HERMANN HESSE

STEPSKI VUK
1

NASLOVI ORIGINALA

HERMANN HESSE

STEPPENWOLF

STEPSKI VUK


Ovo je knjiga zabeleaka oveka koga smo zvali Stepski Vuk, kako se i on sam esto nazivao. Ostavimo nastranu da li njegov rukopis iziskuje predgovor; u svakom sluaju oseam potrebu da stranicama Stepskog Vuka dodam poneki list na kome u pokuati da zabeleim svoje uspomene na njega. Ne znam mnogo o njemu, pogotovo su mi njegova prolost i poreklo ostali nepoznati. Ali sam o njegovoj linosti zadrao snaan i, uprkos svemu, simpatian utisak. Stepski Vuk je bio ovek od oko pedeset godina, koji je jednoga dana pre nekoliko godina navratio do moje tetke traei nametenu sobu. Iznajmio je mansardu i malu spavau sobu pored nje. Doao je posle nekoliko dana sa dva kofera i velikim sandukom knjiga, i stanovao je kod nas devet ili deset meseci. iveo je veoma mirno i povueno, i da nae sobe za spavanje nisu bile do njegove, to je dovodilo do estih, sluajnih susreta na stepenicama ili u hodniku, verovatno se nikada ne bismo upoznali. Taj ovek nije bio drutven, naprotiv, bio je najnedrutveniji ovek koga sam ikada sreo; bio je odista, kako je katkada sebe nazivao, stepski vuk, neko strano, divlje, a i plaljivo bie, iz sveta sasvim razliitog od moga. U kakvu se duboku usamljenost uiveo na osnovu svojih sklonosti i svoje sudbine i koliko je svesno spoznao tu usamljenost kao svoju sudbinu, saznao sam, dodue, tek iz njegovih zabeleaka, koje je ovde ostavio. Ali sam ga u toku kratkih susreta i razgovora donekle upoznao i naao da se slika koju sam o njemu stekao po njegovim zabelekama u osnovi poklapa sa onom, bleom i nepotpunijom, koju sam dobio prilikom naeg linog upoznavanja. Sluajno sam bio prisutan kad je Stepski Vuk prvi put stupio u nau kuu i postao podstanar moje tetke. Doao je za vreme ruka, tanjiri su stajali na stolu, a ja sam imao jo pola asa slobodnog vremena do odlaska u kancelariju. Ostao mi je u nezaboravnom seanju neobian i protivrean utisak koji je ostavio na mene prilikom prvog susreta. Uao je na staklena vrata, zazvonivi prethodno, i tetka ga je u polumranom tremu upitala ta eli. A on, Stepski Vuk, podigao je svoju iljatu glavu kratko podiane kose i nervoznim nosom stao da njui oko sebe, a zatim je, pre nego to bi uopte odgovorio ili rekao svoje ime, kazao: ,,Oh, ovde divno mirie." Pri tom se smeio, a i moja dobra tetka se smeila, ali ja sam ove pozdravne rei smatrao smenim i oseao neko neraspoloenje prema njemu. ,,E pa", ree on, dolazim radi sobe koju izdajete. Tek kada smo se sve troje peli uz stepenice prema potkrovlju mogao sam izblie da posmatram tog oveka. Nije bio naroito visok, ali je u njegovom hodu i dranju glave bilo neega kao u visokih ljudi; imao je na sebi moderan, udoban zimski kaput i bio je u svemu pristojno, ali ne i briljivo odeven, bio je glatko izbrijan i imao sasvim kratko podianu kosu, tu i tamo prosedu. U poetku mi se nimalo nije svideo njegov hod; bilo je u njemu neeg munog i neodlunog, neskladnog s njegovim otrim, energinim profilom, kao i sa tonom i temperamentom njegovog govora. Tek kasnije sam primetio i saznao da je bolestan i da ga hodanje staje izvesnog napora. S nekim udnim osmehom, koji mi je tada takoe bio neprijatan, posmatrao je stepenice, zidove i prozor, kao i starinske visoke ormane na stepenitu; izgledalo je da mu se sve to svidelo, a ipak kao da mu je istovremeno bilo i smeno. Uopte, ovaj ovek je davao utisak kao da dolazi k nama iz nekog stranog sveta, moda iz prekomorskih zemalja, i kao da mu se kod nas, dodue, sve dopadalo, ali mu je bilo i pomalo smeno. Bio je, ne mogu drukije da kaem, utiv, i ljubazan, bez ikakvog prigovora smesta je izrazio zadovoljstvo zbog kue, sobe i saglasnost sa kirijom i cenom za doruak, pa ipak je atmosfera oko njega bila strana i, kako se meni inilo, zla i neprijateljska. Iznajmio je sobu, uz to i malu spavau sobu, upoznao se sa 3

nainom loenja, donoenja vode, sa poslugom i kunim redom, sasluao je sve to paljivo i ljubazno, sloio se sa svim, smesta je ponudio plaanje jednog dela kirije unapred, pa ipak se inilo da u stvari ne uestvuje u svemu tome, kao da u tom poslu samom sebi izgleda smean i neozbiljan, kao da mu je neobino i novo da uzima sobu pod kiriju, da sa ljudima govori nemaki, dok je, u stvari, u dui zauzet neim sasvim drugim. Takav je otprilike bio moj utisak, koji nipoto ne bi bio povoljan da ga nisu ispravile razne sitne pojedinosti. Pre svega, od samog poetka dopalo mi se njegovo lice; svidelo mi se i pored onog izraza nastranosti, bilo je to moda neobino, a i tuno lice, ali ujedno i paljivo, veoma zamiljeno, radom oblikovano i produhovljeno. Moje raspoloenje prema njemu postalo je pomirljivije zahvaljujui njegovoj utivosti i ljubaznosti iako ga je to, oigledno, stajalo izvesnog napora; nije u njemu bilo ni traga nadmenosti, nego, naprotiv, neeg dirljivog, moleivog. Ali objanjenje za ovo naao sam tek kasnije, to me je donekle privuklo njemu. Jo pre nego to se zavrio obilazak dveju prostorija i ostali pregovori, isteklo mi je vreme podnevnog odmora i morao sam da poem na posao. Pozdravio sam se i ostavio ga sa tetkom. Kada sam se uvee vratio, ispriala mi je da je stranac iznajmio sobu i da e se useliti ovih dana. Zamolio je jedino da se njegov dolazak ne prijavljuje policiji, jer, kao boleljiv ovek, ne podnosi formalnosti, ekanje po policijskim prostorijama i tako dalje. I sada se tano seam kako sam ustuknuo i upozorio svoju tetku da ne prihvata ovaj uslov. Uinilo mi se da je ova strepnja od policije isuvie u vezi s nepristupanou i nastranou koje je taj ovek nosio u sebi, i to mi je izgledalo sumnjivo. Rekao sam svojoj tetki da nipoto ne treba da popusti i onako malo udnovatom zahtevu potpuno nepoznatog oveka, jer bi to, pod izvesnim uslovima, moglo imati veoma nemilih posledica za nju. Ali se tada ispostavilo da je tetka ve pristala da mu ispuni elju i da ju je onaj stranac ve potpuno oarao i osvojio; jer ona nikada nije primala podstanara sa kojim nije mogla da stupi u neki oveanski, roaki, ili, bolje rei, materinski odnos, to su njeni raniji stanari uvek obilno iskoriavali. Prvih nedelja nije se dogodilo nita sem to sam stavljao mnoge zamerke novom stanaru, dok ga je moja tetka uvek usrdno uzimala u zatitu. Kako mi se to proputanje policijske prijave nije svidelo, hteo sam bar da saznam ta tetka zna o strancu, o njegovom poreklu i namerama. A ona je ve znala poneto, iako je posle mog odlaska u podne ostao jo samo kratko vreme. Rekao joj je da misli da se zadri nekoliko meseci u naem gradu, da se koristi bibliotekama i da razgleda stare spomenike grada. U stvari, tetki nije bilo zgodno to joj uzima sobu samo za tako kratko vreme, ali on ju je ve bio pridobio i pored svog pomalo neobinog ponaanja. Ukratko, sobe su bile izdate, a moji prigovori doli su kasno. Zato li je rekao da ovde divno mirie? upitao sam. Tada moja tetka, koja katkada odlino nasluuje, ree: Sasvim tano znam zato. Ovde kod nas mirie na istou i red, na prijatan i pristojan ivot, i to mu se dopalo. Izgleda kao da se odvikao od toga i kao da mu je to nedostajalo. Dobro, pomislih ja, neka bude tako. Ali", rekoh, ako nije navikao na uredan i pristojan ivot, kako e to izgledati? Sta e da radi ako je aljkav pa sve zaprlja i ako nou dolazi kui pijan? To emo jo da vidimo", ree ona smejui se, i ja je vie nisam zapitkivao. I odista su moja strahovanja bila neosnovana. Iako stanar nikako nije vodio sreen i razuman ivot, nije nas uznemiravao niti otetio, te ga se jo i danas rado seamo. Ali u dubini due taj ovek nas je oboje, i tetku i mene, ipak veoma mnogo uznemiravao i smetao nam, i, istinu da kaem, ja jo u sebi nisam raistio s njim. Nou katkada sanjam o njemu i oseam kako me samo postojanje takvog bia uznemirava i smeta mi, iako sam ga gotovo zavoleo.

Dva dana kasnije doneo je koija stvari stranca, koji se zvao Hari Haler. Veoma lep koni kofer ostavio je dobar utisak na mene, a veliki pljosnati brodski kofer ukazivao je na ranija, daleka putovanja, jer je bio oblepljen poutelim ceduljama sa nazivima hotela i transportnih drutava raznih zemalja, meu njima i prekomorskih. Zatim se pojavio i on, i tada nastupi vreme u kome sam se postepeno upoznao sa ovim udnim ovekom. Iz poetka ja sam niim nisam doprineo tome. Iako me je Haler zainteresovao od prvog trenutka kad sam ga ugledao, prvih nedelja nisam uinio nijedan korak da se susretnem s njim ili zapodenem razgovor. Istina, uprkos tome, to moram priznati, posmatrao sam iz prikrajka tog oveka od samog poetka, katkada sam u njegovom odsustvu ulazio u njegovu sobu i uopte sam ga, iz puke radoznalosti, pomalo uhodio. O spoljanosti Stepskog Vuka ve sam dao neke podatke. Od prvog vienja ostavljao je bezuslovno utisak uglednog, nesvakidanjeg i neobino obdarenog oveka; njegovo lice je bilo puno duha, i izvanredno nena i pokretljiva igra njegovih crta govorila je o zanimljivom, veoma ivom, neverovatno istananom i senzibilnom duevnom ivotu. U razgovoru bi, iako ne uvek, prekoraio granice konvencionalnosti i iz one svoje nastranosti govorio linim, sopstvenim izrazima, i tada bi mu se ljudi kao to smo mi bezuslovno morali podrediti. Razmiljao je vie od svih ostalih i u pitanjima duha posedovao onu gotovo hladnu realnost, onu sigurnost, promiljenost i znanje kojima raspolau samo odista umni ljudi, lieni astoljublja, koji nikada ne ele da blistaju, da se nameu drugima i da ostaju u pravu. Iz poslednjih dana njegovog boravka ovde seam se jedne njegove izreke, koja ak i nije izreka, ve se sastojala samo od jednog pogleda. Neki uveni istoriar-filozof i kulturni kritiar, ovek evropskoga glasa, objavio je svoje predavanje u auli, a ja sam uspeo da nagovorim Stepskog Vuka, koji isprva nije bio raspoloen za to, da odemo na to predavanje. Otili smo zajedno i sedeli jedan pored drugog u auditoriji. Kada se govornik popeo na katedru i otpoeo svoj govor, razoarao je mnoge sluaoce, koji su u njemu gledali neku vrstu proroka, svojim pomalo utogljenim i sujetnim dranjem. Kada je odmah na poetku govora uputio nekoliko laskavih rei sluaocima, zahvaljujui im na brojnoj poseti, dobacio mi je Stepski Vuk brz pogled, koji je izraavao kritiku ovih rei i itave govornikove linosti; oh, nezaboravan i straan pogled, o ijem se znaenju mogla napisati itava knjiga! Taj pogled nije kritikovao samo ovog govornika, satirui slavnog oveka svojom snanom, premda blagom ironijom najmanje se radilo o tome. Taj pogled je bio pre tuan nego ironian, bio je ak duboko i beznadeno tuan; njegova sutina bilo je tiho, u neku ruku, ustaljeno oajanje, koje je donekle ve postalo navika i forma. Svojom oajnikom jasnoom taj pogled nije samo osvetlio linost sujetnog govornika, nije samo ismejao i dao konaan sud o situaciji tog trenutka, oekivanju i raspoloenju publike, pomalo naduvenom naslovu objavljenog govora ne, pogled Stepskog Vuka prodro je kroz itavo nae doba, itavo ustumarano poslovanje, laktatvo, sujetu, itavu povrnu igru jedne uobraene, plitke umnosti ah, na alost, taj pogled je prodirao jo dublje, nije se zaustavio samo na nedostacima i beznadenosti naeg vremena, naeg duhovnog ivota i nae kulture. Prodro je do u srce itavog oveanstva, izrekavi u trenutku, reito, svu sumnju jednog mislioca, nekoga ko je moda stekao saznanje o dostojanstvu i smislu ovejeg ivota uopte. Taj pogled je govorio: Vidi kakvi smo mi majmuni! Vidi kakav je ovek!" I sva slava, sva mudrost, sva postignua duha, sva stremljenja ka uzvienosti, veliini i trajnosti svega ovenoga raspadoe se i postadoe majmunisanje! Zaao sam u sve ovo prerano, u stvari protiv svoga plana i volje, te sam u osnovi ve rekao ono najhitnije o Haleru, dok mi je prvobitno bila namera da njegovu sliku otkrivam postepeno, onako kako je teklo moje upoznavanje s njim. 5

Kad sam ve ovako preduhitrio samoga sebe, nije potrebno da i dalje govorim o Halerovoj zagonetnoj nastranosti i da dajem pojedinane izvetaje o tome kako sam malo-pomalo naslutio i upoznao osnovu i znaaj te nastranosti te izvanredne i uasne usamljenosti. Bolje je tako, jer bih eleo da, po mogustvu, ja sam ostanem to vie u pozadini. Ne elim da iznosim svoje ispovesti, ili da priam novele, ili da se bavim psihologijom, ve samo da, kao oevidac, doprinesem stvaranju slike tog neobinog oveka, koji je za sobom ostavio ovaj rukopis Stepskog Vuka. Ve na prvi pogled, kada je uao na tetkina staklena vrata isturivi glavu kao ptica, hvalei prijatan miris kue, pao mi je u oi neobian izgled tog oveka, i moje prvo, naivno reagovanje bila je odvratnost. Osetio sam (a moja tetka koja, za razliku od mene, uopte nije intelektualna priroda, osetila je priblino to isto) da je taj ovek, na neki nain, bolesnog duha, naravi ili karaktera i branio sam se protiv toga instinktom zdravog. Ovaj moj odbrambeni stav zamenila je tokom vremena naklonost, koja je poivala na velikom saaljenju prema ovom tekom i neizleivom paeniku, iju sam usamljenost i unutranje umiranje posmatrao. U tom periodu sve jasnije mi je postajalo da ta bolest, ta patnja, nije posledica nekih nedostataka njegove prirode, ve, naprotiv, velikog bogatstva njegovih sposobnosti i snage, koje se u njemu nisu usklaivale. Doao sam do saznanja da je Haler bio genije patnje, da je, u smislu mnogih Nieovih izreka, izgradio u sebi genijalnu, neogranienu, uasnu sposobnost da pati. Istovremeno sam uoio da osnova njegovog pesimizma nije bila preziranje sveta, ve samoprezir, jer koliko god se nepotedno i porazno mogao izraavati o institucijama ili linostima, nikada nije iskljuivao sebe, uvek je bio prvi protiv koga bi upravljao svoje strele, uvek je u prvom redu sebe mrzeo i poricao ... Ovde moram da ubacim jedno psiholoko objanjenje. Iako znam veoma malo o ivotu Stepskog Vuka, ipak imam sve razloge za pretpostavku da je dobio vaspitanje od nenih, ali strogih i veoma pobonih roditelja, vaspitanje koje poiva na osnovi: slomiti volju. Nisu uspeli da unite linost i slome volju kod ovog uenika, za to je bio suvie jak i vrst, odvie ponosan i bogat duhom. Umesto unitenja njegove linosti uspeli su da ga naue da mrzi samog sebe. Protiv sebe samog, protiv tog nevinog i plemenitog bia, sada se itavog ivota obarala sva genijalnost njegove fantazije, sva snaga njegove mislilake moi. Jer u tome je, uprkos svemu, bio ubeeni hrianin i muenik, i svu otrinu, svu kritiku, svu pakost, svu mrnju za koju je bio sposoban upravljao je pre svega i prvenstveno protiv sebe. to se ticalo ostalih, okolnog sveta, uporno je, herojski i najozbiljnije pokuavao da ih voli, da im udovolji, da im ne nanosi bol, jer su mu ljubav prema blinjem utuvili u glavu isto kao i mrnju prema samome sebi. I tako je ceo njegov ivot bio primer da bez ljubavi prema samom sebi nije moguna ni ljubav prema blinjem, da mrnja prema samom sebi, u krajnjoj liniji, dovodi do iste jezive usamljenosti i oajanja kao i preterani egoizam. Ali vreme je da potisnem svoje misli i da govorim o stvarnosti. Prvo to sam saznao o gospodinu Haleru, zahvaljujui delimino svome uhoenju i delimino opaskama svoje tetke, odnosilo se na nain njegovog ivota. Ubrzo se videlo da je to ovek koji se posvetio razmiljanju i knjigama, ne bavei se nikakvim praktinim pozivom. Uvek je vrlo dugo ostajao u krevetu, esto je ustajao tek pred podne, pa bi u domaoj haljini prelazio onih nekoliko koraka od svoje spavae sobe do dnevne sobe. Ova soba, velika i prijatna mansarda sa dva prozora, dobila je ve posle nekoliko dana sasvim drugaiji izgled neko kada su u njoj stanovali drugi stanari. U njoj je bilo sve vie stvari i vremenom je postala pretrpana. Po zidovima je veao slike, crtee, katkad i slike iz asopisa, koje je esto menjao. Tu su visili: jedan junjaki pejza, fotografije iz nekog nemakog provincijskog gradia, oigledno Halerovog zaviaja, meu njima areni, blistavi akvareli, za koje sam kasnije saznao da ih je sam naslikao. Zatim fotografije neke lepe, mlade ene ili devojke. Neko vreme visio je na zidu sijamski Buda, njega je zamenila reprodukcija Noi od Mikelanela, zatim slika Mahatme Gandija. Knjige ne 6

samo da su ispunjavale veliki orman za knjige ve ih je bilo svuda po stolovima, na lepom starinskom pisaem stolu, divanu, po stolicama i po podu: knjige sa umetnutim zalogama od hartije, koje su se stalno menjale. Broj knjiga je sve vie rastao; ne samo to je iz biblioteka donosio itave svenjeve ve je veoma esto dobijao i pakete potom. ovek koji je stanovao u ovakvoj sobi mogao je da bude naunik. Tome je odgovarao i dim cigara koji je sve obavijao, opuci i pepeljare, razbacane svuda. Meutim, veliki deo knjiga nije bio naune sadrine, veina njih bila su dela pesnika svih vremena i svih naroda. Neko vreme stajalo je na divanu, na kome bi esto preleao po itave dane, svih est knjiga jednog dela sa naslovom Sofijino putovanje od Memela do Saksonske, s kraja osamnaestog veka. Jedno celokupno izdanje Geteovih dela i jedno ana Pola izgledali su mnogo upotrebljavani, isto tako i Novalis, ali i Lesing, Jakobi i Lihtenberg. U neke knjige Dostojevskog bile su umetnute mnoge ispisane hartijice. Na jednom od veih stolova, meu knjigama i spisima, esto je stajala kita cvea, tu se nalazila i kutija sa bojama za slikanje akvarela, koja je, meutim, uvek bila sva pranjava, pored nje pepeljare i, da spomenem i to, razne boce sa piima. Jedna slamom opletena boca bila je skoro uvek puna crnog italijanskog vina, koje je kupovao u nekoj maloj radnji u blizini; katkada se tu mogla videti i boca burgunca, kao i malage, video sam i kako se pozamana boca trenjevae za kratko vreme skoro sasvim ispraznila, da bi zatim nestala u jednom od uglova sobe, gde je po njoj popala praina i ostatak trenjevae nije popijen. Neu da pravdam to svoje uhoenje i otvoreno priznajem da su u meni izazvali oseanje odvratnosti i podozrenja svi ovi znaci jednog, dodue, duhovnim interesovanjem ispunjenog, ali ujedno i proerdanog i raspusnog ivota. Ne samo da sam ovek koji ivi graanskim ivotom, ovek naviknut na rad i taan raspored svoga vremena, ve sam i apstinent i nepua, i one boce u Halerovoj sobi svidele su mi se jo manje od ostalog ivopisnog nereda. U spavanju i radu, kao i u jelu i piu, stranac je iveo veoma neredovno i udljivo. Izvesnih dana uopte nije izlazio niti uzimao bilo ta osim svoje jutarnje kafe; katkad je tetka, kao jedini ostatak nekog obroka, nalazila koru od banane, ali se drugih dana hranio u restoranima, as dobrim i elegantnim, as u malim krmama predgraa. Njegovo zdravlje, izgleda, nije bilo najbolje; osim koenja u nogama, zbog ega se esto vrlo teko peo uz stepenice, kao da su ga muile i druge smetnje, i jednom je uzgred napomenuo da ve godinama nije imao dobro varenje niti je spavao kako treba. Pripisivao sam to u prvom redu piu. Kasnije, pratei ga katkad do jedne od njegovih gostionica, gledao sam kako brzo i udljivo ispija vino, ali istinski pijanog ga nisam video ni ja niti iko drugi. Nikad neu zaboraviti na prvi susret nasamo. Poznavali smo se samo toliko koliko se, eto, znaju stanari u jednoj velikoj kui. Tada sam jedne veeri, vraajui se s posla, na svoje najvee iznenaenje, zatekao gospodina Halera kako sedi na odmoritu stepenica izmeu prvog i drugog sprata. Sedeo je na najviem stepeniku, i pomerio se u stranu da me propusti. Upitao sam ga da se moda ne osea ravo i ponudio mu da ga otpratim sve do mansarde. Haler me pogleda i ja primetih da sam ga trgnuo iz neke vrste sna. Lagano se nasmeio, onim svojim lepim, ojaenim osmehom od koga mi je tako esto bilo teko na srcu, a zatim me pozva da sednem pored njega. Zahvalih se i rekoh da nisam navikao da sedim na stepenicama pred stanovima drugih ljudi. Ah da, ree on i osmehnu se jae, ,,u pravu ste. Ali priekajte jo jedan trenutak. Hou da vam pokaem zato sam morao da ostanem ovde sedei." Pri tom mi pokaza trem stana na prvom spratu, u kome je stanovala neka udovica. Na malom parketiranom prostoru izmeu stepenica, prozora i staklenih vrata stajao je uza zid visok orman od mahagonija, na njemu starinsko kalaj no posue, a na podu, ispred ormana, na dva mala, oniska stalka, 7

stajale su u velikim saksijama dve biljke, azalea i araukarija. Biljke su delovale veoma ugodno, negovane se uvek vrlo briljivo, to je i na mene ve ranije uinilo prijatan utisak. Vidite", produi Haler, ovaj mali trem sa araukarijom mirie tako divno, esto ne mogu da proem ne zaustavivi se za asak. Kod vae gospoe tetke takoe mirie prijatno i vladaju najvei red i istoa, ali ovo mesto sa araukarijom tako je blistavo isto, tako besprekomo ljupko, toliko je paljivo izbrisana praina, sve je tako izglaano i oprano, da upravo zrai. Ovde uvek moram da udiem punim grudima zar ne oseate i vi kako mirie? Miris voska za pod i slab dah mirisa terpentina, zajedno s mirisom mahagonija, opranim liem biljki i svim ovim, sainjavaju miris koji je kao neki superlativ graanske istoe, urednosti i tanosti, izvravanja dunosti i postojanosti u malom. Ne znam ko ovde stanuje, ali iza ovih staklenih vrata mora da je raj od istoe i od opajane graantine, raj u kome vladaju red i bojaljivo-dirljiva odanost sitnim navikama i dunostima." Poto sam utao, on produi: Nemojte, molim vas, misliti da govorim u ironiji! Daleko bilo od mene, dragi gospodine, da se neto podsmevam ovoj graantini i redu. Dodue, ja sam ivim u jednom drugom svetu, ne u ovom, i moda ne bih ni mogao da izdrim, ma i jedan dan, u stanu sa ovakvim araukarijama. Ali, iako sam star i pomalo odrpan stepski vuk, ipak sam i ja sin jedne majke, i moja je mati bila iz graanskog stalea, i ona je gajila cvee i starala se o sobama i stepenitu, o nametaju i zavesama, trudei se da u svoj stan i u svoj ivot unese to je moguno vie ljupkosti, istoe i reda. Na to me podsea slab dah mirisa terpentina, na to araukarija, i katkada sedim tu i posmatram ovaj tihi, mali vrt reda, radujui se to toga jo ima. Hteo je da se pridigne, ali kako mu je to bilo teko, nije me odbio kada sam mu u tom malo pomogao. utao sam i dalje, ali sam, kao moja tetka ranije, podlegao i sam nekoj ari koja je katkad izbijala iz ovog neobinog oveka. Lagano se popesmo uz stepenice, a pred njegovim vratima, drei ve kljueve u ruci, on mi jo jednom, veoma ljubazno, pogleda pravo u lice i ree: Dolazite li iz trgovine? Pa, u to se uopte ne razumem, znate, ivim nekako po strani, na ivici. Ali mislim da i vas interesuju knjige i sline stvari, vaa tetka mi jednom ree da ste zavrili gimnaziju i da ste dobro uili grki. E pa, jutros sam naiao na jednu reenicu kod Novalisa, mogu li da vam je pokaem? I vama e pruiti uivanje. Poveo me je u svoju sobu, u kojoj se irio jak miris duvana, izvukao iz neke gomile knjigu i stao da lista i prevre po njoj. ,,I ovo je dobro, veoma dobro, ree, ujte prvo ovu reenicu: ,Trebalo bi se ponositi bolom svaki bol nas podsea na na visoki poloaj. Divno! Osamdeset godina pre Niea! Ali nije to izreka na koju sam mislio ekajte, evo je. Dakle: ,Veina ljudi nee da pliva pre no to naui. Zar to nije aljivo? Razume se da nee da plivaju! Ta roeni su za tle, a ne za vodu. I, razume se, nee da misle; stvoreni su da ive, a ne da misle! Da, onaj koji misli, kome je glavna stvar da misli, moe da dotera daleko, ali je ipak zamenio tle vodom i jednom e se udaviti. Sada me je osvojio i zainteresovao, pa sam ostao malo kod njega, i otada se ee dogaalo da zapodenemo razgovor kada bismo se sreli na stepenicama ili na ulici. Pri tom sam, u poetku, kao i pred araukarijom, imao oseanje da mi se pomalo podsmeva. Ali nije bilo tako. On me je, kao i araukariju, duboko potovao; bio je tako svesno ubeen u svoju usamljenost, svoje plivanje po vodi, u injenicu da je iupan iz korena, da je odista, i bez ikakvog podsmeha, katkada mogao da se oduevi prizorom neke svakidanje, graanske delatnosti, na primer, tanou s kojom sam odlazio u kancelariju, ili izrekom neke sluavke ili tramvajskog konduktera. Isprva mi se to uinilo vrlo smeno i

preterano, smatrao sam da je posredi neka gospodska ud besposliara, tako neka detinjasta sentimentalnost. Ali sam malo-pomalo morao uvideti da se on iz svog bezvazdunog prostora, iz svoje nastranosti i ponaanja stepskog vuka, upravo divio i voleo na mali graanski svet, kao neto vrsto i sigurno, kao neto to je njemu daleko i nedostino, kao dom i spokojstvo, do kojih za njega nije bilo puta. Pred naom istaicom, nekom estitom enom, svaki put je skidao eir s najveim potovanjem, a kada bi moja tetka kadikad porazgovarala s njim, ili ga upozorila na kakvu popravku njegovog rublja ili dugme koje mu je visilo o koncu na kaputu, sasluao bi je s nekom udnom panjom i pridavanjem vanosti, kao da se neiskazano i beznadeno trudi da kroz kakvu sitnu pukotinu prodre u taj mali, tihi svet i da se tu odomai, makar samo za jedan as. Ve pri prvom razgovoru, kod araukarije, nazvao je sebe stepskim vukom, i to mi je bilo udnovato i malo mi je smetalo. Kakvi su to izrazi?! Ali sam nauio da ovaj naziv ne prihvatam samo iz navike, ve sam tog oveka ubrzo u sebi, u svojim mislima, nazivao uvek samo stepskim vukom, a i danas jo ne bih mogao da naem pogodniji izraz za takvu vrstu ljudi. Stepski vuk koji je zalutao ovamo k nama, u gradove i ivot u oporima nijedna slika nije mogla ubedljivije prikazati njegovu bojaljivu usamljenost, njegovu divljinu, nemir, enju za domom i njegovu bezaviajnost. Jednom sam imao priliku da ga posmatram itavo jedno vee na nekom simfonijskom koncertu, gde sam ga, na svoje iznenaenje, opazio kako sedi blizu mene ne primeujui me. Prvo je sviran Hendl, plemenita i lepa muzika, ali Stepski Vuk je sedeo uvukavi se sav u sebe, bez ikakvog dodira bilo s muzikom bilo sa svojom okolinom. Sedeo je kao da ne pripada ovoj sredini, usamljen, tu, ali zabrinutog lica, oborena pogleda. Tada doe drugo delo, jedna mala simfonija od Fridemana Baha, i bio sam veoma iznenaen videi kako se moj osobenjak, posle nekoliko taktova, nasmeio i predao muzici. Sav je utonuo u sebe i, valjda deset minuta, izgledao zanet sreom i izgubljen u lepim snovima, tako da sam vie panje poklanjao njemu negoli muzici. Kada je simfonija bila zavrena, on se prenuo, ispravio se na svom seditu i kao da je eleo da poe, ali je zatim ipak ostao i sasluao i poslednji komad, varijacije od Regera, muziku koja se mnogima inila odvie duga i zamorna. A Stepski Vuk, koji je u poetku jo paljivo i dobronamerno sluao, opet se izgubio, zavukao je ruke u depove i utonuo u sebe, ali ovog puta ne sreno i sanjalaki, ve tuno, a najzad i ljutito; njegovo lice je postalo odsutno, sivo i ugaeno, izgledao je star, bolestan i nezadovoljan. Posle koncerta video sam ga ponovo na ulici i poao sam za njim; uvukavi se u svoj kaput, koraao je bezvoljno i umorno u pravcu nae etvrti. Zastao je pred jednom malom staromodnom krmom, neodluno pogledao na sat, a zatim ipak uao. Pokoravajui se nekoj svojoj trenutnoj udi, poao sam za njim. Sedeo je za malograanskim kafanskim stolom, krmarica i kelnerica ga pozdravie kao poznatog gosta, a ja mu se javih i sedoh pored njega. Sedeli smo tu itav as, i dok sam ja popio samo dve ae mineralne vode, on je poruio prvo pola, a zatim jo etvrt litra crnog vina. Rekoh mu da sam bio na koncertu, ali on ne prihvati razgovor o tome. Proitao je etiketu na mojoj boci s vodom i upitao me da li bih eleo vina. Kada je uo da ga nikada ne pijem, napravio je bespomono lice i rekao: Da, tu ste u pravu. I ja sam godinama iveo trezveno, ali sada se ba nalazim pod znakom Vodolije, a to je taman i vlaan znak." A kad sam mu aljivo odgovorio na tu primedbu, nagovestivi koliko mi se ini neverovatno da ba on veru je u astrologiju, on mi se opet obrati onim utivim tonom koji me je esto vreao i ree: Sasvim tano, na alost, ne mogu da verujem ni u tu nauku. Oprostih se i pooh, a on je vrlo kasno nou doao kui, ali je koraao kao uvek i, po svom obiaju, nije odmah legao (to sam u susednoj sobi tano uo), ve je pored upaljenog osvetljenja proveo jo, 9

otprilike, jedan as u svojoj dnevnoj sobi. Jo jedno vee mi je ostalo u seanju. Bio sam sam kod kue, tetka je bila otila nekuda, kad neko zazvoni na ulaznim vratima. Kada sam ih otvorio, stajala je tamo mlada, veoma lepa dama, koja me upita za gospodina Halera, i tada je poznadoh: bila je to ena sa fotografije u njegovoj sobi. Pokazao sam joj njegova vrata i povukao se, a ona je neko vreme ostala gore, ali sam ih ubrzo posle toga uo kako zajedno silaze niz stepenice i odlaze ivo i veoma raspoloeno, u nekom aljivom razgovoru. Bio sam veoma iznenaen to pustinjak ima draganu, i to tako lepu i elegantnu, i sva moja nagaanja o njemu i njegovom ivotu postala su opet nepouzdana. Ali nije proao ni jedan sat a on se opet vrati kui, sam, tekim i tunim koracima, muno se penjui uz stepenice, a zatim se satima unjao gore-dole po svojoj dnevnoj sobi, ba kao to vuk hoda po kavezu; cele noi, skoro do zore, gorela je svetlost u njegovoj sobi. Nita ne znam o njegovom odnosu prema toj eni i hou samo ovo da dodam: jo jednom ga videh zajedno s njom u jednoj ulici grada. Ili su podruku i on je izgledao srean, i opet sam se udio koliko je ljupkosti, pa ak i neeg mladalakog moglo ponekad biti na njegovom zabrinutom, usamljenikom licu, i shvatih tu enu, a i saoseanje to ga je moja tetka imala prema tom oveku. Ali i toga dana doao je uvee kui tuan i jadan. Sreo sam ga na ulaznim vratima, pod kaputom je, kao to se vrlo esto dogaalo, nosio bocu italijanskog vina, uz koju je sedeo do ponoi gore u svojoj peini. Bilo mi ga je ao. Koliko je bio neutean, izgubljen i nemoan ivot koji je vodio! Ali dosta prie. Nepotrebni su dalji opisi i obavetenja da bi se pokazalo da je Stepski Vuk vodio ivot samoubice. I pored toga, ne verujem da je sebi oduzeo ivot onda kada je neoekivano i bez zbogom, ali poto je platio sva zaostala dugovanja, jednoga dana napustio na grad i nestao. Nikada vie nita nismo uli o njemu, i danas jo uvamo neka pisma koja su stigla za njega. Za sobom nije ostavio nita sem svog rukopisa, koji je napisao prilikom boravka ovde koji mi je posvetio sa nekoliko redova, s napomenom da mogu da radim s njime ta hou. Nisam imao mogunosti da proverim istinitost doivljaja o kojima Haler pria. Ne sumnjam da su oni veim delom izmiljeni, ali to nije namerno izmiljanje, ve pokuaj da se duboko proivljena unutranja zbivanja zaodenu ruhom vidljivih dogaaja. Pomalo fantastini dogaaji u Halerovom spisu potiu, verovatno, iz poslednjih dana njegovog boravka ovde, i uveren sam da su oni delimino zasnovani na stvarnim i objektivnim doivljajima. U ono vreme izmenili su se ponaanje i izgled naeg gosta, due se zadravao van kue, katkad i po itave noi a njegove knjige su stajale nedirnute. Prilikom naih retkih susreta inilo mi se da je upadljivo ivahnuo i podmladio se, katkada upravo postao zadovoljan. Dodue, odmah posle toga dolo bi do nove, teke depresije, ostajao bi danima u krevetu ne traei da jede, i u to vreme je dolo i do neobino estoke i surove svae s njegovom ponovo iskrslom draganom, svae koja je uzbunila celu kuu i zbog koje se Haler sutradan izvinio mojoj tetki. Ne, ubeen sam da nije sebi oduzeo ivot. On i dalje ivi i svojim umornim nogama ide gore-dole stepenicama tuih kua, pilji negde ukoenim pogledom u oribane parkete i briljivo negovane araukarije, danju sedi po bibliotekama a nou po krmama, ili lei na svom iznajmljenom divanu sluajui iza prozora ivot ljudi, svestan da je iz njega iskljuen, ali se ne ubija, jer mu neki ostatak vere kazuje da tu patnju, tu opaku patnju u svom srcu mora da iskusi do kraja i da mora da umre ba od te patnje. esto mislim na njega. Taj ovek mi nije olakao ivot, u njemu nije bilo sposobnosti da podupre i potpomae ono to je snano i rasno u meni, oh, naprotiv! Ali ja nisam kao on, ne ivim njegovim nainom ivota, ve svojim, sitnim i malograanskim, ali obezbeenim i ispunjenim 10

dunostima. I zato moemo da ga se seamo spokojno i prijateljski i ja i moja tetka, koja bi mogla i vie od mene da kae o njemu, ali to ostaje skriveno u njenom srcu, punom dobrote. to se tie zabeleaka Halerovih, tih udnih, delimino bolesnih, delimino lepih i misaonih fantazija, moram da kaem da bih te listove, da su mi sluajno doli do ruku i da mi njihov autor nije bio poznat, svakako bacio sa silnim negodovanjem. Meutim, moje poznanstvo sa Halerom omoguilo mi je da ih donekle shvatim pa ak i odobrim. Dvoumio bih se da ih saoptim drugima kada bih u njima video samo patoloke fantazije jednog oveka, nekakvog jadnog duevnog bolesnika. Ali ja u tim listovima vidim vie, vidim jedan dokument dananjeg doba, jer Halerova duevna bolest to mi je danas jasno nije nastranost pojedinca, ve bolest samog vremena, neuroza one generacije kojoj pripada Haler, bolest koja ni u kom sluaju ne spopada samo slabe, malovredne individue, ve ba one najsnanije, najumnije i najdarovitije. Ove zabeleke bez obzira u kolikoj se meri zasnivaju na istinski proivljenom pokuaj su da se teka bolest vremena savlada ne izbegavanjem i ulepavanjem, ve prikazivanjem same bolesti. One doslovce znae put kroz pakao, put as pun strepnje, as smeo, put kroz haos pomraenog duevnog sveta, prevaljen sa voljom da se proe kroz pakao, da se oseti i da se zlo prepati do kraja. Jedna Halerova re posluila mi je kao klju za razumevanje svega toga. Jednom mi je rekao, posle razgovora o takozvanoj svireposti srednjeg veka: ,,U stvari, to i nije svirepost. ovek srednjeg veka gnuao bi se jo vie itavog naina naeg dananjeg ivota, kao svirepog, uasnog i varvarskog! Svako doba, svaka kultura, svaki obiaj i tradicija imaju svoj stil, svoje prefinjenosti i grubosti, svoje lepote i svireposti, svako doba smatra izvesne patnje prirodnim i izvesna zla podnosi strpljivo, oveji ivot postaje pravi pakao i istinska patnja tek onda kada dve epohe, dve kulture i religije presecaju jedna drugu. ovek antike koji bi morao da ivi u srednjem veku kukavno bi se uguio, isto kao to bi se i neki divljak morao uguiti usred nae civilizacije. Postoje vremena kada itava jedna generacija dospeva izmeu dve epohe, izmeu dva naina ivota, tako da gubi svaku prirodnost, svaki moral, svaku sigurnost i ednost. Razume se, ne osea to svako podjednako snano. Priroda kao Nieova morala je da prepati sav jad dananjice za vie od jedne generacije unapred ono to je on morao da ispata, u samoi i bez razumevanja ostalih, sada moraju da pretrpe hiljade. Tih rei sam se esto morao seati itajui zabeleke. Haler pripada onim ljudima koji su upali izmeu dve epohe, koji su izgubili svaku sigurnost i ednost, onima ija je sudbina da s dvostrukom jainom, i kao linu patnju i pakao, doive svu problematinost ljudskog ivota. U tome se sastoji, kako mi se ini, smisao koju njegove zabeleke mogu da imaju za nas, i zato sam odluio da ih objavim. Uostalom, ne elim da ih uzimam u zatitu niti da ih osuujem, neka to svaki italac uini po svojoj savesti!

11

ZABELEKE HARIJA HALERA Samo za ludake

Proao je dan kao to, eto, dani prolaze; nekako sam ga proveo, upravo tiho ubio svojim primitivnim i plaljivim nainom ivotne umenosti. Radio sam nekoliko asova, preturao po starim knjigama, dva asa sam imao bolove, kao to ih imaju stariji ljudi, uzeo sam praak i radovao se to sam ih zavarao, leao sam u vruoj vodi i uvlaio u sebe prijatnu toplotu, u tri maha sam primio potu, pregledao sva izlina pisma i tampane stvari, izvodio svoje vebe disanja, ali sam umne vebe izostavio da ne bih remetio udobnost; proveo sam jedan as u etnji i primetio na nebu divne are nenih, dragocenih cirusa. Bilo je to veoma prijatno, isto kao i itanje starih knjiga, kao i leanje u toploj vodi, ali sve ukupno nije to ba bio oaravajui, blistav dan sree i radosti, nego, eto, jedan od onih dana kakvi bi za mene, ve due vremena, trebalo da budu normalni i uobiajeni. Umereno prijatni, nekako podnoljivi, osrednji, mlaki dani jednog starijeg, nezadovoljnog gospodina, dani bez naroitih bolova, bez naroitih briga, bez stvarne tuge, bez oajanja; dani u kojima se ak i pitanje: nije li ve vreme da se poe za primerom Adalberta tiftera[1] i da se prilikom brijanja izazove nesrean sluaj postavlja bez uzbuenja i bez oseanja straha, realno i spokojno. Ko je doiveo drukije dane, one rave, s napadima kostobolje ili opake glavobolje, koje su se ugnezdile iza onih duplji i svaku delatnost oiju i uiju, kao nekom maijom, satanski preobratile iz radosti u muenje, ili one dane duhovnog umiranja, pakosne dane unutranje praznine i oajanja, u kojem nam se, usred razorene zemlje, isceene od akcionarskih drutava, oveanstvo i takozvana kultura, u svom lanom i prostaki upljem vaarskom sjaju, na svakom koraku cereka kao neko sredstvo za povraanje, koncentrisano i do vrhunca nepodnoljivosti dovedeno u svom sopstvenom, bolesnom Ja ko je, dakle, doiveo takve paklene dane, taj je zadovoljan ovim normalnim, nepotpunim kao to je ovaj dananji; taj zahvalno sedi kraj tople pei i itajui novine sa zahvalnou konstatuje da danas opet nije izbio nikakav rat, da nije uspostavljena nijedna nova diktatura, da u politici i ekonomici nije otkrivena nikakva krajnja podlost: taj blagorodno podeava strune svoje zarale lire za jedan prilino radostan, skoro zadovoljan psalm zahvalnosti, kojim dosauje svom tihom, blagom, sa malo broma oamuenom, nesavrenom polubogu zadovoljstva, i u mlakom i zgusnutom vazduhu ove zadovoljne dosade, ove blagodarnosti dostojne bezbolnosti, oboje, kako nepotpuni polubog koji alosno klima, tako i prosedi poluovek koji prigueno peva psalm lie jedan na drugog kao blizanci. Lepo je to biti zadovoljan, ne oseati bol. Lepi su ovi snoljivi, pritvorni dani u koje se ne usuuju da kriknu ni bol ni naslada, u koje sve samo apue i sve se na prstima unja. Ali sa mnom, na alost, nije tako, ja teko podnosim oseanje zadovoljstva, ono mi ubrzo postaje mrsko i odvratno, tako da, sav oajan, moram da beim u druge temperature, po mogustvu pomou naslade, a po potrebi i pomou bola. Ako sam neko vreme proveo bez naslade i bola, udiui mlaku, bljutavu smeu takozvanih dobrih dana, tada u svojoj detinjastoj dui oseam razmetljiv i kukavan jad, tako da liru zahvalnosti bacam sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i vie volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura. Tada u meni gori divlja elja za snanim oseanjima, za doivljajima, gori srdba prema ovom ufitiljenom, plitkom, normalnom i sterilizovanom ivotu i besomuni prohtev da 12

neto razbijem u paramparad, kao na primer neku veliku trgovaku kuu, ili katedralu, ili samoga sebe; da poinim neku smelu glupost, da nekim potovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovnike ake snabdem prieljkivanom voznom kartom za Hamburg, da zavedem neku devojicu ili da nekolicini predstavnika graanskog poretka u svetu zavrnem iju. Jer od svega sam ipak najvie mrzeo, najvie se gnuao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam graanina, to obilno i uspeno odgajivanje osrednjeg, normalnog, prosenog. Ovako raspoloen zavrio sam, dakle, u prvi sumrak, ovaj snoljivi, svakodnevni dan. Reio sam bio da ga ne zavrim na nain, za boleljivog oveka, normalan i povoljan, doputajui da me privue krevet snabdeven grejalicom, bocom sa toplom vodom kao mamcem, pa sam nezadovoljan i oseajui laku odvratnost prema svojoj sitnoj dnevnoj delatnosti mrzovoljno obuo cipele i navukao kaput, i po mraku i magli poao u grad da bih u gostionici Kod elinog lema popio ono to ljudi koji piju, po nekoj staroj konvenciji, nazivaju aicom vina. Silazio sam, dakle, niz stepenice sa svoje mansarde, tegobne stepenice tuine, niz te skroz graanske, izbrisane i iste stepenice veoma estite kue za tri porodice, pod ijim se krovom nalazi moje pustinjako obitavalite. Ne znam kako je to moguno, ali ja, beskuni i usamljeni stepski vuk koji mrzi malograanski svet, stanujem uvek u pravim graanskim kuama, to je neka stara sentimentalnost kod mene. Ne stanujem ni u palatama ni u proleterskim kuama, ve upravo u ovakvim, odravanim gnezdima malograantine, u kojima pomalo mirie na terpentin i sapun i u kojima se ovek trza ako jae zalupi ulazna vrata ili ue prljavih cipela. Nema sumnje da volim tu atmosferu jo od detinjstva i da me moja potajna enja za nekom vrstom doma beznadeno uvek vodi istim starim, glupim putevima. A verovatno volim i suprotnost izmeu mog ivota, mog usamljenog, nemilosrdnog i gonjenog, do krajnosti neurednog ivota i prave porodine i graanske sredine. Volim da na stepenicama udiem miris spokoj stva, reda, istoe, pristojnosti i pitomosti, u kome, i pored moje mrnje prema graantini, za mene ima neeg dirljivog, ali volim da zatim prekoraim prag svoje sobe, gde sve to prestaje, gde meu gomilama knjiga lee opuci cigara i boce s vinom, gde je sve neuredno, tuinsko i zaputeno, gde su i knjige, i rukopisi, i misli oseneni i proeti jadom usamljenih, problematikom ljudskog bitisanja, enjom za davanjem nekog novog smisla ovejem ivotu, koji je postao besmislen. I tada sam proao pored araukarije. Naime, na prvom spratu ove kue stepenice vode pored malog trema jednog stana koji je bez sumnje jo besprekorniji, istiji i ietkaniji od ostalih; jer ovaj mali trem upravo blista od neviene urednosti, pravi je mali hram reda. Na parketu, na koji se ovek plai da stane, stoje dve kitnjaste klupice, a na svakoj od njih nalazi se po jedna velika saksija: u jednoj raste azalea, u drugoj prilino stasita araukarija, zdravo i pravo, najsavrenije minijaturno drvo, jer i poslednja iglica poslednje grane zrai sveom istoom. Katkada, kada znam da me niko ne posmatra, sednem na stepenik iznad araukarije, upotrebljavajui ovo mesto kao hram, malo se odmorim, skrstim ruke i predano gledam ispod sebe u taj mali vrt reda, iji me dirljiv izgled i usamljena komika nekako potresaju do dna due. Iza ovog trema, tako rei u svetoj senci araukarije, nasluujem stan pun blistavog mahagonija i ivot proet pristojnou i zdravljem, sa ranim ustajanjem, ispunjavanjem dunosti, umereno veselim porodinim praznicima, nedeljnom posetom crkvi i ranim odlascima na poinak. Pravei se ivahan, kaskao sam preko vlanih plonika ulica. Suzno i kao velom obavijene sjaktile su se svetiljke kroz hladno-vlani mutljag, upijajui teke odbleske sa mokrog tla. Setio sam se svojih zaboravljenih mladikih godina koliko sam voleo ovakve mrane, mutne veeri u poznu jesen ili zimu, kako sam, opijen, udno uvlaio u sebe raspoloenje usamljenosti i melanholije kada sam do 13

ponoi, uvijen u svoj kaput, trao po kii i vetru kroz neprijateljsku prirodu punu opalog lia, ve i tada usamljen, ali ispunjen dubokim uivanjem i pesmama, koje sam kasnije zapisivao pri svetlosti svee u svom sobiku sedei na ivici kreveta! To je prolo, taj pehar je ispijen i vie se nije punio. Da li je trebalo aliti za tim? Nije. Ne treba aliti ni za im to je prolo. Zaliti treba za Sada i Danas, za svim onim nebrojenim danima koje sam izgubio, koji su mi protekli ne donevi mi ni darove, ni uzbuenja. Ali, bogu hvala, bilo je izuzetaka, katkada, retko, bilo je asova koji su donosili uzbuenja, donosili darove, ruili zidove i vraali mene, zalutalog, opet natrag u ivo srce sveta. Tuan, pa ipak uzbuen do dna svoga bia, pokuao sam da se setim poslednjeg svog doivljaja ove vrste. Bilo je to na jednom koncertu, svirala se prekrasna stara muzika, i tada su mi se opet, izmeu dva takta jednog piana, odsviranog na drvenim duvakim instrumentima, iznenada otvorila vrata u onaj svet, preleteo sam nebom i video boga na delu, osetio sam blaene bolove i vie se niemu na svetu nisam opirao, niega se na svetu nisam plaio, sve sam primao sa odobravanjem, svemu sam poklanjao svoje srce. Sve ovo trajalo je kratko vreme, moda etvrt asa, ali mi se te noi vratilo u snu i otada bi, tokom svih onih praznih dana, katkada zablistalo u tajnosti; u trenucima sam ga jasno video, kao zlatan boanski trag koji se provlai kroz moj ivot, gotovo je uvek bilo duboko zatrpano ispod ubreta i praine, da bi zatim ponovo zablistalo zlatnim iskrama, na izgled kao da se nikada vie ne moe izgubiti, pa ipak se ubrzo gubilo u tami. Dogodilo se jednom nou da sam, leei budan, odjednom poeo da govorim stihove, stihove isuvie lepe, isuvie neobine, koje nisam smeo ni pomisliti da zapiem i kojih se ujutru vie nisam seao, ali koji su se ipak krili u meni, kao teko jezgro oraha u staroj krhkoj ljusci. Drugi put se to dogodilo pri itanju dela nekog pesnika, pri razmiljanju o jednoj Dekartovoj ili Paskalovoj misli; ponekad kada sam se nalazio kod svoje dragane, to oseanje bi zasijalo i vodilo me svojim zlatnim tragom dalje u nebesa. Oh, teko je naii na trag boji usred ivota kakav mi vodimo, usred ovog tako zadovoljnog, tako izrazito graanskog vremena, bez ikakvog duha, s pogledom na ovakvu arhitekturu, ovakve poslove i ovakve ljude. Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta iji ciljevi nisu moji, ije mi radosti nita ne znae! Ne mogu da izdrim dugo ni u pozoritu ni u bioskopu, jedva sam u stanju da proitam novine, retko kad modernu knjigu, i ne mogu da razumem kakve to naslade i zadovoljstva ljudi trae u prepunim eleznicama i hotelima, prenatrpanim kafanama sa nametljivom i sparnom muzikom, po barovima i varijeteima elegantnih, raskonih gradova. ta trae po svetskim izlobama, po korzoima, na predavanjima za one koji su eljni obrazovanja, na velikim sportskim igralitima ja sve te radosti, koje bi mi, najzad, bile pristupane i radi kojih se hiljade trude i tiskaju, ne mogu da razumem i da uestvujem u njima. A ono to se u meni dogaa u retkim asovima radosti, to je za mene slast, doivljaj, ekstaza i uzvienost, to svet voli i trai moda jedino u pesnikim delima, a u ivotu smatra ludou. I odista, ako je svet u pravu, ako su ta muzika po kafanama, te masovne zabave, ti amerikanizovani ljudi, zadovoljni tako sitnim stvarima, u pravuonda sam ja kriv, onda sam lud, onda sam odista, kako sam sebe esto nazivao, stepski vuk, ivotinja koja je zalutala u tu i nerazumljiv svet, koja vie ne nalazi svoju postojbinu, vazduh i hranu. Trao sam dalje vlanom ulicom sa ovim svojim uobiajenim mislima, kroz jednu od najmirnijih i najstarijih etvrti grada. Tu se preko puta, sa druge strane ulice, uzdizao u mraku stari sivi kameni zid, koji sam uvek rado gledao. Stajao je tu tako star i bezbrian, izmeu male crkve i neke stare bolnice; danju sam esto odmarao oi na njegovoj hrapavoj povrini, jer je bilo malo tako tihih, blagih, nemih povrina u centru grada, gde se inae na polovini svakog kvadratnog metra nalazi poneka trgovina ili dree imena advokata, berbera, lekara, pronalazaa i vetaka za leenje uljeva na nogama. Sada sam opet video stari zid kako se uzdie tiho i spokojno, pa ipak je bilo neke promene na njemu, video sam mali, lepi portal sa iljatim lukom usred zida i zbunio sam se, jer odista vie nisam znao da li se taj portal uvek nalazio tu ili je nedavno napravljen. Bez sumnje je izgledao star, prastar; verovatno su ova 14

mala, zatvorena vrata, sa svojim tamnim krilima, jo pre nekoliko vekova vodila u neko dremljivo manastirsko dvorite, a inila su to i danas, iako manastir nije postojao, i verovatno sam ovu kapiju sto puta video, ne obrativi panju na nju; moda je bila svee obojena, pa mi je zato pala u oi. Ipak sam zastao i vrlo paljivo pogledao preko, ne prelazei ulicu, koja je bila veoma raskvaena i blatnjava; ostao sam na ploniku i samo pogledom odlutao preko puta, gde je sve ve bilo obavijeno tamom i gde je, kako mi se uinilo, oko vrata bio opleten venac, ili neto drugo to se arenelo. I sada, kada sam bolje zagledao, zapazio sam iznad portala svetlu firmu na kojoj je, kako mi se inilo, stajao neki natpis. Napregnuo sam vid i najzad sam, i pored blata i bara, preao ulicu. Tada sam iznad portala ugledao slabo osvetljenu mrlju na starom, sivozelenom zidu, a preko te mrlje prelazila su pokretna arena slova koja su nestajala, ponovo se pojavljivala, pa odletala. Eto, pomislih, sada su i ovaj stari, dobroudni zid zloupotrebili za nekakvu svetlosnu reklamu! U meuvremenu razabrao sam nekoliko rei koje su se letimino pojavljivale; teko je bilo proitati ih, morao sam ih odgonetati, jer su slova nailazila u nepravilnim razmacima, i to veoma bleda i iskrzana, a brzo su se i gasila. ovek koji je hteo da napravi posao pomou njih nije bio umean, ve je svakako bio neki stepski vuk, nekakav ubogi grenik. Zato je taj ovek putao slova ba na ovom zidu, u najmranijoj uliici starog dela grada, u ovo doba dana, po ovako kiovitom vremenu, kada nikoga nije bilo na ulici, i zato su ona bila tako titrava, lelujava, tako udljiva i neitka? Ali stoj, sada sam uspeo da jednu za drugom uhvatim nekoliko rei koje su glasile:

MAGINO POZORITE ULAZ NIJE ZA SVAKOGA

NIJE ZA SVAKOGA

Pokuao sam da otvorim vrata, ali teka starinska brava nije popustila ni pod kakvim pritiskom. Zavrila se igra slova, prekinula se odjednom, tuna i svesna svoje uzaludnosti. Vratio sam se nekoliko koraka unazad, zagazivi duboko u blato, ali slova vie nisu nailazila, igra se ugasila, a ja sam jo dugo stajao u blatu i ekao uzalud. Onda, kada sam ve posustao i vratio se na plonik, preletela su svetlosna slova, kao kapljice, preko asfalta koji se presijavao. Proitao sam:

SAMO ZA LUDAKE!

15

Noge su mi bile vlane, bilo mi je hladno, ali sam i pored toga jo prilino dugo stajao tu u iekivanju. Nita vie. Dok sam tako stajao i razmiljao kako su arena slova, i varljiva kao utvare, preletala preko tamnog asfalta koji se presijavao, opet mi je pala na pamet jedna od mojih preanjih misli: poreenje sa blistavo-zlatnim tragom, koji je odjednom postao tako dalek i nepronalaljiv. Bilo mi je hladno, pa sam poao dalje, sanjarei o tom tragu, pun enje za ulaznim vratima koja vode u zaarano pozorite samo za luake. U meuvremenu, dospeo sam u okolinu pijace, gde nije bilo oskudice u veernjim zabavama; na svakom koraku nalazio se poneki plakat i pozivala poneka tabla: Damen-kapela Varijete Bioskop Igranka ali sve to nije bilo za mene, bilo je to za svakoga", za normalne ljude, koje sam stvarno i video kako se u gomilama guraju na ulazima. Fa ipak sam se malo razvedrio, ipak me je dodirnuo pozdrav iz onog drugog sveta, zaigralo je nekoliko slova, zaigrala su i u mojoj dui, dotiui skrivene ice, i jedan odblesak zlatnog traga opet je postao vidljiv. Potraio sam malu starinsku krmu u kojoj se od mog prvog boravka u ovom gradu, pre dvadeset i pet godina, nita nije izmenilo: krmarica je bila ista, a i mnogi meu dananjim gostima sedeli su jo onda ovde, na istom mestu sa istim aama pred sobom. Uao sam u skromnu gostionicu, bila mi je utoite. Dodue, bilo je to utoite slino onom na stepenicama kraj araukarije, nisam ni ovde naao dom i zajednicu, ve samo mirno mesto posmatraa ispred pozornice na kojoj su tui ljudi igrali tue komade, ali je i to mnogo znailo: nije bilo ljudske gomile, ni dreke, ni muzike, samo nekoliko mirnih graana sedelo je za nezastrtim drvenim stolovima (nije bilo ni mermera, ni emajliranog lima, ni plia, ni mesinga!) i pred svakim od njih stajao je veernji napitak, neko dobro, jako vino. Moda su ovi stalni gosti, koje sam sve poznavao iz vienja, bili prave ifte f moda su kod kue, u svojim iftinskim stanovima, imali nekakve ogavne kune oltare pred glupavim idolima zadovoljstva, a moda su bili usamljeni momci, izbaeni iz svog koloseka kao i ja, tihi pijanci, zamiljeni nad propalim idealima, stepski vuci, takoe bednici; ali to mi nije bilo poznato. Ponekog od njih dovukla je ovamo enja za domom ili neko razoaranje i potreba za nadoknadom: oenjeni je ovde traio atmosferu svog momakog doba, stari inovnik odjek svojih studentskih godina, a svi su bili prilino utljivi, svi su bili pijanci i svi su, kao i ja, vie voleli da sede sa bocom od pola litra elzakog vina pred sobom negoli pred nekom damen-kapelom. Tu sam bacio lenger, tu se moglo izdrati sat-dva. Tek to sam popio gutljaj elzakog vina, setio sam se da danas, izuzev doruka, jo nita nisam okusio. Pravo je udo ta sve ovek moe da proguta! itao sam novine nekih desetak minuta, doputajui da kroz moje oi prodre u mene duh nekog neodgovornog oveka koji nadugako i nairoko vae tue rei kvasei ih svojom pljuvakom, da bi ih zatim, nesvarene, opet povratio. Gutao sam to tokom itanja itavog jednog stupca. A onda sam proderao dobar komad digerice iseene iz tela ubijenog teleta. Pravo udo! Najbolje od svega bilo je elzako vino. Ne volim opora, jaka vina* bar ne svaki dan, vina koja se razmeu jakim dejstvom, a uvena su po nekom specijalnom ukusu. Najvie volim sasvim ista, laka, skromna seljaka vina, bez naroitog imena, kojih moe mnogo da se popije i iji ukus tako prijatno i svesrdno podsea na selo, na zemlju, na nebo i lugove. aa elzakog vina i komad hleba svakako su najprijatniji obrok. Ali sada sam ve bio pojeo porciju digerice, to je bilo neobino uivanje za mene koji retko jedem meso, i preda mnom je stajala ve druga aa. Bilo je takoe pravo udo to su negde po zelenim dolinama zdravi i estiti ljudi gajili vinovu lozu i cedili vino da bi tu i tamo u svetu, daleko od njih, nekolicina razoaranih graana i stepskih vukova tiho cevila malo hrabrosti i raspoloenja iz svojih pehara. Pa neka je i tako, glavno da je vino bilo dobro, da je pomoglo i donelo raspoloenje! Naknadno se u meni razlegao smeh olakanja povodom kae od rei u onom novinskom lanku, i odjednom sam se setio zaboravljene melodije, onog piana na duvakim instrumentima. Ona se pela u meni, poput 16

sapunskog mehuria koji se preliva, zablistala arenilom, odraavajui u minijaturi ceo svet, da bi se zatim blago rasprsnula. Ako je bilo moguno da ta mala, nebeska melodija tajno pusti koren u mojoj dui i da jednoga dana ponovo istera u meni svoj ljupki cvet, sa svim svojim dragim bojama, zar sam onda mogao da budem sasvim izgubljen. Iako sam bio zalutala ivotinja koja nije shvatala svet to je okruuje, ipak je u mom ludom ivotu postojao smisao; neto je u meni davalo odgovore, primalo pozive iz dalekih, velianstvenih svetova, a u mom mozgu naslagale su se hiljade slika: Aneoske ete ota[2] s malog plavog crkvenog svoda u Padovi, pored kojih koraaju Hamlet i Ofelija, s vencem na glavi, kao lepi predstavnici sve tuge i svih nesporazuma u svetu; vazduhoplovac anoco stoji u balonu koji gori i duva u rog: Atila melcle dri nov eir u ruci, Borobudur[3] para nebo svojim skulpturama koje su sline planinama. Pa ak ako bi te prilike ivele i u hiljadama drugih srca, postoje jo desetine hiljada drugih, nepoznatih slika i zvukova ija se postojbina nalazi u meni, kao to i oi kojima gledaju i ui kojima sluaju ive jedino i samo u meni. Ko je jo davao odgovore starom bolnikom zidu izbledele, otrte, prljave, sivo-zelene boje, u ijim su se pukotinama i razvalinama nasluivale hiljade fresaka ko ga je jo osetio, ko ga je voleo, koga je dirnuo ar njegovih nenoumiruih boja? One starinske kaluerske knjige, sa minijaturama koje se blago presijavaju, i knjige nemakih pesnika od pre dvesta i sto godina, zaboravljene od svog naroda, sve one od silnih ruku pohabane i od vlage izmrljane sveske, pa tampane stvari i rukopisi starih muziara, tvrdi, pouteli notni listovi sa svojim obamrlim tonskim snovima ko je jo uo njihove duhovite, vragolaste i enjive glasove, ko je jo puna srca pronosio njihov duh i njihove ari kroz jedno drugo, njima tue doba? Ko se jo seao malog, ilavog empresa visoko na bregu iznad Gubija, koji je stena, survavi se, prelomila i rascepila, ali koji je i dalje iveo i u nudi isterao nov, krljav vrh? A ko je odavao priznanje vrednoj domaici na prvom spratu i njenoj blistavoj araukariji? Ko je nou u lutajuim maglama nad Rajnom itao pismena od oblaka? Bio je to Stepski Vuk. A ko je nad ruevinama svog ivota traio truli smisao, patio zbog neeg na izgled besmislenog, preivljavao na izgled lude stvari, a tajno se, u poslednjem sumanutom haosu, jo nadao otkrovenju i bojoj blizini? Drao sam svoj pehar vrsto u ruci, krmarica je htela da mi ga napuni, pa se digoh. Nije mi vie trebalo vina. Zasijao je zlatni trag, opet sam se seao venosti, Mocarta i zvezda. Mogao sam opet jedan as da diem, da ivim, smeo sam da postojim i nisam morao da podnosim muke, da strahujem i da se stidim. Kada sam iziao na utianu ulicu, retka, sitna kia, koju je erupao hladan vetar, umela je oko ulinih svetiljki, presijavajui se u staklastim prelivima. Kuda sada? Da sam imao neku arobnu mo ispunjavanja elja, otvorila bi se preda mnom mala, lepa dvorana u stilu Luja XVI, u kojoj bi mi nekoliko dobrih muziara odsviralo dva-tri dobra dela Hendla i Mocarta. To bi odgovaralo mom sadanjem raspoloenju, pa bih tu sveu, plemenitu muziku posrkao kao to sru nektar. o, da sam u tom asu imao prijatelja, prijatelja u nekoj potkrovnici, koji razmilja pri svetlosti svee a pored sebe ima violinu! Kako bih se dounjao do njega u nonoj tiini, kako bih se neujno popeo vijugavim stepenitem da ga iznenadim, pa bismo u razgovoru i muzici proslavili nekoliko nadzemaljskih nonih asova! Nekada, u minulim godinama, esto sam okuao tu sreu, ali je vremenom i to izbledelo i nestalo; izmeu onoga onda i ovoga sada leale su uvele godine. Preko volje sam krenuo kui, podigavi okovratnik kaputa i zabadajui vrh tapa u vlanu kaldrmu. Ma koliko sporo iao, ipak je isuvie brzo trebalo da opet sedim na svojoj mansardi, u svom malom, nazovi, domu, koji nisam voleo, a bez koga ipak nisam mogao, jer je prolo bilo vreme kada sam ovakve zimske, kiovite noi mogao da provodim lutajui napolju. No, bilo kako mu drago, nisam hteo da mi se dobro veernje raspoloenje pokvari ni zbog kie, ni zbog kostobolje, ni zbog araukarije, pa 17

ipak nisam mogao da ujem kamerni orkestar niti da naem usamljenog prijatelja s violinom, u meni je jo odzvanjala ona ljupka melodija, koju sam mogao, ritmiki udiui vazduh i samo nagovetavajui je, da odsviram samom sebi. Koraao sam dalje zanet mislima. Ne, moglo se i bez kamerne muzike i bez prijatelja, a bilo je smeno izjedati se nemonom udnjom za toplinom. Usamljenost je nezavisnost, a ja sam je prieljkivao i stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, oh da, ali je i spokojna, udesno spokojna i prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreu zvezde. Iz jedne dvorane za igru pored koje sam proao zapljusnu me vrelo i grubo, kao isparenje ivog mesa, estoka dez-muzika. Zastao sam za trenutak; oduvek je ta vrsta muzike, iako sam je se gnuao, za mene imala tajnu dra. Dez mi je bio odvratan, ali sam ga voleo deset puta vie nego dananju akademsku muziku; dez, sa svojim radosnim, sirovim divljatvom, odiui naivnom, estitom ulnou, duboko je dirnuo i mene u svetu mojih nagona. Stajao sam jedan trenutak njuei, udisao sam krvavu i dreeu muziku, njuio sam pakosno i pohotljivo atmosferu ovih dvorana. Jedna polovina te muzike, ona lirska, bila je otuna, odvie zaeerena i kiptala je od sentimentalnosti, a ona druga bila je divlja, udljiva i snana, pa ipak su obe polovine naivno i pomirljivo ile ukorak, slivajui se u celinu. Bila je to muzika iz doba propadanja. U Rimu za vreme poslednjih careva morala je postojati slina muzika. U poreenju sa pravom muzikom, Bahom i Mocartom, to su, razume se, bile pomijeali tako izgleda sva naa umetnost, itav na mentalitet, sva naa nazovi kultura im se uporedi sa pravom kulturom. Ova muzika je imala preimustvo u velikoj iskrenosti, imala je neeg, ljubavi dostojnog, crnakog u sebi, bila je bez ikakvih lai i ispunjena radosnim, detinjastim raspoloenjem. Imala je u sebi neto od Crnca i neto od Amerikanca, koji nama Evropljanima, i pored svoje snage, izgleda tako deaki sve i detinjast. Da li e i Evropa biti takva? Da li je ve na putu da postane takva? Da li smo mi, stari poznavaoci i potovaoci nekadanje Evrope, nekadanje prave muzike, nekadanjeg pravog pesnitva, samo sitna, glupa manjina, sastavljena od komplikovanih neurotiara koji e sutra biti zaboravljeni i ismejani? Da li je ono to smo mi nazivali kulturom, duhom, duom, ono to smo nazivali lepim i svetim bilo samo utvara, ve odavno mrtva, koju samo jo nekolicina nas budala smatra pravom i ivom? Da li je moguno da nikada nije ni bila prava i iva? Da li je ono za ta smo se mi, budale, borili, moda oduvek bilo samo fantom? Stara gradska etvrt primi me pod svoje okrilje, ugaena i nestvarna, uzdizala se mala siva crkva. Odjednom mi opet pade na pamet veeranji doivljaj sa zagonetnim vratima iljatog luka i zagonetnom ploom iznad njih, sa svetlosnim slovima koja su tako podsmeljivo titrala. Kako je ono glasio natpis? Ulaz nije za svakoga. I Samo za luake. Ispitivaki pogledah preko puta u stari zid, s potajnom eljom da opet otponu arolije, da mene, ludaka, opet pozove natpis i da se mala vrata otvore preda mnom. Moda se tamo nalazilo ono to sam traio, moda se tamo svirala moja muzika? Tamni kameni zid gledao me je ravnoduno, zatvoren u dubokom mraku, utonuo u dubok san. Nigde vrata, nigde iljatog luka, ve samo tamni, tihi zid bez otvora. Smeei se poao sam dalje, klimnuvi prijateljski glavom u pravcu starih zidina. Spavaj spokojno, zide, ja te neu probuditi. Doi e vreme kada e te sruiti ili oblepiti svojim gramzivim firmama, ali sad si jo tu, jo si lep, i tih, i meni drag. Izbaen iz nekog crnog ulinog tesnaca, neposredno pred mene, trgnu me ovek, usamljen, pozni povratnik umorna koraka, sa kapom na glavi, odeven u plavu bluzu, koji je na ramenu nosio motku sa plakatom, a na trbuhu, kaiem privezano, otvoreno sandue, kakvo torbari nose po vaarima. Umorno je koraao ispred mene ne okreui se, inae bih mu se javio i poklonio mu cigaru. Pri svetlosti najblie 18

uline svetiljke pokuao sam da proitam njegov steg, crveni plakat na motki, ali se on toliko klatio tamo-amo da nisam mogao da ga odgonetnem. Tada sam oslovio oveka i zamolio ga da mi pokae plakat. On je zastao, drei motku pravo, i tada sam uspeo da proitam titrava, iskrivljena slova: ANARHISTIKO ZABAVNO VEE! MAGINO POZORITE! ULAZ NIJE ZA SVAK. . .

Vas sam traio", uzviknuh radosno. ta je sa vaom zabavnom veeri? Gde se odrava? Kada? On odmah potra. Nije za svakoga, ree ravnoduno, sanjivim glasom i otra. Bilo mu je svega dosta, hteo je da ide kui. Stanite, viknuh i potrah za njim. ta to imate u svom sanduiu? Otkupiu vam neto. Ne zastajui, ovek mehaniki izvue iz sandueta neku knjiicu i prui mi je. Ja je brzo uzeh i strpah u dep. Dok sam otkopavao kaput s namerom da izvadim novac, ovek skrenu, ue na neku kapiju, zatvori je za sobom i nestade. Njegovi teki koraci odjekivali su prvo u dvoritu, preko kamenih ploa, a zatim po drvenim stepenicama; posle toga nita vie nisam uo. Odjednom i mene savlada umor, imao sam oseanje da je ve veoma kasno i da e biti dobro da poem kui. Krenuh bre i uskoro stigoh, uspavanom ulicom predgraa, u svoj kraj izmeu etalita na bedemu, gde u malim, istim najamnim kuama, iza travnjaka i brljana, stanuju inovnici i sitni rentijeri. Proavi pored brljana, travnjaka i mlade jele, stigoh do kapije, naoh kljuaonicu i dugme za osvetljenje, prounjah se pored staklenih vrata, politiranih ormana i biljki u saksijama i otvorih vrata svoje sobe, svog nazovi doma, gde su me oekivali naslonjaa i pe, mastionica i kutija sa bojama, Novalis i Dostojevski, kao to druge, normalne ljude, oekuje mati ili ena, deca, sluavka, psi i make. Kada sam svukao mokar kaput, ponovo mi doe do ruku ona mala knjiga. Izvukoh je, bila je to tanka, ravo i na loem papiru odtampana vaarska knjiica, kao one sveske ovek roen u januaru ili Kako u se za osam dana podmladiti za dvadeset godina? Ali kada se ugnezdih u svojoj naslonjai i stavih naoare, proitah sa iznenaenjem i oseanjem neeg sudbinskog, to se odjednom javilo u meni, naslov ove vaarske sveske: Rasprava o Stepskom Vuku. Nije za svakoga. Sadrina spisa, koji sam proitao bez predaha, sa najveom panjom, bila je sledea:

19

RASPRAVA O STEPSKOM VUKU Samo za ludake

Bio jednom neko po imenu Hari, nazvan Stepski Vuk. Iao je na dve noge, nosio odelo i bio ovek, ali je u stvari ipak, eto, bio stepski vuk. Nauio je mnogo od onoga to bistri ljudi mogu da naue i bio je prilino razuman ovek. Ali evo ta nije nauio: da bude zadovoljan sobom i svojim ivotom. To nije bio u stanju da naui, jer je po prirodi bio nezadovoljan ovek. Verovatno je to proisticalo otuda to je u dnu svoje due oduvek znao (ili mislio da zna) da on u stvari uopte nije ovek, ve vuk iz stepe. Neka se mudri ljudi prepiru da li je odista bio vuk, da li je moda jo pre svog roenja nekom arolijom pretvoren od vuka u oveka, ili je roen kao ovek, ali sa duom stepskog vuka, kojom je opsednut, ili je pak verovanje da je on u stvari vuk bilo samo neko njegovo uobraenje i bolest. Na primer, bilo bi, najzad, moguno da je taj ovek u svome detinjstvu bio divalj, neukrotiv i neuredan, da su njegovi vaspitai pokuali da ubiju zver u njemu, pa su mu ba na taj nain stvorili uobraenje i verovanje da je on u stvari zver, obavijena samo tankom prevlakom vaspitanja i ovenosti. O tome bi se moglo govoriti nadugako, a i zanimljivo, mogle bi se o tome ak pisati i knjige; ali Stepskom Vuku to ne bi bila nikakva usluga, jer je njemu bilo sasvim svejedno da li je vuk uao u njega maijom, ili batinama, ili je to, naprosto, samo uobraenje njegove due. ta su drugi o tome mislili, a i ta je on sam o tome mislio, za njega nije bilo ni od kakve vanosti, jer od toga vuk nije iziao iz njega. Stepski Vuk je, dakle, imao dve prirode, oveju i vuju, takva mu je bila sudbina, i moe biti da ovako neto nije nita naroito ni retko. Nailazilo se ve na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo ta psee, lisije, riblje ili zmijsko, ne oseajui zbog toga naroitih tekoa. Kod tih ljudi, eto, ovek i lisica ili ovek i riba ivotarili su jedno pored drugog ne nanosei jedno drugom bola, ak i pomaui jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam ovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukije, u njemu ovek i vuk nisu ili uporedo, jo manje su pomagali jedan drugom, ve su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je iveo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj dui mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak ivot. Eto, svako ima svoj udes, i niiji nije lak. Na Stepski Vuk je, dodue, iveo oseajui se as kao vuk as kao ovek, kako je to sluaj kod svih polutana, ali kada je bio vuk, uvek bi ga vrebao ovek, posmatrajui, ocenjujui i osuujui a u vreme kada je bio ovek, to isto je inio vuk. Na primer, ako je Hari ju kao oveku dolazila neka lepa misao, neko prefinjeno, plemenito oseanje, ili ako bi izvrio kakvo, takozvano, plemenito delo, tada bi vuk u njemu iskezio zube, smejao se i pokazivao mu sa surovom ironijom kako smeno i ravo pristaje ovakvo plemenito pozorite stepskoj ivotinji, vuku, koji u svojoj dui sasvim tano zna ta mu prija, naime: da usamljen kaska stepama, da se povremeno naloe krvi ili da juri za nekom vuicom. Sa gledita vuka svaka oveja delatnost postajala je strahovito komina i neprilina, glupa i sujetna. Ali je bilo isto tako i kada se Hari oseao i ponaao kao vuk, kada bi iskezio zube na druge, kada bi oseao mrnju i smrtno neprijateljstvo prema svim ljudima i njihovom lanom i izopaenom ponaanju. Tada bi, naime, vrebao u njemu onaj ljudski deo prirode, posmatrao vuka, nazivao ga stokom i zveri, i tako kvario svaku radost jednostavnog, zdravog i divljeg vujeg stvora.

20

Takve su bile osobine Stepskog Vuka i, sudei po njima, Hari nije imao ba ugodan i srean ivot. Ali time nije reeno da je bio naroito nesrean (iako se njemu samom tako inilo, kao to svaki ovek svoje patnje smatra najveim). To ne bi trebalo rei ni o jednom oveku. I onaj ko ne nosi vuka u sebi ne mora zbog toga da bude srean. I najnesreniji ivot ima svojih sunanih asova i, pod peskom i kamenjem, svoje sitne cvetie Sree. Tako je to i bilo i kod Stepskog Vuka. Obino je bio veoma nesrean, to se ne moe porei, a mogao je da unesrei i druge, naime, ako ih je voleo, a i oni njega. Jer svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu. Neki su ga voleli kao prefinjenog, mudrog i neobinog oveka, pa bi bili zgranuti i razoarani kada bi odjednom morali da otkriju vuka u njemu. A do toga je moralo doi, jer je Hari, kao svako bie, eleo da bude voljen kao celina i ba zbog toga nije mogao da krije i da laima uklanja vuka ispred oiju onih do ije mu je ljubavi bilo mnogo stalo. Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli ba vuka, ba ono slobodno, divlje, neukrotivo, opasno i snano, i ovi su, opet, doivljavali veliko razoaranje i jad kada bi odjednom divlji, zli vuk ipak postao ovek, koji u sebi nosi enju za dobrotom i nenou, koji hoe da slua Mocarta, da ita pesme i da ima ljudske ideale. Ba su ovi ljudi obino bili naroito razoarani i ljutiti, i tako je Stepski Vuk svoju dvojakost i podvojenost unosio i u sudbine drugih sa kojima je dolazio u dodir. Ali ako neko sada misli da poznaje Stepskog Vuka i da moe sebi predstaviti njegov bedni, rastrzani ivot, taj je ipak u zabludi, jer jo ni izdaleka ne zna sve. Ne zna da je kod Hari ja (kao to nema pravila bez izuzetka i kao to je jedan grenik pod izvesnim okolnostima miliji bogu od devedeset i devet pravednika) pak bilo i izuzetaka i srenih sluajeva, da je katkada nepomueno i nesmetano oseao u sebi i vuka i oveka, kako diu, misle i oseaju u njemu, da su katkada, u veoma retkim asovima, njih dvojica sklapala mir i ivela u ljubavi, tako da nije jedan samo spavao dok je drugi bio budan, ve su jedan drugoga bodrili i dopunjavali. Izgleda da je i u ivotu ovog oveka, kao i svuda u svetu, sve uobiajeno, svakodnevno, poznato i redovno povremeno imalo jedini cilj da tu i tamo doivi trenutni prekid, da bude probijeno vanrednim, udom, da ustupi mesto blagosti. Da li su kratki, retki asovi sree izgledali i ublaili zao udes Stepskog Vuka, tako da su najzad srea i patnja bili jedno drugom ravni, ili je ak moda kratka, ali snana srea onih malobrojnih asova upila u sebe svu patnju, zbog ega je dobila veu vrednost, to je opet jedno od pitanja o kome dokoni ljudi mogu da mozgaju ako ele. esto je i Vuk mozgao o tome, a to je bilo za njegovih dokonih i beskorisnih dana. Uz to treba rei jo neto. Postoji prilian broj ljudi slinih vrsta kojoj je pripadao Hari, naroito ih ima mnogo meu umetnicima. Svi ti ljudi imaju u sebi dve due, dva bia, u njima ima boanskog i satanskog, ima majine i oeve krvi, sposobnosti da budu sreni i da pate, a sve to ivi jedno kraj drugog i jedno u drugome, isto tako neprijateljski i zapleteno kao vuk i ovek u Hariju. I ti ljudi, iji je ivot veoma nespokojan, doivljuju povremeno, u svojim retkim srenim asovima, neto tako snano i neiskazano lepo, pena trenutne sree povremeno prsne tako visoko i bletavo nad morem patnji da ta kratka, zasenjujua srea zraei dodiruje i oarava i druge. Tako nastaju, kao dragocena pena sree nad morem patnji, sva ona umetnika dela u kojima se jedan jedini ovek koji pati, za jedan jedini as, tako visoko uzdie nad sopstvenom sudbinom da njegova srea sija kao zvezda, i svima onima koji je vide ini se kao neto veno i kao njihov san o srei. Svi ovi ljudi, ma kako se zvala njihova dela i tvorevine, u stvari uopte nemaju ivota, odnosno, njihov ivot ne znai postojanje u pravom smislu i nema svog oblika, oni nisu heroji, ili umetnici, ili mislioci onako kao to su drugi sudije, lekari, obuari ili uitelji, ve je to veno paeniko kretanje i vrtlog, nesreno i bolno istrzano, jezivo i besmisleno, ako ovek nije spreman da vidi smisao ba u ovim retkim doivljajima, delima, mislima i tvorevinama, koji zrae nad haosom ovakvog ivota. Meu ljudima ove vrste nikla je opasna i strana misao da je moda ceo oveji ivot samo jedna opaka zabluda, estok i neuspeo izrod pramajke, divlji i jezivi promaeni pokuaj prirode. Ali je meu njima 21

nikla i ona druga misao, da ovek moda nije samo prilino razumna ivotinja, ve i dete bogova, kome je odreeno da bude besmrtno. Svaka vrsta ljudi ima svoje osobene znake, svoja obeleja, svaka od njih ima svoje vrline i poroke, svaka svoj smrtni greh. Osobeni znak Stepskog Vuka bio je sledei: on je bio ovek veeri. Jutro je za njega bilo nemilo doba dana, koga se plaio i koje mu nikad nije donosilo nita dobro. Nijednog jutra u svom ivotu nije bio istinski radostan, nikada u prepodnevnim asovima nije uinio neto dobro, nije se neem dobrom dosetio niti je sebi ili drugima mogao da prui neku radost. Tek u toku popodneva polako bi se zagrejao i ivahnuo, a tek predvee bi, za vreme svojih svetlih dana, postajao plodan, io, katkada iv i radostan. Njegova potreba da bude usamljen i nezavisan bila je u vezi s tim. Nikada nije bilo oveka sa dubljom i strasnijom potrebom za nezavisnou. U mladosti, kada je jo bio siromaan i kada mu je bilo teko da zarauje svoj hleb, vie je voleo da gladuje i da ide u pocepanom odelu, samo ako bi time mogao da obezbedi sebi trunicu nezavisnosti. Nikada se nije prodavao za novac i udoban ivot, nije se predavao enama ili vlastodrcima, i hiljadu puta je odbacio i odbio ono to je u oima celog sveta predstavljalo preimustvo i sreu, samo da bi sauvao svoju slobodu. Za njega nije bilo nieg mrskijeg i strasnijeg od pomisli da obavlja neku slubu, da se pridrava nekog dnevnog i godinjeg reda i da mora da slua druge. Smrtno je mrzeo svaki poziv, kancelariju ili ured, a najstranije to bi u snu mogao da doivi bio je zatvoren ivot u nekoj kasarni. Umeo je da se izvue iz svih ovih okolnosti, esto po cenu velikih rtava. U tome je leala njegova snaga i vrlina, tu je bio nesalomljiv i nepodmitljiv, tu je njegov karakter bio vrst i pravolinijski. Ali s ovom njegovom vrlinom bile su, opet, tesno povezane njegova patnja i njegova sudbina. Proao je onako kako prolaze mnogi: ono to je po unutranjem nagonu svog bia najupornije traio i za im je stremio palo mu je u deo, ali u veoj meri no to to ljudskom stvoru prilii. U poetku mu je to bio san i srea, zatim gorki udes. Silnik propada zbog sile, gramzivac zbog novca, pokorni propada sluei, a onaj koji trai nasladu propada od slasti. I tako je Stepski Vuk propadao zbog svoje nezavisnosti. On je postigao svoj cilj, postao je potpuno nezavisan, niko nije mogao da mu nareuje, nije morao da se upravlja ni prema kome, slobodno i samostalno odluivao je ta da ini i preduzima. Jer svaki ovek neminovno postie ono to je po svom pravom nagonu prinuen da trai. Ali usred steene slobode Hari odjednom primeti da je njegova sloboda ravna smrti, da je ostao sam, da ga svet na neki straan nain ostavlja na miru, da ga se ljudi vie nimalo ne tiu, pa ak da se i on samog sebe nimalo ne tie, da se u sve reem i reem vazduhu, bez ikakvih odnosa i usamljen, lagano gui. Jer sada mu samoa i nezavisnost vie nisu bili cilj i elja, ve udes, presuda koja mu je izreena, arobna elja koja je izgovorena i vie ne moe da se porekne, sada mu vie nita nije pomagalo ako je, pun enje i dobre volje, pruao ruke i bio spreman da se povee i stopi sa zajednicom; sada ga ostavie samog. Pri tome, meutim, nije bio omrznut i ljudima odvratan. Naprotiv imao je mnogo prijatelja i mnogima je bio drag. Ali je uvek nailazio samo na simpatiju i ljubaznost, pozivali su ga, darivali ga, pisali mu prijatna pisma, ali mu se niko nije pribliio, nigde nije dolo do neke veze, niko nije bio voljan i sposoban da uestvuje u njegovom ivotu. esto ga je sada okruivao vazduh usamljenih, neka mukla atmosfera, okolni svet je proticao pored njega, oseao je nemo da stvori prisnije odnose, i nikakav trud ni enja tu nisu pomogli. To je bila jedna od najvanijih osobenosti njegovog ivota. Druga je bila: pripadao je samoubicama. Ovde se mora napomenuti da je pogreno nazivati samoubicama samo one ljude koji se odista ubijaju. Meu ovima ih ak ima mnogo koji su, tako rei, pukim sluajem postali samoubice, kod kojih pojam samoubistava nije sastavni deo njihovog bia. Meu ljudima bez individualnosti, bez snane konstitucije, bez velikog udesa, meu obinim ljudima iz opora, ima mnogo njih koji zavre samoubistvom, a po svom obeleju i kovu ne pripadaju tipu samoubice, dok, naprotiv, mnogi koji su po svom biu samoubice, moda vei deo njih, nikada stvarno

22

ne diu ruku na sebe. Samoubica a Hari je bio jedan od njih ne mora nuno da ivi u naroito prisnom odnosu sa smru to moe da se ini a da ovek ipak nije samoubica. Ali je samoubici svojstveno da svoje Ja, bez obzira da li s pravom ili ne, osea kao naroito ugroenu klicu prirode, da mu se uvek ini kao da je izuzetno izloen opasnosti, kao da stoji na najiljatijem vrhu hridine, pa mu je dovoljan najmanji spoljni udar ili neka siuna unutranja slabost da se surva u ponor. Ova vrsta ljudi obeleena je po liniji svoje sudbine time to je za njih samoubistvo najverovatniji nain smrti, bar u njihovoj sopstvenoj uobrazilji. Preduslov za ovakav stav, koji je uoljiv jo u ranoj mladosti i ove ljude prati tokom itavog njihovog ivota, nije neka izuzetno slaba ivotna snaga, naprotiv, meu samoubicama nailazimo na vanredno ilave, strasne, a i smele prirode. Ali kao to postoje prirode koje prilikom i najmanje bolesti naginju groznici, tako ove prirode, koje mi nazivamo ,,samoubicama i koje su esto veoma osetljive i oseajne, naginju tome da se pri najmanjem potresu predaju intenzivnoj predstavi samoubistva. Kada bi postojala nauka koja bi imala smelosti i snage odgovornosti da se bavi ovekom umesto iskljuivo mehanizmima ivotnih pojava, kada bismo imali neto slino antropologiji, neto kao psihologiju, ove injenice bile bi svakome poznate. Ovo to smo ovde govorili o samoubicama odnosi se, naravno, samo na povrinu stvari, to je psihologija, pa prema tome deo fizike. Posmatrajui je metafiziki, ta stvar izgleda drukije i mnogo jasnija, jer pri ovakvom posmatranju samoubice nam se prikazuju kao bia pogoena oseanjem krivice zbog svoje individualnosti, kao due kojima vie nije ivotni cilj da sebe usavre i oblikuju, ve da se raspadnu i vrate majci, bogu, da se vrate u svemir. Meu ovim prirodama mnoge su potpuno nesposobne da ikada izvre stvarno samoubistvo, jer su duboko spoznale koliki je ono greh. Za nas su one ipak samoubice, jer ive u smrti, a ne u spasonosnom ivotu, jer su spremne da se odreknu sebe, da se predaju, ugase i vrate poetku. Kao to svaka snaga moe da postane i slabost (pod izvesnim okolnostima do toga mora da doe), tako i obratno, izraziti samoubica esto moe da pretvori svoju prividnu slabost u snagu i oslonac, pa to obino i ini. Meu ove sluajeve dolazi i sluaj Harija, Stepskog Vuka. Kao i hiljade njemu slinih, od zamisli da mu je svakog asa otvoren put u smrt stvorio je ne samo mladalako-melanholinu igru fantazije ve je iz te zamisli crpao utehu i oslonac. Dodue, kao kod svih ljudi njegovog soja, svaki potres, svaki bol i svaka nezgoda u ivotu smesta su izazivali u njemu elju da se iz svega toga izvue pomou smrti, ali se postepeno ba iz te sklonosti izrodila filozofija u prilog ivotu. Srodivi se prisno sa zamilju da mu je onaj izlaz u sluaju nude uvek otvoren, ona mu je davala snage da postane radoznao za iskustvo bola i neprilika, i kada mu je bilo naroito ravo, mogao je katkada sa radou, pa ak i sa zluradou, da oseti: Radoznao sam da vidim koliko ovek u stvari moe da izdri! Kada dospem do granice podnoljivog dovoljno je da otvorim vrata i ve sam umakao. Postoji veliki broj samoubica koji iz ove zamisli crpu neobinu snagu. S druge strane, svim samoubicama je dobro poznata borba protiv iskuenja da izvre samoubistvo. Svaki od njih, u nekom skrivenom kutu svoje due, dobro zna da je samoubistvo, dodue, izlaz, ali da je ipak samo pomalo otrcan i ilegalan izlaz za sluaj nude, da je u sutini plemenitije i lepe ostaviti da oveka pobedi i obori sam ivot nego sopstvena ruka. Svest o tome, neista savest, koja ima isti izvor kao, na primer, neista savest kod takozvanih samobludnika, podstiu veinu samoubica" na trajnu borbu protiv iskuenja. Oni se bore kao to se kleptoman bori protiv svog poroka. Ova borba je i Stepskom Vuku bila dobro poznata, vodio ju je mnogobrojnim, uvek drukijim orujem. Najzad je, oko etrdeset i sedme svoje godine, doao na srenu ideju, koja nije bila bez humora i koja mu je esto pruala zadovoljstvo, da svoj pedeseti roendan odredi kao dan kada e dopustiti sebi da izvri samoubistvo. Sporazumeo se sam sa sobom da toga dana ostavi sebi na volju da li e, za sluaj nude, prema svom trenutnom raspoloenju, upotrebiti ovaj izlaz. Neka mu se sada dogodi ta mu drago, neka 23

se razboli, osiromai, neka doivi patnju i gorinu za sve je odreen rok, sve to moe da potraje najvie jo nekoliko godina, meseci i dana, a njihov se broj stalno smanjuje! I odista je sada lake podnosio sve nedae koje bi ga ranije jae i due muile, pa ak i do dna due potresale. Ako se iz bilo kog razloga oseao naroito ravo, ako bi pored pustoi, usamljenosti i podivljalosti njegovog ivota naile i izvanredne patnje i gubici, mogao je tim patnjama da kae: ekajte, jo samo dve godine, pa u zagospodariti vama! I tada bi se s ljubavlju predao zamisli kako e na dan njegovog pedesetog roendana ujutro stii pisma i estitke, dok e se on, siguran u svoj no za brijanje, oprostiti svih patnji, zatvarajui vrata za sobom. Tada bi kostobolja, seta, glavobolja i bolovi u stomaku mogli da gledaju kuda e sad. Preostaje nam jo da osobeni fenomen Stepskog Vuka, a naroito njegov neobini odnos prema graantini, objasnimo na taj nain to emo sve te pojave svesti na njihove osnovne zakone. Kako se to samo po sebi namee, uzeemo kao polaznu taku ba taj njegov odnos prema svemu graanskom! Zbog svog sopstvenog shvatanja stajao je Stepski Vuk potpuno van graanskog sveta, poto nije znao ni za porodini ivot ni za drutveno astoljublje. Smatrao je sebe iskljuivom jedinkom, as osobenjakom i nastranim pustinjakom, a as natprosenom, u neku ruku, izvanredno obdarenom individuom, uzvienom nad sitnim normama svakodnevnog ivota. Svesno je prezirao buruje i ponosio se to on to nije. U izvesnom pogledu iveo je sasvim graanski, imao je novaca u banci i pomagao je siromane roake, odevao se, dodue, nemarno, ali pristojno i neupadljivo, teio je da sa policijom, poreznicima i slinim silama ivi u dobrim odnosima. Osipi toga, neka snana, potajna enja stalno ga je privlaila malograanskom svetu, tihim, pristojnim porodinim kuama sa urednim baticama, blistavo isto odravanim stepenitem i itavoj onoj skromnoj atmosferi reda i savrene pristojnosti. Svialo mu se da ima svoje sitne poroke i ekstravagantnosti, da se osea kao ovek izvan graanskog sveta, osobenjak ili genije, ali, da se tako izrazimo, nikada nije stanovao i iveo po periferiji ivota, gde graantina vie ne postoji, niti se oseao kod kue u atmosferi nasilnika i izuzetnih ljudi, ni kod zloinaca i obespravljenih, ve je uvek ostao sa stanom u provinciji graanstva, jer je imao izvestan odnos prema njegovim obiajima, propisima i atmosferi, pa ma to bio i odnos otpora i pobune. Osim toga, odrastao je i vaspitavan malograanski, i otuda je zadrao mnotvo pojmova i ablona. Teoretski nije imao nita protiv javnih ena, ali bi on lino bio nesposoban da ozbiljno shvati jednu od njih i da je gleda kao stvorenje sebi ravno. Politikog zloinca, revolucionara ili duhovnog zavodnika, koga su drava i drutvo proganjali, mogao je da voli kao svoga brata, ali ne bi znao kako da se ponese prema lopovu, obi jau ili ubici iz pohote, osim da ih na prilino graanski nain saaljeva. Tako je jednom polovinom svoga bia priznavao i potvrivao ono to je drugom polovinom pobijao i poricao. Odrastao u kultivisanoj graanskoj kui, po ustaljenim pravilima i obiajima, ostao je jednim delom svoje due uvek privezan za poretke na ovom svetu, iako se ve odavno individualizovao preko graanski mogue mere, oslobodivi se sadrine graanskog ideala i verovanja. Ovo graansko, kao stalno postojee stanje svega ovenoga, nije bilo nita drugo nego pokuaj izmirenja, tenje za ujednaenom sredinom izmeu bezbrojnih ekstrema i dvojnih suprotnosti ovejih postupaka. Uzmimo za primer jednu od ovih dvojnih suprotnosti, recimo, sveca i razvratnika, pa e nam poreenje uskoro biti razumljivo. oveku se prua mogunost da se potpuno preda duhovnom ivotu, da pokua da se priblii idealu sveca. I obrnuto, prua mu se mogunost da se potpuno preda svojim nagonima, prohtevima svojih ula i da sva svoja stremljenja usredsredi na sticanje trenutnih naslada. Prvi od ovih puteva vodi do sveca, do muenika due, do samopredaje bogu. Drugi vodi do 24

razvratnika, do muenika nagona, do samopredaje trulei. Graanin pokuava da ivi u prijatno temperiranoj sredini izmeu ova dva puta. On se nikada nee predati niti podati ni zanosu ni askezi, nikada nee postati muenik, nikada pristati da bude uniten naprotiv, njegov ideal nije da se preda, ve da odrava sopstveno Ja, njegova stremljenja nisu uperena ni prema svetosti ni prema njenoj suprotnosti, sve to je bezuslovno njemu je nesnosno, on hoe da slui bogu, ali i zanosu, hoe da ima vrline, ali i da mu je dobro i udobno na zemlji. Ukratko, on pokuava da se naseli u sredini izmeu krajnosti, u umerenoj i povoljnoj zoni bez estokih bura i oluja, u emu i uspeva, ali na raun onog ivotnog i oseajnog intenziteta koji prua ivot usmeren prema bezuslovnosti i prema krajnostima. Intenzivno se moe iveti samo na raun sopstvenog Ja, a graanin nita vie ne ceni nego svoje Ja (koje je, dodue, razvijeno samo rudimentarno), i prema tome postie samoodranje i sigurnost na raun intenziteta. Umesto da sumanuto bude opsednut bogom stie mirnu savest, umesto naslade prijatnost, umesto slobode udobnost, a umesto smrtne vatre ugodnu temperaturu. Zbog toga je graanin, po svom biu, stvorenje sa slabim ivotnim pogonom, plaljivo, te je lako upravljati njime, jer se boji svakog davanja samog sebe. Zato je on namesto moi postavio veinu, namesto sile zakon, namesto odgovornosti, postupak glasanja. Jasno je da se ovo slabo i plaljivo bie ne moe odrati ma u kolikom broju postojalo, da ono sa svojim osobinama moe odigrati u svetu samo jednu ulogu: stada jaganjaca meu vucima koji slobodno krstare. Pa ipak vidimo da u doba vladavine veoma snanih priroda graanin, dodue, smesta biva pritenjen uza zid, ali ipak nikad ne propada, a povremeno, prividno, ak i vlada svetom. Kako je to moguno? Ni veliki broj opora u kojima ivi, ni njegove vrline, ni njegov common sense, ni itava organizacija ne bi bili dovoljno snani da ga spasu od propasti. Onoga iji je ivotni intenzitet ve od samog poetka toliko oslabljen ne moe da odrava u ivotu nikakva medicina sveta. Pa ipak graantina ivi, snana je i napreduje. Zato? Odgovor glasi: zbog stepskih vukova. Odista, vitalna snaga buroazije nipoto ne poiva na svojstvima njenih normalnih lanova, ve na veoma mnogobrojnim ,,autsajderima", koje obuhvata usled rasplinutosti i rastegljivosti svojih ideala. Meu graantinom uvek ivi i veliki broj snanih i divljih priroda. Na stepski vuk Hari tipian je primer za to. On se razvio kao individua daleko preko granice koju moe da dostigne graanin. On, kome su poznate slasti meditacije, kao i mrane radosti mrnje i samomrnje, on koji prezire zakon, vrlinu i common sense ipak je prinudni zatoenik graantine i nije u stanju da joj umakne. I tako su se oko stvarne mase pravih graana nataloili iroki slojevi ljudi, mnoge hiljade ivota i inteligencija, od kojih je svaki, dodue, ve osloboen graantine i pozvan za ivot u bezuslovnom, ali od kojih je svaki nekim detinjastim oseanjima vezan za graantinu i do izvesne mere zaraen njenim malaksalim ivotnim intenzitetom, pa ipak nekako ostaje i dalje u njoj, ropski zavisan i obavezan da joj slui. Jer kod graantine osnovno naelo velikana glasi obrnuto: Ko nije protiv mene, taj je za mene! Ako u ovom smislu ispitamo duu Stepskog Vuka, tada nam se on prikazuje kao ovek kome je zbog visokog stepena njegove individualnosti odreeno da ne bude graanin jer se svaka visoko razvijena individualnost ustremljuje protiv sopstvenog Ja i naginje njegovom unitenju. Vidimo da je on u sebi nosio jake nagone, kako sveca tako i razvratnika, ali usled izvesne slabosti i tromosti nije mogao da uzme zalet u slobodni, divlji svemir, nego je ostao prikovan za teko materinsko sazvee graantine. Ovakav je njegov poloaj u svetskom prostoru, ovakva je njegova vezanost. Veina intelektualaca i najvei deo umetnika pripadaju istom tipu. Samo najsnaniji meu njima uspevaju da probiju atmosferu graanske zemlje i da stignu u kosmiki svet, ostali se mire sa sudbinom ili sklapaju kompromise, preziru graantinu, a ipak joj pripadaju, jaaju je i veliaju, jer na kraju ipak moraju da je prihvate da bi mogli da ive. Za ove bezbrojne egzistencije to ne predstavlja tragediju, ali svakako 25

krupnu nezgodu i zlu kob, u ijem se paklu njihovi talenti ispeku i postanu plodni. Mali broj onih koji se otmu nalazi put u bezuslovnost i propada na nain dostojan divljenja. To su oni tragikom obeleeni, ali njih nema mnogo. A ostalima, onima koji su ostali vezani, ijem talentu graantina esto odaje veliko priznanje, otvoreno je tree carstvo, jedan imaginarni, ali suvereni svet, a to je humor. Nemirnim stepskim vucima, tim stvorenjima koja neprekidno i strahovito pate, njima kojima je uskraena tragika, kao i sila potrebna za prodor u zvezdani svemir, njima koji oseaju da su pozvani za bezuslovno, a ipak ne mogu da ive u njemu, njima se prua pomirljiv izlaz u humor, ako je njihov duh usled patnji postao dovoljno snaan i elastian. Humor uvek ostaje na neki nain graanski, iako je pravi tip graanina nesposoban da ga shvati. U imaginarnoj sferi humora ostvaruje se zamreni, mnogostruki ideal svih stepskih vukova: tu je moguno zauzeti stav odobravanja ne samo prema svecu nego i prema razvratniku, tu ne samo da se savijaju polovi jedan prema drugome nego se u ovakav stav odobravanja ukljuuje i graanin. Onome koji je sumanuto opsednut bogom moguno je da zauzme stav odobravanja i prema zloincu, a isto tako i obrnuto, ali njima obojici i svim ostalim ljudima bezuslovnosti nemoguno je da odobravaju jo i onu neutralnu, mlaku sredinu: graantinu. Jedino humor, taj vidni izum onih kojima je prepreen put ka onom najviem za ta su pozvani, taj izum onih skoro traginih, najdarovitijih nesrenika, jedino humor (moda najudnije i najgenijalnije dostignue oveanstva) izvrava i ono nemogue, naime, spaja i sjedinjuje sve oblasti ljudskog bia u zracima svojih prizmi. iveti u svetu kao da to i nije svet, potovati zakon a stajati iznad njega, posedovati kao da se ne poseduje, odrei se kao da to nije odricanje sve ove omiljene i esto formulisane zahteve visoke ivotne mudrosti moe da ostvaruje jedino humor. Pa ako bi u zaguljivom haosu svoga pakla Stepski Vuk, koji za to ima dovoljno dara i sklonosti, ipak uspeo da skuva i iscedi iz sebe ovaj arobni napitak, bio bi spasen. Za to mu jo mnogo tota nedostaje, ali mogunosti i nada postoje. Ko ga voli, ko osea s njim, neka mu poeli ovaj spas. On bi, dodue, zauvek ostao u graantini, ali bi njegove patnje bile snoljive i plodne. Njegov odnos prema graanskom svetu, kako u ljubavi, tako i u mrnji, izgubio bi svoju sentimentalnost, a njegova vezanost za ovaj svet prestala bi da ga mui bez prestanka kao neka sramota. Da bi to postigao, ili da bi se na kraju ipak osmelio za skok u svemir, trebalo bi da se takav Stepski Vuk jednom suoi sa samim sobom, morao bi da duboko sagleda haos u sopstvenoj dui i da postane potpuno svestan samoga sebe. Tada bi mu se otkrila cela njegova sumnjiva egzistencija u svoj svojoj nepromenljivosti, i ubudue bi mu bilo sasvim nemoguno da iz pakla svojih nagona uvek ponovo prebegne u sentimentalno-filozofske utehe, a odatle u lepu opijenost svog vujeg bia. ovek i vuk bili bi prinueni da upoznaju jedan drugoga bez maski oseanja koje izobliavaju, pa bi morali nagi da se pogledaju u oi. Tada bi se ili sudarili i razili se zauvek, tako da vie ne bi bilo Stepskog Vuka, ili bi njih dvojica, pred raanjem svetlosti humora, sklopili brak iz razuma. Moda e Hari jednog dana dospeti do te poslednje mogunosti. Moda e jednoga dana nauiti kako da upozna sebe, bilo na taj nain to e dobiti u ruku nae ogledalce, bilo to e susresti besmrtnike, ili to e u naem maginom pozoritu nai ono to je potrebno za osloboenje njegove zaputene due. ekaju ga hiljade takvih mogunosti, koje njegova sudbina neodoljivo privlai; svi ljudi koji stoje po strani od graanstva ive u atmosferi ovih maginih mogunosti. Dovoljna je najneznatnija sitnica pa da sine munja. Meutim, sve je ovo Stepskom Vuku dobro poznato, iako nikada nije imao pred oima ovu crticu svoje unutranje biografije. On nasluuje svoj poloaj u zgradi sveta, nasluuje i poznaje besmrtnike, nasluuje mogunost da sretne samoga sebe i plai je se, on zna za postojanje onog ogledala, u koje bi neophodno morao da pogleda, a besmrtno se plai da baci taj pogled. 26

Na kraju nae studije preostaje nam da raskrstimo i sa poslednjom fikcijom, sa jednom naelnom obmanom. Sva objanjenja, celokupna psihologija, svi pokuaji razumevanja iziskuju pomona sredstva, teorije, mitologije, lai; poteni autor ne bi smeo propustiti da na kraju svog prikaza, po mogustvu, raskrsti sa ovim laima. Ako kaem gore ili dole", time ve tvrdim neto to iziskuje objanjenje, jer gore i dole postoji samo u mislima, samo u apstrakciji. Svemir ne zna za gore" i dole". Prema tome stepski vuk je, ukratko reeno, samo fikcija. Ako se Hari osea kao neka vrsta oveka-vuka i smatra da se sastoji od dva neprijateljska i suprotna bia, onda to predstavlja samo neki mit uproavanja. Hari uopte nije ovek-vuk, i ako smo prividno i ne ispitujui prihvatili tu la koju je sam izmislio i u koju veruje, ako smo pokuali da ga posmatramo i da ga protumaimo kao dvostruko bie, kao stepskog vuka, onda smo se, u nadi da emo ga lake razumeti, koristili obmanom, koju emo sada ispraviti. Podela na oveka i vuka, na nagon i duh, kojom Hari pokuava da razjasni svoj udes, veoma je grubo uproavanje i nasilje nad istinom u prilog nekog prihvatljivog, ali pogrenog objanjenja suprotnosti koje ovaj ovek nalazi u sebi i koje mu se ine kao izvor njegovih tekih patnji. Hari u sebi nalazi oveka, to jest itav svet misli, oseanja, kulture, pripitomljene i sublimisane prirode, a pored toga jo i vuka", to jest mrani svet nagona, divljatva, svireposti i nesublimisane, sirove prirode. I pored ove na izgled tako jasne podele njegovog bia na dve sfere, koje su jedna prema drugoj neprijateljski raspoloene, kadikad je doivljavao da se vuk i ovek za izvesno vreme, za koji sreni trenutak, sloe. Kada bi Hari u svakom pojedinom trenutku svog ivota pokuavao da ustanovi koliko ima oveka, a koliko vuka u svakom njegovom delu, u svakom oseanju, brzo bi doao u nepriliku i cela ova njegova lepa teorija o vuku namah bi se raspala. Jer nijedan ovek, ni najprimitivniji crnac, pa ni idiot, nisu tako uporno jednostavni da bi se njihovo bie moglo objasniti pomou dva ili tri glavna elementa; a objanjenje tako vanredno diferenciranog oveka kao to je Hari naivnom podelom na vuka i oveka pogotovu je potpuno beznadean i detinjast poduhvat. Hari se ne sastoji od dva bia ve od stotine, od hiljade bia. Njegov se ivot ne klati izmeu dva pola, kao to su nagon i duh, ili izmeu sveca i razvratnika, ve izmeu hiljadu i bezbroj suprotnih polova (kao, uostalom, ivot svakog oveka). to tako obrazovan i mudar ovek kao Hari moe sebe da smatra stepskim vukom, to veruje da bogatu i sloenu tvorevinu svog ivota moe da obuhvati jednom tako prostom, grubom i primitivnom formulom, ne treba da nas iznenadi. ovek nema veliku sposobnost miljenja, pa i najmudriji i najobrazovaniji uvek vidi svet i sebe kroz prizmu veoma naivnih, uproavajuih i lanih formula u prvom redu sebe samog! Jer svi ljudi, kako izgleda, imaju uroenu i nasilno izazvanu potrebu da svoje Ja zamiljaju kao jedinstvenu celinu. Koliko god puta se pokazalo da je ovo zabluda, ona ipak i dalje ivi. Sudija koji sedi nasuprot zloincu, gledajui mu u oi, i koji za trenutak uje kako ubica govori njegovim (sudijinim) glasom, a sve pobude, sposobnosti i mogunosti ubice nalazi i u svojoj dui, ipak se ve idueg trenutka ponovo pretvara u jedinku, postaje sudija, ponovo se vraa u ljusku svog uobraenog Ja, izvrava svoju dunost i osuuje ubicu na smrt. A kada naroito obdarene ljudske due nenog sastava ponu da nasluuju svoju mnogostrukost, kada, kao svi geniji, probiju zabludu o celini svoje linosti, pa sebe osete sloenim iz vie delova, kao kakav snop od mnogih Ja, tada je dovoljno da to samo izjave, pa da ih veina zatvori pozivajui nauku u pomo, a ova opet konstatuje izofreniju i spreava da oveanstvo iz usta ovih nesrenika uje uzvik istine. Ali zato gubiti rei, zato izgovarati neto to je svakome ko misli samo po sebi razumljivo, ali to nije obiaj da se iskae. Ako ve jedan ovek pristupa proirenju uobraene celine svog Ja u dvostruko bie, onda je bezmalo genije, ili, u svakom sluaju, redak i zanimljiv izuzetak. U stvari nijedno Ja, pa ni najnaivnije, nije celina, ve 27

mnogostruk svet, zvezdano nebo u malom, haos oblika, koji se sastoji od stepena i stanja, od nasleenog i od raznih mogunosti. to se svaki pojedinac trudi da ovaj haos posmatra kao celinu i to o svome Ja govori kao da je to jednostavna, vrsto oblikovana, jasno obeleena pojava ta kod svih ljudi (pa i najveih) uobiajena obmana verovatno je neka potreba, neki zahtev ivota, kao to su disanje i uzimanje hrane. Obmana poiva na jednostavnom prenoenju. Telesno svaki ovek sainjava celinu, duhovno nikada. I u pesnitvu, ak i najistananijem, uvek su u pitanju prividno cele, prividno jedinstvene linosti. Od dosadanjeg pesnitva strunjaci i poznavaoci najvie cene dramu, i s pravom, jer ona prua (ili bi mogla da prui) najvee mogunosti za prikazivanje sopstvenog Ja u svoj svojoj mnogostrukosti kad tome ne bi protivreio prividan izgled, po kome nam se svaka pojedinana linost jedne drame nepobitno prikazuje u istom, jedinstvenom, odvojenom telu, odvodei nas u zabludu ba ovom svojom jedinstvenou. Naivna estetika najvie ceni takozvanu karakternu dramu, u kojoj svaki lik nastupa jasno ocrtan i jedinstven. Tek izdaleka i postepeno nasluuju pojedinci da je to moda jeftina i povrna estetika, da smo u zabludi, da greimo ako na nae velike dramatiare primenjujemo velianstvene, ali ne prirodne, ve samo nametnute pojmove lepote kakva se ceni jo iz antikog doba, dramatiare koji su, polazei uvek od vidljivog tela, u stvari i stvorili fikciju o sopstvenom Ja, o jedinstvenoj linosti. U pesnitvu stare Indije ovaj pojam je sasvim nepoznat, junaci indijskih epova nisu junaci, ve klupad linosti i niz inkarnacija. U naem modernom svetu, meutim, postoje pesnika dela u kojima autor, verovatno ne sasvim svesno, pokuava da nam iza vela komedije linosti i karaktera prikae mnogostrukost due. Onaj ko hoe da to vidi, mora se odluiti da linosti ovakvog dela ne posmatra kao pojedina bia, ve kao delove, kao strane, kao razliite aspekte jednog vieg jedinstva (makar i due samog pesnika). Ko Fausta bude posmatrao na ovaj nain, za toga e se od Fausta, Mefista, Vagnera i svih ostalih stvoriti jedna celina, jedan nadlik, i tek u toj vioj celini, a ne u pojedinim likovima, nazree neto od prave prirode due. Kada Faust izgovara izreku, uvenu meu uiteljima, koju filistri izgovaraju sa jezom a koja glasi: Dve due se, ah, kriju u mojim grudima! tada zaboravlja na Mefista i mnotvo drugih dua koje se takoe nalaze u njegovim grudima. I na Stepski Vuk veruje da u sebi nosi dve due (vuka i oveka) i ve mu je od toga prilino tesno u grudima. Grudi i telo uvek predstavljaju celinu, ali dua u njima nema dve ili pet, ve bezbroj. ovek je lukovica sastavljena od stotinu ljuski, tkanina od mnogih niti. To su tano znali i shvatili stari azijski narodi, i izumeli su tanu tehniku budistikog jogija, naime raskrinkavanje zablude o linosti. Vesela je i mnogostruka igra oveanstva: Indusi su se hiljadu godina trudili da razotkriju zabludu, a Zapad je uloio isto toliko truda da je podupre i osnai. Ako s tog gledita posmatramo Stepskog Vuka, postae nam jasno zato je toliko patio zbog svoga smenog dvojstva. I on je, kao Faust, mislio da su dve due mnogo za jedne grudi i da ih moraju rastrgnuti. Naprotiv, dve due su malo, i Hari vri strano nasilje nad svojom jadnom duom kada pokuava da je shvati u jednoj tako primitivnoj slici. Iako je Hari visokoobrazovan ovek, ipak postupa kao kakav divljak koji ume da broji samo do dva. Jedan deo sebe naziva ovekom, a drugi vukom i smatra da je time doao do kraja i da se iscrpao. U oveka trpa sve to je u njemu umno; uzvieno i kultivisano, a u vuka sve to je nagonsko, divlje i haotino. Ali u ivotu stvari ne teku tako jednostavno i grubo kao u naem bednom, idiotskom jeziku, i Hari dvostruko lae sebe ako primenjuje divljaku metodu sa vukom. Bojimo se da Hari ubraja u oveka" itave pokrajine svoje due koje jo ni izdaleka nisu oveje, a izvesna svojstva svoga bia rauna kao vuja iako su ona daleko prevazila vuka. Kao svi ljudi uopte, i Hari veruje da vrlo dobro zna da je ovek, pa ipak pojma nema o njemu, iako to prilino esto nasluuje u snovima i drugim podsvesnim stanjima, koja se teko mogu kontrolisati. Neka ne zaboravi te slutnje, neka ih to vie prihvata! ovek nije vrsto i trajno uoblienje (to je bio 28

ideal antike i pored suprotnih nasluivanja njihovih mudraca), ve je pre pokuaj i prelaz, dakle, nita drugo nego uzani i opasni most izmeu prirode i duha. Prema duhu, prema bogu, goni ga unutranja predodreenost prema prirodi, prema majci, vue ga topla enja: izmeu ove dve sile plaljivo se leluja njegov ivot. Ono to ljudi podrazumevaju pod pojmom ovek uvek je samo prolazna, graanska nagodba. Ova konvencija otklanja i zabranjuje izvesne grube zahteve nagona; deli svesti, morala, ubijanje ivotinjskog u sebi i neto malo duha ne samo da je dozvoljeno ve se i trai. Prema ovoj konvenciji ovek je, kao svaki graanski ideal, samo kompromis, plaljiv i naivno-lukav pokuaj da se podvali opakoj pramajci prirodi, dosadnom praocu duhu i njihovim zahtevima, i on treba da boravi u mlakoj sredini izmeu njih. Zato graanin doputa i podnosi ono to naziva linou, ali ujedno izruuje linost molohu dravi i bez prestanka izaziva razdor izmeu njih. Zato graanin danas spaljuje na lomai jeretika i vea kao zloinca onoga kome e prekosutra postaviti spomenik. Da ovek nije neto ve stvoreno, ve da je zahtev duha, daleka, sa enjom a i strepnjom oekivana mogunost, i da put donde prevaljuju uvek, u malim etapama i u uasnim mukama i ekstazama, ba oni retki pojedinci kojima se danas priprema gubilite a sutra spomenik ta slutnja ivi i u Stepskom Vuku. Ali ono to on, nasuprot vuku, naziva u sebi ovekom" obino nije nita drugo nego ba onaj osrednji ovek graanske konvencije. Put ka pravom oveku, ka besmrtnom, Hari tano nasluuje, katkada usteui se, i polazi njime, ali to plaa tekim patnjama i bolnom usamljenou. No, da potvruje onaj najvii zahtev i da stremi ka njemu zahtev duha da postane istinski ovek, da poe jedinim, uasnim putem ka besmrtnosti toga se plai iz dubine due. On tano osea da to vodi jo veim patnjama, vodi do progona, do krajnjeg odricanja, moda i do gubilita pa iako na kraju toga puta stoji kao mamac besmrtnost, ipak nije voljan da prepatd sve ove patnje i da umre na jedan od ovih naina. Iako je svestan vie nego graanin zato se postaje ovek, ipak zatvara oi i nee da zna da su oajnika vezanost za sopstveno Ja i oajniki strah od umiranja najsigurniji putevi u venu smrt, a da onaj koji je u stanju da umre, da odbaci telo, da svoje Ja za venost preda meni postaje besmrtan. Iako oboava svoje ljubimce meu besmrtnicima, recimo Mocarta, u krajnjoj liniji ga, ipak, i dalje posmatra oima graanina, i spreman je da savrenstvo Mocartovo objanjava, kao kakav uitelj u koli, samo njegovim izuzetnim talentom, a ne veliinom njegove samopredaje i spremnou da pati, njegovom ravnodunou prema idealima graantine i podnoenjem one krajnje usamljenosti koja oko paenika, oko bia koje postaje ovek, itavu graansku atmosferu proreuje, te ona biva kao ledeni etar svemira, ne onom usamljenou u vrtu Getsimanskom. Pa ipak je na Stepski Vuk otkrio u sebi faustovsku dvojnost, pronaao je da u jedinstvenom telu nema jedinstvene due, da se jedinstvenost, u najboljem sluaju, poima na dugom putu hodoaa, kao ideal ove harmonije. On bi eleo ili da savlada vuka u sebi i da postane potpun ovek, ili da se odrekne oveka i da bar kao vuk ivi jedinstvenim i nerastrzanim ivotom. Verovatno da nikada nije posmatrao pravog vuka, jer moda bi tada video da ni ivotinje nemaju jedinstvenu duu, da i one u svom lepom, vitkom telu kriju mnogostruka stremljenja i stanja, da i vuk u sebi nosi duboke ponore, da i vuk pati. Ali sa onim Natrag prirodi! ovek uvek poe bolnom i beznadenom stranputicom. Hari nikada vie ne moe da postane sasvim vuk, a kada bi to i postao, video bi da vuk takoe nije neto jednostavno i iskonsko, ve mnogostruko i sloeno. I vuk ima dve, pa i vie dua u svojim vujim grudima, i onaj koji eli da postane vuk pada u istu greku zaboravnosti kao ovek sa onom pesmom: ,,Oh, blaen je onaj ko je jo dete! Simpatini, ali sentimentalni ovek koji peva pesmu o blaenom detetu takoe bi eleo da se vrati prirodi, ednosti i prvobitnom stanju, a sasvim je zaboravio da deca nipoto nisu blaena, da su sposobna da oseaju mnoge sukobe, rastrzanosti i patnju.

29

Nijedan od puteva ne vodi unazad, ni ka vuku ni ka detetu. Na poetku svega ne nalaze se nevinost i bezazlenost; sve to je stvoreno, i ono na izgled najjednostavnije, ve je greno, ve je mnogostruko, ve je baeno u prljavu reku postanka i nikada, nikada vie ne moe da pliva uzvodno. Put u nevinost, u nestvoreno, put ka bogu ne vodi natrag, ve napred, ne ka vuku ili detetu, ve sve dublje u greh, sve dalje na putu da se postane ovek. Ni samoubistvo, jadni Stepski Vue, nee ti u stvari pomoi, mora da poe duim, tegobnijim i munijim putem da postane ovek, morae da svoju dvostrukost umnogostrui, a svoju sloenost uini jo mnogo sloenijom. Umesto da suava svoj svet, da uproava svoju duu, sve vei e deo sveta, pa najzad i itav svet, primiti u svoju bolno proirenu duu, da bi moda jednom, na kraju, naao spokojstvo. Ovim putem je poao Buda i svi veliki ljudi, neki od njih svesno a neki nesvesno, koliko je ko uspeo u smelom poduhvatu. Svako roenje znai rastanak sa svemirom, znai ograniavanje, odvajanje od boga, znai bolno ponovno postajanje. Vratiti se u svemir, ponititi patniko postojanje, postati bog, znai: proiriti svoju duu da bi mogla ponovo da obuhvati svemir. Ovde nije re o oveku kakvog ga zna kola, nacionalna ekonomija i statistika, nije re o ljudima koji u milionima trkaraju ulicama i koji ne predstavljaju nita drugo nego pesak na morskom alu ili rasprene kapljice pri udaranju talasa; nekoliko miliona ne igraju vie nikakvu ulogu, oni su samo materijal i nita vie. Ne, mi ovde govorimo o oveku u viem smislu, o cilju dugog puta na kome se postaje ovek, o kraljevskom oveku, o besmrtnima. Genije nije tako redak kao to se obino misli, a, razume se, ni tako est kao to to tvrdi istorija knjievnosti, svetska istorija ili, najzad, i novine. Stepski vuk Hari, kako nam se ini, bio bi dovoljno genijalan za smeo poduhvat da postane ovek, umesto to se pri svakoj tekoi saaljivo izgovara svojim glupim stepskim vukom". injenica da se ljudi koji imaju takvih mogunosti pomau stepskim vucima" i ah! dvema duama", kao i injenica da esto oseaju onu kukaviku ljubav prema graantini jeste neto to veoma iznenauje, a i rastuuje. ovek koji je sposoban da shvati Budu, ovek koji nasluuje nebesa i ponore oveanstva ne bi trebalo da ivi u svetu u kome vladaju common sense, demokrati ja i graansko obrazovanje. On u njemu ivi samo iz kukaviluka, i ako ga njegove dimenzije sputavaju, ako mu je graanska soba odvie tesna, svu krivicu za to baca na vuka" i nee da shvati da je za sada vuk njegov najbolji deo. Sve divlje u sebi naziva vukom i osea to kao ravo, opasno i kao neku vrstu straila za graane meutim on, koji veru je da je umetnik, da ima prefinjena ula, nije u stanju da vidi da osim vuka i iza vuka u njemu ivi i mnogo ta drugo, da nije sve vuk to ujeda, da se tu nalaze jo i lisica, zmaj, tigar, majmun i rajska ptica. On ne vidi da je itav ovaj svet, itav rajski vrt ljupkih i stranih, velikih i malih, snanih i nenih oblika zarobljen i pritisnut priom o vuku, kao to je pravi ovek u njemu zarobljen i pritisnut nazovi ovekom, graaninom. Predstavimo sebi vrt sa stotinama vrsta drvea, hiljadama cvetova, stotinama vrsta voa i raznih trava. Ako vrtlar ovoga vrta ne zna ni za kakvu drugu botaniku razliku osim da se jedno moe jesti, a drugo da je korov, onda nee znati ta da radi sa tri etvrtine svog vrta, pa e iupati najarobnije cvee, isei najplemenitije drvee, ili e ga mrzeti i gledati popreko. Tako isto postupa i Stepski Vuk sa hiljadama cvetova svoje due. to ne ulazi u rubriku ovek" ili rubriku vuk, to i ne vidi. A ta sve ne ubraja u oveka"! Sve kukaviko, majmunsko, sve glupo i sitniarsko, ako nije ba vuja osobina, ubraja u oveka", kao to sve snano i plemenito pripisuje vuku", i to samo zato to jo nije uspeo da zagospodari njime.Opratamo se od Harija, ostavljamo ga da sam ide dalje svojim putem. Da se ve nalazi meu besmrtnicima, kako bi iznenaeno posmatrao ovo tumaranje, ovaj divlji, krivudavi put, i kako bi se ovakvom stepskom vuku nasmeio bodro, prekomo, saaljivo i podsmeljivo!Kada sam ovo proitao do kraja, palo mi je na pamet da sam jednom nou, pre nekoliko nedelja, zapisao malo

30

neobinu pesmu, koja takoe govori o stepskom vuku. Potraio sam je meu gomilama hartije na mom pretrpanom pisaem stolu, naao i poeo da je itam:

Ja stepski vuk jurim i jurim zavejanim svetom surim, sa breze gavran tu i tamo prne, al nigde zeca, nigde srne! A ja srne toliko volim, da mi je da sad sretnem koju! Niega lepeg no kad je skolim i pokaem joj eljust svoju. Tako bih dobar sa njom bio, sav bih se zario u njen nean but, svetlu joj krv bih pio, pio, pa zavijajui produio put. Bar da je negde kakav mali zec, da me slatkim mesom zgreje! Ah, zar uteklo od mene sve je to ivot moe malo da razgali? Odavno mi je umrla enka, olinjao i sed mi je rep, a ja jurim kroz no kao senka, jurim i sanjam, poluslep, kako srne i zeeve vijam, sluam gde vetar granjem zavija, snegom tolim suvoga grla plam i nosim duu da je avolu dam
31

Sada sam, eto, u rukama imao dve slike o sebi: jedna je bila autoportret u rogobatnim stihovima, tuan i pun strepnje kao i ja sam, druga, naslikana neto hladnije i na izgled s velikom objektivnou, od nekoga sa strane, ko je posmatrao spolja i s visine, napisana od nekog ko je znao vie, a opet i manje od mene. I ove dve slike zajedno, moje setno, unezvereno lice i mudra studija iz nepoznate ruke, obe mi zadadoe bol, obe su bile u pravu, obe su mi otvoreno prikazivale moju neutenu egzistenciju, obe su jasno pokazivale koliko je nepodnoljivo i neodrivo moje stanje. Stepski Vuk je morao da umre, da sopstvenom rukom okona svoje omrznuto bitisanje ili, rastopljen na samrtnoj vatri obnovljenog samoposmatranja, da se izmeni, da dere svoju masku i postane novo Ja. Oh, ovaj postupak nije za mene bio ni nov ni nepoznat, znao sam ga i doivljavao vie puta, uvek u vreme najveeg oajanja. Svaki put kad se to deavalo, to me je potresalo do dna due, moje tadanje Ja razbijalo se u paramparad, svaki put bi ga mrane snage prodrmale i unitile i svaki put bi se izgubio po jedan negovani, naroito voljeni deo moga ivota, izneverivi me. Jednom prilikom sam izgubio svoj graanski glas i imetak, te sam se morao navii da se odriem potovanja onih koji su dotle skidali eir preda mnom. Drugom prilikom je preko noi razoren moj porodini ivot, moja duevno obolela ena oterala me je iz kue i udobnog ivota, ljubav i poverenje pretvorili su se odjednom u mrnju i borbu na ivot i smrt. Saaljivo i s prezrenjem gledali su susedi za mnom. Tada je poela moja usamljenost. I opet posle nekoliko godina, posle tekih i gorkih godina, poto sam u najstrooj samoi i tegobnom vladanju sobom izgradio sebi nov asketski duhovni ivot i ideal, i postigao izvesno spokoj stvo i visinu ivota, predajui se apstraktnim vebama misli i strogo regulisanim meditacijama, sruila se i ova nova ivotna forma, izgubivi odjednom svoj plemeniti i uzvieni smisao. Ponovo sam proao svet putujui burno i naporno, nagomilale su se nove patnje i novi gresi. I svaki put je svlaenju jedne maske, ruenju jednog ideala prethodila ona jeziva praznina i tiina, ono samrtno titanje, ona usamljenost i kidan je veza sa svetom, onaj prazni, pusti pakao oajanja, lien svake ljubavi, kroz koji sam tada opet morao da proem. Prilikom svakog ovakvog potresa u ivotu stekao bih poneto, to ne mogu da poreknem, malo slobode, neto duha i dubine, ali i usamljenost, nerazumevanje sveta i hladnou. Sa graanskog stanovita, moj ivot je od jednog do drugog takvog potresa bio u stalnom padu, predstavljao je sve vee udaljavanje od normalnog, dozvoljenog i zdravog. Tokom godina ostao sam bez zanimanja, bez porodice i domovine, naao sam se van svih socijalnih grupa, niko me nije voleo, mnogima sam bio sumnjiv, bio sam u stalnom ogorenom sukobu sa javnim mnjenjem i moralom, pa iako sam iveo u graanskim okvirima, po svojim oseanjima i mislima bio sam u tom svetu tuinac. Religija, otadbina, porodica i drava nisu za mene imale nikakve vrednosti i nimalo me se vie nisu ticale, gadilo mi se od samoisticanja nauke, raznih esnafa i umetnosti. Moji pogledi, moj ukus, ceo moj misaoni svet, kojima sam nekada, kao darovit i omiljen ovek blistao, sada su bili zaputeni, podivljali i ljudima sumnjivi. Ako sam moda prilikom svojih toliko bolnih preobraaja i stekao neto nevidljivo i neocenjivo ipak sam to morao skupo platiti, i svaki put bi moj ivot postao tei, suroviji, usamljeniji i ugroeniji. Odista, nisam imao razloga da produim tim putem, koji me je vodio u sve razreeniji vazduh, slian onom dimu u Nieovoj pesmi o jeseni. Oh, da, bili su mi poznati doivljaji i mene to ih je sudbina namenila onoj svojoj deci koja joj zadaju najvie briga, svojoj najodabranijoj deci; bili su mi poznati isuvie dobro. Bili su mi poznati kao to su lovcu, astoljubivom, ali bez plena, poznate sve etape njegovih lovakih pohoda, kao to su starom igrau na berzi poznate sve etape pekulacije, dobijanja, nesigurnosti, promenljivosti i bankrota. Da li sam odista morao ponovo da preivim sve to? Svu muku, sav smueni jad, uvianje niskosti i 32

bezvrednosti sopstvenog Ja, svu onu uasnu bojazan da u podlei i strah od smrti? Zar nije bilo mudrije i jednostavnije spreiti ponavljanje tolikih patnji i izgubiti se? Svakako da je to bilo jednostavnije i mudrije. Pa bez obzira da li je onako kao to pie o samoubicama" u knjiici o Stepskom Vuku ili drukije, niko mi nije mogao uskratiti zadovoljstvo da pomou plina, noa za brijanje ili revolvera utedim sebi obnavljanje jednog procesa ije sam gorke patnje odista ve esto i duboko iskusio. Ne, do sto avola, nije bilo sile na svetu koja je mogla zatraiti od mene da se ponovo susretnem sa svojom grozom od smrti i ponovo preivim preobraenje i reinkarnaciju, iji cilj i zavretak nisu spokojstvo i mir, ve uvek samounitenje, uvek novo oblikovanje svoga Ja! Neka je samoubistvo i glupo, kukaviko i otrcano, neka je ono i neslavni i sramni izlaz za sluaj nude svaki, pa i najprezreniji izlaz iz ovog mlina patnji je dobro doao, jer ovde vie nema mesta izigravanju plemenitosti i heroizma, ovde sam jednostavno primoran da biram izmeu trenutnog bola i neizrecive, estoke, beskrajne patnje. U svom tegobnom i ludom ivotu bio sam dovoljno esto plemeniti Don Kihot, pretpostavljajui ast prijatnosti i birajui pre heroizam nego razumnost. Ali dosta o tome! Jutro se ve pomaljalo iza okeana, olovno, prokleto jutro zimskog dana, kada sam najzad legao u postelju, ponevi sobom svoju odluku. Ali pri samom kraju, na samom rubu svesti pre sna, za trenutak blesnu preda mnom onaj udni odeljak u knjiici o Stepskom Vuku u kome se govori o besmrtnima, a na njega se odjednom nadoveza seanje da sam se ponekad, eto, jo nedavno, oseao toliko blizak besmrtnima, da sam u jednom taktu starinske muzike iskusio svu njihovu hladnu, jasnu mudrost, koja se tako neumoljivo smeila. Iskrslo je to preda mnom, zablistalo i ugasilo se, a san se spustio na moje elo, teak kao planina. Probudivi se oko podne, ubrzo sam u sebi ponovo osetio preienu situaciju; knjiica je leala na nonom ormaniu, zajedno sa mojom pesmom, a odluka, roena iz pometnje mog najnovijeg ivota, posmatrala me je ljubazno i uzdrljivo, prosto se preko noi zaoblila i uvrstila. Nepotrebno je bilo uriti, odluka da poem u smrt nije bila ud jednog trenutka, ve zreo, izdrljiv plod, koji je sporo rastao i oteao, tiho se ljuljajui na vetru sudbine, iji e ga idui udar oboriti. U svojoj putnoj apoteci imao sam odlino sredstvo za umirenje bolova, neki naroito jak opijumski preparat koji sam retko uzimao i esto ga se mesecima odricao. Ovo teko opojno sredstvo uzimao sam samo kada bi me telesni bolovi neizdrljivo muili. Na alost, ono nije bilo pogodno za izvrenje samoubistva, to sam pre nekoliko godina iskuao. Tada sam, u vreme kada sam opet bio obuzet oajanjem, progutao prilinu koliinu, dovoljnu da ubije estoricu ljudi, ali me ona ipak nije ubila. Zaspao sam, dodue, i nekoliko asova leao u potpunoj obamrlosti, ali su me zatim, na moje najvee razoarenje, gotovo razbudili estoki grevi u stomaku. Povratio sam sav otrov jo u polusvesti i ponovo zaspao, da bih se konano probudio sutradan u podne, strahovito otrenjen, izgorela i prazna mozga i ne seajui se skoro niega. Osim to sam jedno vreme patio od nesanice i neugodnih bolova u stomaku, nisam vie oseao nikako dejstvo otrova. Ovo sredstvo, dakle, nije moglo doi u obzir; zato sam sada svojoj odluci dao sledei oblik: im budem dospeo dotle da se moram posluiti ovim opijumskim preparatom, neka mi bude dozvoljeno da umesto tog kratkog spasa posrem trajni, smrt, i to sigurnu, pouzdanu smrt, metkom ili noem za brijanje. Time je moj poloaj postao jasan ekanje do pedesetog roendana, prema aljivom receptu knjiice o Stepskom Vuku, uinilo mi se odvie dug rok, jer je do toga trebalo da prou jo dve godine. No, bilo to posle godinu, mesec dana ili i sutra vrata su mi bila otvorena. Ne bih mogao tvrditi da je odluka" znatno izmenila moj ivot. Zahvaljujui njoj, postao sam malo ravnoduni j i prema tegobama, malo bezbriniji pri upotrebi opijuma i vina, malo radoznaliji da vidim 33

dokle dopiru granice podnoljivog, i to je bilo sve. Jae su delovali na mene ostali doivljaji one veeri. Kako tada sam jo uzimao da itam raspravu o Stepskom Vuku, as predano i sa zahvalnou, kao da poznajem nevidljivog arobnjaka koji mudro upravlja mojom sudbinom, as sa podsmehom i prezrenjem prema hladnoi rasprave, koja kao da uopte nije shvatila specifino raspoloenje i napetost mog ivota. Ono to je bilo napisano o stepskim vucima i samoubicama bilo je moda sasvim dobro i pametno, vailo je za izvesnu vrstu i tip ljudi, a bila je i duhovita apstrakcija. Meutim, moja linost, moja stvarna dua, moja sopstvena, jedinstvena sudbina, ini mi se, ipak nisu mogli da se uhvate u tako grubu mreu. Ali vie od svega ostalog zanimala me je ona halucinacija ili vizija na crkvenom zidu, objava onih titravih svetlosnih slova koja su toliko obeavala, a koja su se podudarala sa nagovetajima rasprave. Mnogo mi je tu obeano, glasovi onog tueg sveta silno su podstakli moju radoznalost, te sam esto satima duboko razmiljao o tome. I sve jasnije su se javljale u meni opomene onog natpisa: Nije za svakog!" i Samo za luake!" Trebalo je, dakle, da budem lud i veoma udaljen od svakoga" da bi ti glasovi doprli do mene i da bi mi oni svetovi govorili. Boe moj, ta zar nisam bio dovoljno udaljen od svaijeg ivota, od postojanja i mentaliteta normalnih ljudi, zar nisam ve odavno bio dovoljno izdvojen i lud? Pa ipak sam u dubini due veoma dobro shvatio onaj doziv, shvatio i poziv da budem lud, da odbacim razum, unutranje prepreke i graantinu, i predam se nabujalom svetu due i mate, u kome ne postoje zakoni. Jednoga dana, poto sam po ulicama i trgovinama opet uzaludno tragao za ovekom koji je nosio plakat na motki i poto sam se, vrebajui bez prestanka, prounjao pored zida sa nevidljivom kapijom, sreo sam u Martinovom predgrau pratnju. Dok sam posmatrao lica oaloenih, koji su kaskali za kolima sa sandukom, pomislio sam: Ima li u ovom gradu, ili na svetu, oveka ija bi smrt za mene bila gubitak? I ima li oveka kome bi moja smrt neto znaila? Ali da, tu je bila Erika, moja dragana: meutim, mi smo ve odavno iveli u nekoj labavoj vezi, i retko kad bismo se videli a da se ne posvaamo. Trenutno mi nije bilo poznato ak ni mesto njenog boravka. Ona mi je povremeno dolazila, ili bih ja otputovao k njoj, a kako smo oboje bili usamljeni i teki ljudi, nekako po dui i bolesti due srodni, to je, uprkos svemu, i dalje postojala izvesna veza izmeu nas. Ali zar ona ne bi moda odahnula i osetila olakanje kada bi saznala za moju smrt? Nisam to mogao da znam, a nisam znao ni koliko su pouzdana moja sopstvena oseanja. Treba iveti u normalnom, u mogunom da bi se neto znalo o tim stvarima. Za to vreme ja sam se prikljuio pratnji, pokoravajui se nekoj svojoj udi, pa sam za oaloenima kaskao do groblja, jednog modernog, cementiranog patent-groblja sa krematorijumom i svim ostalim ujdurmama. Ali naeg mrtvaca nisu spaljivali, nego su mu sanduk istovarili pred skromnom rakom, i ja sam posmatrao kako svetenici i ostali leinari, nametenici nekog pogrebnog zavoda, koji su se prividno starali da sve bude veoma sveano i tuno, obavljaju svoj posao. U svom pretvaranju, zbunjeni i lani toliko su se naprezali da su postali smeni; gledao sam kako se na njima lepra crna, zvanina uniforma i kako se trude da kod oaloenog skupa izazovu potrebno raspoloenje, da ovaj prikloni koleno pred velianstvenom smrti. Ali svaki trud je bio uzaludan, niko nije plakao, svi su, izgleda, bili ravnoduni prema mrtvacu. Zato se niko nije dao namamiti u pobono raspoloenje, i kada je svetenik oslovljavao skup sa draga hrianska sabrao, piljila su sva ta zvanina lica trgovaca, pekara i njihovih ena sa grevitom ozbiljnou preda se, zbunjena, pritvorna i bez ikakve druge elje osim da se ova neprijatna priredba to pre zavri. Najzad se i zavrila, i dvojica hrianske sabrae koja su se nalazila u prvim redovima stisnue govorniku ruku, obrisae na najblioj ivici travnjaka sa svojih cipela vlanu ilovau, u koju su poloili svog mrtvaca, i lica im smesta opet postadoe obina i ljudska, a jedno od njih mi se odjednom uini poznato bio je to, tako mi je izgledalo, ovek koji je onda nosio plakat i koji mi je tutnuo u ruku onu knjiicu. 34

Istog trenutka kada sam poverovao da sam ga poznao on se okrenu, sagnu se i stade neto da barata oko svojih crnih pantalona, koje pipavo podvrnu vie cipela, a zatim brzo potra, stisnuvi kiobran pod miku. Pourih za njim, stigoh ga i klimnuh mu glavom, ali on me, izgleda, nije poznao. Zar danas nema veernje zabave? upitah i pokuah da mu namignem kao to to ine oni koji su upueni u zajedniku tajnu. Ali bilo je prolo ve mnogo vremena otkako se nisam bavio ovakvim mimikim vebama, poto sam, s obzirom na svoj nain ivota, skoro zaboravio i da govorim; i sam osetih da se samo glupo kreveljim. Veernja zabava?" promrmlja ovek i pogleda me nekako udno, kao stranca. Idite kod ,Crnog orla, ovee, ako oseate takvu potrebu. Stvarno, vie nisam bio siguran da li je to zaista on. Poao sam dalje razoaran, nisam znao kuda da idem, za mene vie nije bilo ni cilja, ni stremljenja, ni dunosti. ivot je imao strahovito gorak ukus, oseao sam da gaenje koje ve odavno raste u meni dostie svoj vrhunac, oseao sam da me ivot odbija i odbacuje. Razjaren, poleteo sam sivim gradom, uinilo mi se da sve zaudara na vlanu zemlju i sahranu. Ne, kraj moga groba nee smeti da stoji nijedan od ovih leinara sa svojom odedom i sentimentalno hrianskim amorenjem! Oh, ma kuda pogledao, ma kuda uputio svoje misli, nigde nije bilo radosti, nigde odjeka za mene, nigde se nije osealo nita privlano, sve je zaudaralo na trulu istroenost, na trulo poluzadovoljstvo, sve je bilo staro, uvelo, sivo, mlitavo i iscrpeno. Boe moj, kako je to bilo moguno? Kako sam mogao dospeti dotle, ja krilati mladi, pesnik, prijatelj muza, svetski putnik, vatreni idealista? Kako me je to snalo tako lagano i potajno, kako je dolo do ove ukoenosti, ove mrnje prema sebi samom i ostalima, do zaguenosti svih oseanja, do ove duboke, opake mrzovolje, do ogavnog pakla praznine i oajanja? Prolazei pored biblioteke sreo sam mladog profesora sa kojim sam ranije povremeno razgovarao i koga sam prilikom svog poslednjeg boravka u ovom gradu katkada ak poseivao i kod kue, da bih razgovarao s njim o orijentalnoj mitologiji, grani nauke kojom sam se tada mnogo bavio. Naunik mi je iao u susret, ukruen i kratko vid, i poznao me je tek kada sam skoro proao pored njega. Poleteo je glavake prema meni, pozdravljajui se veoma srdano, a ja sam mu za to, u onako kukavnom stanju, bio bezmalo zahvalan. On se obradovao, ivahnuo i podsetio me na pojedinosti naih nekadanjih razgovora, ubeujui me da ima mnogo da zahvali mome podstreku i da je esto mislio na mene; otada je retko imao prilike za tako uzbudljiva i iscrpna razlaganja sa kolegama. Upitao me je otkada se nalazim u gradu (slagao sam ga: tek od pre nekoliko dana) i zato nisam navratio k njemu. Pogledao sam utivom oveku u ueno, estito lice, nalazei da je ova scena u stvari smena, ali sam ipak, kao izgladnelo pseto, uivao u mrvici topline, gutljaju ljubavi i zalogaju priznanja. Stepski vuk Hari kezio se, dirnut, u isuenom drelu sakupljala mu se pljuvaka, a sentimentalnost mu je i protiv volje savijala lea. Da, revnosno sam se trudio da se izvuem laima, rekao sam da se nalazim ovde samo u prolazu, studija radi, i da se ne oseam najbolje, inae bih ga, razume se, svakako posetio. A kada me je srdano pozvao da to vee provedem kod njega, prihvatio sam zahvalno i zamolio ga da pozdravi svoju enu; za to vreme su me od silnog govora i osmehivanja zaboleli obrazi, odviknuti od takvih napora. I dok sam ja, Hari Haler, stajao na ulici, iznenaen na prepad i polaskan, utiv i revnostan, smeei se ljubaznom oveku u kratkovido lice, dotle je drugi Hari stajao pored mene i takoe se kezio, kezio i mislio kakav sam ja to udan, aknut i neiskren bratac, kada sam jo pre dva minuta besno iskrijetio zube na ceo ovaj prokleti svet, a sada, na prvi poziv, na prvi bezazlen pozdrav jedne estite dobriine urno, dirnuto i preterano revnosno prihvatam sve, valjajui se u ovo malo dobronamernosti, potovanja i ljubaznosti kao kakvo prase. Tako su oba Harija, obojica veoma nesimpatine prilike, stajala pred utivim profesorom ismevajui jedan drugoga, posmatrajui se uzajamno, pljujui jedan na 35

drugog i, kao i obino u takvim prilikama, ponovo jedan drugom postavie pitanje: da li je to jednostavno ljudska glupost ili slabost, opta ljudska sudbina, ili su ovaj sentimentalni egoizam, ova beskarakternost, neistota i dvojnost oseanja samo osobenost stepskih vukova? Ako je ta podlost bila opteljudska, e, onda se moje prezrenje sveta moglo sruiti na njega novom snagom; ako je to bila samo moja lina slabost, onda je to bio povod za orgiju samopreziranja. Zbog razmirica dvojice Harija gotovo sam bio zaboravio na profesora. Odjednom mi je opet bio na teretu i pohitao sam da ga se otarasim. Gledao sam dugo za njim, kako odmie ogolelom alejom dobroudnim i malo smenim hodom idealiste i oveka koji jo veruje. U meni je besnela estoka bitka, i dok sam mehaniki grio i opet ispruao ukoene prste u borbi sa potmulom kostoboljom, morao sam priznati sebi da sam dopustio da me nadmudre, da sam sebi natovario na vrat poziv na veeru u pola osam, zajedno sa obavezom na razne utivosti, uz nauno brbljanje i posmatranje tue porodine sree. Otiao sam kui ljutit, pomeao konjak sa vodom, progutao uz to i svoje pilule protiv kostobolje, legao na divan i pokuao da itam. Kada mi je polo za rukom da izvesno vreme itam Sofijino putovanje od Memela do Saksonske, draesnu kupusaru iz osamnaestog veka, odjednom se opet setih poziva, setih se da nisam obrijan i da bi trebalo da se obuem. Bog zna zato sam to sebi udrobio! Dakle, Hari, ustani, sklopi knjigu, nasapunjaj se, zagrebi svoju bradu do krvi, obuci se i uivaj u ljudima! I dok sam se sapunjao, mislio sam na prljavu jamu u ilovai na groblju, u koju su danas na konopcima spustili nepoznatog, i na ukoena lica hrianske sabrae koja su se dosaivala, ali nisam bio u stanju ak ni da se smejem. Tamo je bio svretak, tako mi se inilo, u onoj prljavoj jami u ilovai, uz glupe, zbunjene rei svetenika kraj glupih, zbunjenih lica tunog skupa, uz oajniki pogled na krstae i table od lima i mermera, kraj vetakog cvea od ice ili stakla; tamo nije zavrio samo onaj nepoznati. Neu samo ja, sutra ili prekosutra, zavriti zakopan u blatnjavu ilovau uz zbunjenost i pritvornost uesnika, ve se tako zavrava sve, sva naa stremljenja, celokupna naa kultura, sva naa vera, sva naa ivotna radost i volja za ivotom, koja je tako bolesna i koja e uskoro biti tamo zakopana. Na kulturni svet je groblje, na kome su Isus Hristos i Sokrat, Mocart, Hajdn, Dante i Gete samo izbledela imena na zaralim limenim ploama, oko kojih, zbunjeni i neiskreni, stoje oaloeni, koji bi dali mnogo da jo mogu da veruju u limene ploe, to su im nekada bile svete, koji bi mnogo dali da mogu da progovore makar jednu jedinu estitu, ozbiljnu re tuge i oajanja nad ovim propalim svetom, i kojima nije ostalo nita drugo nego da, kezei se zbunjeno, stoje oko jednog groba. Razjaren, posekao sam se po bradi, kao i obino na istom mestu, neko vreme sam se zadrao dezinfikujui ranu, ali sam onda ipak morao da jo jednom promenim ve stavljeni isti okovratnik, a nikako mi nije bilo jasno zato sve to inim, jer nisam imao ni najmanje volje da se odazovem onom pozivu. Ali jedan deo Harija opet se pretvarao, nazivao profesora simpatinim momkom, eznuo za ljudskim mirisom, brbljanjem i drutvom, seao se profesorove lepukaste ene, da je jedno vee kod prijatnih domaina ipak neto to oveka moe veoma da osvei, i ova misao ohrabrila me je da na bradu nalepim engleski flaster, pomogla mi je da se odenem, da veem pristojnu manu i blago me spreila da, pokoravajui se svojoj stvarnoj elji, ostanem kod kue. Istovremeno sam pomislio: Onako kako se ja sada oblaim i izlazim da posetim profesora i izmenjam s njim niz manje-vie lanih utivih rei, iako to u stvari ne elim, tako ivi i radi veina ljudi iz dana u dan, iz asa u as, silom, ne elei to u stvari. Oni se poseuju, vode razgovore, sede odreen broj asova u svojoj kancelariji, sve to silom, mehaniki, bez volje, a sve bi to mogle da obave i maine, ili da se uopte izostavi. A ba ta mehaninost, iji tok ne prestaje, ba ona ih spreava da, kao ja, podvrgnu kritici sopstveni ivot, svu njegovu glupost i plitkost, njegovu problematinost to se odvratno kezi, da upoznaju i osete svu njegovu beznadenu tugu i prazninu. Oh, ljudi su u pravu, bezgranino su u pravu to tako ive, to igraju svoje igre i jure pridajui im vanost, umesto da se breme od ove alosne mehanizacije i da oajniki pilje u prazno, kao to to inim ja, ovek izbaen iz koloseka. Iako na ovim listovima katkad izraavam prezrenje, a i 36

ismejavam ljude, neka niko ne misli da svaljujem krivicu na njih, da ih optuujem, da elim da svalim na druge odgovornost za svoju linu bedu! Meutim ja, koji sam otiao tako daleko i koji stojim na ivici ivota, tamo gde ovaj pada u mrani ponor bez dna, greim i laem ako pokuavam da sebe i druge zavaram kako je ona mehaninost jo i za mene u toku, kako jo pripadam onom ljupkom i detinjastom svetu veite igre! Vee je, u skladu sa ovim, bilo udesno! Zastao sam za trenutak pred kuom svog poznanika i pogledao gore u prozore. Eto, ovde stanuje taj ovek, pomislio sam, i iz godine u godinu radi svoj posao, ita i dalje komentare tekstova, istrauje veze izmeu prednjeazijskih i indijskih mitologija, i pri tom je veseo, jer veruje u vrednost svoga rada, veruje u nauku iji je sluga, veruje u vrednost samog znanja i njegovog nagomilavanja, u napredak i razvitak. Kao da nije preiveo rat ni potres koji je Ajntajn izazvao u dosadanjim osnovama misli (to se tie samo matematiara, misli on), ne vidi da se oko njega vre pripreme za idui rat, smatra da treba mrzeti Jevreje i komuniste, ukratko, on je dobro i veselo dete koje ne misli mnogo a sebi pridaje veliku vanost, i kome treba zavideti. Trgao sam se i uao. Doekala me je sluavka u beloj kecelji i, po nekoj intuiciji, tano sam zapamtio gde je stavila moj kaput i eir; zamolivi me da malo priekam, uvela me je u toplu, svetlu sobu, gde sam umesto da izgovaram rei neke molitve ili da malo odspavam, sledei nekom svom detinjastom nagonu, uzeo u ruke prvi predmet koji mi se naao na dohvatu. Bila je to mala uramljena slika, koja je stajala na okruglom stoiu poduprta komadiem kartona. Prikazivala je pesnika Getea, karakternog, genijalno oeljanog starca lepo izvajana lica, na kome niu nedostajale ni uvene vatrene oi ni usamljenost i tragika, lica premazanog stavom dvorskog oveka, na koje je umetnik obratio naroitu panju. On je uspeo da ovom demonskom starcu, ne umanjujui mu dubinu, da izvesnu profesorsku ili glumaku crtu savlaivanja i estitosti i da ga, sve u svemu, prikae kao odista lepog starog gospodina, koji je svakoj graanskoj kui mogao da poslui za ukras. Ova slika verovatno nije bila gluplja od ostalih ove vrste, od svih onih spasitelja, apostola, heroja, junaka duha i dravnika, stvorenih rukama vrednih umetnikazanatlija, moda je samo izvesnom svojom virtuoznom vetinom delovala na mene tako razdraljivo. Bilo kako bilo, u svakom sluaju, poto sam ionako bio nervozan i prepun jeda, bola mi je oi sujetna slika starog Getea, tako punog samodopadanja, kao fatalni neskladni ton, pokazujui mi da ovo nije mesto za mene. Ovde su se dobro oseali lepo stilizovani stari majstori i nacionalne veliine, a nipoto stepski vuk. Da je sada uao domain, moda bi mi polo za rukom da se pod nekakvim prihvatljivim izgovorom povuem. Ali je ula njegova ena, i ja sam se predao svojoj sudbini, iako sam nasluivao da e doi do nekakve nesree. Pozdravismo se, i prvom neskladnom tonu sledili su drugi. ena mi je estitala na dobrom izgledu, meutim, ja sam bio potpuno svestan da sam, u toku ovih godina od naeg poslednjeg susreta, ostareo. Ve mi je i njen stisak ruke izazvao bol u prstima, kobno me podseajui na kostobolju. Da, a onda me je upitala kako je mojoj dragoj eni, i ja sam joj morao rei da me je ena napustila i da je na brak razveden. Odahnuli smo kad je uao profesor. I on se srdano pozdravio sa mnom, a neprirodna i komina situacija ubrzo je dobila svoj najlepi izraz. Drao je u rukama novine, list na koji je bio pretplaen, list militarista i stranke ratnih hukaa, i poto mi ih je dao u ruke, ispriao mi je da se u njima nalazi neto od nekog mog imenjaka publiciste Halera, koji mora da je neki pokvarenjak i propalica bez otadbine, jer je ismejavao Kajzera i objavio svoje gledite prema kome njegova otadbina nije bila nita manje kriva u izazivanju rata nego ostale neprijateljske zemlje. Kakav li je to tip! Da, ali ovde je toj vucibatini dobro odgovoreno, redakcija je taj tetni element odluno udesila i izloila optem ruglu. Kada je video da me ova tema ne zanima, preli smo na drugu, meutim ni jedno ni drugo ni izdaleka nisu pomiljali da bi to udovite moglo da sedi pred njima, pa ipak je bilo tako, to udovite bio sam lino ja. Ali emu dizati buku i uznemiravati ljude! U sebi sam se

37

smejao, ali sam izgubio i poslednju nadu da u te veeri doiveti neto prijatno. Taj trenutak mi je jasno ostao u seanju. Naime, za vreme dok je profesor govorio o izdajniku Haleru, u meni se zgusnulo opako oseanje depresije i oajanja, koje se nagomilavalo jo od sahrane i sve vie pojaavalo, pretvarajui se u odvratan pritisak, u neku telesnu tegobu (u donjem delu tela), neko predoseanje puno strepnje, koje me je guilo. Oseao sam da me neto vreba, iz pozadine se unjala neka opasnost. Tog asa, sreom, javie da je veera gotova. Preli smo u trpezariju, i trudei se da stalno govorim ili pitam neto bezazleno, jeo sam vie nego to sam navikao, i svakog trenutka oseao sam se sve jadnije. Boe moj, mislio sam bez prestanka, zato se toliko napreemo? Jasno sam oseao da se ni moji domaini ne oseaju prijatno i da im ivahnost zadaje muka, bilo zato to sam ja unosio takvo mrtvilo, bilo to je i inae vladalo neko neraspoloenje u kui. Postavljali su mi sve takva pitanja na koja je iskren odgovor bio nemogu, pa sam uskoro ogrezao u laima, borei se sa gaenjem pri svakoj rei. Poeo sam najzad, da bih skrenuo tok razgovora, da priam o sahrani koju sam danas posmatrao. Ali nisam uspeo da pogodim ton i moji pokuaji da budem humoristian izazvali su neraspoloenje, tako da smo se sve vie razilazili. Za to vreme je stepski vuk u meni kezio zube smejui se, a kad su poslueni slatkii, sve troje smo ve bili veoma utljivi. Vratili smo se u prvu sobu da popijemo kafu i rakiju, u nadi da e nam to moda malo pomoi. Ali tada mi opet pade u oi veliki pesnik, iako je bio sklonjen u stranu, na nizak orman. Nisam mogao da se odlepim od njega i, mada sam u sebi uo glas koji me je opominjao, ponovo sam uzeo sliku u ruke i poeo da se raspravljam. Upravo me je opsedalo oseanje da je ova situacija nepodnoljiva i da sada moram uspeti da nekako zagrejemsvoje domaine, da ih ponesem i uskladim sa svojim raspoloenjem, ili da izazovem eksploziju. Nadajmo se, rekoh, da Gete uistinu nije ovako izgledao! Ova sujetna i plemenita poza, ovo dostojanstvo koje namiguje na potovane prisutne, a ispod povrine mukosti itav jedan svet najljupkije sentimentalnosti! ovek svakako moe mnogo da mu zamera, ja se takoe esto ljutim na ovog starca koji se pravi tako vaan, ali prikazivati ga ovako, ne, to je isuvie!" Domaica je nalila kafu s izrazom teke patnje na licu, a zatim urno izila iz sobe, dok mi je njen mu, upola zbunjeno, upola prekorno, saoptio da ova Geteova slika pripada njegovoj eni i da je ona naroito voli. Pa ak i da ste objektivno u pravu, to ja, uostalom, poriem, niste smeli da se izrazite tako drastino." Imate pravo", priznao sam ja. Na alost, to je neka navika, neka mana kod mene da se uvek odluujem za najdrastiniji izraz, to je, uostalom, i Gete inio u svojim najboljim asovima. Ovaj sladunjavi, malograanski, salonski Gete, naravno, nikada ne bi upotrebio neki drastian, pravi i neposredni izraz. Molim vas i vau enu da me izvinite. Molim vas recite joj da sam izofreniar. A ujedno molim za dozvolu da se oprostim." Zbunjeni gospodin promrmljao je, dodue, neke prigovore, ponovo je pomenuo kako su bile lepe i zanimljive nae nekadanje rasprave, kako su moje pretpostavke o Mitri i Krini tada ostavile dubok utisak na njega i kako se on nadao da e danas opet... i tako dalje. Ja sam mu se zahvalio i rekao da su to veoma ljubazne rei, ali da su, na alost, moje interesovanje za Krinu i raspoloenje da vodim naune razgovore potpuno nestali, kao i da sam ga danas nekoliko puta slagao; tako se, na primer, ne nalazim u ovom gradu od pre nekoliko dana, ve od pre nekoliko meseci, ivim povueno i nisam podesan za odlaenje u bolje kue, jer sam, prvo, stalno vrlo ravo raspoloen i muen kostoboljom, a drugo, obino sam pijan. Osim toga, da raistimo situaciju i da bar ne odem kao laljivac, moram da izjavim potovanom gospodinu da me je danas veoma uvredio. On je usvojio miljenje jednog 38

reakcionarnog lista o Haleru i zauzeo glup i bandoglav stav koji je bio dostojan kakvog besposlenog oficira, ali nikako naunika. Onaj tip i pokvarenjak bez otadbine, onaj Haler, to sam ja lino, i bilo bi bolje za nau zemlju i za svet uopte kada bi se bar ono nekoliko ljudi koji su sposobni da misle izjasnilo za razum i miroljubivost, umesto to slepo i sumanuto navijaju za novi rat. Tako, a sada zbogom. A onda sam ustao i oprostio se od Getea i profesora, napolju sam brzo skinuo svoje stvari sa iviluka i otiao. U mojoj dui glasno je zavijao zluradi vuk, a izmeu dva Harija odigravala se velika pozorina predstava. Bilo mi je odmah jasno da su neprijatni asovi ove veeri za mene imali krupniji znaaj nego za uvreenog profesora; za njega su bili razoarenje i mala ljutnja, ali za mene su oni bili poslednji neuspeh i bekstvo, moj oprotaj sa graanskim, moralnim i naunim svetom potpuna pobeda stepskog vuka. Bilo je to i opratanje begunca i pobeenog, priznanje bankrota pred samim sobom i rastanak bez utehe, bez ikakve nadmoi i bez humora. Opratao sam se sa svojim nekadanjim svetom i domovinom, sa graanskim ivotom, moralom i uenou kao to se ovek koji boluje od ira u stomaku oprata sa svinjskim peenjem. Sav besan trao sam ispod ulinih svetiljki, besan i samrtniki tuan. Kakav je ovo neutean, muan i opak dan, od jutra do mraka, od groblja pa sve do scene kod profesora! A emu? Zato? Da li ima smisla natovariti sebi jo vie ovakvih dana, pokuati jo vie ovakvih orbi? Ne! I zato u noas okonati ovu komediju. Idi kui, Hari, i preseci sebi grkljan! Dosta si ekao. Trao sam ulicama tamo-amo, dok me je sopstvena beda davila. Razume se, bilo je glupo od mene to sam onim estitim ljudima ispljuvao njihov salonski ukras, bilo je glupo i nevaspitano, ali, eto, nisam mogao drukije, nisam vie mogao da podnesem taj pitomi, lani i uglaeni ivot. A poto, kako mi se inilo, vie nisam mogao da podnesem ni samou, poto sam i sopstveno drutvo beskrajno mrzeo i gadio ga se, poto sam u bezvazdunom prostoru svoga pakla, davei se, udarao oko sebe, kakav mi je jo izlaz preostajao? Nije ga bilo. Oh, oe, majko, oh, daleki, svetli plamenovi moje mladosti, oh, vi hiljade radosti, vi radovi i ciljevi mog ivota! Nita mi nije ostalo od svega toga, ak ni kajanje, ve samo gaenje i bol. inilo mi se da me sama injenica da moram da ivim nikada nije toliko pekla kao toga asa. Za trenutak sam se odmorio u nekoj bednoj krmi u predgrau, pio vode i konjaka, zatim sam otrao dalje, kao da mi je avo za petama, gore-dole niz strme, krivudave ulice starog dela grada, preko aleja i trga ispred stanice. Otputovati! pomislio sam, uao u staninu zgradu i piljio u redove vonje po zidovima, popio sam i malo vina, pokuavajui da se priberem. Utvara koje sam se bojao dolazila je sve blie i sve sam je jasnije video. Bio je to povratak kui, u svoju sobu, i ono nasilno mirovanje pred oajem! To nisam mogao da izbegnem makar jo satima trkarao tamo-amo, nisam mogao da izbegnem povratak svojim vratima, stolu sa knjigama, divanu i slici moje dragane iznad njega, nisam mogao da izbegnem trenutku u kome u naotriti no za brijanje i presei sebi grkljan. Sve se jasnije ocrtavala preda mnom ova slika i sve jasnije sam, dok mi je srce ludo udaralo, oseao strah nad strahom: strah od smrti! Da, uasno sam se bojao smrti. Iako nisam video drugog izlaza, iako su se u meni nagomilali gaenje, bol i oajanje, iako vie nita nije moglo da me privue, da u meni probudi radost i nadu, ipak sam se uasno, neizrecivo bojao smrti, poslednjeg trenutka, hladnog razjapljenog reza u sopstvenom mesu! Nisam video puta kojim bih umakao toj strahoti. Ako danas u borbi izmeu oajanja i kukaviluka moda opet pobedi kukaviluk, sutra, i svakog dana, preda mnom e stajati oajanje, uveano samoprezrenjem. Uzimau u ruke no i opet ga odbacivati sve dok jednom ipak ne izvrim in. Pa onda bolje jo danas! govorio sam samom sebi razlono, kao kakvom zaplaenom detetu, ali dete nije 39

htelo da slua, ve je bealo, jer je htelo da ivi. Trzalo me je i vuklo dalje gradom, obilazio sam oko svoga stana u irokom luku, neprestano mislei na povratak, a odlaui ga stalno. Tu i tamo svratio bih u poneku krmu na aicu, pa i dve, a zatim sam morao dalje, u irokom krugu oko cilja, oko noa za brijanje, oko smrti. S vremena na vreme bih, smrtno umoran, posedeo na nekoj klupi, na ivici nekog bunara, na nekom kamenom meau, sluao kako mi srce kuca, brisao znoj sa ela, a zatim opet trao dalje, pun samrtnog straha i drhtave enje za ivotom. Tako me je, kasno u no, ta ista sila naterala da uem u jednu gostionicu iza ijih je prozora odjekivala muzika za igru, i to u nekom zabaenom, meni malo poznatom predgrau. Iznad ulaznih vrata proitao sam starinski natpis: Kod crnog orla". Unutra je bilo veselje u punom jeku, buna ljudska vreva, dim, isparenje vina i vika, a u dvorani iza ove se igralo, tamo je besnela muzika za igru. Ostao sam u prednjoj prostoriji, gde su sedeli sve sami jednostavni, prilino sirotinjski odeveni ljudi, dok su se pozadi u dvorani za igru mogle videti i neke elegantne prilike. Pritisnut gomilom, obreo sam se na drugom kraju prostorije, pored bifea, za jednim stolom za kojim je na klupi uza zid sedela lepukasta, bleda devojka u tankoj, duboko izrezanoj balskoj haljini, sa uvelim cvetom u kosi. Videi da joj se pribliujem, devojka me je pogledala paljivo i ljubazno i pomerila se malo u stranu da mi napravi mesta. Smem li?" upitao sam i seo pored nje. Razume se da sme", ree ona, ,,a ko si ti?" Hvala", rekoh joj, nemoguno mi je da idem kui, ne mogu, pa ne mogu, hou da ostanem ovde, kod vas, ako dozvolite. Ne, ne mogu da idem kui. Ona klimnu glavom kao da me je shvatila, i dok je to inila, posmatrao sam uvojak koji joj je sa ela padao preko uveta i video da je onaj uveli cvet kamelija. Sa drugog kraja tretala je muzika, za bifeom su kelnerice urno dovikivale svoje porudbine. Ostani ovde, ree ona glasom koji mi je godio. ,,A zato ne moe da ide kui?" Ne mogu. Kod kue me eka neto ne, ne mogu, odvie je strano. Ostavi ga onda neka eka, a ti ostani ovde. Hajde, izbrii prvo svoje naoare, ovako nita ne vidi. Tako, daj mi tvoju maramicu. ta emo da pijemo? Burgundac?" Izbrisala mi je naoare i tek tada sam jasno video njeno bledo, vrsto lice, arko crveno namazanih usta, svetlih sivih oiju, glatkog, hladnog ela i kratko odseenog uvojka preko uveta. Zauzela se za mene dobroduno, a i sa malo podsmeha, poruila je vino, kucnula se sa mnom i pri tom pogleda u moje noge. Boe moj, odakle ide? Izgleda kao da si doao peke iz Pariza. Ovako se ne dolazi na bal. Odgovorio sam joj sa da i sa ne, malo sam se i nasmejao i pustio je da govori. Ona mi se mnogo svidela i tome sam se zaudio, jer sam do tada izbegavao ovakve mlade devojke i bio sklon da gledam na njih s nepoverenjem. A ona se ophodila prema meni upravo onako kako mi je godilo tog trenutka oh, i tako se i nadalje stalno ponaala. Postupala je prema meni sa puno obzira, to mi je bilo prijatno, a i tako podsmeljivo kao to mi je ba bilo potrebno. Poruila je sendvi i naredila mi da ga pojedem. Usula mi je vino i naredila mi da popijem gutljaj, ali ne odvie brzo. Zatim je pohvalila moju poslunost. 40

Ti si dobar, ree ona bodrei me, ne oteava mi posao. Hajde da se kladimo da odavno nisi morao nekoga da slua? Da, dobili ste opkladu. Otkuda to znate? Nije to nikakva vetina. Sluati je isto to i jesti i piti ko to nije inio due vremena, nita mu nije pree od toga. Ti e me rado sluati, zar ne? Veoma rado. Vi sve znate. ,,S tobom je lako. Moda bih ti, prijatelju, mogla rei i ta te eka kod kue i ega se toliko plai. Ali ti to zna i sam, ne moramo o tome da govorimo, zar ne? Glupost! Ako neko hoe da se obesi, e pa lepo, neka se obesi, verovatno ima svojih razloga za to. Ili taj isti ivi i sada, i onda treba da se brine samo o ivotu. Sasvim prosto." ,,Oh, uzviknuo sam, kada bi to bilo tako prosto! Ja sam se, tako mi boga, prilino brinuo o ivotu, pa nita nije vredelo. Moda je teko obesiti se, ne znam. Ali iveti je mnogo, mnogo tee! Sam bog zna koliko je teko!" ,,E pa, videe koliko je to lako. Ve smo poeli, ti si izbrisao svoje naoare, jer si i pio. Sada emo otii da ietkamo malo tvoje pantalone i cipele. A onda e odigrati sa mnom imi. Eto vidite, uzviknuo sam ustro, ipak sam bio u pravu! Nita mi nije alije nego da ne izvrim neko vae nareenje. Ali ovo ne mogu. Ne umem da igram imi, pa ni valcer ni polku, i kako se jo te stvari zovu, nikada u ivotu nisam uio da igram. Vidite li sada da nije sve tako prosto kako vi mislite?" Lepa devojka se nasmeila svojim arko crvenim usnama i zatresla svojom vrstom, deaki oeljanom glavom. Dok sam je gledao, uinilo mi se da lii na Rozu Krajsler, prvu devojku u koju sam se kao deak zaljubio, ali je ona bila crnpurasta i tamne kose. Ne, nisam znao na koga me podsea ova nepoznata devojka, znao sam samo da je to morao biti, neko iz sasvim rane mladosti, iz doba deatva. Polako", viknu ona, polako! Ti, dakle, ne ume da igra? Uopte ne ume? ak ni vanstep? A meutim tvrdi da si se bogzna kako brinuo o svom ivotu? Slagao si malo, mome, a to u tvojim godinama ne bi trebalo da ini. Kako si mogao da kae da si se brinuo o svom ivotu, kad nee ak ni da igra? Ali kada ne umem! Nikada nisam uio." Ona se smejala. A uio si da ita i da pie, je li, pa i da rauna, a verovatno i latinski i francuski i slino? Kladila bih se da si sedeo u koli deset ili dvanaest godina, da si moda posle jo i studirao, moda ak ima i doktorsku titulu i zna kineski ih panski. Ili ne? E vidi. Ali nisi mogao da nae malo vremena i novaca za asove igranja! Eto!" Krivi su moji roditelji pravdao sam se ja, oni su me dali da uim latinski i grki i sve ostalo. Ali mi nisu dali da uzimam asove igranja, to kod nas nije bilo u modi, moji roditelji takoe nikada nisu igrali."

41

Pogledala me je hladno i s velikim prezrenjem, i opet se na njenom licu pojavilo neto to me je podsealo na mladiko doba. Tako, znai, krivi su tvoji roditelji! A jesi li ih pitao da li veeras sme da ode kod ,Crnog orla? Jesi li? Oni su ve odavno mrtvi, kae? Pa dobro! Recimo da u mladosti nisi hteo da naui da igra zbog silne poslunosti iako ne verujem da si u to vreme bio tako primeran deak. Ali kasnije, ta si radio kasnije tokom dugih godina?" Ah, morao sam priznati, ne znam vie ni sam. Studirao sam, svirao, itao knjige, pisao knjige, putovao. Ima udne pojmove o ivotu. Uvek si se, dakle, bavio tekim i komplikovanim stvarima, a one proste uopte nisi uio? Nisi imao vremena? Ili volje? to se mene tie, neka je i tako, hvala bogu, nisam ti mati. Ah da se posle pravi kao da si okuao ivot, ali nita u njemu nisi naao, ne, to ne ide! Nemojte me grditi! molio sam je. Znam da sam lud." Eh, kojeta, ta mi sad tu zanoveta! Ti nikako nisi iud, gospodine profesore, ak si mi odvie malo lud! Ti si pametan na tako glup nain da mi izgleda ba kao kakav profesor. Hajde, pojedi jo jedan sendvi! Posle e mi priati dalje. Nabavila mi je jo jedan sendvi, posolila ga malo i tanko premazala senfom, zatim je odsekla jedem komadi za sebe i rekla mi je da jedem. Jeo sam. Uinio bih sve to bi mi rekla, izuzev da igram. Bilo mi je neverovatno prijatno da sluam nekoga ko me ispituje, ko mi daje nareenja i ko me grdi. Da su to pre nekoliko asova uinili profesor ili njegova ena, utedeli bi mi time mnogo tota. Ali ne, dobro je bilo ovako, jer bih mnogo propustio! Kako se u stvari zove?" upita me ona iznenada. Hari. Hari? Ime za deaka! A ti i jesi deak, Hari, i pored nekoliko sedih pramenova u tvojoj kosi. Ti si deak i trebalo je da ima nekoga ko bi se malo starao o tebi. o igranju vie nita neu da kaem. Ali kako si to oeljan! Zar nema enu ili draganu? Nemam vie enu, razvedeni smo. Imam, dodue, draganu, ali ona ne boravi ovde i vrlo je retko viam, ne slaemo se ba najbolje. Ona tiho zviznu kroz stisnute zube. Izgleda da si ti neki komplikovan gospodin, kada nijedna ne ostaje pored tebe. Ali reci mi sada: ta se to naroito desilo veeras, kad si tako izbezumljeno trkarao okolo? Da nije bilo neke guve? Prokockao si novac? Bilo je teko objasniti joj. Vidite, poeh ja, bila je to u stvari sitnica. Bio sam pozvan kod jednog profesora ja sam nisam profesor a u stvari nije trebalo da idem, odvikao sam se da sedim kod ljudi i brbljam, oduio sam se od toga. Uao sam u kuu predoseajui ve tada neto ravo. im sam okaio svoj eir, pomislio sam da e mi moda uskoro zatrebati. I, eto, kod tog profesora na stolu stajala je neka slika, neka glupa slika koja me je ljutila ... Kakva slika? Zato te je ona ljutila? prekinu me ona.

42

Slika koja je predstavljala Getea znate, pesnika Getea. Ali na slici nije bio onakav kakav je uistinu izgledao to se, naime, uopte ne zna tano, jer je umro pre sto godina. Neki moderni slikar doterao je Getea onako kako ga je on zamiljao, i ta me je slika ljutila i bila mi je strahovito odvratna ne znam da li to moete da razumete? Odlino mogu da razumem, budi bez brige. Dalje! Jo pre toga se nisam slagao sa profesorom, on je, kao skoro svi profesori, veliki patriota i za vreme rata je i on svojski pomogao da se narod lae naravno, iz najiskrenijeg ubeenja. A ja sam protivnik rata. Ali svejedno. Dakle, dalje. Najzad, nisam morao ni da pogledam tu sliku.. To je tano." Ali, prvo, bilo mi je ao zbog Getea, on mi je, naime, veoma, veoma drag, a zatim, pomislio sam eto, pomislio sam, ili sam oseao, neto otprilike ovako: Evo me gde sedim ovde kod ljudi koje smatram sebi slinim i za koje sam mislio da vole Getea kao i ja i da o njemu imaju istu sliku kakvu sam ja u sebi stvorio, a eno gde im tamo stoji ona neukusna, neistinita, sladunjava slika, koju smatraju divnom, ne primeujui uopte da je njen duh suta suprotnost Geteovog duha. Oni nalaze da je slika divna, i to se mene tie, neka ih ali je sve moje poverenje u te ljude, sve moje prijateljstvo i oseanje srodnosti i povezanosti s njima iezlo i otilo u nepovrat. Uostalom, prijateljstvo ionako nije bilo prisno. A onda sam se naljutio i rastuio videvi da sam potpuno usamljen i da me niko ne razume. Shvatate li! To je lako shvatiti, Hari. A zatim? Jesi li im tresnuo sliku o glavu? Ne, nisam, ali sam izrazio svoje negodovanje i brzo otiao, hteo sam kui, ali.. Ali tamo ne bi bilo mame da utei svoga glupog deaka, ili da ga izgrdi. E pa, Hari, ja te bezmalo alim, ti si neverovatno detinjast. Dabome, to sam uviao, kako mi se inilo. Ona mi dade da popijem au vina. Odista se ophodila prema meni kao neka mama. Ali sam povremeno, za trenutak, zapaao koliko je lepa i mlada. Dakle, poe ona opet, dakle, Gete je umro pre sto godina, a Hari ga veoma voli i ima udesnu predstavu o tome kako je izgledao, a na to Hari ima pravo, zar ne? Ali slikar, koji takoe luduje za Geteom i koji je sebi stvorio njegovu sliku, taj na to nema pravo, a ni profesor, niti uopte iko drugi, jer se to Hariju ne svia, on to ne podnosi, on onda mora da negoduje i da bei! Da je pametan, on bi se jednostavno smejao i slikaru i profesoru. Da je lud, bacio bi im Getea u lice. Ali poto je samo mali deak, tri kui i hoe da se obesi. Dobro sam razumela tvoju priu, Hari. Smena je to pria. Ona me zasmejava. Stoj, nemoj da pije tako brzo! Burgundac se pije polako, inae isuvie zagreva. Ali tebi se sve mora rei, mali deae." Njen pogled je bio strog i pun opomena, kao u ezdesetogodinje guvernante. Oh, molio sam je zadovoljan, recite mi samo sve." ta da ti kaem? Sve to hoete."

43

Dobro, rei u ti neto. Ve itav as slua kako ti govorim ,ti\ a ti meni jo uvek govori ,vi'. Uvek latinski i grki, uvek to komplikovanije! Ako ti jedna devojka kae ,ti', a nije ti neprijatna, onda i ti njoj treba da kae ,ti\ Tako, eto, sada si jo neto nauio. A zatim: ve pola asa znam da se zove Hari. Znam zato to sam te pitala. Meutim, ti ne eli da zna kako se ja zovem." Hou, rado bih to saznao. Prekasno, mali! Kada se jednom budemo ponovo videli, moi e da me pita. Danas ti vie neu rei. Tako, a sada hou da igram." Spremala se da ustane, i moje raspoloenje se pomrai, uplaih se da e otii i ostaviti me samog, a onda bi sve opet bilo kao i pre. Kao to se odjednom vraa zubobolja koje je ve bila prestala i pee kao vatra, tako se za tren oka vratie strah i uas. Oh, boe, zar sam mogao zaboraviti ta me eka? Zar se neto izmenilo? Stanite, uzviknuh preklinjui, ne idite ne idi od mene! Razume se, moe da igra koliko hoe, ali se nemoj zadrati dugo i opet se vrati, opet mi se vrati. Ustala je smejui se. Zamiljao sam da je via kada stoji, bila je vitka, ali ne i visoka. Opet me je podseala na nekoga na koga? Nisam mogao da dokuim. Hoe li se vratiti? Vratiu se, ali ne ba odmah, za pola asa, a moda i za itav as. Hou neto da ti kaem: zatvori oi i odspavaj malo; to je ono to ti treba. Napravio sam joj mesta i ona je pola; njena suknjica okrznula je moja kolena, a pri polasku bacila je pogled u majuno okruglo depno ogledalo, podigla obrve, napuderisala malo svoju bradu i nestala u dvorani za igru. Pogledao sam unaokolo: tua lica, mukarci koji pue, pivo prosuto po mermernom stolu, a oko mene svuda dreka i cika i muzika za igru. Rekla je da treba da spavam. Oh, dobro dete, ima li pojma kakav je moj san, da je plaljiviji od lasice! Spavati u ovom vaaru, sedei za stolom dok zvee krigle s pivom! Gucnuo sam malo vina, izvukao iz depa cigaru i osvrnuo se za ibicama, ali mi u stvari nije bilo stalo do puenja, pa sam stavio cigaru na sto. Rekla mi je: Zatvori oi. Bog zna odakle toj devojci onakav glas, onakav dubok, prijatan, materinski glas. Bilo je prijatno posluati ga, znao sam to iz iskustva. Posluno sam zatvorio oi i naslonio glavu na zid; uo sam kako oko mene odjekuju stotine raznih zvukova, nasmeio sam se pri pomisli da bih na ovakvom mestu mogao da spavam, pa sam reio da odem do vrata dvorane za igru i bacim pogled u nju ta morao sam da vidim svoju lepu devojku kako igra pomerio sam noge ispod stola, i tek tada sam osetio koliko sam bezmerno umoran od mnogoasovnog lutanja, pa sam ostao da sedim. I utom sam ve i zaspao, tano po materinskom nareenju, zaspao udno i zahvalno, i sanjao tako jasno i lepo kako ve odavno nisam. A evo ta: Sedeo sam i ekao u nekom staromodnom predsoblju. Isprva sam samo znao da sam prijavljen kod neke ekselencije, zatim mi je palo na pamet da e me primiti gospodin fon Gete. Na alost, nisam bio doao sasvim kao privatno lice, ve kao dopisnik nekog asopisa, to mi je mnogo smetalo, a nikako nisam mogao da shvatim koji me je avo doveo u tu situaciju. Osim toga uznemiravala me je jedna korpija koja se kratko vreme pre toga pojavila i pokuala da se penje uz moju nogu. Branio sam se, dodue, protiv malog crnog gmizavca stresajui se, ali nisam znao gde se sada skriva i nisam smeo nigde da se dodirnem. A zatim, nisam bio sasvim siguran da li me moda nisu omakom umesto kod Getea prijavili kod Matisona[5], koga sam, meutim, u snu pobrkao sa Birgerom[6], jer sam njemu pripisao pesme pisane 44

Moli. Uostalom, prieljkivao sam susret s Moli, zamiljao sam je divnu, blagu, muzikalnu i u skladu sa veernjim raspoloenjem. Samo da nisam sedeo ovde po nalogu one proklete redakcije! Moje neraspoloenje raslo je sve vie i polako se prenelo i na Getea, koji je odjednom probudio u meni sumnju i izazvao prebacivanje. Dakle, to je mogao da ispadne lep prijem! Meutim, korpija, iako opasna i moda u mojoj neposrednoj blizini, valjda ipak nije bila tako zla; mogla je, tako mi se inilo, da znai i neto prijatno, izgledalo mi je verovatno da je u nekoj vezi sa Moli, da je neka vrsta njenog glasnika ili heraldine ivotinje iz njenog grba, lepa, opasna heraldina ivotinja iz grba enstvenosti i greha. Da li se ta ivotinja moda zvala Vulpijus? Ali utom jedan od slugu naglo otvori vrata, ja se digoh i uoh unutra. Tu je stajao stari Gete, malen i veoma utogljen, i, dabome, imao je veliki orden u obliku zvezde na svojim grudima klasika. Kao da je jo uvek bio na vlasti i primao u audijenciju, kao da je jo uvek nadgledao svet iz svog vajmarskog muzeja, jer im me je ugledao, kratko je klimnuo glavom kao kakav stari gavran i rekao sveano: Dakle, vi mladi ljudi niste ba saglasni s nama i naim nastojanjima?" Sasvim tano, rekoh, sledivi se pod njegovim ministarskim pogledom. Mi mladi ljudi odista nismo saglasni s vama, stari gospodine. Odvie ste nam sveani, ekselencijo, odvie sujetni, a volite da se pravite vani i niste dovoljno iskreni. To je verovatno ono najhitnije: niste dovoljno iskreni. Mali starac isprui glavu, njegova tvrda, zvanino skupljena usta malo se opustie usled jedva primetnog osmeha i postadoe ljupko ivahna, a meni odjednom zakuca srce, jer mi iznenada pade na pamet pesma Sumrak se sputao", kao i to da je ona potekla ba od ovog oveka i ba iz ovih usta. U stvari, ve od tog trenutka sam potpuno poloio oruje i bio savladan, pa bih najradije kleknuo pred njim. Ali sam se uzdrao i uspravno sasluao rei iz njegovih usta, koja su mi se osmehivala: Gle, vi me, dakle, optuujete da sam neiskren? Kakve su to rei! Hoete li da mi to objasnite podrobnije?" Svakako sam hteo, i to veoma rado. Vi ste, gospodine Gete, kao i svi veliki umovi, jasno spoznali i osetili problematinost i beznadenost ljudskog ivota; znali ste za velianstvenost trenutka, koji, meutim, odmah zatim bedno vene, znali ste da se divna uzvienost jednog oseanja ne moe platiti drukije nego robijom svakidanjice, poznata vam je bila strasna enja za carstvom uma, koja se nalazi u veitoj borbi na ivot i smrt sa isto tako strasnom ljubavlju prema izgubljenoj ednosti prirode, poznato vam je bilo itavo ovo nae strahovito lebdenje u praznini, u nesigurnom, injenica da smo osueni na prolaznost, na nepotpunu vrednost, na veite pokuaje i na diletantizam ukratko, poznata vam je bila sva bezizglednost naih smeranja koja streme odvie visoko, kao i gorko oajanje ljudskog postojanja. Vi ste to spoznali, kadikad i ispoljavali, pa ipak ste itavim svojim ivotom propovedali neto drugo, izjasnili ste se za veru i optimizam, pa ste obmanjivali sebe i druge, predoavajui im nekakvu tajnost i smisao naih umnih napora. Odbili ste i suzbijali poklonike dubine i glasove oajnike istine, kako u sebi, tako i u Klajstu i Betovenu. Decenijama ste se pravili kao da su nagomilavanje znanje i zbirki, pisanje i skupljanje pisama, ukratko, kao da je itava vaa vajmarska egzistencija pod starost odista put da se ovekovei trenutak, koji ipak moete samo da mumificirate, da je ona put kojim biste mogli da obuhvatite prirodu, a nju moete samo da stilizujete i da od nje napravite masku. To je neiskrenost koju vam prebacujemo. Stari tajni savetnik zamiljeno me pogleda u oi, njegova usta su se i dalje smekala. Zatim me upita, na moje iznenaenje: Svakako vam je veoma odvratna .arobna frula od Mocarta? 45

I pre nego to sam mogao da se usprotivim, on produi: .arobna frula prikazuje ivot kao divnu pesmu, ona slavi naa oseanja, koja su ipak prolazna, kao neto veno i boansko, ona ne povlauje ni gospodinu fon Klajstu ni gospodinu Betovenu ve propoveda optimizam i veru." Znam, znam! uzviknuh razjaren. Bog zna kako vam je pala na pamet ba arobna frula, koja mi je najdraa od svega na svetu! Ali Mocart nije iveo osamdeset i dve godine i nijt. u svom linom ivotu postavljao takve zahteve za trajnou, radom i krutim dostojanstvom kao vi! On sebi nije pridavao toliku vanost! Pevao je svoje boanske melodije, bio je siromaan i umro je rano, ubog i neshvaen ..." Nisam imao daha. Trebalo je sada u deset rei rei hiljadu stvari, elo mi se orosilo znojem. Meutim, Gete ree veoma ljubazno: Neka mi se i ne oprosti to sam doiveo osamdeset i dve godine; ali moje zadovoljstvo zbog toga bilo je manje nego to vi mislite. Vi ste u pravu: uvek me je ispunjavala snana elja za trajnou, uvek sam se bojao smrti i borio se protiv nje. Verujem da su borba protiv smrti i bezuslovna, tvrdoglava volja da se ivi podstrek po kome su delali i iveli svi izvanredni ljudi. Da ovek na kraju ipak mora da umre, mladi moj prijatelju, dokazao sam u osamdeset i drugoj godini isto tako nepobitno kao i da sam umro kao ak. Ukoliko to moe da me opravda, hteo bih vam rei jo i ovo: u mojoj prirodi bilo je mnogo detinjastoga, mnogo radoznalosti, velika je bila moja elja da se igram i volja da gubim vreme. Zato mi je, eto, trebalo mnogo vremena da uvidim da se i igra jednom mora zavriti. Dok je ovo govorio, smekao se vrlo prepredeno, tako rei mangupski. Stas mu je postao vii, a u izrazu lica nestalo je ukoenosti i grevitog dostojanstva. Vazduh oko nas bio je sada pun melodija, sve samih melodija Geteovih pesama, jasno sam uo Mocartovu Ljubiicu" i ubertovo Opet puni lugove i doline. Geteovo lice sada je bilo rumeno i mlado, bilo je nasmeeno, i as je liio na Mocarta, as na uberta, kao brat na brata; zvezda na njegovim grudima bila je sastavljena od samog poljskog cvea, a u sredini je cvetala jedna uta jagorevina, bujna i radosna. Nije mi bilo sasvim po volji to je starac na tako aljiv nain hteo da se izvue iz mojih pitanja i optubi, pa sam ga prekorno pogledao. Tada se on nagnu prema meni, pribliivi mi svoja usta, usta koja su postala ve sasvim detinjska, i tiho mi proaputa na uvo: Deae moj, ti suvie ozbiljno shvata starog Getea. Stare ljude koji su ve umrli ne treba shvatati ozbiljno, jer im se time nanosi nepravda. Mi besmrtnici ne volimo da nas shvataju ozbiljno, mi volimo alu. Ozbiljnost, deae moj, to je stvar vremena. Odau ti da ona nastaje zbog precenjivanja vremena. I ja sam nekada precenjivao vrednost vremena, zato sam i hteo da doivim sto godina. Ali, vidi, u venosti vreme ne postoji, venost je samo trenutak, taman dovoljan za jednu alu. Odista se s tim ovekom vie nije mogla progovoriti nijedna ozbiljna re, veselo i gipko je poigravao tamo-amo, a jagorevina iz njegovog ordena je as iskakala kao kakva raketa, as se smanjivala i nestajala. Dok je on zadivijavao svojim koracima u igri i figurama, morao sam pomisliti na to kako ovaj ovek bar nije propustio da naui da igra. Igrao je izvanredno. Onda mi opet pade na pamet korpija, bolje rei, Moli, pa doviknuh Geteu: Recite mi, zar Moli nije tu? Gete se glasno nasmeja. On ode do svoga stola i otkljua jednu fioku, izvue odatle dragocenu konu ili somotsku krinjicu, otvori je i prinese mi je oima. Na tamnom somotu leala je besprekorna i blistava majuna enska noga, divna noica, malo savijena u kolenu, stopalo sa iljatim, ljupkim prstiima, isprueno nadole.

46

Pruio sam ruku da uzmem noicu, u koju sam se upravo zaljubio, ali im sam hteo da je dodirnem sa dva prsta, uinilo mi se da igraka gotovo neprimetno trgla, i odjednom se u meni probudi sumnja da bi to moda mogla da bude korpija. Izgledalo je da Gete to shvata, da je ba to i hteo i da mu je bio cilj da izazove kod mene ovu duboku zbunjenost i borbu izmeu poude i straha. Prineo mi je divnu malu korpiju uz samo lice, video je da elim i da je se istovremeno i grozim, to mu je, izgleda, priinjavalo veliko zadovoljstvo. Dok me je drao ovom ljupkom i opasnom stvaricom, postao je veoma star, prastar, imao je hiljadu godina, kosa mu je bila sneno bela, a njegovo uvelo, starako lice smejalo se tiho i bezglasno; smejao se u sebi estokim, starakim smehom. Kada sam se probudio, zaboravio sam na san, tek kasnije mi je opet pao na pamet. Verovatno sam spavao skoro itav as, usred muzike i vreve, za kafanskim stolom; nikada ne bih pomislio da je to moguno. Ljupka devojka stajala je preda mnom drei ruku na mome ramenu. Daj mi dve-tri marke, ree ona, jela sam malo tamo u drugoj sali. Dadoh joj svoj novanik, ona ode s njim i ubrzo se vrati. Tako, sada mogu jo malo da posedim s tobom, a onda moram da idem, dogovorila sam se s nekim. Uplaih se. ,,S kim? upitah brzo. ,,S jednim gospodinom, mali Hari. Pozvao me je u Odeon-bar. ,,Oh, mislio sam da me nee ostaviti samog. ,,E onda je trebalo da me pozove. Ali neko te je preduhitrio. Utedee tako lepe pare. Zna li Odeon? Posle ponoi se pije samo ampanjac. Klupske fotelje, crnaki orkestar, veoma je otmeno. Nisam mislio na sve to. ,,Oh, rekoh molei je, dozvoli da te ja pozovem! Smatrao sam da je to prirodno, ta postali smo prijatelji. Dozvoli da te pozovem, kuda god ti hoe, molim te." To je lepo od tebe. Ali, vidi, re je re, prihvatila sam poziv i moram ii. Nemoj vie da se trudi! Hajde, popij jo gutljaj, jo ima vina u boci. Popie ga lepo, a onda e otii kui i spavae. Obeaj mi!" Ne, uj, kui ne mogu da idem. ,,Oh, ti sa tvojim priama! Zar jo uvek nisi raistio sa svojim Geteom? (Tog trenutka sam se setio sna o Geteu.) Ali ako odista ne moe da ide kui, ostani ovde, u zgradi postoje i sobe za goste. Hoe li da ti zauzmem jednu? Pristao sam i upitao je gde bih mogao ponovo da je vidim. Gde stanuje? Ali mi ona ne ree. Nai u je ako je budem traio. Zar ne bih smeo da te pozovem? Kuda? Kuda hoe i ako uopte hoe.

47

Dobro. U utorak na veeru u ,Starom francikancu', na prvom spratu. Do vienja. Pozdravila se sa mnom i tek tada mi je pala u oi njena ruka, ruka koja je bila u skladu s njenim glasom, lepa i puna, pametna i dobra. Ona se nasmeja podrugljivo kada sam je poljubio u ruku. U poslednjem trenutku, meutim, osvrnu se jo jednom i ree: Hou jo neto da ti kaem u vezi sa Geteom. Vidi, onako kako je tebi bilo sa Geteom, da nisi mogao da podnese njegovu sliku, tako je meni katkad sa svecima. Sa svecima? Zar si tako pobona? Ne, nisam pobona, na alost, ali sam nekada bila i jednom u opet biti. ovek nema vremena da bude poboan. Nema vremena? Zar je za to potrebno vreme? Dabome. Za pobonost je potrebno vreme, pa ak neto vie: nezavisnost od vremena! Ne moe da bude istinski poboan i da istovremeno ivi u stvarnosti i shvata ozbiljno i vreme, i novac, i Odeon-bar i sve ostalo. Razumem. A ono sa svecima? Eto, ima nekoliko svetaca koje naroito volim: Stefan, Franja i drugi. Katkada vidim njihove slike, a i slike Spasitelja i Majke boje, tako neke lane, izvitoperene, zaglupljujue slike, koje su mi isto tako odvratne kao tebi ona Geteova. Kada tako ugledam nekog sladunjavog, glupavog Spasitelja ili svetog Franju i vidim kako drugi nalaze da su te slike lepe i da donose okrepljenje, uini mi se to kao neka uvreda nanesena pravom Spasitelju i pomislim: Oh, zato je iveo i patio tako strano, kada je ljudima dovoljna jedna takva glupa slika o njemu! Pa ipak, znam da je i moja slika Spasitelja ili Franje samo ljudska slika, koja nije dostojna pravog Spasitelja ili pravog Franje, i da bi se Spasitelju moja unutranja slika o njemu uinila isto tako glupa i nepotpuna kao to se meni ine one sladunjave reprodukcije. Ne kaem ti ovo da bih ti dala za pravo u tvom neraspoloenju i besu protiv Geteove slike, ne, ti nisi u pravu. Kaem ti to samo da bih ti pokazala da mogu da te razumem. Vama naunicima i umetnicima dolaze u glavu svakojake nastrane misli, ali ste ipak ljudi kao i svi drugi, a i mi u glavi imamo svoje snove i igre. Primetila sam, naime, ueni gospodine, da si se malo zbunio kada je trebalo da mi ispria ono o Geteu morao si se napregnuti kako bi svoje idealne misli meni, jednostavnoj devojci, objasnio razumljivo. Pa zato bih elela da ti pokaem da nije trebalo da se napree. Razumem te i bez toga. Tako, a sada dosta! Tebi je mesto u krevetu. Otila je, a mene je stari gostioniki sluga odveo dva sprata vie. Prvo se raspitao za moj prtljag, i kada je uo da ga nemam, morao sam da platim unapred taksu za spavanje, kako se on izrazio. Zatim me je, preko starog i mranog stepenita, uveo u neki sobiak i ostavio me samog. Tu je stajao kratak i veoma tvrd drveni krevet, a na zidu je visila nekakva sablja i Garibaldijeva slika u boji, kao i uveli venac sa proslave nekog udruenja. Mnogo bih dao da sam mogao imati spavau koulju. Ali je tu bar bilo vode i jedan mali ubrus, mogao sam se umiti, a onda sam u odelu legao na krevet, ostavljajui osvetljenje da gori, imao sam dovoljno vremena za razmiljanje. Dakle, sa Geteom sam bio naisto. Divno je bilo to mi je doao u snu! Pa ona udesna devojka da sam joj bar znao ime! Odjednom jedno ljudsko bie, ivo ljudsko bie, koje je razbilo mutno stakleno zvono moje obamrlosti i pruilo mi ruku, svoju dobru, lepu, toplu ruku! Odjednom je opet bilo stvari koje su me se ticale; na koje sam mogao misliti s radou, brigom i napetou! Odjednom su se otvorila jedna vrata kroz koja je uao ivot idui mi u susret! Moda sam ponovo mogao da ivim i moda sam ponovo mogao da postanem ovek? Moja dua, obamrla od hladnoe i gotovo zaleena, opet je disala i sanjivo udarala svojim 48

malim, slabim krilima. Gete je bio sa mnom. Jedna devojka mi je naredila da jedem, da pijem, da spavam, bila je ljubazna prema meni, ismevala me i nazivala glupim malim deakom. I ona, divna prijateljica, priala mi je i o svecima i pokazala mi da ni u svojoj najneobinijoj nastranosti nisam sam i neshvaen, da nisam bolesni izuzetak, ve da imam brau i sestre i da sam shvaen. Da li u je ponovo videti? Da, sigurno, ona je pouzdana. Re je re. I ve sam ponovo spavao, spavao sam etiri, pet asova. Prolo je bilo deset asova kada sam se probudio, u izguvanom odelu, slomljen, umoran, sa uspomenom na neto strano to se zbilo sino, ali ivahan, pun nade i prijatnih misli. Pri povratku u svoj stan nimalo vie nisam oseao strah koji me je obuzimao sino pri polasku kui. Na stepenicama, iznad araukarije, sreo sam se s tetkom, mojom stanodavkom koju sam retko viao, ali ija mi se prijatna narav sviala. Susret mi nije bio ugodan, jer sam izgledao prilino zaputen, neispavan, neoeljan i neobrijan. Pozdravio sam je i hteo da proem pored nje. Ona je uvek potovala moju elju da budem sam i neopaen, ali se danas, izgleda, izmeu mene i okolnog sveta odista pocepao veo, pala neka pregrada, jer se i ona nasmejala i zastala. Vi ste se malo skitali, gospodine Haleru, noas uopte niste bili u svom krevetu. Sigurno ste veoma umorni! Da, odgovorio sam i morao sam se takoe nasmejati, noas je bilo prilino ivo, i kako nisam hteo da naruim nain ivota u vaoj kui, to sam spavao u nekom hotelu. Mir i estitost vae kue ulivaju mi veliko potovanje, katkada mi se ini da sam strano telo u njoj. Ne rugajte se, gospodine Haleru! ,,Oh, rugam se jedino samom sebi." Ba to ne bi trebalo da inite. Ne treba da se oseate u mojoj kui kao .strano telo. Treba da ivite kako vam se svia i da inite to hoete. Imala sam ve mnoge veoma, veoma estite stanare, prave bisere estitosti, ali nijedan nije bio mirniji, nijedan nije manje smetao od vas. A sada hoete li jedan aj? Nisam se opirao. Posluila me je ajem u svom salonu sa lepim slikama predaka i starinskim nametajem, askali smo, i prijatna ena je saznala tota iz mog ivota i mojih misli ne pitajui me nita, ve sluajui s potovanjem, ali ujedno i sasvim materinski, ne shvatajui me ozbiljno, kao to to obino ine razumne ene kad su u pitanju nastranosti mukaraca. Bilo je govora io njenom neaku, i ona mi je u susednoj sobi pokazala njegov najnoviji rad kojim se bavio u svojim slobodnim asovima, jedan radioaparat. Eto, vredni mladi sedeo je ovde u svoje slobodne veeri i sklapao ovu mainu, zanet idejom beinosti, kleei pred bogom tehnike, koji je posle hiljadu godina otkrio i prikazao ono to je svakom misliocu oduvek bilo poznato i to je on umeo razumnije da koristi. Razgovarali smo o tome, jer tetka pomalo naginje pobonosti, a i ja nisam protivnik religioznih razgovora. Rekao sam joj da je starim Indusima bilo savreno dobro poznato sveopte prisustvo svih snaga i dela, i da je tehnika otkrila i dovela do opteg saznanja samo mali deli ove injenice, na taj nain to je, na primer, za zvune talase konstruisala, za sada strahovito neusavrene, prijemne i otpremne aparate. Ono glavno u tom starom saznanju, naime, nestvarnost vremena, do sada tehnika nije primetila, ali e se najzad i to otkriti i dospeti meu prste vrednih inenjera. Moda e se ve u najskorijoj budunosti otkriti da oko nas ne lebde bez prestanka samo trenutne slike i zbivanja. Kao to sada moemo da sluamo muziku iz Pariza i Berlina u Frankfurtu ili Cirihu, moi emo jednog dana, sa ili bez ica, sa ili bez 49

sporednih smetnji, da sluamo govor kralja Solomona ili Valtera od Fogelvajda[7], jer sve to se nekad zbilo moda jo uvek postoji zabeleeno. I sve e to, kao i dananji prvi radioaparati, posluiti ljudima samo da bi beali od sebe i svojih ciljeva i pomagati im da se okrue to guom mreom razonoda i nekorisnih zanimanja. O svim ovim, meni dobro poznatim stvarima, meutim, nisam govorio s naglaskom gorine i podsmeha prema vremenu i tehnici, ve aljivo, kao u igri, i tetka se smekala, pa smo itav as sedeli zajedno, pili aj i bili zadovoljni. Za utorak uvee pozvao sam lepu, neobinu devojku iz Crnog orla, i dosta me je truda stalo da nekako provedem vreme dotle. Najzad je doao utorak, i upravo sam se uplaio kada mi je postalo jasno koliku vanost pridajem odnosu prema nepoznatoj devojci. Mislio sam samo na nju, oekivao sam sve od nje, bio sam spreman da joj rtvujem sve i da joj sve poloim pred noge, iako uopte nisam bio zaljubljen u nju. Dovoljno je bilo da zamislim da e zaboraviti ili prekriti na dogovor, pa da jasno vidim ta bi to znailo za mene. Svet bi mi tada bio prazan, jedan dan kao i drugi, siv i bez ikakve vrednosti, oko mene bi opet vladala jeziva tiina i obamrlost, a iz tog nemog pakla ne bi bilo drugog izlaza osim noa za brijanje. Meutim, u toku ovih nekoliko dana no za brijanje nije mi postao miliji i nimalo nije izgubio od svoje strahote. U tome je ba i bilo ono runo: duboko, do dna due, plaio sam se reza preko svog grkljana, opirao se umiranju sa divljakom, ilavom, propinjuom snagom, kao da sam najzdraviji ovek i kao da je moj ivot bio raj. Postao sam svestan svoga stanja sa potpunom i bezobzirnom jasnoom, postao sam svestan da mi je zbog neizdrljive napetosti izmeu nemogunosti da ivim i nemogunosti da umrem tako vana mala, nepoznata igraica iz Crnog orla. Ona je bila prozori, majuni svetli otvor u tami moje pilje ispunjene strahom. Ona je bila spas i put u slobodu. Ona je morala da me naui da ivim ili da me naui da umrem, ona je svojom vrstom i lepom rukom morala da mi opipa sleeno srce, da bi ono pod dodirom ivota ponovo procvetalo, ili se raspalo u prah. Odakle su joj izvirale te snage, otkuda joj je bila ta maija, iz kakvih je tajanstvenih razloga ona dobila za mene ovakav dubok znaaj, o tome nisam mogao da razmiljam, i, najzad, to je bilo sporedno; nije mi bilo stalo do tog saznanja. Vie mi ni najmanje nije bilo stalo ni do kakvog saznanja, ni do kakvog sagledanja, jer sam bio prezasien time; ba u tome se i sastojala najotrija i najpodrugljivija patnja i sramota za mene to sam jasno video svoje stanje i bio ga svestan. Gledao sam pred sobom tog klipana, tu stoku stepskog vuka kao muvu u mrei i posmatrao kako se blii reenje njegove sudbine, kako spleten i bespomoan visi u mrei, gledao pauka spremnog da zagrize i video da je blizu i ruka od koje treba da doe spas. O uzrocima i vezama izmeu moje patnje, moje duevne bolesti, moje opinjenosti i neuroze mogao sam da dam najrazumniji i najrazboritiji sud, jer sam prozreo njihovu mehaniku. Ali meni nije bilo potrebno znanje i razumevanje, ja nisam tako oajniki eznuo za tim, nego za doivljavanjem, odlukom, udarcem i skokom. Iako za onih nekoliko dana ekanja nijednom nisam posumnjao da e moja prijateljica odrati re, poslednjeg dana sam ipak bio veoma uzbuen i nesiguran; nijedno vee u ivotu nisam oekivao nestrpljivi je nego to. I mada su moja napregnutost i nestrpljenje postali skoro nepodnoljivi), istovremeno mi je to i godilo, meni, otrenjenom oveku, koji ve odavno nita nije ekao i niemu se nije radovao. Divno je to bilo itavog dana tumarati tamo-amo pun nespokojstva, strepnje i udnog iekivanja, divno je bilo zamiljati unapred ishod ove veeri, kao i brijati se i oblaiti (s naroitom panjom nova koulja, nova mana i nove pertle u cipelama) radi izlaska. Ma ko bila ona pametna i tajanstvena devojica, ma kako da je uspostavila sa mnom ovaj odnos, meni je bilo svejedno; ona je bila tu, udo se dogodilo, i jo jednom sam naao ljudsko bie i novo interesovanje u ivotu! Vano je bilo samo da se to produi, da se predam toj privlanosti i sledim tu zvezdu. Nezaboravan trenutak kada sam je ponovo ugledao! Sedeo sam za malim stolom starog prijatnog restorana, poruenim, bez ikakve potrebe, unapred preko telefona, i pregledao jelovnik, a preda mnom 50

u vodenoj ai stajale su dve orhideje koje sam kupio za svoju prijateljicu. Morao sam da ekam prilino dugo, ali sam bio siguran u njen dolazak i vie nisam bio uzbuen. A zatim je ona dola, zastala pred garderobom i pozdravila me samo paljivim, pomalo ispitivakim pogledom svojih svetlosivih oiju. Pun podozrenja pazio sam kako se kelner ponaa prema njoj. Ne, hvala bogu, nije bilo nikakve intimnosti u njegovom ponaanju, drao se na odstojanju i bio besprekorno utiv. Pa ipak su se poznavali, jer ga je ona zvala po imenu, Emil. Kada sam joj dao orhideje, obradovala se i nasmejala. To je lepo od tebe, Hari. Hteo si da mi neto pokloni, zar ne, a nisi znao tano ta da izabere, nisi znao tano koliko uopte ima prava da mi pravi poklone, da neu moda biti uvreena, pa si mi kupio orhideje; one su samo cvee, ali ipak veoma skupe. Dakle, hvala ti. Uostalom, hou odmah da ti kaem: neu poklone od tebe. Ja ivim od mukaraca, ali neu da ivim od tebe. Nego, kako si se izmenio! Ne mogu da te poznam. Onomad si izgledao kao da su te tog trenutka skinuli s konopca, a sada si ve bezmalo ovek. Uostalom, jesi li izvrio moje nareenje? Koje nareenje?" Zar si tako zaboravan? Mislim, da li sada ve ume da igra fokstrot? Rekao si mi da nita vie ne eli nego da dobija nareenja od mene i da ti nita nije milije nego da ih izvrava. Sea li se? O da, i neka tako ostane! Rekao sam to ozbiljno. Pa ipak nisi nauio da igra?" Zar se to moe za svega nekoliko dana? Razume se. Fokstrot moe da naui za jedan as, a boston za dva. Za tango treba due vremena, ali ti on nije potreban. Ali sada, najzad, moram da saznam tvoje ime!" Ona me je neko vreme posmatrala utke. Moda e moi da ga pogodi. Bilo bi mi veoma milo kada bi ga pogodio. Pazi i gledaj me dobro! Zar ti nije palo u oi da katkad imam deako lice? Na primer sada? Da, posmatrajui paljivo njeno lice, morao sam joj dati za pravo, bilo je to deako lice. A posle jednog minuta to lice je poelo da govori i podsetilo me na moje deako doba i moga tadanjeg prijatelja, koji se zvao Herman. Za trenutak mi se uinilo da se potpuno pretvorila u toga Hermana. Da si deak, rekoh u udu, morala bi se zvati Herman. ,,Ko zna, moda i jesam deak, ali preruen, ree ona kao u ali. Zove li se Hermina? Ona klimnu glavom, sva ozarena i srena to sam pogodio. U tom trenutku donee supu, poesmo da jedemo, a ona je bila detinjasto vesela. Od svega to mi se na njoj svidelo i oaralo me najlepe i najudnovatije je bilo to to je odjednom iz najvee ozbiljnosti mogla da pree u lakrdijaku veselost i obratno, nimalo se ne menjajui niti izobliujui pri tom, ve je sve to teklo kao kod darovitog deteta. Sada je jedno vreme bila vesela, dirala me zbog fokstrota, ak me je gurnula nogom, hvalila je jelo, primetila da sam se trudio oko odevanja, ali je jo uvek imala da stavi mnogo zamerki mojoj spoljanjosti. 51

Izmeu toga upitao sam je: Kako si to izvela da odjednom izgleda kao deak, tako da sam mogao da pogodim tvoje ime? ,,Oh, sve si to izveo sam. Zar ne shvata, ueni gospodine, da ti se sviam i da mi pridaje izvestan znaaj, jer za tebe predstavljam neku vrstu ogledala, jer sam ti u neemu slina, odgovaram ti i razumem te? U stvari, trebalo bi da svi ljudi budu meusobno takva ogledala i da jedni drugima odgovaraju i govore, ali retki su udaci kao to si ti, njih je lako opiniti, tako da u oima drugih ljudi vie nita ne vide, niti mogu da itaju, pa ih se vie nita i ne tie. No, ako takav udak odjednom opet naie na nekoga ko ga istinski vidi, sa kim osea neku bliskost i slinost, onda je to, dabome, radost za njega. Ti sve zna, Hermina, uzviknuh iznenaen. Upravo je tako kao to kae. Pa ipak se ti toliko razlikuje od mene! Ti si moja suta suprotnost; ti ima sve ono to meni nedostaje. To ti se tako ini, ree ona odseno, ,,i to je dobro. I na njeno lice, koje je odista bilo kao arobno ogledalo, spustio se teak oblak ozbiljnosti; odjednom je itavo to lice izraavalo samo zbilju i beskrajnu traginost, koje kao da su izbijale iz praznih oiju neke maske. Lagano, protiv volje, izgovarajui re po re, ona ree: Ti zaboravlja ta si mi rekao! Rekao si da treba da ti nareujem i da e s radou izvravati sva moja nareenja. Ne zaboravi to! Treba da zna, mali Hari, kao god to ti ima oseanje da ti moje lice odgovara, da neto iz mene zrai tebi u susret i izaziva tvoje poverenje tako isto i ja oseam prema tebi. Kada sam te onomad kod ,Crnog orla videla kako ulazi, onako umoran i odsutan i kao da vie nisi sa ovog sveta, odmah sam osetila: ovaj ovek e me sluati, jer ezne za tim da mu nareujem! A to u i da inim, zato sam te i oslovila i zato smo postali prijatelji. Govorila je s takvom tekom ozbiljnou, u tako dubokoj duevnoj depresiji, da nisam mogao potpuno da pratim smisao njenih rei, pa sam pokuao da je umirim i navedem je na druge misli. Ona je to odbila trzajem obrva, pogledala me otro i nastavila veoma hladnim glasom: Mora odrati svoju re, deko, kaem ti, jer e se inae pokajati. Dobijae od mene mnoga nareenja i ispunjavae ih, lepa, prijatna nareenja, koja e izvravati sa zadovoljstvom. A naposletku e izvriti i moje poslednje nareenje, Hari. Izvriu ga, rekoh, tako rei, i protiv svoje volje. A kakvo e biti tvoje poslednje nareenje? Meutim, ve sam ga nasluivao, bog e znati zato. Ona se strese kao u groznici i izgledalo je kao da se lagano budi. Njene oi me nisu isputale. Odjednom postade jo mranija. Bilo bi razborito da ti to ne kaem. Ali neu da budem razborita, Hari, bar ovog puta ne. Hou neto sasvim drugo. Pazi i sasluaj me! Ti e ovo uti i zaboraviti, smejae se tome i plakae. Pazi, deko! Hou, braco, da igram s tobom na ivot i smrt i hou da ti otkrijem svoje karte jo pre poetka nae igre. Kako je lepo, kako nadzemaljsko bilo njeno lice kada je ovo izgovorila. U njenim hladnim i jasnim oima odraavala se sveznajua tuga, kao da su te oi prepatile sve mogue patnje i kao da su na te patnje odgovorile potvrdno. Usta su izgovarala rei teko, s nekakvom smetnjom, kao kada se govori na velikom mrazu, kada je lice ukoeno. Ali usne, uglovi usana i, samo na trenutak primetna, igra vrka jezika izraavali su, nasuprot pogledu i glasu, slatku, razigranu ulnost, arku udnju za nasladom. 52

Preko mirnog, glatkog ela padao je kratki uvojak, i iz tog ugla ela i uvojka strujao je s vremena na vreme, kao ivi dah, onaj talas slinosti sa deakom i hermafroditske ari. Sluao sam je sa strahom, pa ipak kao oamuen i samo upola prisutan. Voli me, produi ona, iz razloga koji sam ti ve rekla: probila sam tvoju usamljenost, zaustavila te pred samim vratima pakla i ponovo te probudila. Ali ja hou vie od tebe, mnogo vie. Hou da se zaljubi u mene. Ne, nemoj mi protivreiti, pusti me da govorim! Ti me voli, to oseam, i zahvalan si mi, ali nisi zaljubljen u mene. Hou da to bude, to sainjava deo mog poziva: ja ivim od toga da se mukarci zaljubljuju u mene. Ali pazi dobro, ne inim to zato to smatram da si naroito privlaan. Ja nisam zaljubljena u tebe, Hari, isto kao to nisi ni ti u mene; ali si mi potreban, kao to sam i ja tebi potrebna. Sada trenutno potrebna sam ti i zato to si oajan i to ti treba udarac, koji e te baciti u vodu da bi ponovo oiveo. Potrebna sam ti da bi nauio da igra, da bi nauio da se smeje, da bi nauio da ivi. A meni si ti potreban, ne danas, ve kasnije, za neto veoma vano i lepo. Kada se bude zaljubio u mene, izdau ti poslednje nareenje i ti e ga izvriti, a to e za mene biti dobro." Izvukla je malo iz ae jednu od mrkoljubiastih orhideja sa zelenim ilicama i za trenutak nagnula nad nju svoje lice, ukoeno gledajui u cvet. Nee ti biti lako, ali e ga ipak izvriti. Ispunie moj zahtev i ubie me. Eto. Ne pitaj me vie nita! Uutala je, gledajui i dalje u orhideju, lice joj se rasplinulo kao pupoljak kad se rascveta, tako da su sa njega postepeno iezli pritisak i napetost, i odjednom se na njenim usnama pojavio oaravajui osmeh, dok su joj oi jo za trenutak ostale ukoene i prikovane za cvet. A zatim je zatresla glavom sa malim deakim uvojkom, popila gutljaj vode i odjednom primetila da smo jo pri obedu, pa je s radosnim apetitom navalila na razna jela. Jasno sam uo re po re njenog jezivog govora, ak sam pogodio i njeno poslednje nareenje jo pre nego to ga je izgovorila, pa me vie nisu uplaile rei: ,,Ti; e me ubiti. Sve to je rekla zvualo je ubedljivo i sudbonosno, prihvatao sam sve i nisam se ni od ega branio, pa ipak je sve to, i pored strane ozbiljnosti s kojom je govorila, za mene bilo lieno istinske stvarnosti i znaaja. Jedan deo moje due upio je njene rei i verovao u njih, a drugi deo delovao je stiavajue i jednostavno primio znanju da razumna, zdrava i sigurna Hermina takoe ima svoje fantazije i svoje mrane sanjarije. Tek to je izgovorila poslednju re, itav prizor obavio je veo nestvarnosti. Pa ipak nisam mogao da uinim skok u verovatnost i stvarnost sa lakoom igraice na konopcu, kao to je to polazilo za rukom Hermini. Ja u te, dakle, jednom ubiti? upitao sam tiho sanjarei, a ona se ve smejala i paljivo seckala ivinsko meso na svom tanjiru. Razume se, klimnula je ovla glavom, ali dosta o tome, sad je vreme da se jede. Hari, budi ljubazan i porui mi jo malo zelene salate! Zar nema apetita? Mislim da treba da naui sve to se kod drugih ljudi samo po sebi razume, pa ak i da osea zadovoljstvo pri jelu. Dakle, vidi, deko, ovo je batai od plovke, i kada se ovo lepo, svetlo meso odvoji od kosti, onda je to pravi praznik i ovek treba da u srcu osea istu takvu prijatnost, punou i zahvalnost kao zaljubljeni kada prvi put pomae svojoj devojci da skine kaput. Jesi li razumeo? Nisi? Ba si glup. Pazi, dau ti komadi ovog lepog plovijeg bataia, pa e i sam videti. Tako, otvori usta! Oh, ba si prava nakaza! Sada si se, bog i dua, izbuljio da vidi ne gledaju li te ljudi zato to uzima zalogaj sa moje viljuke! Budi bez brige, 53

bludni sine, neu te osramotiti. Ali ako ti je za svako zadovoljstvo potrebna dozvola sveta, onda si odista za aljenje." Malopreanja scena sve je vie tonula u nestvarnost, bilo je sve manje verovatno da su ove oi jo pre nekoliko minuta gledale onako ukoeno, teko i bile pune jeze. Oh, u tome je Hermina bila kao i sam ivot: uvek samo trenutak, nikada se nita nije moglo unapred proraunati. Sada je bila pri jelu i ozbiljno se predala plovijem bataku i salati, torti i likeru, koji su joj postali predmet radosti, razgovora i fantazije. im su odneti tanjiri, poelo je novo poglavlje. Ova ena, koja me je tako savreno prozrela, koja je, izgleda, o ivotu znala vie od svih mudraca, postajala je detinjasta, podavala se sitnoj ivotnoj igri trenutka s tolikom umetnou, da sam bez pogovora postao njen uenik. Bio je to ili visok stepen mudrosti ili samo najobinija nevinost, ali onaj ko je mogao da ivi za svaki trenutak, ko je toliko iveo u sadanjosti i umeo da ceni svaki mali cvetak na putu i vrednost svakog najmanjeg razigranog trenutka, tome ivot nije mogao da uini naao. I ovo veselo dete, s odlinim apetitom, sa svojim igrama sladokusca, trebalo je istovremeno da bude mrana sanjalica i histerino stvorenje koje eli smrt, ili moda samo paljiva raundijka koja svesno i hladno hoe da izazove kod mene zaljubljenost i uini me svojim robom? To nije bilo moguno. Ne, ona se jednostavno predavala trenutku, tako da je, primajui svaku veselu zgodu, a isto tako i svaku prolaznu, mranu grozu iz dalekih dubina svoje due, sve to iivljavala u sebi. Ova Hermina, koju sam danas video drugi put, znala je o meni sve, i uinilo mi se nemogue da pred njom imam neku tajnu. Moda ona ne bi bila kadra da u celosti shvati moj duhovni ivot; moda ne bi bila u stanju da me sledi u mojim odnosima prema muzici, Geteu, Novalisu ili Bodleru ali ni to nije bilo sigurno, verovatno je ak da je i to ne bi stalo velikih napora. Pa i kad ne bi bilo tako ta je jo preostalo od mog duhovnog ivota"? Zar nije bio razbijen u paramparad i zar nije bio izgubio svaki smisao? Meutim, ostale moje na j lini je probleme i stvari koje su mi leale na srcu ona e sve razumeti, u to sam bio uveren. Uskoro u govoriti s njom o Stepskom Vuku, o raspravi i svemu ostalom to je dosad postojalo samo za mene, o emu do tada ni s kim nisam progovorio. Nisam mogao da odolim da ne ponem odmah. Hermina, rekao sam, meni se onomad dogodilo neto udnovato. Neki neznanac dao mi je malu tampanu knjiicu, neto nalik na vaarske sveske, i u njoj je bila tano napisana cela moja istorija i sve to se odnosi na mene. Reci, zar to nije neobino? Kakav je naslov te knjiice? upita ona nemarno. Naslov glasi: .Rasprava o Stepskom Vuku. ,,Oh, Stepski Vuk, sjajno! A taj Stepski Vuk si ti? To treba da si ti?" Da, to sam ja. Ja sam stvorenje koje je pola ovek a pola vuk, ili bar tako uobraavam. Ona mi ne odgovori. Pogleda me paljivo i ispitivaki u oi, zatim baci pogled na moje ruke, i za trenutak se u njenim oima i na njenom licu opet pojavie duboka ozbiljnost i malopreanja mrana strast. Verovao sam da sam pogodio ta je pomislila, naime, da li sam dovoljno vuk da izvrim njeno poslednje nareenje. To je, razume se, samo tvoje uobraenje ree ona, vrativi se vedrom raspoloenju, ili, ako hoe, neka vrsta poezije. Ali ima neega u tome. Danas nisi vuk, ali onomad kada si uao u dvoranu, kao da si pao s meseca, tada si ve bio pomalo zver, a to mi se ba i svidelo. Odjednom prestade da govori, kao da joj je iznenada neto palo na pamet, a zatim ree: Toliko glupo zvue rei kao to su

54

zver ili divlja ivotinja! Ne bi trebalo tako govoriti o ivotinjama, one su esto strana, ali su mnogo istinitije od ljudi. Kako .istinitije? Kako to misli?" Pa pogledaj ma koju ivotinju, maku, psa ili pticu, ili jednu od lepih velikih ivotinja u zoolokom vrtu, pumu ili irafu! Videe da su one sve istinite, da nikada nijedna od njih nije zbunjena, svaka zna ta treba da radi i kako treba da se ponaa. One ti nee laskati i ne ele da ti imponuju. Ne glume. One su onakve kakve su, kao kamenje ili cvee, ili kao zvezde na nebu. Razume li? Razumeo sam. ivotinje su obino tune, produi ona. ,,A kada se jedan ovek istinski rastui, ne zato to ga boli zub ili to je izgubio novac, ve zato to za asak oseti kakvo je sve ovo, kakav je ceo ivot onda uvek pomalo lii na ivotinju: tuan je, ali i istinitiji i lepi nego inae. Tako je to, a tako si i ti izgledao, Stepski Vue, kada sam te prvi put videla. A ta misli o onoj knjizi, Hermina, u kojoj sam ja opisan? Eh, ne volim uvek da mislim. Govoriemo o tome drugi put. Moe mi je jednom dati na itanje. Ili ne, ako opet jedanput budem imala vremena da itam, dae mi jednu od onih knjiga koje si sam napisao." Traila je kafu i neko vreme je izgledala rasejana i nepaljiva, a zatim se opet ozarila, kao da su njena razmiljanja stigla do nekog cilja. Ha!" uzviknu radosno, sada znam! ta to?" Ono o fokstrotu, sve vreme sam na to morala da mislim. Dakle reci: ima li sobu u kojoj bismo s vremena na vreme mogli da igramo po jedan sat? Moe da bude mala, to ne smeta, samo ne sine da stanuje ispod tebe neko ko bi posle toga doao gore i napravio skandal ako mu se tavanica malo ljulja. Dakle, dobro, vrlo dobro! onda moe kod kue nauiti da igra."

55

Da, odgovorila bojaljivo, utoliko bolje. Ali mislio sam da je za to potrebna muzika. Razume se. Dakle pazi, muziku e sebi kupiti, to staje najvie koliko bi stajao i teaj igranja kod neke uiteljice. Na uiteljici e utedeti, ja u te uiti. Onda emo imati muziku kad god hoemo, a povrh toga ostaje nam gramofon. Gramofon? Prirodno. Kupie takav jedan mali aparat i nekoliko ploa za igru ... Divno, uzviknuh ,,i ako odista uspe da me naui da igram, dobie gramofon kao honorar. Slae li se? Rekao sam ovo veoma smelo, ali mi nije ilo od srca. Nikako nisam mogao da u svojoj sobi za rad, punoj knjiga, zamislim jedan takav nimalo simpatian aparat, a i samom igranju imao sam da prigovorim mnogo tota. Mislio sam da bih i to mogao da okuam nekom prilikom, premda sam bio ubeen da sam odvie star i krut za igranje i da nikada neu uspeti da ga nauim, ali sada, ovako jedno za drugim, inilo mi se sve to isuvie brzo i naprasno, pa sam oseao kako se u meni, starom poznavaocu muzike, usprotivilo sve to sam oseao protiv gramofona, deza i moderne muzike za igru. Da od sada u mojoj sobi, mojoj eliji za razmiljanje, mom utoitu, pored Novalisa i ana Pola odzvanjaju ameriki lageri za igru i da ja uz njih igram, bilo je u stvari vie nego to je ijedno stvorenje moglo da trai od mene. Ali nije to od mene trailo neko stvorenje, ve Hermina, a ona je imala pravo da nareuje. Ja sam je sluao. Razume se, posluao sam. Sastali smo se sutradan posle podne u jednoj kafani. Kada sam doao, Hermina je ve bila zauzela mesto, pila je aj i osmehujui se pokazala mi novine, u kojima je otkrila moje ime. Bio je to jedan od reakcionarnih, hukakih listova iz moga zaviaja, u kome se povremeno redovno javljao poneki lanak protiv mene. Bio sam protivnik rata dok je ovaj trajao, a posle sam pozivao na mir, strpljenje, ovenost i samokritiku, branei se protiv nacionalistikog hukan ja, koje je svakim danom postajalo sve otrije, gluplje i benje. U listu se opet nalazio jedan ovakav napad, ravo napisan, delimino perom samog urednika a delimino ukraden iz raznih lanaka njemu bliske tampe. Poznato je da niko ne pie tako ravo kao branioci zastarelih ideologija, da niko ne upranjava svoj zanat sa manje istote i truda. Hermina je proitala lanak i iz njega saznala da je Hari Haler tetan element, ovek koji ne voli svoju otadbinu, i da e stvar otadbine ravo stajati dokle god se budu podnosili ovakvi ljudi i ovakve ideje i dokle god se omladina bude vaspitavala na sentimentalnim idejama o ovenosti, umesto na ratnikoj osveti protiv zakletog neprijatelja.

56

Jesi li ti to? upita Hermina i pokaza prstom moje ime. Bogme, stvorio si sebi estoke neprijatelje, Hari. Da li te to ljuti? Proitao sam nekoliko redova, bila je to stara pesma, svaka pojedina od ovih kliiranih pogrda bila mi je ve godinama poznata. Ne, odgovorih, ne ljuti me, odavno sam navikao na to. Nekoliko puta sam izrazio miljenje da svaki narod, pa ak i svaki pojedini ovek, umesto da se uljuljkuje lanim politikim problemima krivice, mora da ispita koliko je sam kriv, usled sopstvenih greaka, omaki i ravih navika, u izazivanju rata i svih ostalih beda u svetu, jer je to jedini put da se po mogustvu izbegne sledei rat. Oni mi to ne oprataju, jer su sami, razume se, potpuno nevini. Kajzer, generali, veleindustrijalci, politiari i novinari niko nema sebi nita da prebaci, niko nema nikakve krivice! ovek bi mogao pomisliti da je sve divno na ovom svetu, iako, eto, pod zemljom lee desetine miliona ubijenih ljudi. I vidi, Hermina, iako ovakvi pogrdni lanci ne mogu vie da me naljute, katkada me ipak rastue. Dve treine mojih zemljaka svakog jutra i svake veeri ita ovakve listove, u ovakvom tonu, svakog dana ih ti listovi obrauju, opominju i hukaju, zbog njih oni postaju nezadovoljni i zli, a cilj i kraj svega toga je opet rat, budui, naredni rat, koji e verovatno biti jo udoviniji od ovoga. Sve je to jasno i prosto, shvatljivo svakom oveku, i svako bi mogao da doe do ovog zakljuka razmiljajui samo jedan jedini as. Ali niko to nee, niko nee da izbegne budui rat, niko nee sebi i svojoj deci da utedi sledee milionsko klanje. Razmiljati jedan as, utonuti za izvesno vreme u sebe i zapitati se koliko je ko lino uzeo uea u neredu i pakostima na svetu, koliki je u tome udeo svakog pojedinca vidi, to nee niko! I tako e sve ii dalje svojim putem, dok mnoge hiljade ljudi iz dana u dan revnosno pripremaju budui rat. Otkako znam za sebe, to me je guilo i dovodilo do oajanja, za mene vie ne postoji otadbina i ne postoje ideali, jer je sve to samo dekoracija za gospodu koja priprema sledee klanje. Nema smisla misliti, kazati i napisati neto oveno, nema smisla gajiti u sebi dobre ideje na dvojetroje ljudi koji to ine obaraju se iz dana u dan hiljade listova, asopisa, govora, javnih i tajnih sednica, koji svi ele, a i postiu, suprotno." Hermina me je sluala sa ivim ueem. Da, ree zatim, ti si u pravu. Razume se, opet e biti rata, ne mora ovek ni da ita novine da bi to znao. Prirodno je da ovek moe da se rastui zbog toga, ali to nema nikakvog smisla. To je upravo kao kada bi se neko rastuio zato to e, uprkos svemu i ma ta preduzimao protiv toga, jednom neminovno morati da umre. Borba protiv smrti, dragi Hari, jeste uvek neto lepo, plemenito, udesno i potovanja dostojno, pa prema tome i borba protiv rata. Ali je ujedno uvek i beznadeno donkihotstvo. Moda je to tano uzviknu ustro, ali po takvim istinama kao to je ta da svi uskoro moramo umreti, da je prema tome sve svejedno, ceo ivot postaje plitak i glup. Pa zar da odbacimo sve, da se odreknemo svakog duha, svakog stremljenja, svake ovenosti, da dopustimo da i dalje vladaju astoljubije i novac, da bismo pored ae piva saekali sledei poziv na mobilizaciju? udan je bio pogled koji mi je Hermina dobacila, pogled u kome je bilo podsmeha, eretluka i drugarstva punog razumevanja, a istovremeno i teine mudrosti i beskrajne ozbiljnosti. Ne, ne treba da postupi tako, ree ona materinski. Tvoj ivot nee postati plitak i glup iako zna da e tvoja borba biti bezuspena. Bilo bi mnogo plie, Hari, kada bi se borio za neto dobro i idealno mislei da to mora i postii. Zar ideali postoje da bi ih ovek dostigao? Da li mi ljudi ivimo da bismo 57

unitili smrt? Ne, ivimo da bismo je se bojali, da bismo je potom voleli, i ba zbog nje se ovo malo ivota u nama katkada na jedan as tako divno zaari. Pravo si dete, Hari. Budi sada posluan i poi. Danas imamo mnogo posla. Danas vie neu da vodim rauna o ratu i novinama. A ti? Ni ja, bio sam takoe spreman da to prihvatim. Poli smo zajedno bio je to na prvi zajedniki izlazak u grad u radnju sa muzikim instrumentima, gde smo gledali gramofone, otvarali ih i zatvarali, putali ih da nam sviraju, i kada sam naao jedan koji nam je odgovarao i po izgledu i po ceni, hteo sam da ga kupim, ali Hermina se nije tako brzo odluivala. Ona me je zadrala, te sam morao da obiem s njom i drugu radnju i tamo pogledam i sasluam gramofone svih sistema i veliina, od najskupljeg do najjeftinijeg, pa se tek onda saglasila da se vratimo u prvu radnju i tamo kupimo aparat koji smo ranije nali. Vidi, rekoh ja, to smo mogli da uradimo i jednostavnije. Misli? A moda bismo sutra videli u nekom izlogu isti aparat koji bi bio jeftiniji za dvadeset franaka. A osim toga, zadovoljstvo je kupovati, a svako zadovoljstvo treba sladiti. Morae ti da naui jo mnogo tota. Sa jednim nosaem doneli smo plod nae kupovine u moj stan. Hermina je paljivo pregledala moju dnevnu sobu, pohvalila je pe i divan, isprobala stolice, uzimala je knjige u ruke i dugo se zadrala pred fotografijom moje dragane. Gramofon smo postavili na nizak orman pored gomile knjiga. A onda je otpoela nastava. Ona je stavila na gramofon plou sa fokstrotom i, pokazujui mi prve korake, uzela me za ruke i poela da me vodi. Ja sam posluno kaskao za njom, sudarao se sa stolicama, sluao njena nareenja, ali ih nisam razumevao, gazio je po nogama i bio nespretan koliko i revnostan. Posle druge igre bacila se na divan zacemivi se od smeha kao kakvo dete. Boe moj, kako si krut! Koraaj jednostavno, kao kad se eta! Tu nije potrebno nikakvo naprezanje. Cini mi se da ti je toplo? E, pa da se odmorimo pet minuta. Vidi, igrati je, kada ovek to ume, isto tako jednostavno kao i misliti, a mnogo se lake naui. Bie manje nestrpljiv to ljudi nee da naue da misle, ve vie vole da gospodina Halera nazivaju izdajnikom otadbine i mirno doputaju da doe do sledeeg rata. Otila je posle jednog asa, uveravajui me da e idui put ve ii bolje. Ja sam o tome imao drukije miljenje, i bio sam veoma razoaran zbog svoje gluposti i nezgrapnosti, inilo mi se da za ovaj jedan as nita nisam nauio i nisam verovao da e ikada biti bolje. Ne, za igranje ovek mora imati sposobnosti koje su meni potpuno nedostajale: veselost, ednost, lakomislenost i elan. Eh, pa to sam odmah mislio! Ali gle, idui put je odista ilo bolje i ak je poelo da mi priinjava zadovoljstvo, a na kraju asa Hermina je izjavila da sada umem da igram fokstrot. Ali kada je iz toga izvela zakljuak da sutra moram da idem s njom u restoran u kome se igra, grdno sam se uplaio i stao da se branim iz petnih ila. Ona me je hladno podsetila na moj zavet poslunosti i naredila mi da sutradan doem na aj u hotel Balans. Te veeri sedeo sam kod kue, hteo sam da itam, ali nisam mogao. Bojao sam se sutranjeg dana. Bila mi je strana pomisao da ja, stari, plaljivi i osetljivi udak, odem u jedan od onih sumornih modernih lokala u kojima se pije aj i igra, i ne samo to nego je trebalo da se pokazujem tamo pred 58

stranim svetom kao igra, iako to jo nisam bio. Priznajem da sam se stideo i smejao samom sebi kada sam u svojoj sobi za studije navio aparat i tiho, u arapama, sam ponavljao korake fokstrota. Sutradan je u hotelu Balans svirao mali orkestar i sluen je aj i viski. Pokuao sam da podmitim Herminu, ponudio sam je kolaima, pokuao sam da je pozovem na bocu dobrog vina, ali je ona ostala neumoljiva. Ti danas nisi ovde radi svoga zadovoljstva. Ovo je as igranja. Morao sam dva-tri puta da igram s njom, a u meuvremenu upoznala me je sa saksofonistom, crnomanjastim, lepim mladiem panskog ili junoamerikog porekla, koji je, kako je ona rekla, svirao na svim instrumentima, i govorio sve jezike sveta. Izgleda da se ovaj senjor odlino poznavao s Herminom i da je bio u prijateljstvu s njom. Pred sobom je imao dva saksofona razliite veliine, u koje je duvao naizmenino, dok su njegove crne, sjajne oi paljivo i veselo ispitivale igrae. Na svoje iznenaenje, osetio sam prema ovom bezazlenom, lepukastom svirau neto nalik na ljubomoru; ne ljubavniku ljubomoru, jer izmeu mene i Hermine nije bilo ni govora o ljubavi, nego neku vrstu duhovne ljubomore na njihovo prijateljstvo, jer mi se inilo da nije sasvim dostojan interesovanja, upadljivog isticanja, pa ak i uvaavanja koje mu je ukazivala. udna poznanstva moram da sklapam, pomislio sam neraspoloen. A zatim su Herminu uzastopno pozivali da igra, i ja sam ostao sam pored aja, sluajui muziku, vrstu muzike koju dotle nisam mogao da podnesem. Boe moj, pomislio sam u sebi, sada treba da budem uveden i da se odomaim ovde, u ovome meni tako odvratnom i tuem svetu, u ovom, do sada tako briljivo izbegavanom, svetu lumpadija i zabave eljnih ljudi, u glatkom, uniformisanom svetu mermernih stoia, deza, kokota i trgovakih putnika! Tuno sam ispijao svoj aj i piljio u poluelegantno mnotvo. Moj pogled privukoe dve lepe devojke, obe dobre igraice, koje sam posmatrao sa divljenjem i zaviu kako gipko, lepo, veselo i sigurno krue u igri. Uto se Hermina ponovo pojavi i izjavi da je nezadovoljna mnome. Kao da nisam ovde, grdila me je, kada pravim takvo lice i sedim nepomino za stolom sa ajem; treba sada da se trgnem i igram. Kako, nikoga ne poznajem? To nije vano. Zar ovde nema nijedne devojke koja mi se svia? Pokazao sam joj jednu, lepu, od onih dveju devojaka, kratko podseene, guste plave kose, koja je ba stajala u naoj blizini u svojoj lepoj somotskoj suknjici i koja je, sa svojim punakim enstvenim rukama, izgledala veoma ljupko. Hermina je uporno traila da joj smesta priem i zamolim je za igru. Ja sam se oajniki branio. Ne mogu! rekoh sav ojaen. Da sam lep, mlad momak, bih! Ali ovakva kruta, matora budala, koja ne ume ni da igra ta ona bi me ismejala! Hermina me prezrivo pogleda. ,,A to u ja da te ismejem, to ti je, razume se, svejedno. Ba si prava kukavica! Ko god prilazi nekoj devojci izlae se ismevanju, to je ulog. Dakle reskiraj, Hari, a u najgorem sluaju dopusti da te ismeju inae je svreno s mojom verom u tvoju poslunost. Nikako nije poputala. Digao sam se sa strepnjom i poao prema lepoj devojci ba kada je muzika ponovo zasvirala.

59

,,U stvari nisam slobodna, ree ona posmatrajui me radoznalo svojim krupnim, sveim oima, ali izgleda da se moj igra prilepio za bar. Hajdemo! Obuhvatio sam je i napravio prvih nekoliko koraka, jo uvek zauen to me nije odbila, kad ona ve primeti o emu se radi i preuze vodstvo. Igrala je divno, i ja se zaneh i trenutno zaboravih na svoju dunost i pravila igre, i jednostavno se prepustih struji, oseajui vrste bokove i brza, gipka kolena moje igraice, gledajui u njeno mlado, ozareno lice i priznajui joj da danas igram prvi put u ivotu. Ona se nasmei i ohrabri me, a na moje zadivljene poglede i laskave rei odgovori izvanredno spretno, ne recima, ve tihim, oaravajuim pokretima, koji su nas divno zbliili. Desnom rukom vrsto sam je obgrlio oko struka i sav srean revnosno pratio pokret njenih nogu, ruku i ramena, ne nagazivi je nijednom, na svoje veliko iznenaenje, a kad je muzika prestala da svira, nas dvoje smo ostali zajedno, pljeskajui sve dok se igra nije ponovila i dok nisam jo jednom paljivo, zaljubljeno i predano ponovio ceo obred. Kada se igra zavrila, isuvie brzo za mene, lepa somotska devojka se povukla, a pored mene se odjednom stvorila Hermina, koja nas je posmatrala. Primeuje li to? smejala se ona pohvalno. Jesi li otkrio da enske noge nisu isto to i noge od stola? E pa bravo! Fokstrot sada, hvala bogu, zna, sutra prelazimo na boston, a za tri nedelje odrava se bal pod maskama u dvoranama .Globusa. Bio je odmor i mi smo seli, a zatim je priao i lepukasti mladi gospodin Pablo, saksofonista, klimnuo glavom i seo pored Hermine. Izgledalo je da je s njom u prisnom prijateljstvu, ali meni se, priznajem, jo pri prvom susretu nikako nije svideo ovaj gospodin. Bio je lep, to se nije moglo porei, lepog stasa i lica, ali nisam mogao otkriti u njemu nikakvih drugih odlika. Uprostio je i svoje znanje mnogih jezika, naime, uopte nije govorio, izuzev rei: molim, hvala, dabome, svakako, halo i slinih, koje je, dodue, znao da kae na nekoliko jezika. Ne, on nije govorio, ovaj senjor Pablo, a izgledalo je da ovaj lepukasti kabalero i ne misli mnogo. Njegovo je zanimanje bilo da duva u saksofon u dez-orkestru, i to zanimanje je, izgleda, upranjavao sa ljubavlju i strau; za vreme sviranja katkada bi odjednom pljesnuo rukama ili bi doputao sebi druge izlive oduevljenja, na primer, glasno bi otpevao: ooo, ha, ha, halo! Ali inae, oigledno, nije bio ni za ta drugo na svetu sem da bude lep, da se svia enama, da nosi okovratnike i mane po najnovijoj modi, a i mnogobrojno prstenje na rukama. Zanimao nas je jedino na taj nain to je sedeo s nama, to nam se ljubazno osmehivao, zagledao svoj runi sat i zavijao cigarete, u emu je bio veoma vet. Njegove lepe, tamne oi kreolca i crne kovrde nisu skrivale nikakvu romantiku, nikakve probleme i nikakve misli posmatrajui ga izbliza, ovaj lepi, egzotini polubog bio je samo veseli, pomalo razmaeni deak prijatnog ponaanja i nita vie. Razgovarao sam s njim o njegovom instrumentu i o boji tonova u dezmuzici, te je morao primetiti da ima posla sa starim sladokuscem i poznavaocem muzike. Ali se on uopte nije uputao u to i, dok sam ja iz utivosti prema njemu, odnosno, u stvari, prema Hermini, preduzeo neku vrstu muziko-teoretske odbrane dez-muzike, on se bezazleno smekao, ne obraajui panju na mene i moj trud, i verovatno mu je bilo potpuno nepoznato da je pre i osim dez-muzike postojala i neka druga. Bio je mio, veoma mio i utiv i ljubazno se smekao svojim krupnim, praznim oima; ali izmeu mene i njega nije bilo nieg zajednikog nita od onoga to je moda za njega bilo vano i sveto nije moglo da to bude i za mene. Dolazili smo sa suprotnih strana sveta i nijedna re naih jezika nije bila zajednika. (Ali kasnije mi je Hermina ispriala neto neobino. Rekla mi je da joj je Pablo posle onog razgovora sa mnom kazao da treba veoma paljivo da postupa sa tim ovekom, jer je veoma nesrean. A kada ga je ona upitala po emu je to zakljuio, rekao je: Jadan, jadan ovek. Pogledaj njegove oi! On ne ume da se smeje.) 60

Kada se crnooki oprostio i muzika opet zasvirala, Hermina se digla. Sada bi opet mogao da igra sa mnom, Hari. Ili vie ne eli? I s njom sam sada igrao lake, slobodnije i veselije, iako ne tako krilato i zaboravljajui se. Hermina me je pustila da vodim, prilagoavajui se neno i lako kao kakav cvetni list, a i kod nje sam naao i osetio one lepote koje as dolaze u susret as bee, ona je takoe irila miris ene i ljubavi, i njena je igra neno i toplo pevala ljupku, zamamnu pesmu pola pa ipak na sve to nisam mogao da odgovorim slobodno i radosno, nisam mogao da se potpuno zaboravim i sav se predam; Hermina mi je bila odvie bliska, ona mi je bila drug, sestra, ona je bila moga soja, liila je na mene i liila je na Hermana, mog prijatelja iz mladosti, zanesenjaka, pesnika i vatrenog druga mojih umnih vebi i stranputica. Znam, ree ona kasnije kada sam joj govorio o tome, dobro znam. Ja u, dodue, ipak postii da se zaljubi u mene, ali za to ima vremena. Za sada smo drugovi, ljudi koji se nadaju da e postati prijatelji, jer smo upoznali jedno drugo. Sada emo uiti jedno od drugoga i igraemo se jedno s drugim. Pokazau ti svoje malo pozorite, nauiu te da igra, da bude malo veseo i budalast, a ti e mi izloiti svoje misli i neto od svog znanja. Ah, Hermina, nema tu bogzna ta da se izlae, ti zna vie od mene. Kakvo si ti neobino ljudsko stvorenje, devojko! U sve se razume i u svemu prednjai. Da li ti ja neto znaim? Da ti nisam dosadan? Smrknutih oiju gledala je u pod. Ne volim da te ujem da tako govori. Pomisli na vee kada si, slomljen i oajan, usred svojih patnji i usamljenosti, presekao moj put i postao mi drug! ta misli, zato sam tada umela da te poznam i razumem? Zato, Hermina? Reci mi! Zato to sam ista kao i ti. Zato to sam isto tako usamljena kao i ti, zato to isto kao i ti ne mogu da volim i da shvatim ozbiljno ivot i ljude. Uvek postoji nekolicina ljudi koji od ivota trae ono najvie i koji teko mogu da se pomire sa glupou i grubou." Ti, ti! uzviknuh neobino iznenaen. Razumem te, drugarice, niko te ne razume kao ja. Pa ipak predstavlja zagonetku za mene. Ta ti sa takvom lakoom izlazi na kraj sa ivotom, ti tako udesno potuje male stvari i zadovoljstva, ti si takva umetnica u ivotu! Kako moe da pati od ivota? Kako moe da oajava? Ne oajavam, Hari. Ali da patim od ivota oh, na to sam ve navikla! Ti se udi to nisam srena iako umem da igram, iako se tako dobro snalazim na povrini ivota. A ja se, prijatelju, udim to si se ti toliko razoarao u ivotu, ti koji tako dobro poznaje najlepe i najdublje stvari, duh, umetnost i misli. Zato smo se i privukli uzajamno, zato i jesmo brat i sestra. Nauiu te da igra i da bude razigran, da se smei, a da uprkos svemu ipak ne bude zadovoljan. Nauiu od tebe da mislim, da stiem znanje, a da ipak ne budem zadovoljna. Zna li da smo mi oboje deca avola? Jesmo. avo je duh, a mi smo njegova nesrena deca. Mi smo ispali iz prirode i visimo u praznini. Ali sada mi neto pade na pamet: u raspravi o stepskom vuku, o kojoj sam ti govorio, stoji da Hari samo uobraava da ima jednu ili dve due i da se sastoji od jedne ili dve linosti. Svaki ovek, navodno, sazdan je od deset, sto i hiljadu dua.

61

To mi se mnogo svia, uzviknu Hermina. Kod tebe je, na primer, veoma razvijen duhovni ivot i zato si zaostao u raznim sitnim ivotnim umenostima. Mislilac Hari ima sto godina, ali igrau Hariju je jedva pola dana. Njega emo razvijati dalje, njega i ostalu njegovu malu brau, koja su isto tako mala, glupa i nedorasla kao i on." Gledala me je smeei se. Zatim me upita tiho, promenjenim glasom: ,,A kako ti se svidela Marija?" Marija? Ko je to? To je ona sa kojom si igrao. Lepa je devojka, veoma lepa devojka. Koliko sam mogla da vidim, bio si malo zaljubljen u nju. Zar je poznaje? Da, poznajemo se vrlo dobro. Je li ti mnogo stalo do nje? Svidela mi se i bio sam radostan to je tako predusretljivo podnosila moje igranje. Zar je to sve! Trebalo bi da joj se malo udvara, Hari. Ona je veoma lepa i odlino igra, a ve si zaljubljen u nju. Verujem da e imati uspeha. ,,Oh, nije mi to cilj. Sada si malo slagao. Znam da negde u svetu ima draganu i da je via jednom u pola godine, da bi se onda svaao s njom. Lepo je od tebe, najzad, to hoe da ostane veran toj svojoj udnoj prijateljici, ali dopusti mi da tome ne pridam naroit znaaj! Nasluujem da ti ljubav uopte shvata veoma ozbiljno. Neka je i tako, voli na svoj idealan nain koliko hoe, to je tvoja stvar, nije moje da vodim rauna o tome. Ali sitne, lake ivotne umenosti i igre, na tom polju sam ti uiteljica, i uiu te bolje nego tvoja idealna dragana, u to budi uveren! Veoma ti je potrebno da opet jednom spava sa jednom lepom devojkom, stepski vue. Hermina, uzviknuh izmueno, ta pogledaj me, ja sam star ovek! Ti si mali deak. I kao to si bio odvie nemaran da naui da igra, tako isto si bio odvie nemaran da naui da voli. Ti, prijatelju, svakako odlino ume da voli idealno i tragino, u to ne sumnjam i odajem ti priznanje. Ali sada e nauiti da voli i obino, ljudski. Poetak je tu, uskoro ovek moe da te pusti da ode na neki bal. Jo mora da naui boston, s time emo otpoeti sutra. Doi u u tri sata. Uostalom, kako ti se svidela muzika ovde? Neobino." Vidi, i to je napredak, ve si neto nauio. Do sada nisi mogao da podnese dez i muziku za igru, nije ti bila dovoljno ozbiljna i duboka, a sada si uvideo da je ne treba ni shvatiti ozbiljno, ali da moe da bude ljupka i arobna. Uostalom, da nije Pabla, ceo orkestar ne bi vredeo nita. On ga vodi i daje mu ivost. Kao to je gramofon iskvario vazduh asketske duhovnosti moje radne sobe, kao to su amerike igre, tue, neprikladne i ubistvene, prodrle u moj negovani muziki svet, tako je sa svih strana nadiralo neto novo, opasno, razorno, u moj dosada tako otro ogranieni i strogo zatvoreni ivot. Rasprava o 62

stepskom vuku i Hermina bili su u pravu sa svojim uenjem o hiljadu dua, svakoga dana pojavljivale su se u meni, pored starih, jo i nove due, koje su postavljale svoje zahteve, dizale galamu, i sada sam jasno, kao kakvu sliku, video pred sobom svu zabludu u odnosu na moju dosadanju linost. Onih nekoliko vetina i vebi u kojima sam sluajno bio dobro potkovan prihvatio sam i pomou njih naslikao jednog Harija, ivei ivotom jednog Harija koji u stvari nije bio nita drugo nego prefinjeni poznavalac pesnitva, muzike i filozofije a sav ostali deo svoje linosti, itav ostali haos sposobnosti, nagona i stremljenja bio mi je na teretu, pa sam mu nadenuo ime Stepski Vuk. Meutim, moje vraanje sa pogrenog puta i raspadanje moje dosadanje linosti nisu bili ni prijatne ni zanimljive pustolovine, ve je sve ovo, naprotiv, esto bivalo gorko i bolno, a katkad upravo nepodnoljivo. Gramofon je esto satanski zvuao u sredini u kojoj je sve bilo podeeno za druge tonove. A katkada, kad bih u nekom restoranu koji je bio u modi igrao svoje vanstepe meu elegantnim bonvivanima i hohtaplerima, uinio bih se samom sebi izdajnikom svega onoga to mi se ikada u ivotu uinilo dostojno potovanja i sveto. Da me je Hermina samo osam dana ostavila samog, ubrzo bih pobegao od ovih munih i smenih pokuaja da se pretvorim u bonvivana. Ali Hermina je uvek bila tu: iako je nisam viao svakog dana, ona me je ipak stalno posmatrala, vodila, nadziravala i ocenjivala pa mi je i moje najee buntovnike misli, kao i nameru da beim, sa osmehom itala s lica. Postepeno, kako je napredovalo ruenje onoga to sam ranije nazivao svojom linou, poinjao sam da shvatam zato sam uprkos svem oajanju morao toliko da se bojim smrti, pa sam primeivao da je i taj uasni i sramni strah bio samo deo moje stare, graanske, lane egzistencije. Dosadanji gospodin Haler, daroviti pisac, poznavalac Getea i Mocarta, autor itanja dostojnih eseja o metafizici i umetnosti, o geniju, tragici i ovenosti, melanholini pustinjak u svojoj eliji pretrpanoj knjigama, podvrgnut je deo po deo samokritici i u svemu je podbacio. Daroviti i zanimljivi gospodin Haler propovedao je, dodue, razumnost i ovenost, protestvovao je protiv surovosti rata, ali nije dopustio da ga za vreme rata postave uza zid i streljaju, to je u stvari trebalo da bude posledica njegovog shvatanja, ve se nekako prilagodio, razume se, veoma asno i plemenito, ali je to ipak bio samo kompromis. Osim toga bio je protivnik sile i izrabljivanja, ali je u banci imao nekoliko hartija od vrednosti raznih industrijskih preduzea, ije je kamate uivao bez ikakve grie savesti. I tako je to bilo u svemu. Hari Haler se, dodue, divno preruio u idealistu i oveka koji prezire svet, u setnog pustinjaka i kivnog proroka, ali je u osnovi ipak bio buruj; osuivao je ivot koji je vodila Hermina, ljutio se zbog noi koje je straio po restoranima, isto tako i zbog novca koji je tamo proerdao, savest mu nije bila ista, a nikako nije eznuo za unutranjim osloboenjem i savrenstvom, ve je, naprotiv, estoko eznuo za udobnim vremenom kada su mu njegove umne vebe jo pruale zadovoljstvo i donosile mu slavu. Tako su i oni itaoci novina koje je on prezirao i ismevao eznuli za idealnim vremenima pre rata, jer je to bilo mnogo lake nego nauiti neto na sopstvenim patnjama. Pih, do avola, oveku se morao zgaditi ovaj gospodin Haler! Pa ipak sam ga se grevito drao, njega ili njegove obrazine, koja je ve bila u raspadanju, njegovog koketiranja sa duhovnim ivotom, njegovog malograanskog straha od svega to je nesreeno i sluajno (u ta se ubrajala i smrt). Sa podsmehom i zaviu sam uporeivao budueg, novog Harija, ovog pomalo plaljivog i smenog diletanta dvorana za igru, sa onom nekadanjom lano-idealnom slikom Harija, na kojoj sam u meuvremenu otkrio kobne crte koje su mi onda na profesorovoj slici Getea toliko smetale. A on sam, stari Hari, bio je isto tako graanski idealizovani Gete, isti takav junak duha, odvie plemenitog pogleda, koji je blistao uzvienou, duhom i ovenou, kao da je namazan briljantinom, i koji je, tako rei, i sam bio tronut plemenitou svoje sopstvene due. Do avola, ova ljupka slika bila je prilino izreetana, idealni gospodin Haler bedno je demontiran! Izgledao je kao velikodostojnik koga su opljakali drumski razbojnici, pa je ostao u pocepanim gaama, i koji bi mudro uradio kad bi sada nauio ulogu odrpanca,

63

ali on umesto toga nosi svoje rite kao da na njima jo ima orden ja i plano i dalje trai izgubljeno dostojanstvo. Cesto sam se sretao sa sviraem Pablom i morao sam ponovo da razmotrim svoj sud o njemu, ve i zato to ga je Hermina toliko volela i uvek traila njegovo drutvo. U mom seanju Pablo je bio zabeleen kao lepukasta nula, kao mali, pomalo sujetan lepotan, kao vedro dete bez problema, koje veselo duva u vaarsku trubu i koje je lako naterati na poslunost pomou pohvala i okolade. Ali Pablo nije pitao za moj sud o njemu, bio mu je isto tako ravnoduan kao i moje muzike teorije. Sluao me je utivo i ljubazno, smekajui se bez prestanka, ali mi nikada nije davao pravi odgovor. No uprkos tome izgledalo je da sam ga zainteresovao, i oigledno se trudio da mi se svidi i pokae se dobronameran prema meni. Kada sam se jednom, za vreme naih neplodnih razgovora, razljutio i postao skoro grub, pogledao me je u lice unezvereno i tuno, zatim me je uhvatio za levu ruku, pomilovao je i ponudio mi iz jedne zlatne kutijice neki praak za mrVanje, jer je smatrao da e mi to prijati. Pogledom sam upitao Herminu, ona je klimnula glavom u znak odobravanja, i ja sam se posluio i umrknuo praak. Odista sam ubrzo postao sveiji i ivahniji, u onom praku je verovatno bilo malo kokaina. Hermina mi je priala da Pablo raspolae mnogim ovakvim sredstvima, do kojih dolazi tajno i kojima vie puta posluuje prijatelje, jer je u njihovom spravljanju i doziranju pravi majstor. Bila su to sredstva za umirivanje bolova, za spavanje, za izazivanje lepih snova, za izazivanje veselosti i zaljubljenosti. Jedanput sam ga sreo na ulici, blizu keja, i on mi se odmah pridruio. Ovoga puta uspeo sam da ga nateram da najzad progovori. Gospodine Pablo", rekao sam mu, dok se on igrao crno-srebrnim tapiem, vi ste Herminin prijatelj i to je razlog zbog koga se interesujem za vas. Ali vi mi, to vam moram rei, oteavate konverzaciju. Ja sam nekoliko puta pokuao da razgovaram s vama o muzici zanimalo me je da ujem vae miljenje, vae neslaganje i va sud; ali vi ste uvek prezrivo odbijali da mi ma ta odgovorite. On se srdano nasmeja i ovog puta mi ne ostade duan odgovora, ve ravnoduno ree: Vidite, po mom miljenju razgovor o muzici nema nikakve vrednosti. Ja nikada ne govorim o muzici. ta bih vam i odgovorio na vae veoma mudre i istinite rei? Vi ste toliko u pravu u svemu to ste rekli. Ali, vidite, ja sam muziar, a ne naunik, i ne verujem da muzika ima ma kakve veze sa istinitim izjavama. Za muziku nije vano da li je neko u pravu, da li neko ima ukusa, obrazovanja i svega ostalog. Pa dobro. A ta je onda vano? Svirati je vano, gospodine Haleru, treba svirati to je mogue bolje, vie i intenzivnije! U tome je stvar, mesje. Ako u glavi imam sva dela Baha i Hajdna i o njima mogu da dam najpametnije ocene, time jo ni za kog nita nisam uinio. Ali ako uzmem svoj duvaki rog i na njemu odsviram ivahni imi, bio taj imi dobar ili lo, u njemu e ljudi ipak uivati, od njega e im se razmrdati noge i prostrujati krv. A jedino to je vano. Pogledajte jednom lica u dvorani za igru u trenutku kada muzika posle dueg odmora ponovo zasvira kako tada oi zablistaju, noge ponu da se trzaju, a lica da se smeju! To je ono radi ega se svira. Vrlo dobro, gospodine Pablo. Ali ne postoji samo muzika ula, postoji i muzika duha. Ne postoji samo ona koja se svira za trenutak ve i besmrtna muzika koja ivi dalje i onda kada se ne svira. Moe neko, leei sam u svom krevetu, da izazove u svojim mislima neku melodiju iz .arobne frule ili ,Matejeve pasije, i onda je to muzika iako niko ne vue gudalom, niti duva u flautu. 64

Svakako, gospodine Haleru. Ali i ,Jirning i /Valenciju' reprodukuju u sebi svake noi mnogi usamljeni i sanjalaki raspoloeni ljudi. I najsiromanija daktilografkinja u kancelariji ima u glavi svoj vanstep i po njegovom taktu udara u slova. Oni su u pravu, svi ti usamljeni ljudi, i ja im rado doputam njihovu nemu muziku, bilo da je u pitanju ,Jirning, ,arobna frula ili .Valencija! Ali odakle tim ljudima ta usamljena, nema muzika? Oni je uzimaju od nas muziara; ona prvo mora da bude odsvirana i sasluana, mora da ue u krv pre nego to ovek kod kue u svojoj sobici moe da misli na nju i sanja o njoj. Saglasan sam, rekoh hladno. Ali ipak, ne mogu Mocart i najnoviji fokstrot stajati na istom stepenu. I nije svejedno da li ljudima svirate boansku i venu muziku, ili jeftinu muziku koja ne traje vie od jednog dana. Kad Pablo primeti uzbuenje u mom glasu, njegovo lice dobi svoj najljubazniji izraz, on me pomilova po miici i unese u svoj glas neverovatnu blagost. ,,Oh, dragi gospodine, vi ste sigurno u pravu sa svojim stepenima. Nemam nita protiv toga da Mocarta, Hajdna i .Valenciju' stavite na stepen koji elite! Meni je to sasvim svejedno, ne odluujem ja o tim stepenima, mene za to ne pitaju. Mocarta e moda svirati i posle sto godina, a .Valenciju' ni posle dve mislim da to mirne due moemo prepustiti dragom bogu, on je pravedan i u njegovim je rukama trajanje naeg ivota, pa i svakog valcera i fokstrota, on e sigurno uiniti kako je najbolje. Ali mi muziari moramo da inimo nae, da izvravamo svoju dunost i zadatke: moramo da sviramo ono to ljudi trenutno trae, i to to je moguno bolje, lepe i ubedljivije. Uzdahnuo sam i nisam rekao vie nita. Ovom oveku se nije moglo doskoiti. U izvesnim trenucima su se novo i staro, bol i naslada, strah i radost veoma udno meali. Bio sam as na nebu, as u paklu, ali veinom na oba mesta istovremeno. Stari i novi Hari iveli su jedan pored drugoga as u ogorenoj svai, as u miru i spokoj stvu. Katkada je izgledalo da je stari Hari zauvek umro, a onda bi se odjednom opet pojavio, izdavao nareenja, tiranisao i sve znao bolje, a novi, mali, mladi Hari je utao, doputajui da bude pritenjen uza zid. Nailazili su, opet, drukiji asovi, kada je mladi Hari starog hvatao za guu i svojski stezao, pa bi tada bilo mnogo stenjanja, mnogo borbe na ivot i smrt i mnogih misli o nou za brijanje. Ali esto bi me poklopio jedan jedini talas i sree i patnje. Takav je bio trenutak kad sam nekoliko dana posle svog prvog javnog pokuaja da igram uao u svoju spavau sobu i, na svoje neizmerno iznenaenje, uenje, strah i oduevljenje, naao lepu Mariju da lei u mom krevetu. Od svih iznenaenja koje mi je Hermina do sada priredila ovo je bilo najee. Jer nijednog trenutka nisam bio u nedoumici da mi je ona uputila ovu rajsku pticu. Te veeri izuzetno nisam bio sa Herminom, ve sam u sabornoj crkvi sluao odlino izvoenje stare crkvene muzike bio je to lep i setan izlet u moj nekadanji ivot, u krajeve moje mladosti, u domene idealnog Harija. U visokom prostoru gotske crkve, iji su se lepi, mreasti svodovi u igri malobrojnih svetiljki avetinjski ivo lelujali tamo-amo, sluao sam komade od Bukstehudea, Pahelbela, Baha i Haj dna, opet sam koraao starim, dragim stazama, sluao divni glas pevaice sa kojom sam nekada bio u prijateljstvu i sa kojom sam doiveo mnoga izvanredna izvoenja. Glasovi stare muzike, njihovo beskrajno dostojanstvo i svetost probudili su u meni sva uzviena oseanja, oduevljenja i zanos moje mladosti; tuan i utonuo u sebe sedeo sam na visokom horu crkve, za jedan as gost ovog plemenitog, blaenog sveta koji mi je nekada bio domovina. Za vreme jednog Hajdnovog dueta odjednom mi navree suze, nisam saekao kraj, odustao sam od ponovnog vienja sa pevaicom (oh, koliko sam blistavih veeri nekada proveo sa umetnicima

65

na ovakvim koncertima!), odunjao sam se iz saborne crkve i do iznemoglosti jurio ulicama kroz no, gde su, tu i tamo, iza prozora restorana, dez-orkestri svirali melodiju mog sadanjeg ivota. Oh, kakav je tuni lavirint postao moj ivot! Prilikom ove none etnje dugo sam razmiljao o svom neobinom odnosu prema muzici, i jo jednom sam u ovom dirljivom, a i fatalnom odnosu sagledao sudbinu itavog nemakog duhovnog ivota. U nemakom duhu vlada materinsko pravo i privrenost prirodi u obliku hegemonije muzike, za koju drugi narodi nikada nisu znali. Umesto da se mi, ljudi od duha, muki branimo protiv toga, umesto da budemo potinjeni i posluni duhu, logosu, rei svi mi matamo o jednom jeziku bez rei, koji e izraziti neizrecivo i prikazati ono to se ne moe uobliiti. Umesto da to vernije i predanije svira na svom instrumentu, Nemac od duha uvek se bunio protiv rei i protiv razuma, a uvek je koketirao s muzikom. I uvek se nemaki duh naslaivao udesnim i blaenim muzikim formama, udesnim i ljupkim oseanjima i raspoloenjima, koja stvarnost nikada nije potisnula, a prenebregao je svoje stvarne zadatke. Mi, ljudi od duha, nikada se nismo odomaili u stvarnosti, bila nam je tua i neprijateljska, i zato je i u naoj nemakoj stvarnosti, u naoj istoriji, naoj politici i javnom mnjenju uloga duha bila tako bedna. Da, esto sam razglabao tu misao, a esto sam oseao i estoku enju da jednom i ja uestvujem u oblikovanju stvarnosti, da jednom i ja delam ozbiljno i odgovorno, umesto da se bavim uvek samo estetikom i duhovnom primenjenom umetnou. Ali se uvek sve zavravalo rezignacijom i pomirenjem sa zlim udesom. Gospoda generali i veleindustrijalci bili su potpuno u pravu: nita od nas duhovnih, mi smo bili drutvo bez koga se lako moglo, neodgovorno drutvo duhovnih brbljivaca kome je stvarnost bila tua. Pih, do avola! No za brijanje! Ispunjen ovakvim mislima i naknadnim zvucima muzike, srca otealog od tuge i pun oajne enje za ivotom, za stvarnou, za smislom svega ovoga i nepovratno izgubljenim, najzad sam se vratio kui, popeo uz stepenice, upalio osvetljenje u dnevnoj sobi i uzalud pokuao da malo itam. Setio sam se dogovora koji me je obavezivao da sutra uvee odem u Cecil-bar na viski i igranku i oseao sam, ne samo prema sebi ve i prema Hermini, srdbu i gorinu. Neka je njena namera i dobra i srdana, a ona sama neka je udesno stvorenje bolje da me je onda pustila da propadnem, umesto to me je povukla u ovaj tui svet koji tako udno treperi, svet igre i zbrke, u kome u uvek biti tuinac i u kome propada i strada ono to je najbolje u meni. I tako sam tuno ugasio svetiljku, tuno otiao u svoju spavau sobu, tuno poeo da se svlaim, kada me tre neobian miris. U vazduhu je lebdeo lak miris parfema i, osvrnuvi se, videh lepu Mariju kako lei u mom krevetu, smeei se pomalo zaplaeno svojim krupnim plavim oima. Marija! rekoh. A prva mi je misao bila da e mi gazdarica otkazati stan ako sazna za ovo. Dola sam, ree ona tiho. Ljutite li se na mene?" Ne, ne ljutim se. Znam da vam je Hermina dala klju. Naravno. ,,Oh, vi ste ljuti zbog toga. Idem ja. Ne, lepa Marija, ostanite! Samo, eto, ba veeras sam veoma tuan, danas ne mogu da budem veseo, ali u sutra moda moi. Nagnuo sam se nad njom, a ona je svojim velikim vrstim rukama privukla moju glavu k sebi i dugo me ljubila. Seo sam zatim na krevet, drei je za ruku, i zamolio je da govori veoma tiho, jer niko nije smeo da nas uje, gledao sam nanie u njeno lepo, puno lice, koje je tako strano i udno, poput

66

velikog cveta, lealo na mom uzglavlju. Lagano je privukla moju ruku do svojih usana, zatim ju je odvukla pod pokriva i stavila na svoje tople grudi, koje su se lagano nadimale. Ne mora da bude veseo, ree ona, Hermina mi je rekla da si u nevolji. To je svakome shvatljivo. Da li ti se jo uvek sviam? Onomad, kad smo igrali, bio si veoma zaljubljen. Poljubio sam je u oi, usta, vrat i grudi. Jo maloas mislio sam na Herminu sa gorinom i prekorom. A sada sam na rukama drao njen poklon i bio joj zahvalan. Marijina milovanja nisu vreala divnu muziku koju sam toga dana sluao, bila su je dostojna, pretvorivi se u njeno ostvarenje. Lagano sam skidao pokriva sa lepe ene, sve dok, ljubei je, nisam stigao do njenih stopala. Kada sam se ispruio pored nje, njeno lice, slino cvetu, smeilo mi se sveznalaki i blagonaklono. Te noi pored Marije nisam spavao dugo, ali sam zato spavao duboko i spokojno kao dete. U trenucima kad sam bio budan ispijao sam njenu lepu, vedru mladost, a u tihom askanju saznao sam mnoge zanimljive stvari o njenom i Hermininom ivotu. Malo sam znao o ovoj vrsti stvorenja i njihovom ivotu, jedino sam ranije, u pozoritu, povremeno susretao sline egzistencije, ene kao i mukarce, koje su upola pripadale umetnikom svetu a upola svetu uivanja. Tek sada sam stekao izvesnu sliku o tim neobino ednim, a u isti mah neobino pokvarenim ivotima. Ove devojke, veinom iz siromanih kua, bile su odvie pametne i lepe da bi itav svoj ivot zasnivale na nekoj slabo plaenog bezvoljnoj zaradi, te su ivele as od nekog privremenog rada as od svoje ljupkosti i ljubaznosti. Katkada bi po nekoliko meseci sedele za pisaom mainom, povremeno su bile ljubavnice imunih bonvivana, dobijale deparac i poklone, a bilo je vremena kada su, u krznu i automobilima, ivele u Grand-hotelu, dok bi drugi put, opet, stanovale u potkrovnicama. Moguno je bilo pridobiti ih za brak u sluaju neke veoma povoljne ponude, ali nisu udele za njim. Neke od njih nisu bile pohotljive uljubavi i svoju naklonost pokazivale su usteui se, uz cenkanje za najviu cenu. Druge, meu koje je dolazila i Marija, bile su neobino obdarene za ljubav i eljne ljubavi, veina ih je bila iskusna u ljubavi prema oba pola; one su ivele iskljuivo za ljubav, a pored prijatelja koji su plaali uvek su imale jo i neke druge ljubavne odnose. Marljive i vredne, pametne, pa ipak besvesne, ivele su ove leptirie svojim detinjastim i prepredenim ivotom; bile su nezavisne; nije mogao svako da ih kupi, oekivale su sve od sree i lepog vremena, bile su zaljubljene u ivot, ali su ga cenile mnogo manje od graana, uvek su bile spremne da sa princem iz bajke pou u njegov dvorac, dok su u podsvesti uvek bile sigurne u teak i tuan kraj. Marija me je one neobine prve noi i narednih dana nauila mnogo emu, ne samo divnim novim igrama i nasladama ula ve i novom razumevanju, novim shvatanjima i novoj vrsti ljubavi. Svet koji je iveo po lokalima za igru i zabavu, po bioskopima, barovima i hotelskim tremovima, a koji je za mene, pustinjaka i estetu, jo uvek pretpostavljao neto to je imalo niu vrednost, neto zabranjeno i nedosledno, bio je za Mariju, Herminu i njihove drugarice naprosto svet, koji nije bio ni zao ni dobar, koji niti su elele niti mrzele, jer je ba u ovom svetu cvetao njihov kratki, enjom ispunjeni ivot, u njemu su bile odomaene i iskrene. Volele su neku naroitu vrstu ampanjca ili neko specijalno jelo u Gril-rumu kao to ljudi moga kova vole nekog kompozitora ili pesnika, a na novi lager ili sentimentalnu i bljutavu pesmu nekog dez-pevaa rasipale su isto oduevljenje, uzbuenje i tronutost kao drugi na Niea ili Hamsuna. Marija mi je priala o lepukastom saksofonisti Pablu i o nekom amerikom songu koji je ovaj katkada pevao, govorei o tome s takvim zanosom, divljenjem i ljubavlju da me je to dirnulo i mnogo vie potreslo od zanosa nekog visokoobrazovanog oveka prilikom prefinjenog umetnikog uivanja. Bio sam spreman da se zanosim zajedno s njom ma kakav bio pomenuti song; Marijine ljubazne rei i njen enjivi, rascvetali pogled stvarali su iroke prolome u mojoj estetici. Bilo je nekih lepota, nekih malobrojnih, odabranih lepota, na elu sa Mocartom, koje 67

su za mene bile uzdignute iznad svake prepirke i sumnje, ali gde se nalazila granica? Zar nismo svi mi poznavaoci i kritiari u mladosti vatreno oboavali umetnike i umetnika dela koja nam se danas ine problematina i fatalna? Zar se mnogima od nas to nije dogaalo sa Listom, Vagnerom, pa ak i Betovenom? Zar Marijina rascvetala, detinjstva tronutost songom iz Amerike nije bila isto tako ist, lep i iznad svake sumnje uzdignut umetniki doivljaj kao i potresenost nekog prosvetnog savetnika povodom Tristana, ili ekstaza nekog dirigenta povodom Devete simfonije? I zar se to nije neobino poklapalo s miljenjem gospodina Pabla, dajui mu za pravo? Tog Pabla, tog lepotana, Marija je, izgleda, mnogo volela. On je lep ovek", rekao sam ja, ,,i meni se mnogo svia. Ali reci mi, Marija, kako moe da voli i mene pored njega, mene dosadnog, starog momka, koji nije lep i ve je skoro sasvim sed i koji ne ume da duva u saksofon niti da peva engleske ljubavne pesme? Ne govori tako runo! grdila me je ona. Pa to je sasvim prirodno. I ti mi se svia, ima i u tebi neeg lepog, milog i naroitog, ne sme da bude drugaiji nego to si. O tim stvarima ne treba govoriti, niti traiti da se o njima polae raun. Vidi, kada me ljubi u vrat ili uvo, oseam da me voli, da ti se sviam; ti ljubi na neki naroit nain, pomalo bojaljivo, i to mi kazuje: on te voli, on ti je zahvalan to si lepukasta. To mi je milo, veoma milo. A opet kod drugog mukarca volim ono suprotno, ba to to izgleda kao da mu nije stalo do mene i to me ljubi kao da mi ukazuje nekakvu milost. Ponovo smo zaspali. I opet sam se probudio, ne isputajui iz zagrljaja svoj lepi, prelepi cvet. udno! lepi cvet je ipak ostao i dalje poklon od Hermine! Neprekidno je ona stajala iza njega, bio je obavijen njome, kao kakvom maskom! A u meuvremenu odjednom sam se setio Erike, svoje daleke, zloeste dragane, svoje jadne prijateljice. Ona je bila jedva neto manje lepa od Marije, iako ne u takvom cvetu i toliko osloboena svakog unutranjeg tereta, a bila je i siromanija u sitnim, nenadmanim ljubavnim vetinama. Neko vreme mi je jasno i bolno lebdela pred oima njena voljena slika, duboko utkana u moju sudbinu, a zatim je opet potonula u san i zaborav daljine, to je kod mene izazvalo neko tiho aljenje. I tako su u ovoj prvoj, nenoj noi iskrsle preda mnom mnoge slike mog ivota, koji je do tada dugo bio prazan, ubog i bez slike. Eros je kao arolijom otvorio duboke i bogate njihove izvore i, videi koliko je moj ivot bogat slikama, koliko je dua jadnog Stepskog Vuka puna dalekih, venih zvezda i sazvea, moje srce je na trenutke prestajalo da kuca od oaranosti i tuge. Detinjstvo i moja majka gledali su me neno i ozareno, kao nedostino plavetnilo dalekih planina, snano je odjekivao hor mojih prijateljstava, poev od poznatog Hermana, duhovnog brata Hermininog. Mirisavo i nezemaljski, kao vlano rascvetali vodeni cvetovi, doplovile su mi slike mnogih ena koje sam voleo, za kojima sam udeo, koje sam opevao, a od kojih sam mali broj pokuao da dostignem i osvojim. Pojavila se i moja ena, sa kojom sam proiveo tolike godine, koja me je nauila drugarstvu, sukobima i rezignaciji, prema kojoj je u meni, pored svih razoaranja, ostalo ivo, duboko poverenje sve do onog dana kada se, razbolevi se i izgubivi duevnu ravnoteu, odjednom estoko pobunila protiv mene i pobegla a ja sam tada video koliko sam je voleo i koliko je veliko bilo moje poverenje, kada me je za ceo ivot tako teko pogodila njegova zloupotreba. Opet su nailazile slike bilo ih je na stotine, sa i bez imena izbijale su, mlade i nove, iz izvora ove ljubavne noi, i ja sam opet znao ono na ta sam u bedi bio odavno zaboravio, da su one posed i vrednost mog ivota i da neunitivo postoje i dalje, kao doivljaji koji su se pretvorili u zvezde, nezaboravni i neizbrisivi, iji je niz bajka mog ivota, a iji je zvezdani sjaj nerazoriva vrednost mog

68

bitisanja. Moj ivot je bio tegoban, pun lutanja i nesrea, vodio je u odricanje i poricanje, bio je zagoran ui itavog oveanstva, ali je bio bogat, bogat i gord, bio je to kraljevski ivot ak i u bedi. Ma koliko jadno bio proerdan deli puta do potpune propasti, jezgro tog ivota bilo je plemenito, imalo je svoj lik i soj, nije se ilo za noviima, ve za zvezdama. To je bilo davno i mnogo ta se od onda zbilo i izmenilo, seam se jo samo neznatnih pojedinosti iz one noi, pojedinih rei iz naeg razgovora, pojedinih dela i izraza duboke ljubavne nenosti, zvezdano jasnih trenutaka buenja iz tekog sna ljubavnog zamora. Ali one noi me je, prvi put od vremena mog propadanja, moj sopstveni ivot gledao neumoljivo, blistavim oima, prvi put sam ponovo osetio sluaj kao udes, a ruevine mog ivota kao deli boanskog. Moja dua je ponovo poela da die, moje oi su ponovo progledale, i u trenucima sam strasno nasluivao da je dovoljno da sakupim rasuti svet slika, da treba samo na stepen slike da podignem svoj harihalerovski ivot stepskog vuka kao celinu, pa da i sam uem u svet slika i postanem besmrtan. Zar svaki oveji ivot ne znai zalet i pokuaj prema tom cilju? Ujutro, poto sam podelio s njom svoj doruak, morao sam da prokrijumarim Mariju iz kue, to mi je i polo za rukom. Jo istog dana iznajmio sam za nas dvoje u oblinjem kraju grada sobicu, koju smo odredili za nae sastanke. Moja uiteljica igranja, Hermina, dolazila je revnosno i ja sam morao da uim da igram boston. Ona je bila stroga i neumoljiva i nije proputala nijedan as, jer je bilo reeno da idem s njom na idui bal pod maskama. Zamolila me je da joj dam novaca za njen kostim, ali je odbila da mi ma ta kae o njemu. Jo uvek mi je bilo zabranjeno da je posetim, pa ak i da saznam njenu adresu. Ovo vreme pre bala pod maskama, otprilike tri nedelje, bilo je veoma lepo. inilo mi se da mi je Marija prva prava ljubavnica u ivotu. Uvek sam kod ena koje sam voleo traio duh i obrazovanje, a nikada nisam potpuno shvatio da i najduhovitija i najobrazovanija ena nikada nije davala odgovor na logos u meni, ve mu se uvek suprotstavljala; iznosio sam enama svoje probleme i misli, i inilo mi se sasvim nemogue da due od jednog asa volim devojku koja teko da je proitala koju knjigu i jedva da je znala ta je itanje uopte, a jo manje tunela da razlikuje ajkovskog od Betovena. Marija nije imala obrazovanja, njoj te stranputice i dopunski svetovi nisu bili potrebni, svi njeni problemi nicali su neposredno iz njenih ula. Sa ulima kojima je bila obdarena, sa njenim naroitim stasom, njenim bojama, njenom kosom, glasom, puti, njenim temperamentom, kojim je mogla da postigne najveu moguu ulnu i ljubavnu sreu, njena umetnost i zadatak su bili: da za svaku svoju sposobnost, za svaki pregib svojih linija, svaku najneniju oblinu svog tela nae i kao maijom izazove kod zaljubljenog razumevanje, odgovor i ivu protivigru koja usreuje. Osetio sam to ve pri onoj prvoj bojaljivoj igri s njom, osetio sam miris genijalne, visoko kultivisane i draesne ulnosti i bio sam opinjen njome. Svakako nije bila sluajnost to mi je sveznajua Hermina dovela ovu Mariju. Njen miris, itavo njeno bie bili su u znaku leta i rua. Nisam imao sreu da budem jedini ili povlaeni ljubavnik Marijin, bio sam samo jedan od nekoliko njih. esto nije imala vremena za mene, katkad mi je poklanjala po jedan as posle podne, rede itavu no. Nije htela da uzima novaca od mene, iza toga se verovatno krila Hermina. Ali je rado primala poklone, i kad sam joj, na primer, poklonio mali novanik od crvene lakovane koe, u njemu su smela biti i dva-tri zlatnika. Uostalom, grdno me je ismevala zbog te crvene kesice za novac: bila je divna, ali svakako je dugo stajala u radnji, jer nije bila po sadanjoj modi. o ovim stvarima, o kojima sam do sada znao i razumevao manje nego o nekom eskimskom nareju, mogao sam nauiti od Marije. Nauio sam pre svega da ove male igrake, modne i luksuzne stvarice, poev od pudera i parfema pa 69

do cipelica za igru, od prstena do kutije za cigarete, od zatvaraa na pojasu do rune torbice, nisu samo trice i obine bezvredne sitnice, niti izumi fabrikanata i srebroljubivih trgovaca, ve su, sasvim opravdano, lepo, mnogostruko malo, odnosno veliko, carstvo stvarica iji je jedini cilj da poslue ljubavi, da profine oseanja, da oive mrtvu okolinu i da je, kao pomou neke maije, obdare novim ulima za ljubav. Jer ta torbica nije bila obina torbica, kesica za novac nije bila kesica, cvet nije bio cvet, lepeza nije bila lepeza, ve je sve to bio plastini materijal ljubavi, maije i drai, sve je to bilo glasonoa, krijumar, oruje i ratniki pokli. esto sam razmiljao koga li Marija u stvari voli. Mislim da je najvie volela mladia Pabla, saksofonistu unezverenih crnih oiju i dugih, bledih, plemenitih i melanholinih ruku. Bio sam sklon da tog Pabla u ljubavi zamiljam kao pomalo snenog, razmaenog i pasivnog, ali me je Marija uveravala da ga je, dodue, lagano obuzimao ljubavni ar, ali da je zatim bio napregnut, vrst, muevan i pun zahteva, kao kakav bokser ili dentlmen jaha. I tako sam doznao i dokuio mnoge skrivene stvari o ovom i onom, o dez-svirau, o glumcu, o mnogim enama i devojkama, mnogim mukarcima naih krugova, sagledao sam razne veze i neprijateljstva ispod povrine i lagano se pribliio i uvrstio meu svet u kome sam dotle bio tue telo bez ikakvih spona. I o Hermini sam saznao mnogo tota. A naroito sam se esto viao sa gospodinom Pablom, koga je Marija mnogo volela. Katkada je upotrebljavala i neko od njegovih tajnih sredstava, a i meni bi ovda-onda pruila takvo uivanje, i svakom prilikom mi je Pablo naroito revnosno bivao na usluzi. Jedanput mi je bez ikakvog okolienja rekao: Vi ste toliko nesreni, to ne valja, ne treba da bude tako. ao mi je. Uzmite laku lulu opijuma. Moj sud o ovom veselom, pametnom, detinjastom, a pri tom nedokuivom oveku stalno se menjao, postali smo prijatelji i prilino esto sam se sluio nekim njegovim sredstvom. Moju zaljubljenost u Mariju posmatrao je malo podsmeljivo. Jednom smo priredili gozbu u njegovoj sobi, na mansardi jednog hotela u predgrau. U sobi je bila samo jedna stolica, i Marija i ja smo morali da sedimo na krevetu. Dao nam je da pijemo neki neobino prijatan i tajanstven liker, sastavljen od sadrine triju boica. A zatim, kada sam se veoma raspoloio, predloio nam je blistavih oiju da to proslavimo ljubavnom orgijom utroje. Ja sam to osorno odbio, bilo mi je nemoguno da uradim neto tako, ali sam za trenutak bacio pogled na Mariju da vidim kako ona to prima, pa iako se smesta pridruila mom odbijanju, spazio sam u njenim oima nekakve varnice i osetio da ali to se odustalo od toga. Pabla je moje odbijanje razoaralo, ali ga nije uvredilo. teta", rekao je on, Hari je odvie moralan. ta se moe! A bilo bi lepo, toliko lepo! Ali znam zamenu za to." Dao nam je da popuimo nekoliko dimova opijuma i, sedei nepomini, doiveli smo otvorenih oiju scenu koju nam je sugerisao, dok je Marija drhtala od naslade. Kada mi se posle toga malo smuilo, poloio me je Pablo na krevet, dao mi nekoliko kapi nekog leka i, zatvarajui oi za nekoliko trenutaka, osetio sam na svakom onom kapku po jedan letimian, jedva osetan poljubac. Pravio sam se kao da uobraavam da me je poljubila Marija. Ali sam tano znao da me je to on poljubio. A jedne veeri me je jo vie iznenadio. Pojavio se u mom stanu, ispriao mi da mu je potrebno dvadeset franaka i molio me da mu ih dam. U naknadu mi je ponudio da ja raspolaem Marijom te noi umesto njega. Pablo, rekao sam uplaeno, vi ne znate ta govorite. Kod nas se smatra kao najvea sramota da ovek svoju ljubavnicu ustupi drugome za novac. Nisam uo va predlog, Pablo." Pogledao me je saaljivo. Neete, gospodine Hari? Dobro. Uvek sami sebi stvarate tekoe. Onda nemojte i noas da spavate kod Marije, ako vam je to milije, i dajte mi novac ovako, vratiu vam ga. Neophodno mi je potreban.

70

Za ta?" Za Agostina to je onaj mali za drugom violinom. Ve osam dana je bolestan a niko ga ne gleda. Nema ni prebijene pare, a sada sam i ja ostao bez novaca." Iz radoznalosti, a i da bih sebe kaznio, poao sam s njim do Agostina, kome je Pablo odneo mleka i lekova u njegovu potkrovnicu, veoma bednu potkrovnicu, kome je rastresao krevet, provetrio sobu i stavio mu propisnu oblogu na glavu, vrelu od groznice, i sve to brzo, neno i struno, kao kakva dobra sestra nudilja. Iste veeri video sam ga kako do zore svira u Siti-baru. esto sam sa Herminom dugo razgovarao o Mariji, o njenim rukama, ramenima, kukovima, o njenom nainu smejanja, ljubljenja i igranja. Je li ti to ve pokazala? upita me jednom Hermina opisujui mi naroitu igru jezika pri poljupcu. Molio sam je da mi je pokae jo jedanput, ali ona odluno odbi. To e doi kasnije", ree, jo nisam tvoja ljubavnica. Upitao sam je otkuda su joj poznate razne vetine Marijinog poljupca i druge skrivene osobine njenog tela, za koje moe da zna samo mukarac koji je voli. Oh", uzviknu ona, ta mi smo prijateljice. Zar misli da tajimo bilo ta jedna pred drugom? Ja sam esto spavala kod nje i igrala se s njom. Da, uhvatio si lepu devojku, koja zna vie od drugih." Pa ipak verujem, Hermina, da vi neke stvari tajite jedna od druge. Ili si joj moda rekla i sve ono to zna o meni?" Ne, to je neto drugo, neto to ona ne bi razumela. Marija je udesna, imao si sree, ali izmeu mene i tebe ima stvari o kojima ona nema pojma. Ja sam joj rekla o tebi mnogo tota, mnogo vie nego to bi ti to u ono vreme bilo drago ta morala sam da je zavedem za tebe! Ali razumi, prijatelju, tako kao to te ja razumem ni Marija, niti ma koja druga te nee razumeti. I zahvaljujui njoj nauila sam jo poneto znam sve o tebi, kao da smo ve esto spavali jedno s drugim." Kada sam se ponovo naao s Marijom, bilo mi je udno i tajanstveno saznanje da je Herminu isto tako ve drala na svom srcu kao i mene, da je njene udove, kosu i put isto tako ljubila, milovala i ispitivala kao i moje. Preda mnom su iskrsli novi, posredni i sloeni odnosi i veze, nove ljubavne i ivotne mogunosti, zbog ega sam morao da mislim na hiljadu dua u raspravi o stepskom vuku. U onom kratkom periodu vremena izmeu mog poznanstva s Marijom i velikog bala pod maskama bio sam gotovo srean, ali ipak nikada nisam imao oseanje da je to spas i postignuto blaenstvo, ve sam veoma dobro znao da je sve to predigra i priprema, a da ono pravo tek ima da doe. Prilino sam nauio da igram, tako da mi se sada inilo da mogu da prisustvujem balu, o kome se svakog dana sve vie govorilo. Hermina je krila neku tajnu i vrsto je ostala pri odluci da mi ne odaje kako e se preruiti. Svakako u moi da je poznam, tvrdila je ona, a ako ne, ona e mi pomoi, ali pre toga nita ne smem da saznam. Zato nije bila radoznala da sazna ni kako u se ja maskirati, a ja sam odluio da se uopte ne maskiram. Kada sam hteo da pozovem Mariju na bal, objasnila mi je da za tu sveanost ve ima kavaljera, odista, ve je imala i ulaznicu, i ja sam, razoaran, uvideo da u morati sam da idem na zabavu. Bio je to najotmeniji kostimirani bal u gradu, koji su umetnici prireivali svake godine u dvoranama Globusa".

71

Tih dana retko sam viao Herminu, ali je uoi bala bila neko vreme kod mene dola je da uzme ulaznicu koju sam joj nabavio i spokojno je sedela u mojoj sobi, kada se zapodenu neobian razgovor, koji je ostavio dubok utisak na mene. U stvari, sada prilino dobro ivi", ree ona, igranje ti godi. Ko te nije video za poslednje etiri nedelje, ne bi te poznao. Da", priznadoh ja, ve godinama nisam iveo tako dobro. A za sve to imam da zahvalim tebi, Hermina." Oh, a zar ne tvojoj lepoj Mariji?" Ne. I nju si mi ti poklonila. Ona je udesna." Ona je ljubavnica kakva je tebi bila potrebna. Stepski Vue. Lepa, mlada, vedrog raspoloenja i iskusna u ljubavi, a sem toga ljubavnica koju ne moe imati svakog dana. Da ne mora da je deli sa drugima, da kod tebe nije uvek samo prolazan gost, ne bi sve bilo tako dobro." Da, i to sam morao da priznam. Dakle, ima li sada, u stvari, sve to ti treba? Ne, Hermina, nije tako. Imam neto veoma lepo i draesno, imam veliku radost i dragu utehu. Gotovo sam srean. ,,E pa eto! Zar bi hteo vie? Hteo bih. Ne zadovoljavam se injenicom da sam srean, nisam stvoren za to, nije mi to predodreeno. Predodreeno mi je ba ono suprotno. Dakle, da bude nesrean? Pa bio si to u dovoljnoj meri onda kada zbog noa za brijanje nisi mogao da ide kui." Ne, Hermina, ipak nije tako. Onda sam, priznajem, bio veoma nesrean. Ali to je bila glupa, neplodna nesrea." A zato?" Jer inae ne bih morao toliko da se bojim smrti, koju sam, meutim, prieljkivao! Nesrea koja mi je potrebna i za kojom eznem je drukija: trebalo bi da zbog nje patim sa poudom i umirem sa nasladom. To je nesrea, ili srea, koju oekujem." Razumem te. U tome smo brat i sestra. Ali ta ima protiv sree koju si sada naao a Marijom? Zato nisi zadovoljan?" Nemam nita protiv te sree, oh nikako, ja volim Mariju i zahvalan sam joj. Lepa je kao sunan dan usred kiovitog leta. Ali oseam da ta srea ne moe da bude trajna i da je neplodna. Od nje ovek postaje zadovoljan, ali zadovoljstvo nije hrana za mene. Ona uspavljuje Stepskog Vuka, zasiuje ga. Nije to srea zbog koje bi ovek pristao da umre. Zar mora da se umre, Stepski Vue?

72

Mislim da mora! Veoma sam zadovoljan svojom sreom i mogu da je podnesem jo izvesno vreme. Ali ako mi ona katkada ostavlja vremena da se probudim, da osetim enju, tada moja enja ne stremi za tim da zauvek zadrim tu sreu, ve da ponovo patim, samo lepe i ne tako bedno kao ranije. eznem za patnjama radi kojih u biti spreman da poem u smrt." Danas hou neto da ti kaem, neto to ve odavno znam, a i ti to ve zna, ali moda jo nisi sebi priznao. Kazau ti sada ono to znam o sebi i o tebi, kao i o naem zajednikom udesu. Ti si, Hari, bio umetnik i mislilac, ovek pun radosti i vere, koji je jo i sad u poteri za velikim i venim, koji nikada nije zadovoljan lepukastim i malim. Ali to te je ivot vie budio i treznio, to je vea postajala tvoja nevolja, to si dublje, sve do gue, upadao u patnje, strepnje i oajanje, i sve to si nekada oseao, voleo i cenio kao lepo i sveto, sva tvoja vera u ljude i njihovu visoku predodreenost nije mogla da ti pomogne, sve je postalo bezvredno i razbilo se u paramparad. Tvoja vera vie nije imala vazduha. A guenje je nemila smrt. Zar nije tako, Hari? Je li to tvoja sudbina? Odobravao sam klimajui glavom. Nosio si u sebi jednu sliku o ivotu, jednu veru i zahtev, bio si spreman na dela, patnje i rtve a postepeno si primeivao da svet od tebe ne trai ni dela ni rtve i tome slino, da ivot nije herojski ep, sa junakim ulogama i ostalim, ve samo graanska bolja soba u kojoj su ljudi savreno zadovoljni jelom i piem, kafom i pletenjem arapa, igranjem taroka i muzikom preko radija. A ko hoe neto drugo i u sebi nosi neto drugo, ono junako i lepo, ko oboava velike pesnike ili svece, taj je budala i Don Kihot. Lepo. Tako sam i ja prola, prijatelju moj! Bila sam darovita devojka i predodreena da ivim po nekom uzvienom uzoru, da postavljam velike zahteve prema sebi i da ispunjavam dostojne zadatke. Mogla sam da primim na sebe veliki udes, da budem ena jednog kralja, ljubavnica jednog revolucionara, sestra jednog genija ili majka jednog muenika. A ivot mi je, eto, dopustio samo da budem kurtizana sa dosta ukusa pa i to mi je bilo prilino oteavano! Tako se to zbivalo sa mnom. Neko vreme sam bila neutena i dugo sam traila krivicu u samoj sebi. Mislila sam da ivot, najzad, uvek mora da bude u pravu, a ako se on narugao mojim lepim snovima, tako sam mislila, znai da su moji snovi bili glupi i da oni nisu bili u pravu. Ali sve to nije pomoglo. A poto sam imala dobre oi i ui, i poto sam bila pomalo radoznala, poela sam veoma paljivo da posmatram ivot, svoje poznanike i susede, vie od pedesetoro ljudi i sudbina, i tada sam videla, Hari, da su moji snovi bili u pravu, po hiljadu puta u pravu, isto kao i tvoji. A ivot i stvarnost nisu bili u pravu. Da jedna ena moga kova nema drugi izbor nego da bedno i besmisleno ostari u slubi pored pisae maine nekog oveka koji zarauje novac, ili da se za takvog jednog oveka uda radi njegovog novca, ili da najzad postane neka vrsta devojure, isto je tako nepravedno kao i to to ovek kakav si ti, usamljen, povuen u sebe i oajan mora da se mai noa za brijanje. Kod mene je beda moda bila vie materijalna i moralna, kod tebe duhovna ali je put bio isti. Zar misli da ne mogu da shvatim tvoj strah od fokstrota, tvoju odvratnost prema barovima i dvoranama za igru i tvoje roguenje protiv deza i svih tih drangulija? Shvatila sam sve to isuvie dobro, kao i tvoje gnuanje prema politici, tvoju tugu zbog blebetanja i neodgovornog poslovanja raznih stranaka i tampe, tvoje oajanje zbog rata, kako prolog tako i budueg, zbog naina na koji se danas misli, ita, gradi, svira, proslavlja i stie obrazovanje! U pravu si, Stepski Vue, po hiljadu puta u pravu, pa ipak mora da propadne. Tvoji zahtevi su odvie visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koji te odbacuje od sebe jer ti za njega ima jednu suvinu dimenziju. Ko danas hoe da ivi i da uiva u tome, ne sme da bude kao to smo ti i ja. Ko umesto ciguljanja trai muziku, umesto razonode radost, umesto novca duu, ko umesto pekulisanja trai istinski rad, a umesto igre istinsku strast, tome ovaj lepukasti svet ne moe biti domovina ..."

73

Oborila je oi i utonula u misli. Hermina, pozvao sam je neno, sestro, kako ti dobro vidi! Pa ipak si me ti nauila da igram fokstrot! Ali kako ti to misli da ljudi kao to smo mi, stvorenja sa jednom suvinom dimenzijom, ne mogu da ive ovde? Zbog ega je to tako? Da li je to tako samo u nae vreme? Ili je uvek bilo? Ne znam. U prilog svetu hou da pretpostavim da je krivo samo nae vreme, da je to samo neka bolest i trenutna nesrea. Voe iz petnih ila, i uspeno, rade za budui rat, a mi ostali za to vreme igramo fokstrot, zaraujemo novac i jedemo okoladne bombone a u takvo vreme svet mora da izgleda veoma kukavno. Nadajmo se da su druga vremena bila bolja i da e opet postati bolja, bogatija, dublja i ira. Ali nama time nije pomognuto. A moda je uvek bilo tako ..." Uvek kao i danas? Zar je uvek postojao samo svet politiara, crnoberzijanaca, kelnera i bonvivana, svet u kome nije bilo vazduha za ljude? Ne znam. To ne zna niko. A i svejedno je. Ali trenutno mislim na tvog ljubimca, prijatelja, o kome si mi katkada priao i ija si mi pisma itao, mislim na Mocarta. Kako je bilo s njim? Ko je u njegovo vreme vladao svetom, skidao kajmak, davao ton i ko je onda neto znaio: Mocart ili ljudi koji su pravili trgovake poslove, Mocart ili plitki, proseni ljudi? A kako je umro i kako je sahranjen? I zato mislim da je uvek bilo tako i da e uvek biti, a ono to kole nazivaju istorijom sveta i to iz nje treba nauiti napamet u cilju obrazovanja, sa svim herojima, genij ima, velikim delima i oseanjima samo je obmana koju su izmislili uitelji u prosvetne svrhe, da bi deca bila neim zabavljena za vreme propisanih kolskih godina. Uvek je bilo tako, i uvek e biti, da svet, novac i vlast pripadaju sitnim i plitkim ljudima, a ostalim, pravim ljudima da ne pripada nita. Nita sem smrti. Nita drugo?" O da, venost." Misli na ime, na slavu kod budueg pokolenja? Ne, Vue, ne na slavu zar ona predstavlja nekakvu vrednost? Zar veruje da su svi istinski, plemeniti i potpuni ljudi postali slavni i poznati i pokolenju koje je dolo posle njih? Ne, razume se da nisu. Dakle, nije u pitanju slava. Slava postoji samo u pojmu obrazovanja, ona je stvar uitelja po kolama. Ne radi se o slavi, o ne! Radi se o onom to ja nazivam venou. Poboni to nazivaju bojim carstvom. Mislim: svi mi ljudi sa veim zahtevima, sa enjom, sa jednom dimenzijom vie ne bismo mogli ni da ivimo da sem vazduha ovog sveta nema i drugog vazduha u kome moe da se die, da sem vremena ne postoji jo i venost, a to je carstvo pravih ljudi. Tamo dolaze i Mocartova muzika i pesma tvojih velikih pesnika, tamo dolaze sveci koji su inili uda, umirali muenikom smru i ljudima pruali svetao primer. Ali u venost isto tako ide i slika svakog istinskog dela, snage svakog istinskog oseanja, iako to niko ne zna i ne vidi i ne zapisuje da bi sauvao za budue pokolenje. U venosti ne postoji budue pokolenje. ,,U pravu si, rekao sam. O tome su ipak najvie znali poboni ljudi, produi ona zamiljeno. Zato su stvorili svece i ono to su nazvali .zajednicom svetaca'. Sveci su pravi ljudi, mlaa braa Spasitelja. itavog svog ivota 74

nalazimo se na putu ka njima, svakim dobrim delom, svakom hrabrom milju i svakom ljubavlju. U ranija vremena slikari su prikazivali ,zajednicu svetaca' u zlaanom nebu, a njih ozarene, lepe i spokojne a ta zajednica nije nita drugo nego ono to sam malopre nazvala ,venou. To je carstvo s one strane vremena i varke. Tamo je nae mesto, tamo je naa domovina, tamo nas vue strepnja naih srca, Stepski Vue, i zato eznemo za smru. Tamo e ponovo nai svoga Getea, svoga Novalisa i Mocarta, a ja moje svece, Kristofera, Filipa od Nerija i sve druge. Postoje mnogi sveci koji su isprva bili veliki grenici, greh takoe moe da bude put ka svetosti, greh kao i porok. Tebi e biti smeno, ali ja esto pomiljam da bi moda i moj prijatelj Pablo mogao da bude skriveni svetac. Oh, Hari, moramo da gazimo preko tolikog blata i besmislica da bismo stigli kui! A nemamo nikoga da nas vodi, jedini nam je voa enja za domom." Poslednje rei izgovorila je opet skoro neujno, i sada je u sobi bilo tiho i spokojno; sunce je bilo na zalasku i od njegovog odsjaja zablistala su zlatna slova na poleinama knjiga moje biblioteke. Uzeo sam Hermininu glavu meu svoje ruke, poljubio je u elo i prislonio njen obraz uz svoj, kao da smo brat i sestra, i za trenutak smo ostali tako. Najradije bih tako i ostao i ne bih vie ni izlazio toga dana. Ali ovu no, poslednju pre velikog bala, obeala mi je bila Marija. Meutim, idui da se naem s Marijom nisam mislio na nju, ve samo na ono to mi je govorila Hermina. inilo mi se moguno da to nisu sve njene misli, ve moje, koje je ona, vidovita, proitala i udahnula pa mi ih vratila, tako da su sada dobijale svoj oblik i stajale preda mnom kao nove. U onom asu naroito sam joj bio duboko zahvalan to je izgovorila misao o venosti. Ona mi je bila potrebna, bez nje nisam mogao da ivim ni da umrem. Moja prijateljica i uiteljica igranja danas mi je ponovo poklonila onaj drugi svet, u kome nije postojalo vreme, svet veite vrednosti i boanske supstance. Morao sam da mislim na svoj san o Geteu, na sliku starog mudraca koji se tako natoveanski smejao i zbijao sa mnom svoje besmrtne ale. Tek sada sam shvatio njegov smeh, smeh besmrtnika. Taj smeh je bio bezvuan, sastojao se od same svetlosti i jasnoe, bio je ono jedino to ostaje kada istinski ovek proe kroz sve ljudske patnje, poroke, zablude, strasti i nesporazume, pa se probije u venost, u svemir. A venost" nije bila nita drugo nego osloboenje vremena, u neku ruku, njegov povratak ednosti, ponovno pretvaranje vremena u prostor. Potraio sam Mariju tamo gde smo obino veeravali onih noi koje smo provodili zajedno, ali ona jo nije bila dola. U tihoj krmici u predgrau sedeo sam za stolom iekujui je, dok su moje misli jo bile zauzete razgovorom sa Herminom. Sve misli koje su se rodile u odnosu izmeu mene i Hermine uinile su mi se toliko bliske, toliko od davnina poznate, crpene iz moje sopstvene mitologije i sveta slika! Besmrtnici, koji ive u prostoru bez vremena, daleki, pretvoreni u slike, i kristalna venost, rasuta oko njih kao eter i hladna kao zvezdano-blistava vedrina tog nezemaljskog sveta otkuda je sve to meni bilo tako blisko? Razmiljajui padoe mi na pamet odlomci iz Mocartovih Kasaciona i Bahovog Dobro temperiranog klavira, pa mi se uinilo da sva ova muzika blista onom hladnoom, zvezdanom vedrinom i da iz nje izbija eterina jasnoa. Da, u tome je bila stvar, muzika je bila nalik na vreme koje se sledilo u prostoru, a nad njom se u beskonanost izvijala natoveanska vedrina, veiti, boanski smeh. Oh, a sa svim tim moj san o starom Geteu bio je u tako savrenom skladu! I odjednom sam oko sebe uo onaj nedokuivi smeh, uo sam kako se besmrtnici smeju. Sedeo sam kao opinjen i kao opinjen izvukao iz depa od prsluka svoju olovku; traei hartiju naao sam pred sobom cenovnik vina, okrenuo sam ga i na poleini ispisao pesmu, koju sam tek sutradan ponovo naao u svom depu. Ona je glasila:

75

BESMRTNICI

Propinje se ka nama i kljua huk ivota iz zemaljskih dolja, divlji urlik hiljadu nevolja, pijan zanos to svest zaobrua, krvav dim sa pirova delata, gr naslade, srca koja tuku neutolnom poudom, splet ruku zelenaa, prosjaka, pirata, oh, taj uskomeani ljudski roj, iban strau i bievan strahom, zaudara na trule i znoj, blud i grubost spleu mu se s dahom koji blaen i ostrvljen die, prodire se, pa se ispljuvava smilja novi rat dok pesme pie, rasplamsali bordel ukraava, mota, dere, kurva se dok eta sred dreavog vaarskog veselja, sred obmana svog deijeg sveta to se svakom sa puine elja nov ukae kao zlatan val, i svakom se raspadne u kal. Na je stan pak usred obasjane beskrajnosti eterske ledene, ne znamo za sate niti dane, za razlike oveka i ene. Vae grehe, pohote, ubojstva, vae strepnje i nade u spas, ravnoduni i puni spokojstva, gledamo, ko sunca oko nas. Zmaj nebeski sa nama se drui, proima nas vasionski led, a oko nas sve unedogled kolo zvezda bez prestanka krui. Dok gledamo mirno na va greh, koprcanje i jad neizreni, nepomian na je tivot veni, hladan, zvezdan na je veni smeh.

76

Zatim je dola Marija, a posle veere, koju smo proveli u vedrom raspoloenju, otiao sam s njom u nau sobicu. Te veeri bila je lepa, toplija i prisnija nego ikada i dala mi je da okusim nenost i igre koje sam osetio kao njeno potpuno predavanje. Marija, rekao sam, ti se danas rasipa kao kakva boginja. Nemoj da nas usmrti oboje, ta sutra je bal pod maskama. Kakvog e kavaljera imati sutra? Bojim se, cvetiu moj mili, da e biti princ iz bajke, koji e te odvesti tako da nikada vie nee nai puta k meni. Ti me danas voli gotovo isto onako kao to se pravi Ljubavnici vole na rastanku, poslednji put." Priljubila je usne uz moje uvo i proaputala: Ne govori, Hari! Svaki put moe biti poslednji put. Ako te Hermina uzme, vie mi nee doi. Moda e te uzeti ve sutra. Nikada nisam bio svesniji karakteristinog oseanja onih dana, onog udnog gorko-slatkog, dvostrukog raspoloenja, kao one noi uoi bala. Ono to sam oseao bila je srea Marijina: lepota i predavanje, uivanje, dodir i udisanje stotine prefinjenih, divnih naslada, koje sam upoznao kasno, kao ovek u godinama, brkanje u blagom, uljuljkujuem talasu uivanja. Pa ipak je to bila samo ljuska: iznutra je sve bilo puno znaaja, napetosti i sudbine, i dok sam pun ljubavi i nenosti bio zabavljen slatkim, dirljivim ljubavnim sitnicama, dok sam na izgled plivao u srei, oseao sam u dui kako moja sudbina na-vrat-na-nos hrli napred, jurei i propinjui se kao uplaen konj, u susret provaliji, u susret padu, puna straha, enje i predanosti smrti. Kao to sam se jo pre kratkog vremena sa strepnjom i strahom branio od prijatnih lakomislenosti isto ulne ljubavi, kao to sam oseao strah od Marijine nasmejane lepote, spremne da pokloni sebe, tako sam sada oseao strah od smrti ali strah za koji sam znao da e se uskoro pretvoriti u predaju i osloboenje. Dok smo utke i predano tonuli u igre nae Ljubavi i pripadali jedno drugom prisnije no ikada, moja dua se opratala s Marijom, opratala se sa svim onim to je ona za mene znaila. Od nje sam nauio da se jo jednom, pre svretka, prepustim detinjastoj igri povrine, da traim trenutne radosti, da budem i dete i ivotinja u nevinosti polova stanje koje sam u svom ranijem ivotu poznavao samo kao neki izuzetak, jer ulni i polni ivot su za mene skoro uvek imali naroit ukus greha, onaj slatki, ali i opori ukus zabranjenog voa, koga se ovek od uma mora uvati. Sada su mi Hermina Marija pokazale taj vrt u njegovoj ednosti; sa zahvalnou sam gostovao u njemu ali je uskoro trebalo da krenem dalje, u tom vrtu je bilo isuvie lepo i toplo. Bilo mi je odreeno da i dalje teim za krunom ivota, da i dalje ispatam beskrajnu krivicu ivota. Lak ivot, laka ljubav, laka smrt nisu bili za mene. Iz nagovetaja devojaka zakljuio sam da su na sutranjem balu, ili posle njega, bila u planu naroita uivanja i razvrat. Moda je to bio svretak, moda je Marija bila u pravu sa svojim slutnjama i moda smo danas poslednji put leali jedno pored drugog, ko zna, moda je ve sutra sudbina kretala novim tokom? Bio sam ispunjen vrelom enjom, a i strahom koji me je guio, pa sam se grevito hvatao Marije, jo jednom sam vatreno i poudno preao preko svih staza i estara njenog vrta, jo jednom sam zagrizao slatki plod rajskog drveta. Nadoknadio sam izgubljeni san ove noi u toku dana. Ujutro sam se odvezao u kupatilo, zatim, mrtav umoran, kui, zamraio sam svoju spavau sobu, skidajui odelo naao sam pesmu u depu, ali sam opet zaboravio na nju, odmah sam legao, zaboravio na Mariju, Herminu i bal pod maskama i spavao celog dana. Kada sam uvee ustao, tek mi je za vreme brijanja palo na pamet da e za jedan sat 77

ve otpoeti bal pod maskama i da moram da spremim koulju uz frak. Oblaio sam se raspoloen i iziao da najpre neto pojedem. Bio je to prvi bal pod maskama kome je trebalo da prisustvujem. Nekada sam, dodue, s vremena na vreme poseivao ovakve zabave, katkad su mi bile i prijatne, ali nisam igrao, ve sam bio samo posmatra i uvek mi se inilo smeno oduevljenje sa kojim su drugi govorili o tome ili se unapred radovali. Danas je bal i za mene bio dogaaj kome sam se radovao s uzbuenjem a i sa neto strepnje. Kako nije trebalo da pratim damu, odluio sam da poem onamo kasno, to mi je i Hermina preporuila. U poslednje vreme retko sam poseivao elini lem, moje nekadanje utoite u kome su razoarani muevi provodili svoje veeri pijui vino i izigravajui momke jer vie nije bio u stilu sa mojim sadanjim ivotom. Ali veeras me je neto vuklo onamo; u onom bojaljivo-radosnom raspoloenju koje me je trenutno zahvatilo sve stanice i istaknutija prebivalita mog ivota jo jednom su dobili bolno-lepi odsjaj prolosti, pa tako i mala, zadimljena krma u kojoj sam jo do nedavno bio stalni gost, u kojoj me je jo do pre kratkog vremena zadovoljavalo primitivno sredstvo za umirenje u obliku boce sa seljakim vinom, pomaui mi da provedem jo jednu no u svom usamljenom krevetu i da nekako proivim jo jedan dan. Od tada sam okuao druga sredstva i ee drai, ispijao sam slae otrove. S osmehom sam uao u kafanicu, gde me doeka pozdrav krmarice i klimanje glave utljivih stalnih gostiju. Preporuie mi i donee peeno pilence, u debelu seljaku au usue mi bistro, svetio, mlado elzako vino, isti beli drveni stolovi i staro uto drvo kojim su bili obloeni zidovi prijatno su me gledali. I dok sam jeo i pio, u meni se pojaavalo oseanje neega to vene, to se oprata, ono slatko-prisnooseanje jednog nikad sasvim reenog, ali sada za reenje sazrelog srastanja sa svim popritima i stvarima mog ranijeg ivota. Moderan" ovek to naziva sentimentalnou; on je prestao da voli stvari, ak i svoju najveu svetinju, svoj automobil, eli to pre da zameni nekom boljom markom. Ovaj moderan ovek je odvaan, vredan, zdrav, hladan i krut, odlian je to soj, koji e se u buduem ratu pokazati izvanredan. Meni je bilo svejedno, nisam bio moderan ovek, pa ni staromodan; ja sam ispao iz vremena i struja me je, smrti eljnog, nosila ka smrti. Nita nisam imao protiv sentimentalnosti, bio sam radostan i zahvalan to sam u svom izgorelom srcu jo mogao da naem neto nalik na oseanje. Predao sam se uspomenama na staru krmu, svojoj privrenosti prema starim glomaznim stolicama, predao sam se mirisu dima i vina, i zraku navike, topline i zaviajnosti, to je sve ovo predstavljalo za mene. Lepo je opratati se, raspoloenje postaje tako blago. Moje tvrdo sedite bilo mi je drago, mio mi je bio svei, plodni ukus elzakog vina, mila mi je bila prisnost sa svim i svaim u ovoj prostoriji, mila su mi bila lica iji sam brat bio dugo vremena. Obuzela me je ovde graanska sentimentalnost, lako zainjena mirisom starovremske kafanske romantike jo iz deakog doba, kada su za mene gostionice, vino i cigare bili neto zabranjeno, nepoznato i divno. Nikakav se stepski vuk nije dizao da iskezi zube i da na parie raskomada moju sentimentalnost. Sedeo sam spokojan, u meni se arila prolost i slabo zrailo jedno u meuvremenu nestalo sazvee. Uao je ulini prodava peenog kestenja i ja sam mu otkupio aku kestenova. Dola je starica sa cveem, kupio sam od nje nekoliko karanfila i poklonio ih krmarici. Tek kada sam hteo da platim i uzalud se, po navici, poeo pipati po depu od kaputa, primetio sam da sam u fraku. Bal pod maskama! Hermina! Ali je jo bilo suvie rano i nisam mogao da se reim da ve sada poem u dvorane Globusa. Osim toga osetio sam, kako mi se to esto dogaalo prilikom raznih zabava u poslednje vreme, izvestan unutranji otpor i smetnju, neku odvratnost prema ulaenju u velike, prepune prostorije, neku aku bojaljivost prema stranoj atmosferi, prema svetu bonvivana i prema igranju. 78

vrljajui tamo-amo proao sam pored jednog bioskopa, video kako blistaju svetlosni snopovi i areni, dinovski plakati, poao nekoliko koraka dalje, ali sam se opet vratio i uao u bioskop. Skoro do jedanaest sati mogao sam ovde lepo da posedim u mraku. Idui za deakom sa malim fenjerom, uao sam u zamraenu dvoranu spotiui se o zavese, naao mesto i odjednom se obreo usred Starog zaveta. Film je bio jedan od onih koji, navodno, nisu proizvedeni da bi se na njima zaradio novac, ve je, sa mnogo raskoi i prefinjenosti, stvoren u plemenite i svete svrhe, tako da su na poslepodnevne predstave ak i nastavnici veronauke dovodili svoje ake. U njemu je prikazana istorija Mojsija i Jevreja u Egiptu, uz uee velikog mnotva ljudi, konja, kamila, dvoraca, sa sjajem faraona i patnjama Jevreja u vrelom pustanjskom pesku. Video sam Mojsija, koji je bio oeljan pomalo po ugledu na Volta Vajtmena, velianstvenog pozorinog Mojsija, kako, sa dugim tapom, voltanskim koracima, odluno i mrano predvodi Jevreje kroz pustinju. Video sam kako se na obalama Crvenog mora moli bogu i video kako se Crveno more razdvaja i stvara put, usek meu zamrznutim vodenim planinama (na koji nain su bioskopdije uspele da to ostvare, o tome su aci veronauke, koje su doveli njihovi svetenici na ovaj religiozni film, mogli dugo da raspravljaju), video sam kako ovim usekom prolaze prorok i zaplaeni narod, video sam kako za njima iskrsnue borna kola faraona, video kako se Egipani trgoe i zastadoe na obali Mora, da bi se zatim ipak osmelili i krenuli izmeu vodenih bregova, video sam kako se nad raskonim faraonom u zlatnom oklopu i svim njegovim kolima i ljudima sklopie vodene planine, pa sam se setio udesnog dueta za dva basa od Hendla, u kome je divno opevan ovaj dogaaj. Video sam dalje kako se Moj sije penje na goru Sinaj, mrani junak u mranoj stenovitoj pustinji, i posmatrao kako mu Jehova pomou bure, oluje i svetlosnih znakova saoptava deset zapovesti, dok za to vreme njegov nedostojni narod, na podnoju brega, postavlja zlatno tele, predajui se pomalo estokim uivanjima. Bilo mi je toliko udno i neverovatno to sve ovo gledam i to posmatram kako se ovde pred zahvalnom publikom, koja tiho vae svoje sendvie ponete od kue, za plaene ulaznice prikazuju svete prie, pojavljuju se junaci i uda koji su nam nekada u detinjstvu dali prvu, nejasnu slutnju o nekom drugom svetu, o neem nadljudskom; bila je to jedna od lepih malih slika iz dinovskog duana za meovitu robu sa rasprodaje kulturnih tekovina naeg vremena. Boe moj, da bi se spreila ova gadost, trebalo je da tada, sem Egipana i Jevreja, potonu i svi ostali ljudi, bolje je bilo da su umrli nasilnom i potenom smru nego da, kao mi danas, umiru ovom jezivom, prividnom polusmru. Dabome! Moj potajni otpor i bojaljivost, koju nisam hteo da priznam, povodom bala pod maskama nisu se smanjili posle filma i njegovog uticaja, ve su se, naprotiv, neprijatno pojaali, tako da sam, mislei na Herminu, morao da prisilim sebe da se najzad odvezem do dvorane Globusa" i uem. Bilo je kasno i bal je ve bio u punom jeku, pa sam, onako trezan i bojaljiv, jo pre nego to sam uspeo da skinem kaput, upao u gomilu maski, koje su me drugarski gurkale; devojke su me pozivale da posetim s njima posebne sobe u kojima se pio ampanjac, a klovnovi su me udarali po ramenu i oslovljavali me sa ti. Nikome se nisam odazivao, ve sam se kroz prepune prostorije s mukom probio do garderobe, a kada sam dobio svoj broj, stavio sam ga u dep s najveom panjom, mislei kako e mi moda ve uskoro biti potreban, im mi mete dosadi. U svim prostorijama velike zgrade bila je sveana vreva, u svim dvoranama se igralo, ak i u suterenu, svi hodnici i stepenita bili su preplavljeni maskama, igrankom, muzikom, kikotanjem i jurnjavom. Stegnuta srca provlaio sam se kroz gomilu, od crnakog orkestra sve do seljake muzike, od velike blistave glavne dvorane do hodnika i stepenica, kroz barove, bifee i sobe u kojima se toio ampanjac. Na zidovima su visile dreave, vesele slike najmlaih umetnika. Sve se sakupilo ovde, umetnici, novinari, naunici, poslovni ljudi i, razume se, sav gradski svet koji je ivot provodio u uivanjima. U jednom od orkestara sedeo je gospodin Pablo i oduevljeno duvao u svoju izvijenu cev;

79

kada me je poznao, glasno mi je otpevao svoj pozdrav. Noen mnotvom, stizao sam u razne prostorije uz stepenice i niz stepenice; jedan hodnik u suterenu udesili su umetnici kao pakao i u njemu je orkestar avola besomuno udarao u bubnjeve. Najzad sam poeo da vrebam Herminu ili Mariju, poao sam da ih traim, u nekoliko mahova sam se trudio da dospem u glavnu salu, ali sam svakom prilikom zalutao ili bi me struja gomile spreila u tome. Oko ponoi jo nikoga nisam bio naao; iako jo nisam zaigrao, vrtelo mi se u glavi, bilo mi je toplo, pa sam se bacio na najbliu stolicu, meu same nepoznate osobe, poruio vino i naao da uestvovanje u tako bunim zabavama nije pogodno za starog oveka kao to sam ja. Pomiren sa sudbinom ispijao sam svoju au vina, ukoenim pogledom buljio sam u nage ruke i lea ena, video kako promiu groteskne prilike maski, pustio da me guraju, utke sam odbio nekoliko devojaka koje su htele da mi sednu u krilo ili da igraju sa mnom. Stari namor, doviknula mi je jedna od njih, i bila je u pravu. Reio sam da malo popijem da bih stekao vie hrabrosti i raspoloenja, ali mi ni vino nije prijalo i jedva sam popio drugu au. Malo-pomalo osetio sam kako stepski vuk stoji iza mene isplaenog jezika. Nije ovo bilo za mene, nalazio sam se na pogrenom mestu. Doao sam u najboljoj nameri, ali ovde nisam mogao da se razveselim, a buno, uskiptelo veselje, raskalani kikot i sve ludorije oko mene uinili su mi se glupi i usiljeni. Tako je dolo do toga da sam se u jedan as po ponoi, razoaran i ljut, opet probio do garderobe da bih obukao kaput i otiao. Bio je to poraz, vraanje stepskom vuku, koji e mi Hermina teko oprostiti. Ali nisam mogao drukije. Na tegobnom putu do garderobe jo jednom sam se paljivo osvrnuo na sve strane ne bih li ugledao jednu od svojih prijateljica. Sada sam stajao ispred prozoria, utivi ovek iza pregrade ve je ispruio ruku da uzme moj broj, zavukao sam ruku u dep od prsluka ali broja vie nije bilo! Do avola, samo mi je jo to trebalo! Dok sam tuno lutao dvoranama i dok sam sedeo pored bljutavog vina, nekoliko puta sam se maio depa borei se sa odlukom da odem, i svaki put sam napipao okrugli, pljosnati broj, a sada ga nije bilo. Sve se zaverilo protiv mene. Izgubio si broj? upita pored mene piskavim glasom mali, crveno-uti avo. Evo, drue, moe da uzme moj, i prui mi ga. Dok sam ja, primivi ga mehaniki, vrteo broj meu prstima, hitri momi je ve nestao. A kada sam podigao kartoni do visine oiju da pogledam broj, video sam da je umesto njega bilo neto navrljano sitnim slovima. Zamolio sam oveka iz garderobe da prieka, otiao do najblie svetiljke i poeo da itam. Sitnim, neitkim, titravim slovima bilo je nakrabano:

NOAS, POEV OD ETIRI ASA, MAGINO POZORITE SAMO ZA LUAKE

CENA ULAZNICE RAZUM NIJE ZA SVAKOGA, HERMINA JE U PAKLU.

80

Kao to marioneta ija je ica za trenutak ispala majstoru igrau iz ruke, posle kratke ukoenosti i tuposti, oivi i ponovo poinje da se kree, da uestvuje u igri, tako sam ja, pokrenut maginom icom, gipko, mladalaki i revnosno poleteo u gungulu, od koje sam malopre pobegao umoran, bezvoljan i star. Nikada se nijednom greniku nije vie urilo da to pre stigne u pakao nego meni. Do malopre su mi bile tesne lakovane cipele, bio mi je odvratan gusti, parfemom zasieni vazduh, klonuo sam bio od vruine; sada sam hitro, gipkih nogu, protrao u taktu vanstepa kroz sve dvorane u susret paklu, osetio sam da je vazduh pun ari, ponela me je i uljuljkivala toplota, brujanje muzike, vrtlog boja, miris enskih ramena, zanos stotine ljudi, poneo me je smeh, takt igre i sjaj uarenih oiju. Jedna panska igraica poletela mi je u zagrljaj: Igraj sa mnom! Ne mogu, rekao sam, moram da idem u pakao. Ali u poneti jedan poljubac. Crvene usne ispod maske pruale su mi se u susret, i tek u poljupcu sam poznao Mariju. vrsto sam je stegao, njena puna usta cvetala su kao letnja rua u punoj rascvetalosti. I ve smo zaigrali, spojenih usana, a u igri smo proli pored Pabla, koji se zaljubljeno naginjao nad svoju muziku cev, iz koje su se izvijali neni zvuci; njegov lepi, ivotinjski pogled obuhvatio nas je ozareno i pomalo odsutno. Ali pre nego to smo napravili dvadeset koraka, muzika je stala i ja sam nerado pustio Mariju iz svojih ruku. Rado bih igrao jo jednu igru s tobom, rekao sam zanet njenom toplinom, poi nekoliko koraka sa mnom, Marija, zaljubljen sam u tvoje lepe ruke, ostavi mi ih jo za trenutak! Ali, eto, Hermina me je zvala. Ona je u paklu. Odmah sam pomislila. Zbogom, Hari, ostae mi u dragoj uspomeni. Ona se opratala. Bio je to rastanak, jesen, bila je to sudbina, zato je letnja rua mirisala tako rascvetano i opojno. Potrao sam dalje, kroz duge hodnike u kojima su se neno tiskali parovi, niz stepenice, pravo u pakao. Tamo su, na zidovima crnim kao gar, gorele dreave zloslutne svetiljke, a orkestar avola svirao je grozniavo. Na jednoj od visokih barskih stolica sedeo je lep mladi bez maske, u fraku; on me je odmerio podrugljivim pogledom. Vreva igraa pritisla me je uza zid, u tesnoj prostoriji igralo je oko dvadeset parova. Poudno i bojaljivo sam posmatrao sve ene, veina njih jo je bila pod maskama, neke su mi se nasmeile, ali nijedna od njih nije bila Hermina. Lepi mladi podrugljivo je gledao u mene sa svoje visoke barske stolice. U sledeem odmoru izmeu dve igre, pomislio sam, doi e Hermina i oslovie me. Igra se zavrila, ali niko nije doao. Otiao sam preko do bara, koji je bio stisnut u jednom uglu male, niske prostorije. Stao sam pored mladieve stolice i poruio viski. Dok sam pio, gledao sam profil mladog oveka, koji mi se uinio tako poznat i drag kao neka slika iz davno minulih dana, dragocena zbog lakog pranjavog vela prolosti. Oh, a tada mi je sinula misao: pa to je Herman, moj drug iz mladosti! Hermane! rekao sam bojaljivo. On se nasmeio. Hari? Jesi li me naao?" Bila je to Hermina, neto malo drugaije oeljana i neprimetno naminkana; iz modernog visokog okovratnika isticalo se, neobino i bledo, njeno pametno lice; njene ruke, udesno male, provirivale su iz irokih crnih rukava fraka i belih maneta; njene noice, udesno nene, provirivale su u crnobelim kratkim mukim arapama iz dugakih crnih pantalona. Je li to kostim, Hermina, u kome treba da se zaljubim u tebe? Do sada, klimnu ona glavom, zaljubilo se u mene nekoliko dama. Ali sada si ti na redu. Hajde da prvo popijemo po au ampanjca. 81

To i uinismo, sedei na svojim visokim barskim stolicama, dok se pored nas i dalje igralo i dok je gudaki orkestar besomuno svirao. Uskoro sam se strasno zaljubio u Herminu, iako se ona, na izgled, uopte nije trudila da to postigne. Poto je nosila muko odelo, nisam mogao da igram s njom, niti sam se mogao odluiti na bilo kakve nenosti ili osvajanje, a ona, daleka i neutralna u svome mukom kostimu, obuhvatala me je pogledima, upuivala mi rei i pokrete u kojima je bila sva dra njene enstvenosti. Ne dodirujui je, podlegao sam njenoj ari, ari koja se sastojala u njenoj ulozi i koja je bila hermafroditska. Ona se zabavljala sa mnom razgovarajui o Hermanu i detinjstvu, mome i svome, o godinama pre polne zrelosti, u kojima mladalaka mo ljubavi ne obuhvata samo oba pola ve sve i svakog, kako ulno tako i duhovno, u kojima je sve nadahnuto ljubavnom ari i udesnom moi preobraaja, to se u kasnije doba povremeno vraa samo kod izabranih i pesnika. Ona je u potpunosti igrala ulogu mladia, puila je cigarete, askala lako i duhovito, esto sa malo podsmeha, ali iz svega je zraio Eros, sve se na putu do mojih ula pretvorilo u divno zavoenje. Uobraavao sam da dobro i tano poznajem Herminu, a kako mi se potpuno nova otkrila ove noi! Kako je blago i neprimetno isplela oko mene eljenu mreu, kako mi je razigrano i kao kakva vodena vila davala da pijem slatki otrov! Sedeli smo, askali i pili ampanjac. Lutali smo dvoranama kao otkrivai pustolovi, pronalazili parove i kriom oslukivali njihove ljubavne igre. Ona mi je pokazivala ene, nagovarala me da igram s njima i savetovala mi kakvim umenostima da zavedem ovu ili onu. Nastupali smo kao suparnici, neko vreme bismo pratili istu enu, igrali s njom naizmenino i oboje pokuavali da je osvojimo. Pa ipak je sve ovo bila samo igra maski, igra izmeu nas dvoje koja nas je sve tenje vezivala i zagrevala. Sve je bilo kao u bajci, sve je imalo jednu dimenziju vie, jedan dublji znaaj, sve je ovo bila igra i simbol. Videli smo jednu veoma lepu, mladu enu sa nezadovoljnim i paenikim izrazom; Herman je odigrao s njom i ona je procvetala, zatim su nestali u jednoj od soba u kojima se toio ampanjac, a kasnije mi je ispriao da tu enu nije osvojio kao mukarac, ve kao ena, draima Lezbosa. itava ovu zvucima zasiena kua, pune dvorane u kojima je brujala igranka i sav ovaj opijeni narod maski postepeno su se pretvorili za mene u raj snova; cvet za cvetom osvajao me je svojim mirisom, prstima koji su kuali traio sam plod za plodom; zmije su me zavodniki gledale iz zelenog bunja, cvet lotosa promicao je kao utvara nad crnom movarom, arobne ptice sletale su sa granja, a sve me je ipak vodilo samo jednom eljenom cilju, sve me je ispunjavalo novom enjom za Jedinom. Igrao sam sa nepoznatom devojkom, vrelo i zavodniki odvukla me je u zanos i pijanstvo, i dok smo lebdeli u nestvarnosti, ona odjednom prsnu u smeh i ree: Ne moe ovek vie da te pozna. Veeras si bio tako glup i dosadan. Tada sam poznao onu koja me je pre nekoliko asova nazvala starim namorom. Mislila je da me je sada osvojila, ali pri sledeoj igri ve sam zaplamsao za drugom. Igrao sam bez prestanka dva asa, a moda i due, igrao sam svaku igru, i one koje nikada nisam uio. Herman, nasmeeni mladi, svaki as bi iskrsnuo u mojoj blizini, klimnuo bi mi glavom i nestao u guvi. Ove balske noi pao mi je u deo doivljaj koji mi je u toku pedeset godina ostao nepoznat, mada je za njega znala svaka iparica i student: zanos, doivljavanje sveanosti u zajednici, tajna nestajanja linosti u mnotvu, doivljavanje unio-mistike radosti. Cesto sam sluao kako se o tome govori, bilo je to poznato svakoj sluavci, i esto sam primeivao blesak u oima onoga koji je o tome priao, na to sam se ja smekao i nadmono i zavidljivo. Onaj blesak u opijenim oima zanesenog, osloboenog samoga sebe, onaj osmeh i gotovo sumanuto gubljenje onoga koji se rasplinuo u zanosu zajednice video sam stotinu puta u ivotu na plemenitim i prostakim primerima, kako kod pijanih regruta i mornara, tako i kod velikih umetnika prilikom oduevljenja na sveanim priredbama, a isto tako i kod mladih vojnika koji polaze u rat; jo nedavno sam se divio ovakvom blesku i osmehu srenog zanosa, voleo ih, podsmevao im se i zavideo na njima mome prijatelju Pablu, kada bi ovaj, blaen u zanosu 82

sviranja u orkestru, lebdeo nad svojim saksofonom, ili kada bih posmatrao kako su dirigent, bubnjar i bendista oarani, kao u ekstazi. Katkada sam pomiljao da je ovakav osmejak, ovakva detinjasta ozarenost mogua samo kod sasvim mladih ljudi ili kod naroda koji ne doputaju snanu individualizaciju i diferenciranje. Ali danas, ove blagoslovene noi, zraio sam i sam ovim osmehom, ja, stepski vuk Hari, plivao sam i sam u dubokoj, detinjskoj srei kao u kakvoj bajci, udisao sam i sam slatki san i opojnost zajednice, muzike, ritma, vina i ulne radosti, iako sam nekada, sluajui izvetaj o balu od kakvog studenta, primao sve to sa podsmehom i bednom nadmoi. Ja vie nisam bio ja, moja linost se istopila u sveanom zanosu kao so u vodi. Igrao sam sa ovom ili onom enom, ali nisam drao u rukama samo nju, nisam drao samo onu ija me je kosa dodirivala, iji sam miris udisao, ve sve ene u toj istoj dvorani, koje su plivale u istoj igri, uz istu muziku kao i ja, i ija su ozarena lica promicala pored mene kao veliki fantastini cvetovi sve su one pripadale meni, svima sam pripadao ja, svi smo jedni u drugima imali udela. A tu su dolazili i mukarci, nisam im bio tu, kao ni oni meni, njihov osmeh bio je i moj, njihovo osvajanje bilo je i moje, a moje njihovo. Te zime osvojio je svet novi fokstrot pod imenom Jirning. Svirali su ga uzastopce i uvek je bio iznova traen, svi su bili zadovoljni i opijeni njime, svi su zajedno pevuili njegovu melodiju. Igrao sam bez prestanka, sa svakom enom na koju bih naiao, sa veoma mladim devoj kama, sa cvetnim mladim enama, sa zrelim i bolno rascvetalim kao leto: sve su me oaravale, smejao sam se, bio vedar i srean. A kada me je Pablo video onako ozarenog, mene koga je uvek smatrao ubogim avolom koga treba aliti, tada su mi njegove presrene oi zablistale u susret; oduevljeno se digao sa svoje stolice u orkestru, estoko je dunuo u svoj rog, popeo se na stolicu i, stojei na njoj, duvao punih obraza, njiui se pritom, zajedno s instrumentom, divljaki i blaeno u taktu Jirninga, dok smo mu ja i moja igraica dobacivali poljupce i glasno pevali s njim. Ah, pomislio sam u taj mah, neka bude sa mnom to mu drago, jednom sam ipak i ja bio srean, bio sam vedar i osloboen svoga Ja, kao da sam brat Pablov, ili dete. Izgubio sam bio oseanje vremena, ne znam koliko je asova ili trenutaka trajao ovaj sreni zanos. Isto tako nisam primetio da se zabava, to je bivala benja, zbija na sve ui prostor. Vei deo sveta bio je ve otiao, u hodnicima je zavladala tiina i mnoge svetiljke su bile ugaene, u gornjim dvoranama orkestri su jedan za drugim prestajali da sviraju i odlazili; samo u glavnoj dvorani i u paklu besnela je, raspaljujui se sve vie, arena opojnost. Poto sa Herminom, mladiem, nisam smeo da igram, to smo se za vreme odmora izmeu dve igre uvek letimino sastajali i pozdravljali, dok mi najzad nije sasvim nestala ispred oiju, kao i iz misli. Vie nisu postojale misli. Plivao sam rasplinut u opijenoj gunguli igraa, dok su do mene dopirali mirisi, zvuci, uzdasi i rei, dok su me pozdravljale tue oi, raspaljivala tua lica, usne, obrazi, ruke, grudi i kolena, dok me je muzika kao kakav talas bacala tamoamo po taktu. Utom odjednom spazih, trgnuvi se za trenutak, meu poslednjim gostima koji su jo zaostali ispunivi jednu od manjih dvorana, jedinu u kojoj je jo tretala muzika spazih odjednom crnu Pjeretu belo namazanog lica, lepu, sveu devojku koja je jedina jo imala masku, arobnu pojavu koju cele noi dotle nisam video. Dok se na svima ostalima, po njihovim crvenim, zaarenim licima, izguvanim kostimima i uvelim okovratnicima, videlo da je vreme ve poodmaklo, dotle je crna Pjereta, svea i nova sa svojim belim licem iza maske, imala besprekoran kostim i netaknut okovratnik, iste bele ipkane manete i sveu frizuru. Neto me je vuklo k njoj i poveo sam je da igramo; njen miriljavi okovratnik golicao me je po bradi, njena kosa dodirivala je moj obraz, njeno mlado telo se gipkije prilagoavalo mojim pokretima nego bilo koja druga igraica te noi, as odmiui se as privlaei me i mamei razigrano da ga uvek ponovo dodirujem. I odjednom, kada sam se za vreme igre nagnuo traei njena usta, ta usta su se osmehivala nadmono i tako prisno, i ja sam poznao vrstu 83

bradu, poznao sam, sav srean, i ramena, laktove i ruke. Bila je to Hermina, a ne vie Herman, presvukla se, malo namirisala i napuderisala. Nae usne se sastavie vrelo, celo njeno telo, sve do kolena, priljubi se za trenutak poudno i podatno uza me, a zatim ona odvoji svoje usne i poe da igra uzdrljivo i kao beei od mene. Kada je muzika prestala da svira, ostali smo zagrljeni, a raspaljeni parovi oko nas pljeskali su, lupali nogama, vikali i terali umorni orkestar da ponovi Jirning. A tada smo svi odjednom osetili jutro, ugledali bledu svetlost iza zavesa, osetili skori kraj uivanja, naslutili umor koji je nailazio, pa smo se slepo, zacenjujui se od smeha i oajniki, jo jednom bacili u igru, u mlaz svetlosti, koraali smo kao sumanuti, par stisnut uz par, jo jednom smo blaeno osetili kako nas preklapa veliki talas. U ovoj igri nestalo je Herminine nadmoi, njenog podsmeha i hladnoe znala je da to vie nije potrebno da bih se zaljubio u nju. Pripadao sam joj. A ona mi se predala u igri, u pogledu, u poljupcu i osmehu. Sve ene ove grozniave noi, sve one sa kojima sam igrao, sve one koje sam uzbudio i koje su mene uzbudile, sve koje sam pokuavao da osvojim i koje su mene osvojile, sve koje su se udno priljubljivale uz mene i sve koje sam gledao sa ljubavnom enjom istopile su se i pretvorile u jednu jedinu koja je cvetala u mojim rukama. Dugo je trajala ova svadbena igra. Dva-tri puta je muzika malaksavala, duvai su sputali svoje instrumente, klavirista se odmicao od klavira, prvi violinista odreno mahao glavom, i svakom prilikom bi ih ponovo raspalio moleivi zanos poslednjih igraa, te su svirali jo, svirali sve bre, svirali sve sumanutije. A onda mi smo jo stajali zagrljeni, diui teko posle poslednje pohlepne igre sa treskom se zatvorio poklopac klavira, nae ruke su se umorno spustile, kao i ruke duvaa i violinista, dok je flautista, trepui umornim kapcima, stavljao svoju flautu u kutiju; poela su se otvarati razna vrata, dvoranom je prostrujao hladan vazduh, pojavile su se sluge u kaputima, a kelner za barom je ugasio osvetljenje. Avetinjski i jezivo su se svi razbeali; podrhtavajui od zime uvijali su se igrai, jo malopre tako zagrejani, u svoje kapute i podizali okovratnike. Hermina je stajala bleda, osmehujui se. Lagano je podigla ruke i njima zagladila svoju kosu, njeno pazuho je zasjalo od svetlosti, a od njega se pruila tanana, beskrajno nena senka sve do pokrivenih grudi, i ta mala, osenena linija kao da je u sebe skupila svu njenu dra, sve igre i mogunosti njenog lepog tela, kao kakav osmeh. Stajali smo i gledali se, poslednji u dvorani, poslednji u celoj kui. uli smo kako se negde ispod nas zalupie neka vrata, kako se razbi neko staklo, uli smo kako se u daljini gubi neiji kikot, pomean sa neprijatnom, uurbanom hukom automobilskih motora. Negde u neodreenoj daljini i visini uo sam kako odzvanja smeh, neobino jasan, pa ipak jeziv i tu, smeh kao satkan od kristala i leda, vedar i svetao, pa ipak hladan i neumoljiv. Odakle je odzvanjao ovaj meni tako poznati smeh? Nikako nisam mogao da saznam. Nas dvoje smo stajali i gledali se. Za trenutak sam se probudio i otreznio, oseao sam kako me s lea savlauje straan umor, oseao sam svoje znojavo odelo, odvratno vlano i mlako, video kako mi ruke, crvene i nabreklih vena, proviruju iz izguvanih i znojavih maneta. Ali to je odmah prolo, jedan Herminin pogled ugasio je sve. Pred njenim pogledom, iz koga kao da me je gledala moja sopstvena dua, potonula je stvarnost, ak i stvarnost moje ulne poude za njom. Oarani, gledali smo jedno u drugo, oarano me je posmatrala moja jadna siuna dua. Jesi li spreman? upita me Hermina i njen osmeh se ugasi kao to odlete i senka iznad njenih grudi. Daleko i visoko zamirao je onaj tui smeh u nepoznatim prostorima. Klimnuh glavom u znak odobravanja. Oh da, bio sam spreman.

84

Utom se na vratima pojavi Pablo, svira, gledajui u nas blistavim, radosnim oima, koje su u stvari bile kao oi u ivotinje, ali ivotinjske oi su uvek ozbiljne, a njegove su se uvek smeile i po tome su bile oveje oi. Mahnuo nam je sa svom svojom srdanom prisnou. Obukao je domai kaput od arene svile, iznad ije su se ivice ocrtavali, neobino sparueni i pepeljasti, znojavi okovratnik na njegovoj koulji i premoreno bledo lice, ali su blistave, crne oi sve to izbrisale. One su takoe izbrisale stvarnost, a mogle su i da opine. On nam dade znak i mi poosmo za njim, a na vratima mi tiho ree: Brate Hari, pozivam vas na malu zabavu. Ulaz samo za luake, a cena je razum. Jeste li spremni? Ja ponovo klimnuh glavom. Mio mladi! Neno i brino nas je uhvatio pod ruku, Herminu s desne, a mene s leve strane, i poveo nas uz neke stepenice u malu sobu, koja je bila osvetljena odozgo plaviastom svetlou i skoro sasvim prazna; nita u njoj nije bilo sem malog okruglog stola i tri stolice, na koje smo seli. Gde smo se nalazili? Da li sam spavao? Da li sam bio kod kue? Jesam li sedeo i vozio se u automobilu? Ne, sedeo sam u plaviasto osvetljenoj, okrugloj prostoriji, u razreenom vazduhu, u sloju veoma razreene stvarnosti. Zato je Hermina bila tako bleda? Zato je Pablo toliko govorio? Zar nisam ja bio taj koji ga je terao da govori, koji je govorio iz njega? Zar me nije i iz njegovih crnih oiju gledala samo moja sopstvena dua, izgubljena plaljiva ptica, a tako isto i iz Hermininih sivih oiju? Pablo nas je posmatrao sa svojom dragom, malo ceremonijalnom prisnou i govorio mnogo i dugo. On, koga nikada nisam uo da govori povezano, koga nije interesovala nikakva rasprava ni formulacija, za koga nisam verovao da je sposoban da uopte misli, sada je govorio svojim prijatnim i toplim glasom teno i besprekomo. Prijatelji, pozvao sam vas na jednu zabavu koju Hari odavno prieljkuje, o kojoj ve odavno sanja. Malo je kasno i verovatno smo svi pomalo umorni. Zato emo se prvo ovde malo odmoriti i okrepiti." Iz jednog udubljenja u zidu izvadio je tri aice i jednu malu, smenu bocu, uzeo je kutiju od egzotinog arenog drveta, napunio je sve tri ae, izvadio iz kutije tri tanke, duge ute cigarete, izvukao iz svog svilenog kaputa upalja i ponudio nas vatrom. Sada smo sve troje, zavalivi se na stolici, lagano puili svoje cigarete, iji je dim bio gust kao tamjan, a sitnim gutljajima ispijali smo oporo-slatku tenost udesno nepoznatog i stranog ukusa, od koje smo odista postajali krepki i sreni ba kao da smo ispunjeni nekim gasom i da gubimo svoju teinu. Sedeli smo tako, puili pomalo i, lagano pijuckajui iz svojih aa, osetili smo kako postajemo laki i veseli. Pri tom je Pablo prigueno govorio svojim toplim glasom: Radujem se, dragi Hari, to veeras mogu da vas malo ugostim. Vama je esto bio dosadan sopstveni ivot, stremili ste za tim da odete odavde, je li tako? Vi udite da napustite ovo vreme, ovaj svet i ovu stvarnost i da uete u jednu drugu stvarnost koja bi vam vie odgovarala, u svet u kome ne postoji vreme. Uinite to, dragi prijatelju, ja vas na to pozivam. Vama je poznato gde se on krije, poznato vam je da je svet koji traite svet vae sopstvene due. Samo u vama samim ivi ona druga stvarnost za kojom udite. Ne mogu da vam dam nita to ve ne bi postojalo u vama, ne mogu da vam prikaem drugu galeriju slika osim one koja se ve nalazi u vaoj dui. Nita ne mogu da vam dam osim prilike, podstreka i kljua. Pomoi u vam da vam va sopstveni svet postane vidljiv, i to je sve. On se opet mai depa svog arenog kaputa i izvadi okruglo depno ogledalo. Vidite, ovako ste do sada sebe videli!

85

Podigao je ogledalce do visine mojih oiju (meni pade na pamet deja pesmica: Ogledalce, ogledalce u ruci...) i ja ugledah, pomalo rasplinutu i maglovitu, jezivu, pokretljivu sliku koja je ivela i previrala: Harija Halera, a iznutra u tom Hariju stepskog vuka, plaljivog, lepog vuka, koji je gledao izgubljeno i zastraeno, oima as zlim as tuno usplam telim, vuju priliku koja je bez prestanka strujala po Hari ju kao to po nekoj reci struji pritoka druge boje, koja je nadirala kao to se reke bore prodirui jedna drugu, obe pune neispunjene enje da prevladaju. Poluoblikovani, rasplinuti vuk tuno me je gledao svojim lepim, bojaljivim oima. Ovako ste videli samog sebe, ponovi Pablo blago, spustivi opet ogledalo u dep. Sa zahvalnou sam zatvorio oi i srknuo malo od onog napitka. Sada smo se odmorili, ree Pablo, okrepili i malo proaskali. Ako se vas dvoje vie ne oseate umorni, poveu vas do svoje panorame i pokazati vam svoje malo pozorite. Jeste li saglasni? Digli smo se, Pablo je, smeei se, iao pred nama, podigao je neku zavesu i mi smo se odjednom nali u hodniku jednog pozorita u obliku potkovice, tano u sredini hodnika koji je u luku vodio pored mnogobrojnih, neverovatno mnogobrojnih uzanih vrata od loa. Ovo je nae pozorite, objanjavao je Pablo, veselo pozorite, pa se nadam da ete se mnogo emu smejati. Pri tom se glasno nasmejao, u skali od svega nekoliko tonova, ali oni su me estoko proimali, jer je to opet bio onaj vedri, tui smeh koji sam ranije uo da dopire odozgo. Moje malo pozorite ima onoliko loa koliko vi elite, deset, ili stotinu, ili hiljadu, a iza svakih vrata koja vode u njih oekuje vas ono to trenutno traite. Lep je to kabinet slika, dragi prijatelji, ali vam nita ne bi vredelo da proete njime ovakvi kakvi ste. Smetalo bi vam i zasenilo bi vas ono to ste navikli da nazivate svojom linou. Bez sumnje ste ve odavno pogodili da savlaivanje vremena, osloboenje od stvarnosti, i kakva god imena jo iznalazili za svoju enju, ne znae nita drugo nego elju da se otarasite vae takozvane linosti. Ona je zatvor u kome sedite. I kada biste vi, ovakvi kakvi ste, stupili u pozorite, gledali biste sve oima Hari ja i kroz stare naoare stepskog vuka. Zato vas pozivam da se otarasite tih naoara i da tu vau veoma cenjenu linost ostavite ovde u garderobi, gde e vam, po elji, u svako doba stajati na raspoloenju. Prijatna zabava kojoj ste prisustvovali, rasprava o stepskom vuku, a najzad i ono lako sredstvo za uzbuivanje koje smo maloas uzeli svakako su vas dovoljno pripremili. Vama, Hari, poto budete svukli svoju cenjenu linost, stajae na raspoloenju leva strana pozorita, a Hermini desna, u samom pozoritu moi ete da se sretnete po elji. Molim te, Hermina, idi za sada iza zavese, eleo bih da prvo uvedem Hari ja. Hermina nestade desno, proavi pored dinovskog ogledala koje je pokrivalo zadnji zid od zemlje pa do svoda. Tako, Hari, a sada hajdete i budite dobro raspoloeni. Cilj itave ove priredbe je da vas to vie raspoloi i da vas naui da se smejete a vi ete mi, nadam se, to olakati. Oseate li se dobro? Sada ete bez straha i sa istinskom radou ui u na prividni svet, i to ovako: izvriete jedno malo, prividno samoubistvo, kao to je to obiaj." Opet je izvukao depno ogledalce i stavio mi ga pred lice. Opet me je odande gledao lik zamrenog, maglovitog Harija, kroz koji je, borei se, strujao vuji lik, slika meni dobro poznata i odista nimalo simpatina, zbog ega njeno unitenje nije moglo da mi zadaje brige.

86

Izbrisaemo sada, dragi prijatelju, ovaj lik u ogledalu, jer je izlian, nita drugo nije ni potrebno. Dovoljno je da ovu sliku, ukoliko to vae raspoloenje dozvoljava, posmatrate sa iskrenim smehom. Ovde se nalazite u koli humora, treba da nauite da se smejete. A poetak svakog vieg humora je da ovek vie ne shvata ozbiljno svoju sopstvenu linost. Dobro sam pogledao u ogledalce, ogledalce u ruci u kome se trzao Hari-vuk. Za trenutak je duboko, tiho, ali i bolno, zadrhtalo u meni neto nalik na seanje, na enju za domom i kajanje. Zatim je ova nelagodnost ustupila mesto novom oseanju, slinom onome koje se javlja u oveku kada mu iz kokainom umrtvljenih desni izvade bolestan zub, oseanje olakanja; ovek odahne, a ujedno se udi to sve to nije nimalo bolelo. A ovom oseanju pridruie se vedro raspoloenje i elja da se smejem, kojoj nisam mogao da odolim, pa prsnuh u neobuzdan smeh. Mutni lik u ogledalu se tre, a zatim se ugasi; mala okrugla povrina ogledala izgledala je odjednom kao izgorela, postala je siva, hrapava i neprozirna. Pablo, smejui se, odbaci pare stakla, koje se otkotrlja po podu beskrajnog hodnika i izgubi se. Odlino si se smejao, Hari, nauie jo da se smeje kao besmrtnici. Sada si najzad ubio stepskog vuka; noevima za brijanje to nije moguno. Pazi da ostane mrtav! Odmah e moi da napusti glupu stvarnost. Sledeom prilikom popiemo neto da se pobratimo, dragi moj, nikada mi se nisi toliko svideo kao danas. A ako ti posle jo bude stalo do toga, moemo koliko hoe da filozofiramo i da raspravljamo o muzici, o Mocartu, o Gluku, Platonu i Geteu. Shvatie sada zato to ranije nije bilo moguno. Nadam se da e uspeti i da e se za danas otarasiti stepskog vuka. Jer, prirodno, tvoje samoubistvo nije konano; mi se ovde nalazimo u maginom pozoritu, ovde su samo slike, a ne stvarnost. Izaberi sebi lepe i vedre slike i pokai da odista nisi zaljubljen u svoju problematinu linost! Ali ako bi ipak poeleo da se vrati, dovoljno je da pogleda u ogledalo koje u ti sada pokazati. No, tebi je poznata stara, mudra izreka: Bolje jedno ogledalce u ruci, nego dva na zidu. Ha-ha! (Opet se smejao onim lepim i uasnim smehom.) Tako, a sada treba da obavimo samo jo jednu malu, veselu ceremoniju. Odbacio si naoare svoje linosti, a sada doi i baci jedanput pogled u pravo ogledalo! Bie to uspela ala! Smejui se i milujui me sitnim, smenim pokretima, okrenuo me je i ja sam se naao pred ogromnim zidnim ogledalom. U njemu sam video sebe. U magnovenju sam ugledao meni poznatog Harija, ali neobino raspoloenog, vedra, nasmejana lica. No, tek to sam ga poznao, raspao se, a iz njega se izdvojiodrugi lik, pa trei, deseti, dvadeseti, i itavo ogromno ogledalo bilo je puno Harija ili delova Harija, bezbroj Harija, koje sam sve video i poznao samo u magnovenju. Neki od ovih mnogobrojnih Harija bili su mojih godina, neki stariji, neki prastari, neki opet sasvim mladi, mladii, deaci, aci, mangupii i deca. Bilo je pedesetogodinjih i dvadesetogodinjih Harija, koji su trkarali i skakutali tamo-amo, bilo je tridesetogodinjih i petogodinjih, ozbiljnih i veselih, dostojanstvenih i smenih, dobro odevenih i pocepanih, a i sasvim nagih, elavih i sa dugim uvojcima, i svi su bili ja i svakoga od njih sam spazio za trenutak i poznao, a onda su nestali, rastrali se na sve strane, levo i desno, u dubinu ogledala i van ogledala. Jedan od njih, mlad, elegantan momak, bacio se nasmejan Pablu na grudi, zagrlio ga i otrao s njim. A jedan, koji mi se naroito svideo, lep mladi od esnaest ili sedamnaest godina, pun ara, potrao je hodnikom kao munja i stao udno da ita natpise na svim vratima; ja sam potrao za njim, a pred jednim vratima on je zastao i ja sam proitao natpis:

87

UBACI JEDNU MARKU

SVE SU DEVOJKE TVOJE!

Dragi deak odskoio je uvis, ubacio se glavake u otvor za bacanje novca na vratima i nestao. Nestao je i Pablo, a, izgleda, i ogledalo i sa njim bezbroj Harijevih likova. Oseao sam se sada preputen sebi i pozoritu i radoznalo sam poao od vrata do vrata: na svima sam proitao poneki natpis, mamac i obeanje. Privukao me je natpis: NAPRED U VESELI LOV! VELIKI LOV NA AUTOMOBILE

Otvorio sam uzana vrata i uao. U tom asu upao sam meu buan i uzbuen svet. Ulicama su jurili automobili, delimino oklopljeni automobili, koji su gonili peake, gazili ih i mrvili, gnjeili ih uza zidove kua i unitavali. Smesta sam shvatio: bila je to borba izmeu ljudi i maina, ve odavno pripremljena, odavno oekivana, koje se svet odavno plaio i koja je najzad nastupila. Svuda su leali mrtvi i na komade razneseni ljudi, svuda je bilo i oborenih, iskrivljenih i upola izgorelih automobila, a nad ovim uasnim darmarom kruili su avioni na koje se pucalo sa mnogih krovova i prozora, kako iz puaka, tako i iz mitraljeza. Besomuni, sjajni, hukaki plakati dinovskim slovima su pozivali narod sa svih zidova da najzad stane na stranu ljudi, a protiv maina, i da najzad premlati i pobije debele, lepo odevene i namirisane bogatae, koji pomou maina piju krv ostalima, zajedno sa njihovim velikim automobilima to opako ree, kalju i avolski frku, da najzad zapale fabrike i da donekle razrede stanovnitvo oskrnavljene zemlje, da bi opet mogla da nie trava, da bi od pranjave cementne zemlje opet postalo neto nalik na umu, polje, livadu, potok i movaru. Drugi plakati, opet, divno naslikani, vanredno stilizovani, u nenijim, manje detinjastim bojama, upozoravali su, nasuprot tome, sve posednike i razumne ljude na opasnost od haosa i anarhije, prikazivali su odista dirljivo sav blagoslov reda, rada, poseda, kulture i pravde, hvalili su maine kao najvii i poslednji ljudski izum, pomou kojih e ljudi postati bogovi. Zamiljen i zadivljen itao sam i crvene i zelene plakate, njihova vatrena reitost i nadmona logika neverovatno su delovali na mene, bili su u pravu i ja sam, duboko ubeen, stajao as pred jednim as pred drugim, pa ipak mi je znatno smetalo prilino jako pukaranje oko mene. No, ono glavno bilo je jasno: bio je to rat, estok, rasan i veoma simpatian rat u kome se nije radilo o Kajzeru, 88

republici, dravnim granicama, o zastavama, bojama i slinim, vie dekorativnim i teatralnim stvarima, u osnovi o tricama, ve u kome je svako kome je vazduh postaoodvie redak i kome ivot vie nije prijao kako treba snano izraavao svoje neraspoloenje i trudio se da utre put optem unitenju ovog upljeg, civilizovanog sveta. Video sam kako se svima, vedro i iskreno, smeje iz oiju elja da uprouju i ubijaju, a i u meni samom se ti crveni, divlji cvetovi visoko i gojazno rascvetae, smejui se nita manje. Radostan, prikljuio sam se borbi. Ali najlepe od svega je bilo to to je pored mene odjednom iskrsnuo moj kolski drug Gustav, o kome ve decenijama nisam nita znao, nekada najneobuzdaniji, najsnaniji i ivota najvie eljan od svih prijatelja mog ranog detinjstva. Srce mi se nasmeilo kada sam video kako mi opet namiguje svojim svetloplavim oima. On mi mahnu, i ja radosno pooh za njim. Boe moj, Gustave, uzviknuh sav srean, najzad da se vidim i s tobom! ta je postalo od tebe? Ljutito se nasmejao, sasvim kao nekada u deatvu. Stoko glupava, zar odmah mora da pita i da brblja? Postao sam profesor teologije, eto, sada zna, ali, sreom, nema vie teologije, mladiu, sada je rat. Hajde, poi! Ubio je iz puke vozaa jednog od manjih automobila koji nam je ba brekui dolazio u susret, hitro kao majmun skoio je u kola, zaustavio ih i saekao da se i ja popnem, a zatim smo se satanskom brzinom, kroz kiu metaka i pored mnogih oborenih kola, povezli u grad i dalje u predgrae. Jesi li na strani fabrikanata? upitao sam svoga prijatelja. Eh, ta, to je pitanje ukusa, razmisliemo o tome u polju. Ali ne, ekaj, pre sam za to da se pridruimo drugoj strani, iako je to u osnovi, razume se, svejedno. Ja sam teolog i moj pretea Luter pomagao je u svoje vreme kneevima i bogataima protiv seljaka to emo sada da ispravimo. Rava su kola, nadajmo se da e izdrati jo nekoliko kilometara! Brzi kao vetar, dok je oko nas pratalo, vozili smo se zelenim, mirnim predelom milje i milje daleko, prvo velikom ravnicom, a zatim smo, penjui se lagano, dospeli usred ogromne planine. Tu smo se zaustavili na nekom glatkom, bletavom drumu koji je, izmeu strmih stena i niske zatitne ograde, u smelim krivinama vodio visoko gore iznad plavog, svetlucavog jezera. Lep kraj, rekoh ja. Veoma lep. Moemo ovo da nazovemo osovinskim drumom, jer se, navodno, ovde lome razne osovine, Hariu moj. Pazi! Kraj puta je rasla visoka pinija, a na samoj piniji ugledali smo neku vrstu kolibe napravljene od dasaka, kao osmatranicu ili lovaku zasedu. Gustav se glasno nasmeja, namigujui mi lukavo svojim plavim oima, pa obojica urno izidosmo iz kola i stadosmo da se penjemo uz drvo, a zatim se, duboko odahnuvi, sakrismo u osmatranici, koja nam se veoma dopala. U njoj smo nali puke, pitolje i sanduke s municijom. Tek to smo se malo rashladili i smestili u lovakoj zasedi, zapita sa krivine, promuklo i vlastoljubivo, sirena luksuznih kola, koja su, uz buku motora, najveom brzinom vozila planinskim drumom. Mi smo ve drali puke u rukama. Bilo je neobino zanimljivo. Ciljaj u ofera! naredi Gustav brzo, i ba utom teka kola projurie ispod nas. Ja sam ve bio nanianio i okinuh obara, pravo u vozaevu plavu kapu. ovek klonu, kola odjurie dalje, udarie o 89

stenje, odskoie, grunue onako teka i razjarena u niski zid, preturie se i survae preko ograde u dubinu sa kratkim, tihim treskom. Udesili smo ih! likovao je Gustav. Sleea uzimam ja na nian. Ve su nailazila druga kola, u njima su, na jastucima, bili uureni njih troje ili etvoro, sa enine glave kruto i vodoravno vio se za njom veo, svetloplavi veo, bilo mi ga je u stvari ao, ko zna, moda se pod njim smeilo najlepe ensko lice. Boe moj, kada smo ve izigravali razbojnike, bilo je moda bolje i lepe da, sledei primeru velikih uzora, ne proteemo nau valjanu elju za ubijanjem i na lepukaste dame. Ali utom je Gustav ve opalio. ofer se trgnuo i klonuo, kola su odskoila na strmoj steni, survala se i pala na drum, tokova okrenutih nebu. ekali smo, ali se nita nije micalo, ljudi su, nemi, kao uhvaeni u zamku, leali ispod kola. Ona su jo uvek zvrjala i zveketala, tokovi su se smeno okretali u vazduhu, ali odjednom se razlee uasan prasak i iz njih suknu plamen. Fordova kola, ree Gustav. Moramo da siemo i oslobodimo drum. Spustili smo se i posmatrali gomilu koja je gorela. Izgorela je veoma brzo, a mi smo u meuvremenu napravili poluge od mladog drvea, malo podigli kola i odbacili ih u stranu, preko ivice druma, u ambis, tako da su jo dugo krkljala u bunju. Prilikom okretanja kola ispala su dva mrtvaca, delimino izgorelih odela. Jedan od njih imao je jo prilino ouvan kaput i mi smo ga pretraili ne bismo li saznali ko je to bio. Nali smo isnicu u kojoj su se nalazile posetnice. Izvadio sam jednu i proitao sledee: Tat twam asi". Veoma aljivo, ree Gustav. Ali u stvari je savreno svejedno kako se zovu ljudi koje ovde ubijamo. Oni su ubogi avoli kao i mi, a ime nije vano. Ovaj svet mora da propadne, a i mi s njim. Najbezbolniji postupak bi bio potopiti ga celog za deset minuta u vodu. Ali hajde, na posao! Pobacali smo mrtve za kolima. Ve se ula sirena novog automobila koji je nailazio. Na njega smo pucali odmah tu sa druma. Kruio je jo jednini delom puta kao da se do besvesti opio, a zatim dahui ostao da lei, oni koji su sedeli u njemu ostali su i dalje mimo u kolima, a jedna lepukasta, mlada devojka izila je iz njih nepovreena, iako bleda i drhui celim telom. Mi smo je ljubazno pozdravili i ponudili joj svoje usluge. Ona je bila odvie uplaena, nije mogla da govori i neko vreme je ukoeno gledala u nas, kao da je sila s uma. E, pa hajde da vidimo ta je sa starim gospodinom, ree Gustav i okrenu se putniku koji je jo uvek bio presamien preko sedita iza mrtvog ofera. Bio je to gospodin kratke sede kose, njegove pametne svetlosive oi bile su otvorene, ali je izgledalo da je ozbiljno povreen, jer mu je iz usta curila krv, a vrat je drao nekako jezivo krivo i ukoeno. Dozvolite, stari gospodine, moje je ime Gustav. Mi smo sebi dopustili da iz puke ubijemo vaeg ofera. Smemo li da upitamo s kim imamo ast? Starac je hladno i tuno gledao svojim sitnim sivim oima. Ja sam vii dravni tuilac Lering, ree lagano. Niste ubili samo mog jadnog ofera nego i mene, oseam da u uskoro umreti. Zato ste pucali na nas?" Zato to ste vozili suvie brzo. Mi smo terali normalnom brzinom. 90

Ono to je jue bilo normalno, danas vie nije, gospodine vii dravni tuioe. Mi danas smatramo da je svaka brzina kojom auto moe da vozi isuvie velika. Mi sada unitavamo sve automobile, a i ostale maine. ,,I vae puke?" ,,I one e doi na red, ukoliko jo budemo imali vremena. Verovatno emo sutra ili prekosutra svi biti uniteni. Vama je poznato da je na kontinent bio strahovito prenaseljen. E, sad e biti dovoljno vazduha." Zar pucate na svakoga bez izuzetka?" Dabome. Za neke je svakako teta. Na primer, bilo bi mi ao ove mlade, lepe dame ona je verovatno vaa erka? Nije, ona je moja stenografkinja. Utoliko bolje. A sada molim vas iziite iz kola, ili pustite da vas mi izvuemo iz njih, jer emo kola unititi. Vie volim da i ja budem uniten zajedno s njima. Kako god elite. Dopustite mi jo jedno pitanje. Vi ste dravni tuilac. Meni je uvek bilo neshvatljivo kako ovek moe da bude dravni tuilac. ivite od togato optuujete i osuujete na kazne druge ljude, veinom uboge avole. Zar ne? Tako je. Vrio sam svoju dunost. To mi je bila sluba. Isto kao to je sluba delata da ubija one koje sam ja osudio. Vi sami preuzeli ste istu dunost, i vi ubijate." Tano. Ali mi ne ubijamo po dunosti, ve radi zabave, bolje rei, iz oajanja i neraspoloenja prema svetu. Zato nam ubijanje priinjava izvesno zadovoljstvo. Da li je i vama ubijanje katkad priinjavalo zadovoljstvo?" Dosaujete mi. Budite tako dobri pa izvrite va posao do kraja. Ako vam je nepoznat pojam dunosti... On uuta i skupi usne, kao da hoe da pljune. Ali izie samo malo krvi, koja mu se zalepi za bradu. ekajte!" ree Gustav utivo. Pojam dunosti, istina, nije mi poznat, sada vie nije. Ranije sam slubeno imao dosta posla s tim, bio sam profesor teologije. Osim toga, bio sam i vojnik i uestvovao sam u ratu. Ono to se meni uinilo kao dunost nije se nimalo slagalo sa onim to su mi autoriteti i pretpostavljeni preporuivali, ja sam uvek eleo da inim suprotno nareenju. Ali iako vie ne znam za pojam dunosti, znam za krivicu moda je to isto. Poto me je majka rodila, kriv sam, osuen da ivim, dunost mi je da pripadam jednoj dravi, da postanem vojnik, da ubijam, da plaam porez za naoruanje. A trenutno me je ivotna krivica dovela do toga da, kao nekada u ratu, opet moram da ubijam. Ali ovoga puta ne ubijam s odvratnou, pomirio sam se sa krivicom, nita nemam protiv toga da ovaj glupi, zatucani svet ode u paramparad, rado u u tome pomoi, pa i sam u rado propasti. Dravni tuilac se veoma napregao da bi svojim od krvi ulepljenim usnama mogao da se nasmei. U tome nije uspeo ba sjajno, ali se nazirala dobra volja. Dobro je", ree on. Mi smo, dakle, kolege. Molim vas vrite vau dunost, gospodine kolega. U meuvremenu je lepukasta devojka sela na ivicu druma i onesvestila se. Istog trenutka u se opet sirena kola koja su jurila najveom brzinom. Povukosmo devojku malo u stranu, priljubismo se uz stene i pustismo da se kola koja su nailazila zaglave u olupini prethodnih.

91

Automobil estoko zakoi i prope se uvis, ali stade neoteen. Brzo uzesmo puke u ruke i ponovo nanianismo. Izlazite! komandova Gustav. Ruke uvis! Trojica mukaraca izioe iz kola drei ruke posluno podignute uvis. Da nije jedan od vas lekar? upita Gustav. Oni odgovorie da nije. Onda budite dobri da ovog gospodina paljivo izvuete sa njegovog sedita, on je teko povreen. A zatim ga poveite svojim kolima do najblieg grada. Napred, drte ga! Staroga gospodina uskoro poloie u druga kola, Gustav komandova i oni krenue. U meuvremenu je naa stenografkinja opet dola svesti i posmatrala je dogaaje. Svidelo mi se to smo stekli ovaj lepukasti plen. Gospoice, ree Gustav, izgubili ste vaeg poslodavca. Nadam se da vam stari gospodin inae nije bio blizak. Ja vas angaujem i budite nam dobar drug! Tako, a sada treba malo da pourimo. Uskoro e ovde biti veoma neprijatno. Umete li da se pentrate, gospoice? Da? E hajde, uzeemo vas u sredinu, pa emo vam pomoi. to smo bre mogli popeli smo se sve troje u nau kolibu na drvetu. Gospoici je gore pozlilo, ali je dobila jedan konjak i ubrzo se toliko oporavila da je mogla da primeti velianstveni izgled na jezero i planinu, i saoptila nam da se zove Dora. Odmah posle toga dole ponovo stigoe jedna kola, koja, vozei oprezno i ne zaustavljajui se, zaobioe srueni automobil a zatim odmah ubrzae vonju. Zabuanti! smejao se Gustav, ubijajui vozaa jednim metkom. Kola stadoe da krivudaju, skrenue prema ogradi, prevrnue se i stadoe da vise ukoso nad ponorom. Doro, upitah je, umete li da baratate pukom?" Nije umela, ali je nauila od nas kako se puka puni. Isprva je bila nespretna i raskrvavila je sebi prst, pa je poela da slini i da trai od nas engleski flaster. Gustav je izjavio da je rat i da ona treba da se pokae hrabra i valjana devojka. Posle toga je ve bilo bolje. Ali ta e biti s nama?" upitala je malo kasnije. Ne znam", rekao je Gustav. Moj prijatelj Hari voli lepukaste ene, on e vam biti prijatelj." Ali oni e doi sa policijom i vojnicima, pa e nas ucmekati." Policija i tome slino vie ne postoji. Moemo da biramo, Doro. Ili emo mirno ostati ovde gore i pucati na sva kola koja hoe da prou ovuda, ili emo i sami uzeti jedna kola, odvesti se i pustiti da drugi pucaju na nas. Svejedno je na ijoj smo strani. Ja sam za to da ostanemo ovde. Dole su se opet nalazila jedna kola, zvuk njihove sirene jasno je dopirao do nas gore. Ubrzo su bila udeena i ostala su da lee tokova okrenutih uvis. 92

udno, rekoh ja, da pucanje moe da priinjava toliko zadovoljstvo! A ranije sam jo bio protivnik rata! Gustav se smekao. Da, ali, eto, ima odvie ljudi na svetu. Ranije se to nije toliko zapaalo. Ali sada, kada pojedincima nije dovoljno da se nadiu vazduha, nego svaki hoe da ima i svoj automobil, sada se, dabome primeuje. Razume se, to to mi sada ovde radimo nije razumno, detinjarija je, kao to je i rat bio ogromna detinjarija. Kasnije e oveanstvo morati da naui da svoje mnoenje zauzda razumnim sredstvima. Zasad prilino nerazumno reagujemo na nesnosne prilike, ali u sutini ipak inimo ono to valja. Da, to to radimo verovatno je ludo, ali je, i pored toga, verovatno dobro i nuno. Ne valja kada oveanstvo prenapree mozak i pomou razuma pokuava da ureuje stvari koje uopte nisu pristupane razumu. Onda se raaju ideali kao to su ideali Amerikanaca ili boljevika, koji su, i jedni i drugi, neobino razumni, ali koji ipak vre nasilje i pljaku nad ivotom, jer ga tako naivno uprouju. Slika oveka, nekada visok ideal, poinje da se pretvara u klie. Moda emo je mi ludaci oplemeniti. Gustav, smejui se, odgovori: Mladiu, govori, zaudo, pametno, zadovoljstvo je i velika dobit sluati ovaj izvor mudrosti. A moda si ak pomalo i u pravu. Ali budi tako dobar i napuni ponovo svoju puku, odvie si mi sanjalaki raspoloen. Svakog asa moe da naie nekoliko srndaa, a njih ne moemo ubiti filozofijom, treba da imamo metaka u cevi. Naie jedan auto i smesta se srui, drum je bio zakren. Jedan od preivelih, gojazan, ri ovek, besomuno je mlatarao pored olupine, buljio oima uz i niz drum, ugledao nae skrovite, urlajui poleteo prema nama i nekoliko puta iz revolvera opalio u naem pravcu. Idite, ili u da pucam! doviknu mu Gustav. ovek ga uze na nian i okinu jo jednom. Onda ga mi ubismo sa dva metka. Dooe jo dvoja kola, koja unitismo. Zatim drum ostade pust i prazan, verovatno se bio rairio glas da je opasan. Imali smo vremena da posmatramo lep izgled. S one strane jezera leao je u dubini gradi, odande se uzdizao dim i uskoro smo videli kako se vatra iri od krova do krova. uli smo pukaranje. Dora je malo otplakala, a ja sam je milovao po vlanim obrazima. Moramo li svi da umremo? upitala je. Nijedan od nas joj nije odgovorio. U meuvremenu je dole naiao jedan deak, video upropaene automobile, stao da njuka oko njih, zatim je uvukao glavu u jedan i odande izvukao areni suncobran, damsku konu torbicu i bocu s vinom, pa je spokojno seo na ogradu, povukao iz boce, jeo neto to je izvukao iz depa, umotano u staniol, ispio bocu do dna, a zatim veselo poao dalje, stisnuvi suncobran pod pazuh. Iao je spokojno svojim putem, a ja rekoh Gustavu: Da li bi mogao da puca na ovog simpatinog momka i da mu napravi rupu u glavi? Bogme, ja ne bih mogao. To se i ne trai, promrmlja moj prijatelj. Ali i on je osetio nekakvu nelagodnost oko srca. Tek to smo ugledali oveka koji se jo ponaao bezazleno, spokojno i detinjasto, koji je jo iveo u stanju ednosti, sve ovo nae, hvale dostojno i nuno, delanje uinilo nam se glupo i odvratno. Pih, do avola, tolika krv! Stideli smo se. Ali su, navodno, to isto oseali i neki generali u ratu. Nemojte da ostanemo due ovde, preklinjala je Dora, hajde da siemo, sigurno emo u kolima nai neto za jelo. Zar vi niste gladni, boljevici?

93

Dole, u gradu koji je goreo, poela su da zvone zvona, uzbueno i sa stravom. Spremali smo se za silazak. Kada sam pomogao Dori da se popne preko ograde, poljubio sam je u koleno. Ona se glasno nasmejala. Ali tada je ograda popustila i mi smo se oboje survali u bezdan... Opet sam se naao u okruglom hodniku, uzbuen lovakom pustolovinom. Svuda, na bezbroj vrata, mamili su natpisi: MUTABOR PREOBRAAJ U BILO KOJU IVOTINJU IUI BILJKU KAMASUTRAM UENJE INDIJSKIH LJUBAVNIH VETINA KURS ZA POETNIKE: ETRDESET DVE RAZNE METODE LJUBAVNIH VEBI SAMOUBISTVO PUNO UIVANJA! UMREE OD SMEHA HOETE LI DA SE PRODUHOVITE? MUDROST ISTOKA OH, DA IMAM HIULJADU JEZIKA! SAMO ZA GOSPODU PROPAST ZAPADA UMERENE CENE, DO SADA NENADMAENO SINTEZA UMETNOSTI PRETVARANJE VREMENA U PROSTOR POMOU MUZIKE SUZA.' KOJA SE SMEJE KABINET ZA HUMOR PUSTINJAKE IGRE POTPUNA ZAMENA ZA SVAKU DRUTVENOST

Beskrajan je bio niz natpisa. Jedan od njih je glasio.

UPUTSTVO ZA IZGRAIVANJE LINOSTI USPEH ZAJAMEN

94

Ovo mi se uinilo dostojno panje i uao sam na ta vrata. Doekala me je polumrana, tiha prostorija, u njoj je, na istonjaki nain, sedeo na zemlji jedan ovek, a pred njim je bilo neto nalik na veliku ahovsku tablu. U prvom trenutku mi se uinilo da je to prijatelj Pablo, jer je ovek na sebi imao slian kaput od arene svile, a imao je i iste tamne, sjajne oi. Jeste li vi Pablo? upitao sam. Ja sam niko, izjavio je on ljubazno. Mi ovde nemamo imena i nismo linosti. Ja sam ahovski igra. Hoete li da vas uim izgradnji linosti? Da, molim. Onda budite ljubazni pa mi stavite na raspoloenje nekoliko tuceta vaih figura. Mojih figura?... Figura u koje se, kako ste videli, raspala vaa takozvana linost. Bez figura ne mogu da igram." Pruio mi je ogledalo i opet sam u njemu video kako se jedinstvo moje linosti raspada na mnoga Ja, izgledalo je kao da je njihov broj jo vie porastao. Ali figure su sada bile veoma sitne, otprilike kao ahovske figure zgodne za igranje, a igra je tihim, sigurnim pokretima prstiju uzeo od njih nekoliko tuceta i postavio ih na zemlju pored ahovske table. Pri tom je govorio jednolino, kao ovek koji ponavlja esto odravani govor ili lekciju: Poznato vam je pogreno shvatanje koje donosi nesreu, a po kome je ovek nepromenljiva jedinka. Takoe vam je poznato da se ovek sastoji od mnogo dua i mnogo Ja. Rascepkati prividno jedinstvo linosti na mnogo likova, smatra se ludou, nauka ovu pojavu naziva izofrenijom. Nauka je utoliko u pravu to se, naravno, nikakva mnogobrojnost ne moe savladati bez vodstva, bez izvesnog reda i grupisanja. A nije u pravu utoliko to veruje da je mogu samo jedan jedini, doivotni red, koji povezuje mnogobrojna pod-Ja. Ova zabluda nauke ima mnoge neprijatne posledice, njena je jedina vrednost to uprouje rad uitelja i vaspitaa u dravnoj slubi, uteujui im trud da misle i da vre opite. Usled ove zablude mnogi ljudi vae kao normalni, ak uivaju i veliki drutveni ugled, a oni su, meutim, neizleivo ludi, i obratno, mnogi geniji se smatraju ludacima. Zato mi popunjavamo praznine koje je nauka ostavila u poznavanju due pojmom koji nazivamo umetnost izgradnje. Onome ko je doiveo raspadanje svoga Ja pokazujemo da u svako doba moe da ga sastavi po proizvoljnom redu i da time moe da postigne beskonanu mnogostrukost ivotne igre. Kao to pesnik od nekoliko likova stvara dramu, tako i mi od figura naeg Ja, rastavljenog na delove, izgraujemo uvek nove grupe, sa novim igrama i uzbuenjima, sa veno novim situacijama. Gledajte! Svojim tihim, pametnim prstima dohvatio je moje likove, sve starce, mladie, decu, ene, sve vedre i tune, snane i nene, hitre i nezgrapne figure, brzo ih je poredao na tablu za igru, na kojoj su se uskoro okupile grupe i porodice, u igri, borbi, prijateljstvu i protivnitvu, stvarajui jedan svet u malom. Pred mojim oaranim pogledom pustio je da se ovaj mali, pa ipak tako smiljeno ureeni svet neko vreme kree, igra i bori, da sklapa sporazume i bije bitke, da se meu sobom osvaja, da se eni i mnoi, odista je to bila uzbudljiva i napeta drama.

95

Zatim je jednim vedrim pokretom preao preko tabele obarajui blago sve figure, a onda ih je skupio na gomilu, pa je zamiljeno, kao umetnik probira, od istih figura sastavio sasvim novu igru, sa drukijim grupisanjem, drugim odnosima i prepletanjem. Druga igra bila je slina prvoj: bio je to isti svet, isti materijal od koga je napravljena, ali su ton i tempo bili izmenjeni, motivi drukije naglaeni i situacije drugaije postavljene. I tako je mudri graditelj od likova, od kojih je svaki bio deo mene, sastavljao jednu igru za drugom; one su izdaleka sve bile sline jedna drugoj, sve su oigledno pripadale istom svetu, bile istog porekla, pa ipak je svaka od njih bila sasvim nova. Ovo je ivotna umetnost, govorio je on pouno. Ubudue moete da oblikujete i oivljavate po svojoj elji igru vaeg ivota, od vas zavisi hoete li je zaplitati i obogaivati. Kao to je ludost u vaem smislu poetak svake mudrosti, tako je izofrenija poetak svake umetnosti i mate. ak su i naunici to donekle shvatili, to se, na primer, moe proitati u ,Kneevom arobnom rogu, divnoj knjiici, gde je tegoban, vredan rad jednog naunika oplemenjen genijalnom saradnjom izvesnog broja luaka i umetnika zatvorenih po duevnim bolnicama. Evo, uzmite vae figurice, ova igra jo e nam pruiti mnoga zadovoljstva. Vi ete figuru koja je danas izrasla u nesnosno strailo, kvarei vam igru, sutra degradirati na poloaj sporedne figure. Od sirote, drage figurice koja je neko vreme, kako je izgledalo, bila osuena na razne nedae i zlu kob vi ete u iduoj igri napraviti kneginju. elim vam prijatan provod, gospodine. Duboko i sa zahvalnou poklonio sam se pred ovim darovitim ahovskim igraem i, strpavi figurice u dep, izvukao se kroz uzana vrata natrag u hodnik. Pomislio sam, u stvari, da u tamo odmah sesti na pod i satima, itavu venost, igrati se figuricama, ali tek to sam se ponovo naao u svetlom, okruglom hodniku pozorita, struje, jae od mene, odvukle su me opet dalje. Pred mojim oima zablistao je dreavi plakat:

UDA DRESURE STEPSKIH VUKOVA

Ovaj natpis uzburkao je u meni mnoga oseanja: razne strepnje i patnje iz mog biveg ivota, iz naputene stvarnosti, muno su mi stezale srce. Otvorio sam vrata drhtavom rukom i uao u vaarsku atru u kojoj je bila postavljena gvozdena ograda, koja me je odvajala od siromane pozornice. A na pozornici sam video ukrotitelja ivotinja, nekog gospodina pomalo lakrdijskog izgleda, koji se pravio veoma vaan, ali koji je i pored velikih brina, nabreklih miia na rukama i kicokog cirkuskog odela bio na odvratan nain veoma slian meni. Ovaj snani ovek vodio je na uzici kao psa bednog li prizora! velikog, lepog, ali strahovito mravog vuka, ropski plaljivog pogleda. Bilo je i odvratno i uzbudljivo, gnusno, pa ipak potajno slatko, posmatrati ovog brutalnog ukrotitelja i plemenitu, pa ipak sramno poslunu zver kako izvode niz trikova i senzacionalnih prizora. ovek, moj prokleti brat-bliznac iz nekog izobliujueg ogledala, odista je odlino ukrotio svog vuka. Marljivo je vuk izvrio svako nareenje, psei je reagovao na svaki uzvik i svako pucketanje biem, padao je na kolena, pravio se mrtav, enio, posluno i utivo nosio u zubima hleb, jaje, komad 96

mesa i korpicu, ak je morao da podigne bi ukrotitelja, koji je ovaj ispustio, i da ga ponese za njim, a pritom je nepodnoljivo ropski mahao repom. Pred vuka je izveden pitomi zec, a zatim belo jagnje; on je, dodue, iskezio zube, a od silne pohlepe pocurile su mu bale, ali nije dodirnuo nijednu od ovih ivotinja, ve ih je, po nareenju, preskoio s elegantnim zaletom, dok su one, uurene, drhtale na podu; ak se i spustio izmeu kunia i jagnjeta i zagrlio ih svojim prednjim apama, pa je tako prikazao dirljivu porodinu sliku. Osim toga, pojeo je iz ukrotiteljevih ruku tablu okolade. Muno je bilo posmatrati do kog je fantastinog stepena vuk nauio da se odrie svoje prirode, i meni se pritom kosa dizala na glavi. Ali u drugom delu priredbe nagraen je uzbueni gledalac, kao i sam vuk. Po izvoenju briljivo odabranog programa dresure, i poto se ukrotitelj, pobedniki i sa sladunjavim osmehom, poklonio nad grupom sa jagnjetom i vukom, uloge su se izmenile. Hariju slian ukrotitelj ivotinja odjednom je, duboko se poklonivi, poloio bi vuku pred noge i poeo isto tako da drhti i da se skuplja, pruajui kukavnu sliku, kao ono malopre ivotinja. Vuk je, smejui se, oblizivao njuku, ukoenost i sva pritvornost spali su s njega, telo mu je postalo vrsto i procvetalo je u ponovo steenoj divljini. Sada je vuk izdavao nareenja, a ovek je morao da ih izvrava. Po nareenju ovek se sputao na kolena, isplazivi jezik izigravao je vuka, kidao plombiranim zubima odelo sa sebe. Prema nareenjima ukrotitelja ljudi iao je as na dve as na etiri noge, enio, pravio se da je mrtav, putao da ga vuk uzjae i nosio bi za njim. Psei i darovito, sa mnogo mate, uputao se u sva ponienja i izopaenosti. Na pozornicu je stupila lepa devojka, pribliila se ukroenom oveku, pomilovala ga po bradi, protrljala svoj obraz o njegov, ali je on i dalje ostao da stoji etvoronoke, ostao je ivotinja, mahao je glavom i naposletku iskezio zube na lepoticu, i to tako pretei, ba kao pravi vuk, da je ona pobegla. Stavili su pred njega okoladu, a on ju je prezrivo onjuio i odgurnuo. Najzad ponovo unee belo jagnje i debelog, arenog pitomog zeca, i ovek dade poslednje od sebe, izigravajui vuka, da je bila milina. Prstima i zubima zgrabio je ivotinjice koje su se branile, otkidao im komade koe i mesa, kezei se vakao ivo meso i predano, u zanosu,, oiju zatvorenih od naslade, pio njihovu toplu krv. Uasnut, pobegao sam kroz vrata. Ovo magino pozorite, video sam, nije bilo raj, pod njegovom povrinom nalazile su se sve strahote pakla. Oh boe, zar ni ovde nije bilo spasa? Uplaeno sam trao gore-dole, u ustima sam oseao ukus krvi i okolade, i jedan i drugi bili su odvratni, silno sam eleo da se izbavim iz tog mutnog talasa, u sebi sam se svom snagom borio za podnoljivije i prijatnije slike. O prijatelji, samo ne ove glasove!" pevalo je u meni, i sa uasom sam se setio onih ogavnih fotografija sa fronta koje smo katkada mogli videti, onih gomila isprepletanih leeva, ija su lica usled gas-maski bila pretvorena u iskeene, avolske grdobe. Koliko sam tada jo bio glup i detinjast kada sam se, kao ovekoljubivi protivnik rata, uasavao zbog tih slika! Danas sam znao da nema ukrotitelja ivotinja, ni ministra, ni generala, ni luaka koji su u stanju da u svojim mozgovima stvaraju tako divlje, opake, grube i glupe misli i slike kao one koje se nalaze u meni samom. Sa uzdahom olakanja setio sam se natpisa koji sam video ranije, odmah po ulasku u pozorite, i za kojim je onaj lepi mladi onako poleteo. Glasio je:

SVE DEVOJKE SU TVOJE

97

i meni se inilo da se u stvari nita prijatnije nije moglo poeleti od toga. Uao sam radostan to sam mogao da pobegnem od prokletog vujeg sveta. udnovato kao u bajci, a istovremeno i s tako dubokom prisnou da sam se najeio zapahnuo me je miris moje mladosti, atmosfera mog deakog i mladikog doba, i kroz moje srce zastrujala je krv iz onog vremena. Ono to sam maloas radio i mislio, to sam jo maloas bio, ostalo je iza mene i opet sam bio mlad. Jo pre jednog asa, pre nekoliko trenutaka verovao sam da odlino znam ta je ljubav, udnja i enja starog oveka. Sada sam opet bio mlad, i ono to sam oseao u sebi, onaj vreli ivi plamen, onu enju koja me je silno vukla, onu strast koja je rastapala kao martovski vetar, bilo je mlado, novo i istinsko. Oh, kako su se ponovo razbuktale zaboravljene vatre, kako su bili tamni i puni tonovi nekadanjice, kako mi je cvetalo u krvi i kako je kliktalo i pevalo u mojoj dui! Bio sam deak od petnaest ili esnaest godina, glava mi je bila puna latinskog, grkog i lepih stihova, moje misli bile su ispunjene stremljenjem i ambicijama, moja mata bila je puna umetnikih snova, ali ee i stranije od svih ovih plamenova gorela je i drhtala u meni ljubavna vatra, glad pola, razjedajua slutnja ulne naslade. Stajao sam na jednom od stenovitih breuljaka svog rodnog grada, mirisalo je na jugovinu i prve ljubiice, odozgo se videlo kako se u gradiu blista reka i prozori moje oinske kue, a sve je ovo izgledalo, zvualo i mirisalo tako zanosno, prepuno, mirisalo na neto novo i stvaralaki opojno, sve je zrailo zasienou bojama i sve se na prolenom povetarcu lelujalo tako nestvarno i ozareno, kao to sam nekada video svet u najpunijim, pesnikim asovima moje prve mladosti. Stajao sam na breuljku, vetar se poigravao mojom kosom, a ja sam drhtavom rukom, sanjalaki zanet ljubavnom enjom, otkinuo mlad, jo nerazvijen list sa tek ozelenelog buna, gledao sam ga i mirisao (a ve po mirisu seao sam se ivo svega to je tada bilo), a zatim sam, igrajui se, stavio zeleni listi meu usne, koje jo nisu bile poljubile nijednu devojku, i poeo da ga grickam. Osetivi opori, miriljavo-gorki ukus, odjednom sam tano znao ta doivljujem, sve je opet bilo tu. Ponovo sam preivljavao jedan as iz poslednje godine mog deatva, jedno nedeljno popodne u rano prolee, onaj dan kada sam prilikom svoje usamljene etnje sreo Rozu Krajzler, kojoj sam se tako bojaljivo javio i u koju sam se ludo zaljubio. Tada sam lepu devojku, koja je, sama i obuzeta snovima, dolazila uzbrdo ne primeujui me jo, gledao sa iekivanjem punim strepnje, gledao sam njenu kosu, koja je bila upletena u dve debele vitice, ali ijih je nekoliko pramenova poigravalo i lepralo na vetru oko oba obraza. Prvi put u ivotu video sam koliko je ta devojka lepa, koliko je lepa i zanosna ona igra u njenoj nenoj kosi, koliko je lep i koliko u meni budi enju pad tanke plave haljine oko njenog mladog tela; i kao to me je gorkomiriljavi ukus razgrizenog lisnog pupoljka ispunio bojaljivo-slatkom nasladom i strepnjom prolea, tako me je, gledajui ovu devojku, proela samrtnika slutnja Ljubavi, naslutio sam enu, potreseno sam predosetio ogromne mogunosti i obeanja, neznane slasti, nepojmljive zaplete, strepnje i patnje, unutranje osloboenje i duboko oseanje krivice. Oh, kako me je gorki proleni ukus palio po jeziku! Oh, kako je razigrani vetar strujao rasputenom kosom pored njenih rumenih obraza! Utom mi se pribliila, podigla oi i poznala me, ja sam za trenutak malo pocrveneo i pogledao u stranu. Zatim sam joj se javio skinuvi aki eir, a Roza, koja se ubrzo pribrala, otpozdravila mi je smeei se ve pomalo kao dama, uzdignute glave, pa je lagano, sigurna u sebe i nadmona, produila put, obavijena hiljadama ljubavnih elja, zahteva i zakletvi odanosti koje sam slao za njom. 98

Tako je bilo nekada, jedne nedelje pre trideset i pet godina, i sve to je onda bilo sada se vratilo: breuljak i grad, martovski vetar i miris napupelog lia, Roza i njena smea kosa, nabujala enja i slatka strepnja od koje sam se guio. Sve je bilo kao onda i meni se inilo da vie nikada u ivotu nisam tako voleo kao tada Rozu. Ali ovog puta bilo mi je dato da je doekam drukije nego onda. Video sam kako je porumenela kad me je poznala, video sam kako se trudi da to prikrije i odmah sam znao da me voli, da ovaj susret za nju znai isto to i za mene. I umesto da kao onda skinem eir i sveano ga drim u ruci dok ona ne proe, uinio sam ovog puta, uprkos strahu i mori, ono to je moja krv traila od mene i uzviknuo sam: Rozo! Hvala bogu to si dola, lepa, lepa devojko. Toliko te volim. Moda to nije bilo najduhovitije to se tog trenutka moglo izgovoriti, ali duh ovde nije bio potreban, pa je i to bilo sasvim dovoljno. Roza nije napravila lice kao u dame i nije otila dalje. Roza je zastala, pogledala me i pocrvenela jo vie nego malopre, a zatim je rekla: Zdravo, Hari, da li me odista voli? A njene smee oi zablistale su, i ja sam osetio: da su ceo moj proli ivot i ljubav bili pogreni, zamreni i puni glupih nezgoda od onog trenutka one nedelje kada sam pustio da Roza ode od mene. Ali sada je greka bila ispravljena, sve je bilo drugaije i dobro. Rukovali smo se i s rukom u ruci poli lagano dalje, neiskazano sreni, veoma zbunjeni i ne znajui ta da kaemo i ta da radimo, pa smo usled silne zbunjenosti potrali bre, i trali sve dok nismo izgubili dah, tako da smo morali da stanemo, drei se i dalje za ruke. Ni jedno ni drugo jo nije bilo izilo iz detinjstva i nismo znali ta da uinimo jedno s drugim; te nedelje nije dolo ni do prvog poljupca, ali smo bili neizmerno sreni. Stajali smo, dahtali, seli na travu; ja sam je milovao po ruci, a drugom rukom sam joj plaljivo preao preko kose, a zatim smo oboje ustali i pokuali da izmerimo ko je vii; u stvari sam ja bio vii za jedan prst, ali to nisam rekao, ve sam ustanovio da smo potpuno iste visine i da nas je dragi bog odredio jedno za drugo, zbog ega emo se kasnije i uzeti. Tada Roza ree da osea miris ljubiica, i mi klekosmo na mladu prolenu travu; traili smo i nali nekoliko ljubiica sa kratkim drkama i poklonili smo jedno drugom svoje ljubiice, a kada je zahladnelo i svetlost ve poela da pada ukoso preko stena, Roza ree da mora kui, pa smo se veoma rastuili, jer nisam smeo da je pratim, ali smo sada imali zajedniku tajnu i to je bilo najdivnije to smo imali. Ostao sam gore na steni udiui miris Rozinih ljubiica, legao sam na zemlju iznad jedne od padina, lica okrenuta prema dolini, gledajui u pravcu grada i vrebajui kada e se njena draga, sitna prilika pojaviti duboko ispod mene prolazei pored bunara, preko mosta. Znao sam kada je stigla kui svog oca, gde se kretala po sobama, a ja sam leao tamo gore, daleko od nje, ali meu nama je postojala veza, koja je tekla kao kakva reka, meu nama je lebdela jedna tajna. Tokom itavog prolea viali smo se ponovo tu i tamo, na stenama, pored batenskih ograda, a kada je jorgovan poeo da cveta, prvi put smo se bojaljivo poljubili. Ono to smo mi deca mogli da damo bilo je malo, na poljubac je jo bio bez ara i prave sadrine, jedva sam se usuivao da milujem rasputene uvojke oko njenih uiju, ali sve je bilo nae, za ta god smo u ljubavi i radosti bili sposobni, i sa svakim bojaljivim dodirom, svakom nezrelom ljubavnom reju, svakim iekivanjem punim strepnje uili smo se novoj srei, peli se na lestvicama ljubavi za jedan stepenik vie. Tako sam, poev od Roze i ljubiica, jo jednom proiveo itav svoj ljubavni ivot pod srenijim zvezdama. Izgubio sam Rozu i pojavila se Irmgard, sunce je zasjalo jo vrelije, zvezde jo zanosnije, ali ni Roza ni Irmgard nisu postale moje, morao sam da se penjem stepenik po stepenik, da mnogo doivim, mnogo nauim, morao sam da izgubim Irmgard, pa i Anu. Svaku devojku koju sam voleo nekada u mladosti voleo sam sada ponovo, ali sam u svakoj mogao da probudim ljubav, svakoj neto da dam i od svake da budem darivan. Zelje, snovi, mogunosti koji su nekada iveli samo u mojoj mati postali su sada stvarnost, i tu stvarnost sam doivljavao. Oh, svi vi lepi cvetovi, Ido i Loro, sve vi koje sam nekad voleo tokom jednog leta, jednog meseca ili dana! 99

Shvatio sam da sam sada ja onaj lepukasti, vatreni mladi koga sam malopre video kako uurbano tri prema vratima ljubavi, da to ja sada iivljavam onaj deo svog bia od koga dosad nisam proiveo ni deseti, ni hiljaditi deli, da me sada ne sputavaju ostale figure moga Ja, da mi ne smeta mislilac, da me ne mui stepski vuk, da me ne potiskuje pesnik, fantasta i moralista. Ne, nisam bio nita drugo nego ovek koji voli, nisam udisao drugu sreu ni drugu patnju osim ljubavi; ve me je Irmgard nauila da igram, Ida da ljubim, a divna Ema bila je prva koja mi je jedne jesenje veeri, pod treperavim granama bresta, dopustila da joj poljubim smee grudi i da ispijem pehar naslade. Mnogo sam doivljavao u Pablovom malom pozoritu, a ni hiljaditi deo se ne moe iskazati reima. Sve devojke koje sam ikada voleo bile su sada moje, svaka od njih dala mi je ono to je samo ona jedina mogla da mi prui, svakoj sam dao to je ona jedina mogla da primi od mene. Okuao sam mnoge ljubavi, mnoge sree, mnoge ulne naslade, mnoge zaplete, a i mnoge patnje, sve proputene ljubavi mog ivota arobno su cvetale u mom vrtu u ovom asu sna, edni, neni cvetovi, ivi plameni cvetovi, tamni cvetovi koji brzo venu, ustreptala slast, toplo sanjarenje, arka seta, umiranje puno straha i ozareno ponovno raanje. Nailazio sam na ene koje su se mogle osvajati samo na juri, i opet na druge koje su mi pruale sreu tek posle laganog i paljivog osvajanja; iskrsavao je ponovo svaki sumrani kutak mog ivota u kome me je nekada, makar samo za trenutak, dozivao glas pola, uzbuivao pogled neke ene, mamila belina devojake puti, i sve to sam propustio nadoknadio sam. Svaka je bila moja, svaka na svoj nain. Tu je bila ena neobinih tamnosmeih oiju i kose svetle kao lan, pored koje sam nekada stajao etvrt asa u hodniku brzog voza i koja mi se kasnije ee pojavljivala u snovima ona nije progovorila nijedne rei, ali me je nauila nesluenim, stranim i ubistvenim ljubavnim vetinama. A glatka, tiha Kineskinja iz marseljske luke, staklastog osmeha, zalizane, kao gar crne kose i vlanih oiju, i ona je znala neuvene stvari. Svaka je imala svoju tajnu, svaka je mirisala na svoj kontinent, svaka je ljubila, smejala se i bila stidljiva na svoj naroit nain, svaka je na svoj nain bila bestidna. Dolazile su i odlazile, struja ih je dovodila k meni, mene bacala k njima, a zatim me je odnosila dalje, bilo je to razigrano, detinjasto plivanje u ruci polova, puno ari, opasnosti i iznenaenja. Bio sam zapanjen koliko je bogat bio moj ivot, moj na izgled tako bedan, lien ljubavi, ivot stepskog vuka, koliko je bio bogat u zaljubljivanju, u mogunostima i zavodljivosti. Skoro sam ih sve propustio i izbegao, saplitao sam se preko njih i brzo ih zaboravljao ali ovde su bile sauvane sve bez izuzetka, na stotine njih. Sada sam ih video, predavao im se, otvarao im vrata, tonuo u ruiast sumrak njihovog podzemlja. Vraala su se i ona zavoenja koja mi je nekada nudio Pablo, a i druga, ranija, koja u svoje vreme nisam ni shvatio, fantastine igre utroje i uetvoro koje su me sa osmehom povele u svoje kolo. Odigravale su se mnoge igre koje se reima ne mogu iskazati. Ponovo sam izronio iz beskrajne reke ara, poroka i zapleta, tih, nem, naoruan i zasien saznanjem, mudar, duboko iskusan, zreo za Herminu. Kao poslednja figura moje mitologije sa hiljadu likova, kao poslednje ime u beskrajnom nizu iskrsla je Hermina, a istovremeno mi se vratila i svest, prekinuvi ljubavnu bajku, jer nisam eleo da se sretnem s njom u sumraku arobnog ogledala, njoj nije pripadala samo ona jedna figura moje ahovske igre, njoj je pripadao ceo Hari. Oh, pregrupisau svoje figure tako da se sve odnosi na nju i dovede do ostvarenja. Reka me je izbacila na kopno, opet sam stajao u nemom hodniku pozorita sa loama. ta sad? Maio sam se figurica u svom depu, ali je ta namera namah izbledela. Neiscrpno me je okruavao svet vrata, natpisa i maginih ogledala. Lien sopstvene volje, proitao sam sledei natpis i najeio se:

100

KAKO SE UBIJA IZ LJUBAVI

Naglo sinu i zablista u meni trenutno seanje na jednu sliku: Hermina za stolom u restoranu, pored vina i jela, odjednom utonula u razgovor dubok kao ponor, sa strahovitom ozbiljnou u pogledu, kako mi govori da e postii da se zaljubim u nju da bi bila ubijena mojom rukom. Teak talas straha i mraka preplavi mi srce, odjednom je sve stajalo preda mnom, odjednom sam u dui ponovo osetio jad i sudbinu. Oajavajui, zavukao sam ruku u dep da izvueni figurice, da izvedem aroliju i preuredim svoju ahovsku tablu. Figurica vie nije bilo. Umesto figura izvukao sam iz depa no. Smrtno uplaen trao sam hodnikom, prolazio pored vrata, i odjednom sam se naao pred ogromnim ogledalom i pogledao u njega. U ogledalu je stajao, visok kao ja, ogroman, divan stepski vuk, stajao je mirno, plaljivo trepui svojim nemirnim oima. Trepui je gledao u mene, malo se nasmejao, tako da mu se za trenutak rastvorila eljust i pojavio se crveni jezik. Gde je bio Pablo? Gde je bila Hermina? Gde je bio onaj pametni mladi koji je tako zgodno brbljao o izgraivanju linosti? Pogledao sam jo jedanput u ogledalo. Bio sam lud. Iza visokog stakla nije stajao nikakav stepski vuk, niti je valjao jezikom po svojoj eljusti. U ogledalu sam stajao ja, stajao je Hari, siva lica, lien svih igara, umoran od svih poroka, odvratno bled, ali ipak ovek, ipak neko s kim se moglo govoriti. Hari, upitah ja, ta radi ovde? Nita, odgovori onaj u ogledalu, ekam. Oekujem smrt. A gde je smrt? upitah ja. Dolazi, ree onaj drugi. I ja uh kako iz praznih prostorija u unutranjosti pozorita bruji muzika, divna i strana muzika, ona muzika iz Don uana koja prati pojavu kamenog gosta. Jezivo su brujali ledeni zvuci avetinjskom kuom, dolazei s onog sveta, od besmrtnika. Mocart! pomislih, prizivajui time najvoljenije i najuzvienije slike svog unutranjeg ivota. Tada se iza mene razlee smeh, jasan i ledeno hladan, roen iz boanskog humora, u svetu koji se nalazi s one strane svih patnji, smeh koji ljudi ne mogu uti. uvi taj smeh okrenuo sam se, sleen i blaen, i evo, Mocart se pojavi, proe pored mene smejui se, lagano se priblii jednim vratima loe, otvori ih i ue, a ja uoh za njim, pun udnje za bogom moje mladosti, doivotnim ciljem moje ljubavi i potovanja. Muzika je brujala i dalje. Mocart je stajao kraj ivice loe, od pozorita se nije videlo nita, beskrajni prostor ispunjavala je tama. Kao to vidite, ree Mocart, moe se i bez saksofona, iako nipoto ne bih eleo da uvredim ovaj famozni instrument. Gde smo mi? upitah ja. ,,U poslednjem inu ,Don uana', Leporelo je ve na kolenima. Odlina scena, a i muzika nije loa, naravno. Iako ima jo mnogo ega ljudskog u sebi, ipak se ve osea u njoj drugi svet, smeh zar ne? 101

Ovo je poslednje velika muzika koja je napisana, rekoh sveano kao neki uitelj u koli. Dabome, doli su jo ubert, Hugo Volf, a ne smem zaboraviti ni jadnog, divnog opena. Vi se mrtite, maestro oh da, imamo i Betovena, i on je udesan. Ali sve to, ma koliko lepo bilo, ve nosi u sebi neto razlomljeno, neto to se samo u sebi rastvara; nikad vie ovek nije stvorio tako savreno celovito delo kao to je to ,Don uan'. Nemojte da se napreete, smejao mi se Mocart strahovito podrugljivo. Vi ste valjda i sami muziar? Ja sam, meutim, prestao da se bavim tim zanatom, povukao sam se u miran ivot. Jedino jo ale radi katkada posmatram guvu. Podigao je ruke kao da diriguje, a odnekle iza ivice loe pomolio se mesec ili neka bleda zvezda; gledao sam u neizmerne dubine prostora, po kome su lebdele magle i oblaci, nazirale se planine i morske obale, dok se pod nama, beskonana kao svemir, pruala ravnica slina pustinji. Na toj ravnici videli smo dostojanstvenog starog gospodina duge brade, koji je setna lica predvodio ogromnu povorku od nekoliko desetina hiljada ljudi odevenih u crno. Izgledao je tuan i beznadean, a Mocart ree: Vidite, to je Brams. On stremi za osloboenjem, ali to e jo dugo da potraje." Saznao sam da su hiljade ljudi u crnom svirai onih glasova i nota koji su prema buroaskom sudu izlini u njegovim partiturama. Suvie glomazno instrumentirano, odvie materijala potroeno uludo, klimao je Mocart glavom. A odmah posle toga videli smo, na elu istog tolikog mnotva, Riharda Vagnera kako koraa i osetili smo koliko ga one teke hiljade guraju i iscrpljuju; videli smo kako se, umoran, jedva vue muenikim koracima. ,,U mojoj mladosti", primetih tuno, ova dva muziara vaila su kao najvee suprotnosti." Mocart se nasmeja. Da, to je uvek tako. Posmatrajui iz izvesne daljine, ovakve suprotnosti postaju sve slinije jedna drugoj. Uostalom, glomazno instrumentiranje nije bila lina greka Bramsa niti Vagnera, to je bila zabluda njihovog vremena." Kako, zar zato moraju da ispataju tako teko? uzviknuh pun prekora. Razume se. To je zvanini put. Tek kad budu iskupili krivicu svoga vremena, pokazae se da li je ostalo jo toliko njihovog linog da bi vredelo obraunati se s njima. Ali njih dvojica nisu kriva za to! Svakako da nisu. Oni nisu krivi ni to je Adam poderao jabuku, pa ipak moraju da ispataju." To je uasno. Dabome, ivot je uvek uasan. Mi za to nismo krivi niti odgovorni. ovek se rodi i ve je kriv. Vi mora da ste imali udnu versku nastavu, kada to ne znate. Oseao sam se veoma jadno. Video sam sebe, smrtno umornog hodoasnika, kako promiem pustinjom na onom svetu natovaren svim izlinim knjigama koje sam napisao, svim lancima i podliscima, praen mnotvom slagaa koji su morali da rade na njima i mnotvom italaca koji su sve 102

to morali da progutaju. Boe moj! A Adam i jabuka i onaj greh praoca takoe su bili tu. Sve je to trebalo ispatati, i tek bi posle beskrajnog istilita nastalo pitanje da li iza svega toga postoji i neto lino, neto sopstveno, ili su celokupno moje delanje i njegove posledice bili samo prazna pena na moru i besmislena igra u reci zbivanja! Mocart poe glasno da se smeje kada ugleda moje izdueno lice. Od smeha se prevrnu u vazduhu, mlatarajui nogama. Pri tom je vikao na mene: ta je, malia, moj hvalia, jetra te iga, oko ti miga, kolje te briga? Je l' misli na itae, na derae, na jadne gutae, i na tvoje slagae i njihove pomagae, na proklete hajkae i sabljootrae? Pa to je da hohoe i grohoe, od smeha da puca i tuca, nemoj da se jedi, al' to je da se uredi! O, ti srce verno, smerno i emerno, to pati neizmemo, zato tugu neprebolnu svoju u tamparsku toi boju? Hajde, mali, lepo to batali, na ti sveu pa je zapali, tek tako u ali. Dosta se komendijailo, u oi prailo i podrepailo, grlo deralo i kera teralo, pa sad nemoj da si skanjeralo. avo repati e te epati, votiti i klepati, jer sve tvoje drljanje i vrljanje, mrljanje i srljanje samo je jedna kraa i brljanje. E pa, ovo je bilo isuvie, od srdbe nisam stigao da i dalje budem setan. Zgrabio sam Mocarta za pletenicu, on je poleteo, a pletenica se istezala sve vie i vie, kao rep zvezde repatice, na ijem sam kraju visio ja, uzvitlan oko sveta. Do avola, ala je bilo hladno na ovom svetu! Besmrtni su podnosili ovaj razreeni, ledeni vazduh. Ali ovek je postajao veseo u tom vazduhu, to sam jo osetio u onom kratkom trenutku pre nego to sam izgubio svest. Proimala me je gorko-otra vedrina, sjajna kao elik i ledena, i elja da se smejem isto tako jasno, neobuzdano i nezemaljski kao to je to inio Mocart. Ali tada sam izgubio i dah i svest. Zbunjen i slomljen, ponovo sam doao sebi; sa izglaanog poda odbijala se bela svetlost hodnika. Nisam bio kod besmrtnika, jo ne. Jo uvek sam bio s ove strane zagonetki, patnji, stepskih vukova i munih zapleta. Nije valjalo to mesto, nije to bilo podnoljivo boravite. Sa tim se moralo svriti. U velikom zidnom ogledalu prema meni stajao je Hari. Nije izgledao dobro, nije izgledao mnogo drugaije nego one noi posle posete profesoru i balu kod Crnog orla. Ali to je bilo odavno, pre mnogo godina, pre mnogo vekova. Hari je postao stariji, nauio je da igra, posetio je magino pozorite, uo je Mocarta kako se smeje, vie se nije plaio ni igara, ni ena, ni noeva. ak i osrednje obdaren ovek sazri ako projuri kroz nekoliko vekova. Dugo sam posmatrao Harija u ogledalu: jo mi je bio dobro poznat, jo uvek je pomalo liio na petnaestogodinjeg Harija koji je jedne martovske nedelje posle podne sreo Rozu na steni i skinuo pred njom svoj aki eir. Pa ipak je od tada ostareo za nekoliko stotina godinica, bavio se muzikom i filozofijom i zasitio se njima, ljemao je u elinom lemu elzako vino i diskutovao sa estitim naunicima o Krini, voleo je Eriku i Mariju, postao Herminin prijatelj, pucao je na automobile i spavao sa glatkom Kineskinjom, sreo se sa Geteom i Mocartom, i mnoge je rupe usekao u mreu vremena i prividne stvarnosti, u kojoj je, meutim, ipak bio samo zarobljenik. Opet je, dodue, izgubio svoje lepe ahovske figure, ali je imao dobar no u depu! Napred, Hari, stari, umorni mome! Pih, do avola, ala je gorak ukus imao ivot! Pljunuo sam na Harija u ogledalu, udario nogom i razbio ga na paramparad. Poao sam lagano hodnikom koji je odzvanjao, paljivo sam posmatrao vrata koja su obeavala tolike lepe stvari, ali na jednim vie nije bilo natpisa. Lagano sam proao pored svih stotinu vrata maginog pozorita. Jesam li ja danas bio na balu pod maskama? Otada je prolo sto godina. Uskoro vie nee postojati godine. Trebalo je uraditi jo neto, Hermina je ekala. Bie to neobina svadba. Plivao sam u nekom mutnom talasu, neto mutno me je vuklo, mene roba, stepskog vuka. Pih, do avola! 103

Zastao sam na poslednjim vratima. Ovamo me je dovukao mutni talas. Oh, Rozo, oh, daleka mladosti, oh, Gete i Mocarte! Otorio sam ih. Iza vrata ugledao sam jednostavnu i lepu sliku. Na podu, na tepisima, naiao sam na dvoje nagih, lepu Herminu i lepog Pabla, kako duboko spavaju jedno pored drugog, veoma iscrpeni od ljubavne igre, koja izgleda tako nenasita, a ipak brzo zasiti. Lepa, veoma lepa stvorenja, divne slike, udesna tela! Pod Hermininom levom dojkom videla se svea, okrugla belega, oko koje je tamno podila krv; bio je to ljubavni ujed Pablovih lepih, blistavih zuba. Udario sam noem posred belege, arivi otricu do kraja. Preko Herminine bele koe potekla je krv. Da je sve bilo malo drugaije, da je sve teklo malo drugaije, izbrisao bih svojim poljupcima tu krv. Ovako, nisam to uinio; samo sam posmatrao kako krv curi i video kako su joj se za asak otvorile oi, koje su izraavale bol i iznenaenje. Zato je iznenaena? pomislio sam. A zatim mi je palo na pamet da treba da joj zaklopim oi. Ali su se one same opet zatvorile. Izvreno je. Ona se okrenula malko u stranu, i video sam kako joj od pazuha do dojke poigrava tanana, nena senka, koja je htela da me podseti na neto. Zaboravljeno! A zatim je ostala da lei mimo. Dugo sam je gledao. Najzad sam zadrhtao, kao pri buenju, i hteo da poem. Tada sam primetio da se Pablo protee, video sam kako otvara oi i protee udove, video kako se nagnuo nad mrtvom devojkom i nasmeio se. Nikada ovaj momak nee postati ozbiljan, pomislio sam, sve ga zasmejava. Pablo je paljivo savio jedan kraj tepiha i pokrio Herminu sve do grudi, tako da se rana vie nije videla, a zatim je neujno iziao iz loe. Kuda je otiao? Zar me svi naputaju? Ostao sam sam sa upola pokrivenom mrtvom devojkom, koju sam voleo i kojoj sam zavideo. Nad njenim bledim elom vio se deaki uvojak, usta, poluotvorena i crvena, zraila su na potpuno bledom licu, njena kosa mirisala je neno, a kroz nju se naziralo majuno, lepo oblikovano uvo. Sada je njena elja bila ispunjena. Jo pre nego to je postala sasvim moja, ubio sam svoju ljubavnicu. Uinio sam ono to nije moglo ni da se zamisli, a sada sam kleao i piljio, i nisam znao ta znai izvrenje ovog dela, nisam znao da li je ono dobro i pravedno, ili ba suprotno tome. ta bi na to rekao mudri ahovski igra, ta bi rekao Pablo? Nisam znao i nisam mogao ni da zamislim. Njena crveno namazana usta arila su se sve vie na ugaenom licu. Takav je bio itav moj ivot, ono malo sree i ljubavi bile su iste kao ova ukoena usta: malo crvenila na mrtvakom licu. A iz mrtvog lica, mrtvih belih ramena i mrtvih belih ruku lagano se prikradala neka jeza, zimska pusto i usamljenost, neka hladnoa koja je lagano, veoma lagano rasla i od koje su poele da mi se koe ruke i usne. Da li se ugasilo sunce? Da li sam ubio srce svega ivog? Je li to prodirala besmrtna hladnoa svemira? Najeivi se, ukoeno sam gledao u skamenjeno elo, ukoeni uvojak i bledo-hladni odsjaj une koljke. Hladnoa koja je izbijala iz njih bila je besmrtna, pa ipak je bila lepa: ona je zvuala i udesno se lelujala, bila je suta muzika! Zar nisam ve ranije osetio ovu jezu, koja je istovremeno bila nalik na sreu? Zar nisam ve jednom uo ovu muziku? Jesam, kod Mocarta, besmrtnika. Kroz glavu mi prostrujae stihovi koje sam nekada, u ranija vremena, negde naao:

104

Na je stan pak usred obasjane beskrajnosti eterske ledene, ne znamo za sate niti dane, za razlike oveka i tene... Nepomian na je ivot veni, hladan, zvezdan na je veni smeh...
Tada se otvorie vrata loe i tek na drugi pogled sam poznao Mocarta, bez pletenice, bez pantalona do ispod kolena i bez cipela sa kopom, ve moderno odevenog. Seo je tik uz mene, zamalo ga nisam dodirnuo i zadrao da se ne uprlja krvlju koja je iz Hermininih grudi potekla na pod. On je seo i zaneo se baratanjem oko nekoliko malih aparata i instrumenata koji su se tu nalazili; inilo se da mu je to veoma vano, nametao je neto po njima i zaglavljivao, a ja sam iznenaeno gledao u njegove vete, hitre prste, koje sam toliko eleo da jedanput vidim kako sviraju na klaviru. Posmatrao sam ga zamiljeno, bolje rei, sanjalaki i zanesen izgledom njegovih lepih, pametnih ruku, zagrejan oseanjem njegove blizine, a pomalo i zaplaen. Uopte nisam obraao panju ta on to u stvari radi, ta to zavre i petlja. Bio je to radioaparat, koji je namestio i ukljuio, a potom i glasnogovornik, i rekao: Iz Minhena se uje Concerto grosso u F-duru od Hendla. Odista, na moje neopisivo iznenaenje i uasavanje, avolski limeni levak stade ubrzo da bljuje onu meavinu bronhijalnog lajma i ivakane gume, koju sopstvenici gramofona i pretplatnici radija po nekom sporazumu nazivaju muzikom a iz tog mutnog balavljenja i kretanja, kao iza debelog sloja prljavtine, odista se mogla nazreti dragocena slika, plemenita struktura boanske muzike, kraljevsko delo, hladni prostrani dah i zasieni, iroki zvuk gudala. ,,Oh, boe moj, uzviknuh uasnut, ta radite, Mocarte? Da li vi sebi i meni ozbiljno prireujete ovu svinjariju? Da pustite na nas ovaj odvratni aparat, trijumf naeg vremena, njegovo poslednje pobedniko oruje u unitavajuem ratu protiv umetnosti! Zar to mora da bude, Mocarte? Oh, koliko se strani ovek smejao, hladno i avetinjski, neujno, pa ipak razarajui sve svojim smehom! Posmatrao je moje patnje sa istinskim zadovoljstvom, okretao je prokleta dugmeta i nametao limeni levak. Smejui se i dalje je putao u prostor izopaenu, bezdunu, otrovnu muziku, smejui se odgovorio mi je: Molim vas, bez patosa, gospodine susede! Uostalom, jeste li obratili panju na Ritardando? Sjajna zamisao, zar ne? Hajde, nestrpljivi ovee, pustite da u vas prodre misao ovog Ritardanda ujete li basove, koraaju kao bogovi i pustite da ova zamisao starog Hendla prodre u vae srce i da ga umiri! Sluajte, oveulje, bez patosa i podsmeha, iza uistinu beznadeno idiotskog vela ovog smenog aparata sveano promie daleki lik ove boanske muzike! Pazite, moete pri tom neto da nauite. Obratite panju kako ova sumanuta zvuna cev na izgled ini neto najgluplje, na j nepotrebni je i najzabranjenije na svetu, i kako negde odsviranu muziku, bez ikakvog izbora, glupo i grubo, a usto jo i jadno izoblieno, ubacuje u tu prostor a kako ipak nije u stanju da uniti iskonski duh ove muzike, ve samo dokazuje na njoj svoju sopstvenu smetenu tehniku i proizvodnju bez ikakvog duha! Sluajte dobro, oveulje, to vam je potrebno! Dakle, otvorite ui! Tako. A sada ne ujete samo radijom oskrnavljenog Hendla, koji je ak i u ovoj odvratnoj izraajnoj formi boanstven ve ujete i vidite, uvaeni, i odlino poreenje sa celokupnim ivotom. Kada sluate radio, ujete i vidite 105

iskonsku borbu izmeu ideje i ostvarenja, izmeu venosti i vremena, izmeu boanskog i ljudskog. Dragi moj, ba kao to radio za vreme od deset minuta bez ikakvog izbora ubacuje najdivniju muziku sveta u najnemogunije prostorije, u graanske salone i potkrovnice, meu pretplatnike koji brbljaju, deru, zevaju i spavaju, kao to radio otima ulnu lepotu muzike, kvari je, grebe i balavi, pa ipak ne moe potpuno da uniti njen duh tako isto i ivot rasipa oko sebe takozvanu stvarnost, razbacuje se svojom divnom igrom slika.. Kao to radio posle Hendla daje neko predavanje o tehnici prikrivanja bilansa u srednjim industrijskim preduzeima, od arobnih orkestarskih zvukova pravi neukusnu muziku kau, kao to svuda gura svoju tehniku, svoju uurbanu radinost, svoje siromatvo i sujetu izmeu ideje i stvarnosti, izmeu orkestra i uva, takav je ceo ivot, mali moj, a mi moramo da ga ostavimo takvog i da se ako nismo ba magarci, smejemo tome. Nije stvar ljudi vae vrste da kritikujemo radio ili ivot. Bilo bi bolje da prvo nauite da sasluate stvari! Nauite da shvatate ozbiljno ono to je dostojno ozbiljnog shvatanja, a smejte se svemu drugom! A da li ste vi uradili neto bolje, plemenitije, razboritije i ukusnije? O ne, mesje Hari, niste. Od svog ivota napravili ste odvratnu istoriju bolesti, od svoje darovitosti nesreu. A ovde, kao to vidim, niste umeli nita drugo da uinite sa jednom divnom mladom devojkom nego da joj zabodete no u grudi i unitite je! Smatrate li da je to pravo? Pravo? Oh, nije! uzviknuo sam sav oajan. Boe moj, sve je to tako pogreno, avolski glupo i opako! Ja sam stoka, Mocarte, glupa, zla stoka, bolesna i pokvarena, po hiljadu puta ste u pravu. Ali to se ove devojke tie, ona je to sama elela, ja sam samo ispunio njenu sopstvenu elju. Mocart se neujno smejao, ali je ipak bio toliko dobar da zatvori radio. Moja odbrana je i meni samom, koji sam jo malopre iskreno verovao u nju, odjednom izgledala veoma budalasta. Setio sam se namah kako mi je Hermina nekada govorila o vremenu i venosti, bio sam odmah gotov da njene misli smatram odrazom svojih sopstvenih misli. Ali sam Hermininu ideju i elju da je ubijem, sasvim prirodno, prihvatio kao da ja nemam ni najmanjeg uticaja na to. Zato sam onda prihvatio ovu stranu i udnovatu misao i poverovao u nju, i ne samo to nego je unapred pogodio? Moda ipak zato to je bila moja sopstvena? I zato sam Herminu ubio ba u trenutku kada sam je naao nagu u zagrljaju drugoga? Mocartov neujni smeh zvuao je sveznajue i bio je pun poruge. Hari, ree on. Vi ste aljivina. Da li ova lepa devojka odista nije elela od vas nita drugo sem udarca noem? Priajte vi to drugome! Ali, bar ste je valjano udarili, jadno dete je mrtvo. Krajnje je vreme da postanete svesni posledica svoje galantnosti prema ovoj dami. Ili biste hteli da se izmigoljite iz njih? Ne, viknuh ja, zar nikako ne shvatate? Zar ja da se izmigoljim iz posledica! Ta ne elim nita drugo nego da ispatam, ispatam, ispatam, da stavim glavu pod sekiru i da pustim da me kazne i ubiju. Mocart me je gledao sa nesnosnim podsmehom. Kako ste vi uvek patetini! Ali jo ete se nauiti humoru, Hari. Humor je uvek Galgenhumor, odnosno .humor ispod veala', a po potrebi nauiete ga na vealima. Jeste li spremni na to? Da? Dobro, onda idite dravnom tuiocu, pa se izloite itavom aparatu sudskih ljudi, kojima nedostaje svaki humor, sve dok vam, u rani jutarnji as, u dvoritu zatvora, hladnokrvno ne odrube glavu. Jeste li, dakle, spremni na to?

106

Odjednom preda mnom bijesnu natpis: HARIJEVO POGUBLJENJE a ja klimnuh glavom u znak odobravanja. Ogolelo dvorite izmeu etiri zida, mali prozori sa reetkama, uredno pripremljena giljotina, desetak gospode u odedama i redengotima, a u sredini ja, podrhtavajui na sivom jutarnjem vazduhu, stegnuta srca punog kukavnog straha, ali spreman i saglasan. Pristupio sam po nareenju, po nareenju sam kleknuo. Dravni tuilac skinuo je svoju kapu, nakaljao se, a i sva ostala gospoda su se nakaljala. Dravni tuilac je u rukama drao sveano razvijen list hartije i poeo je da ita iz njega: Gospodo, pred vama stoji Hari Haler, optuen i kriv za namernu zloupotrebu naeg maginog pozorita. Haler ne samo to je uvredio svetlu umetnost time to je nau lepu galeriju slika zamenio takozvanom stvarnou i to je ubio odraz devojakog lika u ogledalu odrazom noa u ogledalu, ve je osim toga pokazao nameru da se bez ikakvog humora poslui naim pozoritem kao oruem za izvrenje samoubistva. Zbog svega ovoga osuujemo Halera na kaznu veitog ivota i na oduzimanje dozvole ulaska u nae pozorite u trajanju od dvanaest asova. Optuenom se tako isto ne moe oprostiti kazna da jedanput bude ismejan. Gospodo, ponite: jedan-dva-tri! Na tri su svi prisutni jednoglasno udarili u smeh, smeh u horu, uasan, za ljude skoro nepodnoljiv smeh sa onoga sveta. Kada sam opet doao k sebi, Mocart je sedeo pored mene kao malopre; kucnuo me je po ramenu i rekao: uli ste presudu. Moraete, dakle, da se naviknete da i dalje sluate radio-muziku ivota. Bie to dobro za vas. Vi imate neobino malo dara, dragi, glupi mome, ali postepeno ste valjda ipak shvatili ta se trai od vas. Treba da prihvatite humor ivota, Galgenhumor ovog ivota. Ali, razume se, vi ste stremni da sve na svetu samo ne na ono to se trai od vas! Spremni ste da noem ubijete devojku, spremni ste da budete sveano pogubljeni, sigurno biste bili spremni da tokom sto godina muite i biujete sebe. Zar nije tako?" ,,Oh da, spreman sam, od srca sam spreman", uzviknuh u svom jadu. Razume se! Spremni ste na svaki glup in bez ikakvog humora, vi irokogrudi gospodine, na sve to je patetino i bez ale! E, ali ja nisam za to, za celo vae romantino pokajanje ne dajem ni pet para. Hoete da budete pogubljeni, hoete da vam se odrubi glava, strani ratnie! Za taj glupavi ideal izvrili biste deset ubistava. Hoete da umrete, kukavico, a ne da ivite! Do avola, ali vi ba treba da ivite! Bilo bi pravedno da vas osude na najteu kaznu. ,,Oh, a kakva bi ona bila? Mogli bismo, na primer, ponovo da oivimo devojku i da vas oenimo njome. Ne, na to nisam spreman. Iz toga bi se izrodila nesrea. Kao da nije ve dovoljna nesrea ovo to ste uradili! Ali sada treba da uinite kraj patetici i ubijanju. Urazumite se najzad! Treba da ivite, treba da nauite da se smejete. Treba da nauite da

107

sluate prokletu radio-muziku ivota, treba da cenite duh koji njome provejava, treba da se smejete itavom rusvaju u njoj. To ji sve, vie se od vas i ne trai. Tiho, kroz stisnute zube, upitao sam: ,,A ako bih odbio? A ako bih vam, gospodine Mocarte, odrekao pravo da raspolaete Stepskim Vukom i da se meate u njegovu sudbinu? Onda, ree Mocart pomirljivo, onda bih vam predloio da popuite jo jednu od mojih lepih cigareta." I rekavi ovo, izvue kao maijom cigaretu iz depa od prsluka, a kad mi je ponudi, odjednom to vie nije bio Mocart, ve me je toplo gledao svojim tamnim egzotinim oima moj prijatelj Pablo, koji je istovremeno kao brat bliznac liio na oveka koji me je pouavao ahovskoj igri figuricama. Pablo! uzviknuh trgnuvi se. Pablo, gde smo mi? Pablo mi prui cigaretu i vatru uz nju. Mi smo, smeio se on, u mome maginom pozoritu, i ako eli da naui da igra tango, ili da postane general, ili da se zabavlja sa Aleksandrom Velikim, sve ti to iduom prilikom stoji na raspolaganju. Ali moram da ti kaem, Hari, da si me pomalo razoarao. Zaboravio si se, prekrio si pravila humora moga malog pozorita i napravio svinjariju, poeo si da bode noevima, pa si okaljao na lepi svet slika mrljama stvarnosti. To nije bilo lepo od tebe. Nadam se bar da si to uinio iz ljubomore, kada si zatekao Herminu i mene. Ovom figurom, na alost, nisi umeo da rukuje verovao sam da si bolje nauio igru. Uostalom, to se moe ispraviti." Uzeo je Herminu, koja se u njegovim rukama smanjila na veliinu figurice za igru i spustio je u isti dep od prsluka iz koga je malopre izvukao cigaretu. Slatki, teki dim mirisao je prijatno, oseao sam se sasvim prazan i spreman da spavam godinu dana. Oh, sve sam shvatio, shvatio Pabla, shvatio Mocarta, uo sam negde iza sebe njegov uasni smeh, znao sam da se u mom depu nalaze svih stotinu hiljada figura ivotne igre, nasluivao sam, potresen, njihov smisao, bio sam voljan da jo jednom otponem igru, da jo jednom iskusim sve njene patnje, da se jo jednom zgrozim nad njenom besmislicom, da jo jednom i jo mnogo puta proem kroz pakao svog unutranjeg bia. Jednom u nauiti da bolje igram figuricama. Jednom u ipak nauiti da se smejem. ekao me je Pablo. ekao me je Mocart. 1927.

KRAJ

108