Primeujemo da su obe elje i ona Setina i ona Beloved zarobljene u

vrzinom kolu dva nepomirljiva poretka

Dva zakona, dve jezike igre: majinska ljubav zatititi ropska eksploatacija
predati
Drugi: iskupiti se, biti tu, davati opsesivnost: iileti, biti progutan, nestati
da bi davala, mora da nestane: ako nestane, ne moe davati izgubiti duha
izgubiti ansu za iskupljenje
Pol D muko uplitanje u enski rodoslov Beloved: pomeani identitet,
nepredstavljivost identiteta
Paradoks identiteta I nesaznatljivost stvarnosti izbijaju u prvi plan kod
Pinona, Barta I De Lila. Kos am ja I ta je svet? Autentino ili nainjeno,
sredite ili vor u mrei
Signal nepredstavljivog upravo je njegovo skrivanje iza vie nepomirljivih
tumaenja I poredaka: zato se i tragaoci za njim ne mogu povinovati jednom
totalizujuem objanjenju, oni moraju biti na margini.
Zato elja eli? Kako elja eli? Mora li se elja uplesti u nerazreive
protivrenosti?
For Harpham this effect is the establishment through the grotesque of a
structure of estrangement, separated from the completely fantastic by the
maintenance of the reality of the world while deconstructing the illusion of its
basic reliabilityGeoffrey Harpham The Grotesque: First Principles The
Journal of Aesthetics and Art Criticism, Vol. 34, No. 4, 1976: 461 Geoffrey
Galt Harpham. On the Grotesque: Strategies of Contradiction in Art and
Literature. Princeton, N.J.: Princeton University Press, 1982. pp. xviii.
SUPROTNOST: PROBLEM CINIZMA SLOTERDAJK, GLOBALIZACIJA,
anahronizam Marksovog koncepta otuene radne snage kao revolucionarnog
faktora: informatika era, proliferacija znakova koja zamenjuje proizvodnju
vika vrednosti i suprotnost upotrebna-razmenska vrednost. Ubaci nekako:
povei direktno sa preostalom trojkom, indirektno sa Foknerom i
Morisonovom i prototipski sa Nabokovim. Upotrebi Raschke-ov text o
globalizaciji kod Sloterdajka. It is in this context that Nancy foresees, curiously and
quite convolutedly, a "revolution" in something of an authentic Marxian manner. The past
dangers of the over-accumulation of capital as expropriated labor value are replaced by the
prospect that the infinite extension of symbolic proliferation (comparable perhaps to

Baudrillard's "precession" of simulacra) that is tantamount to Hegel's "bad infinity." It is not

labor that turns out to have been expropriated by "meaning." What we would call
globalization through the dissemination of pure signs offers an opportunity - and a
revolutionary one at that - to "world" a rehumanized world that is the realm of meaningcreation. "If the production of total humanity - that is, global humanity, or the production of
the humanized world, is nothing other than the production of the 'sphere of freedom', a
freedom that has no other exercise than 'the multimorphic production of the entire world,'"
then this final production determines no genuine end, nor telos or eschaton."5 Therein lies
the revolutionary potential. "It is a matter of being able to take completely and seriously into
account the determination of world, in a way that has perhaps never taken place in our
history - but for which our history today would offer the possibility." 6 It is humanization,
Nancy stresses, that can only be regarded as continual "creation" of the world ex nihilo.
Therefore, says Nancy, "we presuppose a hypothesis with respect to an internal
displacement of technology and capital that would make an inversion of signs possible: the
insignificant equivalence [of capital] reversed into an egalitarian, singular, and common
significance."7 Nancy's vision of such a "dialectical" inversion of signs rests on many of the
same premises as Marx's expectation of the imminent collapse of industrial capitalism
because of over-accumulation and the immiseration of the working classes who were on the
verge of coming to consciousness of themselves as bearers of the true sign of the universal
in these condition of abject alienation. The workers of the world would have to unite, as the
Communist Manifesto concludes in its grand flourish, because they would have nothing to
lose but their "chains." Globalization thus becomes indistinguishable from the
universalization of lack (misery) as the concomitant to the universalization of excess
signification (capital). 6 i 7 str Carl Raschkeovog texta, PETER SLOTERDIJK AS FIRST
PHILOSOPHER OF GLOBALIZATION, fajl RascheGlobaliyzation.pdf

Identitet kao suprotnost (kolonijalnom) univerzalnom (globalnom): problem

identiteta kod Beloved cak i marginalna (rasna) identifikacija koja tei
univerzalnom postaje shizoidna (traei centar ona prikuplja sve decentrirano
seanja razliitih bia, rasni konglomerat; svako otueno Ja je margina ali
margina hoe da bude centar, I tu potraga za jedinstvenim smislom
rainjava, pojedinanost prestaje da bude svoja). Problem identiteta kod
Pinona: Muo Mas, Lsd, Edipa opet, i marginalna totalizacija postaje
shizoidna (suprotnost i podudarnost paranoje i shizofrenije): kako
konstruisati identitet (zatvoreni svet solipsizma Edipe, ili zatvoreni svet Piter
Penguin drutva (politiko-istorijska mistifikacija i iskljuiva, ezoterina
pripadnost), preko paranoje, do otvorenog sveta shizofrenije univerzalni
otpad, lica-grimase Hilarijusa, depersonalizacija Muo Masa, glasovi
Invereritija): entropija je put od paranoje ka shizofreniji (obe univerzalizuju i
totalizuju, iako centrirane i decentrirane)
I to upravo u smislu koji Linda Haion... dogaaj, fakt
itav kontekst ne moe biti poznat savremenicima, utisci su varljivi, izvetaji
nepouzdani, objanjenja nepotpuna
tumaenje ogranieno.
Zahteva
distance, I povlaci se na distanci
Sem....

Prenesena pria, hipotetika pria

Nepouzdanost stvarnosti usitnjavanje narativa hipotetinost diversifikacija
nepouzdanost: nepredstavljiva je sama prolost.. Linda Haion
Istorija i baenost, bestemeljnost egzistencije, njena odreenost nedostinom
(nekontrolisanom, neizmenjivom) prethodnou, koja nije samo stvar linih
izbora, ve u jo veoj meri onoga to se daje kao unapred izabrano
(podrazumevano).
Odredjuje ih nesto vece I starije od njih samih, ali to nije transcendencija
Kao i unutranja protivrenost
Osujeenje elje kao njeno ispunjenje
Vrhunac proizvodnje stvarnosti: kad tv program postaje tok svesti, a rei
postaju stvari kod De Lila (Vini Mink).
Ako postoji teren na kom se sve te suprotnosti meusobno proimaju
Kojima Nabokov proima i 'najnevinije' detalje. Koji kod N aktiviraju i...
Aporetini karakter njegovog
Pouda i unitenje predmeta poude
H h ne nalazi ono za im traga zadovoljenje svoje poude ve otkriva
unitenje njenog predmeta. I sama njegova perverzija je paradoksalna:
idealitet 'ostrva nimfica' suprotstavlja se realnosti njihovog uzrasta, patoloka
potreba za kontrolom udnji za slobodnom ljubavlju, lirska kolebanja i gria
savesti grubosti bezonog seksualnog izrabljivanja: sve ono to i inae
optereuje normalnu ljubavnu vezu u kojoj su uloge vaspitaa i ljubavnika u
stalnom konfliktu
njihovoj realnoj zrelosti (sposobnosti za ljubavnu vezu), i samoj seksualnoj
konzumaciji, koja je, po prirodi svog objekta, osuena na kratkotrajnost. Znaci
i tragovi koji ukazuju na dvostruku konstruisanost dogaaja: onu koja se
otkriva samom Hambertu, i onu koja se otkriva itaocu.
Univerzalno vaenje
Potvrda vieg poretka eumenide
Ostalo samo poprite bezlinih i bizarnih sila.

Uloga tragaoca dodeljuje se liku, itaocu ili obojici

Diferende nerazreivosti i slom metanarativa.. usitnjene prie

Svih pet naih romana mogu se razumeti kao arheoloka iskopavanja,

potraga za onim prvobitnim i uasnim, koje se ne moe drukije pojmiti do
kao ono nepredstavljivo i udesno: bilo da je u pitanju Bartova (u ovoj petorci
najvedrija) kua smeha, poruka u boci, i svet spermatozoida iji zapleti su
u preteno razigrano-sizifovskom kljuu, i time unose notu blagosti u
preostale romane bilo da je re o Pinonovoj Sfingi-Tristeru, koja spaja sve
prezrene i odbaene, udake, lude naunike i samoubice, igrajui ulogu
svevideeg i nemog negativnog boga. Kod De Lila, nezamislivo je ono
najblie: dominacija tehnologije, masmedija i advertajzinga, koja ini da se
smrtonosni toksini oblak najpre razume kao jo jedna senzacija, a besmisleni
preparat Dylar kao stvarna mogunost; dok kod Foknera i Morisonove,
skriveni uas ostavlja vie gorine u ustima: ne samo zbog telesnih muenja,
beskrupulozne ambicije i fanatizma, ve i zato to nas pisci na krajnje
nenametljiv nain navode na zakljuak da postupci njihovih junaka, Sete i
Satpena, nisu nita to automatski povlai nau osudu: oni su nesumnjivo
kontroverzni, ali i ljudski, suvie ljudski: tek postepeno raskrinkavanje
omoguie nam da
Sete, kao crnkinja-ropkinja, koja bi radije ubila sopstvenu erku, nego da
dopusti da proe kroz istu torturu kao i ona, i Satpen, nekadanji white-trash
boy, koji je itav ivot posvetio tome da zasnuje dinastiju, koja nee prolaziti
kroz iste nedae i biti rtva iste nematine kao on. Imajui u vidu ovaj
demonski podtekst - negde izraenijiji, kao u Rozinim opisima Satpena kao
demona, dina, ljudodera, itd, a negde delikatniji, kao kod Pinonovog
Maksvelovog demona, osvetnika-Tristera, ili grimasa i LSD-a buhenvaldskog
doktora Hilarijusa, pa sve do najbrutalnijih chain-gangova, silovanja, konjskih
amova i prinudnog felacija Morisonove moglo bi se rei da je upravo
osnovna motorna sila, tematska dinamika romana koje ovde razmatramo, ta
arhajska dvostrukost ljudskog i demonskog, borba izmeu prinudnog i
neoprostivog, i stalno iznova zapoinjani pokuaj da se razume koji je to
trenutak u kom se obistinjuje ona uvena Nieova reenica: da ako predugo
gleda u ambis, i ambis pone da gleda u tebe. Meutim, ambisi su, kao to
nas je istorija ve po stoti put nauila, ljudski. Niko to bolje ne demonstrira od
samog Foknera; sluei se nepouzdanim pripovedaima jednom od
distinktivnih crta svog postupka on nas, in medias res, uvodi u volebni,
udovini svet Tomasa Satpena, vienog oima ogorene usedelice Roze, i

opskrbljenog svim, ionako zastraujuim atributima self-made man-a, u doba

graanskog rata i amerike kolonizacije zapada; tek kasnije, iz prie
Komptonovih, sloj po sloj ovog mranog oreola polako otpada, da bi se pred
nama ukazao dodue beskrupulozan, ali samopregoran i odluan preduzima
da bi, najzad, iz Kventinove i rivove rekonstrukcije (nepouzdane kao i svi
prethodni izvetaji), ostali oi u oi sa ovekom koga je osudio jedan jedini
njegov postupak iz prolosti, i ija je nesrea na stranu njegov bezoseajni
gest prema Vaovoj unuci to to nije mogao pobei sopstvenoj sudbini.
italac lako prepoznaje taj sie: Edipu, koji pobeuje Sfingu, i uspinje se do
vrhunca moi, suena je propast, kad odgonetne tajnu svog porekla ili, u
ovom sluaju, porekla Duditinog verenika, svog zaboravljenog sina arla
Bona. Retrospektivni rasplet karakteristian je i za ve pomenuti Pinonov
Crying of the Lot 49, koji upadljivo, preko imena glavne protagonistkinje,
priziva intertekst Oedipus Rex-a poigravajui se, dodue, sa njim, u
uobiajenom postmodernistikom maniru: no, potraga za znanjem, o sebi i o
svetu, ovde takoe igra ulogu spiritus movensa itavog zapleta, samo to je
ovde akcenat pomeren s jedne strane, na tajnu same Tristero-Sfinge, ija
odgononetka bi najzad mogla otkriti to-ta o modernoj Tebi-San-Narcisu, a s
druge na smisao ivota te middle-class hostess, Edipe, kojoj se ukazuje
upravo ivotna prilika (ili je sve to samo Invereritijevo maslo) da izae iz svog
zlatnog kaveza, i ukljui se u neto mnogo vee i inspirativnije od
svakodnevne rutine jedne sredovene domaice. Treba li traiti edipovske
paralele i u preostala tri romana? Poznata je, naravno, stvar, da kritici ne
predstavlja nikakav problem da nategne svoja tumaenja ne bi li
kompletirala svoje zakljuke, ak i tamo gde za njih nema nikakvog povoda:
zato je bolje u takvim otkriima biti to uzdraniji. Ali, kad je re o
Morisonovoj Beloved, u kojoj se porodino, rasno i patoloko prepliu kao na
ponekim dvorovima srednjevekovne evrope, ne moemo prevideti bar ono
najoiglednije: Elektrin kompleks, ili, po Frojdovoj vie patrijarhalnoj
terminologiji, negativni Edipov kompleks da ne zanemarimo ni (simboliku)
kastraciju kojoj je Pol D. podvrgnut od same pojave Beloved. Jer, Pol D. biva
nesvojevoljno naveden na polno optenje sa Beloved (sukubusom),
zahvaljujui njoj gubi pravo glasa i sve vie i vie se distancira od Sete, dok
Sete i fiziki kopni u prisustvu svoje izgubljene erke: iako je glavni razlog za
to upravo Beloved-ina neutaiva potreba za majinskom ljubavlju, to se i ne
uklapa tako dobro u Frojdovsko-Jungovske ideje (ako Beloved ne pripiemo i
veoma razvijenu mo manipulacije, to, opet, nije neosnovno: tim pre to
nismo sigurni ak ni u njen stvarni identitet). No, i zanemarujui ove sumnjive
analogije, ije sleenje teko da bi dalo neki korisniji materijal za tumaenje,
injenica je da se i Beloved gradi po principu edipovskog retrospektivnog

otkria: tek u poodmaklom toku prie daje nam se da naslutimo koja je to

kuga koja pustoi Tebu, tj. kuu 124 najpre natprirodno, a zatim i krajnje
opipljivo dok stvarni Edip, koji mora da okaje svoje grehe, ovde uopte i nije
Pol D, iji bi zloin bio incest i patricid, ve Sete, koja je poinila edomorstvo
(treba li uopte podseati na intertekst Medeje) i, u prenesenom smislu,
patricid Belovin-og biolokog oca, koji je siao s uma, poto je prisustvovao
iivljavanju Uiteljevih neaka sa Sete, i nije prebegao preko granice s njom.
Beloved se, pre, pojavljuje kao Orest, odbaeni sin koji se vraa da kazni
majku-preljubnicu i ouha-uzurpatora, uz pomo svoje odane sestre DenverElektre: ali, dalje ispitivanje ovih analogija nee nam biti od vee koristi za
nae namere. Kod De Lila je, pak, parodini naboj, ve u skladu sa njegovim
sermo mediocris, rezervisan za vie mediokritetske i anonimne verzije uasa
koje ta anonimnost, treba naglasiti, ne ini ni malo manje stravinim. Jedan
od njegovih intertekstova je, nesumnjivo, Geteov Faust, sa Marejem u ulozi
Mefista kuatelja, cinika i osvedoenog l'homme de la monde, sa svojim
sitnim, perverznim efovima kao to i razni drugi motivi itaoca, koji
direktnije, koji indirektnije, upuuju na Fausta: poev od Glednijeve
intelektualne znatielje, preko imena njegovog sina (i Faustovo ime je
Hajnrih), paronomazije Babet-Margaret, otrova koji bi trebalo da je eliksir
mladosti (tj. tableta protiv straha od smrti), itd. Ali, svi su ti Sturm und
Drang-ovski vatrometi kod De Lila, rekli bismo s pravom, razblaeni, kako ve
i prilii dejmisonovskoj kritici postmodernizma i bodrijarovskom svetu
simulakruma: metanarativi velikih sudbina postali su lokalne dogodovtine
neafirmisanih akademika. Sa Bartom stvar stoji jo gore: njegova
surfikcionistika posveenost metafikcionalnim ekskursima oteava svako
intertekstualno prepoznavanje: sem, naravno, oigledne Sternovske potke u
poglavljima sa Ambrozijem (onog urnebesnog poigravanja sa pelama kao
simbolom inspiracije, u izboru imena Platona, Sofokla, Ksenofona, i Svetog
Ambrozija), i, za nas mnogo bitnije, mase pastia, travestija i aluzja u vezi sa
bitnim antikim junacima Narcisom, Tiresijom, Ehom, Menelajem, Helenom,
Klitemnestrom (spisak je zaista podui): ali, ova lavina mitsko-knjievnih
junaka pre zatamnjuje nego to rasvetljava neku dominantnu parodinu nit
na koju bismo se oslonili. Zato kod Barta i neemo krenuti od nekog mythosa,
kako bismo dospeli do egzistencijalnih paradoksa koje ovi egzemplifikuju i
tematizuju, ve emo poeti od onog to se tom poduhvatu ini najudaljenije:
od njegovog poigravanja sa smislom pisanja, njegovom formulainou i
impersonalnou. Njegove su, naime, preovlaujue teme, bilo u okviru
savremenih, legendarnih, ili fantastikih scenografija, uvek u vezi sa
dvostrukom zagonotkom: nestvarnou stvarnosti, i nepisivosti pisma. Kao i u
uvodnom delu Tristrama endija, apsurd svesnog ivota naglaen je

fantazmagorinom plovidbom spermatozoida, koji su itav svet za sebe, sa

svojim mitovima i zakonima; u samom pisanju najproblematinije je upravo
postojanje pisca: pie li tekst sam sebe, ili samo doputa da se u tu svrhu
poslui nekim sporednim, uz to ne-ba-dostojnim oruem; u numerikoj
progresiji Life-Story, ko je zapravo pisac, i ko pie o pisanju pisaca u tom
vrtolavom mise en abime: ko je, najzad, u sreditu Kue smeha, i nije li taj
deus absconditus (ili, bolje, deus dormientes), samo upranjeno mesto
unekoliko kao ono u sreditu panoptikona koje simulira svoje prisustvo, i u
ivotu i u umetnosti, a sve to ostaje to je graditi druge, iste kue smeha? Je
li to, uopte, vie ili manje besmisleno nego zavriti svoje remek delo na
kozijoj koi, i pustiti ga da pluta u vru koji verovatno niko nee pronai a i
ako pronae, emu? Drugim reima, pitanja koja Bart ovde postavlja, kroz
prizmu svojih malo-odve-samosvesnih tehnikih bravura, jesu: ta je
stvarnost? ta je identitet? Odakle se stvara? Je li komunikacija mogua? I
nije li itav ivot dovoljan da stane izmeu To whom it may concern i Yours
truly, iz poruke koju Ambrozije nalazi na plai?
Malo smo se detaljnije dotakli ovih Bartovih nedoumica ne zato to one
upeatljivije ili saetije ovaplouju problematiku Foknera, Pinona,
Morisonove i De Lila, ve upravo zato to od nje najvie odudaraju: ali, u isti
mah, ba u tom odudaranju iznenauju nas neoekivanim podudarnostima.
Neke od njih, naravno, dugujemo optem intelektualnom klimatu: problem
identiteta svakako vue korene jo od crkvenih otaca, da ne pominjemo
nemaku filozofiju i psihoanalizu s obe strane Rajne, poststrukturalistiku
likvidaciju subjekta, ili Bartovu (ne Donovu, ve Rolandovu) Smrt autora
sve se to jo ponajbolje razabira jo u Nieovim Ditirambima, ili u Fukoovom
Sta je autor (bez Deridinog obscurantisme terroriste). No, ono to, pre svega
Fokner i Morisonova, dodaju ovoj vievekovnoj poteri za identitetom bilo
onim religioznim i duevnim, oko kog su se patili Sv. Avgustin, Paskal i
Dekart, bilo onim stvaralakim i libertinskim, zbog kog su mnogi
romantiari propatili po raznim azilima i dunikim zatvorima jeste rasna,
klasna i polna (gender) dimenzija. Sudei po Lindi Haion, upravo ta njihova
spremnost da daju glas Drugom, onoj zatakavanoj i prezrenoj margini, i
ini od njih eminentne pisce postmodernizma pravca koji je, u Americi,
pretrpeo estok uticaj feministike, postkolonijalne, i kulturoloke kritike, kao i
sva prevrednovanja koja su sa sobom donele gender-studies. Za Foknera u
celini, ija je Yoknapatawpha bezmalo simbol propasti Juga, i klasnih i rasnih
previranja, nakon amerikog graanskog rata, taj bi se zakluak inio pomalo
ishitrenim to je, izmeu ostalog i razlog to se on pre smeta u
modernizam, s njegovom blaom verzijom crnako-belakog konflikta dok

kod Morisonove, kao spisateljice afro-amerikog porekla, koja se bavi upravo

najzverskijim aspektima belake tiranije i eksploatacije, ta atribucija pogaa
pravo u metu. Ono to, pak, poistoveuje te dve odvojene i nesrazmerne
potrage za identitetom naivnost skorojevia Satpena, koji jedino kroz
zasnivanje sopstvene (belake) dinastije moe sebi priznati pravo na ime, i
rastrojstvo crnkinje Sete, koja jedino kroz potpuno ispatanje moe sebi
dopustiti da se ponovo nazove majkom podjednako cirkuliu oko jednog
praznog, utvarnog sredita: u Satpenovom sluaju, oko izgubljenih godina
njegovog detinjstva, i braka koji je sklopio na Haitiju, a iji e ga izdanak
dovesti u krajnje nereivu situaciju, primorvi ga da rtvuje ono to mu je
najdrae i oko ega se svih ovih godina borio; u Setinom sluaju, oko utvare
u pravom smislu rei, tj. oko jadne devojke u koju je Sete investirala svu
ljubav i seanja u vezi sa njenim ubijenim edom (dvosmislenost je jo
upeatljivija, jer se do kraja romana ne otkriva da li je Beloved zaista njena
iskasapljena ker, ili samo pridolica, koja im se pridruila kao uljez,
okoristivi se Setinom lakovernou i griom savesti).
Tu konstataciju o praznom sreditu sada moemo proiriti i na preostale
romane. Onaj koji bi nam prvi pao u oi oigledno je Pinonov Crying of the
Lot 49: pre svega, jer se itava radnja romana odvija oko dva korelativna
raskrinkavanja: tajanstvenog potanskog sistema Tristera, i njegovih w.a.s.t.e.
potanskih sanduka (to je samo po sebi paradoks: pisma namenjena itanju
ne mogu u isti mah biti i otpad kakva komunikacija je tu uopte po sredi?), i
linosti glavne junakinje, Edipe Mas, koja na poetku sebe doivljava kao u
sebe zavorenu, remedios-varovsku tkalju realnosti (opet, problem
osujeene ili nemogue komunikacije). Shall I project the universe, pita se
Edipa, nakon razgovora s reiserom: i italac, zajedno sa njom, poinje da
sumnja da je i sva ostala realnost ve projected to otvara vrata
beskonanoj i neoporecivoj paranoji. Kod De Lila, meutim, ne postoji ni neko
bar slian Pirsu Invereritiju, ijim bi se spletkama i intrigama mogla pripisati
ta sveproimajua kontrola realnosti: ljudi su samo brojevi na kompjuterskom
interfejsu, njihovi ivoti kao i njihove smrti, dirigovani su reklamama,
ambalaom, artiklima, slikama najvie slikanog ambara, pa ak i pilulama
koje bi htele da im oduzmu i taj poslednji deli ljudskosti svest o sopstvenoj
smrti. Identitet se u Glednijevom svetu gradi odgovarajue nametenom
fizionomijom i gestikulacijom, a potvruje besmislenim trivijima u trenucima
jo besmislenijih ekscesa medijskih zvezda kao u krajnjoj realizaciji
Bodrijarove smene realnosti simulakrumima dok, kod Pinona, on postaje
toliko fluidan da u svakom trenutku preti rasprskavanjem i anihilacijom: kao
to e biti sluaj s Muom Masom, rtvom Hilarijusovih LSD eksperimenata, ili

sa samom Editom, koja je na korak od toga da zatrudni od nepodnoljive

Tristerove misterije, ili da ve jednom okona sa sobom, sjurivi se u neki
automobil na autoputu.
Sutinski problem u svih pet romana jeste da junaci ne znaju, i ne mogu znati
pravu istinu: istina je uvek skrivena, i doputa samo kompromise,
nagaanja i okolienja. Je li Dek Gledni zaista zaraen izlaganjem toksinom
oblaku (probojem stvarnosti u zatienu zonu simulakruma), i hoe li, i koliko
iveti? Ima li njegova i Babetina porodica ikakvu budunost, ili je samo rutina
koja im odvlai panju od smrti? Je li Beloved zaista Setina pokojna erka,
edna ljubavi koja joj je za ivota bila uskraena? Moe li se uopte biti majka
suoena s nemoguim izborom: edomorstvo ili Schoolteacher-ova dresura?
Moe li se uopte sauvati neto ljudsko posle svih tih muenja i ponienja?
Moe li se grabiti napred, samo sa jednim planom u glavi? I moe li se
rtvovati itavo potomstvo samo za jo jednu, poslednju priliku da se taj
masterplan ostvari? ta nagoni osobu na takvu istrajnost, i zato je takav
ivot uopte vredan ivljenja? I jesmo li, najzad, gospodari svoje sudbine, ili
samo marionete u igri ije razmere nas uveliko prevazilaze? Je li ta igra
uopte stvarna, ili samo plod nametaljke, sluajnosti ili ludila? To su samo
neka od pitanja koja se postavljaju itaocu, isto kao i likovima, i koja ovi
romani na razliite naine ispituju, preosmiljavaju, i odgonetaju, da bi ih na
koncu ostavili neodreenima. Bilo da se, kao kod Foknera, prie umnoavaju,
presecaju i cirkuliu oko nevidljive ur-prie, koju nijedan pripoveda ne zna, ili
da se ukrtaju, dozivaju i mebijusovski izokreu kao kod Barta, bilo da se
prepriavaju iz razliitih, koherentnih ili shizoidnih perspektiva kao kod
Morisonove, ili saimaju i erodiraju kao kod Pinona: bilo, najzad, da se
ponavljaju, pretrpavaju i nagomilavaju, kao kod De Lila, one uvek krue oko
nevidljivog i stranog sredita, upravo onog ka kom tei drevna edipovska
potraga za stvarnim i upravo onog do kog ona nikad nee stii. ak i dva
najbezazlenija romana iz ove petorke ne ostavljaju nas u nedoumici o
prirodi tog nedostinog centra: kod vie artistiki i metafiziki nastrojenog
Barta, ono nepredstavljivo, koje je plen njegovih najdubljih meditacija,
svakako je sama individualnost, uz gotovo filozofsko nadmetanje sveta i
teksta, artificijalnosti stvarnog i spontanosti mate; njegove figure su
geometrijski paradoksi, a njegove zagonetke nepojmljivost svakog poetka i
kraja ili ono to bi Hajdeger nazvao bestemeljnou bitka, a to se kod
Barta javlja i kao bestemeljnost teksta. Kod pragmatinijeg i kritinijeg De
Lila, rutina i banalnost su skrama koja skriva to jo ivo, neprivlano srce
stvari simulakrumi koji ne samo da deformiu, ve i kreiraju stvarnost,
uljuljkujui u lanu sigurnost bia ija je jedina izvesnost da e umreti sami i

naputeni, kao i svi drugi. Pinon je ve negde na prekretnici izmeu Barta i

De Lila, i Foknera i Morisonove: on je takoe duboko zaintrigiran neodrivou
solipsizma, ali ga isto toliko zanima i skriveno ustrojstvo, ili nedostatak
ustrojstva sveta mree koje oblikuju njegovu realnost, i koje izmiu svakom
hermeneutikom zahvatu, podjednako oblikuju i individue, koje imaju tu sreu
ili nesreu da se upletu u njih: za njega problem pojedinca i problem sveta
nisu dve odvojene hemisfere, paranoja vlada, a tajna nikad nije samo neija
privatna svojina. to se, pak, Foknera i Morisonove tie, oni poseu u jo
mnogo tamnije dubine: nepojmljivost koja njih privlai jeste zagonetka zla,
snaga i bezonost, u itavoj skali od zveri do nadoveka, od volebnog do
politikog, i iz tih gromada oni kleu svoje najuspelije skulpture.
No, kakve god bile njihove razlike, jedno je sigurno: pet velikih amerikih
romana XX veka jesu romani traganja; njihove su potrage razliite, od
kreativnih i egzistencijalnih do politikih i moralnih, i svaki se od njih, na svoj
nain, suoava sa situacijama izolacije i otuenja, nesigurnosti, diskriminacije
i straha; a svaki od njih nudi i ako ne siguran izlaz ili konano reenje onda
bar nain da se ovek sa tim baucima najzad uhvati u kotac: ako ni zbog
ega drugog, bar zato da se istorija ne bi ponovila.

Dominantni zaplet, meutim,

Koje moemo prepoznati i kod Pinona i Barta. Koje e biti karakteristine za
Dominantna pria, meutim, koja zaplet nepredstavljivo
Koji se direktno tie potrage za nepredstavljivim
Kao i da marginalnost uopte nije tematizovana, naroito kod Pinona
Nabokov, metafikcija
Drugim reima,
to ne znai
Odjeci starih pria
Kod barta je pak taj proces ve u svojoj beketovskoj fazi.
Politika, istorija, mit, nagon i rasa
Ekscentrinost i ekstravagancija

Samosvest introvertnost solipsizam

A meso je podlono svakoj patnji i poasti nasladi
I saznanja koja zahvaljujui njoj postaju dostupna
Dotie sa
Predkulturni svet strasti i nagona
Pun krvi... u kojem i aveti imaju meso kao i civilizacijske potpore koje ga
ograuju poput rezervata, i odravaju na povrini
ograuju i odravaju u
ivotu.
on nikad ne moe postati deo te zajednice, jer mu se porie ne samo
Porie ne samo ve samu ljudskost
0617002740
Apatridi, njegovi uvidi omogueni su neodredivom pripadnou
Ivo Trmi
Razmenjujui meu sobom istorijske I fikcionalne ekspresivnosti
Linda istorijska metafikcija
Simulakrumi povezani sa isklizavanjem oznaitelja
Paradox diferenda aporija
S kraja Xix veka
Bulgakov kao prototip: detektivski roman, patoloki erotizam, paranoja I
zavera,
viestruki
identitet,
la/smicalica/prevara,
idiosinkratinost,
neodgonetnuta dubina (povrina-erotska, pastina, gluma, snimanje pornia,
zapleti(parodini: Po, Katul, Sokrat, Dostojevski): on nikad nije ni upoznao
pravu Lolitu, reiranje-projektovanje svetaGraani drugog reda, autsajderi, neprilagoeni,
Nonkonformisti, marginalci, pervertiti,

ekscentrini,

izuzeci.

Fluidni identitet: glumac/imitator tuih ivota-advokat i branilac tuih ivota

(kao i Jona, skriven u dvostrukoj dubini unutar maine, unutar okeana - u
kojoj nalazi (simuliranu) smrt), i inverzija identiteta (advokat koji je postao
glumac), kosti/ono proieno-filteri/ono to proiuje (anonimnost,

azoinost), prodavac polovnih ostataka tuih ivota-medijum tuih glasova i

emocija-lsd/rascep i simbioza/podela i zbrajanje/no koje ne daju celinu ve
mnotvo, analizator i spasitelj tuih egzistencija-unititelj i eksperimentator
nad tuim egzistencijama-kontrolor i posmatra-plen i posmatrani (znaenje
rei Hilarijus?), Invereriti iji (posredovani i simulirani) glasovi anticipiraju
uloge svih drugih junaka-skriveni reiser (Vivijen Darkblum)-avet-dvojnik
pojedinca koja konstruie avet-dvojnika sistema-parodija Hamletovog oca
koja zaklinje parodiju Hamleta da ispravi nepravdu i raskrinka izdaju
(veza Tristera i kraljice-kako se zvae-Hamletove majke)-parodija Hamletovog
komada u komadu, koji je i sam parodija Hamleta (ispitaj)... simulakrumi,
simulakrumi, simulakrumi
Kua smeha kao simulakrum, epizoda sa pelama kao parodija-simulakrumsmisao te farse sa pelama? Realizovana metafora- Stern, smisao to pele
ne sleu na usta nego na oi (umesto nadahnutog govora, vizija), paralela sa
Hamletom (otac hospitalizovan, majka kriva zbog tobonjeg neverstva,
uncle Konrad kao (tobonji) zavodnik, trovanje na spavanju (ne zmijskim ve
pelinjim otrovom, ne oca ve majke)
Iskvareno izdanje kurirove tragedije kao miolovka u Hamletu: HamletNikolo, Klaudije-vojvoda od Skvamulja,
Pinon-istorijska metafikcija tristera
Znakovi i oznaeno, isklizavanje

Hajdegerov das man postao je cista irealnost simulakruma, poslednji stadijum

neautenticnog.
Tajna je, naravno, tajna bitka i smrti, tj. Bitka-ka-smrti, kakva je oduvek bila.
Ali njene krinke I metamorfoze mnogo su perfidnije: banalnost je postala
totalitarna: to je vec citavi represivni system banalnosti, sposoban da potisne
sve sto je izvorno ljudsko: teskobu, ljubav, zelju I nadu, da sve upakuje u
standardnu ambalazu, I aplicira u strogo regulisanim dozama.

njen je lokalni kolorit bio esto tako neodoljiv da je to

Osnovne teme univerzalne
Ali lokalni kolorit bulgakov

tih paradoksa, dodajui im nesvodive, lokalne specifinosti, i

nekadanje kolonije razvile su se u novu kolonijalnu silu: a
kolonijalci su Amerika je od kolonijalizovanog do kolonizatora
svim dilemama starog: