12.

ADORNO
Adorno je specifian u filozofiji zati to je studirao kompoziciju. Istraivao je
umetnost pre svega u kontekstu kritike dtutva. Nijedno umetniko delo ne postoji
samo za sebe, ve jedino u reakciji sa drutvenom stvarnou.
Tvorac je izraza kulturna industrija izraz kritike dijagnoze koja se
oslanja na Benjaminovu tezu u delu - Umetniko delo u doba tehnike
reprodukcije. Umetniko delo pri svom umnoavanju postaje roba. Tehnikom
reprodukcijom se gubi ono to Benjamin zove aura umetnikog dela. Efekat te
industrije je gubitak individualnosti.
Adorno u svom delu Dijalektika prosvetiteljstva donosi jednu zanimljivu,
inventivnu interpretaciju mitskih sadraja ( Homerova Odiseja), kojom hoe da
skrene panju na to da je kontakt sa umetnikim delom postao neto to zabavlja,
to donosi rastereenje i oseaj lagodnosti. To je produkt kulturne industrije, neto
to ima fatalne politike posledice zbog toga to stvara jednu nekritiku individuu
koja razmilja mehaniki.
Takva individua je potpuno u funkciji zateenog poretka i to je unutranja
mina za demokratiju. Ovakvo stanje umetnosti vodi u totalitarni reim. Umetnost je
sveprisutna u ovekovom ivotu, ona je nain konzumiranja.
Takav odnos prema umetnosti dovodi do repetativnosti, ponavljanja koje e
kasnije dobiti obeleje masovne kulture. Problem sa masovnim medijima i
industrijom kulture je to to ona predstavlja sintezu masovne i visoke kulture.
I masovna kultura je izgubila onaj element karnevalskog, buntovnikog koji je
nosila u sebi.
Posredstvom tehnikih aparata mi smo izgubili, zaboravili kako da sluamo
muziku.Adorno smatra da je sa avangardama umetnost izgubila autonomiju zato
to prikazuje vlastite prekide, lomove, ne sadri u sebi kritiku spoljanjeg ivota.
On zbog toga kritikuje jazz, njegove izlive unutranjosti, prikazivanje poraza i beg
od stvarnosti.
Kritikuje medije kao neto to zaglupljuje, daje zamraivanje stvarnosti,
neto to je simulacija. Umetnost u sferi masovnih medija doprinosi toj stranoj
ideologiji. On smatra da umetnost treba da bude slika refleksije, kao nepomirljiva
slika sa realnou.
Adorno kae da umetnike forme zapisuju istoriju oveanstva bolje nego
istorija, tako to crtaju odredjeni istorijski karakter, drutvena stanja i nain na koji
se verovalo.
Istina umetnikog dela je da se ono odrie karaktera istine, ta sfera je
vezana za logiku. Istina umetnikog dela je itljivost transsubjektivnog, ono
prevazilazi pojedinano subjektivno, poenta umetnosti je neto to je zajednika
stvar.