Adriana Zaharijevi

FEMINIZAM: HETEROTOPIJE*

Ovaj tekst valja posmatrati kao otvoren skup pitanja o enama u feminizmu. ene koje se danas spremno izjanjavaju kao feministkinje, kao i u doba nastanka feministikog pokreta, imaju specinu poziciju u drutvu. Nekada je tu poziciju uslovljavala eksplicitna netrpeljivost prema enama u sferi javnog. Danas pak to je samo jedan od vidova ispoljavanja iste vrste netrpeljivosti nelagoda pred dodatnim zahtevima na kojima feministkinje insistiraju, uprkos tome to je pristup en javnom formalno obezbeen. I odista, iako je u prvoj deceniji XXI veka opti akademski i juridiki trend uklapanje, odnosno odreen oblik asimilacije pitanja pola/roda u postojee teorijske/pravne matrice ime se one bez sumnje proiruju, dok feministika pitanja, postavljena esto pod prihvatljivijim imenima, postepeno postaju drutveno prijemivija paralelni trend koji, ini se, dominira feministikom literaturom, i dalje se trudi da objasni emu jo feminizam. I to posebno danas kada ene ve generacijama uivaju prava kojih vie nisu ni svesne kao prava: privilegija, prerogativa, osvojenih sloboda. Meutim, ovaj se tekst nee baviti time. Feministika nastojanja, grupe, mree i pojedinke danas se mogu nai u svim delovima sveta. I bez obzira na brojne lokalne odlike, uzroke specinog oblika delovanja i prioritete ka kojima su usmerene, postoji jedno mesto koje ih spaja: neutoljiva tenja za slobodom koja, poput crvene niti, povezuje takorei nespojive epohe, prostore i motive. Pitanja koja u u ovom tekstu postaviti se utoliko odnose na odrivost opstanak, ali i uitak ena u feminizmu. Nebrojena su pitanja koja savremeni feminizam/i pokreu i ona umnogome odgovaraju specinom vremenu u kojem se razvijaju i delaju ene koje se prepoznaju kao feministkinje.1 Prema tome, iako u prvi mah deluje da itavu istoriju feminizma objedinjuje zajedniki predmet ili bar identitet, koji danas prepoznajemo pod imenom rodnog identi-

*
1

Tekst je nastao u okviru projekta Rodna ravnopravnost i kultura graanskog statusa: istorijska i teorijska utemeljenja (broj 47021), koji nansira Ministarstvo za nauku i tehnoloki razvoj Republike Srbije. Videti izvanrednu knjigu Jane Barry i Jelene orevi, What's the Point in Revolution if We Can't Dance?, Urgent Action Fund, 2007.
87 ProFemina zima/prolee 2011.

teta, priroda feministikog pokreta se dramatino menjala zajedno s uslovima mogunosti feministikog govora i govora o feminizmu. To postaje posebno jasno tokom poslednjih decenija kada su u feminizmu od istosti mnogo vanije postale razlike. PITANJA I PSEUDOPITANJA Iako u asu kada se feminizam dobrim delom preobraava u politike rodne ravnopravnosti (to u ovdanjim jezicima gubi vezu s engleskim izvornim pojmom policy, koja ima isti koren kao i termin police, policija, [preventivni, unutarsistemski] nadzor), odnosno u trenutku kada se pod imenom feminizma a u zavisnosti od instance koja imenuje, ponekad stidljivo, ponekad s nepoverenjem ili averzijom javljaju njegove supstitucije, daleko adaptabilnije i blie sistemu, postavlja se pitanje da li je danas uopte mogue govoriti o feminizmu. Tako formulisano, ovo pitanje, naime, implicira da se feminizam, ako ga uopte ima, mora strogo razdvojiti od raznih pseudo i kvazi feminizama. Ali kakav bi bio taj pravi feminizam? (Ili, kako u XXI veku po automatizmu moramo govoriti, kakvi su to pravi feminizmi, naspram svih drugih nepravih?) emu je pravi feminizam veran? Kome je lojalan? Nekom odreenom skupu vrednosti, ili enama (kojim enama)? Ko je, napokon, subjekt u ije ime feminizam govori? Da li je u vreme kada je jedino ispravno, namerno ponavljam, govoriti o feminizmu u mnoini (ima li u toj mnoini prostora i za pseudofeminizme i prema kojem se kriterijumu odreuje ta je pseudo/pravo?), mogue govoriti o subjektu feminiz/a/ma u jednini? Da li je ikada u istoriji taj subjekt bio jedinstven/singularan, ili je njegova (eljena/zamiljana/naturana) jedinstvenost poivala na zanemarivanju nebrojenih razlika (pa u skladu s tim, i nebrojenih pseudofeminizama koji su oduvek u svojim raznovrsnim vidovima postojali pokraj ovih jedino pravih/ispravnih)? Danas, kada se prva decenija XXI veka blii kraju, postoji izvestan nostalgini potencijal koji batini re feminizam. Institucionalizacija feminizma koja se odigrava u Upravama za rodnu ravnopravnost i/ili Ministarstvima za ene, ili na univerzitetu u departmanima za enske, (ee) rodne studije, deluje kao najljui neprijatelj alternativi koja je takorei upisana u tkivo feminizma. Insititucionalizacija pacikuje, smekava, ini feminizam dobroudnim. Dobroudnost koja se ogleda u krotkom pristanku na zahteve sistema za nas danas predstavlja graninu liniju izmeu pseudofeminizma i onog kojem se s nostalgijom okreemo, kao da on postoji u nekom ready-made izdanju u bilo kom trenutku otkako je organizovanog delovanja ena. Meutim, pogleda li se samo malo bolje u feministiku prolost ka onom to gotovo nehotice posmatramo kao monolit ija se poruka danas tako uludo troi moemo videti samo nizove sporova s pseudofeminizmima. Bilo da se razmatra pitanje emancipacije ena, odnosno subjekta feminizma, bilo pitanje opsega vrednosti koje bismo jednom zasvagda mogli oznaiti kao feministiki skup vrednosti, prolost ne nudi razloge za nostalgiju. Primera radi, Millicent Garrett Fawcett, najuvenija britanska sifraistkinja, otro se i sa zgraavanjem suprotstavljala modelu emancipacije nove ene, koja je ponikla tokom poslednje decenije XIX veka; Jane Addams s prekorom govori o zapanjujuem
88 ProFemina zima/prolee 2011.

isticanju seksualnog ivota druge nove ene, one koja je ponikla na ruevinama Prvog svetskog rata, a Charlotte Perkins Gilman njenu ogoljenu seksualnost (sic!) u starom argonu osuuje kao puku imitaciju muke slabosti i poronosti. Slian argon jednooblian, pravoveran, osuujui nalazimo u raznim poznijim fazama feminizma u kojima e unapred denisani zahtevi enama same ene liavati mogunosti da emancipaciju upotrebe na autonoman nain (Caine 1997: 139; LeGates 1997: 286).2 Slino je i sa vrednostima. Tokom devedesetih godina XIX veka postojao je uan spor o vizijama drutva u kojem e ene iveti kao autonomna bia, otelotvoren u dva asopisa Womans Signals i Shafts; tokom prve decenije XX stolea, britanske sifraetkinje ponekad na gotovo oprean nain anticipiraju izgled i svrhu drutva koje e nastupiti po osvajanju prava glasa, a ta su stanovita ponovo pohranjena u dva simultana enska izdanja Votes for Women i Freewoman. Pojava novog feminizma dvadesetih godina feminizma koji je, sada kada su enska prava konano osvojena i priznata, umesto prava isticao potrebe ene predstavlja prvu instancu proglaenja feminizma pseudofeminizmom. Reima Elizabeth Abbott: Ovde se ne radi o starom i novom feminizmu. (Novi feminizam ne postoji, ba kao to ne postoji ni neka nova sloboda. Postoje sloboda i tiranija.) Re je o feminizmu jednakopravnosti i neemu to nije feminizam. (LeGates 1997: 284; Kent 1988)3 Kad je re o feministikoj praksi, ona je uvek, u svim svojim raznovrsnim vidovima, bila rezultat protesta protiv normiranog sistema koji je enama propisivao utvreno mesto. No, taj protest koliko god on ugroavao sam sistem nikada nije bio bez ostatka izmeten izvan prostora njegovih normi, niti je, i to je, izgleda, posebno vano istai, on oduvek bio protiv saradnje sa sistemom. Tek e s pojavom feministike teorije nastati prve obuhvatne denicije feminizma upravo one kojima se danas tako rado vraamo koje, u skladu sa samom prirodom procesa denisanja, redukuju kompleksna ukrtanja materijalnih i simbolikih okolnosti i pragova borbe na nekoliko prepoznatljivih oskula. Feministika teorija je, dakle, odgovorna za pojavu unikovanog govora o feminizmu, podupirui na taj nain privid o postojanju nekakvog pravog feminizma koji takorei odoleva samo napadima izvana, i iskljuujui sloene preplete svih pseudofenomena u istoriji feminizma koji poriu kako pravolinijsko i jednolino itanje te istorije, tako i postojanje nekakve njene sri, sutine ili istine. Meutim, feministika teorija je zasluna i za drugu, izrazito vanu tendenciju u feminizmu: tendenciju njegove razgradnje, dekomponovanja i rastakanja. Utoliko, otkako se u feminizmu prepoznaje i uvaava znaaj politika razlika, injenica da je istorija feminizma istorija sporova vie ne predstavlja samo izvor nelagode i izneverenih oekivanja. Denise Riley nedvosmisleno tvrdi: Kategorija ene je uistinu nestabilna, ta nestabilnost ima istorijske osnove, a feminizam je mesto sistematskog izlaenja na kraj s tom nesta2 3 Poslednji iskaz se posebno odnosi na takozvani pokret protiv pornograje i sex-wars u feminizmu ranih osamdesetih godina, te na pojavu transrodnih identiteta i njihovu feministiku kritiku. Videti Ferguson et al. 1984. Na slinom tragu bi bilo i razmatranje liberalnog feminizma u kontekstu drugog talasa, za ta bi svakako mogao da poslui Statement of Purpose organizacije NOW (1966).
89 ProFemina zima/prolee 2011.

bilnou i to nije neto to treba da nas brine. (Riley 1988: 5) Feminizam je sazdan od sporova borba s normom i saobraavanje s normativnim zahtevima sistema; prilagoavanje sistemu i njegova transformacija; koreniti preobraaji i postupno delovanje u pravcu potpune transformacije sve je to u njemu prisutno gotovo od samih zaetaka, po pravilu istovremeno. Jedini feministiki manifest koji bi odista mogao da bude dosledan samoj prirodi feminizma morao bi obilovati paradoksima. MILJENJE I DELOVANJE Pristane li se na to da u feminizmu nema pseudopitanja, odnosno na to da su sva pitanja bar iz nekog rakursa uvek ve pseudopitanja, onda se moe postaviti i jedno nelagodno pseudopitanje: da li izmeu feministikog aktivizma i teorije postoji hijerarhijski odnos? Da bi se na to pitanje nekako odgovorilo, bilo bi neophodno uvesti itave spletove diskursa: o jeziku (o njegovoj simbolikoj vrednosti, o ubeivakim denicijama, o govornim inovima: suportivnost, materinsko obraanje vs birokratizujui, naredbodavni glas feminizma); o znanju (o strepnji zbog banalizacije, populizma, omasovljenja miljenja; o strahu od maskulinih korena znanja i esencijalizma; o [straho]potovanju prema autoritetima koga i zato citiramo, ko nas u govoru i od ega brani?); o drugoj eni (drugoj u meni koja se menjam; eni druge rase, klase, seksualnosti itd. druge od ega istog?; drugoj koja je aktivistkinja da li me razume?; drugoj koja je teoretiarka da li razume ene?; devojici s Manjae, jednoj u nepreglednom nizu ena koja se ne vidi ni u teoriji ni u praksi, drugoj koja ostane samo primer od kojeg se zanemi)...4 Pokuajmo novim skupom pitanja. Da li delovanje moe prethoditi promiljanju ciljeva i metoda kojim se svako delovanje dovodi do svog ispunjenja? Da li teleoloki karakter miljenja o delovanju u sebi nuno mora sadrati elemente hijerarhijskog vrednovanja koje staje na put spontanosti kretanja (da li kretanje/pokret ikada zbilja moe biti spontan?)? Na kakve sve prepreke nailazi miljenje o delovanju koje obuhvata volje mnotva, bilo ono strukturirano ili ne? Da li je miljenje ono to namee uniformnu strukturu inae teko objedinjivom skupu volja koje krasi mo delovanja? U kojoj meri smo miljenje propisuje granice moi delovanja, zahtevajui zajedniki imenitelj koji e nuno pluralni skup htenja/interesa/pobuda svesti na neku optu volju ili identitet? Miljenje o delovanju takorei upisuje granice delovanju samom, jer bi ono bez tog gesta o- i u-pisivanja (odreenja, i istovremenog razgranienja, logike diskriminacije i, na drugoj razini, aksioloke/ideoloke devalorizacije svega onog to delovanje ne treba/ ne sme da bude), ostalo rasuto, difuzno, neusmereno i decentrirano. No, da li je ujedinjeno delovanje uopte mogue ukoliko se ne zasniva ni na kakvim temeljima, odnosno ukoliko namerno ostaje rasuto i decentrirano? Da li delovanje moe biti drugaije do strateko, organizovano, gotovo vojniki ureeno? Na koji nain, jednom kada se ovakva pitanja uopte postave, obrazovati feministiki pokret koji se ne odrie delovanja, ali je istovremeno za4 Re je primeru o kojem je govorila Jasmina Husanovi u okviru svog izlaganja O pitanjima politike abjekta, afekta, revolta i kolektiviteta danas na skupu Feminizam poslije utopije, 24. aprila 2010.
90 ProFemina zima/prolee 2011.

sien teorijskim zahtevima koji se kose sa samim ustrojstvom delovanja? Naposletku, ak i da se bezuslovno prihvati nalog Donne Haraway da delovanje na okupu odrava anitet, a ne identitet, da li bi delovanje nemogue koalicije koja bi time nastala5 automatski izgubilo svoj ustrojeni karakter? Da li e politiku identiteta, koja je i dalje temelj feministike prakse i pitanje je hoe li to ikad prestati da bude, u samoj praksi moi da odmeni politika razlike koja danas suvereno dominira feministikom teorijom?6 Uspemo li da sastavimo jednu takorei nemoguu koaliciju koju krasi mo delovanja koaliciju koja se sastoji od profesorki univerziteta koje predaju o postkolonijalnoj teoriji i radikalnoj demokratiji, volonterki iz nekog malog mesta koje poduavaju omladinu o osnovnim pojmovima feminizma, aktivistkinja koje su svojim prisustvom i radom izmenile tok lokalne istorije ena, Romkinja koje nemaju nikakvog iskustva u oblasti enskih ljudskih prava, ena iz vladinih agencija koje uestvuju u sastavljanju nacionalnih akcionih planova, starijih ena s izvesnim oblikom invaliditeta, anarho-sindikalistkinja koje se slue militantnim strategijama itd. hoemo li time uspeti da ouvamo kontingentnost koja ih objedinjuje, hoemo li izbei pokuaje da se odredi makar i provizorno jedinstvo zajednikih ciljeva delovanja, hoemo li odustati od tenje da tu raznolikost predoimo kao potpuno, iscrpno odreenje enskog delovanja?7 Puko prepoznavanje injenice da se pod pojmom ene ne podvode sve ene, samo po sebi nipoto nije dovoljno ni kao teorijsko saznanje, ni kao pokreta za delovanje. Nabrajanje svih onih ena koje su (bile) iskljuene ne mora nuno odmai dalje od politiki korektnog govora, niti mora ukinuti iskljuivanje na drugim nivoima prihvatanja nabrojanih. S druge strane, ne postoji saglasnost oko toga da li se iskustvo druge (iskljuene) ene ikada odista moe ukljuiti da li je neophodno znati to iskustvo, kroz kakav ga jezik valja propustiti i s kakvim ciljem? Da li zajedniki jezik (da li teorija i aktivizam govore zajednikim jezikom?) iskustva drugih moe uiniti zajednikim iskustvom? Da li ona time postaju asimilovana, da li mogu prestati da budu druga, a ne postati ista, odnosno da li ikada mogu opstati u svojoj drugosti? Ako u njoj uspeju da opstanu, kako formulisati zahteve koji e drugosti sauvati od hijerarhijskih odnosa?

5 6

Re je, dakako, o uvenoj koaliciji vetica, ininjera, staraca, perverznjaka, hriana, majki i lenjinista; videti Haravej 2002: 315. ak i Judith Butler, od koje bi se to moda ponajmanje moglo oekivati, tvrdi: ini se da unutar feminizma postoji nekakva politika nunost da se govori kao ena i u ime ena, i ja to neu osporavati. Nema sumnje da je to nain na koji operie politika reprezentacije, a u ovoj zemlji je lobiranje gotovo nemogue ukoliko se ne posluite politikom identiteta. Zato se slaemo da demonstracije, zalaganja u domenu prava i radikalni pokreti moraju da istupaju u ime ena. Videti Batler i Skot 2006: 31.
O svim ovim izazovima koji se predstavljaju pred koaliciono delovanje videti Batler 2010: 7173.
91 ProFemina zima/prolee 2011.

DA LI JE LINO POLITIKO? Poslednji deo ovog teksta smeta se u uionicu, i to vrlo specinu i danas, etrdeset godina po usvajanju prvog programa enskih studija uionicu koja za cilj nema samo puko prenoenje znanja, nego transformaciju pojedinki i, posredno, drutva. U vreme svog nastanka, enske studije odraavaju uverenje da, pored toga to imaju pravo na ravnopravno obrazovanje, ene takoe treba da imaju pravo na to da budu subjekti izuavanja, te da ena kao subjekt ima specinu ontoloku i epistemoloku vrednost, uprkos injenici da je ona u istoriji teorijskih disciplina najveim delom izostavljana, brisana ili pogreno tumaena. Uverenje koje je mobilisalo enske studije nuno je moralo proizvesti temeljne sporove s kanonom, disciplinarnim okvirima i kategorijalnim aparatima etabliranog znanja. A uska veza enskih studija i drugih oblika delovanja na osnaivanju ena, poput grupa za podizanje svesti, podrazumevala je, reima Victorie Robinson, da je uvoenje i dranje takvih kurseva bilo sutinski politiki in, dok se teorijska analiza shvatala kao blisko povezana s drutvenom promenom (Robinson i Richardson 1997: 2). Meutim, od ranih sedamdesetih, kada se pod radikalnom teorijom mislilo na Kate Millett i Mary Daly, kada se bar implicitno pretpostavljalo da je mogue doi do jednog zajednikog polazita/interesa ili jednog meritornog interpretativnog okvira, kada se verovalo da feminizam (bez preke potrebe da se strogo diferenciraju njegovi praktini i teorijski aspekti) poiva na maksimi lino je politiko prolo je mnogo. Izmenili su se institucionalni okviri, drave su postale bar donekle user-friendly prema zahtevima sada ve globalnog enskog pokreta, pojavio se postmodernizam koji je doveo u pitanje sve velike naracije; esencijalizam i politika identiteta postaju akademski neprihvatljive strategije, a razne marginalizovane grupe ena osvestile su sopstveni nevidljivi poloaj unutar konstrukcije ene, ijem je formiranju moda i najvema doprineo razvoj ranih enskih studija. Subverzivan karakter uionice u kojoj se znanje o enama prenosi gotovo iskljuivo enama, u kojoj moe biti denisanog odnosa izmeu one koja prua znanje i onih koje ga primaju, ali nipoto ne sme biti hijerarhije meu njihovim iskustvima, poto se svako ensko iskustvo vrednuje samo po sebi, ustuknuo je pred zahtevima institucije koja podrazumeva prilagoavanje univerzalno vaeem sistemu provere znanja. Dakle, odrekavi se ideje da e transformacija univerziteta moi da se odigra na korenit nain i da je uvoenje jednog programa ili departmana za to dovoljan povod, enske studije bivaju primorane da preformuliu svoje poetne zahteve i pozicije. Proces strukturiranja te relativno nestrukturirane (i naelno nestrukturive) formacije donosi sa sobom nov niz pitanja. Koje su oblasti znanja za enske studije sine qua non? Koji su to korpusi znanja, i ta je relevantnije kritika propusta ili izumevanje novog znanja i njegovo umetanje u nie istorija glavnog toka? Potom, o kojim enama enske studije treba da govore i ta je to to e u vezi s njima naglaavati? Na drugi nain formulisano, ovo se pitanje odnosi na to ije su pozicije reprezentativne za feminizam uopte. Kojim metodama enske studije treba da se rukovode? I da li e metodoloki i sadrinski
92 ProFemina zima/prolee 2011.

izbori na nekakvoj imaginarnoj, ali ipak postojeoj lestvici vrednosti uiniti date enske studije manje ili vie akademskom disciplinom? (Brown 1997) Od devedesetih godina postaje sasvim legitimno govoriti o akademskom i politikom feminizmu. Veza meu njima se vie ne podrazumeva nuno: u naelu nije poeljno da se uionica pretvori u grupu za podizanje svesti, nije neophodno imati iskustvo ene da bi se mislilo i govorilo o feminizmu, nije, samim tim, neopravdana ni neravnotea izmeu predavaice i studentkinja, nije nemogue govoriti o feministikom znanju kao o znanju meu znanjima, itd. U kojoj je, dakle, meri i dalje validna utopijska vizija Adrienne Rich da univerzitet predstavlja prostor koji uveava interese svih ena (Rich 1980)? Da li izmeu akademskog i politikog feminizma odnosno izmeu miljenja i delovanja postoji sporazum/evanje? Da li politiki feminizam razume akademski, i da li je akademski feminizam lien svega politikog? Da li je odbacivanjem line politike savremena teorija prestala da bude angaovana, i da li je njen zatvoren, hermetian izraz u izvesnom smislu ak ini konzervativnom? ta uiniti kada se inkluzivnost kao imperativ obrazlae u jeziku i diskursima koji istovremeno iskljuuju nebrojenu veinu koja nema pristup tom jeziku, znanju, akademskim pozicijama koje dodeljuju mo onima koji ga prenose, i uitku koji teorija prua odabranoj manjini? Sva pitanja koja feminizam danas ima da postavi samom sebi koliko god obespokojavajue delovala mogu mu otkriti samo sopstvenu procesualnost, nedovrenost i temeljnu otvorenost. Temelji zatvorene podloge bez naprslina pokazali su se kao ne-mesta, utopijske, nostalgine projekcije koje jedino treba da zadovolje potrebu za jedinstvom u borbenim redovima. No, moda je dolo vreme da se to jedinstvo konano oslobodi svog vojnikog ustrojstva. Moda je mogue delovati iz prostora emancipacije, a ne vie iskljuivo iz puke udnje za njom. A teorija, ako jo ikako moe da pomogne praksi, to moe uiniti samo nudei jo britkost, beskompromisan i lucidan uitak u slobodi svojstvenoj miljenju.

93 ProFemina zima/prolee 2011.

LITERATURA Barry, Jane i Jelena orevi (2007). What's the Point in Revolution if We Can't Dance? Urgent Action Fund. Batler, Dudit i Doan Skot (2006). Feministkinje teoretizuju politiko (prev. Adriana Zaharijevi). Beograd: Centar za enske studije. Batler, Dudit (2010). Nevolja s rodom (prev. Adriana Zaharijevi). Loznica: Karpos. Brown, Wendy (1997). The Impossibility of Women's Studies. differences, vol. 9. Caine, Barbara (1997). English Feminism 17801980. Oxford: Oxford University Press. Ferguson, Ann et al. (1984). Forum: The Feminist Sexuality Debates. Signs: Journal of Women in Culture and Society 10(1). Haravej, Dona (2002). Manifest za kiborge. Uvod u feministiko itanje slike ( prev. Ivana Spasi). Beograd: CSU.Kent, Susan Kingsley (1988). The Politics of Sexual Difference: World War I and the Demise of British Feminism. Journal of British Studies 27. LeGates, Marlene (1997). Making Waves: History of Feminism in Western Society. Copp Clark Professional. Rich, Adrienne (1980). Towards a Woman-Centered University. U On Lies, Secrets and Silence: Selected Prose 19661978. London: Virago. Riley, Denise (1988). Am I That Name? Minneapolis: University of Minnesota Press. Robinson, Victoria i D. Richardson (eds.) (1997). Introducing Womens Studies (second edition). Basingstoke: Macmillan.

94 ProFemina zima/prolee 2011.