba shvatiti kao da ona iznutra proima mnotvo drugih ideja. Drugi korak jeste
dolaenje do stupnja da mnotvo razliitog spolja bude obuhvaeno jednim, koje je
njima nadreeno. Trei korak jeste dolaenje do jednog (ma), koje je putem
mnogih celina sintetizovano u jednoj vioj celini, jedinstvu. A etvrti korak sastoji
se u uoavanju mnotva ideja koje su odvojene jedne od drugih.
U prva dva koraka re je o vertikalnoj povezanosti nadreenih i podreenih
ideja, o odnosu subordinacije i supsumpcije. U druga dva koraka posredi je
horizontalna povezanost ideja koje su iste ravni, koje su meusobno povezane ili
rastavljene. Tek uz pretpostavku metodolokog razluivanja ova etiri nivoa
moemo shvatiti koji pojmovi se meusobno mogu spojiti, a koji ne.
Potonja logika, poevi od Aristotela pa nadalje, nastojala je da proceni znaaj
Platonove pozne metode, ali i da ukae na njena ogranienja. Mogu se, naime,
izneti zamerke ne toliko u pogledu zamisli koliko u pogledu logike ispravnosti
sprovedenih diereza u Platonovim dijalozima. Prvo, u jednoj te istoj dierezi Platon
koristi razliite principe deobe, te se, recimo, umea as deli prema predmetu, as
prema nainu, as prema cilju koji se njima postie. Zatim, njegove deobe nisu
potpune (iscrpne), te tako, na primer, uz deobu umea sticanja i stvaranja u Sofistu
75
76
77

Up. Soph. 223c-224e.

Up. Ibid. 224c 9-d 1.
Up. Ibid. 253d.

27

Irina Dereti

nedostaje i divizija dravnikog umea; tree, na ta ve Aristotel skree panju,78 u

prvoj deobi Platon jedan rod rastavlja tako da, na primer, ptice delimino klasifikuje u jednu, a delimino u drugu vrstu.
Sve te zamerke ne bi trebalo da nas spree da uvidimo svu originalnost i
epistemoloki znaaj Platonove pozne metode. Sem definicije, to jest odreivanja
jedinstvenog pojma, ka emu je usmeren postupak divizije u poznim dijalozima,
njegov znaaj se sastoji i u dobijanju hijerarhijski strukturisane klasifikacije razliitih tipova umea poevi od onih najoptijih preko vrsnih sve do nedeljivih
vrsta, koje predstavljaju najnie take, atome jednog takvog sistema, ije odreenje
se zadobija iz odnosa tih delova prema celini kojoj skoro organski pripadaju.
Platonova pozna dijalektika je, dakle, dvostruki proces, proces koji obuhvata i
sastavljanje i deobu, dva postupka, koja su tako meusobno povezana da jedan
postupak pretpostavlja drugi. Uvianje jednog u mnotvu pojava pretpostavlja
uoavanje razlika meu njima, kao to i proces pojmovne deobe pretpostavlja da je
neka pojmovna celina, koju treba razloiti na sastavne delove, ve obrazovana.
Obe metodske procedure se upotrebljavaju kako bi se odredili novi pojmovi, ili
redefinisali stari na svakom koraku filozofskog razgovora. Sluei se njima,
nastojimo da poveemo stvari, koje smo prethodno opaali kao nepovezane, i da ih
meusobno odvojimo u zasebne pojmovne celine, a da ih prethodno nismo razluivali. I na taj nain uspevamo da sagledamo pojave i stvari u njihovim meusobnim
odnosima, i da svoje parcijalne uvide integriemo u obuhvatnije i razvijenije
pojmovne celine. Dvostruka sinagogiko-dieretika metoda predstavlja nain dolaenja do sve optijeg i istovremeno sve diferenciranijeg znanja.
Irina Dereti
Filozofski fakultet, Beograd

Irina Dereti
Logos and Platos Question on Method
(Summary)
At first glance, Plato saw 'his method' as different processes and procedures. The
author of the paper attempts to show that all of these procedures are interrelated and that
Plato kept on elaborating, supplementing and fine-tuning his methodological reflections.
The procedure of giving a definition dominates his early dialogues, as well as the questioning and refutation of the various opinions of Socrates interlocutors. In the Meno and the
78

Up. De part. anim. 642b 10.

Logos i Platonovo pitanje o metodi filozofije

28

Phaedo, Plato introduces and practices the hypothetical method which was used by the
mathematicians of those times. The dialogue Republic represents the turning point in his
methodology. Therein Plato gives the most comprehensive description of the dialectical
method and, simultaneously, foreshadows the method of division which he develops and
practices in later dialogues.
KEY WORDS: Plato, logos, method, dialectic.