Alber Kosri

BOJE PRLJAVTINE

bojana888

I
Ljudsko mnotvo koje je bazalo u nonalantnom ritmu letnje dokolice
razvaljenim trotoarima hiljadugodinjeg grada Kaira izgledalo je kao da se
naviklo, spokojno, ak sa izvesnom dozom cinizma, na neprestanu i neopozivu
degradaciju okoline. Reklo bi se da su svi ti stoici etai, u svom neumornom
lutanju pod bljetavim i uarenim suncem u fuziji, dobroudno urovali sa
nevidljivim neprijateljem koji je podrivao temelje i graevine nekada raskone
prestonice. Neosetljiva na dramu i pustoenje, gomila je pronosila zadivljujuu
raznolikost lica, uljuljkanih u svojoj dokolici; radnici bez posla, zanatlije bez
muterija, intelektualci kojima je slava udarila u glavu, dravni inovnici
proterani iz svojih kancelarija usled manjka stolica, diplomirani studenti
poklekli pod bremenom svoje jalove nauke i, naravno, veiti podrugljivci,
filozofi zaljubljeni u senke i u svoje spokojstvo, koji su smatrali da je ovo
spektakularno upropaavanje njihovog grada bilo naroito smiljeno kako bi
izotrilo njihov kritiki duh. Horde doseljenika pristiglih iz cele unutranjosti hranjenih bolesnim iluzijama o prosperitetu prestonice u obliku mravinjaka srasle su sa autohtonim stanovnitvom i praktikovale su zastraujue pitoreskni
urbani nomadski ivot. U takvoj, divljaki poremeenoj atmosferi automobili su
jurili kao pomahnitale maine bez vozaa, ne hajui za semafore, pretvarajui i
najmanju elju peaka za prelaskom ulice u samoubilaki gest. Tik uz
saobraajne arterije koje je gradska istoa zapustila, na zgradama koje su
pretile da se uskoro srue (i iji su vlasnici jo odavno odustali od oseanja
ponosa na svoju imovinu), vijorili su na balkonima i terasama pretvorenim u
privremena stanita haljeci obojeni bedom kao kakvi pobedniki barjaci.
Tronost tih graevina budila je sliku buduih grobova i odavala utisak - u toj
veoma turistikoj zemlji - da su sve te ruine koje tako vise u vazduhu pridobile,

po tradiciji, vrednost antikviteta, te su, prema tome, nedodirljive. Na izvesnim

mestima, iz popucalih kanalizacionih cevi nad kojima su vrvele muice, irile su
se lokve iroke kao reke iz kojih je dopirao grozan smrad. Goliava deca su se
bez ikakvog stida zabavljala prskajui se tom smrdljivom vodurinom, jedinim
lekom protiv vruine. Tramvaji, iz kojih su ispadali grozdovi ljudi kao da je
kakva revolucija u toku, sporo su se probijali na inama zakrenim masom
svetine, od davnina prinuene da se bori za opstanak. Uporno zaobilazei sve
prepreke i zasede koje su joj se nalazile na putu, ova svetina koja ni od ega nije
prezala i koja se kretala bez ikakvog posebnog cilja nastavljala je svoje
puteestvije kroz meandre oronulog grada usred urlika sirena, praine, ubreta i
kaljuge, ne odajui znake nasilja ni protesta. Svest o tome da je uopte iva kao
da je ponitavala svaki obzir kod nje. Izdaleka je dopirao, preko razglasa, poput
amora sa nebesa, glas propovenika sa vrata damija.
Ono to je najvie radovalo Osamu bilo je da posmatra ovaj haos. Dok je
stajao nalaken na ogradu pasarele, iji su metalni stubovi okruivali trg Tahrir,
po glavi je prebirao smele misli koje su protivreile besedama uglednih
mislilaca po kojima dugovenost jedne zemlje zavisi od reda i poretka. Prizor
koji se pruao pred njegovim oima nemilosrdno je opovrgavao tu imbecilnu
tvrdnju. Od pre izvesnog vremena ta konstrukcija koju su zamislili humanistiki
nastrojeni inenjeri kako bi spasli nesrene peake od opasnosti koje su vrebale
na ulici sluila mu je kao panoramska opservatorija sa koje je pothranjivao
svoje duboko uverenje da je svet mogao zauvek da nastavi da ivi u neredu i
anarhiji. U stvari, uprkos tom nerazmrsivom klupku koje se kotrljalo po
prostranom trgu, inilo se da nita ne moe da promeni raspoloenje
stanovnitva. A ni njegov otar sarkazam. Osama je bio ubeen da nita nije
haotinije od ratova. Meutim, ratovi su trajali godinama, a deavalo se i da
neiskusni generali dobiju bitke - po prirodi stvari, ok stvara uda! Bio je
oduevljen to ivi usred ljudske rase ija sudbina, ma koliko ona bila
nepravedna, nije mogla da umanji optu brbljivost i veselje. Umesto da glasno

protestuju zbog nereda koji im je nametala monstruozna propast njihovog grada,

ljudi su se ponaali ljubazno i civilizovano, kao da nisu pridavali nikakav znaaj
materijalnim neprilikama koje su pobuivale tugu samo kod sitnih dua. Osama
je bio zadivljen tim dostojanstvenim i ponosnim ponaanjem koje je bilo odraz
totalne nemogunosti njegovih sunarodnika da pojme tragediju.
Bio je to mladi od, otprilike, dvadeset tri godine, koji nije bio fatalne
lepote, ali je zato imao draesno lice i crne oi koje su blistale od neprestanog
veselja, kao da je sve to je oko sebe video i uo bilo neminovno burleskno.
Nosio je odelo od lana be boje, sa leernou koja se retko via, svilenu
koulju boje slonovae, ukraenu jarkocrvenom kravatom, i cipele od braon
jelenske koe. Ta smena odea, neprikladna za vruinu, nije bila znak
nekakvog linog bogatstva niti odraz njegove sklonosti za paradiranjem, ve
iskljuivo obaveza koju je oseao kako bi umanjio rizike svojstvene njegovoj
profesiji. Osama je bio lopov. Ali, ne lopov koji operie pod okriljem zakona,
kao to to rade ministar, bankar, aferista, pekulant ili preduzima, bio je to
skroman lopov neizvesnih primanja ije su aktivnosti - verovatno zato to su
bile ogranienog iznosa - bile oduvek i svuda u svetu shvaene kao uvreda
naneta moralu bogataa. Nadaren realistikom inteligencijom, koja ne duguje
nita profesorima univerziteta, vrlo brzo je shvatio da e time to e biti
elegantno obuen, u stilu najveih pljakaa naroda, izbei nepoverljivim
pogledima policije za koju je svaka individua bedne pojave bila automatski
sumnjiva. Svi znaju da su siromasi spremni na sve. To je odvajkad bio jedini
filozofski princip koji su vladajue klase prihvatale i odobravale. Za Osamu je
ovaj uvredljivi princip bio posledica velike lai, jer da su siromasi zaista
spremni na sve, oni bi odavno bili bogati poput njihovih klevetnika. Odatle je
proisticalo to da ako siromani ve ostaju siromani, to je bilo prosto zato to
nisu znali da kradu. Dok je iveo kao poteni graanin koji prihvata siromatvo
kao neminovnost, izazivao je svojom dronjavom odeom sumnju kod trgovaca i
umno ogranienih lanova policijskih vlasti. U to vreme oseao se toliko

ranjivim da se nije usuivao da se priblii izvesnim gradskim etvrtima u

kojima su paradirali bogatai iz straha da ga ne optue za zle namere. Tek je
kasnije - kada je konano postao svestan istine o svetu - odluio da postane
lopov i usvojio je vidljive atribute svoje hijerarhijski nadreene bratije.
Nagizdan odgovarajuim paradnim odelom, mogao je bez po muke da poseuje
raskone krajeve u kojima su se obino epurili njegovi uitelji u krai i po
kojima je mogao, elegantno i bezbedno, on njih da krade. Ove kraice su, u
sutini, predstavljale samo maleni povraaj novca u odnosu na ogromne sume
koje su ovi beskrupulozni kriminalci nagomilavali uprkos velikoj bedi naroda.
Treba rei i to da Osama nije uopte teio da stekne raun u banci (to je bio
besramni akt par ekselans), ve samo da preivi u tom drutvu kojim su
upravljali razbojnici, a nije ni iekivao neku hipotetinu revoluciju koja je
stalno odlagana za neko bolje sutra. Budui veseljak po karakteru, bio je sklon
humoru i ali, radije nego mranim i dalekim porivima osvete.
Pomislio je da se dovoljno divio sposobnosti svojih sunarodnika da se
izvuku iz haosa i spremao se da napusti svoju osmatranicu, kada mu pogled,
koji je uvek vrebao priliku da ulovi kakav zabavan detalj, bi privuen scenom
koja se odigravala u nekakvom budaku koji je sluio kao tramvajska stanica.
Jedna grupa ena, bujnih oblina, natovarenih nebrojenim korpama i paketima,
razgovarala je sa nekim mlaim ovekom krupne grae koji je nosio
kombinezon iscepan na sve strane i prljavo sukno svezano na krstima, kao
kakva akademska statua koja simbolizuje mizeriju. Ove monumentalne nimfe su
oigledno upravo izale iz tramvaja i izgledalo je da sa tim sumorno obuenim
ovekom pogaaju neki neobian pazar koji su udaljenost i kakofonija okoline
inili bespovratno neujnim. Osama se koncentrisao ne bi li pokuao da nasluti
prirodu ove rasprave, kada se ona iznenada zavrila na neoekivan nain. Video
je tog oveka kako uzima ove grozne enke u svoju zatitu od neprestane
agresije automobila, kako podie ruku ka nebu kao da doziva Alaha i sprovodi
ih preko kolovoza, ispraen bukom sirena, sve do trotoara. Kad su stigle, zdrave

i itave, begunice su odvezale svoje zaveljaje i dale, svaka po jedan, novi

svom spasiocu, koji je, povrativi dah, ve nudio svoje usluge brojnim peacima
koji su oklevali na ivici trotoara, okirani njegovim podvigom. Osama nije
mogao a da ne oseti kominost ove sasvim jedinstvene scene. Prevodilac preko
ulice! Novo zanimanje, jo neustraivije od poziva jednog lopova, jer je ovaj
rizikovao nasilnu smrt, zanimanje koje ni u svojim najluim mislima o
ingenioznosti svog naroda nije mogao da zamisli. ovek koji je izmislio ovu
zadivljujuu funkciju kako bi preiveo, zasluio je njegovo divljenje i veno
prijateljstvo. eleo je da mu estita, ak i da pie vladi kako bi je zamolio da mu
da medalju u ime primera nove generacije radnika. Ovaj otkriva dosad
neuobiajenih zanimanja, meu svim okorelim nezaposlenima kojima obiluje
ova prestonica, zasigurno je imao pravo na medalju. Ali Osama nije imao
poverenja u sve te ugave ministre koji su zasedali po vladi i koji nisu uopte
bili u stanju da cene bilo kakvu inicijativu ukoliko ova ne bi predstavljala neku
ansu da se sami obogate, pa je odluio da ih lii saznanja o ovako arobnom
fenomenu.
Po poslednji put bacio je pogled na oveka u dronjcima, pogled pun
bratske nenosti, a zatim se zaputio ka stepenicama koje su vodile ka ulici Talat
harb, paljivo se spustio njima (stepenice su bile prekrivene debelim slojem
praine koja je mogla da naudi njegovim cipelama) i naao se na desnom
trotoaru, koji je bio u senci. U dodiru sa mlakim i lepljivim, mada prilino
osveavajuim vazduhom po izlasku iz penice, osetio je kako mu se rukama i
nogama iri neka sladostrasna milina. inilo mu se da mu je odea postala
laganija, zauzeo je svoj bezbrian stav uda od mladia i umeao se u gomilu.
Pohlepno je prislukivao sve razgovore prolaznika sa kojima mu se ukrtao put,
hvatajui u hodu neverovatne izjave u kojima su u svakom trenutku odzvanjali
ironija i napad na vladajuu hijerahiju, ilustrujui tako onu meavinu drskosti i
oholosti koju siromatvo pripisuje svojim izabranicima. Sluajui ih, imao je
utisak da se svaki govornik hvali svojim faraonskim poreklom. Pretendovanje

svih tih ubogih na izmiljeno plemenito poreklo prijatno je zavodilo Osamin

duh u kome je upadljiva nematina predstavljala nesumnjivu oznaku prave
veliine. Du cele ulice protezale su se radnje sa izlozima koji su nudili itav
arsenal konzumentskog drutva, jednog jo uvek preuskog drutva ali vrsto
reenog da se okoristi svojom otimainom. Bilo je tu svih vrsta kunih aparata:
radija, televizora, video-rikordera, friidera, skupog nakita, gomila rolni svile,
persijskih tepiha, enskih toaleta po poslednjoj modi, luksuznih limuzina
blistave karoserije i, kao vrhunski apsurd, turistikih agencija koje su izloile
snene pejzae kao neku vrstu naopake egzotike. Rulja je uglavnom ostajala
ravnoduna na te primitivne klopke uvezene iz inostranstva kako bi utaile
nezasitost plemena lakomih. Samo su se retke individue, savladane umorom ili
infantilnom radoznalou, zaustavljale da posmatraju ove predmete koji su im
pomuivali razum, pitajui se kakvim su to nesrenim sticajem okolnosti
zasluili da budu siromani u jednoj tako bogatoj zemlji.
Kafe Kosmopolit, koji bi u neka druga vremena dugovao svoj renome
drutvenom i intelektualnom sloju svoje klijentele, sada je bio preplavljen
gomilom ljudi bez posebnog statusa i polako je tonuo u propast i ljagu. Izgubio
je svoju uvenu batu - koja je polako, tokom godina, nestala pod unititeljskim
nasrtajima prolaznika - i sauvao je svega nekoliko stolova napolju, zatienih
slepom ulicom koja je bila prekratka da bi se dokoliari zadravali u njoj.
Osama je seo za jedan sto u uliici gde nije bilo guve, naruio limunadu i stao
da nadzire trotoar preko puta gde se uzdizala nekakva stara zgrada koja je
ouvala neto od svoje raskone arhitekture, kao kakva ostarela kurtizana na
ijem se licu, uprkos borama, nasluuju tragovi prohujale lepote. Treba rei da
se dekadentnost te donedavno velelepne graevine nije ni po emu odlikovala
nekom naroitom zanimljivou koja bi mogla da privue Osaminu panju,
osim dvovratne kapije od kovanog gvoa nad kojom je visila ploa od crnog
mermera sa zlatnim natpisom Klub uglednih graana, ime se naglaavalo
plebsu da ovaj klub ne regrutuje svoje lanove meu oloem. Ova jazbina

merkantilistike aristokratije posluila je ve nekoliko puta kao izvor plodnih

individualnih berbi mladog oveka. Kako je ve stajalo u natpisu, lanovi ovoga
kluba nisi bili znaajni samo po svom sumnjivo steenom bogatstvu;
podrazumevalo se da su u svojim novanicima nosili zanemarljivi deo svojih
bogatstava kojih ih je Osama, u svoj svojoj dobroti, neprimetno olakavao u
prolazu. Operacija je bila zabavna i laka, tim pre to ju je pratilo ono
zadovoljstvo koje poznaju amateri igara na sreu - on nikada nije znao ko e biti
njegova sledea rtva, ni koliki e biti iznos ukradene sume. Uistinu, Osama je
bio prilino neozbiljan lopov, vie ga je zaokupljala zabavna i neizvesna strana
ovakve avanture nego njen finansijski dobitak. Njegova cinina i mistifikatorska
koncepcija krae uvala ga je od sumornog i anksioznog ponaanja obinog
lopova zaglupljenog nametnutim tupavim moralom bogataa. Srce mu se steglo
od radosnog uzbuenja dok je posmatrao ulaz u klub, kao da e se na njemu
pojaviti neka boanstveno lepa i lascivna ena kakvu zamiljaju dokoni
mukarci u svojim erotskim sanjarijama.
Nije se pojavila idealna ena, ve jedna devojka od nepunih sedamnaest
godina, koja je iznikla niotkuda i stidljivim, gotovo planim glasom rekla:
Da li mogu da sednem pored tebe?
Osama je poznavao ton tog glasa i okrenuo se da pogleda devojku koja je
stajala pred njim, mrava i krhka, u kratkoj haljini od dezenirane pamune
tkanine, sa jeftinim nakitom koji se presijavao na suncu. Za trenutak ga je
obuzela panika; devojino prisustvo e poremetiti njegove planove, povrh
svega, ona e ga uvui u zaludan i ganutljiv razgovor koji e nakoditi
njegovom optimizmu. Ali se ubrzo nasmeio i rekao tonom ljubavnika
ogorenog nerazumevanjem svoje drage:
naravno, Safira, moe da sedne. Kakve su to formalnosti? Nemoj
da me vrea.
Ne bih htela da ti smetam.
Ti mi nikada ne smeta. Alaha mu, pa zar to ve ne zna?

Mlada devojka sede, a oi joj zablistae od zahvalnosti. Videlo se da je to

to je mogla da gleda Osamu za nju predstavljalo pravu, a verovatno i jedinu,
sreu. Njeno blago naminkano lice odavalo je svojim bledilom znake loe
ishrane i iskompleksiranosti zbog neprivlane pojave. To lice, koje je izraavalo
bol veitog siromatva, a iznad svega rezigniranost i sramotu, nije ni najmanje
privlailo Osamu. Pa ipak, prema toj devojci se uvek ponaao prijateljski i
sapatniki. Znao je da su joj se po glavi vrzmali sentimentalni planovi koji su ga
se lino ticali i od kojih se uvao tako to se pravio da je smotan i bez
budunosti pred sobom.
Neverovatno!, uzviknula je iznenada Safira, kao da se divila nekakvom
udu. Danas sam, izlazei iz kue, bila sigurna da u te sresti. Zar to nije
divno?
Delim tvoju radost, odgovori Osama, koji je bio uveren da je devojka
protrala celim gradom traei ga. Veruj mi, blagosiljam sluaj koji me je
naveo na tvoj put.
Tim preterano srdanim tonom, Osama je samo hteo da potvrdi potenu i
usrdnu atmosferu drugarstva meu njima. Naalost, ta varljiva srdanost, uprkos
svojoj preteranosti, samo je ohrabrivala Safiru u njenoj skromnoj potrazi za
uzvraenom ljubavlju. ivela je sa majkom u dnu nekog podruma u etvrti
ubra, u samoi i najveoj bedi. Kako bi dola do nekoliko pijastra koji su im
svakodnevno bili potrebni za samoodranje u haosu, Safira je imala na
raspolaganju svega nekoliko sredstava koja su se pruala svim proleterima
izgladnjivakih reima, to e rei, mogla je da bira izmeu ustrajnosti u potrazi
za nepostojeim poslom, i da tako umre od gladi, i prostituisanja po bilo koju
cenu - jer je jo uvek bila previe naivna da bi znala da proceni pravu vrednost
podavanja svoga tela. Osama je spavao sa njom tokom prvog susreta, a ona mu
je zauzvrat traila tako malenu sumu da je bio iznanaen i postien njenom
nepotkupljivou. Takvi, gotovo besplatni, seksualni odnosi mora da su krili
nekakvu zamku i od tada se uvao da ne ponovi taj trenutak zabludelosti, ne

uskraujui zbog toga svoje prijateljstvo devojci. Izgledalo je da se ona vezala

za njega onako kao to samo jedna utopljenica moe da se vee za slamku od
trske - Osama je, u tom sluaju, bio jo slabiji od trane slamke - moda zato
to ga je doivljavala kao prokletnika, nesrenog kao to je bila i ona sama. Od
njega je saznala da je lopov, dakle, bio je parija sa drutvene margine, a u njenoj
logici neobrazovane devojke to joj se inilo kao primordijalan element jedne
ljubavne veze. Ono to je vrealo Osamin razum i to je pogubno uticalo na
njegov moral bila je njena pomirenost sa sudbinom. Bilo je toliko gorine u
njenom pogledu, toliko se nakupilo prekora da je to u njemu paralizovalo svaku
elju da se nasmeje. U stvari, on je toliko saoseao sa njom da ga je to
spreavalo da je vidi u podrugljivom svetlu, to ga je prisiljavalo da prizna
postojanje one stvarnosti iju je tragediju oholo poricao. U izvesnim trenucima
ponelo bi je ushienje ili bi se predavala zadirkivanju, to je bilo svojstveno
njenim godinama, da bi se, naprasno, uozbiljila, postala gotovo uplaena, kao da
su joj pred oima iznenada iskrsavale nekakve mune slike iz ivota u
najodvratnijim detaljima i pomraivale taj kratak trenutak mladalakog
entuzijazma.
Osama je udelio devojci nekoliko komplimenata na raun izgleda,
vrebajui sve vreme krajikom oka ulaz u klub u nadi da se ovaj dan nee
zavriti na besadrajan i sumoran nain. Ova prepredenost nije nipoto izmakla
Safiri koja se pridigla govorei poniznim tonom, kao pogoena nekakvom
patnjom: Ti sigurno eka nekog, pa u ja zato da krenem. Moda u imati
prilike da te vidim neki drugi put.
Tako ti ivota tvoje majke, smiri se i sedi. Ne ekam nikog.
to se tie moje majke, mogu da ti kaem da te ona mnogo voli. Jue
mi je rekla da moli Alaha da te uva i da se postara da te policija nikad ne
uhvati. Zar ne misli da je to ba velikoduno s njene strane?
Molim? Priala si majci o meni?
kad me je pitala odakle mi tako lepe cipele - ispruila je noge i njene

lakovane cipele ukraene srebrnom kopom zasvetlele su u mranom pasau nisam mogla da se suzdrim a da joj ne priznam da si mi ih ti poklonio. Je l se
ne ljuti?
Isto tako si joj priznala i da sam lopov?
Nemoj da se ljuti. Zna, otkad mi je umro otac, moja majka nije ba
sasvim ista. Ne pravi nikakvu razliku meu zanimanjima. Mogla sam isto tako
da joj kaem da si bankar, za nju je to potpuno isto.
Neka nas Alah uva! Zato joj onda nisi rekla da sam bankar?, upita
Osama smirenim tonom, iako malo iznerviran.
Ne znam, zastenja Safira, koja kao da je bila na ivici plaa. Moda
zato to sam bila ponosna na tebe. Ti si jedini lopov koga poznajem.
Osama je nije zapitao da li poznaje mnogo bankara jer je jo uvek bio
zapanjen devojinom sposobnou da izvitoperi oiglednost. Ova nesrenica e
ga odvesti pravo na veala ukoliko brzo ne ispravi greku koju je poinio odavi
joj prirodu svojih aktivnosti. A, u sutini, sve je to bilo zbog njegove samilosti;
kupio joj je cipele jer je bio duboko potresen njenom pojavom u raspadnutim
espadrilama. Tim pre to se u pozadini ovog postupka krila lukava zamisao: sa
ovako zanosnim parom cipela Safira e moi da trai u svojim ljubavnim
pogaanjima sumu koja odgovara njenoj rafiniranosti. Sada je alio taj izdaan
gest za koji je mogao da oekuje nekakvu zahvalnost, a ne ovakav obrt situacije
koji je postao pretnja za njegovu karijeru. Uskoro e, zahvaljujui ovoj
bandoglavoj devojci koja je zaljubljena u njega, sve policije prestonice biti
upuene u njegovu podvalu. To to se elegantno oblaio kako bi izazvao
potovanje vie mu nee biti ni od kakve pomoi ukoliko ne satre, ve u samom
korenu, ovu lou reklamu. Naravno, ova gorka razmiljanja potrajala su svega
nekoliko trenutaka, koliko mu je bilo potrebno da vie puta uzdahne, i nisu
pomraila njegovo ubeenje da za inteligentnog oveka nita na ovom svetu nije
tragino. Drei se etike tolerancije i veselja, nije bio zlopamtilo i nasmejao se
sam sebi dok se priseao kako je ispriao devojci da je lopov ne bi li se ona

drala po strani. Time to joj se poverio, nije uspeo da je udalji od sebe.

Naprotiv, to mu je podiglo ugled u Safirinim oima, koja je bila ubeena,
oigledno zato to je itala u novinama o popularnim linostima, da je biti lopov
bio sinonim visokog drutvenog statusa. Nije prestajala da ga sledi, niui
takorei iznenadne susrete i pretvorne enutljive poglede. Kao poznavalac
enskog naina razmiljanja, Osama je morao da prizna da se strano preao:
svaki imbecil zna da su ene, kada veruju da su zaljubljene, neosetljive na
moralno rasuivanje. Za trenutak je zautao, dok mu je na usnama titrao
ironian osmeh kao da se rugao samom sebi.
Njegovo utanje i ovakav osmeh za Safiru su mogli da znae samo nemu
kritiku na njen raun, pa se pourila da se opravda, govorei drhtavim glasom:
Napravila sam, moda, veliku greku. Oprosti mi.
Nije strano. Ne brini za mene. U sutini, tvoja majka je prilino
razumna osoba. Zahvali joj u moje ime za njene molitve. Ko zna, moda e mi i
trebati.
Stvarno misli to to si upravo rekao za moju majku?
Ne moe se rei za onoga ko ne pravi nikakvu razliku izmeu bankara i
lopova da je lud. To je jedini kriterijum za ocenjivanje intelektualnog zdravlja
jedne osobe. Nema drugog.
Ali je izostavio da napomene devojci da je ovaj kriterijum bio njegova
izmiljotina. Iako je verovala u sve to joj je Osama govorio, ova procena ludila,
zasnovana na tako pojednostavljenom kriterijumu, delovala je Safiri ipak
nedovoljno kako bi se ocenilo psihiko stanje njene majke.
Jesi li siguran u to?, nervozno je zapitala.
asti mi, obea Osama, lupajui se rukom po grudima kako bi dokazao
iskrenost svoje dijagnoze.
Sad mi je lake. Plaila sam se da potpuno ne poludi. Ba si me
obradovao.
Primetio je pravo olakanje na devojinom licu i osetio kako mu se budi

elja da prenese svoju koncepciju sveta ovoj primernoj novajliji. Ali ta pobuda
je bila kratkog veka. Vulgarizovati jedan tako subverzivan koncept zarad jedne
neuraunljive kreature poput Safire inilo mu se isto to i pokloniti bisere nekoj
starici na rti.
Kai ti meni, nastavi on razdraganim tonom, da li esto razgovara sa
majkom?
Osama je pre svega hteo da odri dijalog kako njegova prijateljica ne bi
imala utisak da se on dosauje u njenom prisustvu. Uistinu, nesree mlade
devojke su ga fascinirale, to je bilo jae od njega, kao da su sve nepravde zbog
kojih je patila - sve to naslee nekadanjih predaka - poticale iz nekih dalekih
zemalja, a ne iz njegove najblie okoline. Otkad se uzdigao u raj kradljivaca,
vie nije sluao alopojke i vapaje rezigniranog stanovnitva koje je nastavljalo
da veruje u mit nebeskog raja. Sluajui Safiru imao je utisak da uje slab, ali
jo uvek iv eho preanjih vremena u kojima je i sam stradao dok je la
trijumfovala. Iako to sebi nije priznavao, nadao se da e je uti kako mu se ali i
vajka, otvarajui tako njegovom srcu izgubljene puteve detinjstva, predvoene
bedom i gadostima koje je njegova nova pamet svrstavala u rang nitavnih
peripetija. Meutim, ta neodreena elja za nostalgijom nije ga odvraala od
njegove glavne preokupacije koja se sastojala u nadgledanju kapije kluba, koju
je, s vremena na vreme, zaklanjalo talasanje prolaznika. Za sada je primetio
samo sluge u sveanoj odori koji su, jedan za drugim, dolazili da se nadiu
pregrejanog vazduha na ulici i ukore pogledom beskonanu procesiju onih
kojima je ulaz u klub bio zabranjen i koji su nonalantno etali po suncu.
lanovi kluba - gospoda ugledni graani - sigurno su sada otvarali sebi apetit
iskapljujui omiljena alkoholna pia, pripremajui u tajnosti nove i mutne
transakcije. Ali, vreme ruka se pribliavalo i Osama je znao da nijedan od tih
kukinih sinova ne proputa priliku da dobro obeduje; debljanje stomaka bio je
jedini posao za koji su bili sposobni i koji su asno obavljali.
Da, priam sa majkom, ali ne esto. Teko mi je da je sluam kako sve

mea u naim razgovorima. Na kraju mi se zavrti u glavi.

emu priate?
Safira je razmislila za trenutak. Pogledala je Osamu neoubiajeno smelo
i, gotovo podrugljivo, rekla:
emu moe sirotinja da pria, ta misli?
Bio je to nizak udarac, perfidan potez mlade devojke, te je Osama za
trenutak ostao preneraen svojom nespretnou. Sasvim je izvesno da su dve
ene mogle da razgovaraju samo o novcu, pa je odluio da brzo zatvori ovo
muno poglavlje jednom poalicom:
Vrl dobro znam da siromasi mogu da razgovaraju samo o novcu, ali
razgovor o novcu nije nikog obogatio. I tu stade da se smeje, zarazno i sa
simpatijom, kako bi naveo mladu devojku da ga sledi na njegovom putu veselja.
Ali Safira je tvrdoglavo odbijala da se nasmeje. Naprotiv, neumesna
Osamina ala samo ju je jo vie rastuila zbog njegovog leernog stava prema
njenom siromatvu.
Za mene novac nije vaan, ree ona. emu slui novac u ivotu ako
nema ljubavi?
Spustila je pogled i ostala tako, nepomina, sa izrazom uasa na licu, kao
da je iekivala da je zadesi zemljotres. Osama nije bio naivan; razumeo je da se
ova poruka odnosila na njega i da je morao da se pretvara kao da mu nije
upuena. enska zajedljivost, ak i kod ove adolescentkinje koja jedva da je i
bila zrela za udaju, oduvek ga je zabavljala jer je to bilo krhko oruje koje je
moglo da prevari samo naivne ili budale. Pa ipak, bio je dirnut priznanjem ove
frustracije, uzeo je devojku za ruku, prijateljski, teei je. Saoseanje koje je
gajio prema ovoj prijateljici ponovo mu se uinilo kao izuzetno opasna pretnja
za njegovu slobodu.
Da li pria sa majkom o ljubavi?
s kim bih drugo pa i mogla? Ona je jedina osoba kojoj mogu da se
poverim. Ona me, makar, slua.

Osama se divio mudroliji mlade devojke koja ga je napadala a da to nije

inila otvoreno, znajui da e se i sam prepoznati u toj aluziji na njegovu
ravnodunost. Pravei se da je nevina rtva, koristila se uobiajenom
lukavtinom, primerenom njenom polu, sa ciljem da ga uplete u mreu bedne
intrige. Ali kako bi mogao da se ljuti na nju? To to je sa blagonaklonou
gledao na insinuacije zaljubljene tvrdoglave devojke bilo je prvenstveno zato
to je Safira bila vrlo mlada i to je baratala apsolutno nedelotvornim
lukavtinama. Ono to ne bi nikada mogao da podnese od zrele ene rado je
prihvatao od mlade devojke koja se na svoju tetu igrala nerazumnou i
dvosmislenou, koje su eminentni psiholozi pripisivali enskoj tajanstvenosti.
Kako Osama nikada nije otkrio nikakvu tajanstvenost ni kod jedne ene,
Safirine smicalice ga nisu zbunjivale ve su u njemu izazivale nekakvo
saaljenje spram univerzalne gluposti.
Ali ja te isto sluam, pobunio se iz iste dobrote kako ne bi previe
rastuio mladu devojku svojim neprestanim odbijanjem da je razume.
Istina je, slua me, ali to ini zato da bi mi se rugao. Kao ono pre neki
dan, kada sam ti rekla da traim posao, odgovorio si mi da je bolje da ga ne
traim, kakve sam sree, moglo bi da mi se desi i da ga naem. I prasnuo si u
smeh.
Poto je esto imala prilike da ga vidi kako se smeje na opise izvesnih
aspekata njenog alosnog ivota, Safira je u sebi izgradila sliku o njemu koja je
odgovarala njegovom nonalantnom ponaanju, to e rei, videla ga je kao
nekog ko je sebian i lakomislen, pun prezira prema patnjama svog blinjeg. Pa
tako, da se ne bi suprotstavljala toj blasfeminoj preteranosti, pokuavala je
ponekad da se smeje na svoj raun, sujeverno mislei da e time moda oterati
baksuz od svoje sudbine.
Dosaujem ti svojim priama, ree ona i usiljeno se nasmei. Priaj mi
o svojim podvizima. To je sigurno zabavnije od mojih razgovora sa majkom. I
ja bih volela da postanem kradljivica. Naalost, nisam tako hrabra kao ti. ini

mi se da bi me uhvatili i pre nego to bih pokuala da kradem.

Sluaj, Safira, vara se, ja nisam uopte hrabar, odgovori Osama
glumei dosadu. alio sam se kada sam ti rekao da sam lopov, ao mi je to si
mi poverovala. Ne treba uvek da shvata ozbiljno sve to ti kaem.
Lice mlade devojke se strano namrgodilo, kao da je posredi bila nekakva
neoprostiva izdaja. Mladievo razvratno zanimanje navelo je da poveruje da
njena sopstvena propast nije predstavljala nikakvu prepreku za ostvarenje
ljubavne veze izmeu dva bia koja je siromatina izopaila. Ali, ako Osama
nije lopov, kao to je rekao, kako bi ideja o idili sa jednom malom,
beznaajnom prostitutkom mogla da ga privue? Oiju punih suza, gledala je u
mladia koji je naglo od otpadnika postao klasni neprijatelj.
ta ti je?, upita Osama sa trunkom grie savesti u glasu. Jesam li te
uvredio?
Mlada devojka je utala, vie iz stida nego iz besa koji ju je preplavljivao.
Nije mogla da objasni Osami da je njegova la liavala jedinog besplatnog
dobra koje postoji za siromahe na nebeskoj kugli.
Znai, to je bila ala!, ree na kraju gorko.
Rekao sam ti to da bih te zabavio. ao mi je, ali nemoj da pravi od toga
itavu tragediju. Trebalo bi da bude srena to nisam lopov.
Da budem srena? Ako nisi lopov, kako moe da via jednu devojku
kao to sam ja? Na kraju krajeva, ja sam samo jedna obina prostitutka.
Ali mene ba briga ta si ti. Da li sam ikada bio neprijateljski raspoloen
prema tebi? ak i da ubije nekoga, ja u te uvek potovati. Jo u te vie
ceniti.
neu nikoga da ubijem.
Grei. Mnogo ljudi zasluuje da bude ubijeno. Pre nekoliko godina
sanjao sam o tome da pobijem sve te gadove. Sada elim da ive to due jer
mogu da im se smejem.
Moe li da mi kae ko su ti gadovi?

Znae jednog dana, a moda i nikad. U svakom sluaju, moe da mi

veruje na re, oni postoje i ire se ovim svetom.
Safira ostade pometena i ak uplaena ovom enigmatinom tvrdnjom.
Iako je navikla na njegove muice, Osamin bes na pomen tih njoj nepoznatih
ljudi uronio ju je u duboku konfuziju. Od rezervisanog i veselog, prepredenog
mladia, njen prijatelj se naglo pretvorio u potpuno novu osobu - propagatora
krvolone ideologije. Prvo je bio toboe lopov, da se nee sada pretvoriti u
ubicu?
Alaha mu! Ne razumem te. Zbunjuje me to to mi pria. Svemu se
smeje i ini mi se da te nita ne brine. Obuen si kao neki princ, a ide peice
kroz gomilu kao da te ne brine to to e se isprljati. Moe li da mi objasni tu
misteriju?
Ako sam, kao to kae, obuen kao princ, to je zato to sam nasledio po
smrti svoga oca sva ova odela, objasni mirno Osama kao svaki okoreli lopov.
On je bio visoki inovnik i morao je uvek da bude besprekorno obuen. U znak
seanja na njega, hteo sam da i sam budem pristojno odeven, da mi se otac ne bi
prevrtao u grobu. Teko mi je da priam o tom dogaaju, ali da ne bi ostala
neobavetena o meni, neu oklevati da ga podelim sa tobom.
Rastuio se kao to bi to uinio svaki ovek na pomen izvesnih
pokojnika. inilo se da je mlada devojka zadovoljna njegovim objanjenjem
iako joj je lice ostalo tuno; poreklo Osamine elegancije nije ni u emu
promenilo njen poloaj izdane ljubavnice. Bilo joj je jasno da nije trenutak za
alu i igru zavoenja. Pristojnost joj je nalagala da napusti mladia da se u
samoi prisea svoga oca, tog visokog inovnika obuenog u divno skrojena
odela, koji je prekinuo njihov razgovor i iji je duh i dalje drao u svojoj vlasti.
Rekla je, bojaljivo se durei:
pa dobro, ja sad idem. Nadam se da emo se jo videti.
Naravno. Uvek si dobrodola.
Osamu je ponovo obuzeo optimizam. Bio je zadovoljan apokrifnom

priom o poreklu svojih odela, priom koja je mogla da mu poslui i u drugim

sluajevima i koja je delovala verodostojno ak i za tupavog policajca.
Ostavivi devojku da se pripremi za odlazak, pogled mu je bludeo po gomili,
vrebajui trenutak u kome e se otvoriti prolaz kroz taj ljudski bedem i
omoguiti mu da ugleda razjapljen ulaz u klub. Intuicija mu je govorila da e
mu dananji dan prirediti divan poklon, neku vrstu nagrade posle ovog munog
sastanka sa mladom devojkom.
Ona je ustala polako, da ne bi smetala Osami u njegovom sanjarenju,
zatim se hitro udaljila, preavi iz senke pasaa na sunce ulice, a njene cipele
ukraene jeftinim nakitom zasvetlucale su po poslednji put pre nego to se
utopila u gomilu.
Ostavi sam, Osama je uzdahnuo kao samrtnik koji se vraa u ivot. Posle
svakog susreta sa Safirom imao je utisak da je izgubio svu krv i, to je jo
dramatinije, inilo mu se da je osetljiviji na prozaine ljudske patnje. Protresao
se i naterao da zaboravi taj kobni meuin. Osloboen svih smetnji koje
udvaranje nosi sa sobom, podigao je visoko glavu i zakovao pogled za trotoar
preko puta ulice. Posle izvesnog vremena, elja mu je konano bila usliena.
Kao da je neko odgovorio na njegova iekivanja - dodue sa zakanjenjem neki ovek pojavio se na pragu velelepne kapije i ostao na njemu, nepokretan,
obnevideo od bletavog svetla na ulici. Bio je to vredan primerak bratije
uglednih graana, ovek od pedesetak godina, visok i prilino krupne grae,
obuen u teget odelo, zategnuto na njegovim oblinama, kao u kakvu vrstu
uniforme koju je njegova bratija, sastavljena sve od samih diplomaca kole
visoke delinkvencije, toliko volela. U ruci je drao brojanicu od ilibara, koju je
nervozno prebirao kao da je pokuavao da ublai bol u zubima ili probadanje
ira u elucu. Uprkos ogavnoj pojavi, od koje bi se smuio ivot i matorom
jarcu, sve je na njemu odisalo izobiljem i kraom na visokom nivou. Njegovo
bucmasto lice, nabreklo od masti raskone ishrane, bilo je, meutim, poteeno
one oholosti i sigurnosti kojom se istiu ljudi njegovog kova; sva njegova

oholost je u ovom trenutku delovala surovo umanjeno usled teke brige koja je
bila u vezi sa nekakvom linom nevoljom koju je Osama pripisao ili gubitku
novca, ili prevari ljubavnice. Stojei na pragu kluba, sav se tresao, bacajui
ispitivake poglede preko gomile koja se meala sa automobilima, oigledno u
nadi da e privui panju svog ofera na svoju izuzetnu linost.
Sa dostojanstvenou jednog velikaa naviknutog da nadzire fukaru,
Osama je ustao i preao ulicu autoritativnim korakom, raunajui na svoje
otmeno dranje kako bi obuzdao ratniku revnost automobilista u njihovoj trci
ka nitavilu. Pristigao je na trotoar preko puta ba u trenutku kada se automobil
onog oveka zaustavio u visini ulaza u klub. A ovaj, koji je iekivao njegov
dolazak sa oajanjem jednog gospodara koga je sluga napustio usred kakvog
metea, brutalno je navalio da se probija kroz usporeni defile miroljubivih
prolaznika privukavi na sebe najuvredljivije kletve i psovke. Tokom tog
kratkog, ali neprijatnog prolaska kroz gomilu sudario se sa Osamom koji ga je
maioniarskom spretnou liio novanika. U toj guvi ovek, nesumnjivo,
nije nita osetio jer se uurbano i naprasito nabio u auto kao da bei od
linovanja.
Osama se bacio u potragu za taksijem ne zato to se plaio neoekivanog
hapenja ve vie iz radoznalosti. urilo mu se da ispita plod svoje pljake i da
sazna ime rtve. To ime za koje mu se inilo, a da ni sam nije znao zato, da je
optepoznato i mrsko. Ovaj ovek mora da je poinio nekakvo grandiozno
zlodelo, to objanjava njegovo sumorno stanje utuenosti onda kada ga je
Osama ugledao na vratima kluba. Radujui se unapred pred onim to e otkriti,
trudio se da privue panju nekog taksiste u uskovitlanom saobraaju.
Zaustaviti taksi usred svih tih vozila obdarenih neprestanim pokretom graniilo
se sa ratnom ekspedicijom, naroito otkad su ta oferska kopilad poela da
ukrcavaju samo klijente sa arapskog poluostrva koji su se mogli prepoznati po
svojoj tradicionalnoj odei i preteku ena iz harema. Te pustinjske monike
pratio je glas da dele novac kao nita, to ih je inilo poeljnim muterijama

celokupnog trgovakog stanovnitva. Osama je proklinjao te osvajae koji su

mirisali na benzin i razmetali se svojim bogatstvom, monopolizujui u svoju
korist sve usluge po hotelima, klubove sa igrama na sreu, kabaree, sve do
nesrenih trbunih plesaica koje su u njima videle spasenje. Buka automobila,
koji su neprekidno proticali uprkos kraterima i dombama koji su ostali za
veitim radovima Direkcije za puteve - da ovek poveruje da su se upustili u
trku sa preprekama - savetovala je opreznost. Tek zahvaljujui blagom
usporenju saobraaja, nastalom usled kvara na autobusu koji se obruio od mase
putnika, odluno je reio da presee put nekom taksiju koga je mete naterao da
privremeno odustane od zacrtane brzine. Taksista ga je, okiran tim
nepristojnim i samoubilakim pozivanjem na njegove usluge, besno ukorio kao
da je Osama uvredio njegove najstarije pretke i neroene potomke.
Kukavna ti bila majka! Umalo te nisam zgazio! Skoi u reku ako ve
hoe da se ubije.
Bog se brine za sve, odgovori mirno Osama. Ja se niega ne bojim,
nosim amajliju.
Taksista je imao dovoljno vremena da primeti Osaminu eleganciju i lice
mu se ozarilo pred perspektivom preterano skupe vonje. Kad ve nema
saudijskog princa, ovaj mladi e poastvovati svojim prisustvom njegova nova
kola. Grozio se narodskog ivlja koji je uzimao taksi za po nekoliko osoba u
isto vreme i koji je prljao njegovo zadnje sedite degustirajui na njemu
lubenice kao da je njegov automobil bio kakvo mesto za proslave.
I, gde bi ti da ide sa amajlijom?
Veliki je ovo grad. Vozi me gde hoe.
dobro, kako eli, gospodaru, neka nas Alah uva.
Osama je uskoio u taksi, zatvorio vrata i udobno se smestio na jastucima
koji su mirisali na novu kou. A da bi pokazao uglednoj muteriji svoju
virtuoznost, taksista je zgrabio volan i katapultirao svoju mainu kao raketu.
Ovaj varvarski postupak nije ni najmanje zabrinuo Osamu jer je bio sastavni

deo obiaja kolektivne histerije. Sa mirom u dui, izvadio je iz depa novanik

koji je upravo prisvojio i otvorio ga paljivo kao to bi ljubavnik otpeatio
pismo svoje ljubavnice. Bio je to novanik od krokodilske koe, verovatno
besramno skup, iz koga se irio jak miris korupcije. U njemu se nalazilo neko
pismo; Osama ga je izvukao i proitao ime primaoca na koverti, prethodno
raseenoj noem za papir koji nije ni najmanje zaepio kovertu. Pismo je bilo
predato na ruke Klubu uglednih graana, a bilo je upueno oveku ije se ime
ve nedelju dana pominjalo u vestima zbog nekakvog jezivog skandala. Tog
prebogatog preduzimaa sud je teretio da je odgovoran za smrt pedesetak
stanara neke zgrade sa skromnom kirijom koju je izgradilo njegovo preduzee, a
koja se sruila ubrzo nakon inauguracije praene velikim poastima i
prisustvom vladine delegacije. Zgranut ovakvom koincidencijom, Osama je
izvadio pismo iz koverte i poeo da ga ita. Po svoj prilici, to pismo napisano
rukom na memorandumu Ministarstva javnih radova poticalo je od jednog
sauesnika, izbezumljenog pravnim optubama na raun tog krvoprolia.
Upozoravao je primaoca otrim tonom, punim nenamernog humora, da vie ne
rauna na njegovu saradnju, ni sada, a ni ubudue - sada kada se izmeu njih
nalo pedeset leeva - jer mu, pisao je, nije bio cilj da utera bogatstvo u depove
grobara. A to se tie procenta koji mu je dugovao od poslednje intervencije kod
dotinog ministra, poklanja mu ga jer ne eli ni u kom sluaju da sauva ni
najmanji kontakt sa ovekom koji je, oigledno, sposobniji da gradi grobove
nego zgrade, makar one bile i po skromnoj ceni. Ukratko, bilo je to pismo
potpunog raskida kojim se jedan lopov, suoivi se sa idejom o zatvoru, obraao
ozloglaenom akolitu bez imalo kurtoazije. Potpisao ga je roeni brat ministra
javnih radova, nedostojni i veoma popularni brat meu najsumnjivijim
pekulantima prestonice.
Iako je za sebe smatrao da ga Sluaj uvek titi, Osama je oekivao sve
samo ne ovako divan pronalazak. Proitao je pismo nekoliko puta sa
ivotinjskom nasladom, sve do trenutka kada je shvatio da je u rukama drao

pravu bombu a da nije znao ta da uradi kako bi ona eksplodirala.

II
Taksi je ostavio Osamu u blizini etvrti Sajeda Zenab. Tu je roen i tu je
proiveo mladost, pa nije bilo pristojno da izae iz taksija i razmee se pred
ljudima koji su ga poznavali jo iz perioda kada je nosio prnje i iao bos. Istinu
govorei, mladi se vraao u to ugavo naselje samo da bi posetio oca,
nekadanjeg radnika koji je oslepeo usled udarca pendrekom po glavi kojim ga
je oinuo neki policajac tokom pobune nastale zbog poveanja cena izvesnih
proizvoda neophodnih za opstanak gotovo celokupnog stanovnitva. To se
dogodilo pre revolucije koju je povela vojska, i od tada je starac iveo
povueno, u stanu na prvom spratu neke poluraspadnute kue, koja je jo uvek
poivala na temeljima samo zahvaljujui neprestanim vradbinama svojih
stanara. Stari Moaz nikada nije uputio ni najmanju albu, a ni kletvu protiv lica
odgovornih za njegov hendikep. iveo je mirno, a revolucija je u njemu
uvrstila ubeenje da je njegova rtva makar posluila za ustolienje drutva
koje se pravinije odnosilo prema radnicima. Slepilo mu je onemoguavalo da
shvati ta je uistinu proisteklo iz te revolucije, a Osama, koji je mogao to da
vidi, suzdravao se da ga o tome obavesti, ne elei da starac oajava zbog
davno zaboravljenog incidenta.
Rulja je ovde bila malo proreenija nego to je to sluaj u velikim
centralnim arterijama, jer ova etvrt nije ni najmanje budila elju za etnjom.
Umesto zamamnih izloga bogatog sadraja i privlanog izgleda, tu su bile samo
zanatlijske barake, prodavci povra, kafanice u kojima se jeo bob i ostale sline,
siromane bakalnice. Mnogi od tih begunaca od posla su sedeli, zavaljeni u
senovitim batama kafea, kao kakve bogate kirajdije koje ne mare za vreme i
poveanje cena. Sa nekoliko radija dopiralo je ljubavno uzdisanje neke pevaice
iji su sladostrasni zvuci upijali haotinu buku ulice. Osamu je u prolazu

pozdravilo nekoliko trgovaca koji su pohvalili njegov dobar izgled i skupu

odeu, a on je na njihove komplimente odgovarao ljubazno i skromno. U toj
etvrti, a naroito u ulici u kojoj je iveo njegov otac, svi su znali da je uspean
u poslu i nisu proputali priliku da mu na tome estitaju. Zapljusnut reima
punim hvale, stigao je do kue neizvesne budunosti koja je, po svoj prilici,
ostala nepromenjena od njegove poslednje posete. Zastao je i razgledao - s
izrazom jednog samrtnika pred svojom buduom grobnicom - fasadu koju su
podupirale debele grede, podjednako napukle kao i zidovi koje su navodno
pridravale. Osama je bio smeon, ali ne toliko da bi umro zbog lakomislenosti,
naroito zato to bi ga posthumno bila sramota da ne izvuku njegovo telo iz
ruevina i poistovete ga sa leevima niskog kvaliteta. To bi bila uvreda za
njegovu inteligenciju. esto je molio oca da se preseli u solidniju kuu, ali je
stari Moaz uporno odbijao da napusti ovo stanite pod izgovorom da e za njega
uvek biti mrkla no, gde god da bio. To to nije mogao da vidi naznake budue
katastrofe bilo je opravdanje za njegovu reenost da o njoj i ne razmilja. Osama
je iz toga zakljuio da slepilo, u izvesnim sluajevima, moe biti privilegija.
Zamolio je nebesa da motre na labavu ravnoteu kue tokom njegove posete,
zatim je prekoraio prag i popeo se oprezno stepenicama zadravajui dah,
bojei se da bi njegovo disanje moglo da izazove prevremeno obruavanje
zgrade. Na sreu, trebalo je da se popne samo jedan sprat i brzo je stigao pred
vrata oevog stana. Ta vrata se nikad nisu zakljuavala. Osama ih obazrivo
otvori i ue u prostoriju nametenu tako da podsea na dnevnu sobu jednog
estitog inovnika u penziji.
Stari Moaz je sedeo pred otvorenim prozorom, u fotelji od crvenog plia
sa pozlaenim drvetom, lica okrenutog ka neprekidnoj graji sa ulice koja je za
njega predstavljala jedinu preostalu vezu sa ljudima. Svojim plemenitim
dranjem, zajedno sa velianstvenom foteljom na kojoj je sedeo, podseao je na
svrgnutog monarha koji je u izgnanstvo poneo samo svoj tron, simbol
izgubljenog autoriteta. Osamin upad u prostoriju nije ni u emu izmenio izraz

njegovog zadovoljstva u sluanju neskladne buke saobraaja i slikovitih povika

trgovakih putnika. Zapitao je, ne okrenuvi se:
Zakija, ti si?
sam samo ja, oe.
Slepac je okrenuo lice ka svom sinu i zakovao za njega intenzivan pogled
oveka koji napipava put kroz tminu, izgledao je kao da pokuava da raspozna u
njemu znake radosti ili tuge. Oi su mu sauvale normalan izgled jer je famozni
udarac pendrekom nakodio jedino optikom nervu. Uprkos tome, stari Moaz je
tokom godina stekao onu grimasu ozbiljnosti i duboke mudrosti koja postoji
kod slepaca upljih onih duplji i prestravljuje veinu ljudi. Osama se esto
pitao da li je slepilo inilo oveka produhovljenijim ili je to bila samo glupa
praznoverica. Nikada nije uspeo da analizira ovaj fenomen.
Dobrodoao da si, sine. Upravo sam razmiljao o dobrobiti revolucije.
Imam utisak da se ljudi u kraju vie kreu, da su aktivniji. ujem ih kako se
smeju i obraaju jedni drugima na duhovit nain, kao da je ivot za njih postao
neto prijatno. Lake mi je to svaki dan mogu da konstatujem da srea vie nije
privilegija monika.
Osama sede na stolicu pokraj oca i razoarano baci pogled kroz prozor.
Slepac je bio u pravu. Samo to je ono to se njemu inilo kao komeanje
nastalo usled tekovina revolucije bilo samo rezultat neumitnog porasta
stanovnitva. Sigurno je zaboravio da su njegovi sunarodnici oduvek imali
smisla za humor, kakve god bile ideoloke okolnosti. Reklo bi se da ga udarac
pendrekom nije samo oslepeo nego mu je i pomutio searje. Kao i obino,
Osama se nije uputao u raspravu o zaslugama revolucije koje su postojale samo
u duhu njegovog oca. Smatrao je da je zdravije skrenuti razgovor ka nekom
trivijalnijem predmetu i raspitivao se gde je ona grozna kuna pomonica
Zakija, koja je olako shvatala svoje radno vreme.
Zakija jo nije dola?
Sad e, samo to nije. To je estita ena, vrlo je dobra prema meni.

Osama je morao da prizna da je soba bila ista, nametaj ispoliran, a

kuna haljina koju je otac nosio bila je paljivo oprana i ispeglana. Pa ipak,
sumnjiio je estitu enu da je gajila brane pretenzije prema bogalju. S
obzirom na to da je davao mnogo novca za brigu o starcu, mora da je mislila da
je on neki bankar ili krivotvoritelj novca. Osim toga, zauzimala je nabusit stav
ene koju su jedan za drugim naputali svi muevi koje je uspela da prevari
pomou vradbina. Sama ideja da bi ona mogla da postane njegova maeha bila
mu je toliko odvratna da ni za trenutak nije oklevao da upozori oca - putem
estetskog suda - na spletkarenje te enke koja bi bila presrena da se konano
preuda za slepog oveka.
Zameram joj samo jednu stvar. Stvarno je mnogo runa.
ta me se tie da li je runa! Bilo bi mi svejedno i da je lepa.
Zaboravlja, sine moj, da sam slep.
To podseanje na oiglednost uronilo je Osamu u gorko sanjarenje. S
vremena na vreme zaboravljao je na oev nedostatak. Ali, biti rasejan do te
mere da je zaboravio na to da bi otac mogao da mari za draesne ili neprivlane
osobine jedne kune pomonice to je ve bilo zabrinjavajue. Hteo je da pree
preko svoje omake i da vie ne odugovlai sa iznoenjem razloga svoje posete.
Oe, oprosti mi to nisam doao ranije. Bio sam zatrpan poslom. Danas
sam morao satima da se raspravljam sa jednim preduzimaem, nekim veoma
znaajnim ovekom za dravu, sa kojim mi je bilo vrlo teko da pregovaram. U
pitanju je bila jedna velika porudbina cementa. Ali sam, na kraju, ipak uspeo
da zakljuim posao. A i doneo sam ti neto novca.
Osama je izvukao novanik od krokodilske koe koji je apio
preduzimau, izvadio iz njega nekoliko novanica od deset livri i poloio ih sa
izvesnom neprijatnou ocu na kolena, kao da je ovaj mogao da pogodi njihovo
poreklo. Ponekad je imao utisak da slepac nije bio naivan u pogledu njegovog
uspona na drutvenoj lestvici i ostao je da vreba oev izraz lica, mislei da e na
njemu ugledati sauesniki osmeh. Ali strogo lice, oplemenjeno nesreom, nije

otkrilo ni najmanji znak dosluha. Razuveren, obavivi svoju dunost, preostalo

mu je jo samo da ubedi starca da napusti ovu kuu izvesne smrti pre nego to
bude prekasno. Ovaj razgovor, koji je ponavljao svaki put kada bi ga posetio,
imao je bar tu prednost to je ublaavao njegov strah pred perspektivom skorog
preseljenja. Bilo mu je sve munije da se uputa u tu klopku nainjenu od greda
i propalog kamenja koja je pretila da se obrui na najmanji potres.
Oe, moramo da razgovaramo.
Sluam te, sine. Ima li nekih problema?
Velikih. Brinem se za tvoju sigurnost. Treba pod hitno da napusti ovu
kuu. Moe da se srui svakog asa, dovoljno je da ulicom prou malo
natovarenija kola ili da zavriti neka komika grdei svoju decu. Molim te da mi
veruje.
Stari Moaz podie ruku kao da je hteo da pridri zgradu i sprei
neminovnu nesreu.
U Alahovim smo rukama, sine. Ne smemo nita protiv njegove volje.
Ako ova kua mora jednog dana da propadne, to e se desiti po njegovoj odluci.
A to se mene tie, rekao sam ti, ne elim da odem iz ovog kraja. Ne elim da
umrem u inostranstvu.
Ali ne radi se o tome da ode u inostranstvo. Samo ti predlaem da te
smestim u kuu koja e odoleti nekoliko godina pre nego to se srui. Ima ih
jo, i to ak u ovom istom kraju. Ja u te preseliti. Tako neu morati da se
brinem za tvoju sudbinu dok se bavim poslovima od velikog znaaja za nau
zemlju. Da li eli da nanese tetu zemlji svojom tvrdoglavou?
Ako sam se ogreio o dravu, drava e mi oprostiti. Ali ti ne mora da
se mui zbog mene. Kraj mi je blizu i ne marim mnogo kako u umreti. Hteo
sam neto da te zamolim s tim u vezi. eleo bih da da mi kupi nekoliko stolica,
moda jedno tuce. Nemoj, molim te, da zaboravi. To nije hitno, ali bolje je
razmiljati o tome unapred, raunam na tebe, ti si dobar sin.
Osama je ostao za trenutak zaprepaen pitajui se da li je to njegov otac

pobenavio ili namerava da priredi zabavu u ast godinjice revolucije. Nije se

usuivao da ga pita, bojei se da e mu ovaj poveriti upravo neku takvu
zamisao. Kua zasigurno nee izdrati jo dugo, naroito pod navalom tolikog
broja gostiju. Ali kakvih gostiju? Njegov otac je viao samo Zakiju, kunu
pomonicu. Da li je mogue da je ona postigla svoje i da starac razmilja da
raskono opremi svoj stan raunajui na to da e se oeniti? Ova pretpostavka je
toliko uzbunila Osamu da je viknuo kao da se budi iz komarnog sna:
Stolice! ta e ti dvanaest stolica?
Razmiljam o ljudima koji e doi na moju sahranu. Ne bi trebalo da
stoje. To bi bilo nepristojno.
Koji ljudi, oe? Zar ti poznaje mnogo ljudi?
Bie tu moji nekadanji drugovi iz fabrike. Siguran sam da nisu
zaboravili da smo se zajedno borili i da sam zadobio udarac pendrekom koji me
je oslepeo. Moda e i revolucionarna vlada poslati nekog od svojih ministara.
Za njega e biti ova fotelja koju si mi poklonio i koja e biti slobodna po mojoj
smrti. Moi e da sedne u nju i da se ne oseti strano. Vidi, ja sam sve predvideo
kako bi se moja sahrana odigrala pristojno i dostojanstveno.
Osama umalo nije prasnuo u smeh zamiljajui lanove vlade kako sede u
fotelji od crvenog plia sa pozlaenim drvetom kao u kakvoj ministarskoj
kancelariji, ali se saalio na slepevu nerazumnost i, razveseljen, uspe da se
savlada. Znai, stari Moaz je, posle toliko godina, jo uvek verovao da e se
njegovi nekadanji drugari iz fabrike setiti njegovog junatva tokom
demonstracija i da ga vlada smatra za stradalnika rojalistike represije. Ovako
poremeena slika o ljudskom ponaanju zasluivala je ono potovanje koje
dugujemo alijeniranim osobama.
Naravno, ree. vlada ti sigurno duguje bar medalju za tvoju hrabrost
pod monarhijom. Razgovarau o tome sa jednim prijateljem koji je na visokom
poloaju u administraciji. Jedno odlikovanje ne kota mnogo, a oni e konano
oprati svoju ast zbog toga to su te tako dugo ostavili po strani.

Osama je bio reen da mu sam kupi medalju, ali je starac odmahnuo

glavom u znak odbijanja, a njegovo obino smireno lice se namrtilo kao da mu
je ideja o poastima delovala odbojno.
ne elim medalju. Zahvaljujem Alahu to mi je podario sina kao to si
ti. Ako me potuju u ovom kraju, to je zato to ti ima uspeha u poslu. Ako bi
vlada nekome morala da da medalju, onda bi trebalo tebi da je da, sine moj. Ja
u umreti zadovoljan, sa saznanjem da revolucionarne vlasti cene tvoj talenat.
Dobiti od vlasti odlikovanje kao nagradu za njegov talenat bila je izvrsna
ideja koju je Osama ocenio kao vrhunac poruge. Svakako, nisu sve vlade sveta
krtarile u deljenju skupocenih poasnih odlikovanja koja podravaju njihovu
vlast, ali je bilo potpuno neverovatno da bi oni uopte mogli da razmiljaju da
dodele jednu takvu sitnicu skromnom lopovu sa margine. U svakom sluaju, to
to mu vlasti nisu bile naklonjene nije spreavalo Osamu da sebi estita svaki
put kada bi svojim deparokim talentom uspeo da umanji prevarantski profit
jednog od tih akala sa odlikovanjem ili bez njega. Za trenutak je zautao,
likujui u sebi, jo uvek pod uticajem tog kominog i zavodljivog razgovora sa
ocem. Ovaj je pripisivao to utanje tuzi svoga sina zbog njegovog odbijanja da
se preseli iz te kue koju je vreme, svakako, dokrajilo, ali je zato vera njenih
stanara garantovala njeno trajanje. Pa ree mudro, pozivajui se na provienje:
Ova kua je, sine moj, sagraena pre sto godina. Zato bi se sada
sruila? Veina kua u ovom kraju je jo starija. Uostalom, ovde ima stanara
koji ne bi imali gde da pobegnu. Zar da ja budem jedini koji bei od nesree?
Ako nebesa tako narede, deliu sudbinu mojih komija.
Osama je znao da je njegov otac milosrdan prema blinjima, ali njegova
namera da se rtvuje sa itavom grupom stanara prevazilazila je obino
saaljenje i otkrivala nerazumni ponos, ultimativno izazivanje nepravde. Mladi
je bio veoma uzdrman zbog toga, kao da se pojavila nekakva prefinjena i gola
ena u pustinjskom predelu. Stari Moaz, dakle, nije sve izgubio, ouvao je u
svojoj veitoj tmini jedini luksuz siromaha - to dostojanstvo koje ga je nekada

povelo u borbu protiv jarma. Samo to taj ponos, zakopan kao blago pod
dobroudnim crtama starca s jednom nogom u grobu, sada moe da mu poslui
samo da bi prkosio prirodnoj nesrei oduvek upisanoj u zidovima ove trone
kue. Sve je to bilo bolno, ali Osama nije oseao nikakvu naklonost ka takvoj
vrsti kolektivnog i demokratskog samoubistva. Vreme njegove posete doseglo
je neophodnu pristojnost i spremao se da poe kada se prolomio jeziv zvuk
udarca na vratima. Ti udarci su odzvanjali u Osaminim uima kao kobno
pucketanje, uvod u obruavanje kue. Skoio je sa stolice i poeleo da poleti i sa
sobom ponese oca pravo na ulicu, kada ga je Zakijin ulazak u prostoriju
zaustavio u zaletu. To je bila ena od nekih etrdeset godina, gigantskih oblina,
toliko runa da je liila na one prokletnike to izgaraju u plamenovima pakla, i
koja se, usput, nije libila da razvali vrata kako bi najavila svoj dolazak. Grubost
manira i manija unitavanja predmeta koji su mogli da joj se nau na putu inili
su od nje idealnog tvorca opasnosti koja je neprestano lebdela u vazduhu. Jedna
takva ena mogla je samo malo ustrijim pokretom da raznese itavu tvravu.
Nepotrebno je rei da njeno prisustvo u prostoriji nije najavljivalo nita dobro
po Osaminu sigurnost, to je u njemu samo pojaalo elju da to pre napusti ovo
mesto koje se naglo pretvorilo u pravu katastrofu.
Zakija je prvo otila da odloi torbu sa namirnicama u neki oak u
kuhinji, a zatim se okrenula ka Osami i uzviknula grlatim, mukobanjastim
glasom:
Evo ga najlepi, najslavniji princ nad prinevima! Neka te Alah uva,
ekscelencijo!
Pohitala je ka Osami kao vampirua edna krvi i zgrabila mu ruku da je
poljubi. Ali je mladi brzo izvukao trgnuvi se, uasnut tim groznim dodirom.
pa, ree on, poto si ti ve tu, moi u da krenem. Imam mnogo
posla danas. Da si se dobro pobrinula za mog oca, inae u te zaklati.
Samo to je izaao na ulicu, Osama se osetio radosnim, kao osuenik na
smrt koga su pomilovali u poslednjem trenutku. Ubrzao je korak, elei da

odmakne to dalje od te nesrene kue. Odagnavi, konano, bojazan da bi

mogao da doivi istu sudbinu kao i pedeset stanara zgrade koju je podigao
besramni preduzima, povratio je dobro raspoloenje i zajedljivost stopivi se sa
gomilom koja se kretala siromanim kvartom u kome je svako udo bilo
mogue. Etika mu je zabranjivala da operie meu sirotinjom, a misli mu je
zaokupljalo pismo ije bi objavljivanje moralo trijumfalno da dokraji ve
dobrano naet ugled onoga kome je namenjeno, ali isto tako i onaj jo vredniji,
ugled njegovog sauesnika - ministrovog brata - koga javnost jo uvek ne
poznaje. Koliko god bio zadivljen injenicom da poseduje takav dokaz protiv
brata jednog eminentnog lana vlade, oajavao je to nije znao kako da ga
iskoristi. Postavi, bojom voljom, uvar skandala koji je dosezao ministarske
razmere, oseao je obavezu da rairi vest o tome po itavoj zemlji, ak i izvan
njenih granica, kako bi zabavio druge narode, manje informisane o lopovluku
svojih vladara. Ali kako pokrenuti tako ambiciozan poduhvat? Ponuditi pismo
nekim novinama bilo bi previe lako, a podrazumevalo bi i izvestan rizik po
njega samog. Ispao bi prilino naivan da se pojavi sa ovakvom bombom pred
nekim glavnim urednikom koji bi se, ako je plaljiv po prirodi, prepao da ne
izgubi posao. Sve novine su imale novca i to bi se zavrilo tako to bi se afera
zatakala, a poslune i neasne sudije, povrh svega bliske velikim lopinama,
optuile bi njega. Osamino uroeno nepoverenje prema svim drutvenim
kategorijama teralo ga je da pronae neko jo neoprobano reenje koje bi mu
omoguilo da ostane u savrenoj anonimnosti. Posle uzaludnog razmiljanja o
svim moguim sredstvima shvatio je da sam nee nai nikakvo reenje i da
mora da podeli sa nekim tu tajnu, koja je, kako je vreme proticalo, postala
previe teka da bi je sam nosio. Ne sa bilo kime, ve sa nekim slobodnim
umom, rastereenim, bez ene i dece, koji nema nikakav posao da sauva. Nije
poznavao nikoga ko je odgovarao ovom detaljnom opisu osim lopova, soja koji
se malo interesovao za politiku i iz principa vie voleo mrak ilegale od bolesnog
svetla ugleda. Podstaknut glupavom nadom, poeo je da se zagleda u lica ljudi

oko sebe, pokuavajui da iskopa u toj vrevi bia savreno ravnodunih na

njegov problem, nekog nepoznatog genija koji bi znao da ga posavetuje. Svuda
unaokolo bila su samo prosta lica plebsa potinjenog svojim najhitnijim i
najkonkretnijim potrebama, u ijim oima jedan politiko-finansijski skandal,
manje ili vie, nije nikako mogao da promeni njegovo vienje sveta. Uskoro mu
je dosadio taj smean pokuaj i ubrzao je korak, reen da napusti tu odvratnu
etvrt koja nije mogla da donese nikakvu utehu njegovoj gorkoj usamljenosti
glasnika sramote.
Ojaen to ne moe da zabavi svoje sunarodnike tako zanimljivim
skandalom, Osama se na brzinu izmigoljio, na tetu svog lepog odela, kroz
gomilu dronjavih lica da bi, u bati nekog kafea, primetio svog uitelja zanata Nimra, kome ravnog nema. Iako mu je glava bila obrijana a upava brada
pokrivala pola lica, ova iluzorna promena njegove pojave, sa ciljem da se zavara
policija kojoj su njegove crte lica bile dobro poznate, nije mogla da prevari
Osamu, u ijem je seanju slika prvog susreta sa njegovim bivim uiteljem
ostala neizbrisiva. Nije video Nimra nekoliko meseci jer je uitelj, uprkos svojoj
glasovitoj spretnosti i upravo zbog takve reputacije, esto boravio u zatvoru.
Radostan kao dete koje je pronalo zagubljenu igraku priao je oveku koji se
zanimao bezobzirnim srkutanjem aja, inei to kao kakav sirotan koji je sebi
priutio prolazno i retko zadovoljstvo.
Zdravo da si, Nimre! Alah ti usliio sve molitve! Traio sam te, moj vrli
uitelju.
Nimr podie glavu i osmotri Osamu pogledom onoga koji se gnua
neprirodnih rei.
Kukin sine! Kako si mogao da me trai kad si znao da sam u zatvoru?!
Nije te sramota da lae svog biveg uitelja?! Uostalom, ta trai u ovom
ugavom kvartu?
Videi biveg uitelja kamufliranog u pripadnika nekakve verske
zajednice, Osama se oseao pomalo odgovornim zbog tog alosnog

preobraenja. Nimrova naprasna pobonost izgledala je kao mentalno

zastranjenje nastalo usled profesionalnog oputanja. Smatrao je da e uiniti
dobro delo ako lanim iskazom razbudi svest oveka koga su nesrene okolnosti
gurnule u misticizam pre njega.
asti mi, traio sam te. U novinama koje itam svakog jutra pisalo je da
su te pustili na slobodu, ali nisu pomenule gde stanuje. Ali ja sam znao gde da
te naem.
Uitelj nije bio ljubitelj novina jer je bio nepismen, tako da Osama nije
morao da brine da e ovaj moi da mu protivrei, uprkos velikoj lai koju je
izrekao. Nimr je, izgleda, vagao istinitost ovog neproverljivog objanjenja, pa je
tako sujeta pobedila njegovu nevericu. Bio je nekoliko godina stariji od Osame i
uivao je veliki autoritet meu svojim kolegama. On je obuio itavu jednu
generaciju deparoa koji su preeljali grad uzdu i popreko, blagosiljajui
njegovo ime. Siromano obuen u krpe i dronjke, na granici pristojnosti,
prezrivo je posmatrao licemernu eleganciju svog omiljenog uenika. Dugo ga je
ova elegancija, nespojiva sa moralom emancipovanog proletera, okirala kao
kakvo izdajnitvo. Otkad je poseivao bogate etvrti u potrazi za rtvama meu
velikim lopovima prestonice, mladi ovek se udaljio od njegove sfere aktivnosti
i alio je, sa trunkom osvetoljubivosti, gubitak uenika koji je toliko obeavao.
Osamina inteligencija u zanatu koji ga je nauio obilovala je, izgledalo je,
njegovim uenjem, to je za uitelja koji je verovao da je nepravazien u svojoj
struci bilo neoprostivo.
Moram da priznam da za izdajnika lepo izgleda. Ali ne mogu da ti
estitam na tome. Izdao si me svojim svetogrdnim metodama, mene - tvog
uitelja, a sa mnom i celu nau branu.
Kako sam te izdao?! Ja kradem od bogatih, to e rei od lopova! Je li to
izdaja?
Nauio sam te da krade, a ti sada koristi svoj talenat po bogatim
etvrtima, poriui svoje poreklo i svog uitelja. Vie nismo na istoj strani.

Ostalo ti je jo samo da kupi sportska kola u kojima e izlaziti. Moda u ti se

tada diviti. Za sada mi izgleda kao mladi paun koji se ponosno epuri svojim
perjem.
r nego to si otiao u zatvor, objasnio sam ti zbog ega se ovako
preruavam. Dok operiem u izvesnim krugovima ovako obuen, niko se ne
usuuje da me pomea sa nekim lopovom. Tako sam umanjio sve rizike.
ti i zameram. Nema nita nemoralnije nego krasti bez rizika. Rizik je
ono to nas razlikuje od bankara i njima slinih, koji praktikuju legalizovan
oblik krae pod okriljem vlade. Nisam ti usadio svoje umee da bi ti postao
glumac kradljivca kome je jedina briga kako da se dopadne svojoj publici.
Osama nije bio ni najmanje uvreen ovakvim osudama biveg uitelja.
Smeio se jer je znao da je ova dijatriba samo naopak nain proslave njihovog
ponovnog susreta. Nimr je bio previe ponosan da bi propustio priliku da izrazi
bes zbog ogreenja o sveta pravila svog umea. Osama nije nikada zaboravio u
kakvom je fizikom i psihikom rastrojstvu bio kada je upoznao onoga koji e
postati njegov uitelj i podrka tokom kolovanja. Pre nekoliko godina, kada je
eleo da pomogne svom obogaljenom ocu, napustio je studije, smatrajui da je,
nauivi da ita i pie, stekao vrhunsko obrazovanje i da e mu biti lako da nae
dobro plaen posao. Ali, brzo se razuverio. Njegovo znanje nije nikome bilo
potrebno. Raznosa, ista cipela, prodava kikirikija, domar, poznao je muku
pealbara u potrazi za hlebom nasunim. Zatim je usledio dugaak period
nezaposlenosti tokom koga je prosjaenje bilo njegov jedini posao i izvor
prihoda. Bolno iskuenje - jer je imao zdravo telo, bez ikakve vidljive mane prosjaenje se nije pokazalo kao unosna rabota. Osama je bio u nezavidnom
poloaju u odnosu na sve bogalje, koji su uporno upranjavali taj kraljevski
posao osloboen poreza. U napadu ludila, pomislio je da sebi odsee ruku ili
nogu kako bi udovoljio pobonim donatorima koji su se lako pecali na otvorene
rane i osakaena tela. Na kraju je, izgladneo i na ivici samoubistva (bilo je tako
lako umreti bacivi se pod tokove svih onih kola koja se ure da vas pregaze),

seo na rub trotoara, mrmljajui sav svoj oaj sebi u bradu i iekujui da proe
neki autobus ili kamion natovaren lubenicama koji e mu zagarantovati
neminovnu smrt. U tom trenutku, nekakva individua razdraganog lica i oputene
pojave poput kakvog gospodara oloa, videvi ga u tako delikatnoj situaciji intenzivan saobraaj je inio rub trotoara podjednako opasnim kao to je i ivica
vulkana usred erupcije - velianstveno mu je bacila novi od dvadeset pijastra.
Ta individua nije bila niko drugi do Nimr, koji je upravo oteo novanik jednom
debelom preprodavcu brana i po svom obiaju delio svoje nezakonito
bogatstvo siromasima, ime je davao svom zanatu onu drutvenu nijansu koja se
obino pripisuje legendarnim banditima. Bio je zapanjen videvi Osamu kako
uzima novi i vraa mu ga, govorei razoaranim tonom oveka u agoniji da
mu novac nije potreban. Pred tim jadnikom koji prezire njegovu milostinju,
Nimr je namirisao tragian sluaj izuzetne sloenosti, te sede kraj Osame kao
kakav arheolog koji je otkrio lanu mumiju u muzeju. Mladi isprva nije
odgovarao na njegova pitanja, ideja o samoubistvu jo uvek ga je progonila, a
ovaj nepoznanik u ije je dobre namere sumnjao i koji je, povrh svega, bio
nemoan da mu pomogne jedio ga je svojom indiskretnou. Ali Nimrova
zapitkivanja su na kraju ublaila njegov bol i neka bratska veza uspostavila se
izmeu njega i oveka koji e ga uskoro nauiti kako se osloboditi fatalnosti.
Kroz monolog ispresecan dahtanjem, Osama je prepriao svoju golgotu
tragaoca za poslom i jalovo iskustvo hendikepiranog prosjaka bez telesnih
mana. Dodao je da je odluio da se ubije i da je, sedei na trotoaru, iekivao da
proe neko krupno vozilo koje e mu obezbediti brzu smrt. Zadivljen tolikim
potenjem u takvom stanju rastrojstva, Nimr mu je pomogao da ustane i odveo
ga najpre da pojede porciju boba u oblinjem restoranu. Dok se Osama vraao
sebi uz ovo okrepljujue jelo, ispriao je svom tieniku svoj udesan ivot,
slobodan ivot sastavljen od niza kraa. Bio je, to bi se reklo, deparo, od
svoje najranije mladosti, i postao je profesionalac visokog nivoa, sposoban da
prenese svoje umee i najzaostalijim sugraanima. S vremena na vreme

deavalo mu se da ga uhapsi policija, ali mu zatvor nije mnogo smetao,

naprotiv, to je za njega bilo ravno lekovitom odmoru. Izlazio je odatle okuraen
i okrepljen, spreman da nastavi sa svojom aktivnou, kao kakav inovnik posle
bolovanja. Poto mu je nairoko izloio svoju slavnu karijeru, izjavio je da je
raspoloen da prenese svoju vetinu jednom deaku kao to je on, koji zna da
ita i pie, to je retkost za bratiju sastavljenu od nepismenih i politiki
neopredeljenih lanova. Opinjen ovim izuzetnim regrutovanjem, Nimr je
razvio pred mladiem teoriju o krai kao pravinom preuzimanju sitne zarade
od strane siromanih u svetu u kome se veliki lopovi na vrhu socijalne lestvice
nekanjeno bogate. Isprva zateen onim to je upravo uo, Osami nije trebalo
dugo da shvati (jelo od boba proizvelo je u njegovom mozgu istu izotrenost
misli kao i grumen kvalitetnog haia) jednostavnost govora koji je odbacivao
kao varljive i apokrifne sve vrednosti koje je priznavalo mnotvo potinjenih.
Zahvalan i uteen tom novom, vatrenom etikom, prihvatio je predlog svog
spasioca, ne sumnjajui da e se jednog dana pokazati spretnijim od svog
budueg uitelja u toj profesiji staroj koliko i ljudski rod. itave zime Nimr ga
je poduavao kako da ovlada lakoom pokreta prstima koja krasi virtuoznog
pijanistu, ali i vetog deparoa. Zatim ga je pustio u prirodu, srean to je
obavio dobro delo za koje se nadao da e mu biti uraunato na sudnji dan.
Osama se nije pokazao nedostojnim tog ubrzanog uenja i esto je viao svog
profesora u godinama tokom kojih su radili u istim sektorima prestonice. Nimr
je, sa svoje strane, bio zadovoljan to je naslutio da kod njegovog aka postoje
osnovni kvaliteti neophodni za taj tajnoviti posao, koji zahteva, osim spretnosti,
i revolucionarnu svest. Ali onda kada je Osama smislio da se obue kao princ iz
bajke da bi uao u sfere rezervisane samo za velike lopove, prilike za susret
postale su sve ree. Nimr, koji je i dalje uporno trpkao svoj dobitak iz
uglavnom tananih depova svojih sugraana, sa mukom je izbegavao
intervencije konzervativne i nematovite policije. Budui da je esto bio
prinudni gost kaznene administracije, deavalo se da mesecima ne vidi svog

genijalnog uenika.
Nimr se trudio da ostane to due dangrizav i vrstih uverenja. Raunao
je da jo dugo odri to neprijateljsko raspoloenje, ali je, na kraju, pred
Osaminim obeenjakim osmehom, prestao sa tim pretvornim durenjem. Po
svoj prilici, mladi se nije obazirao na njegove primedbe. tavie, ba ga je bilo
briga.
Opratam ti, ree, jer te smatram za svog sina. Kukinog sina, ali ipak
mog sina. Nadam se da nisi zanemario ono to sam te nauio otkad radi meu
otmenim svetom.
Oduvek sam radio onako kako si me nauio. Osim to se otmeni ljudi
raspoznaju po tome to su im novanici deblji. Kradem od njih, a oni me
potuju, ak me i policajci koje sreem pozdravljaju sa potovanjem.
Ne sumnjam. Ti ljudi su previe glupi da bi ti proitali zanimanje sa
ela.
kako bi i mogli? Okien sam svim znamenjima uspeha. Veruju da sam
bogat. U tim krugovima se veruje da su samo siromasi kradljivci. To je
sujeverje koje potie jo iz antike i koje savreno odgovara mojim poslovima.
Eto emu slui nauka. Razumem da jedan pametan mladi kao to si ti
ne moe da se zadovolji obinim kraama. Alaha mi! Ti si kradljivac
budunosti. Vidi se da ti je kolovanje posluilo.
U koli sam nauio da itam i piem. To mravo naukovanje za mene je
bio najsigurniji put da umrem od gladi u potenju i neznanju. Ti si mi prvi
otvorio oi o sveoptoj pokvarenosti. Kada shvati da su jedini pokretai
ljudskog roda kraa i lopovluk, to je onda prava inteligencija. A ti nisi iao u
kolu. Otkad sam te sreo, kradem mirne savesti i punog srca. I vie od toga.
Imam utisak da svojom aktivnou doprinosim boljitku zemlje jer troim veto
ukraden novac bogatih trgovaca, koji bi bez mene i meni slinih srljali pravo u
propast.
Nimru se uinilo da ova diploma rodoljubivosti, koju je Osama sam sebi

dodelio, izdaleka prevazilazi njegovo strogo uenje. Njegov uenik je usrdno

pomeo sve predrasude vezane za svoju profesiju i izgradio filozofiju koja je
oplemenjivala lopova, uzdizala ga u rang militantnog nacionaliste. Nimr se nije
usuivao da u to poveruje, ali je razmislio i priznao da je ovo fantastino
vienje krae opravdano. Istina je da su lopovi inili da novac cirkulie jer bi
inae, bez njihovog zanata, uvek ostajao u istim depovima. Od tako nesrene
situacije ozbiljno bi patila itava trgovina zemlje. Premetajui novac iz jednog
depa u drugi, kraa je omoguavala unilateralni transfer i oivljavala
umrtvljenu trgovinu. Pretresajui ovo realistiko rezonovanje, Nimr se osetio
iscrpljenim i poeleo je da odmori svoj um, oteao od viemesenog boravka u
zatvoru. Stade da posmatra Osamu pogledom jednog turiste koji pilji u Sfingu u
iekivanju poslednjeg otkrovenja.
Poniznost nije bila njegova jaa strana i Osama je ve video sebe kao
statuu od masivnog zlata pred kojom se klanja njegov bivi uitelj, zasenjen
njegovom analizom krae u vidu patriotske vrline.
Mogao bih da postanem i ministar ako bih to eleo, rekao je tonom
osobe koja okleva da prihvati posao u bakalnici.
asti mi, uzviknuo je Nimr, uspeh ti je pomutio razum. Neka te Alah
uva od takvog nauma.
Nisam poludeo i to nije nita nemogue. Sluaj, ispriau ti neto
neverovatno. Ve satima traim osobu kojoj bih mogao da se poverim. Rei e
mi ta misli o tome.
Okrenuo se i bacio pogled na mravu klijentelu kafea, najurivi jednom
psovkom, kojom je obuhvatio itavu familiju, malog skupljaa pikavaca koji se
muvao oko njihovog stola, a zatim, nagnuvi se ka Nimru, ispria mu sa
uzbuenjem jednog atentatora od poetka do kraja priu o pismu naenom u
novaniku nekog preduzimaa, autora genocida nad pedesetak stanara
poinjenog iz radne atmosfere kancelarije.
Vidi da je i ministar umean u ovaj skandal. Ko kae da on nije

sauesnik svom bratu? Ako je tako, zato jedan lopov mojih sposobnosti ne bi
bio kandidat za ministra? Ministarstvo finansija bi mi, na primer, najvie
odgovaralo.
U pravu si, potvrdio je Nimr, ali ti nisi talentovan za la. Da li bi
mogao da lae svaki dan, ak i praznicima, kao to to moe jedan ministar?
je samo navika. Mislim da bih to mogao da postignem pod tvojim
nadzorom, dragi moj uitelju.
Prasnuli su u smeh, probudivi svojim veseljem nekog usnulog starca na
klupi naslonjenoj uza zid kafea, koji ih je poastio kletvom na raun bestidne
mladosti koja ne potuje san radnika. Napad starca koji se odmarao od svog
nekadanjeg rada samo je uveliao njihovo veselje. Nimr je saekao da starac
ponovo zaspi kako bi upozorio Osamu na opasnost koja se krila u uvanju tako
kompromitujueg pisma.
Ovo pismo je zlokoban dobitak. ta e uiniti sa njim?
Jo uvek ne znam. Potreban mi je savet. Ali, osim tebe ne poznajem
nikog u koga bih mogao imati poverenja.
Mogu samo da te posavetujem da spali to pismo. to pre, to bolje. Pusti
te kukine sinove da se sami meu sobom prodiru. ta se nas tie jedan
skandal vie ili manje?
Sigurno ga neu spaliti. Nadam se da u moi da izvuem iz njega
makar neku zabavu.
Kakvu zabavu?, upita Nimr zapanjeno.
Osama nije odgovorio. Pitao se da li e ga sluaj, koji ga je izabrao da
bude izaslanik skandala, navesti na neko zabavno reenje. I dok je iekivao da
mu sluaj bude naklonjen, saaljivo je posmatrao suveren narod kako gmie pod
suncem, ravnoduan na vesti iz sveta, a naroito na njegov problem. S oblinjeg
stola zaula se svaa dvojice nesrenih radnika, verovatno ostalih bez posla.
Osama je, po pozivanjima na njihove pretke, shvatio da je jedan hteo da plati
pie ovom drugom, a da je ovaj drugi nabusito odbijao tvrdei svom

kompanjonu da potie iz bogatije porodice nego to je njegova. Svaa se

konano zavrila nekom vrstom prijateljskog pakta po kome je svako platio
svoju konzumaciju. Samo to su reili problem, nestali su iz kafea.
Alaha mu!, uzviknuo je Nimr. Ovi kreteni su me svojom smenom
svaom podsetili na oveka koji bi mogao da te posavetuje. Moda zato to bi
ga ponaanje ove dvojice ugavaca oduevilo. To je najizvanredniji ovek koga
znam, ali ta vredi da ti priam o njemu. Bolje da ga vidi i uje.
Ba bih voleo da znam, zapitao je Osama, kako si mogao da upozna
takvog oveka?
Upoznao sam ga u zatvoru. Moda e ti se uiniti neverovatnim, ali ima
mnogo prosveenog sveta koji truli u zatvoru zbog prestupa u miljenju. To su
revolucionari koji ele da promene drutvo.
nemam poverenja u veinu tih revolucionara. Uvek zavre kao
politiari koji su se opametili i brane to isto drutvo koje su u prolosti
omalovaavali.
nije sluaj sa ovim ovekom. Naprotiv, on radi na istrebljenju svih
politiara. On je uveni pisac i novinar. U svojim tekstovima tretira sa najveim
podsmehom svu vlast i groteskne linosti koje je snose. U jednom lanku tvrdio
je da je predsednik jedne velike strane sile debilan i nepismen ovek zbog ega
je naa vlada pretrpela jedan od najozbiljnijih diplomatskih incidenata. Osuen
je na tri godine i teku kaznu zbog tog ispada. Ponavljam ti, to je izuzetan
ovek, jedinstven. alio se sa svojim delatima ak i kad su ga muili.
zato su ga muili?
Politiari su hteli da znaju ko ga je informisao o debilitetu predsednika o
kome je govorio. Bili su ubeeni da to nije sam izmislio.
Alaha mu svemonog, uzviknuo je Osama, policajci su stvarno
duhoviti!
Kako moe da kae da su ti krvnici duhoviti? Veruj mi, oni su ozbiljni.
To sam zakljuio po modricama od udaraca koje sam dobio. Danima su radili

sve samo da saznaju ime njegovog dounika. A on, iz iste zabave, dao im je
ime nekog novinara odanog vlastima. To ih je umirilo i ostavili su ga na miru.
Osamu je toliko poneo entuzijazam nakon ove prie da mu se inilo da
mu je boravak u zatvoru preko potreban kako bi popunio praznine u svom
vienju sveta.
Zavidim tom oveku, rekao je. Tako bih voleo da sam na njegovom
mestu. Biti tako blizu gluposti neverovatno je bogatstvo za duh.
Nimr nije bio siguran da je shvatio ta je Osama time hteo da kae.
Njegov bivi uenik ga je sve vie iznenaivao elokvencijom. Poeo je da
sumnja da je Osama puio hai kako bi dostigao takav nivo inteligencije.
ti, nastavi Osama, jesu li i tebe muili?
sam lopov. Ne mue oni one od kojih ive. Plata policajaca zavisi od
ljudi moje vrste. Ja nisam nikada razmiljao o tome da svrgnem vlast i
zadovoljan sam svim vladama. Nijedan politiki reim me nee spreiti da
kradem. Siguran sam da u se zauvek baviti svojim poslom. A takva vrsta
sigurnosti ne postoji ni u jednoj radnikoj kategoriji. Da li si nekad sreo
nezaposlenog lopova?
je savreno razumno, priznade Osama. Osim ako te ne podvrgnu
muenju kako bi saznali ko te je nauio da krade.
Ponovo su prasnuli u smeh ispresecan glasnim psovkama na raun svih
muitelja i njihovih zlih pomagaa. Razdraljivi starac usnuo na klupi otvori
oi, pogleda tuno ovu dvojicu koja su se smejala, ali ne ree nita, verovatno
savladan umorom. Nekoliko danguba se zaustavilo pred kafeom, divei se tom
energinom prizoru cerekanja kao da se pred njima odvijala predstava sa
marionetama. Osama im je preporuio da odu da pogledaju trbunu plesaicu
koja je nastupala u nekom izvikanom kabareu na putu Piramida i tako ih, na
ironian nain, uklonio s vidika. Zatim se okrenuo ka Nimru:
Gde moemo da naemo tog oveka? Po onome to si mi rekao o njemu,
to je neko koga sam oduvek traio. Ve ga oseam kao svog brata. Zna li gde

stanuje?
Naravno. ivi u Gradu mrtvih. Posetio sam ga kad sam izaao iz
zatvora. Nasledio je od svojih roditelja neki mauzolej i u njemu stanuje jer vie
nema prihoda. Izdavai i novine odbijaju njegove tekstove po nareenju vlasti.
Duguje jo uvek kaznu od nekoliko stotina livri. Trae ga da mu zaplene
imovinu. A kako je mauzolej jedino dobro koje mu je ostalo, morali bi prvo da
prodaju mrtve koji su tu sahranjeni. Siguran sam da on iekuje tu zaplenu sa
nestrpljenjem.
Kad moemo da odemo kod njega?
U bilo koje doba dana. On izlazi samo uvee. Moemo da odemo i
odmah ako ti obaveze to dozvoljavaju.
Nemam nameru da radim danas posle podne. Uostalom, u ovo doba moji
klijenti spavaju.
Obojica ustadoe puni elana i krenue najkraim putem, kroz blatnjave
ulice zakrene ubretom koje se nagomilalo s godinama, poput svedoka
nekadanjih ivota. Za divno udo, izgledalo je da se Osama nije ni najmanje
gadio tog okruenja koje je nanosilo uasnu tetu njegovoj eleganciji. Skakutao
je kroz barice lepljive vode, gacao opreznim koracima po odvratnim
neistoama, ne uzbuujui se zbog uprskanih pantalona i lepih cipela od
jelenske koe. Sve njegove misli bile su usmerene ka tom nepoznatom bratu,
proroku poruge koji je iveo na nekom groblju.

III
Nije to bilo zato to je voleo nadgrobne spomenike, a ni zato to je eleo
da produbi metafizika saznanja kroz istanane razgovore sa mrtvima, to je
knjievnik Karamalah izabrao za svoj dom to groblje koje je steklo svetsku
slavu po tome to su se tu nastanile hiljade beskunika bez iije dozvole.
Dodue, niko se nije usudio da se naljuti zbog navale jadnika u to mesto
namenjeno venom poinku, osim moda nekoliko zlovoljnih pokojnika i
neprijatelja ljudskog roda. Uzrok za ovakav Karamalahov izbor strogog
prebivalita nalazio se u despotizmu vlade neosetljive na humor i neprijateljski
nastrojene prema svakoj informaciji koja ima bilo kakve veze sa istinom.
Osuen na zatvor i zabranu objavljivanja dela zbog uvrede nanete jednom
predsedniku strane drave, po osloboenju je ostao lien svih isplativih
knjievnih aktivnosti, a povrh svega svakodnevno ga je progonila banda
neobrazovanih poverenika. Iako je bio siguran u neminovan rasplet svake
tragedije, zabavljalo ga je da zada fatalan udarac svojim muiteljima tako to e
nestati ne ostavivi za sobom nikakvu adresu. U trenutku ekstremne euforije,
setio se da je nasledio neotuivo dobro nepristupano svim sudskim
izvriteljima i ostalim sudskim predatorima. To nasledstvo, na nesreu
neisplativo, bila je porodina grobnica, podignuta na tom uvenom groblju koje
je za nekoliko godina postalo turistika atrakcija za sve one strance kojima su
dosadile faraonske razvaline. Sutradan po tom prosvetljenju, Karamalah je
napustio svoj stan u centru grada i uz pomo jednog poznanika, vozaa kolica,
preneo neto nametaja u grobnicu u koju se smestio u iekivanju da mu se
nevolje utope u ogromnu univerzalnu nesreu. Bio je to princip njegove
filozofije po kojoj se svi problemi reavaju sami od sebe ukoliko se zaboravi na
njih. Daleko od toga da je bio demoralizovan, to to je iveo na groblju ispunilo

ga je sreom, kao da se naao na poetku neke udesne avanture. Svialo mu se

da ivi meu pobunjenikim stanovnitvom - ivima i mrtvima zajedno - o
kojima vlasti nisu imale pojma. U toj atmosferi obavezne pristojnosti i sauea
bio je makar siguran da e izbei uasnim imbecilima koji su ga jurili po
batama kafea kako bi mu ispovedali svoje nevolje. Konano je doiveo to
zadovoljstvo da nita ne duguje nekom olou od kuevlasnika. Posle silnih
godina koje je proiveo odvojen od roditelja, Karamalahu je bilo drago da se
nae sa svojima, bez razmirica i svaa koje neizostavno izbijaju na
okupljanjima ivih.
Grobnica se nije isticala nekom naroitom lepotom, tako da njen stanar
nije bio meta ogovaranja i sumnjienja. Karamalahu se ne bi dopalo da boravi u
nekoj preterano raskonoj graevini i divio se arhitekti koji je sazdao ovaj
nadgrobni spomenik s ogranienom matom jednog policijskog inovnika.
Stojei na pragu prostorije koja je obino sluila kao prijemni salon za
oaloenu porodicu, Karamalah je puei cigaretu gledao u daljinu, u vrh
Mokatam, iji su ogranci, utonuli u izmaglicu od vruine, izgledali kao krajnji
horizont koji mu se pruao pred oima. Jednoga dana, mislio je, otii e da ivi
tamo gore, u neku kolibu, kao pustinjak koji posmatra oveanstvo spokojno i
sauesniki. Ali to je bila samo idealistika zamisao jer je znao da ne bi mogao
da se udalji od ljudi i njihove grdobe. Razmiljao je bez prestanka o
kukaviluku naroda i njegovoj potinjenosti bezonosti nepravednih vladara. To
pristajanje da se udovolji tiranima, koje se esto graniilo sa slepom odanou,
izazivalo je u njemu neprestano uenje. Bio je sklon da poveruje da je vei deo
ljudi upravo teio ropstvu. Dugo se pitao zahvaljujui kakvom se to lukavstvu
to ogromno delo mistifikacije organizovano od imunih moglo tako iriti i
napredovati na svim kontinentima. Treba rei da je Karamalah pripadao onoj
kategoriji pravih aristokrata koji su odbacili kao stare prnje sve vrednosti i
dogme koje su tokom vekova utvrdile te odvratne persone kako bi odrale svoju
dominaciju. Pa tako, injenica da su ti smrdljivi psi uspevali da odre svoju mo

na planeti nije ni u emu mogla da oslabi njegovu radost ivljenja. Naprotiv,

njihove glupe i kriminalne akcije su za njega bile neiscrpni izvor zabave. Do te
mere da je ponekad priznavao da bi zbog linog zadovoljstva alio nestanak te
bagre jer se plaio dosade koja bi nastala u ljudskom rodu onda kada bi se svet
konano reio te gamadi.
Groblje je poivalo u privremenom miru, emu je bio uzrok sveti trenutak
sijeste. ak su i deca, otupela od silnih prekora svojih majki, prestala sa svojim
bunim igrama i opscenim bezobrazlukom. S vremena na vreme rafali
pregrejanog vazduha pronosili su, kao eho neke neizrecive patnje, alopojke
narikaa, revnosnih najamnica bola, odanih preterivanju. Jastrebovi, nesrene
ptice grabljivice, kruili su azurom iznad grobova, primorani da trae svoju
hranu na ubritu bede. Jedan starac bele brade koji je vukao za sobom neku
rahitinu mazgu na konopcu proao je pored grobnice i, kao kakav monarh u
egzilu, pozdravio Karamalaha blagim klimanjem glave. To je sigurno neki
nosa kolica bez posla koji eta sa mazgom kako bi pokazao svetu svoje
junatvo u nevolji. Ali ono to je uznemirilo Karamalaha bio je magarev
pogled; tuan i istovremeno optuilaki pogled, koji kao da je govorio da je
Karamalah krivac za njegovu propast.
Bacio je cigaretu i vratio se u unutranjost prostorije svojoj goi. Mlada
devojka koja je sedela za uiteljevim stolom marljivo je prepisivala beleke koje
je uhvatila tokom njihovog popodnevnog razgovora. Ova studentkinja od
devetnaest godina po imenu Nahed nameravala je da napie tezu o njegovoj
filozofiji poruge i mnogobrojnim sporovima koje je imao sa nepopravljivo
neukom vlau. Karamalah, koji se uasavao svega to je liilo na diplomu siguran put u ropstvo - popustio je iz obzira jer mlada devojka nije bila lepa, a
on nije bio u stanju ita da odbije jednom runom biu. Pa makar bila posredi
tako ekstravagantna zamisao kao to je teza o njegovom delu. Ona je ve skoro
mesec dana dolazila svakog poslepodneva da rovari po njegovoj misli sa
grozniavim bunilom jedne bolesnice koja ispituje svog lekara. Karamalah je

odgovarao na njena ustreptala ispitivanja sa ljubaznou i sa mnogo razonode.

Namera mlade devojke da ozvanii filozofiju koja je hvalila jednu drugu
stvarnost od one koju su utvrdili davaoci diploma inila joj se kao dovoljno
opasna fantazija za njenu budunost. Sve to joj je govorio o svojoj koncepciji
sveta bilo je radikalno i nasuprot onome to se uilo u kolama i na
univerzitetima. Bilo je sasvim izvesno da e tim neobinim delom, ukoliko ono
jednog dana izae iz svoje ilegale, zavredeti da od policije bude proglaena za
subverzivni element koji treba drati pod prismotrom. Kako bilo da bilo, uprkos
tom apsolutnom skepticizmu, on je eleo da njena luda zamisao uspe nekim
nepredvienim spletom okolnosti, to e rei da je imala anse da naleti na
neobrazovane, ili prosto - slepe ispitivae. Razumeo je njenu ambiciju
zasnovanu na elji da se odvoji od svog mediokritetskog okruenja time to e
dobiti prestinu diplomu. To pare papira predstavljalo je za sve one koji su bili
izvan dometa legalnog banditizma neku vrstu svete relikvije koja niemu nije
sluila, osim da se nae u grobu pokojnika preminulom od gladi.
Karamalah je sada dovoljno poznavao devojku da bi mogao da zamisli
njenu neobinu sudbinu. Svaki put kada je dolazila, donosila mu je sitne
poklone, predmete neodreene vrednosti koji mu nisu ni za ta sluili. Sumnjao
je da ih je krala po raznim prodavnicama u gradu jer je poticala iz veoma
siromane porodice. Ti darovi, nevinog izgleda i bez ikakve upotrebne
vrednosti, poeli su da ga brinu zbog opasnosti kojima se devojka izlagala. Nije
bio protiv krae - aktivnosti koja je uivala internacionalno odobravanje i koja
je bila uslovljena jedino visinom ukradenih suma. Ali rizikovati da te uhvate i
strpaju u zatvor zbog tako bednih sitnica - to je bio idiotluk par ekselans.
Sasvim je izvesno da bi i sam izabrao zanimanje lopova da u ranoj mladosti nije
shvatio da moe da pobedi la sredstvima koja su primerenija ljudskom duhu od
aktiviranja bombe rune izrade. U svakom sluaju, trebalo je okonati tu
neumerenu pljaku pre nego to se grobnica njegovih roditelja ne pretvori u
prodavnicu robe iz druge ruke. Delikatna stvar. Kako to da joj kae a da joj ne

otkrije svoju zabrinutost zbog porekla svih tih poklonia kojima ga je zasipala?
Pribliio joj se i snano spustio ruku na rame kao da je budi iz dubokog sna.
Nahed je prestala da pie i okrenula se ka njemu smeei se. Njen osmeh je
zadrao onu uroenu tugu koju dele svi nesrenici. Karamalahu se ponekad
inilo da izvesna alhemija, sloena koliko i misterija stvaranja, izaziva na
njenom licu neku vrstu neuhvatljive lepote. Da nije moda iz lenjosti ili nehaja
bio nesposoban da odgonetne skrivenu lepotu ove devojke? Istina je da je tokom
njihovog prvog susreta malo zagledao sirotu studentkinju, bojei se da ova ne
otkrije kod njega onu nelagodu koju je oseao svaki put kada bi se naao pred
runom enom. Sada se pitao, podsmevajui se svom opaanju, emu bi trebalo
da pripie tu neverovatnu promenu: atmosferi grobnice ili svojim jeretikim
besedama? To da je Nahed procvetala u dodiru sa njegovim spisima, bila je
velika i neprihvatljiva hipoteza za njegovu inteligenciju. Ispriala mu je, po
svemu sudei, istinitu priu koja je zasluivala da se o njoj (valjano) razmisli.
Jednom prilikom, kada je bila bolesna i kada joj je bilo dosta svega, reila je da
umre, ali joj je tada jedna prijateljica donela neku njegovu knjigu. Da bi
udovoljila drugarici, koja joj je preporuila tu lektiru, ona je uze i poe da je ita
bez nekog naroitog oduevljenja. Tek kasnije, kada je zavrila sa itanjem i
zaklopila knjigu, osetila je da se neverovatno dobro osea. Nije vie bila bolesna
i nije nipoto elela da umre. Napustila je postelju, proeta arkom eljom za
ivotom, obukla svoju najlepu haljinu i izala na ulicu da objavi svoju sreu i
osloboenje. Mislila je da je nauila neto izuzetno ozbiljno a da ni sama nije
znala ta tano, ali ono u ta je bila sigurna bilo je to da se njen pogled na svet
zauvek promenio. Zatim je dodala: to je kao na dan nakon revolucije, kada je
tiranin mrtav, a ljudi vam se osmehuju, iako vas ne poznaju, samo zato to su
sreni. Karamalah je znao da smrt jednog tiranina ne znai i kraj same tiranije,
ali da ne bi razoarao devojku, nije hteo da kvari njenu naivnu sliku o revoluciji.
u sada da krenem, ree Nahed. Oduzimam ti dragoceno vreme.
ne treba da te optereuje. Ja nisam od onih to se esto odaju

nekorisnim poslovima verujui da tako ispunjavaju nekakav obavezni obiaj.

Jedino dragoceno vreme, draga moja Nahed, jeste ono vreme koje ovek
posveuje razmiljanju. To je jedna od onih nepristojnih istina koje se gnuaju
trgovci robova.
Prosto je neverovatno da ti ljudi nisu u stanju da vide istini u oi!
Ne budi naivna. Svi znaju ta je istina, ali ta istina ne moe da se unovi.
Da li moe da zamisli one gadove koji kontroliu informacije kako prodaju
istine? U najboljem sluaju, svi bi im se rugali. Iz prostog razloga: istina nema
budunost, dok je la nosilac velikih nada.
Nahed poe da se smeje. esto se smejala u njegovom drutvu, kao da je
htela da mu pokae da je usvojila njegovo uenje i da je sada ivela ivot sa
namerom da u njemu i uestvuje a ne samo da mu se posluno predaje.
Karamalaha je iznova potresao kratkotrajan blesak koji je osvetleo devojino
lice. Gledao ju je pogledom punim zahvalnosti prema tom nevidljivom tvorcu
ove dirljive promene.
Svaki put kad doem ovde, ti me rastereti. Oseam se lakom svaki put
kad napustim ovo groblje koje je za mene postalo magino mesto u kome se sve
ini jednostavnim.
Karamalah je nainio nekoliko koraka ka vratima, pogledao je aleju
opustelu pod suncem, a zatim se vratio devojci. Ree aljivim tonom:
Zna li da me je malopre jedna izgladnela mazga koju je njen vlasnik
vodio na klanje pogledala optuivakim pogledom?
Ruga mi se, uitelju! Kako moe da zna da je to bio ba optuivaki
pogled?
Zato to mi je dovoljno da vidim staru enu kojoj je teko da hoda,
oveka koga je zadesila neka strana nemo ili, prosto, dete koje plae, pa da se
osetim krivim zbog toga to im se to deava. Budui da ne pridajem nikakav
znaaj sopstvenoj nesrei, mislim da mi se nesrea drugih ukazuje kao
neprestano potkazivanje mog nehaja. Ali, prepustimo magare njegovoj sudbini.

Da popriamo malo o tebi. Ve neko vreme hou da ti kaem da ne mora da mi

donosi poklone svaki put kada doe. Ne znam ta da radim sa svim tim
bogatstvom od koga e grobnica uskoro poeti da lii na muzej.
Ali ti si bogat, uitelju. Sve zlato ovoga sveta ne moe da te obogati vie
neto to to ve jesi. To to naziva poklonima samo su mali znaci prijateljstva
kako me ne bi zaboravio. Znam da e mi se opet smejati, ali uz sve duno
potovanje, priznajem ti da se bojim da me ne zaboravi im budem zavrila
rad.
Zato bih te zaboravio? Ti e uvek biti dobrodola u moj dom, gde god
on bio, ovde ili negde drugde. Reci mi odakle ti ta glupava ideja?
Nahed je oklevala da odgovori, namrtila se, a lice joj je ponovo postalo
neprijatno, kao da je potvrivalo bolno priznanje.
eto, ree ona skreui pogled, znam da ti voli samo veoma
mlade i veoma lepe devojke. A ja sam stara i runa. Zato sam mislila da vie
nee hteti da me vidi.
Zavrila je reenicu i pogledala ga u oi iekujui njegov sud.
Karamalah je najpre ostao zaprepaen, a zatim ga je, kao spora bol,
obuzela gria savesti bez i najmanjeg upozorenja. Potisnuta surova gria savesti.
Da nije povredio devojku svojim rezervisanim ponaanjem i moda ak izdao
svoju neugodnost a da toga nije ni bio svestan? Ona je rizikovala odlazak u
zatvor da bi mu ostavila nekakav suvenir, a Karamalah to nije mogao da izbrie
nikakvom porugom.
Izvini, ree joj kao glumac koji nije siguran da zna svoj tekst, to ti
nikad nisam uputio komplimente na raun izgleda. Oduvek mi je bio odbojan
takav nain zavoenja ena, ali poto ve eli da o tome govorimo, hou da ti
kaem da si ti i vie nego lepa jer tvoje, naoigled, obino lice ima neto
enigmatino i katkad uznemirujue to nijedna lepa devojka, kao to ti misli da
ih volim, nee nikada imati. Jesi li sada zadovoljna? I da li mi veruje?
Verujem u sve to mi ti kae, uitelju. ak i kada izgleda kao da se

ali...
Karamalah je estitao sam sebi. Upravo je izbegao jednoj od onih zamki
koje samo ene umeju da izmisle i iji mehanizam nijedna stara ili nova
filozofija nije uspela da analizira. Pa poto se tako briljantno izvukao, pourio
se da rei pitanje pristojnosti koje je jo odavno lebdelo u vazduhu izmeu njega
i mlade devojke. Ona ga je posebno nervirala zbog svog ponaanja potinjene
uenice pune potovanja. Karamalah je prezirao pohvale proistekle iz tog
drutva koje je potovalo samo bitange. Svaki izraz strahopotovanja prema
njegovoj linosti doivljavao je kao potajnu uvredu. Duboko u sebi, nije video
nita, niti bilo koga, ko je zasluivao i najmanje oboavanje. Na tom groblju,
zahvaenom i degradiranom bedom ivih bia, jedino su mrtvi, zbog svoje
diskrecije i tiine, imali pravo na potovanje.
Nahed, keri moja! Ti mi ne duguje nikakvo potovanje. Svi misle da
su dostojni potovanja ili tee tome. Molim te, nemoj da me mea sa tim
luacima.
Otkad je Karamalah potvrdio da njeno lice poseduje nekakav arm,
Nahed je prikovala pogled za neto neodreeno, kao da je posmatrala svoj lik u
zamiljenom ogledalu. Karamalahova molba je trgnula iz te divne
kontemplacije.
Nikada te neu pomeati ni sa kim. Ali ne mogu da te ne potujem, to bi
bilo bezobrazno s moje strane.
je upravo ono to hou. Da bude bezobrazna. To e malo animirati
nae razgovore, tvoje potovanje me umara i uspavljuje.
Nahed je ustala, pokupila svoje sveske i sloila ih u torbu od vetake
koe, zatim se ceremonijalno naklonila pred Karamalahom, najavljujui time
parodiju poetka njene mlade drskosti. Nosila je crnu pamunu haljinu bez
rukava, amblematinu odeu za odlazak na groblje. Karamalah je hteo da joj
kae da nije bilo neophodno da se oblai kao da ide na sahranu da bi dola u
njegovu grobnicu, ali se ubrzo setio da je mlada devojka moda imala samo tu

haljinu pa se suzdrao od takvog komentara. Ispratio je do vrata i ostao da gleda

kako se udaljava, crna i krhka silueta u brutalnoj svetlosti sunca, njiui svoju
torbu kao kakvo oruje protiv nepravedne sudbine.
Karamalah je nameravao da se povue u svoju grobnicu kada je ugledao
kako se pranjavom alejom pribliavaju dva oveka od kojih je jednog
prepoznao - uprkos uzaludnom preobraaju - Nimra, slavnog deparoa, starog i
zabavnog poznanika iz vremena kada je bio u zatvoru. Nimra je pratio neki
mlad ovek obuen po poslednjoj modi, koji je delovao uspavano, hodao je kao
mesear koji se uri da se vrati u krevet. Po svemu sudei, ove dve osobe
nameravale su da ga posete budui da ih nije pratila pogrebna povorka. Saekao
ih je, uveren da e ovo poslepodne biti ispunjeno iznenaenjima i prijatnim
razgovorima. Nimr ga je mnogo zabavljao tokom boravka u zajednikoj eliji.
Iako nepismen, bio je to pravi mudrac koji je sa autoritetom govorio o svojoj
burnoj karijeri maleroznog lopova i poasnog vaspitaa delinkventne mladei.
Ali ko je ovaj mladi ovek ekscentrinog izgleda i iz kog se to nepoznatog
razloga Nimr, koji je preao u ilegalu, izlagao javnosti u drutvu takve individue
koja je mogla da izazove nemir kod lokalne populacije svojom upadljivom
pojavom? Suoen sa takvom enigmom, Karamalah nije ni za trenutak
posumnjao da e mu ova poseta prirediti nekakvo uivanje.
Sada su dva oveka stajala pred njim i Nimr se poklonio tako da je
izgledalo kao da svom uitelju nudi svoju obrijanu glavu na dar. Karamalah je
za njega oliavao vrhunsku istinu, istinu protiv koje se bore svi narodi na svetu
kao da je ona kakav zarazan virus. Ostao je povijen za trenutak, zatim je
podigao glavu i rekao sumornim glasom, dostojnim oveka koga je sudbina
namuila:
Izvini to ti smetam, uitelju! Ali, posredi je izvanredna afera. Dozvoli
mi da ti najpre predstavim jednog od mojih bivih uenika koji je na briljantan
nain uspeo u jednom nepravedno prezrenom poslu.
sam i sam primetio, ree ironino Karamalah. Treba biti slep pa ne

uoiti takav uspeh. Ovo je za mene veliki dan kad mogu da ugostim tako
trijumfalnu mladost.
ta eka, kukin sine, pozdravi uitelja!, naredi Nimr, reen da pokae
svoj autoritet nad bivim uenikom, makar ovaj bio i na samom vrhu svog
umea.
Osama se pribliio i stegao ruku Karamalahu sa zebnjom onoga ko je
doao da se posavetuje sa proroitem.
Ti mi nikada ne smeta, dragi moj Nimre, trebalo bi to da zna, nastavi
Karamalah. Mogu ak da ti kaem da sam se nadao tvojoj poseti. U ovom
trenutku se ama ba nita radosno ne deava. Nema ni finansijskih skandala, ni
civilnog rata, ni politikih ubistava. Jedno veliko nita! Kao da su svi gadovi
pocrkali ili otili na odmor. Ali uite, uite. Dobro mi doli ti i tvoj slavni
uenik.
Karamalah se povue u stranu kako bi pustio posetioce da prou. Osama
je oklevao za trenutak, a zatim brzo prekoraio prag grobnice sa utiskom da
definitivno ulazi u neki drugi svet. Bio je zadivljen kurtoaznou i neusiljenou
sa kojima ih je Karamalah pozvao da uu u grob. Kao da je, u najmanju ruku,
nekakav princ koji doekuje u svojoj palati delegaciju pristiglu da mu prenese
novosti iz njegovog kraljevstva. Nimr, koji se u ovom improvizovanom stanitu
nije, oigledno, oseao nimalo strano, nije ga prevario kada mu je opisao
Karamalaha kao izuzetno bie. Mladi ovek se iskreno slagao sa njim da ovaj ne
samo to je bio izuzetan nego je iveo u stvarnosti koja je bila udesno
prilagoena njegovoj meri. Nikada mu nije palo na pamet da e se jednoga dana
nai na jednom takvom mestu, pod prepredenim i ujedno zastraujue bliskim
pogledom nepoznate osobe. Zato je tako lako prihvatio da sledi Nimra u ovoj
ekspediciji? Zar nije upravo on uvukao svog biveg profesora u sve ovo a ne
obrnuto? Ubedio je sebe da su ga neke sile, nepoznate njegovom razumu,
dovele dovde kako bi sreo osobu od kapitalnog znaaja. Ova perspektiva ga je
ispunila zabrinjavajuim blaenstvom.

Sedite, pozva ih Karamalah, pokazujui im na divan koji je sluio kao

krevet. On je seo na stolicu za radnim stolom.
Osama je nepoverljivo disao. Strahovao je od mirisa leeva ukopanih u
blizini, a naroito se plaio da se ne zarazi mikrobima koje je zamiljao kako
lebde prostorijom. Bilo mu je potrebno neko vreme da se navikne na
novonastalu situaciju. Nekoliko komada nametaja koje je video oko sebe i
knjige nagomilane na radnom stolu umirili su ga svojom banalnou. Na kraju
krajeva, ova prostorija je liila na bilo koju drugu sobu u nekom stanu u gradu.
Zaboravio je na groblje i prisustvo mrtvih kako bi prostudirao svog domaina
pogledom siroeta koje je izabralo jednog oca meu nekolikim pretendentima
na usvojenje. ovek koga je posmatrao mora da je imao oko pedeset godina,
uprkos njegovom osmehu malicioznog deteta i glatkom licu na kome se
odraavalo postojano veselje, kao da mu je boanskom odlukom zauvek
dodeljena nekakva ekskluzivna srea. Nosio je uti penjoar od svile i papue od
crvene koe. Osama je morao da prizna da je njihov domain, uprkos odevnoj
jednostavnosti, sauvao vie dostojanstva i gordosti od njega samog sa svim
svojim arsenalom skupo plaenih odela, kupljenih kod najboljih krojaa
prestonice. Nakon to je doao do takvog zakljuka, osetio se pomalo
nesrenim.
Dakle, ta je to tako izuzetno posredi?, upitao je Karamalah gledajui
ispitivaki svoje posetioce, radostan kao ovek koji iekuje nasledstvo.
Neto to se dogodilo mom briljantnom ueniku ovde prisutnom,
odgovori Nimr profesorskim tonom, zaboravivi da se ne obraa mladom
lopovu staisti. Poto je podelio sa mnom svoje brige i sumnje, pomislio sam,
prirodno, da si ti jedina osoba koja moe da ga posavetuje. U pitanju je neto to
zahteva prosveeni um jer je posredi afera koja nosi sa sobom mnoge
opasnosti... Jednom reju, to je bomba!
Sluam paljivo, ree Karamalah, iskreno oduevljen ovakvim
poetkom.

Osama se brzo uteio od svog poraza pred Karamalahovom estetskom

superiornou, ali je i dalje bio zbunjen. Pokuavao je da shvati zato se
Karamalah toliko raduje prii o kojoj jo uvek nita ne zna. Prisetio se da ih je
po dolasku njihov domain doekao kao da ih je odavno oekivao kako bi
zapoeo sa neobinom svetkovinom.
Hajde, ispriaj tvoju priu uitelju, naredi Nimr svom bivem ueniku.
I budi ponizan, ne hvali se previe tvojim poznanstvima u visokom drutvu.
Samo ono to si meni ispriao.
Doao je trenutak kad je Osama trebalo da ispria svoju avanturu pred
uiteljem i poe hladno i precizno, ne zaboravivi da pomene nekoliko detalja o
moralu svoje rtve, zvane Sulejman, preduzimaa i uspenog autora maestralne
katastrofe.
Pokai mi to pismo, ree Karamalah, sve oaraniji. Nije se prevario,
ovo popodne je postajalo sve zabavnije.
Mladi je pourio da izvadi pismo iz depa i pruio mu ga je sa onim
poverenjem kakvo se moe ukazati jednom takvom duhu. Karamalah uze pismo
i poe da ita. Kako je itao pismo, tako mu je lice izraavalo sve snanije
zadovoljstvo, izgledalo je kao da ita tu uzbudljivu poslanicu s deakom
zaljubljenou i plemenitom nadmoi. To je potrajalo neko vreme, pa se
njegovim posetiocima uinilo da uitelj nikako da se zasiti zadovoljstva koje
mu je prualo pismo.
Ovo pismo je med i mleko, ree na kraju Karamalah smejui se
grohotom. Sasvim je izvesno da iz njega nisam saznao nita o tom promoteru
ruina koji se proslavio svojom podlou. Ali zato nisam znao da je njegov
sauesnik, zabludeli ministrov brat, poznat u krugovima legalizovane krae,
mogao da napie ovakvo remek-delo crnog humora. Ovome u se radovati
nekoliko dana.
Nimr je za trenutak zastao, a onda se razoarao kao lopov koji, poto je
ukrao komad nakita za koji je verovao da je od velike vrednosti, shvata da je to

loa roba. Karamalahov zakljuak o tako ozbiljnoj aferi nije bio ni najmanje
zanosan, a nije mu ni podigao ugled pred bivim uenikom. A tako je eleo da
mu pokae kako poseuje uene ljude, strunjake koji su umeli da ree najtee
probleme, ali je ovim pismom, iako eksplozivne sadrine, uspeo samo da zabavi
uitelja. Uprkos ovom neuspehu, nije izgubio nadu i nainio je pred Osamom,
zapanjenim od nerazumevanja, grimasu koja je trebalo da ga opomene da bude
strpljiv.
Nadali smo se, uitelju, da e nam ti rei ta treba da uinimo sa ovim
pismom, odvaio se Nimr. Da li da ga zakopamo na ovom groblju ili da ga
bacimo ko bombu na grad? Zar ne misli da bi novine skupo platile za kopiju
ovog pisma? Bio bi to veliki skandal.
Nimr, brate moj, ti si veliina u tvojoj profesiji, ali dozvoli mi da ti
kaem da ovo pismo nee izazvati nikakav skandal. Banditizam u visokim
sferama drutva jeste neto to postoji u svim zemljama sveta. Narod se na to
navikao i aplaudira takvim podvizima. Mislim da treba uiniti neto drugo.
Neto originalno i pre svega zabavno. Nema potrebe nuditi ovakav poklon
imbecilima. Sauvajmo ga za sebe.
ta predlae?
Jo uvek ne znam. Ova afera je tako groteskna da bi morala da me
inspirie na neko grandiozno reenje. Najsmenije mogue.
Ova izjava je uteila Osamu koga je do tada umaralo to to Karamalah
neozbiljno shvata njegovu priu. Uitelj se na kraju ipak obavezao - istina, na
njemu svojstven nain - da nae reenje za problem koji je postavilo to pismo.
Zabavno reenje koje bi moralo da bude okantno, ali koje mu se uinilo, to je
bilo neobino, privlanim i ne ba toliko udaljenim od destruktivne svireposti.
Tako se njegova poseta tom udaljenom groblju, posle peaenja kroz blatnjave
uliice, nee zavriti kao potpuni neuspeh. Poeo je da potpada pod neizreciv
arm svog domaina, ne mogavi da objasni tatinu i unutarnje likovanje tog
oveka koji je iveo u mauzoleju. Kako je ovo jezivo okruenje moglo da

proizvede, osim ravnodunoti, tako preteranu vitalnost u slubi poruge? Tu je

bio znak inteligencije koja se razvijala u prostoru lienom svih budalastih
predrasuda koje zagoravaju ivot ljudima. Naprasno je postao svestan da ga je
sopstvena glupost spreavala da otkrije nitavnu stranu patnji koje su
optereivale njegovu mladost. Sasvim je sigurno: Karamalah je bio prorok
originalne borbe protiv najveih moguih obmanjivaa.
Karamalah se zadovoljno smekao pred perspektivom koja mu se nudila
da razrei krizu od nacionalnog znaaja. Oduvek je verovao u Sluaj. Kada je
maloas primio svoje goste, bio je siguran da mu donose iz bune prestonice
nekoliko novih verzija ljudske gluposti koje bi mogle da ga zabave. Ali nije
oekivao ovakvu gozbu.
Voleo bih da upoznam tog Sulejmana, ree. ini mi se da bi razgovor
sa tim ovekom bio vie nego zabavan. Pravi praznik za duh.
ta hoe time da kae?, zabrinuo se Nimr.
Zar ti se ne ini da bi trebalo upoznati oveka koji je u stanju da satre
pedeset osoba varajui na graevinskim materijalima samo da bi zaradio
novac?
Uitelju, ubij me, ali Alaha mu, objasni ta hoe da kae!
Sluaj, taj ovek je olienje sve gadosti ovoga sveta. Do sada sam
poznavao njegov lik samo iz novina. Moda e mi ovo pismo provienja pruiti
priliku i da ga vidim izbliza. Uvek se neto naui od takvih gadova.
ta misli da moe da naui od tog beasnog oveka?
Dragi moj Nimre, evo jo jedne predrasude koje se treba osloboditi.
Treba da zna da je ast apstraktan pojam koji je, kao i uvek, izmislila vladajua
klasa kako bi i najsiromaniji siromah meu siromasima mogao da se hvali da
ima neko nepostojee dobro koje nikoga nita ne kota.
Ali, viknu Nimr, upravo si me liio jedine stvari koju sam jo uvek
posedovao i koju sam mogao da prodam. Sada se oseam jo siromanijim nego
to sam bio pre nego to sam doao ovamo.

Moram da priznam da ne vidim vezu izmeu formulacije asti i tvog

iznenadnog siromatva.
pa, objasni Nimr, esto sam sluao ljude kako kau da njihova ast
nije na prodaju. Mislio sam da e mi jednog dana neko predloiti da kupi moju
ast. Ti si me upravo liio najunosnije transakcije u ivotu.
Nemoj da se sekira. Moi e uvek da proda svoju ast. Nisu svi
upueni u to, mi jedini to znamo. Sada e ti biti lake.
Slaem se sa tobom, ree Osama, konano se oglasivi. Nauio sam
tako puno stvari za ovo malo vremena da u, iako obeaen, otii bogatiji
odavde. Ali, ta mi vredi ast u poreenju sa tvojim drutvom?
Karamalah ga je pogledao kao da ga vidi po prvi put. Potpuno se zaneo
tim pismom koje je stiglo u pravi as i obuzelo njegov izotreni um do te mere
da je zaboravio ko je njegov spretan donosilac. Taj mladi lopov, nesretni
Nimrov uenik, umeo je da izmakne bedi svoga uitelja i povede odevnu
strategiju koja mu je omoguavala da krade bogate. Instinktivno je pronikao u
falinku drutva zasnovanog na spoljanjem izgledu. Zasluivao je njegovo
potovanje.
Znam da mogu da raunam ne tebe, ree on svom mladom posetiocu sa
bratskim elanom koji je tako redak za njegovu rasu. Za poetak, moemo da
iskoristimo ovo pismo tako to emo izvriti pritisak na Sulejmana i naterati ga
da prihvati mondenski sastanak u nekom gradskom kafeu. Uvek je unosno
razgovarati sa takvom vrstom ljudi. Tako nauimo da podlost nema ni granica, a
ni kraja, ni konca.
Samo kai, odgovori Osama, ta treba da uinim?
Doi sutra kod mene. Napraviemo zajedno veseli ratni plan protiv tog
kobnog promotera ruevina.
Bie mi savreno prijatno u takvoj vrsti rata, obea Osama.
Nimr die ruke ka plafonu, kao da je molio nebesa da im budu
naklonjena, ali to je bio samo prirodan gest pred neprijatnou koja ga je

obuzela. Bio je rasren bestidnim i neobjanjivim dosluhom nastalim izmeu

Karamalaha i njegovog biveg uenika.

IV
Atef Sulejman, promoter bezazlenih urbanih genocida, nije nosio na elu
beleg svoje podlosti, ali bez obzira na njegovu uroenu nonalantnost, nebrojeni
stanari zgrada koje je sagradilo njegovo preduzee za nekretnine proklinjali su
ga u svako doba dana i noi, ne raunajui izvesne ekstremiste koji su zahtevali
njegovu momentalnu smrt. Na nesreu, te kletve ogorene svetine, liene bilo
kakve ekonomske kulture koja bi im pomogla da cene lepote kapitalizma, nisu
nikada dostigle onoga kome su bile upuene. Ovaj je kraljevski iveo u
rezidencijalnom kraju Zamalek, nekoliko kilometara od novih naselja koja su
osvojila pustinju, a u kojima je primenjivao svoje unosne vetine. Razoaran
postojanou faraonskih spomenika, Sulejman se proglasio za promotera ere
efemernih konstrukcija - amblema modernosti - koje su zavetavale budunosti
samo ruevine i prainu. Jednostavno reeno, bile su to kue za jednokratnu
upotrebu. Prerano obruavanje njegove poslednje produkcije pokazalo se kao
naroito poguban oblik modernizma jer je meu ruevinama i prainom lealo
pedesetak leeva ljudi koji su okonali svoju mediokritetsku egzistenciju bez i
najmanjeg upozorenja. Iako nije bio sujeveran, Sulejman nije nikada zaboravio,
dok je razraivao svoje ponude koje su prevazilazile svaku konkurenciju, da je
mogue i da sluaj umea svoje prste. Ova katastrofa, koja je imala poguban
uticaj na njegov ugled, zainteresovala ga je po svojoj iznenadnosti. Kakva je to
kob koja se toliko pourila, ne razmiljajui o teti koju je nanelo njeno
neumesno neumee? Zar nije mogla da prieka pre nego to se perfidno okomila
na tu zgradu na kojoj se ni fasada jo nije osuila, a koju je sveano otvorio
jedan ministar pre nepuna tri meseca? Bila to je neka sumnjiva kob i Sulejman
je bio ubeen da je to imalo nekakve veze sa zaverom organizovanom od
njegovih neprijatelja koje je vreao njegov uspeh. Oduvek je verovao u narodnu

izreku koja kae da bogatstvo, kao i med, privlai muice. U ovom sluaju, u
pitanju su bile pakosne muice koje su ve nekoliko puta izlile svoju u na
prve strane nezavisnog dnevnika koji je, povrh svega, bio nepotkupljiv (to je
retkost u svetu). Optuen za svakakve malverzacije i pronevere, Sulejman se poput svih njemu slinih - pozivao na svoju ast kao na neosporan alibi.
Govorio je da ga ast nije napustila onda kada su se odigrali ti prestupi. Njegova
neiskrenost je toliko prevazilazila norme koje je dozvoljavala njegova profesija
da je izazivao divljenje i ljubomoru ak i kod najumerenijih konkurenata.
Opsesivna istraga o izvoru smetnji po program izgradnje stambenih
prostora koji je trebalo da uvelia njegovu slavu nije ni u emu ublaila
Sulejmanov bes prema njegovom sauesniku, ministrovom bratu. Ta kukavica i
glupak se usudio da mu poalje pismo raskida puno tekih optubi, koje je palo
u ruke neke nepoznate osobe. U ovom trenutku taj kukin sin se sigurno krio
kod svoje ljubavnice, ostarele i izborane trbune plesaice, koju je kraljevski
izdravao zahvaljujui njegovom novcu, dobijenom po uinjenim, manje-vie
zakonitim, velikim uslugama. Uistinu, transformacija jednog od njegovih
najlepih ostvarenja u ratnu katastrofu, kao i pedeset leeva za koje se smatralo
da su nevini inili su samo jednu epizodu. Istina, munu, ali ne i pogubnu po
njegovo poslovanje. Za svakim pokoljem sledi, pre ili kasnije, neki drugi, jo
spektakularniji. Nita nije moglo da zaustavi nesreu koju mu je sudbina
namenila, mislio je Sulejman, koji je iznenada dosegao mudrost. Mogao je da
oekuje od te sudbine da uprilii nekakvo iskakanje iz ina jednog voza ili poar
na stadionu. Ova poslednja mogunost mu se vie dopadala zbog velike mase
degenerika koja je poseivala takvu vrstu mesta. Tako bi ugljenisani ljudski
ostaci mogli da se broje u hiljadama, to bi brojku od pedeset mrtvih uinilo
smenom.
Prekinuvi to besramno razmiljanje o eventualnim smrtnim nesreama o
kojima bi se govorilo u celom svetu, Sulejman se vratio svom glavnom i
jedinom problemu - famoznom pismu. Bilo kakvo razglaavanje sadrine tog

pisma, napisanog na memorandumu ministarstva, oznailo bi kraj veoma

unosne saradnje sa eminentnim funkcionerima koje je Abdelrazak, koristei se
svojim srodstvom sa ministrom, uspevao da skrene sa pravog puta i sprovede
skrovitim puteljcima posutim dragim kamenjem. Zarekao se da e, kada bude
dobio natrag to pismo, pronai tog bednog potomka zrikave majke kod njegove
ljubavnice i da e se pobrinuti za njega, moda ga ak i odvesti u neku
novootvorenu javnu kuu u kojoj najstarija stanarka nema vie od esnaest
godina. To e za njega biti promena u odnosu na njegovu plesaicu zboranog
stomaka i sigurno e popustiti. Sulejman nije imao izbora i bio je spreman na
sve niskosti kako bi naveo Abdelrazaka da promeni svoju odluku o prekidu
saradnje. Bio je spreman ak i da mu kae da e od njega uiniti svog
naslednika, to bi bila uasna la jer se njegova mrnja prema tom nitkovu nije
ugasila. Nije mogao da zaboravi da mu je ovaj napisao ono bezono pismo u
koijakom stilu, s namerom da ga obeasti. U svoj svojoj nesrei morao je da
prizna da je Abdelrazak bio sutinski element u delovanju njegove podmitljive
mree bez koje nijedan posao ne bi bio ostvarljiv. Ako bi pristao da radi kao
kakav poteni zanatlija, nivo zarade njegove firme spustio bi se na nivo zarade
jedne fabrike za proizvodnju aa bez dna.
Jedan neznanac, u ovom sluaju mladi koji se predstavio kao student ne precizirajui prirodu svojih studija - pozvao ga je telefonom i zakazao mu
sastanak u uvenom kafeu narodske etvrti El Huseini, koji je svoju slavu
dugovao klijenteli - meavini intelektualaca, prosjaka, filozofa, ali i obinih
ivotnih aktera bez posebne strunosti. Sulejman je noima sedeo u toj
prestinoj bati dok je pripremao svoje budue podvige u domenu planirane i
zakonske krae. Mladi je rekao da je naao pismo sa njegovom adresom na
trotoaru ulice Rifat harb i uzeo ga je sa milostivim ciljem da ga vrati njegovom
vlasniku. Govorei o pismu, koje je izgubio kad i novanik, mladi je obeao da
e mu ga vratiti kada se budu videli, ne pominjui da e vratiti i ovo drugo.
Verovatno se nadao da e mu izvui neto novca zauzvrat, na ta je Sulejman

bio spreman bez pogovora. Meutim, taj sastanak je odisao neim sumnjivim,
sadravao je neobine i prinudne uslove koje bi ak i kod novoroeneta
izazvale sumnju. Najpre, izbor da se susret odigra nou, kao da je posredi kakav
konspirativni sastanak; zatim, taj narodski kraj - zgodan teren za sumnjive
rabote; a jo uznemiravajue bilo je prisustvo jedne osobe za koju je student
rekao da joj je veoma stalo da se sa njim upusti u mondenske razgovore. O
emu bi to ta osoba mogla da eli da razgovara? Jedan svedok vie u toj aferi i
uskoro e ceo grad samo ekati da pone da se cereka i raduje zbog toga to vie
nema tajni o njegovom udesnom bogatstvu. Sa kakvom se to avolskom
namerom ovaj mladi poverio toj osobi? Ovo pitanje nije prestajalo da ga
progoni, kao one enigme koje vekovima ne nalaze odgovor na svoje pitanje.
Isto kao to runa ena ne moe da poruni s godinama, tako ni etvrt El
Huseini nije naroito propala kako je vreme proticalo. Nakon to je parkirao
automobil dovoljno daleko od mesta sastanka, Sulejman je hodao kroz no koju
su vie osvetljavala svetla kafea, baraka i svetiljke ulinih prodavaa nego
vladini kandelabri zabaeni po okovima kaljavih ulica. inilo mu se kao da je
jue napustio ovaj kraj, toliko su mu bili poznati umezi popucalih zidova, rupe
koje su krasile trotoare, a naroito jedna - jo uvek otvorena - koja ga, u ta
daleka i zaboravljena vremena, umalo nije progutala. Ali ono to ga je
iznenadilo i to je bilo novo i njemu neshvatljivo bila je radosna atmosfera koju
je oseao na sve strane, radost koja kao da je prkosila uobiajeno pitoresknoj i
mranoj slici bede. A nije bio praznian dan. Duboko ga je ljutilo to to su ga
ljudi buno dozivali, dobacivali jedni drugima i praskali u smeh, kao da im je
prosta injenica to su ivi bila dovoljna za veselje. Ubrzao je korak, ne elei
da se dalje izlae toj orgiji krikova i veselih povika, doivljavajui tu gromku
radost kao uvredu na raun delikatnog veselja bogatih. U jednoj frizernici je
mladi egrt u kupaim gaama brijao bradu nekom oveku u sandalama. Slika
tog sirotana koji se predavao luksuznom zadovoljstvu osveavanja lica u tako
kasne sate samo je poveala Sulejmanovu razdraenost i probudila u njemu

razliite pretpostavke o pobudama tog nesrenika. ovek je brijao bradu pred

sastanak sa lakoumnom - zasigurno lakoumnom - ljubavnicom, u nekakvom
budaku u okolini. Druga pretpostavka, za nijansu uasnija, oveku se u snu
prikazala smrt i hteo je da stigne ist i privlaan pred vrata raja. Apsurdno
ponaanje tog estete sa drutvenog dna nastavilo je da ga intrigira sve do
trenutka dok mu se nije obratio neki deak od desetak godina odeven u haljinu
boje afrana, novu novcijatu, koji je bio prilino nestrpljiv da sazna koliko je
sati.
Sulejman pogleda dete sa upadljivim gaenjem i, maltene ga pljunuvi,
odbrusi:
Zato hoe da zna koliko je sati? Ide moda na sastanak?
Ne, odgovori dete. Ne idem na sastanak.
ta te se onda tie koliko je sati?
Razgovora radi. Traim oca.
Ne razumem. Kakve veze ima tvoj otac sa mojim satom?
Objasniu ti. Otac nas je, moju majku i mene, napustio kada sam bio
mali. Ne poznajem ga. Moja majka kae da e se vratiti kad-tad i da je veoma
bogat. Svaki put kada vidim oveka koji je obuen kao ti - kao bogata, ja
pomislim da je to moda on.
ime se bavio tvoj otac?
Bio je lopov, ree dete ponosno.
Mar odavde, mangupe mali! Nisam ja tvoj otac.
teta. Isti si on.
Sulejman je pokuao da ga utne, ali je dete pobeglo i izgubilo se u masi.
Ova nona etnja kroz muna mesta, koja je odavno izgnao iz svog
seanja kako bi pamtio samo raskone dekore velikih hotela i alkoholna pia
ispijena oko luksuznih bazena, postala mu je nepodnoljiva. Ponovo je pomislio
na Abdelrazaka, glavnog krivca za njegovu nevolju, i poeleo je da vidi njegovu
majku kako se sa devedeset godina prostituie u nekoj javnoj kui za leprozne.

Bila je to lepa eljica spram onih koje je gajio za njegovu budunost. Iznenada
se zaustavio da bi oslunuo glas koji je dopirao niotkuda, a koji je poznavao jo
iz detinjstva. Sa radija se ula umilna pesma legendarne pevaice iji je glas
dugo pratio mukarce u njihovim avanturama i neostvarenim ljubavima.
Kafe Ogledala izgubio je vei deo svog istorijskog opsega, a njegova
bata je sada zauzimala samo jedno pare trotoara. Svedoci propasti - ogledala
na koja se nahvatala trule stajala su na zidovima u svojim zlatnim ramovima
kao kakav dokaz identiteta kafea. Sulejman nije bio iznenaen ovakvom
dekadencijom, naprotiv, to je i oekivao. Smiljao je kako da mu izraz lica
deluje prijatno i dobroduno pre nego to upozna tog mladog neznanca sa kojim
je razgovarao telefonom. Ovaj ga je ubedio da e ga lako prepoznati budui da
je arki italac novina i da se esto divio njegovoj slici sa naslovne strane
povodom finansijskog skandala ili optube za ubistvo s predumiljajem. Iako je
ova informacija bila anegdotskog karaktera, ulila je Sulejmanu poverenje o
drutvenom poreklu i obrazovanju mladia. Ako je mladi znao da ita, ponee
se asno i poteno pred starijom osobom. Sulejman je mnogo verovao u
obrazovanje, iako sam nije bio obrazovan. Ve je zamiljao stranca kao osobu
punu divljenja prema njemu, potinjenu i slepo poslunu. Uao je u batu kafea
visoko podignute glave, sa autoritarnim izrazom, kao da pozira novinskom
fotografu za reklamu za nekretnine.
Osama ga je ugledao i taman se spremio da mu mahne kada ga je
Karamalah uhvatio za ruku. Uitelj je eleo da ga posmatra izdaleka, samo za
trenutak, tu pogan u pokretu, njegov hod i dranje meu ljudima punim
nepotovanja prema njegovom bogatstvu. Prizor je bio zaprepaujui.
Sulejman je ispitivaki posmatrao batu pogledom gazde koji je doao da
zaposli radnike bez posla i koji shvata da pred sobom ima gomilu lenjivaca koji
nemaju pametnija posla nego da pue nargile, igraju triktrak i olajavaju vlasti
cerekajui se. Kao da su svi ti ljudi koji su se bakarili u svojoj mekunosti i
dangubljenju bili stvoreni za to da ga bace u oajanje. Izgledao je kao ovek

koji je upao u dubok jarak i koji oekuje malo verovatan dolazak spasioca. Na
kraju je Osama ustao i pozvao ga da sedne za njihov sto. Mladiev izgled samo
je potvrdio Sulejmanovo miljenje o njegovom obrazovanju i drutvenom
poloaju njegove porodice. Kada mu se pribliio, video je da je ovaj
samoprozvani student vrlo elegantno odeven, a stariji ovek koji je sedeo pokraj
njega kao da se takmiio sa njim u umetnosti odevanja. Taj prizor je kvarilo
neto to ga je uzbunilo i izazvalo njegovo nepoverenje. Dva elegantna oveka
koja su pridobila njegovu naklonost bila su u pratnji treeg oveka obrijane
glave i dugake crne brade koja mu je sakrivala pola lica. Ova osoba je nosila
svilenu haljinu be boje, sa velikim otvorom oko debelog vrata i naoare sa
zatamnjenim staklima i liila je na karikaturu jednog ubice. Pribojavao se da e
ovaj neoekivani gost pokvariti idilian razgovor koji je Sulejman zamislio.
Morao je pod hitno da sazna zbog ega je prisustvo ovog uljeza bilo
neizostavno. Ako je to bilo zato to im je bio potreban neutralni posmatra,
onda su mogli malo bolje da izaberu. Sa tim trnom u mislima, Sulejman se
pribliio stolu za kojim su ga ekali iskusni igrai te komine igre.
Dobrodoao!, uzviknuo je Karamalah. Kakva ast! Sedi. Kakav divan
dan! Dozvoli mi da ti se predstavim, ekscelencijo! Zovem se Karamalah, a ovo
je profesor Nimr i na mladi prijatelj Osama kome dugujemo veliku zahvalnost
za ovaj susret. Slavna linost, znaajna kao ti, nema potrebe da se predstavlja.
Poznat si u itavom svetu. Ne varam se, zar ne?
Vrlo ljubazno od tebe, ali ja ne zasluujem tolike pohvale, odgovori
Sujeman koji nije skidao pogled sa Nimra. Mogu li da znam ta predaje
profesor Nimr? Ako nije previe indiskretno.
Nipoto. Zadovoljstvo mi je da ti saoptim da profesor Nimr predaje
sociologiju. Iako je u ovom trenutku na bolovanju, zbog ljubavnih jada.
Sociologiju, kae? uo sam za to. Kakva je to nauka?
Sociologija, nastavi Karamalah, jeste nauka o opstanku u drutvu.
Profesor Nimr ui mlade deake kako da se snau u ivotu.

Neka ga Alah uva! To je dobar ovek. Ja nisam imao sree da upoznam

takvog oveka u mladosti.
mislim da si ti, ba naprotiv, imao puno sree, ree mudro
Karamalah.
Zato?, upita Sulejman, zapanjen tom zakasnelom vidovitou.
Zato to se nijedan od njegovih uenika nije obogatio. Eto zato kaem
da si ti imao sree.
je zaista tuno. Mora da postoji neki razlog za opti neuspeh.
Sulejman se upleo vie nego to je to eleo, ali mu okolnosti nisu
dozvoljavale da se izvue. Njegov sagovornik je vodio razgovor i bilo bi
neumesno da ne prati njegove pomalo nagle formulacije. Sastanak samo to je
poeo i trebalo je da ostavi utisak ljubazne osobe, pune razumevanja, ak
velikodune. Poneo je sa sobom, u tu svrhu, pravedno sraunatu sumu novca
koju je nameravao da poloi na sto u prigodnom trenutku kako bi otpoeo
transakciju. Za njega to nita nije menjalo, posao je posao, samo sa drugim
partnerima.
Znam, nastavio je Karamalah, da e mi moj prijatelj Nimr oprostiti, ali
moram da kaem da mi se oduvek inilo da je njegovom predavanju nedostajalo
estine. Propovedao je svojim acima vrlinu, prezir prema novcu i skromno
uee u izgradnji budunosti sveta. Moe li mi ti rei, ekscelencijo, ti koji se
razume u opasnosti i potekoe trgovine, moe li se stei bogatstvo vrlinom?
Pitam te tu osnovnu stvar koja potie iz najstarijih vremena jer je upravo ona
razlog zbog koga mi je bilo stalo da te vidim.
Sulejman je pogledao trojicu kompanjona jednog za drugim, oekujui
nekakav znak od njih, nekakvu naznaku koja bi ga navela na put ka
odgovarajuem odgovoru. Ali oni su izgledali kao da ih zabavlja njegovo
oklevanje.
je malo komplikovanije, ree on na kraju, kao da se izvinjava.
Divan odgovor!, uzviknu Karamalah. Hvala ti na njemu. Nisam

oekivao nita manje od tebe, ekscelencijo.

Karamalahovo oduevljenje je bilo iskreno; bio je zaista iznenaen
postojanou i rasprostranjenou budalaste misli za koju je mislio da je
nemogue da se rascveta u toplim zemljama. Izgleda da je ta stara ideja, koju su
izneli slavni mislioci poreklom iz hladnih predela i po kojoj je svet
komplikovan i apsurdan, prevalila okeane i granice da bi se ugnezdila u mozak
jednog odvratnog lopova sa obala Nila. Ta podlost koja se sadravala u
poricanju edenske jednostavnosti odgovarala je interesima monika jer je
opravdavala sve nesree koje su podnosile mase neukih. Karamalah se iz sve
snage i iz sve svoje ljubavi prema ivotu borio protiv te opake dezinformacije.
Da li tvoja ekscelencija moe da nam kae neto o svom linom
uspehu?, predloi Osama. Moram da priznam da je to za mene ravno magiji.
Nema tu nikakve magije, ree Sulejman ubedljivo. U osnovi moga
uspeha nalazi se samo uporan rad.
Tako lep uspeh, izjavi Karamalah. Na nesreu, upropaen tom
zastraujuom katastrofom. Veoma mi je ao zbog tebe. To mora da je zla
sudbina ili se ja u to ne razumem. A moda ima neko drugo objanjenje?
I meni je ao, veruj mi na re. Ali ne moe se uiniti mnogo toga protiv
prirodne katastrofe. To je prokletstvo koje nikoga ne tedi. Zato se ne alim.
Prirodne katastrofe?, zaudi se Karamalah. ta time hoe da kae?
Neka te Alah uva od takve situacije. Ko je mogao da oekuje takav
zemljotres jedne lepe mirne letnje noi? A zemlja se tresla i stvorila skroz oko
naselja El Nasr neuhvatljivu misteriju. Nikada neemo saznati ni zato, ni kako
sam ispao rtva hira prirode.
Zemljotres? Gde je to bio zemljotres?, upita Nimr i skide naoare kako
bi jasnije sagledao dogaaj.
Nema potrebe da se uzbuuje, posavetova ga Karamalah. Izbegli smo
zemljotres jer nas je poastio time to nije proao naim komilukom. Smatram
da nije bio dovoljno taktian prema nama. Sulejmanu se uinilo da je ovakav

Karamalahov zabavan razgovor pun skrivenih misli i da prepredeno pobija lepu

priicu koju je upravo ispriao.
ta, niste uli za to?, ree on zapanjen neverovatnim nepoznavanjem
tako uasne novine od svojih sagovornika. Istina je da je naselje El Nasr
dovoljno daleko da ne biste mogli da saznate ta se tamo deava. A i vlasti su
izrazile elju da se u dnevnicima ne rauje mnogo o tom incidentu da
stanovnitvo ne bi nita saznalo. Bio sam ubeen da su ljudi vaeg obrazovanja
uli za to u izvesnim intelektualnim krugovima onih podrugljivaca koji samo
ekaju da uju za nov skandal.
Ne, ree Karamalah, kao to vidi, ak ni ljudi naeg obrazovanja nisu
uli za to. Ali si nam zagrejao srce. Srean sam, kao to su to i moji
kompanjoni, to sam saznao da pravi razlog obruavanje te zgrade poiva u
prirodnoj katastrofi a ne u nedostacima konstrukcije. Muenike rtve pod tim
ruevinama mogu samo da krive prirodno zlo.
asti mi, to je ista istina, potvrdi Sulejman. Uostalom, to su potvrdila i
dva strunjaka koje sam doveo iz inostranstva kako bi uklonili bilo kakvu
sumnju o prevari. Ispitali su svaki kamen, analizirali vazduh u okolini mesta i
zakljuili da je zaista posredi bio zemljotres. Ti naunici su me poprilino
kotali da bih mogao tek tako da zanemarim njihove zakljuke.
Primetio sam, ree Osama, da se zemljotresi uvek deavaju u
najsiromanijim oblastima sveta. Prosto ti doe da se zapita da se priroda to
moda ne grozi siromaha.
samo dokazuje da se priroda ponaa isto onako odvratno kao to se
ponaaju i ljudi prema siromasima, priznade Karamalah, ali to su samo
frivolne ideje koje uopte ne zanimaju naeg uvaenog gosta.
Malo je rei da se Karamalah naslaivao ovim susretom u nadi da e
saznati neto sasvim novo o ljudskom ruglu u svem njegovom sjaju. Bio je pun
divljenja pred inventivnim cinizmom oveka koji je odgovoran za ruenje jedne
zgrade. Ova doskoica o selektivnom seizmu koji se nameraio na njegovu

zgradu zasluivala je da bude zabeleena kao odluujui korak u dugakoj

istoriji ljudske gnusobe. Karamalah se samo pribojavao da nee uspeti da
savlada svoj sarkazam koji bi protivreio Sulejmanu i okonao ovu duhovnu
gozbu.
Sulejman je verovao - pozivajui se kao i obino na svoju ast - da je
nasamario Karamalaha i njegove prijatelje i gledao ih je samozadovoljno kao
osoba iju su nevinost potvrdili strani strunjaci. Njegov prezir i njegova
nesvest o ljudskim kapacitetima da progutaju la osigurali su mu spokojstvo u
ivotu. Niko mu nije pomenuo pismo i nije razumeo zbog ega se ta tema
zaobilazi, kao da je posredi bila kakva sumnjiva rabota. Nije znao da je Osama sledei uiteljeva uputstva - trebalo da nane tu temu to kasnije kako bi
zadovoljstvo due trajalo. Mladi je takoe oseao da razgovor treba to pre da
promeni tok, ali ga je Sulejman preduhitrio, odluivi najednom da je doao
trenutak da se pozabave tim skandaloznim pismom, delom jednog notornog
imbecila, i obratio se direktno Osami kao pretpostavljenom vlasniku te
stvarice.
Da li treba da te podsetim da sam doao da bismo razgovarali o izvesnoj
stvari? Spreman sam da izaem u susret svakom tvom predlogu u zamenu za to
pismo.
kakvom predlogu pria?, upita Osama. Nemam ta da ti
predloim.
Bojim se da me ne razume. Ponavljam ti da sam spreman da platim
razumnu cenu. Samo treba da je utvrdi. Nemoj da se stidi. Ja sam razuman
ovek.
Odakle ti ideja da e se na mladi prijatelj poniziti i primiti od tebe
novac?, uvredi se Karamalah. Oprostiemo ti jer ne zna iz kakve porodice
potie. Osama je princ, odrastao je u svili i kadifi, hranili su ga medom i
mlekom. Ali je previe skroman da bi obznanio svoje poreklo. Vie voli da bude
obian graanin.

Izvini, nisam mogao da pretpostavim, promrmlja Sulejman, vidno

pogoen svojom omakom.
Njegov otac, princ Mohsen, morao je da pobegne posle revolucije,
nastavio je Karamalah, koga je ova nova Osamina biografija silno zabavljala.
Ali pria ima tuan kraj jer smo saznali da se princ ubio. Nije mogao da izdri
da ivi daleko od svoje zemlje, pa je oduzeo sebi ivot.
rtva svoje sopstvene mitomanije, Sulejman je bio spreman da poveruje u
sve. Obratio se Osami sa dunim potovanjem koje se ukazuje potomku
kraljevske porodice, makar ta porodica bila i rasturena.
Ali ako nije novac u pitanju, ta je onda posredi? Voleo bih da znam.
Nita, odgovori Osama, koji je po Karamalahovoj elji postao princ u
pokuaju da se uivi u svoju ulogu. Uistinu, kao student arhitekture, eleo sam
pre svega da te upoznam kako bih imao prilike da razgovaram sa tobom uvenim preduzimaem ije udesne konstrukcije slue na ast naoj zemlji - o
savremenom problemu koji u ovom trenutku ini taku raskola na univerzitetu.
Treba li graditi zgrade neogranienog roka trajanja ili srednjeg roka,
ogranienog na svega nekoliko godina? Koliko je to godina? Pitanje je da
izludi, zar ne? Deset, dvadeset godina? Nikako da se sloimo. Nadao sam se da
e ti, sa svojim iskustvom, moi da me prosvetli i moda mi udeli nekoliko
saveta kojima bih stekao ugled kod mojih kolega.
Mi vie ne ivimo u doba faraona, ree Sulejman, polaskan to ga
smatraju za strunjaka u arhitekturi. smatram, kad ve eli da uje moje
miljenje, da treba graditi zgrade ogranienog roka trajanja, inae e sva
delatnost u vezi sa nekretninama propasti, i to e joj biti kraj.
A zato?, upita Osama veoma zainteresovan, uljei ui i ne elei da
ispusti nijednu re te maestralne lekcije.
Logino je. Ako gradi zgrade koje treba veno da traju, nastupie
trenutak kada vie nee biti slobodnih terena za graenje drugih. Pogledaj
piramide. Nikome u ovoj zemlji ne bi palo na pamet da gradi piramide. Mesto je

zauzeto ve etiri hiljade godina unazad. Ali ih zato grade u inostranstvu. To je

ak postalo veoma moderno u savremenoj arhitekturi.
Vie nego zadovoljan, Sulejman je bio ispunjen ponosom prekaljenog
kriminalca posle ove lekcije o modernosti koju je odrao buduem arhitekti.
Poeo je da se osea prijatno uprkos neizvesnoj sudbini koja je lebdela nad
njegovim pismom. Bio ovaj princ ili ne, Osama mu je izgledao ba kao sin koga
bi voleo da ima. To ga je navelo na razmiljanje o porodici, o eni koja je
postala debela kao operska pevaica, toliko je jela slatkia, i o njegovoj erci
Anisi koja mu je govorila da je lopov i odbijala da uzme njegov novac pod
izgovorom da je taj novac uzeo iz depa siromanih. A odakle bi elela da ga
uzima? Odgovarala je da zato studira prava, da bi mogla da vodi parnice protiv
tipova kao to je on i da ih alje u zatvor. Proveo je toliko godina gomilajui
bogatstvo na raun tednje betona da bi mu njegova jedina naslednica rekla
takve gluposti, pa i okoreli ubica izjeo bi se u sebi zbog toga. Ali ovaj kratak
boravak u porodici putem misli nije ostavio u njemu ni traga od gorine; rei
jedne ene zauvek e ostati liene smisla. Vratio se predmetu svog prisustva u
kafeu, ovoga puta u novom svetlu, to je prijalo njegovoj tatini. Poverovao je
da sporost i dvosmislenost, koje su predsedavale ovim susretom, nisu bile
zlonamerne, ve da su bile u slubi arke elje njegovih kompanjona da se ovaj
razgovor produi jer su uivali da ga sluaju kako govori. To zadovoljstvo je
delio sa njima. Ne oklevajui ni trenutka, nastavio je svoje izlaganje o
prednostima efemernih konstrukcija, elei time da pokae kako mu pouan
razgovor ne pada teko.
Rekao sam, dakle, da izvesne zgrade treba da nestanu kako bi ustupile
mesto novim konstrukcijama.
Kako to misli da nestanu? Zajedno sa svojim stanarima?, perfidno je
insinuirao Karamalah.
Naravno da ne. Nismo mi divljaci.
Da li bi njegova ekscelencija mogla da mi objasni kako predvia taj

nestanak?
je samo pitanje doziranja. Treba samo dobro izraunati dubinu
temelja, debljinu zidova i naroito treba paziti na to da se ne rasipa beton, nisu
to semenke iz lubenice.
Ti si izuzetan ovek, ree Karamalah. Kako sam samo mogao da
ivim do sada a da te nisam ranije upoznao? Na svu sreu, i ta praznina je
popunjena.
sam samo sluga naroda.
Narod e ti biti zahvalan, predskazao mu je Karamalah. Samo da
zemljotresi ostanu da dokazuju svoju efikasnost daleko od tvojih zgrada.
Svaki dan se tome molim, potvrdi Sulejman. Oko njih su razgovor i
opta euforija sve vie rasli kako se sputala no, dok se vazduh u bati
ispunjavao opojnim dimom haia pomeanog sa duvanom u nargilama. Osama
nije posedovao Karamalahovu trezvenost i suzdranost i bilo mu je teko da
obuzda svoje veselje. Imao je utisak, kao u nekom stranom snu, da nee moi
jo dugo da suzbija napad smeha. Bio je zaduen da izvede misiju koja je
morala da se zavri gromovitom apoteozom tog graditelja labavih konstrukcija,
to je od njega iziskivalo ponaanje jednog studenta sa novoizmiljenom
prinevskom odgovornou. Sve do trenutka kada je trebalo da otkrije
Sulejmanu sudbinu njegovog pisma bilo mu je zabranjeno da se predaje
radostima ironije. Njegova razigrana mladost ga je podsticala da ne odugovlai
sa tim trenutkom i pitao se da li je Karamalahu bilo dovoljno ono to je saznao
od tog dostojanstvenika lopovskog reda ili je eleo jo da se hrani svim bojama
prljavtine.
Sulejman, kao da je prozreo Osamin zamor i elju da se ovaj susret
okona, obratio se direktno mladiu:
, prine, mogli bismo malo da popriamo o pismu, ree on ljubaznim
ali odlunim tonom. Pretpostavljam da ga nosi sa sobom.
da, ree Osama, moe se rei da ga nosim sa sobom. Ni ne

nasluuje kako.
pa onda mi ga pokai, ree Sulejman pomalo nervozno. Izgledalo je
da poinje da sumnja da se neto neobino sprema protiv njega i da e ta stvar
nepovratno pokvariti njegovo spokojstvo nedodirljivog graanina.
Nije to tako jednostavno, ree Osama okoliei, kao da odgovara detetu
koje mu dosauje svojim pitanjima. Gde se uri? Ne dopada ti se nae
drutvo?
Sulejman se veoma napregao i zamislio. Razgovor sa princem postajao je
sve nejasniji i oseao je kako mu se rezonovanje pomutilo pred tolikim
okolienjima i enigmama.
Treba ipak da naemo sporazum. Neu ovde ostati celu no uprkos svem
zadovoljstvu koje oseam u vaem drutvu. Ja sam poslovan ovek i moje
vreme je ogranieno. Molim te da mi kae konano ta trai od mene u
zamenu za to pismo.
Rekao sam ti, ne elim nita. Ja to pismo nosim sa sobom i neu ga se
nikada liiti. Slui mi kao amajlija. Otkad sam ga naao, ne bojim se vie
niega. Evo, proceni sam. Onda kada sam ga naao na trotoaru, taksi koji je, kao
i obino, jurio u nadi da e pobiti nekoliko prolaznika umalo me nije zgazio.
Tada sam shvatio da me je od uasne smrti spasla magija koja se iri iz tog
pisma.
Kakva nepromiljenost! Zabranjujem ti da se tako ponaa sa mojim
pismom!
Osama otkopa koulju i izvue konu kutijicu koju je nosio oko vrata na
tananom zlatnom lancu.
Tvoje pismo je ovde. Jo uvek sam mlad da bih imao dokaza o svojoj
asti. Zato raunam na tebe, ija je ast potvrena i priznata od svih vlasti, da
e mi sluiti kao alibi u sluaju da me zadesi neka nesrea.
Sulejmana obli bes, lice mu se nadulo i pozelenelo, liio je na balon koji
je naduvao vetar pristigao pravo iz pakla. Nagnuo se preko stola i rekao

prepretivi ne samo Osami nego i svim pobunjenicima na planeti:

Reci mi, prine, da ti nisi moda lopov?
Osama ustade, nakloni se ceremonijalno i ree poniznim glasom punim
skruenosti:
sam samo jedno lopove u poreenju sa tobom, ekscelencijo!
Nimr prasne u smeh, u onaj poseban smeh, smeh revolucionara, onoga ko
je upravo otkrio odvratno i groteskno lice monika sveta.