enski stomak i enska prava

15.10.2010. Jelena Sviri Ljudska prava Komentiraj Print

Adrijana Zaharijevi, istaknuta beogradska feministica: Dok je stomak prazan, teko se

misli o pravima. Postajemo ih svesne tek kada su neki minimalni uslovi za ivot
zadovoljeni, ili kada su nam radikalno uskraena. ini mi se da je nemogue odvojiti
"prave" probleme i "obine" ene od onoga kroz ta je prolazila ova zemlja i kroz ta i
danas prolazi. Feminizam se nigde, a posebno ovde, ne moe odvojiti od politikog.
Adriana Zaharijevi jedna je od malobrojnih mladih teoretiarki feminizma u Srbiji danas,
koja je u Srbiji definitivno odluila i ostati. Generacijski pripada "treem talasu feminizma",
jo uvijek nedovoljno definiranom, ali su njegove su karakteristike, uvjetno reeno, povezane
s pokuajem teorijskog odmaka od svojih feministikih predhodnica koje su se "morale" baviti
ratnom i mirovnjakom tematikom. Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u
Beogradu, specijalizirala i magistrirala na Fakultetu politikih nauka, gdje trenutno radi
svoju doktorsku tezu. Urednica je na Treem programu Radio Beograda i kordinatorica u
Centru za enske studije i istraivanje roda. Bavi se politikom filozofijom, feministikom
teorijom i povijeu 20. stoljea. Priredila je knjige "Neko je rekao feminizam?", "Suoavanje
s prolou-feministiki pristup" i "Drugaija mo je mogua". Nedavno je objavljena njena
prva samostalna knjiga "Postojanje enom", ija glagolska imenica u naslovu daje do znanja
da se radi o procesu koji je trajan i kojemu se ne vidi definitivan kraj, iako "bivanje" enom
volimo uzimati zdravo za gotovo. to sve predstavlja "trei talas feminizma", koje su njegove
slinosti i razlike sa prethodnicama iz njegovog drugog vala iz sedamdesetih godina prolog
stoljea i koja je vanost podsjeanja na povijest enske borbe za ravnopravnost, s Adrianom
smo razgovarali u "predratnoj" atmosferi, prije Parade ponosa u Beogradu, a sam "Pride"
prokomentirale smo nekoliko dana potom.
Dok sam se pripremala za ovaj intervju, nisam mogla ne primjetiti kako stalno
naglaava da namjerava ostati u Beogradu. To, pretpostavljam, ima veze sa situacijom
u Srbiji?
Da, to je za mene veoma vano pitanje. Do 2000. godine cilj mi je bio da odem iz Srbije;
meutim, ba u vrijeme uvenih izbora provela sam mesec dana u Engleskoj i tada sam
shvatila da se dogaaju velike stvari i da po svaku cenu elim da se vratim. Ubrzo potom sam
poela da ulazim u svet feminizma i tada sam uvidela da nema smisla da se time bavim negdje
drugdje kad je tako neto ovde neophodno, to se u mom sluaju posebno odnosi na
feministiko obrazovanje. Pitala sam se, i dalje to pitanje sebi postavljam, zato bih otila
negdje i priala, recimo, o feminizmu 19. veka u Engleskoj, kad se u Engleskoj time bavi tko
zna tko sve ne, dok se u Srbiji time ne bavi nitko. I to je i dalje moj kljuni motiv. Ako je
obrazovanje vid politikog, a ja elim da verujem da je tako, onda je ono neophodnije ovde.
Iako na svakodnevnom nivou Tekstilne radnice nisu proizvod vakuuma politikog. Naprotiv
toliko toga pobuuje elju da odem, takorei, bilo kuda odavde, svesna sam da tu ima jako
puno posla, od politikog do teorijskog, i na uspostavljanju sprege meu njima.

Postoji li uope u Srbiji danas trei talas feminizma i koji bi bio njegov sadraj?
Posebno ako se osvrnemo na posljedice tranzicije na ovim prostorima koja je doslovno
pobrisala sva nastojanja feministica iz drugog vala feminizma iz sedamdesetih godina
prolog stoljea.
Nisam sigurna da moemo govoriti o tome da postoji pokret u Srbiji, pa samim tim ni trei
talas, ukoliko ga posmatramo kao stvar pokreta. Pitanje feministikog pokreta - kao pitanje ini se, globalnog je karaktera. Puno se toga izmenilo u odnosu na sedamdesete, kako na
globalnom Severu, tako i ovde, u regionu. U Srbiji, ako je pokreta u pravom smislu te rei
ikad i bilo, radilo se o kombinaciji mirovnjakog i feministikog pokreta. Dakle, ako je to
sinonim za feministiki pokret, onda ovo danas mora da nosi neko drugo ime, jer su
interesovanja, motivacije i metode naprosto postale drugaije.

Adriana Zaharijevi: "kad drutvo postane ravnopravno, feminizmu nee biti mesta na ovom
planetu."
Ako pita da li postoje feministkinje treeg talasa (ili "tree scene "kako sam to provizorno
nazvala ba da bih se distancirala od uobiajene periodizacije koja ovde nije sasvim
osnovana), njih svakako ima, i taj broj nije mali. Ono to nam moda nedostaje jeste nekakvo
jedinstvo, nekakvo okrilje koje nas sve ini vidljivima u tom kljuu. No, iz perspektive treeg
talasa, nisam sigurna da nam je neka vrsta sabornosti ili jakog identitetskog imenitelja prema
kojem bismo radile iste stvari, uopte potrebna. Mnoge ene (ali i mukarci) koje su prole
kroz programe Centra za enske studije u Beogradu i Novom Sadu - koji sada postoje ve
skoro dve decenije! - opredeljuju se za razliite oblike aktivnosti i primene svojih znanja
kojima pomau osnaenju i osveenju svojih lokalnih mikro i makrozajednica. To nije mala
stvar, iako se moda ne moe lako upreti prstom u tu gomilu ljudi koji "rade" na svom i tuim
ivotima, i rei - tu su feministkinje / feministi treeg talasa!

ini mi se da je za trei talas karakteristina otvorenost prema alternativama, otvorenost

uopte. Ta vrsta inkluzivnosti bi morala da bude korak dalje u odnosu na traenje zajednikog
identiteta koji je bio vaan u decenijama koje su iza nas. Meutim, iako insistiram na tome da
su svi feminizmi u igri, mislim da se feminizam i svaki vid nacionalizma iskljuuju
meusobno. Prema tome, feministiko je politiko, a u ovim zemljama to mora da znai ne
samo ono staro, "lino je politiko", nego da je feministiko antimilitaristiko i
antinacionalistiko.
Drugi val feminizma koji je u Jugoslaviji bio prilino jak, bavio se elementarnim
pitanjima i borbom za osnovna enska prava. Raspadom drave i ratovima, njegove
teoritiarke preusmjerile su se na mirovnjaki posao. Imam osjeaj da se u
meuvremenu prespavala tranzicija i da se enama u toj tranziciji nitko posebno ne
bavi. Imamo, naprimjer tekstilne radnice koje vjerojatno nije briga to imaju pravo
glasa, kad nemaju doslovno to za jesti?
Naravno, dok je stomak prazan, teko se misli o pravima. Prava su privilegije i njih kao takvih
postajemo svesne tek kada su neki minimalni uslovi za ivot zadovoljeni, ili Nikad ne zna to
e u samoj sebi osvestiti i to e u samoj sebi pronai, uvek ostavlja prostora za rizike
moguih tumaenja, nepripadanje, otpor veine kada su nam radikalno uskraena. Mo
delovanja je, kako kae Judith Butler, politika privilegija. Takoe, staro je pitanje ko ima
mo da govori u ime drugih i ta je to to predstavlja kao vano (da li je i veini
obespravljenih (to vano...).
Smatram da je u ovakvim okolnostima kljuno istupati, pozicionirati se, govoriti. Umreavati
se, u zemlji i van nje. Neophodno je raditi na razliitim poljima, odgovarati na nebrojene
zahteve - to nikada ne moe samo jedna osoba ili samo jedna grupa. Meutim, smatram da se
pod feministikim kiobranom moraju nai politiki svesne osobe. Iz svog iskustva rada, pre
svega, sa enama u crnom, shvatila sam da polarizacija meu feministkinjama postoji i da se
ona esto - to, naravno, nije sluaj samo s feministkinjama - maskira neim to hoe da se
pokae kao uzvieniji ideal. Mislim, konkretno, na razdoblje 1999/2000, kada je poeo da
preovlauje sentiment: ok, dosta je s politikanstvom, hajde da se bavimo "obinim enama";
"pravim problemima" itd. ini mi se da je nemogue odvojiti "prave" probleme i "obine"
ene od onoga kroz ta je prolazila ova zemlja i kroz ta i danas prolazi. Feminizam se nigde,
a posebno ovde, ne moe odvojiti od politikog.
Ali feministiko je politiko?
Kad to kae, kree od Simone Beauvoir i svatko e se s tobom sloiti, ali hajde da
definiemo politiko. U zemlji koja nema dovoljno jasan kritiki odnos prema svojim
nasleima - SFRJ nasleu, ratnom nasleu, a potom i svim drugim nasleima - svata se moe
podvesti pod politiko. To je ponekad dobro, daje nam prostora za kakve-takve line anarhije,
oseaj da smo izvan sistema. Ali nije uvek, nije u javnom delovanju. ini mi se da se sve / svi
slaemo s tim da traimo promenu. Ali kakvu promenu traimo? Trudim se da opseg njene
definicije, bar u mojoj glavi, bude prilino irok, i to inkluzivniji. Meutim, ukoliko neko
smatra da "pravi" problemi nisu u odlunoj vezi sa potpunom zbrkom (vrednosti) u kojoj
danas ivimo, on / ona pravi odreene ustupke koje ja ne bih bila spremna da uinim. ene
koje pominje, tekstilne radnice i slino, nisu proizvod vakuuma politikog. Naprotiv.
Biti feministica u Srbiji, kao i Hrvatskoj, znai ivjeti u uvjetima retradicionalizacije,
poglavito pod utjecajem crkvi, pravoslavne i katolike. Stalno se voli zaboravljati da je

socijalizam dao enama prava odozgo i onda se dogodio nacionalizam i rat koji nas je
vratio nekoliko koraka unazad. Koje je sad podruje borbe?
Prava ovde nisu osvojena, nego dobijena. Zato ih je lake ugroavati, gotovo ih neopaeno
smanjivati, igrati se njima. Zato je bilo tako lako ukinuti ili zaboraviti mnoge dobiti prolih
vremena. Ono to vidim kao svoje podruje u kojem je borba Sve tate koje izvedu decu u
parkove poigravaju se svojim identitetom, i toga treba da budemo svesne! Kada su oevi
odluili da im je mesto u parku sa svojom decom, oni su se time odrekli jednog sloja
"bioloki" definisane muevnosti smislena, odnosi se na dve stvari. Jedna je kontinuirani rad
na pamenju. Pokuaj da se govori o stvarima koje su prole, ali su blizu, blie nego to
elimo da poverujemo u ovom meteu ubrzane istorije. Time se ukazuje na injenicu da je
formalna ravnopravnost nedavna stvar i da je u tom smislu i dalje vrlo krhka. Druga stvar se
odnosi na budunost. Kako da osvestimo svoje mogunosti, kako da upotrebimo svoja prava
da bismo autonomno donosile odluke koje odgovaraju svakoj / svakom kao individui. Kako
da kao ljudska bia budemo realizovane /realizovani? Iako je ovo zahtev koji je moda ispred
svog vremena, elim da verujem da to nije sci-fi utopija, nego svestan iskorak iz prie o eni
kao rtvi.
ene danas zaboravljaju da su prava ve jednom bila izborena. Na tom tragu je i
zbornik tekstova koje si uredila Neko je rekao feminizam. Koliko je bitno podsjeati na
istoriju?
Za mene je bilo kljuno vraanje u istoriju, da bih razumela svet koji se predamnom odigrava
i u ijem razvoju (mogu da) uestvujem. Budui da mi na ovim prostorima nemamo dugu
istoriju osvajanja prava poput Engleskinja ili Amerikanki, mislim da bi tim pre trebalo da
znamo ta je mogue izgubiti. Kad smo, sada pre ve puno godina, krenule da radimo na
zborniku, htele smo da napravimo itanku koja bi pokrila rupe u pisanim tekstovima, a ne
neto to bi nudilo dekonstrukciju ili kritiku postojeih modela. Meutim, iako ti tekstovi nisu
"treetalasni" u strogom smislu te rei, ini mi se da se njima priznaje jedna vana stvar, koja
pak markira razliku izmeu drugog i treeg talasa. Razlika postoji. Vraanje u istoriju nam
pokazuje da te razlike ima, i da je promena nezaustavljiva. Zaista verujem da se svet u kojem
danas ivimo promenio, i tu ne mislim samo na urbane sredine. Postoje daleko brojniji i
veoma raznovrsni punktovi koji mogu pomoi da se naa formalna prava pretvore u ivljenu
stvarnost. Uzimam u obzir svoj kandidovski optimizam, ali mi on pomae da istrajem u ovom
poduhvatu koji od svih nas zahteva da verujemo u prosvetiteljstvo, iako je ono pretrpelo vrlo
snanu i, po meni, opravdanu kritiku. Obrazovanje, u svim svojim formalnim i neformalnim
oblicima, danas treba da omogui da mogunosti postanu ivot za koji svaka/o od nas veruje
da je, na svoj nain, dostojan ivljenja.
U knjizi "Postajanje enom" predstavlja teoriju po kojoj se enom ne raa niti se ikad
definitivno postaje. Na to tono cilja?
Ta teza ima veze s postavkom Judith Butler od koje sam ja nauila sve to znam o
feminizmu. Simone de Beauvoir je tvrdila da biologija nije ucrtala normativnu putanju
enskosti/mukosti. To je bila revolucionarna teza, i to ne samo za ono vreme. Meutim,
Judith Butler je otila korak dalje, tvrdei da se radi o celoivotnom projektu: mi neprestano
postajemo enom/mukarcem, svesno ili pre nesvesno se prilagoavajui drutveno, sistemski
datom idealu ene/mukarca (to za sobom povlai nebrojena iskljuivanja onih koji su
manje-od-ene/mukarca). To preuzimam od nje i s tim radim dalje druge stvari.

Ako uspemo da osvijestimo da biti enom znai uputati se u jedan angaovani projekt, cijela
pria postaje zanimljivija, puna avantura, a samim tim i opasnija. Nikad ne zna to e u
samoj sebi osvestiti i to e u samoj sebi pronai, uvek ostavlja prostora za rizike moguih
tumaenja, nepripadanje, otpor veine. Uzmimo trivijalan primer: minkam se pre nego to
izaem iz kue. Zato to radim? Da li u tome nalazim zadovoljstvo, i kakvo, s im se na taj
nain poigravam, ili na taj nain odgovaram dominantnom zahtevu o enstvenoj eni? ta
nam i ovako banalni dnevni gestovi donose u samotransformaciji i transformaciji drutva oko
nas?
Cijela ta pria je definitivno postmodernistika, ali budimo realni, ni Hrvatska ni Srbija
nisu jo zagazile u postmodernizam. to uope u naim okolnostima znai biti ena ili, ne
daj boe, feministica?
Feminizma i feministikih pitanja mora biti dokle god ne postoji elementarna ravnopravnost,
bez obzira na to koliko se svi mi igramo identitetima. U onom trenutkuDolo je vreme da
svesno prestanemo da postavljamo ene u ulogu rtve. Umesto da ih tretiramo kao rtve
svojih porodica, mueva, sistema, retradicionalizacije, tranzicije i kojeega drugog, treba da
omoguimo govor u kojem ene sebe vide kao osobe koje su u stanju da svoju autonomiju
osvoje ili zadrekad drutvo postane ravnopravno, feminizmu nee biti mesta na ovom
planetu. Meutim, treba da se osvrnemo oko sebe i uvaimo male promene koje su se ve
odigrale, koliko god da se one na ovim prostorima teko probijaju. Na primer, sve tate koje
izvedu decu u parkove se poigravaju svojim identitetom, i toga treba da budemo svesne! Kada
su oevi odluili da im je mesto u parku sa svojom decom, oni su se time odrekli jednog sloja
"bioloki" definisane muevnosti. Time se redefinie uloga mukarca, kao i uloga ene.
Iako Srbija i Hrvatska nisu postmoderna drutva, u emu se s tobom slaem, dio smo
globalnog sveta. Meni je jako vano da budemo svjesne u kojoj mjeri mi feministkinje imamo
posla, ali da istovremeno priznamo da je dolo vreme da svesno prestanemo da postavljamo
ene u ulogu rtve. Umesto da ih tretiramo kao rtve svojih porodica, mueva, sistema,
retradicionalizacije, tranzicije i koje ega drugog, treba da omoguimo govor u kojem ene
sebe vide kao osobe koje su u stanju da svoju autonomiju osvoje ili zadre.
ene isto tako imaju zazor da ih se prepoznaje kao feministice?
Moda upravo zbog toga ta dobijaju poruku da su uvek neije rtve (a da ih feminizam od
toga titi). Meni taj patrijarhalni, viktimizujui diskurs jako smeta i s njim imam ozbiljan
problem. Bez sumnje postoje primeri ena koje su, recimo, rtve svojih mueva, ali ako
feminizam moe da im ponudi samo sliku o sebi kao o rtvi, one e radije prezreti tu sliku - i
one koje joj tu sliku plasiraju - nego onoga ko ih zbilja sputava. Feminizam treba da
podstakne na hrabrost da se donose izbori. Treba da veruje da su ene dorasle da donose
odluke o sopstvenom ivotu. Treba da nudi oblike institucionalnog i vaninstitucionalnog
osnaenja, znanja o sebi i podsticaja na miljenje i delovanje koje e ene (ali i mukarce)
uiniti ostvarenima. Feminizam se, vrsto u to verujem, odnosi na otvaranje prostora slobode.
Pride je odran prije nekoliko dana uz neviene sigurnosne mjere i ogromnu koliinu
nasilja na ulicama. Vidjele smo se u povorci, znai ipak si prelomila i otila. Kako danas
gleda na cijelu situaciju?

Nisam sigurna da mogu da saberem utiske i ponudim suvisao odgovor na to pitanje, barem
sebi. Uprkos brojnim argumentima protiv izlaska na Pride, koji su se kretali od njegovog
upitnog statusa (vetaki, dravni Pride) do odsustva ena u njegovoj organizaciji, pre svega
onih koje su prole godine napravile ogromne pomake, iznad svega u javnom mnjenju,
odnosno nainu na koji se o tome uopte govori s pozicija moi i uticaja, a potom i raznih i
vrlo razliitih glasova koji su bili ukljueni u njegov tadanji idejni izgled, shvati da Pride
nije ni vlasnitvo drave ni vlasnitvo nekolicine pojedinaca. Uprkos strahu, prole godine je
postojala strast da se takav prostor osvoji. Ove godine Pride je daleko vie bio graanska
dunost. Naravno, postavlja se pitanje o kakvoj graanskoj dunosti govorimo (ili moda pre
o kakvoj graanskoj neposlunosti, ako je i to deo Pridea, a ini mi se da bi kao politiki
dogaaj on to po definiciji morao da bude), ukoliko je uniten grad, a status ljudi koji su u
razaranju uestvovali jo uvek, na dravnom nivou, nije sasvim definisan. Moje je pitanje,
posebno sada kada se cela stvar odigrala, koliko ovako izvedena stvar moe da doprinese
ivljivom ivotu pojedinaca i pojedinki. Ako ovaj dogaaj slui tome da markira poetak
takvog ivota koji e se desiti za deset godina, onda ok, ali nisam sigurna da se to tako izvodi.
Tagovi: feminizam, feministiki pokret, Srbija, Adriana Zaharijevi